Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'теодосије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. ,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом, по благослову Епископа жичког Г. Јустина, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије уз саслуживање протојереје-ставрофора Дмитра Луковића (свештеника у пензији), протојереја Драгана Стевића (архијерејског намесника пожешко-ариљског), протојереја Радомира Трипковића (Косјерић), протојереја Миломира Радића (Краљево), јереја Милуна Стефановића (Гуча), протонамесника Владимира Кораћа (Севојно), јереја Рада Марића (Лучани), протојереја-ставрофора Ненада Величковића (Пожега), као и ђакона Михајла Живковића. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са браћом свештеницима гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, председник општине Пожега Ђорђе Никитовић, начелник полицијске станице Јовица Лазаревић и многи други. Након причешћа Светим Тајнама Христовим, свештенству и верном народу обратио се Преосвештени Владика Теодосије, честитајући храмовну славу старешини и братству рекавши да је цар Константин био међу првим римским царевима који је примио светлост Божију у себи, преко кога је Бог дао слободу хришћанима. Видевши знамење часног крста на небу и како пише ,,Овим побеђуј“, он је наредио да се начини велики крст са којим је пошао у одлучујућу борбу и победио. Године 313. дао је слободу хришћанима. Голготски пут којим иду хришћани завршава се славним васкрсењем и спасењем. Цар Константин потекао је из наших крајева и постао је равноапостолни. Заузимањем његове мајке царице Јелене подигнути су бројни храмови. Многи потоњи хришћански владари угледали су се на њих, и у нашем роду најпре Свети Немањићи, захваљујући којима потиче све оно вредно што данас има у нашем народу. Особито након свог крштења, захваљујући коме се цар Константин излечио од тешке болести, постао је проповедник речи Божије. То чудо вере Константинове видели су многи сведоци и пројаву Божије милости који неће ништа да чини на силу па ни оно што је за нас добро ако ми вером и слободом не приступимо к њему. Након смрти из гроба цара Константина текло је миро на исцелење многим болесницима. Тако се Господ прославио преко великог државног владара, који је све чинио у име Божије и на добробит свог народа. Владика је у наставку беседе испричао како је као млади средњошколац почетком осамдесетих година у овом светом храму потражио Бога те захваљујући помоћи оца Дмитра био упућен на пут хришћански који га је касније одвео у монаштво. У она тешка времена ризик и храброст био је одлазак у храм и молитва Богу. Благодаримо Богу те се то тешко време потпуно променило. Владика је још једном захвалио на гостољубљу и честитао славу братству храма као и мештанима града Пожеге. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави. Том приликом, Владика Теодосије је старешини храма оцу Божи и братству поклонио вредан поклон – књигу свих задужбина цркава и манастира Косова и Метохије. Старешина храма јереј Божо Главоњић захвалио се Епископу на вредном дару. Позвао га је да чешће посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. Извор: Епархија жичка
  2. О Косову и Метохији, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, црквама и манастирима, страдању и васкрсењу, људима и актуелним дешавањима на Косову и Метохији и Црној Гори, разговарамо са Епископом ове богомспасаване Епархије г. Теодосијем (Шибалићем). Ваше Преосвештенство, можете ли за почетак нашег разговора да нам кажете како је изгледао Ваш сусрет са Косовом и Метохијом, са светињама, монасима које сте затекли и монашким животом? Са Косовом и Метохијом, први пут сам се сусрео доласком у манастир Високи Дечани, после одслуженог војног рока, у лето 1983. године, када сам имао свега 20 година свога живота. Тада сам чврсто одлучио да се у тој светињи посветим монашком позиву, јер сам целим својим бићем осетио да њој припадам и да је то мој истински дом. Околности су биле такве да сам тада, по благослову мог надлежног Епископа жичког, као и мојих родитеља, убрзо по послушању послан на студије на Богословски факултет у Београд. Потом сам, на Бадњи дан 1987. године, желећи да постанем део општежитељне заједнице, дошао у манастир Црну Реку и ту се, након три године, замонашио. Воља Божија је била да се опет вратим у манастир Високе Дечане, за који сам и даље био посебно везан, где сам, по одлуци тадашњег Епископа рашко-призренског, са још седморо црноречке братије прешао, у марту 1992. године, и постао игуман. Заправо, као што видите, цео мој духовни живот, нераскидиво је био и остао везан за Косово и Метохију, нарочито за дечанску светињу и Светог Краља Стефана Дечанског, као и за наш косовско-метохијски народ, и за све наше косовске светиње. Ту је велику улогу у мом опредељењу имао тадашњи игуман Манастира Дечани, блаженог спомена, отац Јустин Тасић, јер сам у његовој личности видео истинског монаха и служитеља Божјег, а он ме је научио како се воли и како се човек целим својим бићем предаје у службу Богу, Цркви и светињи у којој се живи. Истакао бих и то да ме је у мојој намери да постанем монах и да служим на Косову и Метохији, нарочито подржала мајка, која је и сама пошла мојим путем и од 1998. године, у монашком лику, живи и подвизава се у манастиру Гориоч, чији је ктитор управо Свети Краљ Дечански. Зато ми и данас није тешко да своје служење, као Епископ рашко-призренски, осећам као велику обавезу да заједно са мојим свештенством и монаштвом свесрдно послужимо сви заједно Богу, у овој древној и светосавској епархији, нарочито у овим тешким временима великих искушења и страдања. Манастир Дечани је постао Ваш дом. Били сте игуман ове велике немањићке лавре. Поделите са нама неку причу из тог периода о светињи, моштима, народу који је долазио. Непуних деветнаест година мога живота у манастиру Високи Дечани за мене су, као монаха и игумана манастира, биле кључне године мог духовног формирања. Дечани су по много чему специфичан манастир, јер у њему већ вековима духовно столује сам Свети Краљ Стефан Дечански, који непрестано брине о манастиру и његове молитве су нас стално штитиле. У овом манастиру живели су и духовно стасавали многи делатници наше Цркве кроз векове и сви ми који смо се везали за ову светињу осећамо да остајемо нераскидиви део тог великог дечанског братства. Сви смо били сведоци бројних чуда Светог Краља, исцељења болесних, обраћења људи који су променили свој живот и никада, чак и у најтежим тренуцима, посебно у време рата и послератног страдања, просто нисмо осећали ни бригу ни страх, знајући да нас невидљиво држи и крепи рука Дечанског Светог Краља. Зар највеће чудо није и сама чињеница да је овај манастир, и то на оваквом месту који је проживео толике потресе у историји остао такорећи недирнут и сија вековима ширећи утеху нашем верном народу, као залог и показатељ бриге наших светих предака који нас непрестано молитвено заступају пред Богом. Дечанска звона, молитве, и монаси вековима су били ослонац нашем народу и живи показатељ духовног пута. Као игуман дечански били сте сведок страдања нашег народа на Косову и Метохији. Колико је и на који начин сам манастир са братством страдао? Знамо да су у манастиру проналазили уточиште многи који су доживљавали свакојаке невоље. Када би дечански зидови могли да проговоре о свим страдањима нашег народа на Косову и Метохији, у турско, у доба два светска рата, али и у новије време, била би то никада испричана прича, пуна тешких али и радосних сведочанстава, како један народ уз своју Цркву и уз своје светиње непоколебиво остаје на својим вековним огњиштима. У ратно време 1998-1999, али и у послератним годинама изолације, живо смо осећали како се у манастиру стално осећао неописиви мир, иако је око нас беснила олуја људске мржње и безумља. Нисмо то само ми осећали, већ и бројни посетиоци. Просто, цела околина манастира била је оаза духовног спокоја. Чим су почела страдања, имали смо потребу да се нађемо при руци онима који пате и да им помогнемо. Међу првима били су то Срби из околине Дечана који су били протерани од комшија, екстремних Албанаца. Такође и Срби, избеглице из Враке у Албанији, који су били смештени недалеко у старом Дечјем одмаралишту и о којима смо такође бринули, али и сами Албанци из Дечана и околине, којима смо пружили уточиште у најтеже време страдања, када је у једном тренутку, њих око 200, нашло уточиште под кровом дечанске светиње. Увек смо осећали да је кућа Светог Краља уточиште за све људе добре воље, а посебно за оне који страдају. Зато смо и после рата уз помоћ Владе Републике Србије, Међународне православне организације ИОЦЦ, Норвешке владе и других добротвора, покренули активан добротворни рад за помоћ нашим повратницима али и нашем народу који је живео тежак живот изолације у преосталим енклавама. Свети Архијерејски Сабор Вас је изабрао прво за викара, а потом и за Епископа рашко-призренског и косовско метохијског. Као владика ове богомспасаване Епархије сведок сте многих догађаја који су обележили живот у Цркви и живот уопште на Косову и Метохији. Који догађаји су на Вас оставили посебан утисак и посебан траг у Вашој души? Само у последњих двадесет година након рата, толико се много тога издешавало да се стиче дојам да је реч о дугом временском периоду, а опет све се чини као да је то све било јуче. Нарочито нам је остало урезано у сећање Мартовско страдање 2004. године, али и радост почетка обнове и повратка нашег народа. Заправо, одлука наше Цркве да крене са обновом светиња за коју сам био задужен, прво као викарни Епископ, а потом и као епархијски Архијереј, највећа је радост, јер обнављајући оно што је порушено постали смо учесници васкрсења, обнове новог живота и нове наде. Са радошћу се сећам сваке обновљене цркве, првих служби, обнове манастира: Зочишта, Девича и Светих Архангела, и посебно других призренских цркава и Богословије Св. Кирила и Методија. Још је остало наших светиња у рушевинама и ако Бог да доћи ће време да се и то обнови, али важно је да је кроз ту материјалну обнову покренута и духовна обнова нашег народа, који је показао да нас ратно и поратно страдање није обесхрабрило. Показали смо да рушитељи не могу да сруше Цркву, јер Црква се стално обнавља и све порушено поново ће бити подигнуто. Посебно бих поменуо значајну подршку коју смо као Епархија имали из Црне Горе и Херцеговине, од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, који су са својим духовним чадима, сада Епископима, остали наша истинска браћа у невољи и који су нам својим примером показали како након сваког распећа долази Васкрсење. Колико данас има живих манастира на Косову и Метохији, колико их је обновљено у последње време? Има ли монаха, монахиња, долазе ли млади (да буду монаси) у манастире? Тренутно у нашој Епархији, која обухвата Косово и Метохију и Рашку област, имамо активних 13 мушких и 9 женских манастира. Са радошћу могу да кажем да је живот обновљен и у већини манастирима који су страдали у ратно или поратно време. Нераскидив део нашег монашког општежића је и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, који пастирски припада Његовој Светости Патријарху Српском, али који је са свима нама делио све радости и туге и кроз историју и у новије време. Кроз наше манастире у последњих 30-так година прошло је много монаха, монахиња и искушеника, али остају само они који су истински, и без имало резерве, остали верни пре свега својој Светосавској Цркви и дубоко везани за наше светиње. Манастири се стално обнављају и материјално и духовно и места су где је све више поклоника, који долазе да се напоје живом водом, коју је Господ тако обилато излио на овим крсно-васкрсним просторима. Посебно охрабрује да у свим манастирима имамо и млађих кандидата за монаштво. Дубоко смо уверени да Господ неће дати да се ниједна наша светиња угаси, већ штавише да монаштво у њима буде још бројније. Из историје Цркве знамо да бројност никада није било мерило силине Цркве. Тако и данас, православних хришћана на Косову и Метохији нема много, али они који су остали и желе да остану, дубоко су уткани у живот наше Цркве, уз коју су расли и опстајали. За Вашег епископствовања вратили сте и свештенике у многе градске средине, где једва да има нашег народа. Зашто је важно да цркве и свештеници буду и у градовима као што је Приштина, Урошевац, Пећ, Исток…? Зато, што тамо где делује парохијски свештеник, где се служи света Литургија, стварају се и услови за повратак нашег народа. Црква је увек окупљала наш народ, била му уточиште и помоћ у свим невољама. Иако ових година није дошло до масовног повратка нашег народа на просторе одакле је прогнан, ипак постојање парохија представља стални позив народу, на повратак и окупљање. На пример у Пећи, иако немамо нашег народа, наша црква Св. Јована Крститеља главно је место окупљања Срба који, иако расељени, често долазе на Косово и Метохију и бораве у свом родном граду. Откупили смо пар кућа око цркве, које су биле на продају, и сада постоји могућност да наши људи тамо преноће. Годишња слава Усековања главе Св. Јована Претече, прави је сабор наших Пећанаца који не заборављају свој родни крај. Истовремено наше парохије су и живо сведочанство да не одустајемо од наших вековних простора и да их не заборављамо. Тамо где се више не служи Света литургија, све полако одлази у заборав. Један од највећих успеха наше Цркве у деценији за нама је и обнова Призренске богословије. Ви сте један од најзаслужнијих за обнову те установе од великог значаја за наш народ, културу, просвету и за повратак ученика и професора у Призрен. Кажите нам нешто о тој обнови, почетку рада и о раду Богословије данас? Заиста, обнова Призренске богословије, један је од највећих успеха свих наших напора. Ова школа, не само да је поново почела са радом, већ је поново постала једна од најцењенијих богословија у нашој Цркви. Захваљујући добротворима, све је обновљено и опремљено како би могло да функционише. Створени су одлични услови за живот и рад професора и ученика. Данас имамо 10 професора и око 50 ученика. Богословија је иначе активна у сваком смислу. Наши богословци учествују у свим важнијим догађајима у Епархији, развијена је издавачка делатност, организују се предавања и културне манифестације. Богословија је постала духовни центар који живо чува душу наше древне Душанове престонице и негује традицију ове школе која је како у турско време, тако и данас остала расадник нових посланика на њиви Господњој. Обнову је између осталих помогла и Руска Православна Црква, посебно Сретењски манастир из Москве. Да ли постоји сарадња са Руском црквом и посебно Богословије са Сретењским манастиром? Благодарни смо Митрополиту Тихону псковском, који је као игуман Сретењског манастира, благословом Руског патријарха Г. Кирила, са својим монасима помогао да се заједно са верним народом у Русији прикупи део средстава који је био од великог значаја за завршетак обнове. Иако због политичке ситуације постоје потешкоће за долазак свештенства и верника из братске нам Русије, везе су живе, посебно захваљујући јеромонаху Игњатију из Сретењског манастира који је одлично научио наш језик и много је допринео у изградњи ових веза. Уосталом, прва богословија је и отворена захваљујући залагању тадашњег руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова. На месту зграде руског конзулата, данас је владичански двор у Призрену и у Богословији чувамо живо сећање на подршку Руске Православне Цркве. Такође имамо и добре везе са Грчком Православном Црквом и неколико наших свршених богослова наставило је своје студије теологије у Солуну и Атини. Често сте међу људима у свим срединама на Косову и Метохији и сусрећете се са разним проблемима. Осим неслободе кретања, један од водећих проблема у многим срединама је сиромаштво. Епархија помаже сиромашнима и потребитима на разне начине. Реците нам како успевате да обезбедите новац, храну и друга потребна средства и ко највише помаже? Добротворни рад био је и остао један од приоритета у раду наше Епархије. Посебно након страдања народа од 1999. године, Епархија је била једина српска институција која је у континуитету остала са народом, посебно јужно од Ибра. Посебан допринос даје епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ која делује већ скоро две деценије захваљујући посебном личном труду и жртви протинице Светлане Стевић, која је радила на отварању првих народних кухиња и данас руководи овом организацијом. Тренутно имамо шест народних кухиња у којима се свакодневно спрема топли оброк за више од 2000 социјално угрожених лица, често стараца и старица којима се, колима, храна свакодневно из кухиња допрема до њихових изолованих села. Веома је много последњих година учињено на томе да кухиње добрим делом постану самоодрживе, тако да имамо фарме за стоку, пољопривредно газдинство и око 60-так људи који су запослени на производњи и дистрибуцији хране, чиме су створени и услови за опстанак њихових породица. Пет кухиња ради у Косовском Поморављу где је сиромаштво најтеже, а једна у општини Клина. Захваљујући помоћи Владе Републике Србије и бројних институција, међународним донаторима и појединцима који доприносе раду кухиња, међу којима истичем нашег осведоченог пријатеља и брата у Христу, Г. Арноа Гујона, наш рад се наставља без застоја. Такође, помоћ за сиромашне се прикупља и преко Дечанског хуманитарног фонда, који преко 20 година води архим. Нектарије Серфес из Грчке православне Архиепископије Америке и пожртвовано прикупља прилоге од верника из разних православних јурисдикција. Организација „Пријатељи Дечана“ коју је покренуо Италијан Франческо Скарфи, сада монах Бенедикт, посебан допринос даје у лечењу болесне деце са Косова и Метохије у Италији, као и у организацији разних друштвених и културних активности нарочито у Великој Хочи. Бројне су хуманитарне организације из Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре које стално помажу наш народ у сарадњи са Епархијом. Велику благодарност осећамо и према нашој браћи Архијерејима са наших простора и дијаспоре и многобројним донаторима, посебно из наше дијаспоре, који не жале ни средстава ни труда да покажу своју братску солидарност у овим тешким временима. Србима који су остали на Косову и Метохији је Црква велики ослонац, а свакако ту је и та веза са светим прецима и Косовски завет. Косовски завет је укорењен у крви и памћењу свих честитих Срба. Са друге стране за појединце из нашега народа Косовски завет је само мит, или терет који нас оставља у прошлости и не да да идемо у ,, европску будућност“. Шта Ви мислите о томе? Косовски завет је еванђелско опредељење које је нашло посебан историјски израз у жртви Светог Кнеза Лазара и његових витезова у чувеној Косовској бици 1389. године. Али ово није само историјски догађај, већ пре свега једно надахнуће које вековима уобличава и чува светоставску, православну свест у нашем народу, где год он живео. Отуда Косово надилази појам територије и постаје суштински део нашег народног и духовног бића. Онима који то не разумеју или неће да разумеју то ће вазда бити мит, а Косово само део територије, али не смемо да изгубимо из вида да било какво одрицање од Косова и Метохије, где је наше историјско и духовно памћење, не би било ништа друго него ампутација срца из нашег народног бића. Св. Кнез Лазар и његова војска бранили су тадашњу хришћанску Европу од исламског продора Турака. Зато, Косовски завет, сагледан и у том историјском и културном контексту, представља предање које није супротно аутентичним европским вредностима, које пре свега почивају на хришћанским темељима. Годинама уназад светски моћници са влатима наше државе и властима у Приштини покушавају да нађу решење за коначан статус Косова и Метохије. До нас долазе различити предлози, понуде од оних да читава покрајина буде отцепљена од матице Србије и припадне косовским Албанцима, преко различитох подела и размена територије. Шта је по Вама најбоље решење? Чврст став наше Цркве, потврђен на три последња заседања Св. Архијерејског Сабора, јесте да је неприхватљиво било какво признање Косова и Метохије као засебне државе, али и било каква територијално-етничка подела. Овај став је заснован пре свега на бризи наше Цркве за свој народ који би, и у једном и у другом случају, био доведен у крајње тежак положај, нарочито на просторима јужно од реке Ибра. Увек наглашавамо да прича о тзв. подели Косова, како се обично говори у медијима, не би била ништа друго до подела територије Србије по којој би се Србија морала одрећи својих најсветијих простора, на којима је саздана наша историја и наш идентитет. Решење треба тражити у дијалогу у коме Србија мора да има и задржи јасно опредељење. Најважније у овом тренутку јесте да се створе услови за нормалан живот свих грађана, очување наших светиња, развоју привреде и владавине закона и права, и да се ради на помирењу и успостављању поверења колико је то могуће. Било какво територијално или политичко решење у постојећим условима било би жариште новог сукоба и дестабилизујући фактор за цео регион и Европу. У последње време сем проблема на Косову и Метохији наш народ потресају дешавања у Црној Гори која су уследила након најаве и доношења спорног Закона о слободи вероисповести. Колико је доношење тог закона и одузимање светиња од Српске цркве у Црној Гори опасно и за Српску цркву на Косову и Метохији? За нас, опстанак нашег народа на Косову и Метохији је неодвојив од опстанка наше Цркве и верног народа у Црној Гори, Републици Српској и свуда где наша Црква делује. Проблем у Црној Гори је посебно болнији јер је реч о злом семену раздора у једном народу који је поникао на светосавским темељима православног предања, које су вековима неговали и чували цетињски митрополити. Заправо црногорску државу утемељила је Црква коју би садашњи властодршци да замене једном сектом и одузму наше највеће светиње за које су њихови преци гинули бранећи их кроз историју. Осећамо велику братску солидарност са нашим Митрополитом Амфилохијем, Епископом Јоаникијем и осталим архијерејима који делују на просторима Црне Горе. Они су били са нама да нам овде помогну у најтежим тренуцима, заједно са Владиком Атанасијем из Херцеговине, и осећам са целим нашим народом у Епархији да и ми морамо да будемо са њима у овим пресудним тренуцима њихове борбе да опстану у условима отвореног државног прогона. Уколико би се идеје садашњег подгоричког режима оствариле, последице би биле тешке за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији, већ и у свим другим крајевима где наша Црква представља главни стуб опстанка верујућег народа. Да власт у Црној Гори не преза од спровођења закона видели смо недавно и у примени силе на недужни народ у Световасилијевској литији и хапшењем владике Јоаникија и свештеника. На који начин наша Епархија може да помогне Митрополији црногорско-приморској и на који начин је пружила подршку? Активно смо са нашим свештенством и монаштвом учествовали у литијама за очување наших светиња, од јесени прошле године па све до њиховог привременог обустављања због пандемије корона-вируса. Истовремено, дали смо снажну подршку ухапшеном Владики Јоаникију и његовим свештеницима, служили смо молебане за нашу Цркву, тј. За клир и верни народ у Црној Гори. Трудимо се да на све начине укажемо и међународним представницима да је у Црној Гори на делу отворени прогон на верској и етничкој основи и да он представља додатни дестабилизујући фактор за цео регион. Борба ће потрајати, али на крају ће победити истина и правда Божија, што се много пута могло видети када год би неко водио рат са Црквом и Богом. У периоду смо између два велика празника Васкрсења Господњег и Спасовдана. Знамо да су ове године Васкрс, и празнике који су му претходили, а и оне који су уследили па до данашњег дана пореметила дешавања везана за пандемију корона вируса у свету и код нас. Страх од болести, жеља да се заштите ближњи и поштовање мера које су донете у спречавању ширења вируса, спречило је многе да учествују у богослужењима а неке да уопште и дођу до својих храмова. Где сте Ви и како прославили Васкрсење Господње­­? Каква је сада ситуација, и да ли сте Ви као епископ подржали мере које су власти препоручиле? Тренутна пандемија корона-вируса видно је отежала богослужбени живот не само на Косову и Метохији већ и свуда где делује наша Црква. Ситуација је јако тешка и у другим помесним Црквама. Суочавамо се, не само са болешћу која може посебно да угрози старије и здравствено осетљивије особе, већ и са различитим мерама које постојеће власти, сваке на свој начин, спроводе са низом ограничења окупљања. Иако је ситуација кренула изгледа на боље, ризици још постоје и пажљиво ћемо пратити развој ситуације и поступати у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода, здравствених радника, и условима у којима живимо на Косову и Метохији. Хвала Богу, литургије нису прекидане сво време пандемије и служене су не само у свим манастирима, већ и у већини парохијских цркава. Људи су такође несметано могли да се причесте. У дијаспори, на пример, ни то није било могуће због рестриктивнијих мера тамошњих власти. Важно је да се понашамо са расуђивањем и не прекидајући богослужбени живот Цркве показујемо потребан степен одговорности и опреза како не бисмо угрозили друге људе, односно ближње. Наша вера нас учи да и Бог чува онога који се чува. Вероватно ће масовнији верски скупови бити тешко могући још неко време, због постојећих мера здравствене заштите, али нас то не сме зауставити да посећујемо своје храмове када смо у могућности, да се молимо у кућама и да, што је посебно важно, водимо рачуна о најугроженијима и покажемо братску солидарност у несрећи која је захватила цео свет. Васкрс смо радосно прославили у манастиру Грачаница, уз наше монаштво и неколико десетина верника, који су учествовали у Литургији. Било је и тежих момената за време рата и непосредно након њега, али пре или касније, чврсто верујемо, ситуација ће се нормализовати. Која би Ваша порука народу у Епархији и шире била, и када је ова болест у питању, а и уопште када је у питању опстанак на Косову и Метохији, како да се понаша да би победио искушења? Шта је најважније да чини и како? Као и свака друга невоља, ратови, страдања и ова епидемија последица је наше одвојености од Бога и прилика је да се у покајању вратимо Богу и једни другима. Свако страдање нам показује како су блага овога света привремена и да треба да сабирамо она која остају заувек. То је суштина нашег живота у Христу. Ми јесмо у овом свету и живимо у њему, али нисмо од њега и само смо путници који, за време док ходимо овим светом, треба да сведочимо своју веру у Господа и потврђујемо је љубављу према ближњима. Зато се молимо Господу да нас поштеди искушења, али и да нам да снаге да све што нас у животу снађе, будемо у стању да примимо са благодарношћу, и да не будемо малодушни, знајући да све што Бог допушта бива по Његовом чудесном промислу љубави и Његовој жељи да се сви спасу и да дођу у познање истине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Бо гу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. По хришћанском схватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Рада КОМАЗЕЦ ПОСЛЕ СТРАДАЊА, ДОЛАЗИ РАДОСТ ЖИВЉЕЊА У ХРИСТУ – Јединство JEDINSTVO.RS
  4. Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро. „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору. Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера. „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“ „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“. Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника. „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“ „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика. Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“. Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају. „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је. Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву. Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају. „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“ Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом. „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.” Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече. Вера је овде јача од страха Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха. „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“ Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом: „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“ Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали. „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви. Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна. „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“ Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју. „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“ Да чинимо добра дела За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи. „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“. Како је то када се изађе бољи? „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Бесједа владике Теодосија и оца Макарија на Недељу православља у манастиру Савина. Владика Теодосије служио је помен оцу Јустину, блаженопочившем игуману дечанском и савинском. Звучни запис беседе „Неразориви савез између Србије, њене покрајине Косова и Метохије, те Црне Горе и Боке, Херцег Новог, настао је када је ногом ступио на наше тло отац Јустин, ранији игуман савински. Владику Теодосија у Дечанима је управо примио отац Јустин, а он данас после много година служи у Савини. Наша срца су за њега отворена. Он ће предводити историјску литију кроз Херцег Нови, чиме ћемо се уписати у историју, као у древна времена када је Богомајка спасила манастир од разарања, рекао је игуман Савински, отац Макарије, у бесједи по завршетку Литургије. Извор: Радио Светигора
  6. Предавање Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Теодосија "Претпоставке богослужбеног живота у женском манастиру", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича
  7. Поводом пресуде Основног суда у Приштини Ивану Тодосијевићу, бившем министру администрације и локалне самоуправе у Влади Косова, који је осуђен на две године затвора због изјаве у јавности поводом 20те годишњице НАТО бомбардовања у марту 2019 у Звечану Епископ рашко-призренски Теодосије дао је следећу изјаву: "Дубоко смо запрепашћени драконском пресудом Основног суда у Приштини Ивану Тодосијевићу, који је због вербалне изјаве кажњен двогодишњом казном затвора. Уз сво поштовање за све ратне и послератне жртве на Косову и Метохији неприхватљиво је да се с једне стране Срби драконски кажњавају, док истовремено припадници бивше ОВК који се сумњиче за бројне злочине против неалбанског, али и сопственог становништва, не само остају недодирљиви, већ се третирају као хероји, уз најтеже изразе етничке и верске нетрпељивости према српском народу. Да не помињемо расистичке изјаве против нашег народа и грубо вређање српских верских осећања и достојанства у појединим косовским медијима. Двоструким аршинима нема места у правном друштву нигде у свету па ни овде. Зато ову пресуду наш народ доживљава као још један од видова притиска и претњи Третирање изјаве Ивана Тодосијевића као вербалног деликта враћа нас нажалост у најмрачније време комунистичке диктатуре и отвара простор за даљу етничку дискриминацију. У том погледу, искрено се надамо да ће у жалбеном процесу ова пресуда бити укинута. Још једном, по ко зна који пут, апелујемо да се сви уздрже од запаљиве реторике и раде на изградњи мира и добросуседске сарадње на добробит свих грађана." Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  8. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, на Крстовдан, свету архијерејску Литургију у манастиру Високи Дечани. Преосвећеном Владики су саслуживали игуман дечански о. Сава (Јањић) са свештенослужитељима из Дечана, игуман Светих Архангела код Призрена архимандрит Михајло (Тошић) који је и прочитао исповедно писмо на рукоположењу, затим парох ораховачки о. Веља Стојковић, парох митровачки о. Милија Арсовић и свештеник Ђокан Мајсторовић из Њујорка, који је са члановима хуманитарне организације „Ај-о-си-си“ („IOCC“) у посети Косову и Метохији. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи коју је произнео по рукоположењу младог професора Призренске богословије Јована Радића из Ораховца у чин ђакона, Епископ Теодосије је подсетио на историјски догађај проналажења Часнога Крста, без кога нам нема Спасења и вечнога живота. „Треба да се предамо вољи Божијој, да то наше страдање буде у Христу, јер после тог страдања долази оно што нам је Господ припремио, а то је Царство Небеско“, рекао је Владика Теодосије. Говорећи о радости рукоположења младог професора Призренске Богословије Јована Радића у чин ђакона, Епископ Теодосије подсетио је да му је „данас дата улога да служи Цркви Христовој и народу Божијем“. На крају свете Литургије, Владика Теодосије посебно је поздравио и свештеника Ђокана Мајсторовића и чланове хуманитарне организације „Ај-о-си-си“, пожелевши да им Господ узврати и вишеструко награди оне који помажу наше свето Косово и Метохију. Извор: Радио Слово љубве
  9. „Током историје било је успона и падова и наше државе. Било је слободе и ропства наше цркве, нашег народа али смо увек усправно гледали и корачали вођени Св. Савом и Св. Немањом, родоначелницима српског рода. И пре светог Саве, овај храм најбоље сведочи,“ рекао је вечерас владика Теодосије у беседи на обележавању миленијума од првог писаног трага о постојању данашње Епархије рашко-призренске, и 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас и сутра прославља два велика јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије и 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије. У најстаријој српској цркви апостола Петра и Павла код Новог Пазара, окупили су се вечерас српски архијереји, уз монаштво и сестринство рашко-призренске епархије, и вернике, који су уз началствовање владике захумско-херцеговачког Димитрија служили прво бденије, а потом је одржана и свечана академија. Уз црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, призренске богослове и остали део културно-уметничког програма беседе су одржали владика Теодосије и егзарх пећког трона, митрополит црногорски Амфилохије. Владика Теодосије је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду. „Ми овде сабрани, поред храма древних апостола Петра и Павла, прослављамо још један велики јубилеј – хиљаду година, миленијум од првог писаног спомена рашке и призренске епископије“, нагласио је владика Теодосије. Каже да се српски народ још у раном хришћанству, „определио за православље и исток“, те да Срби, са тим у вези, „никада нису били у дилеми“. „Због тога смо много и страдали, како наш народ, тако и наше светиње, али у том страдању смо бивали прочишћени и поново се враћали Господу, светиње се обнављале и ево пуних 1000 година, овде на овом месту, рашка епископија и пре тога сигурно“, истакао је владика, додавши да се захваљују за све што добијају – „како страдањем, тако и за обнову и васкрсење“. Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља. „Да ходећи земљом, гледамо у Небо и да никада не заборавимо наш косовски завет утемељен на светом Јеванђељу, потврђен крвљу, страдањем, мучењем. Да се никада не одрекнемо оног што је најсветије у српском роду, већ зато да живимо, ако треба и да страдамо, јер то је једини пут – Христов, крсни пут, али пут који води у живот вечни.“ Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је захвалио Владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили. „Ово је мајка црква свих српских цркава. Да није било Петрове цркве, не би било ни жиче ни Студенице, а ни Мораче“, рекао је Митрополит. „Овде је рођен косовски завет и косовско опредељење, из Новог Завета овде се опипљиво осећа читаво распеће и искушења кроз која пролази Црква, али увек претрајава и носећи силу Христовог Васкрсења изнова васкрсава. Тако, благодарећи овом светом предању, мајци цркви и Светом Симеону, даће Бог да васкрсне Косово и Метохија, да васкрсне Рашка, па се надамо да ће и цела Србија и, а напослетку и Црна Гора васкрснути.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. -Осојане: 18 година од почетка повратка расељних Срба- Светом архијерејском Лутургијом у обновљеној цркви Светог архангела Гаврила у селу Осојане између Истока и Клине облежено је осамнаест година од почетка повратка расељних Срба. Био је то први организовани повратак Срба после протеривања преко две ститине хиљада Срба по завршетку оружаног конфликта на Косову и Метохији и НАТО агресије 1999. године. На годишњицу повратка, испред цркве у Осојану постављена је и спомен плоча са именима убијених и отетих Срба у општини Исток, која је после Литургије освештана. Свету Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Осојану поводом обележавања 18-годишњице повратка расељених и избеглих Срба служио је Епископ рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије: -Вера у Бога треба бити свима духовни водич. Без вере не можемо ни видети Господа. Сабрали смо се пре свега да заблагодаримо Богу на Његовој милости, да заблагодаримо на Његовом дару којим нас нас је обдарио да после свих оних патњи после 1998. и 1999. године, када је овај народ - као и многобројни наши сународници са Косова и Метохије - чувајући свој голи живот морао да напусти своја огњишта. Поново се вратио овде на ледину, под шаторе. Добро се сећам те прве Литургије на прагу разрушене школе. Можда је то једна од најлепших Литургија које сам служио, јер сам у свему томе осетио колика је милост Божја, колико Господ гледа на нас и брине о нама, а само је потребно да и своје очи упртимо ка Господу, рекао је владика Теодосије. После Литургије освештана је спомен плоча посвећена убијеним и отетим Србима у Општини Исток. Чланови породица жртава и присутни упалили су свеће и положили венце за покој душе оних које више нема. -Желимо да нагласимо да је ово први споменик подигнут српским страдалницима овде. Надамо се да ћемо чинити више да обележимо сећање на њих, али просто ми као удружење немамо снаге, а мало је оних који имају осећаја за овај проблем. На овом споменику се налазе имена 64 страдалих Срба. И даље има оних који се налазе на листи несталих, један број страдалих се не налази на овом споменику, а знамо да их има. Ово није коначан списак оних који су страдали на подручју Општине Исток, истакла је Гордана Ђекановић испред Удружења Косметски страдалници. Пут повратка оних који су се вратили није био нимало лак, али упркос недаћама које су их задесиле, жеља за повратком била је јача. -Мучили смо се када смо се вратили, али уз помоћ добрих људи успели смо да опстанемо.За сада немамо већих проблема, добро нам је, само што немамо више снаге, али нигде лепше нема него у свом селу, изјавила је Марта Ристић. -Лепо је када се окупимо да играмо фудбал, али за нас девојке проблем је што немамо где да изађемо, опасно је да излазимо увече, навела је Исидора Ђурић. Присутнима се обратио и председник привременог органа општине Исток Малиша Ђурић који је истакао да ова локална самоуправа кроз програме Владе Србије настоји да промовише самоодржив опстанак повратника. -У оквиру програма помоћи, успевамо да мотивишемо веће учешће повратника у процесу бављења пољопривредном производњом и на тај начин стварају се услови за производњу конкурентних пољопривредних производа на тржишту, које није увек благонаклоно према повратницима. Пружена је помоћ у виду пољопривредних машина и прикључака, помоћ у грађевинском материјалу, у оквиру социјалног програма реализује се помоћ за најугроженије, нагласио је Малиша Ђурић, председник Општине Исток. Осојане је прво и највеће село у Општини Исток где је после 1999. године дошло до повратка расељених и у њему и околним српским селима данас живи око пет стотина Срба повратника. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  11. У манастиру Улије код Лепосавића свечано је прослављена слава манастира Преподобномученице Параскеве. Свету Литургију служио је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење намесника митровачког протојереја-ставрофора Милије Арсовића, као и свештенства и монаштва Eпархије рашко-призренске. Владика Теодосије је подсетио на житије Светог преподобномученице Параскеве која је пострадала у време римског цара Антонина одбијајући да се одрекне своје вере: -Светитељка је поднела и најтежа мучења и остајала чудесно неповређена. У народу је посебно поштована као девица мученица и исповедница вере Христове, рекао је владика Теодосије и указао: -Светитељи нам својим живим примером указују како не треба да се одричемо ни своје вере, али ни свог наслеђа. Наши преци су вековима остајали верни Богу у најтежим околностима, не напуштајући свој родни крај - Косово и Метохију, што је и порука за све нас данас да останемо достојни баштиници њиховог примера и никада се не одрекнемо Косова и Метохије и наших светиња уз које смо порасли. Манастир Свете Параскеве у Улијама код Лепосавића недавно је обновљен и у њему сада живе игуманија Нина и монахиња Јулијана које су претходно служиле Богу у манастиру Кончул. Народ лепосавићког краја са великом радошћу је прихватио обнову манастира у коме се поново свакодневно чује молитва монахиња. Извор: Српска Православна Црква
  12. Епископ рашко-призренски Теодосије служио је данас Свету Литургију у цркви Марије Магдалине у Тутину. У присуству више верника, владика Теодосије рукоположио је у чин свештеника досадашњег ђакона Владана Вукомановића, који ће у будуће бити парох при овој цркви. У својој беседи, епископ Теодосије је говорио о житију Марије Магдалине, рекавши да њена вера у Христа, треба да нам буде пример како и ми да верујемо. ,,Ко може замислити патњу Свете Марије Магдалине, у којој је било седам демона, који је стављаху на разне муке и искушења? Речима се не може описати патња ове Светитељке. Али њен сусрет са силом и љубављу Божијом, исцељује је, и од тога дана она не престаје да прати Господа. Непрестано га је пратила и служила му. И у најтежем тренутку, када су Господа разапели, она је са Мајком Божијом стајала испод Крста. И због те њене вере да је Исус заиста Месија и Спаситељ, Господ је удостојио да она са осталим мироносицама прва прими вест да је Господ Васкрсао, и њој се првој Господ и јавио." Рукоположивши новог посланика на њиви Господњој, Епископ је подсетио на смисао свештеничког позива и служења: ,,Нека рукопроизведени отац Владан служи пре свега Богу, па онда и народу Божијем. Нека Богу приноси бескрвну жртву у име свих вас и нека се моли за сваки напредак поверене му пастве, онако како су то радили истински свештеници, како у Старом, тако и у Новом Завету. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  13. ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn
  14. ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn View full Странице
  15. Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски косовско-метохијски г. Теодосије служио је јуче, 22. јула, прву архијерејску Литургију у новооснованом Манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Пред неколико десетина верника и деце он је говорио о значају Свете литургије као и о нашем приносу Богу који од нас тражи да на његову милост и доброту узвратимо љубављу и служењем према Богу и ближњима. „Зато ми Богу приносимо наше молитве да би Господ нас погледао у нашем подвигу и служењу“, рекао је владика Теодосије, посебно истичући значај новооснованог манастира у који, по његовом благослову, живе настојатељица мати Ирина и монахиња Христина. Осврнувши се на укупан положај нашег народа и Цркве владика Теодосије је рекао да тје амо где се страда Бог присутан: „У страдању се окрећемо према Њему и тражимо од Бога заштиту и помоћ. У време када неки одлазе са Косова и Метохије, не у вери и нади, већ у очајању, нови манастири и Црква су место наде и радости. Тако је овај манастир који је заживео попут свеће која треба да светли свима, укључујући и оне који су далеко ево у ово место сада долазе и они који никада нису чули за њега, захваљујући подвигу наших сестара, њиховој љубави и служењу Богу и ближњима.“ Храм Св. Димитрија подигнут на темељима цркве из 14. века обнављали су епархија и мештани заједно са свештеничком породицом протојереја Саве Шмигића. Храм је живописан, раније је изграђен конак за народ а током протекле године саграђен је објекат за смештај монахиња чију изградњу је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. Сестре манастира су за све госте приредиле трпезу љубави. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  16. Данас, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије служио је Божанску Литургију у Манастиру Врачеву, недалеко од Лепосавића. Овај Манастир посвећен је Светим бесребреницима Козми и Дамјану, подигнут је у првој половини 15. века и представља непокретно културно добро као споменик културе. На данашњи празник и у овој древној светињи Епископ рашко-призренски Теодосије је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Милутина Попадића. Ђакон Милутин ће, по благослову Епископа, свој свештенички позив, за који се спремао као богослов а касније и као свршени теолог, отпочети служењем у Храму Светог Николаја у Новом Пазару. Владика Теодосије је током данашње Свете Литургије верни народ подсетио на дела Светих Апостола који су од Господа послати широм васељене да проповедају реч Божију и да крштавају све оне који поверују у реч Господа нашега Исуса Христа. „Много је оних који су Христа ради осиромашили, који су се повукли у пештаре, у пећине, у пустиње и који су жртвовали ово привремено земаљско ради вечнога и небеснога. Међу њима су пустињаци, преподобни, исповедници за веру Христову, који су страдали зато што су заступали истину и правду Божију. А као највећи украс, цвет у Цркви Христовој, јесу свети мученици, они који су презрели овоземаљски живот и који су више желели да страдају и умру за Христа него да служе овом привременом, земаљском и владарима овога света који нису познавали Свевишњега, који нису познавали правога Бога“ – поучио је верни народ Владика Теодосије. „Данас у Цркви Христовој прослављамо свете бесребренике. Прослављамо светога Козму и Дамјана. Браћу која су васпитана у хришћанској вери. Они су од Бога примили власт и силу Божију да могу да иду у народ и да исцељују болесне. Знали су они и лекарску вештину, али се нису толико уздали у њу ни у лекове овога света, колико у силу Божију која је дата Светим Апостолима и ученицима а и њима да могу да лече, исцељују и да ослобађају људе од недуга и болести“ – подсетио је Владика Теодосије на житије Светих Козме у Дамјана. „У њиховом житију каже се да су лечили бесплатно, без новца. Данашњи лекари би требали да прочитају житије Светих Козме и Дамјана. Они којима није довољно што приме плату за оно што чине већ и изнуђују новац од људи да би помогли, не знајући да је и њима Бог дао тај дар да могу да лече и да помажу другима. Свети бесребреници нису хтели да узму ништа као награду за све оно што су чинили. Не само да су лечили људе, већ су лечили и животиње. Изгонили су демоне, зле духове. Они су попут Апостола на тај начин ширили веру у Господа нашега. И не само речима него и делима“ – истакао је Владика Теодосије. Владика је нагласио да људи у овом свету болују и пате највише због греха, јер нас грех удаљује од Бога и јер је грах противан Богу: „Грех није нама својствен и природан. Он се увукао у наш живот, у нашу природу, као некакав уљез и квари све оно што је добро и здраво у нама. И одступивши од Бога, немајући благодат Божију која нас штити и лечи, многи данас страдају од болести. И многи траже земаљске лекаре не тражећи правога лекара, не обраћајући се Господу. Јер земаљски лекари лече тело, привремено нам дају здравље, а небески Лекар, лечећи тело, лечи и душу нашу. Да се обратимо Њему, да поверујемо у њега и да нам то буде на спасење и живот вечни. Грех је тај који нас највише удаљује од Бога и болести су у највећој мери последице греха“ – рекао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски. Владика је сликовито објаснио шта је врлина а шта је грех и у чему је разлика када се ми трудимо у Господу и када се препустимо овоземаљском уживању: „Грех је као када ми узмемо нешто попут бомбоне, нешто што је слатко. И желећи то да пробамо, ми ту бомбону ставимо у уста и тренутно, нама је лепо и слатко у устима и привремено уживамо у томе. А онда када прогутамо ту бомбону онда почињу мучнине, болови и патња. И што је најгоре то не пролази. Дакле оно због чега смо у само једном тренутку осетили сласт и сладост, због тога патимо, имамо мучнину. И не само тела већ и савести. И отуђеност од Бога. То је грех, браћо и сестре. Нешто попут оног мамца за рибу који она загризе мислећи да ће нешто да добије а у ствари изгуби и живот свој“ – сликовито је објаснио Владика а потом сликовито објаснио и шта је то врлина: „Врлина је пост, уздржање, бденије, сваки труд у Господу. То је као кад знамо да нам је потребан лек који је горак. И тешко нам је да га ставимо у уста од његове горчине. И онда ми приморамо себе на тако нешто, јер док нам је лек у устима, нама је тешко и напорно и горко, али када прогутамо тај лек онда осетимо сву лакоћу и здравље свога тела и своје душе. Тако кад треба да постимо свима нам је тешко. Нека сила нас просто тера да радимо супротно. Или када желимо да учинимо неко добро дело, да учинимо милосрђе, да будемо на молитви, да будемо на бденију. Свака врлина јесте подвиг. Треба нам додатна снага и решеност и вера да би то учинили. Али када то учинимо: и пост и молитву и учинимо добро дело, онда осетимо сву сладост онога што смо учинили“ – поучио је верни народ Владика Теодосије нагласивши да зато сви треба да се определимо за врлину, за оно што је Господ дао у заповестима својим, да тако живимо да би онда вечно били блажени и били са светима који су знали да је ово земаљско привремено а оно небеско увек и довека. „Нека би нас Господ све научио правој вери, да имамо наду у њега, у његову помоћ и Васкрсење, како би и ми били санаследници светих, оних који су познали Бога, они који су живели за Бога и који су поштовали и живели по заповестима Божијим, а сада су блажени и сада се наслађују небеским добрима које су за векове векова. Нек Господ укрепи ову свету обитељ, оца игумана, братију, и све вас који долазите овде. Ваш принос Богу јесте молитва, жртва, оно што дајемо од себе, а Господ ће нама подарити исцељење душе и тела и живот вечни, да би сви заједно славили Оца и Сина и Светога Духа кроз сва времена и сву вечност“ – рекао је на крају своје Архипастирске беседе Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Извор: Телевизија Храм
  17. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије служио је на Петровдан Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црна Река, где се по традицији одржава Петровдански сабор на који се верни народ окупља око кивота Светог Петра Коришког. У току Свете Литуригје Владика Теодосије беседио је о вери првоврховних апостола Петра и Павла која није била у мудрости људској већ се показивала у сили и љубави. "Сви знамо да су Свети Апостоли, њих 12, изабрани од Господа нашега да би пратили њега, слушали реч и били сведоци дела Господњих овде на земљи. Ти Апостоли су били прости људи, неуки људи, али чистога срца, срца које је било отворено за Господа и да прима реч Божију. Међу њима Апостол Петар, рибар, чувши речи Господње „Хајде замном“ заједно са својим братом Андрејем Првозваним, остави мреже рибарске, јер су били рибари на мору Галилејском, и пођоше за Христом да их Господ учини ловцима душа људских" - подсетио је Владика Теодосије на житије Апостола Петра и додао: "Апостол Павле, насупрот њима, био је тада најученији међу Јудејима, али он ревнујући за закон Мојсијев у почетку прогонио је прве Хришћане мислећи да тако чини дело Божије, да тако угађа Богу. Али је њега Господ посетио на један другачији начин, на путу за Дамаск, док је он ишао да прогања Хришћане, да их убија. Ревнујући за закон Мојсијев и за Бога, њега је посетила сила Божија. Он је ослепио чувши глас са неба: „Савле, Савле зашто ме гониш?“. И три дана је био слеп. Али је Господ рекао тада Ананију, своме ученику свештенику, да крсти Павла. Овај се зачудио и каже: „Како смем да приступим ономе који је гонитељ Хришћана?!“, Господ му је рекао да ће он бити његов ученик и проповедник речи Светога Јеванђеља и да ће многе душе спасити. И тако је Павле будући да је телесно ослепео, духовно прогледао. И постао је ревнитељ за Свето Јеванђеље. Постао члан Цркве Божије" - подсетио је Владика Теодосије. Владика је казао да је и Апостол Павле попут других Апостола који су примили Духа Светога на дан Педесетнице и силу Божију, прима Духа Светога, и није се бојао ни римских царева нити оних који су тада претили хришћанима владајући земљом, већ је проповедао реч спасења, реч Васкрсења и вечног живота. "Господ наш Исус Христос дошао је на земљу да победи смрт и да све што је пролазно преточи у вечно. Својим животом, својим примером, делом, чинио је предивна чуда. Исцељивао болесне, умножавао хлеб, хранио гладне и васкрсавао мртве. А ту своју силу он је дао и својим ученицима" - рекао је Владика Теодосије и подсетио да је и Апостол Петар Васкрсавао мртве и исцељивао оне који су били паралисани. Владика Теодосије казао је да су Апостоли пошли у свет међу људе незнабошце да проповедају реч спасења: "И Господ их шаље: „Идите и проповедајте и даћу вам силу: да исцељујете болесне, да чистите губаве, да мртве васкрсавате“. Нико никада није примио такву силу од људи овде на земљи. А та сила није од овог земаљског него од Бога. Та сила Божија, браћо и сестре, даје се свима нама Хришћанима, који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, који смо примили печат дара Духа Светога и ми примамо ту силу Божију да побеђујемо непријатеље, како оне видљиве тако и оне невидљиве" - поручио је Владика Теодосије подсетивши да је Господ победио смрт али је победио и ђавола, највећег непријатеља рода људскога. "И ми Хришћани, живећи овде у свету, бивајући гоњени, ми се бранимо Часним Крстом и управо том силом Божијом која нам је дата. И Господ је рекао да ћемо имати многе невоље овде у свету: „Ако су мене гонили и вас ће гонити. Немојте да се плашите, немојте да сте малодушни, да очајавате у немоћи у болести у сиромаштву, јер ја сам са вама у све дане Вашег живота до свршетка света“. Господ нас прати кроз овај живот и Господ нам даје оно што је нама на спасење" - истакао је Владика Теодосије. "Често пута пролазећи многе невоље овде у земаљском животу ми се припремамо за вечни, непролазни, лепши живот од овог земаљског. Сведоци тога су Свети Апостоли, на челу свих првоврховни Апостоли Петар и Павле, који су нас учили ономе што није пролазно и земаљско већ оно што је вечно и небеско" - поручио је Владика Теодосије сабраном верном народу у Манастиру Црна Река. Након Свете Литургије на којој се причестио велики број верника, Владика је благословио славски колач. Игуман Јован са братијом је потом приредио славски ручак. Многи верници из далека пристизали су и после Литургије у Манастир, где се у празничној радости наставило молитвено саборовање до касних поподневних часова. У вечерњим часовима Владика Теодосије је на позив Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија учествовао у традиционалној Петровданској литији у Бијелом Пољу, где се овај празник обележава као слава града. Извор: Телевизија Храм
  18. Његово преосвештенство Епископ рашко – призренски и косовско-метохијски г. Теодосије данас је у Грачаници позвао вернике да се придруже тродневном посту, 12 – 14. јуна, на који је позвано свештенство, монаштво и верни народ Црне Горе пред Тројичиндански сабор који се одржава у суботу, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вероисповијести или уверења и правном положају верских заједница, пренио је потрал ГрачаницаОнлајн. – У данима највећег страдања нашег народа и наших црква на Косову и Метохији, Митрополит црногорско – приморски Амфилохије увек је био и молитвено а и својим присуством уз наш народ, подсетио је владика Теодосије. Епископ рашко – призренски је нагласио да је Митрополит Амфилохије поводом великих искушења, напада и прогона СПЦ у Црној Гори позвао вернике да среду, четвртак и петак проведу у тродневном посту. Позив да се придруже тродневном посту и молитви за браћу и сестре у Црној Гори владика Теодосије је упутио јутрос после Литургије, коју је уз саслужење свештенства и монаштва служио у манастиру Грачаница уз молитвено учешће Преосвећене господе епископа ваљевског Милутина и аустралијско – новозеладског Силуана. Владика ваљевски у Грачаници: Бог је у правди, а није у сили! Владика ваљевски Милутин, у друштву Епископа аустралијског и новозеландског г. Силуана, обилази ових дана српске светиње на Косову и Метохији. Њихов боравак има и хуманитарни карактер, јер је владика Силуан допремио велику количину хуманитарне помоћи коју су верници у његовој епархији прикупили и која ће бити прослеђена Народној кухињи „Мајка девет Југовића“ у Прековцу код Новог Брда. Захваливши се гостима на посети и подсетивши да је и Његово преосвештенство владика Милутин много пута до сада помагао рад Богословије у Призрену, владика Теосоије је рекао да нас све што наша браћа чине за нас обавезује да истрајемо на овим просторима и да знамо да нисмо сами. – Колико је важно да опстанемо овде и сачувамо наше присуство, толико је важно да имамо подршку све православне браће где год живели“, рекао је владика рашко – призренски Теодосије. Захваливши се на гостопримству Епископ ваљевски Милутин је у своје и у име госта из далеке Аусталије и Новог Зеланда , у обраћању домаћину, владици рашко – призренском Теодосију рекао: – Дошли смо свети владико да освешамо наше ноге, тако што смо ходали овом светом земљом. Дошли смо да освештамо руке наше, тако што смо додиривали светиње на Косову и Метохији и кaда тим нашим рукама будемо делили благослов владикама, народу и свештенству нашем, ми осећамо да ћемо на тај начин пренети благослов и светост ове свете српске земље и ових великих светиња. Дошли смо такође владико свети да освештамо наше очи гледајући ову лепоту, стару неколио векова. Да освештамо свој ум тако што ћемо стално мислити о овим светињама о колевци српског народа и пренети ту мисао у беседама, тамо где се враћамо и говорити нашем народу о лепотама и светињи овога места. Једноставно целим својим бићем, данас цело своје биће освештавамо на светој земљи српској, на Косову и Метихији – нагласио је владика Милутин. Епископ ваљевски је нагласио да је заједно са владиком Силуаном, овде видео оно што се, како је рекао, код нас, тамо не може видети: – Како смо више долазили све више смо осећали јачу снагу народа и већу храброст, то се осећа, то не може очима да се види , то је осећај душе наше. Колико је овде народ ближе Христу то се да видети, а ми смо зато ту да тај доживљај пренесемо остатку нашег народа у централној Србији. Владика Милутин је на крају упутио поруку свим присутним верницима: – Са нама сте заједно, а победиће Бог и правда његова, јер Бог је у правди а није у сили. Сила тутњи и протутњи као громови, а онда долази ведар дан, нека да Бог да тај ведар дан што пре стигне и на Косово и Меотихију, рекао је на крају беседе владика ваљевски. На крају богослужења владика аустралијско-новозелнадски Силуан вернике је благословио и поделио нафору. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. САОПШТЕЊЕ ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ Као Епископ Рашко-призренски, са својим свештенством, монаштвом и верним народом најоштрије осуђујемо данашњу претерану употребу силе од стране Косовске полиције на северу Косова и Метохије. Без обзира на стварне мотиве ове акције, упади у куће при којима су цивили, жене и деца застрашивани, ломљење намештаја и нескривена бруталност показују да је намера Приштине била пре свега да застраши наше становништво и демонстрира силу. Посебно осуђујемо и употребу силе против припадника УНМИК-а. Док истовремено Приштина игнорише гажење владавине права и институционални терор који општина Дечани примењује против манастира Високи Дечани, одбијајући извршење судске одлуке Уставног суда Косова, претећи манастиру блокирањем пута и протестима на сам празник Вазнесења (6. јуна), север Косова се дисциплинује бруталном употребном полицијске силе, под изговором завођења реда. Овакви поступци нимало не доприносе ни владавини права, нити изградњи међуетничког поверења, већ још више дестабилизују ионако тешку безбедносну ситуацију на Косову и Метохији и највише иду на руку онима који без икаквог стида упорно заговарају идеју територијалне поделе на етничкој основи. Као Црква остајемо чврсто уз свој верни народ, апелујемо на владавину права која треба да се примењује према свима једнако, а не по кључу етничке и верске дискриминације и очекујемо од КФОР-а и међународне заједнице да спрече понављање оваквих немилих догађаја. Грачаница-Призрен 28. мај 2019. год Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  20. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије. Род човечији је пре доласка Христовог и Његовог Васкрсења проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. Ово не означава само смрт као физички феномен који и даље постоји, већ пре свега дубоку духовну одвојеност човека од Бога, што и јесте најдубље значење смрти. Христовим оваплоћењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти јер човек је не само вечно сједињен са божанском природом у личности Христовој, већ и биолошки феномен смрти више није безнадежни крај и одлазак у свет таме, већ за оне који живе у Христу, наставак узрастања у „пуноћи раста висине Христове” (уп. Еф. 4.13) јер како Господ говори уплаканој Лазаревој сестри Марти „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.” (Јн 11.25-26). Ово је нови смисао живота који надраста биолошко постојање које је нама познато. Овај нови живот у Христу изразио је најбоље апостол Павле речима „Не живим више ја него живи у мени Христос” (Гал. 2.20) – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије одговарајући на питање „Јединства”, какав је био смисао људског живота пре Васкрсења Господњег. Појам смрти Христовим Васкрсењем добија нову димензију. Да ли се верни хришћанин треба плашити смрти? Управо је о томе реч. Господ је наш „пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене” (Јн. 14.6), говори нам даље Господ. Зато је управо кључ разумевања новог живота у Христу у Његовом Васкрсењу, јер апостол Павле нас учи: „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли” (1Кор 15.20). Као предвечни Бог Логос, он је постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми који као удови његовог Тела живимо крштени у Христа живимо Његовим Васкрсењем након телесне смрти. Проблем је што људи обично васкрсење доживљавају као неку реинкарнацију нашег садашњег биолошког постојања, Господ нам јасно говори да у Царству Божијем „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28-29). Зато наше лично васкрсење не може да се сагледава ван контекста Васкрсења Христовог и наше постојање у вечности изван Христа. Отуда нема разлога за страх. За нас хришћане који смо изабрали пут живота и светлости у Христу, телесна смрт је само једна станица на путу узрастања у радости Божијој. Апостол Павле који пуноћом свога бића живи Христом говори: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље” (Фил. 1.23). За њега телесна смрт није крај већ још један корак ка непрестаном узрастању у љубави Божијој. Ако, међутим, живот и смрт гледамо искључиво као биолошке категорије из перспективе себичног начина постојања, наравно, и једно и друго је трагедија, али у еванђелској истини све добија потпуно другачији смисао. Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Веома важан услов да бисмо заживели Христом и Његовим Васкрсењем, како у садашњем начину постојања, тако и у вечности, јесте покајање, односно промена нашег начина размишљања, живота (што оригинална грчка реч „преумљење – метанија”) значи. То није моралистички предуслов након кога ће уследити награда, већ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Без сагледавања сопствених промашаја тј. сагрешења и без снаге и труда да у сваком ближњем, пријатељу или непријатељу, видимо икону Христову, не можемо да постанемо причасници Духа Светога. Неопраштање сагрешења, мржња, нетрпељивост, клеветање, вређање, све су то показатељи недостатка истинске свести и искуства живота у Христу. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Неретко се може чути од људи: „Дајте ми и поштујте ме док сам жив, а тамо како буде”. Воде ли овакве речи у бесциљност и немарност за вечно спасење? Наравно, овакве речи могу да дођу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постојања. Хришћанство као блага вест није философија, нека теорија или скуп правила, већ начин новога постојања. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом – Христу. Цео наш живот је заправо заживљавање у том крштењском завету. За оне који сада и овде заживе новим животом у Христу и осете дејство силе Духа Светога кроз љубав, праштање, милосрђе и све друге врлине које постају природан начин постојања, већ и пре васкрсења васкрсавају у Христу и за њих се живот не дели на овоземаљски и загробни. У том смислу хришћанство се разликује од многих других религија које се баве управо темом „загробног живота”. Ми у Христу улазимо сада и овде у Царство Божије кроз свете тајне, а посебно тајну Евхаристије која нас све повезује као удове у Телу Христовом и учвршћује у радости вечног живота чији причасници постајемо. Ако је суштина нашег живота и нашег спасења да се одрекнемо зла и уђемо у заједницу са Богом кроз Свето крштење, да ли као народ скрећемо са Божијег пута и да ли нас је историја често опомињала да то не чинимо ? Зло само по себи не постоји, као што физички не постоји мрак који је заправо само одсуство светлости. Зло се пројављује само онда када изађемо из природног, богомданог начина живота у који ми хришћани верујемо да улазимо Светим Крштењем. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије и у њему живимо кроз светотајински живот Цркве као евхаристијске заједнице. Као што појединац може да одступи од пута живота, тако и један народ може да мање или више одступи од Божијег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. Овде није реч о казни Божијој као што гневан човек кажњава свог потчињеног, већ о божанској педагогији која залутало дете враћа очинском дому. У зависности колико одступимо то може бити мање или више болно, али је спасоносно уколико Божију педагогију примамо са променом погрешног начина постојања и погрешних избора тј. покајањем. Да ли чин покајања у духовном смислу настаје оног момента када човек швати да је учинио грех и када тај грех почне да га пече у души или када у Христовој цркви приступи Светој тајни покајања и исповести свештенику? Покајање, односно преумљење, почиње свешћу о погрешном начину живота који нас удаљава од смисла нашег постојања. У причи о блудном сину каже се да он најпре „дође себи”, што значи постао је свестан своје ситуације и погрешног избора којим се удаљио из очинског дома отишавши у „земљу страну”. Онда наступа одлука да се то стање промени. Ако паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даље, а не да седимо у блату и јадикујемо што смо се у њему нашли. То није покајање, већ очајавање. Вратимо се причи о блудном сину: „А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом”. Дакле, новој свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. Видимо да га после отац још издалека види и трчи му у загрљај: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (уп. Лк.15.11-32). Отац га прима у загрљај видећи његову добру намеру још и пре његовог исповедања греха и не кажњава га, већ награђује. У овој причи је читав смисао тајне покајање тј. исповести. Ми одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Богом који нас чека у загрљај. Господ не осуђује жену блудницу већ јој само говори „Жено, гђе су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.” (Јн 8.1-11). Живимо у тешком времену пуном искушења за опрост, очај, завист и осуду. Да ли, управо, чврстом вером у Господа спаситеља можемо одолети свим искушењима? Борба са грехом као погрешним начином постојања и живота није лака јер грех постаје навика, друга природа и потребно је доста педагогије од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од њега. Опроштај грехова није неко „одобровољавање разгневљеног Бога”, већ отварање грехом запарложеног срца за Божију љубав која нам се безусловно даје и пружа. Од зависности од наше вере можемо се изборити са грехом јер је Божија помоћ увек уз нас. Зато је потребан труд, подвиг, не зато јер он треба Богу, већ треба нама, као што нам је потребна вежба за сваку вештину којом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше. Колико нам је значајан свети пост да бисмо боље спознали веру и примили Господа у себе? Управо о томе смо говорили у нашој Великопосној посланици верном народу. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства” (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом” (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Држање заповести поста подразумева и уздржавање од одређене врсте хране у складу са здравственим могућностима, али уколико телесни пост није праћен духовним постом он је само једна врста дијете. Пост нас целовито отвара за пуноћу љубави Божије, чини нас осетљивијим према ближњима, пријемчивијим за Божију благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником Васкрсења Христовог. У време четрдесетодневног поста пред Васкрсење Господње на улицама главног нам града видимо поларизацију и разједињеност српског народа. Да ли је могуће страначко надметање претворити у витешко такмичење и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо једно и заједно у тајни Христовог Васкрсења? У свету у коме живимо постоје другачија правила него у Цркви. Црква подразумева јединство у љубави и стално позива народ да се оцрквени и уједини, али не око неке пролазне идеологије овог света, већ око вечне истине спасења. Колико је могуће као хришћани и грађани истовремено ове принципе треба да примењујемо и у свакодневном животу у друштву. Демократија подразумева различитост мишљења, али и једнака права свих да та мишљења изразе, не аргументима силе већ силом аргумената. Спречавање слободе изражавања политичког мишљења, као и било каква употреба силе нису пут ка решавању проблема, већ отварају нове ране на ионако изранављеном телу српског народа. Зато Црква позива на јединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког грађанина да слободно изрази своје мишљење и мирно се бори за боље сутра и њих и своје деце. Производња насиља око нас и баналне изопачености обликују младе људе патолошки равнодушне на зло и развија моралну индиферентност. Да ли породица као основни темељ друштва све више заказује да оплемени младе нараштаје? Породица је у хришћанском смислу мала, домаћа црква и представља основну ћелију нашег живота. Без здраве породице људи тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. Живимо у времену када западни свет ради једну целовиту демонтажу хришћанске етике и самим тим и породичних вредности. Црква је увек учила да брак није само емотивна заједница човека и жене, већ света тајна која подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. Уопште љубав без одговорности и жртве није љубав, већ пролазна хемија. Свет у коме се човек као небоземно биће своди на своју „полну оријентацију” што се данас пројављује кроз афирмацију потпуне распуштености без икаквих правила потпуно је страна хришћанској традицији. Овакав приступ и посебно насиље које неизбежно прати свођење човека само на тело и похлепу осиромашује човека. Зато неговањем породичних вредности, осећаја одговорности за оне који страдају, за сиромашне, болесне Црква нас све позива да надрастемо један себични, индивидуалистички начин постојања. На нашем духовном простору, колевци наше Цркве и државе, потискивањем, насиљем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светињама. Може ли се живети заједно са народом, који жели да вас маргинализује, асимилује и потисне са наше вековне земље? Христос је дошао да све људе приведе у познање истине и као наследници једне богате хришћанске, светосавске традиције дужни смо да вредности на којима смо узрасли афирмишемо и међу онима који не деле нашу веру. Господ нас не позива да делимо људе на пријатеље и непријатеље, већ штавише учи нас да љубимо и непријатеље своје јер, уосталом, када чине зло, они „не знају шта раде”. Зато је потребно да се боримо љубављу, трпљењем, истином поштујући друге људе, али чувајући своје као залог и нашег и њиховог спасења. Како је бити духовни пастир народу који трпи претње и притиске на прадедовским огњиштима зато што славећи Бога сведочи тајну Христовог страдања и Васкрсења? Епископски позив је пут следовања Богу до потпуног предавања својој пастви по угледу на нашег пастироначалника Христа. Вековима су епископи водили свој верни народ кроз најтежа искушења усмеравајући их ка путу истине, јачајући их у нади и вери и позивајући да се држе чврсто и јединствено у Христу. Зато је наше сведочење, као и нашег свештенства христоподобно служење којим дајемо себе на распеће ради других да бисмо сви заједно угледали радост Васкрсења. Служење на Косову и Метохији и древној Рашкој за мене је увек било посебан дар Божије љубави јер смо у страдању и невољама увек духовно јачи, што смо могли ових дана да видимо обилазећи наш верни народ са Његовом Светошћу Патријархом Српским и доживљавајући огромну силу духовне радости и наде која бива јача када слаби свако светско и овоземаљско уздање у оно што је пролазно. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода. Постоје најаве да ће Косово поново аплицирати за чланство у УНЕСК-у, а самим тим нас очекује тешка борба и нова лобирања. Има ли краја борби за правду и истину, или, пак, у животној борби за спасење нема одмора? Наше је да наставимо наш труд и настојања у очувању српске православне баштине на Косову и Метохији као делу Србије и у том смислу било какви покушаји да се наше светиње отуђе од нашег народа и Цркве неће остати без нашег чврстог става да се историја не може мењати политички. Остајемо у нади да ће цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоћи нам у очувању наших светиња које су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине. Рада КОМАЗЕЦ Извор: Јединство
  21. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор
  22. „Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту, али овде са овог места хоћу да кажем не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у. То нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа – речи су Владике Теодосија током данашњег обраћања у манастиру Бањска на Северу Косова. Данас манастир прославља славу Светог Стефана. Некада најлепши српски манастир који је током векова тешко пострадао, годинама се већ обнавља и тренутно је једно од омиљених стецишта не само верника са Севера, већ и других посетилаца. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...