Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'теолог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. Теолог Милана Ивковић била је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Гошћа је на леп и садржајан начин пренела своје искуство приближавајући основе хришћанског етоса. ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОВУ ЕМИСИЈУ!
  2. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора
  3. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора View full Странице
  4. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm
  5. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. Црква свој имиџ може лако да поправи, потребна нам је пре свега самокритика. Овако без духовне и преподобне позе верника, критички о вери и СПЦ промишља теолог Благоје Пантелић, уредник првог теолошког интернет магазина код нас, Теологија.нет. Магазин је, за само шест месеци колико постоји, успео да оствари завидну посећеност и, што је још важније, да пробуди црквену јавност Србије и региона. Када се погледају објављени текстови, уочава се један пре свега савремен, храбар и самосвестан тон теолога и свештеника који пишу и резонују о (нашој) цркви и свему што је окружује: политици, филозофији, историји, економији, уметности. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm View full Странице
  6. Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима. Извор: Радио Светигора
  7. “Мама причај ми причу пре спавања“ – чуло се у соби мог сина пре 3-4 године. Знам, она је уморна, уморан сам и ја али… Чини ми се да сам макар у овом тренутку одморнији. „Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење. Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца. Наравно, садржај се временом мењао, развијао, допуњавао, преосмишљавао, редиговао, кориговао, илустровао, лектурисао Моји цењени сарадници су у овај пројекат уложили много енергије, труда и љубави. Звучни запис разговора Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Теолог Милош Ненезић који се налази на усавршавању Њемачког језика у румунском граду Сибиу говорио је за наше слушаоце о свеправославном сабору омладине који ће се по пети пут одржати, ове године у овом граду. Звучни запис разговора View full Странице
  9. У оквиру циклуса предавања Разговори о вјери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом “Благослов страдања!?” одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама – првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај “Маран ата”. 22.06.2018_KATEDRA_Teolog_Milana-Ivkovic_Blagoslov-stradanja.m4a https://svetigora.com/katedra-teolog-milana-ivkovic-blagoslov-stradanja/
  10. У оквиру циклуса предавања Разговори о вјери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом “Благослов страдања!?” одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама – првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај “Маран ата”. 22.06.2018_KATEDRA_Teolog_Milana-Ivkovic_Blagoslov-stradanja.m4a https://svetigora.com/katedra-teolog-milana-ivkovic-blagoslov-stradanja/ View full Странице
  11. Смисао страдања у библијским причама - првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај "Маран ата" Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  12. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом "Благослов страдања!?" одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама - првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај "Маран ата" Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  13. Бити жена никада није био лак задатак, још од времена када је Бог рекао Еви с мукама ћеш децу рађати (Пост.3,16). Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати. O положају жене у цркви разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Основну школу је завршио на Цетињу након чега је завршио Богословију у Раковици 1958. године. Исте године Петар уписује Богословски факултет у Београду и успешно га завршава 1962. године заједно са данашњим митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, као и са епископима шабачким Лаврентијем и захумско-херцеговачким умировљеним Атанасијем, нирбершким протојерејем Душаном Колунџићем, секретаром Кабинета Његове Светости протођаконом Момиром Лечићем, проф. Богословског факултета др Прибиславом Симићем, протођаконом Радомиром Ракићем, поч. протођаконом Станимиром Спасовићем... Паралелно са теолошким студијама, Петар је студирао и на Философском факултету у Београду. Од 1962. до 1964. године налазио се на постдипломским студијама на римокатоличком факултету у Бечу, заједно са Димитријем Калезићем, потоњим професором на Богословском факултету у Београду, и са Марком Шпановићем, потоњим ректором Богословије у Сремским Карловцима. После боравка у Бечу, проводи неколико година на Институту Светог Сергија у Паризу, где наставља своје теолошко усавршавање, а затим прелази у Бирмингам, где остаје до средине 1967. године. Средином 1967. године поч. Петар се запослио у секретаријату уреда Уједињених нација, где је радио у библиотеци све до свог пензионисања 1997. године. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у разним хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Са супругом Бернадин Господ га је благословио са двоје деце, сином Александром и ћерком Катарином. Опело Петру Пејовићу је обављено у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију код Женеве уз присуство великог броја пријатеља и значајних личности. Опелом је началствовао митрополит Јеремија (Цариградска Патријаршија) уз саслужење епископа Макарија и више свештенослужитеља, међу којима је био и потписник ових редова. С обзиром на то да је опело обављено на Велики четвртак, Висиокопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије, велики пријатељ из студијских дана и иначе, није био у могућности да отпутује и лично одслужи опело. јереј Александар Ресимић, парох женевски Извор: Српска Православна Црква
  15. У понедељак, 2. априла 2018. године, уснуо је у Господу теолог Петар Пејовић из Вевеја надомак Лозане (Швајцарска). Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Основну школу је завршио на Цетињу након чега је завршио Богословију у Раковици 1958. године. Исте године Петар уписује Богословски факултет у Београду и успешно га завршава 1962. године заједно са данашњим митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, као и са епископима шабачким Лаврентијем и захумско-херцеговачким умировљеним Атанасијем, нирбершким протојерејем Душаном Колунџићем, секретаром Кабинета Његове Светости протођаконом Момиром Лечићем, проф. Богословског факултета др Прибиславом Симићем, протођаконом Радомиром Ракићем, поч. протођаконом Станимиром Спасовићем... Паралелно са теолошким студијама, Петар је студирао и на Философском факултету у Београду. Од 1962. до 1964. године налазио се на постдипломским студијама на римокатоличком факултету у Бечу, заједно са Димитријем Калезићем, потоњим професором на Богословском факултету у Београду, и са Марком Шпановићем, потоњим ректором Богословије у Сремским Карловцима. После боравка у Бечу, проводи неколико година на Институту Светог Сергија у Паризу, где наставља своје теолошко усавршавање, а затим прелази у Бирмингам, где остаје до средине 1967. године. Средином 1967. године поч. Петар се запослио у секретаријату уреда Уједињених нација, где је радио у библиотеци све до свог пензионисања 1997. године. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у разним хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Са супругом Бернадин Господ га је благословио са двоје деце, сином Александром и ћерком Катарином. Опело Петру Пејовићу је обављено у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију код Женеве уз присуство великог броја пријатеља и значајних личности. Опелом је началствовао митрополит Јеремија (Цариградска Патријаршија) уз саслужење епископа Макарија и више свештенослужитеља, међу којима је био и потписник ових редова. С обзиром на то да је опело обављено на Велики четвртак, Висиокопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије, велики пријатељ из студијских дана и иначе, није био у могућности да отпутује и лично одслужи опело. јереј Александар Ресимић, парох женевски Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог
  17. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог View full Странице
  18. Према писању портала Credo.ru, у Недељу православља, 5. марта ове године, познати теолог, протопрезвитер Теодор Зисис, најавио је са амвона, проповедајући у својој цркви, да ће престати да помиње на литургији свог надлежног Митрополита Антима солунског. Photo: impantokratoros.gr Иако вишедеценијски активни учесник екуменског покрета, још од осамдесетих година прошлога века, отац Теодор је постао један од највећих, најотворенијих и најутемељенијих критичара екуменизма. Недавно је јавно критиковао тзв. Свеправославни сабор, одржан у јуну 2016. године на Криту, како пре, тако и после његовог сазивања. У своме критиковању Сабора, он се претежно фокусирао на текст “Односи Православне цркве с остатком хришћанског света”, тврдећи да када се Црква сабира да искаже своје догматско самопоимање, она не сме да користи термин “црква” за било коју другу конфесију, него мора да говори искључиво о једној Цркви, онако како је исповеда Никео-цариградски Символ вере. У новембру 2016. године, Његова Свесветост Патријарх цариградски Вартоломеј позвао је Архиепископа атинског Јеронима да устане у одбрану докумената Критског сабора и да угуши критицизам против њих, упозоравајући да ће прекинути литургијско општење са оним појединцима који буду јавно критиковали Сабор, после чега је Митрополит солунски Антим наложио оцу Теодору да обустави све своје критике на рачун Сабора. После периода проведеног у молитви и расуђивању, отац Теодор је увидео да му његова савест неће дозволити да ћути о ономе што види као опасност за Цркву, зато је одлучио да одговори прекидањем помињања (на литургији) свог надлежног епископа, истичући да се митрополит недвосмислено “показао гологлавим”, односно открио своју усаглашеност с јересју екуменизма, прихватањем Критског сабора и својим инсистирањем да његове (саборске) одлуке буду свецрквено прихваћене, на заседању Светог синода, одржаног од 23. до 26. новембра 2016. године. Изразом “гологлав” отац Теодор је алудирао на 15. канон Прводругог сабора одржаног у Константинопољу 861. године, коме је присуствовало 318 Светих отаца, укључујући и Светог Фотија, константинопољског патријарха, који дозвољава свештенику да престане да помиње епископа који “јавно проповеда јерес и откривене главе (неприкривено) то у цркви учи” . Канон напомиње да ово “ограђивање” није чин раскола, него хвале вредан чин одбране Светог православља. Отац Теодор је такође изјавио да се Критски сабор не може оправдати, јер није ни свет, ни сабор, нити изражава пуноту догматске свести Цркве. Он је затим, директно наводећи 15. канон, објавио да ће у Недељу православља, када Црква прославља своју победу над душепогубним јересима, престати да помиње свога епископа, пошто не би био у стању да истовремено прославља све велике светитеље који су се борили против јереси и поштује епископа, за кога верује да је пао у јерес. Његова најава је наишла на овације и одобравање верника. Отац Теодор и још један солунски свештеник, отац Николас Манолис, који је такође престао да помиње епископа, позвани су на црквени суд и прети им опасност да буду лишени свештеничког чина. У својој објави отац Теодор је позвао Митрополита Антима да се придржава 15. канона Прводругог сабора, те да њему (оцу Теодору) омогући да настави са својим радом. Треба имати на уму да међу критичарима Критског сабора постоји неслагање око тога како и шта даље. У јануару је Митрополит Јеротеј (Влахос), један од најугледнијих православних епископа и теолога данашњице, изрекао неколико веома тешких оптужби на рачун Сабора, али истовремено позвао остале да не прекидају општење са својим архијерејима. https://hronograf.net/2017/03/15/poznati-teolog-protoprezviter-teodor-zisis-prestao-da-pominje-mitropolita-solunskog/
  19. Растко Јовић – нови доктор богословских наука 4. Септембар 2012 - 13:02 После основ­ног обра­зо­ва­ња за­вр­шио је гим­на­зи­ју „Урош Пре­дић" у Пан­че­ву. Потом се упи­су­је на Православни бо­го­слов­ски фа­кул­тет Универзитета у Бе­о­гра­ду на ко­ме је, као одличан сту­дент, ди­пло­ми­рао 2004. го­ди­не. Пост­ди­плом­ске сту­ди­је за­вр­ша­ва на фа­кул­те­ту „Ча­сни Крст“ у Бо­сто­ну где је са нај­ви­шим оце­на­ма и по­хва­ла­ма, а под мен­тор­ским ру­ко­вод­ством про­фе­со­ра Ема­ну­и­ла Клап­си­са, ма­ги­стри­рао на те­му „Про­блем бо­гат­ства и си­ро­ма­штва у де­ли­ма Ка­па­до­киј­ских ота­ца“. Ака­дем­ске 2007. го­ди­не упи­сао је док­тор­ске сту­ди­је на бо­го­слов­ском фа­кул­тету Аристотеловог уни­вер­зи­те­та у Со­лу­ну, ко­је је окон­чао 2. ју­ла ове го­ди­не одбранивши дисертаци­ју на те­му „Ку­ћа и ев­ха­ри­сти­ја у по­сла­ни­ца­ма све­тог апосто­ла Па­вла“. Мен­тор, про­фе­сор Пе­трос Ва­си­ли­ја­дис, ис­та­као је да је овај рад мул­ти­ди­сци­пли­на­ран и да спа­ја но­во­за­вет­ну те­о­ло­ги­ју са со­ци­о­ло­ги­јом по­ка­зу­ју­ћи ре­ле­вант­ност те­о­ло­ги­је у сва­ко­днев­ном жи­во­ту, ка­ко у вре­ме ра­них хри­шћа­на та­ко и у на­ше вре­ме, са по­себ­ним ак­цен­том на дру­штве­ни зна­чај бо­го­сло­вља ко­ји мо­ра­мо и да­нас да ба­шти­ни­мо. И дру­ги про­фе­со­ри, чла­но­ви ко­ми­си­је, че­сти­та­ли су Раст­ку на успе­шно од­бра­ње­ној ди­сер­та­ци­ји и сти­ца­њу на­уч­ног сте­пе­на док­то­ра на­у­ка, ис­та­кав­ши ква­ли­тет са­ме ди­сер­та­ци­је, ко­ју су оце­ни­ли нај­ви­шом оце­ном као из­у­зе­тан бо­го­слов­ски рад. Растко тре­нут­но ра­ди као ве­ро­у­чи­тељ у Ар­хи­тек­тон­ско-тех­нич­кој шко­ли у Београду. Са­рад­ник је Бо­го­слов­ске Ака­де­ми­је у Во­ло­су и био је уче­сник не­ко­ли­ко до­ма­ћих и ме­ђу­на­род­них кон­фе­рен­ци­ја. Аутор је ви­ше тек­сто­ва и сту­ди­ја. Члан је Пе­да­го­шко-ка­ти­хет­ског ин­сти­ту­та и са­рад­ник у ча­со­пи­су Ве­ро­у­чи­тељ у шко­ли. Извор
×
×
  • Create New...