Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'теодосије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. Поводом пресуде Основног суда у Приштини Ивану Тодосијевићу, бившем министру администрације и локалне самоуправе у Влади Косова, који је осуђен на две године затвора због изјаве у јавности поводом 20те годишњице НАТО бомбардовања у марту 2019 у Звечану Епископ рашко-призренски Теодосије дао је следећу изјаву: "Дубоко смо запрепашћени драконском пресудом Основног суда у Приштини Ивану Тодосијевићу, који је због вербалне изјаве кажњен двогодишњом казном затвора. Уз сво поштовање за све ратне и послератне жртве на Косову и Метохији неприхватљиво је да се с једне стране Срби драконски кажњавају, док истовремено припадници бивше ОВК који се сумњиче за бројне злочине против неалбанског, али и сопственог становништва, не само остају недодирљиви, већ се третирају као хероји, уз најтеже изразе етничке и верске нетрпељивости према српском народу. Да не помињемо расистичке изјаве против нашег народа и грубо вређање српских верских осећања и достојанства у појединим косовским медијима. Двоструким аршинима нема места у правном друштву нигде у свету па ни овде. Зато ову пресуду наш народ доживљава као још један од видова притиска и претњи Третирање изјаве Ивана Тодосијевића као вербалног деликта враћа нас нажалост у најмрачније време комунистичке диктатуре и отвара простор за даљу етничку дискриминацију. У том погледу, искрено се надамо да ће у жалбеном процесу ова пресуда бити укинута. Још једном, по ко зна који пут, апелујемо да се сви уздрже од запаљиве реторике и раде на изградњи мира и добросуседске сарадње на добробит свих грађана." Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  2. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, на Крстовдан, свету архијерејску Литургију у манастиру Високи Дечани. Преосвећеном Владики су саслуживали игуман дечански о. Сава (Јањић) са свештенослужитељима из Дечана, игуман Светих Архангела код Призрена архимандрит Михајло (Тошић) који је и прочитао исповедно писмо на рукоположењу, затим парох ораховачки о. Веља Стојковић, парох митровачки о. Милија Арсовић и свештеник Ђокан Мајсторовић из Њујорка, који је са члановима хуманитарне организације „Ај-о-си-си“ („IOCC“) у посети Косову и Метохији. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи коју је произнео по рукоположењу младог професора Призренске богословије Јована Радића из Ораховца у чин ђакона, Епископ Теодосије је подсетио на историјски догађај проналажења Часнога Крста, без кога нам нема Спасења и вечнога живота. „Треба да се предамо вољи Божијој, да то наше страдање буде у Христу, јер после тог страдања долази оно што нам је Господ припремио, а то је Царство Небеско“, рекао је Владика Теодосије. Говорећи о радости рукоположења младог професора Призренске Богословије Јована Радића у чин ђакона, Епископ Теодосије подсетио је да му је „данас дата улога да служи Цркви Христовој и народу Божијем“. На крају свете Литургије, Владика Теодосије посебно је поздравио и свештеника Ђокана Мајсторовића и чланове хуманитарне организације „Ај-о-си-си“, пожелевши да им Господ узврати и вишеструко награди оне који помажу наше свето Косово и Метохију. Извор: Радио Слово љубве
  3. „Током историје било је успона и падова и наше државе. Било је слободе и ропства наше цркве, нашег народа али смо увек усправно гледали и корачали вођени Св. Савом и Св. Немањом, родоначелницима српског рода. И пре светог Саве, овај храм најбоље сведочи,“ рекао је вечерас владика Теодосије у беседи на обележавању миленијума од првог писаног трага о постојању данашње Епархије рашко-призренске, и 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас и сутра прославља два велика јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије и 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије. У најстаријој српској цркви апостола Петра и Павла код Новог Пазара, окупили су се вечерас српски архијереји, уз монаштво и сестринство рашко-призренске епархије, и вернике, који су уз началствовање владике захумско-херцеговачког Димитрија служили прво бденије, а потом је одржана и свечана академија. Уз црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, призренске богослове и остали део културно-уметничког програма беседе су одржали владика Теодосије и егзарх пећког трона, митрополит црногорски Амфилохије. Владика Теодосије је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду. „Ми овде сабрани, поред храма древних апостола Петра и Павла, прослављамо још један велики јубилеј – хиљаду година, миленијум од првог писаног спомена рашке и призренске епископије“, нагласио је владика Теодосије. Каже да се српски народ још у раном хришћанству, „определио за православље и исток“, те да Срби, са тим у вези, „никада нису били у дилеми“. „Због тога смо много и страдали, како наш народ, тако и наше светиње, али у том страдању смо бивали прочишћени и поново се враћали Господу, светиње се обнављале и ево пуних 1000 година, овде на овом месту, рашка епископија и пре тога сигурно“, истакао је владика, додавши да се захваљују за све што добијају – „како страдањем, тако и за обнову и васкрсење“. Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља. „Да ходећи земљом, гледамо у Небо и да никада не заборавимо наш косовски завет утемељен на светом Јеванђељу, потврђен крвљу, страдањем, мучењем. Да се никада не одрекнемо оног што је најсветије у српском роду, већ зато да живимо, ако треба и да страдамо, јер то је једини пут – Христов, крсни пут, али пут који води у живот вечни.“ Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је захвалио Владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили. „Ово је мајка црква свих српских цркава. Да није било Петрове цркве, не би било ни жиче ни Студенице, а ни Мораче“, рекао је Митрополит. „Овде је рођен косовски завет и косовско опредељење, из Новог Завета овде се опипљиво осећа читаво распеће и искушења кроз која пролази Црква, али увек претрајава и носећи силу Христовог Васкрсења изнова васкрсава. Тако, благодарећи овом светом предању, мајци цркви и Светом Симеону, даће Бог да васкрсне Косово и Метохија, да васкрсне Рашка, па се надамо да ће и цела Србија и, а напослетку и Црна Гора васкрснути.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. -Осојане: 18 година од почетка повратка расељних Срба- Светом архијерејском Лутургијом у обновљеној цркви Светог архангела Гаврила у селу Осојане између Истока и Клине облежено је осамнаест година од почетка повратка расељних Срба. Био је то први организовани повратак Срба после протеривања преко две ститине хиљада Срба по завршетку оружаног конфликта на Косову и Метохији и НАТО агресије 1999. године. На годишњицу повратка, испред цркве у Осојану постављена је и спомен плоча са именима убијених и отетих Срба у општини Исток, која је после Литургије освештана. Свету Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Осојану поводом обележавања 18-годишњице повратка расељених и избеглих Срба служио је Епископ рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије: -Вера у Бога треба бити свима духовни водич. Без вере не можемо ни видети Господа. Сабрали смо се пре свега да заблагодаримо Богу на Његовој милости, да заблагодаримо на Његовом дару којим нас нас је обдарио да после свих оних патњи после 1998. и 1999. године, када је овај народ - као и многобројни наши сународници са Косова и Метохије - чувајући свој голи живот морао да напусти своја огњишта. Поново се вратио овде на ледину, под шаторе. Добро се сећам те прве Литургије на прагу разрушене школе. Можда је то једна од најлепших Литургија које сам служио, јер сам у свему томе осетио колика је милост Божја, колико Господ гледа на нас и брине о нама, а само је потребно да и своје очи упртимо ка Господу, рекао је владика Теодосије. После Литургије освештана је спомен плоча посвећена убијеним и отетим Србима у Општини Исток. Чланови породица жртава и присутни упалили су свеће и положили венце за покој душе оних које више нема. -Желимо да нагласимо да је ово први споменик подигнут српским страдалницима овде. Надамо се да ћемо чинити више да обележимо сећање на њих, али просто ми као удружење немамо снаге, а мало је оних који имају осећаја за овај проблем. На овом споменику се налазе имена 64 страдалих Срба. И даље има оних који се налазе на листи несталих, један број страдалих се не налази на овом споменику, а знамо да их има. Ово није коначан списак оних који су страдали на подручју Општине Исток, истакла је Гордана Ђекановић испред Удружења Косметски страдалници. Пут повратка оних који су се вратили није био нимало лак, али упркос недаћама које су их задесиле, жеља за повратком била је јача. -Мучили смо се када смо се вратили, али уз помоћ добрих људи успели смо да опстанемо.За сада немамо већих проблема, добро нам је, само што немамо више снаге, али нигде лепше нема него у свом селу, изјавила је Марта Ристић. -Лепо је када се окупимо да играмо фудбал, али за нас девојке проблем је што немамо где да изађемо, опасно је да излазимо увече, навела је Исидора Ђурић. Присутнима се обратио и председник привременог органа општине Исток Малиша Ђурић који је истакао да ова локална самоуправа кроз програме Владе Србије настоји да промовише самоодржив опстанак повратника. -У оквиру програма помоћи, успевамо да мотивишемо веће учешће повратника у процесу бављења пољопривредном производњом и на тај начин стварају се услови за производњу конкурентних пољопривредних производа на тржишту, које није увек благонаклоно према повратницима. Пружена је помоћ у виду пољопривредних машина и прикључака, помоћ у грађевинском материјалу, у оквиру социјалног програма реализује се помоћ за најугроженије, нагласио је Малиша Ђурић, председник Општине Исток. Осојане је прво и највеће село у Општини Исток где је после 1999. године дошло до повратка расељених и у њему и околним српским селима данас живи око пет стотина Срба повратника. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  5. У манастиру Улије код Лепосавића свечано је прослављена слава манастира Преподобномученице Параскеве. Свету Литургију служио је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење намесника митровачког протојереја-ставрофора Милије Арсовића, као и свештенства и монаштва Eпархије рашко-призренске. Владика Теодосије је подсетио на житије Светог преподобномученице Параскеве која је пострадала у време римског цара Антонина одбијајући да се одрекне своје вере: -Светитељка је поднела и најтежа мучења и остајала чудесно неповређена. У народу је посебно поштована као девица мученица и исповедница вере Христове, рекао је владика Теодосије и указао: -Светитељи нам својим живим примером указују како не треба да се одричемо ни своје вере, али ни свог наслеђа. Наши преци су вековима остајали верни Богу у најтежим околностима, не напуштајући свој родни крај - Косово и Метохију, што је и порука за све нас данас да останемо достојни баштиници њиховог примера и никада се не одрекнемо Косова и Метохије и наших светиња уз које смо порасли. Манастир Свете Параскеве у Улијама код Лепосавића недавно је обновљен и у њему сада живе игуманија Нина и монахиња Јулијана које су претходно служиле Богу у манастиру Кончул. Народ лепосавићког краја са великом радошћу је прихватио обнову манастира у коме се поново свакодневно чује молитва монахиња. Извор: Српска Православна Црква
  6. Епископ рашко-призренски Теодосије служио је данас Свету Литургију у цркви Марије Магдалине у Тутину. У присуству више верника, владика Теодосије рукоположио је у чин свештеника досадашњег ђакона Владана Вукомановића, који ће у будуће бити парох при овој цркви. У својој беседи, епископ Теодосије је говорио о житију Марије Магдалине, рекавши да њена вера у Христа, треба да нам буде пример како и ми да верујемо. ,,Ко може замислити патњу Свете Марије Магдалине, у којој је било седам демона, који је стављаху на разне муке и искушења? Речима се не може описати патња ове Светитељке. Али њен сусрет са силом и љубављу Божијом, исцељује је, и од тога дана она не престаје да прати Господа. Непрестано га је пратила и служила му. И у најтежем тренутку, када су Господа разапели, она је са Мајком Божијом стајала испод Крста. И због те њене вере да је Исус заиста Месија и Спаситељ, Господ је удостојио да она са осталим мироносицама прва прими вест да је Господ Васкрсао, и њој се првој Господ и јавио." Рукоположивши новог посланика на њиви Господњој, Епископ је подсетио на смисао свештеничког позива и служења: ,,Нека рукопроизведени отац Владан служи пре свега Богу, па онда и народу Божијем. Нека Богу приноси бескрвну жртву у име свих вас и нека се моли за сваки напредак поверене му пастве, онако како су то радили истински свештеници, како у Старом, тако и у Новом Завету. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  7. ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn
  8. ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn View full Странице
  9. Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски косовско-метохијски г. Теодосије служио је јуче, 22. јула, прву архијерејску Литургију у новооснованом Манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Пред неколико десетина верника и деце он је говорио о значају Свете литургије као и о нашем приносу Богу који од нас тражи да на његову милост и доброту узвратимо љубављу и служењем према Богу и ближњима. „Зато ми Богу приносимо наше молитве да би Господ нас погледао у нашем подвигу и служењу“, рекао је владика Теодосије, посебно истичући значај новооснованог манастира у који, по његовом благослову, живе настојатељица мати Ирина и монахиња Христина. Осврнувши се на укупан положај нашег народа и Цркве владика Теодосије је рекао да тје амо где се страда Бог присутан: „У страдању се окрећемо према Њему и тражимо од Бога заштиту и помоћ. У време када неки одлазе са Косова и Метохије, не у вери и нади, већ у очајању, нови манастири и Црква су место наде и радости. Тако је овај манастир који је заживео попут свеће која треба да светли свима, укључујући и оне који су далеко ево у ово место сада долазе и они који никада нису чули за њега, захваљујући подвигу наших сестара, њиховој љубави и служењу Богу и ближњима.“ Храм Св. Димитрија подигнут на темељима цркве из 14. века обнављали су епархија и мештани заједно са свештеничком породицом протојереја Саве Шмигића. Храм је живописан, раније је изграђен конак за народ а током протекле године саграђен је објекат за смештај монахиња чију изградњу је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. Сестре манастира су за све госте приредиле трпезу љубави. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  10. Данас, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије служио је Божанску Литургију у Манастиру Врачеву, недалеко од Лепосавића. Овај Манастир посвећен је Светим бесребреницима Козми и Дамјану, подигнут је у првој половини 15. века и представља непокретно културно добро као споменик културе. На данашњи празник и у овој древној светињи Епископ рашко-призренски Теодосије је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Милутина Попадића. Ђакон Милутин ће, по благослову Епископа, свој свештенички позив, за који се спремао као богослов а касније и као свршени теолог, отпочети служењем у Храму Светог Николаја у Новом Пазару. Владика Теодосије је током данашње Свете Литургије верни народ подсетио на дела Светих Апостола који су од Господа послати широм васељене да проповедају реч Божију и да крштавају све оне који поверују у реч Господа нашега Исуса Христа. „Много је оних који су Христа ради осиромашили, који су се повукли у пештаре, у пећине, у пустиње и који су жртвовали ово привремено земаљско ради вечнога и небеснога. Међу њима су пустињаци, преподобни, исповедници за веру Христову, који су страдали зато што су заступали истину и правду Божију. А као највећи украс, цвет у Цркви Христовој, јесу свети мученици, они који су презрели овоземаљски живот и који су више желели да страдају и умру за Христа него да служе овом привременом, земаљском и владарима овога света који нису познавали Свевишњега, који нису познавали правога Бога“ – поучио је верни народ Владика Теодосије. „Данас у Цркви Христовој прослављамо свете бесребренике. Прослављамо светога Козму и Дамјана. Браћу која су васпитана у хришћанској вери. Они су од Бога примили власт и силу Божију да могу да иду у народ и да исцељују болесне. Знали су они и лекарску вештину, али се нису толико уздали у њу ни у лекове овога света, колико у силу Божију која је дата Светим Апостолима и ученицима а и њима да могу да лече, исцељују и да ослобађају људе од недуга и болести“ – подсетио је Владика Теодосије на житије Светих Козме у Дамјана. „У њиховом житију каже се да су лечили бесплатно, без новца. Данашњи лекари би требали да прочитају житије Светих Козме и Дамјана. Они којима није довољно што приме плату за оно што чине већ и изнуђују новац од људи да би помогли, не знајући да је и њима Бог дао тај дар да могу да лече и да помажу другима. Свети бесребреници нису хтели да узму ништа као награду за све оно што су чинили. Не само да су лечили људе, већ су лечили и животиње. Изгонили су демоне, зле духове. Они су попут Апостола на тај начин ширили веру у Господа нашега. И не само речима него и делима“ – истакао је Владика Теодосије. Владика је нагласио да људи у овом свету болују и пате највише због греха, јер нас грех удаљује од Бога и јер је грах противан Богу: „Грех није нама својствен и природан. Он се увукао у наш живот, у нашу природу, као некакав уљез и квари све оно што је добро и здраво у нама. И одступивши од Бога, немајући благодат Божију која нас штити и лечи, многи данас страдају од болести. И многи траже земаљске лекаре не тражећи правога лекара, не обраћајући се Господу. Јер земаљски лекари лече тело, привремено нам дају здравље, а небески Лекар, лечећи тело, лечи и душу нашу. Да се обратимо Њему, да поверујемо у њега и да нам то буде на спасење и живот вечни. Грех је тај који нас највише удаљује од Бога и болести су у највећој мери последице греха“ – рекао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски. Владика је сликовито објаснио шта је врлина а шта је грех и у чему је разлика када се ми трудимо у Господу и када се препустимо овоземаљском уживању: „Грех је као када ми узмемо нешто попут бомбоне, нешто што је слатко. И желећи то да пробамо, ми ту бомбону ставимо у уста и тренутно, нама је лепо и слатко у устима и привремено уживамо у томе. А онда када прогутамо ту бомбону онда почињу мучнине, болови и патња. И што је најгоре то не пролази. Дакле оно због чега смо у само једном тренутку осетили сласт и сладост, због тога патимо, имамо мучнину. И не само тела већ и савести. И отуђеност од Бога. То је грех, браћо и сестре. Нешто попут оног мамца за рибу који она загризе мислећи да ће нешто да добије а у ствари изгуби и живот свој“ – сликовито је објаснио Владика а потом сликовито објаснио и шта је то врлина: „Врлина је пост, уздржање, бденије, сваки труд у Господу. То је као кад знамо да нам је потребан лек који је горак. И тешко нам је да га ставимо у уста од његове горчине. И онда ми приморамо себе на тако нешто, јер док нам је лек у устима, нама је тешко и напорно и горко, али када прогутамо тај лек онда осетимо сву лакоћу и здравље свога тела и своје душе. Тако кад треба да постимо свима нам је тешко. Нека сила нас просто тера да радимо супротно. Или када желимо да учинимо неко добро дело, да учинимо милосрђе, да будемо на молитви, да будемо на бденију. Свака врлина јесте подвиг. Треба нам додатна снага и решеност и вера да би то учинили. Али када то учинимо: и пост и молитву и учинимо добро дело, онда осетимо сву сладост онога што смо учинили“ – поучио је верни народ Владика Теодосије нагласивши да зато сви треба да се определимо за врлину, за оно што је Господ дао у заповестима својим, да тако живимо да би онда вечно били блажени и били са светима који су знали да је ово земаљско привремено а оно небеско увек и довека. „Нека би нас Господ све научио правој вери, да имамо наду у њега, у његову помоћ и Васкрсење, како би и ми били санаследници светих, оних који су познали Бога, они који су живели за Бога и који су поштовали и живели по заповестима Божијим, а сада су блажени и сада се наслађују небеским добрима које су за векове векова. Нек Господ укрепи ову свету обитељ, оца игумана, братију, и све вас који долазите овде. Ваш принос Богу јесте молитва, жртва, оно што дајемо од себе, а Господ ће нама подарити исцељење душе и тела и живот вечни, да би сви заједно славили Оца и Сина и Светога Духа кроз сва времена и сву вечност“ – рекао је на крају своје Архипастирске беседе Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Извор: Телевизија Храм
  11. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије служио је на Петровдан Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црна Река, где се по традицији одржава Петровдански сабор на који се верни народ окупља око кивота Светог Петра Коришког. У току Свете Литуригје Владика Теодосије беседио је о вери првоврховних апостола Петра и Павла која није била у мудрости људској већ се показивала у сили и љубави. "Сви знамо да су Свети Апостоли, њих 12, изабрани од Господа нашега да би пратили њега, слушали реч и били сведоци дела Господњих овде на земљи. Ти Апостоли су били прости људи, неуки људи, али чистога срца, срца које је било отворено за Господа и да прима реч Божију. Међу њима Апостол Петар, рибар, чувши речи Господње „Хајде замном“ заједно са својим братом Андрејем Првозваним, остави мреже рибарске, јер су били рибари на мору Галилејском, и пођоше за Христом да их Господ учини ловцима душа људских" - подсетио је Владика Теодосије на житије Апостола Петра и додао: "Апостол Павле, насупрот њима, био је тада најученији међу Јудејима, али он ревнујући за закон Мојсијев у почетку прогонио је прве Хришћане мислећи да тако чини дело Божије, да тако угађа Богу. Али је њега Господ посетио на један другачији начин, на путу за Дамаск, док је он ишао да прогања Хришћане, да их убија. Ревнујући за закон Мојсијев и за Бога, њега је посетила сила Божија. Он је ослепио чувши глас са неба: „Савле, Савле зашто ме гониш?“. И три дана је био слеп. Али је Господ рекао тада Ананију, своме ученику свештенику, да крсти Павла. Овај се зачудио и каже: „Како смем да приступим ономе који је гонитељ Хришћана?!“, Господ му је рекао да ће он бити његов ученик и проповедник речи Светога Јеванђеља и да ће многе душе спасити. И тако је Павле будући да је телесно ослепео, духовно прогледао. И постао је ревнитељ за Свето Јеванђеље. Постао члан Цркве Божије" - подсетио је Владика Теодосије. Владика је казао да је и Апостол Павле попут других Апостола који су примили Духа Светога на дан Педесетнице и силу Божију, прима Духа Светога, и није се бојао ни римских царева нити оних који су тада претили хришћанима владајући земљом, већ је проповедао реч спасења, реч Васкрсења и вечног живота. "Господ наш Исус Христос дошао је на земљу да победи смрт и да све што је пролазно преточи у вечно. Својим животом, својим примером, делом, чинио је предивна чуда. Исцељивао болесне, умножавао хлеб, хранио гладне и васкрсавао мртве. А ту своју силу он је дао и својим ученицима" - рекао је Владика Теодосије и подсетио да је и Апостол Петар Васкрсавао мртве и исцељивао оне који су били паралисани. Владика Теодосије казао је да су Апостоли пошли у свет међу људе незнабошце да проповедају реч спасења: "И Господ их шаље: „Идите и проповедајте и даћу вам силу: да исцељујете болесне, да чистите губаве, да мртве васкрсавате“. Нико никада није примио такву силу од људи овде на земљи. А та сила није од овог земаљског него од Бога. Та сила Божија, браћо и сестре, даје се свима нама Хришћанима, који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, који смо примили печат дара Духа Светога и ми примамо ту силу Божију да побеђујемо непријатеље, како оне видљиве тако и оне невидљиве" - поручио је Владика Теодосије подсетивши да је Господ победио смрт али је победио и ђавола, највећег непријатеља рода људскога. "И ми Хришћани, живећи овде у свету, бивајући гоњени, ми се бранимо Часним Крстом и управо том силом Божијом која нам је дата. И Господ је рекао да ћемо имати многе невоље овде у свету: „Ако су мене гонили и вас ће гонити. Немојте да се плашите, немојте да сте малодушни, да очајавате у немоћи у болести у сиромаштву, јер ја сам са вама у све дане Вашег живота до свршетка света“. Господ нас прати кроз овај живот и Господ нам даје оно што је нама на спасење" - истакао је Владика Теодосије. "Често пута пролазећи многе невоље овде у земаљском животу ми се припремамо за вечни, непролазни, лепши живот од овог земаљског. Сведоци тога су Свети Апостоли, на челу свих првоврховни Апостоли Петар и Павле, који су нас учили ономе што није пролазно и земаљско већ оно што је вечно и небеско" - поручио је Владика Теодосије сабраном верном народу у Манастиру Црна Река. Након Свете Литургије на којој се причестио велики број верника, Владика је благословио славски колач. Игуман Јован са братијом је потом приредио славски ручак. Многи верници из далека пристизали су и после Литургије у Манастир, где се у празничној радости наставило молитвено саборовање до касних поподневних часова. У вечерњим часовима Владика Теодосије је на позив Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија учествовао у традиционалној Петровданској литији у Бијелом Пољу, где се овај празник обележава као слава града. Извор: Телевизија Храм
  12. Његово преосвештенство Епископ рашко – призренски и косовско-метохијски г. Теодосије данас је у Грачаници позвао вернике да се придруже тродневном посту, 12 – 14. јуна, на који је позвано свештенство, монаштво и верни народ Црне Горе пред Тројичиндански сабор који се одржава у суботу, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вероисповијести или уверења и правном положају верских заједница, пренио је потрал ГрачаницаОнлајн. – У данима највећег страдања нашег народа и наших црква на Косову и Метохији, Митрополит црногорско – приморски Амфилохије увек је био и молитвено а и својим присуством уз наш народ, подсетио је владика Теодосије. Епископ рашко – призренски је нагласио да је Митрополит Амфилохије поводом великих искушења, напада и прогона СПЦ у Црној Гори позвао вернике да среду, четвртак и петак проведу у тродневном посту. Позив да се придруже тродневном посту и молитви за браћу и сестре у Црној Гори владика Теодосије је упутио јутрос после Литургије, коју је уз саслужење свештенства и монаштва служио у манастиру Грачаница уз молитвено учешће Преосвећене господе епископа ваљевског Милутина и аустралијско – новозеладског Силуана. Владика ваљевски у Грачаници: Бог је у правди, а није у сили! Владика ваљевски Милутин, у друштву Епископа аустралијског и новозеландског г. Силуана, обилази ових дана српске светиње на Косову и Метохији. Њихов боравак има и хуманитарни карактер, јер је владика Силуан допремио велику количину хуманитарне помоћи коју су верници у његовој епархији прикупили и која ће бити прослеђена Народној кухињи „Мајка девет Југовића“ у Прековцу код Новог Брда. Захваливши се гостима на посети и подсетивши да је и Његово преосвештенство владика Милутин много пута до сада помагао рад Богословије у Призрену, владика Теосоије је рекао да нас све што наша браћа чине за нас обавезује да истрајемо на овим просторима и да знамо да нисмо сами. – Колико је важно да опстанемо овде и сачувамо наше присуство, толико је важно да имамо подршку све православне браће где год живели“, рекао је владика рашко – призренски Теодосије. Захваливши се на гостопримству Епископ ваљевски Милутин је у своје и у име госта из далеке Аусталије и Новог Зеланда , у обраћању домаћину, владици рашко – призренском Теодосију рекао: – Дошли смо свети владико да освешамо наше ноге, тако што смо ходали овом светом земљом. Дошли смо да освештамо руке наше, тако што смо додиривали светиње на Косову и Метохији и кaда тим нашим рукама будемо делили благослов владикама, народу и свештенству нашем, ми осећамо да ћемо на тај начин пренети благослов и светост ове свете српске земље и ових великих светиња. Дошли смо такође владико свети да освештамо наше очи гледајући ову лепоту, стару неколио векова. Да освештамо свој ум тако што ћемо стално мислити о овим светињама о колевци српског народа и пренети ту мисао у беседама, тамо где се враћамо и говорити нашем народу о лепотама и светињи овога места. Једноставно целим својим бићем, данас цело своје биће освештавамо на светој земљи српској, на Косову и Метихији – нагласио је владика Милутин. Епископ ваљевски је нагласио да је заједно са владиком Силуаном, овде видео оно што се, како је рекао, код нас, тамо не може видети: – Како смо више долазили све више смо осећали јачу снагу народа и већу храброст, то се осећа, то не може очима да се види , то је осећај душе наше. Колико је овде народ ближе Христу то се да видети, а ми смо зато ту да тај доживљај пренесемо остатку нашег народа у централној Србији. Владика Милутин је на крају упутио поруку свим присутним верницима: – Са нама сте заједно, а победиће Бог и правда његова, јер Бог је у правди а није у сили. Сила тутњи и протутњи као громови, а онда долази ведар дан, нека да Бог да тај ведар дан што пре стигне и на Косово и Меотихију, рекао је на крају беседе владика ваљевски. На крају богослужења владика аустралијско-новозелнадски Силуан вернике је благословио и поделио нафору. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. САОПШТЕЊЕ ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ Као Епископ Рашко-призренски, са својим свештенством, монаштвом и верним народом најоштрије осуђујемо данашњу претерану употребу силе од стране Косовске полиције на северу Косова и Метохије. Без обзира на стварне мотиве ове акције, упади у куће при којима су цивили, жене и деца застрашивани, ломљење намештаја и нескривена бруталност показују да је намера Приштине била пре свега да застраши наше становништво и демонстрира силу. Посебно осуђујемо и употребу силе против припадника УНМИК-а. Док истовремено Приштина игнорише гажење владавине права и институционални терор који општина Дечани примењује против манастира Високи Дечани, одбијајући извршење судске одлуке Уставног суда Косова, претећи манастиру блокирањем пута и протестима на сам празник Вазнесења (6. јуна), север Косова се дисциплинује бруталном употребном полицијске силе, под изговором завођења реда. Овакви поступци нимало не доприносе ни владавини права, нити изградњи међуетничког поверења, већ још више дестабилизују ионако тешку безбедносну ситуацију на Косову и Метохији и највише иду на руку онима који без икаквог стида упорно заговарају идеју територијалне поделе на етничкој основи. Као Црква остајемо чврсто уз свој верни народ, апелујемо на владавину права која треба да се примењује према свима једнако, а не по кључу етничке и верске дискриминације и очекујемо од КФОР-а и међународне заједнице да спрече понављање оваквих немилих догађаја. Грачаница-Призрен 28. мај 2019. год Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  14. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије. Род човечији је пре доласка Христовог и Његовог Васкрсења проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. Ово не означава само смрт као физички феномен који и даље постоји, већ пре свега дубоку духовну одвојеност човека од Бога, што и јесте најдубље значење смрти. Христовим оваплоћењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти јер човек је не само вечно сједињен са божанском природом у личности Христовој, већ и биолошки феномен смрти више није безнадежни крај и одлазак у свет таме, већ за оне који живе у Христу, наставак узрастања у „пуноћи раста висине Христове” (уп. Еф. 4.13) јер како Господ говори уплаканој Лазаревој сестри Марти „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.” (Јн 11.25-26). Ово је нови смисао живота који надраста биолошко постојање које је нама познато. Овај нови живот у Христу изразио је најбоље апостол Павле речима „Не живим више ја него живи у мени Христос” (Гал. 2.20) – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије одговарајући на питање „Јединства”, какав је био смисао људског живота пре Васкрсења Господњег. Појам смрти Христовим Васкрсењем добија нову димензију. Да ли се верни хришћанин треба плашити смрти? Управо је о томе реч. Господ је наш „пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене” (Јн. 14.6), говори нам даље Господ. Зато је управо кључ разумевања новог живота у Христу у Његовом Васкрсењу, јер апостол Павле нас учи: „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли” (1Кор 15.20). Као предвечни Бог Логос, он је постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми који као удови његовог Тела живимо крштени у Христа живимо Његовим Васкрсењем након телесне смрти. Проблем је што људи обично васкрсење доживљавају као неку реинкарнацију нашег садашњег биолошког постојања, Господ нам јасно говори да у Царству Божијем „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28-29). Зато наше лично васкрсење не може да се сагледава ван контекста Васкрсења Христовог и наше постојање у вечности изван Христа. Отуда нема разлога за страх. За нас хришћане који смо изабрали пут живота и светлости у Христу, телесна смрт је само једна станица на путу узрастања у радости Божијој. Апостол Павле који пуноћом свога бића живи Христом говори: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље” (Фил. 1.23). За њега телесна смрт није крај већ још један корак ка непрестаном узрастању у љубави Божијој. Ако, међутим, живот и смрт гледамо искључиво као биолошке категорије из перспективе себичног начина постојања, наравно, и једно и друго је трагедија, али у еванђелској истини све добија потпуно другачији смисао. Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Веома важан услов да бисмо заживели Христом и Његовим Васкрсењем, како у садашњем начину постојања, тако и у вечности, јесте покајање, односно промена нашег начина размишљања, живота (што оригинална грчка реч „преумљење – метанија”) значи. То није моралистички предуслов након кога ће уследити награда, већ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Без сагледавања сопствених промашаја тј. сагрешења и без снаге и труда да у сваком ближњем, пријатељу или непријатељу, видимо икону Христову, не можемо да постанемо причасници Духа Светога. Неопраштање сагрешења, мржња, нетрпељивост, клеветање, вређање, све су то показатељи недостатка истинске свести и искуства живота у Христу. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Неретко се може чути од људи: „Дајте ми и поштујте ме док сам жив, а тамо како буде”. Воде ли овакве речи у бесциљност и немарност за вечно спасење? Наравно, овакве речи могу да дођу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постојања. Хришћанство као блага вест није философија, нека теорија или скуп правила, већ начин новога постојања. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом – Христу. Цео наш живот је заправо заживљавање у том крштењском завету. За оне који сада и овде заживе новим животом у Христу и осете дејство силе Духа Светога кроз љубав, праштање, милосрђе и све друге врлине које постају природан начин постојања, већ и пре васкрсења васкрсавају у Христу и за њих се живот не дели на овоземаљски и загробни. У том смислу хришћанство се разликује од многих других религија које се баве управо темом „загробног живота”. Ми у Христу улазимо сада и овде у Царство Божије кроз свете тајне, а посебно тајну Евхаристије која нас све повезује као удове у Телу Христовом и учвршћује у радости вечног живота чији причасници постајемо. Ако је суштина нашег живота и нашег спасења да се одрекнемо зла и уђемо у заједницу са Богом кроз Свето крштење, да ли као народ скрећемо са Божијег пута и да ли нас је историја често опомињала да то не чинимо ? Зло само по себи не постоји, као што физички не постоји мрак који је заправо само одсуство светлости. Зло се пројављује само онда када изађемо из природног, богомданог начина живота у који ми хришћани верујемо да улазимо Светим Крштењем. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије и у њему живимо кроз светотајински живот Цркве као евхаристијске заједнице. Као што појединац може да одступи од пута живота, тако и један народ може да мање или више одступи од Божијег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. Овде није реч о казни Божијој као што гневан човек кажњава свог потчињеног, већ о божанској педагогији која залутало дете враћа очинском дому. У зависности колико одступимо то може бити мање или више болно, али је спасоносно уколико Божију педагогију примамо са променом погрешног начина постојања и погрешних избора тј. покајањем. Да ли чин покајања у духовном смислу настаје оног момента када човек швати да је учинио грех и када тај грех почне да га пече у души или када у Христовој цркви приступи Светој тајни покајања и исповести свештенику? Покајање, односно преумљење, почиње свешћу о погрешном начину живота који нас удаљава од смисла нашег постојања. У причи о блудном сину каже се да он најпре „дође себи”, што значи постао је свестан своје ситуације и погрешног избора којим се удаљио из очинског дома отишавши у „земљу страну”. Онда наступа одлука да се то стање промени. Ако паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даље, а не да седимо у блату и јадикујемо што смо се у њему нашли. То није покајање, већ очајавање. Вратимо се причи о блудном сину: „А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом”. Дакле, новој свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. Видимо да га после отац још издалека види и трчи му у загрљај: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (уп. Лк.15.11-32). Отац га прима у загрљај видећи његову добру намеру још и пре његовог исповедања греха и не кажњава га, већ награђује. У овој причи је читав смисао тајне покајање тј. исповести. Ми одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Богом који нас чека у загрљај. Господ не осуђује жену блудницу већ јој само говори „Жено, гђе су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.” (Јн 8.1-11). Живимо у тешком времену пуном искушења за опрост, очај, завист и осуду. Да ли, управо, чврстом вером у Господа спаситеља можемо одолети свим искушењима? Борба са грехом као погрешним начином постојања и живота није лака јер грех постаје навика, друга природа и потребно је доста педагогије од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од њега. Опроштај грехова није неко „одобровољавање разгневљеног Бога”, већ отварање грехом запарложеног срца за Божију љубав која нам се безусловно даје и пружа. Од зависности од наше вере можемо се изборити са грехом јер је Божија помоћ увек уз нас. Зато је потребан труд, подвиг, не зато јер он треба Богу, већ треба нама, као што нам је потребна вежба за сваку вештину којом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше. Колико нам је значајан свети пост да бисмо боље спознали веру и примили Господа у себе? Управо о томе смо говорили у нашој Великопосној посланици верном народу. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства” (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом” (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Држање заповести поста подразумева и уздржавање од одређене врсте хране у складу са здравственим могућностима, али уколико телесни пост није праћен духовним постом он је само једна врста дијете. Пост нас целовито отвара за пуноћу љубави Божије, чини нас осетљивијим према ближњима, пријемчивијим за Божију благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником Васкрсења Христовог. У време четрдесетодневног поста пред Васкрсење Господње на улицама главног нам града видимо поларизацију и разједињеност српског народа. Да ли је могуће страначко надметање претворити у витешко такмичење и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо једно и заједно у тајни Христовог Васкрсења? У свету у коме живимо постоје другачија правила него у Цркви. Црква подразумева јединство у љубави и стално позива народ да се оцрквени и уједини, али не око неке пролазне идеологије овог света, већ око вечне истине спасења. Колико је могуће као хришћани и грађани истовремено ове принципе треба да примењујемо и у свакодневном животу у друштву. Демократија подразумева различитост мишљења, али и једнака права свих да та мишљења изразе, не аргументима силе већ силом аргумената. Спречавање слободе изражавања политичког мишљења, као и било каква употреба силе нису пут ка решавању проблема, већ отварају нове ране на ионако изранављеном телу српског народа. Зато Црква позива на јединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког грађанина да слободно изрази своје мишљење и мирно се бори за боље сутра и њих и своје деце. Производња насиља око нас и баналне изопачености обликују младе људе патолошки равнодушне на зло и развија моралну индиферентност. Да ли породица као основни темељ друштва све више заказује да оплемени младе нараштаје? Породица је у хришћанском смислу мала, домаћа црква и представља основну ћелију нашег живота. Без здраве породице људи тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. Живимо у времену када западни свет ради једну целовиту демонтажу хришћанске етике и самим тим и породичних вредности. Црква је увек учила да брак није само емотивна заједница човека и жене, већ света тајна која подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. Уопште љубав без одговорности и жртве није љубав, већ пролазна хемија. Свет у коме се човек као небоземно биће своди на своју „полну оријентацију” што се данас пројављује кроз афирмацију потпуне распуштености без икаквих правила потпуно је страна хришћанској традицији. Овакав приступ и посебно насиље које неизбежно прати свођење човека само на тело и похлепу осиромашује човека. Зато неговањем породичних вредности, осећаја одговорности за оне који страдају, за сиромашне, болесне Црква нас све позива да надрастемо један себични, индивидуалистички начин постојања. На нашем духовном простору, колевци наше Цркве и државе, потискивањем, насиљем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светињама. Може ли се живети заједно са народом, који жели да вас маргинализује, асимилује и потисне са наше вековне земље? Христос је дошао да све људе приведе у познање истине и као наследници једне богате хришћанске, светосавске традиције дужни смо да вредности на којима смо узрасли афирмишемо и међу онима који не деле нашу веру. Господ нас не позива да делимо људе на пријатеље и непријатеље, већ штавише учи нас да љубимо и непријатеље своје јер, уосталом, када чине зло, они „не знају шта раде”. Зато је потребно да се боримо љубављу, трпљењем, истином поштујући друге људе, али чувајући своје као залог и нашег и њиховог спасења. Како је бити духовни пастир народу који трпи претње и притиске на прадедовским огњиштима зато што славећи Бога сведочи тајну Христовог страдања и Васкрсења? Епископски позив је пут следовања Богу до потпуног предавања својој пастви по угледу на нашег пастироначалника Христа. Вековима су епископи водили свој верни народ кроз најтежа искушења усмеравајући их ка путу истине, јачајући их у нади и вери и позивајући да се држе чврсто и јединствено у Христу. Зато је наше сведочење, као и нашег свештенства христоподобно служење којим дајемо себе на распеће ради других да бисмо сви заједно угледали радост Васкрсења. Служење на Косову и Метохији и древној Рашкој за мене је увек било посебан дар Божије љубави јер смо у страдању и невољама увек духовно јачи, што смо могли ових дана да видимо обилазећи наш верни народ са Његовом Светошћу Патријархом Српским и доживљавајући огромну силу духовне радости и наде која бива јача када слаби свако светско и овоземаљско уздање у оно што је пролазно. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода. Постоје најаве да ће Косово поново аплицирати за чланство у УНЕСК-у, а самим тим нас очекује тешка борба и нова лобирања. Има ли краја борби за правду и истину, или, пак, у животној борби за спасење нема одмора? Наше је да наставимо наш труд и настојања у очувању српске православне баштине на Косову и Метохији као делу Србије и у том смислу било какви покушаји да се наше светиње отуђе од нашег народа и Цркве неће остати без нашег чврстог става да се историја не може мењати политички. Остајемо у нади да ће цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоћи нам у очувању наших светиња које су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине. Рада КОМАЗЕЦ Извор: Јединство
  15. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор
  16. „Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту, али овде са овог места хоћу да кажем не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у. То нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа – речи су Владике Теодосија током данашњег обраћања у манастиру Бањска на Северу Косова. Данас манастир прославља славу Светог Стефана. Некада најлепши српски манастир који је током векова тешко пострадао, годинама се већ обнавља и тренутно је једно од омиљених стецишта не само верника са Севера, већ и других посетилаца. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор View full Странице
  17. Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас. Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима. Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака. Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу." Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор. Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21). Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха. Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове! Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео. Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји – то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега. Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња. Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин. Извор: Српска Православна Црква
  18. Епископ Теодосије служио у Штрпцу четврти по реду молебан за Косово и Метохију Епископ рашко-призренски Теодосије служио је 9. августа 2018. године четврти по реду молебан за Косово и Метохију у Штрпцу, у пуној цркви Светог Николаја Чудотворца. У молебну за мир и спасење нашег верног народа учествовало је свештенство призренског архијерејског намесништва, са монахињама и монасима из оближњих манастира, као и верни народ из Штрпца, Брезовице, Сиринићке жупе и Призрена, где Срби вековима живе и опстају са поуздањем у Бога. На крају молебна Владика се верном народу обратио пастирском беседом коју преносимо у целини: Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас. Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима. Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака. Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу." Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор. Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21). Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха. Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове! Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео. Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји – то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега. Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња. Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо. Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“ Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију: „Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“ ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА: Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа, Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо. Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи. Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво. Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35) Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније. Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују. Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам. Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15). Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш. Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У манастиру Грачаница Епископ Рашко-призренски Теодосије синоћ је служио Молебан за страдални народ на Косову и Метохији и позвао вернике да умноже своје молитве и ојачају их постом у току наредних дана. У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо. Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“ Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију: „Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“ ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА: Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа, Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо. Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи. Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво. Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35) Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније. Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују. Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам. Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15). Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш. Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  22. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г-дин Теодосије управо је упутио још један јавни апел поводом узнемирујућих информација о могућим инцидентима на северу КиМ који би послужили евентуално договореној подели Косова и довели до страдања недужног народа. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...