Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'теодосије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. Несвакидашња духовна радост у Саборном храму Епархије канадске у Хамилтону. У Недељу о блудном сину, верници из три хамилтонске Црквено-школске општине (црква Светог оца Николе у Бартон улици, црква Светог Георгија у Нијагара Фалсу и Саборног храма Светог оца Николаја) организовано су се сабрали се у Саборном храму да дочекају Преосвећену господу Епископе канадског Митрофана и рашко-призренског Теодосија. Духовно славље како и доликује започело је служењем свете Литургије. Предвођени владикама Митрофаном и Теодосијем, вернинарод је узнео молитве Господу Богу, дародавцу свих добара за здравље и спасење васцелог рода српског, а посебно на многострадалном, напаћеном и распетом нашем Косову и Метохији. Поред Епископâ служили су игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, који је у пратњи владике Теодосија, свештеници Војислав Павловић, Ђуро Самац, Јован Марјанац и Радован Кодић, као и ђакон Александар Митровић. -Данашња јеванђељска прича о блудном сину је једно потресно и веома упечатљиво сведочење. Сви смо ми на неки начин заблудела деца Божја. Сви ми грешимо, најпре према самима себи, према ближњима својима, а свакако и према Богу. Али важно је, драга браћо и сестре, да се и покајемо, да се освестимо, као што се освестио заблудели син и са сузама покајања пришао своме оцу молећи га за опроштај, беседио је владика Митропфан. После свете службе свештенство и верници предвођени архијерејима прешли су у црквену салу где су вредне чланице три Кола српских сестара припремиле свечани банкет. Речи захвалности и добродошлице епископу Теодосију упутио је владика Митрофан, зажелевши му да се осећа као свој међу својима. У своме обраћању окупљеним верницима владика Теодосије је изнео потресна сведочења о животу српског народа на Косову и Метохији. -Иако је живот тежак, ми смо благословени, ми смо поносни, ми се осећамо привилеговни, јер живимо и Богу се молимо на најсветијој српској земљи, на нашем Косову и Метохији. Пре неколико година започели смо пројекат народних кухиња, нисмо ни сами знали како то све најбоље организовати, али смо се водили оном народном да је благословеније давати него примати. Пројекат народних кухиња је заживео и данас се свакодневно припрема око 2.500 оброка за најугроженије чланове наше заједнице. Наши свешгтеници служе у светим храмовима, неки од њих су остали без своје пастве, али молитва није утихнула. Наши манастири на Косову и Метохији су живи са својим братством и сестринством. И када све стане и посустане ми се уздамо у Господа Бога који нас никада није оставио. Ми нећемо и не можемо напустити Косово и Метохију, јер ни Свети краљ мученик Стефан Дечански није напустио своје Високе Дечане. На Косову и Метохији су бројне мошти наших светитеља, наших мученика и мученица, наших предака. То је срце и душа Србије. Наа молбу владике Теодосија верницима се обратио и архимандрит Иларион који је казивао једну песму академика Матије Бећковића. Извор: Српска Православна Црква
  2. У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8) Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  3. У Саборном храму Св. апостола Петра и Павла у Шапцу у навечерје празника Успенија Пресвете Богородице је с благословом Преосвећеног Епископа Шабачког г. Лаврентија, након Молебана за Косово и Метохију, који је служио Епископ рашко-призренски Теодосије, одржана промоција поновљеног издања монографије „Задужбине Косова и Метохије“. Пред пуном црквом о Косову и Метохији говорили су Епископ Теодосије, проф. др Мило Ломпар, проф. др Милош Ковић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон Љубомир Ранковић. Повезана вест: У Шапцу одржана промоција књиге „Задужбине Косова и Метохије“ У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8) Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  4. Недеља, 20:00 часова, Саборна црква у Шапцу. На промоцији говоре: Епископ рашко-призренски Господин Теодосије проф. др Мило Ломпар проф. др Милош Ковић протојереј-ставрофор др Велибор Џомић протођакон Љубомир Ранковић На интернету ће бити уживо пренос овде на сајту Поуке.орг и на профилу Животије Утешановић на фејсбуку View full Странице
  5. until
    (Недеља, 26.08.2018. године у 20:00, Live stream на Поуке.орг) - Промоција књиге "Задужбине Косова и Метохије", говори Владика Теодосије Недеља, 20:00 часова, Саборна црква у Шапцу. На промоцији говоре: Епископ рашко-призренски Господин Теодосије проф. др Мило Ломпар проф. др Милош Ковић протојереј-ставрофор др Велибор Џомић протођакон Љубомир Ранковић На интернету ће бити уживо пренос овде на сајту Поуке.орг и на профилу Животије Утешановић на фејсбуку и на страници Не псуј Бога.
  6. У присуству више од стотињак верника Св. Литургији је присуствовао и г. Душан Јововић из канцеларије за Косово и Метохију из Београда, али није било локалних српских представника. Поред манастира домаћин славе био је Никола Рајевић из Пећи. Након беседе у коме је охрабрио свој верни народ Владика Теодосије је пресекао славски колач са игуманом Манастира протосинђелом Данилом и домаћином славе, а потом је за све приређена славска трпеза. Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска
  7. У манастиру Бањска, древној Милутиновој задужбини, Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење 20 свештенослужитеља Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске служио је данас Св. Литургију на празник Св. Великомученика Стефана, храмовне славе манастира. У присуству више од стотињак верника Св. Литургији је присуствовао и г. Душан Јововић из канцеларије за Косово и Метохију из Београда, али није било локалних српских представника. Поред манастира домаћин славе био је Никола Рајевић из Пећи. Након беседе у коме је охрабрио свој верни народ Владика Теодосије је пресекао славски колач са игуманом Манастира протосинђелом Данилом и домаћином славе, а потом је за све приређена славска трпеза. Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска View full Странице
  8. Владику су у црквеној порти дочекали парох ораховачки отац Веља Стојковић, парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић, игуман манастира Свети Врачи у Зочишту архимандрит Стефан, игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михајло, игуманија манастира Девич мати Анастасија, парох призренски јереј Слободан Ђорић, јеромонах Кирило из Дечана. Упркос летњем периоду када су многи родитељи са децом на одмору црква је била пуна људи. Сви су пажљиво слушали молитве, које је изговарао владика или су их својим умилним појањем узносиле монахиње девичке смењујући се у појању са монасима из Зочишта и Дечана. Владика је молитвом и очинским обраћањем позвао окупљене да не губе наду, и да опстају на овим просторима погледа упртог у Господа. У Ораховцу, у овим августовским данима, када се увелико наговештава неко коначно решење статуса Косова и Метохије, живи у малом српском гету око 300 православних Срба, од тога око деведесеторо деце. У суседном селу, Великој Хочи их је око 500, од тога нешто више од стотину деце. Погледа упртог у своју Цркву која им је вековима била уточиште и стуб одбране, и у овим судбоносним тренуцима, верни народ Ораховца је овим окупљањем потврдио да је уз Цркву са надом у опстанак просторима где су вековима живели њихови преци. ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА У ОРАХОВЦУ: Часни и преподобни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Ево, и пети дан по реду, служисмо Молебан за страдални народ на Косову и Метохији, приводећи вечерас крају ове усрдне молитве и петодневни пост, којим смо се крепили и отварали своја срца Господу, добијајући од Њега духовну утеху. Овом приликом говорићемо о нади у Христу. Можда ће се неко запитати како да говоримо о нади у Ораховцу где пар стотина Срба живи око своје Цркве Успења Пресвете Богородице, у малом гету, већ пуних двадесет година. Зато, овде и говоримо о нади, као што Васкрсење Христово најрадосније славимо у Храму Св. Гроба Христовог у Јерусалиму. Наша вера је вера парадокса, вера у којој се учимо да у крштењској купељи умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек у Христу Спаситељу. Наша вера је вера светих мученика и исповедника, који су по логици овог света били највећи губитници, а пред Богом и памћењем наше Цркве, они су слављеници, док њиховим мучитељима, тадашњим моћницима овог света, није остало ни помена зна. Наша вера заснована је на Крсту, који је од дрвета мучења и срамоте, постао симбол спасења и Дрво вечног живота, са кога се духовно хранимо да би се вечно радовали у вишњем Јерусалиму. С тога, овог пута желимо да беседимо о нади, на месту где, по људској логици, никакве наде не може бити. Посебно, ово се односи на оне, који су потонули у дефетизам, пролазну и варљиву логику овога света и који не виде ништа више од оног што се може изразити метрима, динарима или еврима. Где може бити веће хришћанске наде од нашег Ораховца, Велике Хоче, манастира Пећке Патријаршије, Девича и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици? Сестре монахиње су, попут жена Мироносица, остале под Крстом на коме је страдао распети Господ наш, и тиме показале верност Њему, Светој Цркви и распетом Косову и Метохији. Браћо и сестре, угледајмо се и ми на њих, да би се и на нама испуниле речи из Светог Откривења: ,,Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр.2,10). Једном су светог Аву Јустина питали, да ли ће постојати нада у вечности, јер ће нам тамо све бити дато у Господу. Хоће, причају да је рекао Свети старац ћелијски, зато што нема краја узрастању у љубави Христовој и зато не престаје ни нада да ћемо се још више насићавати те вечне радости Господње. Вечни живот је, по светим оцима, стално узрастање у Христу, и оно почиње већ сада у овом животу. Царство Божије, односно сам Бог, је међу нама, јер по речима Господњим: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18.20). Зато се и ми и сабирамо у свете храмове, зато се заједно и молимо, јер Бог је благоизволео да ни овде, па ни у вечности, не постојимо као јединке и самотњаци, већ као браћа, сабрана у Христу. Бог Отац нам је преко Богочовека Христа, Сина Својега Јединороднога, обзнанио тајну Своје воље „За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (уп. Еф 1.9-10) На другом месту у посланици Галатима, Апостол нас учи да се сараспињемо у Христу да не бисмо живели више ми као појединци, већ да Христос живи у нама. Јер, као што у Адаму сви умиремо, тј. по природи човечијој, тако ћемо у Христу сви и оживети. Али, већ сада и овде, светим крштењем и хришћанским животом улазимо у нови начин постојања, где „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба, ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.“ (Гал. 3.28) Велике су ово тајне, али на овим тајнама почива и наша нада, а не на пролазним обећањима овога света, у коме све дође и прође, где је „све и сва заиста таштина, а живот је сенка и сан; (и где се) узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Јер када цео свет стекнемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци.“ (уп. сједален са опела). Ми смо, православни хришћани, управо зато што не тражимо оно што је пролазно, већ ону радост која је неодузимљива. Када нас обузме страх за своје имање, за куће и земаљска блага, сетимо се увек речи Господње „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6.19-21) Све материјално може се поново стећи и задобити, али ако срце своје вежемо за оно што је пролазно, онда ћемо себе лишити оног што је вечно и непролазно. Истинско богатство, драга браћо и сестре, једино постоји у Христу, јер када задобијемо благодат Духа Светога, која нам се од Оца даје у Христу, и ако живимо у највећој беди и сиромаштву, бићемо најбогатији људи на свету. Онај који не зна за такво благо, само скупља, граби и отима, а што више граби, све више је у страху да му то неко не одузме, или да то не изгуби. Зашто? Зато што се венчао за материјално и пролазно, зато што је своје срце везао за оно што свакако једног дана треба да остави и да се пресели из овога света у живот „нестарив и вечни“. Браћо и сестре, сви смо ми у овом земаљском животу путници и пролазници. Ово је прилика да се сви заједно подсетимо на древни хришћански спис „Посланицу Диогнету“ у коме је на предиван начин описана вера и нада првих хришћана: – Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани, учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина…… Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу…. Воле све (људе), а сви их гоне. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.“ (Посланица Диогнету 5.1-15) Ето, видите браћо и сестре, на какав смо живот позвани и којом вером и којом надом су живели наши древни преци широм хришћанства, а посебно на овој благословеној земљи метохијској, у овом родном виногорју у коме узрастате као лозе око чокота Христа, и вековима чувате име хришћанско и светосавско. Да, у тој вери и нади треба да васпитавате своју децу да никада не забораве чије име и веру носе. Ово размишљање о хришћанској нади завршили бисмо опет Светим Апостолом Павлом који нам говори: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим 5.3-5) Зато, овде у Ораховцу највише говоримо о нади, и зато проповедамо наду нашем верном народу на Косову и Метохији, посебно ових дана, јер је нада у Бога оно што нас чини чвршћим и трајнијим у Христу. Онај, чије је надање само у човеку, већ сутра ће се разочарати, али онај који положи наду у Бога, увек је радостан и на свему Богу благодари. То не могу да схвате они који Бога нису упознали и којима су и ум и срце прилепљени за земљу и не виде ништа од земље, у коју ће и они као и сви људи пре или касније бити положени. Зато наша Црква стално позива да подигнемо главу Богу, не у гордости и сујети, већ у смирењу и благодарности, и тада ћемо обрести ону радост, коју нам нико не може одузети. Ко има ту радост, у њему нема страха, јер је страх као тама која нестаје када се појави светлост. Тако, светлост вере у Христа одгони сваки страх, и сваку бригу и сваку невољу, и даје нам утеху коју нам овај свет не може дати. Таква нам је вера и нада, браћо и сестре, највише потребна у времену у коме живимо. Ми смо сви, неизмерно, благодарни Богу, што је са нама у овим тешким данима неизвесности и опасности. Молимо се Мајци Божјој и Свима светима да нас подрже на нашем крсно-васкрсном путу, који води вечном животу. Нека би нас Господ молитвама свих Светих оснажио и подржао да опстанемо на нашим вековним огњиштима, на нашем светом Косову и Метохији. Господ да вас све благослови, и у овом свету, и у све векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Звук звона са Цркве Успенија Пресвете Богородице у Ораховцу, којa су се данас у поподневним сатима огласила, позвала су преостали верни народ овог метохијског градића на молитву. Иако се редовно окупљају на Литургијама у своме храму, за преостале Србе у Ораховцу је ово било посебно и веома значајно окупљање. Својим доласком и служењем петог у овој седмици Молебана за спас Косова и Метохије, почаствовао их је сам Епископ рашко-призренски Теодосије. Владику су у црквеној порти дочекали парох ораховачки отац Веља Стојковић, парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић, игуман манастира Свети Врачи у Зочишту архимандрит Стефан, игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михајло, игуманија манастира Девич мати Анастасија, парох призренски јереј Слободан Ђорић, јеромонах Кирило из Дечана. Упркос летњем периоду када су многи родитељи са децом на одмору црква је била пуна људи. Сви су пажљиво слушали молитве, које је изговарао владика или су их својим умилним појањем узносиле монахиње девичке смењујући се у појању са монасима из Зочишта и Дечана. Владика је молитвом и очинским обраћањем позвао окупљене да не губе наду, и да опстају на овим просторима погледа упртог у Господа. У Ораховцу, у овим августовским данима, када се увелико наговештава неко коначно решење статуса Косова и Метохије, живи у малом српском гету око 300 православних Срба, од тога око деведесеторо деце. У суседном селу, Великој Хочи их је око 500, од тога нешто више од стотину деце. Погледа упртог у своју Цркву која им је вековима била уточиште и стуб одбране, и у овим судбоносним тренуцима, верни народ Ораховца је овим окупљањем потврдио да је уз Цркву са надом у опстанак просторима где су вековима живели њихови преци. ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА У ОРАХОВЦУ: Часни и преподобни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Ево, и пети дан по реду, служисмо Молебан за страдални народ на Косову и Метохији, приводећи вечерас крају ове усрдне молитве и петодневни пост, којим смо се крепили и отварали своја срца Господу, добијајући од Њега духовну утеху. Овом приликом говорићемо о нади у Христу. Можда ће се неко запитати како да говоримо о нади у Ораховцу где пар стотина Срба живи око своје Цркве Успења Пресвете Богородице, у малом гету, већ пуних двадесет година. Зато, овде и говоримо о нади, као што Васкрсење Христово најрадосније славимо у Храму Св. Гроба Христовог у Јерусалиму. Наша вера је вера парадокса, вера у којој се учимо да у крштењској купељи умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек у Христу Спаситељу. Наша вера је вера светих мученика и исповедника, који су по логици овог света били највећи губитници, а пред Богом и памћењем наше Цркве, они су слављеници, док њиховим мучитељима, тадашњим моћницима овог света, није остало ни помена зна. Наша вера заснована је на Крсту, који је од дрвета мучења и срамоте, постао симбол спасења и Дрво вечног живота, са кога се духовно хранимо да би се вечно радовали у вишњем Јерусалиму. С тога, овог пута желимо да беседимо о нади, на месту где, по људској логици, никакве наде не може бити. Посебно, ово се односи на оне, који су потонули у дефетизам, пролазну и варљиву логику овога света и који не виде ништа више од оног што се може изразити метрима, динарима или еврима. Где може бити веће хришћанске наде од нашег Ораховца, Велике Хоче, манастира Пећке Патријаршије, Девича и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици? Сестре монахиње су, попут жена Мироносица, остале под Крстом на коме је страдао распети Господ наш, и тиме показале верност Њему, Светој Цркви и распетом Косову и Метохији. Браћо и сестре, угледајмо се и ми на њих, да би се и на нама испуниле речи из Светог Откривења: ,,Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр.2,10). Једном су светог Аву Јустина питали, да ли ће постојати нада у вечности, јер ће нам тамо све бити дато у Господу. Хоће, причају да је рекао Свети старац ћелијски, зато што нема краја узрастању у љубави Христовој и зато не престаје ни нада да ћемо се још више насићавати те вечне радости Господње. Вечни живот је, по светим оцима, стално узрастање у Христу, и оно почиње већ сада у овом животу. Царство Божије, односно сам Бог, је међу нама, јер по речима Господњим: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18.20). Зато се и ми и сабирамо у свете храмове, зато се заједно и молимо, јер Бог је благоизволео да ни овде, па ни у вечности, не постојимо као јединке и самотњаци, већ као браћа, сабрана у Христу. Бог Отац нам је преко Богочовека Христа, Сина Својега Јединороднога, обзнанио тајну Своје воље „За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (уп. Еф 1.9-10) На другом месту у посланици Галатима, Апостол нас учи да се сараспињемо у Христу да не бисмо живели више ми као појединци, већ да Христос живи у нама. Јер, као што у Адаму сви умиремо, тј. по природи човечијој, тако ћемо у Христу сви и оживети. Али, већ сада и овде, светим крштењем и хришћанским животом улазимо у нови начин постојања, где „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба, ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.“ (Гал. 3.28) Велике су ово тајне, али на овим тајнама почива и наша нада, а не на пролазним обећањима овога света, у коме све дође и прође, где је „све и сва заиста таштина, а живот је сенка и сан; (и где се) узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Јер када цео свет стекнемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци.“ (уп. сједален са опела). Ми смо, православни хришћани, управо зато што не тражимо оно што је пролазно, већ ону радост која је неодузимљива. Када нас обузме страх за своје имање, за куће и земаљска блага, сетимо се увек речи Господње „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6.19-21) Све материјално може се поново стећи и задобити, али ако срце своје вежемо за оно што је пролазно, онда ћемо себе лишити оног што је вечно и непролазно. Истинско богатство, драга браћо и сестре, једино постоји у Христу, јер када задобијемо благодат Духа Светога, која нам се од Оца даје у Христу, и ако живимо у највећој беди и сиромаштву, бићемо најбогатији људи на свету. Онај који не зна за такво благо, само скупља, граби и отима, а што више граби, све више је у страху да му то неко не одузме, или да то не изгуби. Зашто? Зато што се венчао за материјално и пролазно, зато што је своје срце везао за оно што свакако једног дана треба да остави и да се пресели из овога света у живот „нестарив и вечни“. Браћо и сестре, сви смо ми у овом земаљском животу путници и пролазници. Ово је прилика да се сви заједно подсетимо на древни хришћански спис „Посланицу Диогнету“ у коме је на предиван начин описана вера и нада првих хришћана: – Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани, учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина…… Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу…. Воле све (људе), а сви их гоне. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.“ (Посланица Диогнету 5.1-15) Ето, видите браћо и сестре, на какав смо живот позвани и којом вером и којом надом су живели наши древни преци широм хришћанства, а посебно на овој благословеној земљи метохијској, у овом родном виногорју у коме узрастате као лозе око чокота Христа, и вековима чувате име хришћанско и светосавско. Да, у тој вери и нади треба да васпитавате своју децу да никада не забораве чије име и веру носе. Ово размишљање о хришћанској нади завршили бисмо опет Светим Апостолом Павлом који нам говори: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим 5.3-5) Зато, овде у Ораховцу највише говоримо о нади, и зато проповедамо наду нашем верном народу на Косову и Метохији, посебно ових дана, јер је нада у Бога оно што нас чини чвршћим и трајнијим у Христу. Онај, чије је надање само у човеку, већ сутра ће се разочарати, али онај који положи наду у Бога, увек је радостан и на свему Богу благодари. То не могу да схвате они који Бога нису упознали и којима су и ум и срце прилепљени за земљу и не виде ништа од земље, у коју ће и они као и сви људи пре или касније бити положени. Зато наша Црква стално позива да подигнемо главу Богу, не у гордости и сујети, већ у смирењу и благодарности, и тада ћемо обрести ону радост, коју нам нико не може одузети. Ко има ту радост, у њему нема страха, јер је страх као тама која нестаје када се појави светлост. Тако, светлост вере у Христа одгони сваки страх, и сваку бригу и сваку невољу, и даје нам утеху коју нам овај свет не може дати. Таква нам је вера и нада, браћо и сестре, највише потребна у времену у коме живимо. Ми смо сви, неизмерно, благодарни Богу, што је са нама у овим тешким данима неизвесности и опасности. Молимо се Мајци Божјој и Свима светима да нас подрже на нашем крсно-васкрсном путу, који води вечном животу. Нека би нас Господ молитвама свих Светих оснажио и подржао да опстанемо на нашим вековним огњиштима, на нашем светом Косову и Метохији. Господ да вас све благослови, и у овом свету, и у све векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. „Високопреподобни оче игумане, драга братијо, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, драга децо, Увек са радошћу долазим у овај манастир и Косовско Поморавље, зато што је ово део наше Епархије где се наш народ, и поред толико тешкоћа и невоља одржао и опстао у најтежим временима. Оно што ме увек посебно радује јесте када видим мноштво деце и омладине, што показује да наши људи васпитавају своју децу да своју будућност виде на овим просторима, на којима су одрасли и који су им њихови преци предали, и у аманет оставили. Неки упорно тврде да нема Срба јужно од Ибра, а ја им на то кажем да погледају наше Поморавље. Иако у тешком материјалном стању и неретко на ивици егзистенције, наши људи остају верни своме дому, земљи и светињама. Такође, овде је по многим показатељима и највећи природни прираштај у целом српском народу. Имамо толико многодетних породица, што сведочи да људи овог краја дубоко осећају важност породице, која нас повезује и учвршћује. То истовремено показује да природни прираштај не зависи увек од материјалног благостања. И наша Света Црква је, браћо и сестре, једна велика породица. Господ нас све сабира око Свете Литургије и других Светих тајни, и што више духовно узрастамо, схватамо да морамо да живимо заједно у љубави и слози и тако препознајемо у сваком од нас нашег вечног брата. Господ нас учи да не љубимо само наше ближње, већ и непријатеље наше. Јер, како је и сам на Крсту рекао: Оче, опрости им јер не знају шта чине ( Лк 23.24). Тако је, нажалост, са онима који изгубе веру у Бога и поуздају се у себе или траже себи богове на земљи. Такви, друге не гледају као ближње, као браћу, већ су им блиски само истомишљеници, и нису спремни другоме да опросте. Наша Црква нас учи да нема људи који су зли по себи, јер зло не постоји, као што не постоји ни тама, јер је она само одсуство светлости. Тако је и зло, ништа друго до помрачење ума. Црква нам даје толико много духовних лекова да оздравимо и отворимо наше очи да бисмо угледали светлост и у њој сагледали и себе и све око нас. Зато је покајање наш повратак Богу, отварање затворених очију које полако почињу све да гледају у другој светлости – светлости благодати Божије. Браћо и сестре, да бисмо истрајали у том духовном оздрављењу, потребни су нам пост и молитва. Често напомињемо да пост није само уздржање од хране, већ пре свега отварање целог свог бића за Бога, за ближњег и одвајање од свега онога што нас одвлачи од Бога и љубави према другима. Уздржањем од хране показујемо да не живимо само на биолошком нивоу, него смо, пре свега, чудесни спој видљиве и невидљиве творевине Божије. „Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Господ је управо зато и постао човек да би освештао тело и душу човекову и нашу човечју природу нераскидиво повезао са Својом божанском природом, те учинио човека у Христу небоземним бићем. Све наше невоље и тескобе су мале и ништавне, само кад помислимо колико се нама Бог даје у својој неисказаној љубави. Често, гледајући само оно површно, не видимо Божије дарове који су свуда у нама и око нас, и живимо у незахвалности. А љубав према Богу се пре свега огледа у благодарности, као што се љубав према ближњем огледа у милостивости, спремности да одвојимо од свога и пружимо другоме који нема. Зато је и највећа тајна наше Цркве названа Евхаристијом, што и значи Благодарење. Наше Народне кухиње у Косовском Поморављу су најлепши израз те солидарности и љубави многих добрих људи, и домаћих и страних добротвора, који су дали своју лепту да би они којима је потребно добили кору хлеба и изнад свега бригу и утеху да о њима неко мисли и да нису остављени и заборављени. Некада су древни хришћани тако постили, што су у посне дане јели једноставнију храну да би од вишка новца помогли сиромашнима. Зато су пост и милостиња увек били повезани и немају смисла једно без другог. С друге стране, себичност затвара човека у личне интересе. Такви немају осећај за потребе ближњих. Данас живимо у времену када многи моћници не желе да виде потребе свог народа и оно што им је предато на управу доживљавају само као бројке, као парче географске карте. А иза сваког градића и села, живе су породице, људи и деца. Управо је то и разлог зашто је Син Божији, у коме је све и за кога је све створено, дошао у овај свет и постао човек, да би своју љубав посведочио и крсним страдањем. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Тиме нам даје пример да се љубав не мери само лепим речима и обећањима, већ надасве жртвом, и то жртвом до спремности да пострадамо за своје ближње. Са таквом вером Св. Кнез Лазар ишао је на Косово Поље, спреман да положи своју душу за свој народ, не ради неких пролазних земаљских интереса, већ следујући Христу, Подвигоположнику. Као таквог га је Бог и овенчао венцем своје славе, и као таквог га је народ његов упамтио. Нажалост, у историји је много и оних који нису били као Свети Кнез, који су гледали пре свега земаљско царство и лично богатство. Такви нису спремни да се жртвују за свој народ, већ народ жртвују себи. Хвала Богу, наш верни народ увек је знао да препозна и разликује вукове у јагњећој кожи, разне продавце магле и неиспуњених обећања, и увек се враћао својој Цркви, која је била и остала уз њега. Свештенослужитељи Божји су управо служитељи тајне тог јединства. Отуда Црква никада није могла без народа, јер тамо где нема верног народа нема ни Цркве. Отуда, драга браћо и сестре, и наша стална брига да сачувамо живу Цркву на Косову и Метохији, да охрабримо наш народ да се истинска срећа у животу не мери само материјалним богатством, већ пре свега оним колико смо се охристовили и отворили своје срце за тајну Божије љубави. Зато нам је поред поста, неопходна и молитва, не само као тражење овога или онога од Бога, јер Бог зна унапред шта је нама потребно, већ молитва као стално пребивање у присуству Божијем, молитва као стално сагледавање свега у нама и око нас кроз Христа и тајни његовог Еванђеља. Наша Црква из тог разлога с времена на време позива свој народ на појачану молитву и пост да бисмо отворили своја срца да приме Божију љубав и благодат, која је ту увек пред нама и у нама, само је ми често нисмо свесни, јер трчимо за пролазним богатствима и циљевима. Зато, Господ да вас све укрепи и оснажи, да чувате наше свето Косовско Поморавље, и да не заборавите какве сте претке имали. Сетимо се, на крају, наше Свете новомученице Босиљке из Пасјана која је, иако млада девојка, презрела све земаљско да би задобила небеско и уневестила се самом Христу Господу. Вековима је народ чувао њен спомен, јер народ доноси најбољи суд и најдуже памти. Народно сећање је мерило сваког дела, јер све се пре или касније покаже онаквим какво јесте. Са овог светог места вам поручујем да праштате једни другима и да живите у миру. Чувајте породице и децу и будите храбри као што сте увек до сада били. Бог са својим светим биће уз вас, посебно молитвама Св. новомученице Босиљке, која, уз скуте Пресвете Богородице, бди и моли се за све вас. Господ да нас све сачува и утеши у својој љубави и милосрђу да бисмо и ми са свима светима Њега славили – Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.“ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  11. Епископ рашко-призренски Теодосије синоћ је служио у манастиру Драганац код Гњилана трећи по реду Молебан за страдални народ на Косову и Метохији. На платформи испред Храма Св. Архангела Гаврила скупило се свештенство гњиланског архијерејског намесника (од којих је десет свештеника саслуживало Владици) монаси и монахиње из манастира Дечани и око 150 верника. Нажалост, на вернике који живе од буџета Владе Србије вршен је притисак да не присуствују молебану, тако да многи нису могли да да дођу на молитву да не би угрозили своју егзистенцију. На крају молебана Владика Теодосије се обратио народу следећом беседом: „Високопреподобни оче игумане, драга братијо, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, драга децо, Увек са радошћу долазим у овај манастир и Косовско Поморавље, зато што је ово део наше Епархије где се наш народ, и поред толико тешкоћа и невоља одржао и опстао у најтежим временима. Оно што ме увек посебно радује јесте када видим мноштво деце и омладине, што показује да наши људи васпитавају своју децу да своју будућност виде на овим просторима, на којима су одрасли и који су им њихови преци предали, и у аманет оставили. Неки упорно тврде да нема Срба јужно од Ибра, а ја им на то кажем да погледају наше Поморавље. Иако у тешком материјалном стању и неретко на ивици егзистенције, наши људи остају верни своме дому, земљи и светињама. Такође, овде је по многим показатељима и највећи природни прираштај у целом српском народу. Имамо толико многодетних породица, што сведочи да људи овог краја дубоко осећају важност породице, која нас повезује и учвршћује. То истовремено показује да природни прираштај не зависи увек од материјалног благостања. И наша Света Црква је, браћо и сестре, једна велика породица. Господ нас све сабира око Свете Литургије и других Светих тајни, и што више духовно узрастамо, схватамо да морамо да живимо заједно у љубави и слози и тако препознајемо у сваком од нас нашег вечног брата. Господ нас учи да не љубимо само наше ближње, већ и непријатеље наше. Јер, како је и сам на Крсту рекао: Оче, опрости им јер не знају шта чине ( Лк 23.24). Тако је, нажалост, са онима који изгубе веру у Бога и поуздају се у себе или траже себи богове на земљи. Такви, друге не гледају као ближње, као браћу, већ су им блиски само истомишљеници, и нису спремни другоме да опросте. Наша Црква нас учи да нема људи који су зли по себи, јер зло не постоји, као што не постоји ни тама, јер је она само одсуство светлости. Тако је и зло, ништа друго до помрачење ума. Црква нам даје толико много духовних лекова да оздравимо и отворимо наше очи да бисмо угледали светлост и у њој сагледали и себе и све око нас. Зато је покајање наш повратак Богу, отварање затворених очију које полако почињу све да гледају у другој светлости – светлости благодати Божије. Браћо и сестре, да бисмо истрајали у том духовном оздрављењу, потребни су нам пост и молитва. Често напомињемо да пост није само уздржање од хране, већ пре свега отварање целог свог бића за Бога, за ближњег и одвајање од свега онога што нас одвлачи од Бога и љубави према другима. Уздржањем од хране показујемо да не живимо само на биолошком нивоу, него смо, пре свега, чудесни спој видљиве и невидљиве творевине Божије. „Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Господ је управо зато и постао човек да би освештао тело и душу човекову и нашу човечју природу нераскидиво повезао са Својом божанском природом, те учинио човека у Христу небоземним бићем. Све наше невоље и тескобе су мале и ништавне, само кад помислимо колико се нама Бог даје у својој неисказаној љубави. Често, гледајући само оно површно, не видимо Божије дарове који су свуда у нама и око нас, и живимо у незахвалности. А љубав према Богу се пре свега огледа у благодарности, као што се љубав према ближњем огледа у милостивости, спремности да одвојимо од свога и пружимо другоме који нема. Зато је и највећа тајна наше Цркве названа Евхаристијом, што и значи Благодарење. Наше Народне кухиње у Косовском Поморављу су најлепши израз те солидарности и љубави многих добрих људи, и домаћих и страних добротвора, који су дали своју лепту да би они којима је потребно добили кору хлеба и изнад свега бригу и утеху да о њима неко мисли и да нису остављени и заборављени. Некада су древни хришћани тако постили, што су у посне дане јели једноставнију храну да би од вишка новца помогли сиромашнима. Зато су пост и милостиња увек били повезани и немају смисла једно без другог. С друге стране, себичност затвара човека у личне интересе. Такви немају осећај за потребе ближњих. Данас живимо у времену када многи моћници не желе да виде потребе свог народа и оно што им је предато на управу доживљавају само као бројке, као парче географске карте. А иза сваког градића и села, живе су породице, људи и деца. Управо је то и разлог зашто је Син Божији, у коме је све и за кога је све створено, дошао у овај свет и постао човек, да би своју љубав посведочио и крсним страдањем. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Тиме нам даје пример да се љубав не мери само лепим речима и обећањима, већ надасве жртвом, и то жртвом до спремности да пострадамо за своје ближње. Са таквом вером Св. Кнез Лазар ишао је на Косово Поље, спреман да положи своју душу за свој народ, не ради неких пролазних земаљских интереса, већ следујући Христу, Подвигоположнику. Као таквог га је Бог и овенчао венцем своје славе, и као таквог га је народ његов упамтио. Нажалост, у историји је много и оних који нису били као Свети Кнез, који су гледали пре свега земаљско царство и лично богатство. Такви нису спремни да се жртвују за свој народ, већ народ жртвују себи. Хвала Богу, наш верни народ увек је знао да препозна и разликује вукове у јагњећој кожи, разне продавце магле и неиспуњених обећања, и увек се враћао својој Цркви, која је била и остала уз њега. Свештенослужитељи Божји су управо служитељи тајне тог јединства. Отуда Црква никада није могла без народа, јер тамо где нема верног народа нема ни Цркве. Отуда, драга браћо и сестре, и наша стална брига да сачувамо живу Цркву на Косову и Метохији, да охрабримо наш народ да се истинска срећа у животу не мери само материјалним богатством, већ пре свега оним колико смо се охристовили и отворили своје срце за тајну Божије љубави. Зато нам је поред поста, неопходна и молитва, не само као тражење овога или онога од Бога, јер Бог зна унапред шта је нама потребно, већ молитва као стално пребивање у присуству Божијем, молитва као стално сагледавање свега у нама и око нас кроз Христа и тајни његовог Еванђеља. Наша Црква из тог разлога с времена на време позива свој народ на појачану молитву и пост да бисмо отворили своја срца да приме Божију љубав и благодат, која је ту увек пред нама и у нама, само је ми често нисмо свесни, јер трчимо за пролазним богатствима и циљевима. Зато, Господ да вас све укрепи и оснажи, да чувате наше свето Косовско Поморавље, и да не заборавите какве сте претке имали. Сетимо се, на крају, наше Свете новомученице Босиљке из Пасјана која је, иако млада девојка, презрела све земаљско да би задобила небеско и уневестила се самом Христу Господу. Вековима је народ чувао њен спомен, јер народ доноси најбољи суд и најдуже памти. Народно сећање је мерило сваког дела, јер све се пре или касније покаже онаквим какво јесте. Са овог светог места вам поручујем да праштате једни другима и да живите у миру. Чувајте породице и децу и будите храбри као што сте увек до сада били. Бог са својим светим биће уз вас, посебно молитвама Св. новомученице Босиљке, која, уз скуте Пресвете Богородице, бди и моли се за све вас. Господ да нас све сачува и утеши у својој љубави и милосрђу да бисмо и ми са свима светима Њега славили – Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.“ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  12. "За православни грешни и страдални род наш; за паћенике, прогнанике и злостављане: људе, жене, децу и девојчице; за заштиту православних храмова и манастира, породица и домова на Косову и Метохији и осталим српским земљама, да им Господ Бог наш ниспошље милост своју и заштиту, Господу се помолимо." прозба је која је одзвањала храмом Св. Димитрија. Владика је из срца прочитао молитву свештенослужитеља: "Господе Исусе Христе Боже наш, прими ово наше усрдно мољење и опрости нам сагрешења наша. Опомени се непријатеља наших који нас мрзе и угњетавају, и немој им дати по делима њиховим, него их уразуми, по великој Твојој милости, како би и они увидели да зло добра донети не може. Цркву Твоју свету и верне Твоје избави од свакога зла свемоћном руком Твојом. Помози, Господе, Ти који си ради спасења свију пошао на крст и смрт претрпео, да и међу нама, и у целом свету, мржња уступи место љубави, немир - миру, жалост - радости, да тих и миран живот проведемо као људи Твоји и браћа међу собом." Посебно је знаковито било и читање Еванђеља од Луке (Лк 12.12-7): "Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима. А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите. Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, онога се бојте. Не продаје ли се пет врабаца за две паре? и ниједан од њих није заборављен пред Богом. А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се: ви сте бољи од много врабаца." На крају Владика се свима обратио пастирском беседом који доносимо у целости: Пречасни оци ... Ево, помоли смо се Господу за спасење нашег верног народа, да утврди своју живу Цркву на овој светој, мученичкој и светолазеревској земљи. Више пута у нашој историји, Црква је са својим народом страдала, али увек смо се подизали, обнављали себе, своје светиње и куће, остајући верни наслеђу Светих Немањића, који су на Косову и Метохији српском народу дали неизрециво благо - духовно наслеђе, које смо дужни да чувамо као очи у глави. Нису то, браћо и сестре, само грађевине, већ је то свето-немањићки и свето-лазаревски етос, дубоко заснован на бесмртним речима честитога Кнеза, да је „ земаљско за малена царство, а небеско од сада и довека“. И у наше време пролазимо тешке и неизвесне дане, али је наш народ увек био храбар, тако, да се ни сада неће дати поколебати и поделити. Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова, који су се у најтежим данима 1999. године одржали, храбро стојећи на бранику својих домова и не дозвољавајући онима који не знају шта раде да протерају наш народ, као што су то учинили по многим јужним градовима и насељима. Ви сте и тада саучествовали са свима нама који смо остали као своји на своме, дајући нам помоћ и потпору. Зато смо данас поносни да је овде у Косовској Митровици наш Универзитет и болница и друге институције, без којих ни ми који живимо јужно на Косову и Метохији, не бисмо могли да опстанемо у постојећим условима. Пожртвованост наших лекара и медицинских радника, професора и студената, вредних радника, мајки и честитих грађана, темељ је на којем градимо наш заједнички живот и опстанак на овим светим просторима. Али ни север Косова и Метохије не би био оно што јесте, да нема своју органску везу са осталим српским срединама јужно од Ибра. Док год звоне звона у Патријаршији, Дечанима и Грачаници, док год наши богословци поју у Призренској богословији и наши свештеници служе у свим храмовима, и ви сте снажнији и постојанији. Са болом слушамо од неких да се Срби, наводно, деле на оне северне и оне јужне. Не може се поделити једно свето Косово и Метохија и не може нико да Косово и Метохију издвоји из наше Србије, јер су управо овде и духовни и државни наши темељи, без којих би наша земља била само као „сламка међу вихоровима“, држава без идентитета и историје. Као народ Светог Саве, који вековима одолева бројним искушењима, увек смо се враћали Косову и Метохији као својој колевци, као свом највећем надахнућу, јер управо овде смо са Светим Немањићима и посебно Св. Кнезом Лазаром, мученичком крвљу потписали завет са Богом да будемо и останемо његови и душом и срцем, и у благостању и у невољи, истрајни у трпљењу и одважни у опасностима. Српски народ данас расут је широм околних земаља и целога света, али га повезује и окупља наша света Црква која у чува свест о томе да смо браћа и деца Светог Саве, где год живели. Разни моћници овога света мењали су границе, пролазила су царства и империје, али је то јединство нашег народа оличено, управо, у Пећкој Патријаршији, повезивало вековима Србе као народ, не само по крви, већ пре свега по вери у Господа Христа, а преко Њега и са свим осталим крштеним народима. Без те вере, узалуд је наше српско име, узалуд су заставе и патриотске песме. Србин се може мерити само вером у Христа; храброшћу којом брани све своје, и чојством којим од себе брани друге. Зато свој опстанак на Косову и Метохији никада нисмо и не треба да доводимо у сукоб са чињеницом да овде живе и други народи, људи као и ми, који носе лик Христов утиснут у свако људско биће, који су и сами призвани у пуноћу радости Божије љубави. Сведочећи Христа и живећи по Христу ми, и овог пута, њима пружамо руку, и њима показујемо да је Господ дошао на земљу да би пружио могућност да се сви људи спасе. Данас смо се помолили да нам Бог подари, пре свега, покајање, да се вратимо Богу и оставимо се пролазних ствари овога света. Да побеђујемо вером, надом, љубављу, трпљењем; да нам речи буду благе а дела јака, да увек будемо свесни да ћемо у историји остати упамћени само онолико колико смо сачували у себи лик Божији, а не колико смо били богати материјалним богатствима или положајем. Господ је дошао на земљу не позивајући на устанак и револуцију, већ да првенствено променимо себе и да мењајући себе променимо и свет око себе. Зато будимо истрајни да, колико до нас стоји, бранимо наше право да живимо на овим светим просторима, као свој на своме, не одричући то право никоме другом. Увек будимо јединствени и свесни да се срећа једних не може градити на несрећи других. Са таквом вером, увек ћемо имати Бога за помоћника и заштитника. Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе „као звоно које јечи“ (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина. Останимо чврсто решени да не напуштамо наш родни крај, да не продајемо наше куће и имања, јер за њих су крв и зној проливали наши преци који су опстајали у много тежим условима него што су ови у којима ми данас живимо. Том истрајношћу сваки од нас даће свој допринос свима осталим и охрабриће оног поред себе. Братску солидарност никада да не изгубимо, јер невоља ближњег и нас ће сустићи уколико брату окренемо леђа и уколико, подстакнути себичним интересом, грабимо само за себе. Останимо, браћо и сестре, чврсто предани благој вољи Божијој, јер су нам по Његовим речима „све власи на глави избројане“ (Лк 12.7) али истовремено чинимо све што до нас стоји да и нама и другима буде боље. То је кључ који отвара Царство Божије, које је овде и сада међу нама и познају га само они који имају отворено срце за Бога и ближњег. Пост и молитва су зато кључ који отвара ту божанску ризницу. Пост као уздржање од свега онога што нас одваја и удањује од Бога, одбацивање претеране бриге и везаности за материјално, умереност у јелу и пићу и надасве праштање. Молитва, с друге стране је живот у осећању сталног присуства Божијег, у непрестаном трепету срца и сећању на Господа да не повредимо Његову љубав, своју савест и савест ближњег. Нека нас зато све Господ укрепи у том подвигу, посебно у предстојећим данима када сви заједно постимо и молимо се за мир на Косову и Метохији, за наш опстанак, за мудрост оних који носе тешко бреме политичке одговорности. Никада не заборављајмо речи Господа који каже „где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам међу њима“ (Мт. 18.20). Зато, окупљајмо се што чешће у овом предивном храму, као у својој кући и Бог ће бити међу нама и биће нам заштитник молитвама Св. Великомученика Димитрија, који је заштитник овога града и свих који живе у њему. Благослов Господњи нека дође на вас Његовом благодаћу, милосрђем и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  13. -Владика Теодосије: Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова!- Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је данас у препуном храму Св. Великомученика Димитрија Молебан за страдални српски народ на Косову и Метохији. Пред више стотина верника који су испунили храм и већи део порте, омладином и децом, заједно са свим свештенством митровичког намесништва и монаштвом из наших северних манастира Владика Теодосије је узнео молитве Господу за спасење народа. Звучни запис беседе Епископа Теодосија "За православни грешни и страдални род наш; за паћенике, прогнанике и злостављане: људе, жене, децу и девојчице; за заштиту православних храмова и манастира, породица и домова на Косову и Метохији и осталим српским земљама, да им Господ Бог наш ниспошље милост своју и заштиту, Господу се помолимо." прозба је која је одзвањала храмом Св. Димитрија. Владика је из срца прочитао молитву свештенослужитеља: "Господе Исусе Христе Боже наш, прими ово наше усрдно мољење и опрости нам сагрешења наша. Опомени се непријатеља наших који нас мрзе и угњетавају, и немој им дати по делима њиховим, него их уразуми, по великој Твојој милости, како би и они увидели да зло добра донети не може. Цркву Твоју свету и верне Твоје избави од свакога зла свемоћном руком Твојом. Помози, Господе, Ти који си ради спасења свију пошао на крст и смрт претрпео, да и међу нама, и у целом свету, мржња уступи место љубави, немир - миру, жалост - радости, да тих и миран живот проведемо као људи Твоји и браћа међу собом." Посебно је знаковито било и читање Еванђеља од Луке (Лк 12.12-7): "Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима. А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите. Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, онога се бојте. Не продаје ли се пет врабаца за две паре? и ниједан од њих није заборављен пред Богом. А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се: ви сте бољи од много врабаца." На крају Владика се свима обратио пастирском беседом који доносимо у целости: Пречасни оци ... Ево, помоли смо се Господу за спасење нашег верног народа, да утврди своју живу Цркву на овој светој, мученичкој и светолазеревској земљи. Више пута у нашој историји, Црква је са својим народом страдала, али увек смо се подизали, обнављали себе, своје светиње и куће, остајући верни наслеђу Светих Немањића, који су на Косову и Метохији српском народу дали неизрециво благо - духовно наслеђе, које смо дужни да чувамо као очи у глави. Нису то, браћо и сестре, само грађевине, већ је то свето-немањићки и свето-лазаревски етос, дубоко заснован на бесмртним речима честитога Кнеза, да је „ земаљско за малена царство, а небеско од сада и довека“. И у наше време пролазимо тешке и неизвесне дане, али је наш народ увек био храбар, тако, да се ни сада неће дати поколебати и поделити. Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова, који су се у најтежим данима 1999. године одржали, храбро стојећи на бранику својих домова и не дозвољавајући онима који не знају шта раде да протерају наш народ, као што су то учинили по многим јужним градовима и насељима. Ви сте и тада саучествовали са свима нама који смо остали као своји на своме, дајући нам помоћ и потпору. Зато смо данас поносни да је овде у Косовској Митровици наш Универзитет и болница и друге институције, без којих ни ми који живимо јужно на Косову и Метохији, не бисмо могли да опстанемо у постојећим условима. Пожртвованост наших лекара и медицинских радника, професора и студената, вредних радника, мајки и честитих грађана, темељ је на којем градимо наш заједнички живот и опстанак на овим светим просторима. Али ни север Косова и Метохије не би био оно што јесте, да нема своју органску везу са осталим српским срединама јужно од Ибра. Док год звоне звона у Патријаршији, Дечанима и Грачаници, док год наши богословци поју у Призренској богословији и наши свештеници служе у свим храмовима, и ви сте снажнији и постојанији. Са болом слушамо од неких да се Срби, наводно, деле на оне северне и оне јужне. Не може се поделити једно свето Косово и Метохија и не може нико да Косово и Метохију издвоји из наше Србије, јер су управо овде и духовни и државни наши темељи, без којих би наша земља била само као „сламка међу вихоровима“, држава без идентитета и историје. Као народ Светог Саве, који вековима одолева бројним искушењима, увек смо се враћали Косову и Метохији као својој колевци, као свом највећем надахнућу, јер управо овде смо са Светим Немањићима и посебно Св. Кнезом Лазаром, мученичком крвљу потписали завет са Богом да будемо и останемо његови и душом и срцем, и у благостању и у невољи, истрајни у трпљењу и одважни у опасностима. Српски народ данас расут је широм околних земаља и целога света, али га повезује и окупља наша света Црква која у чува свест о томе да смо браћа и деца Светог Саве, где год живели. Разни моћници овога света мењали су границе, пролазила су царства и империје, али је то јединство нашег народа оличено, управо, у Пећкој Патријаршији, повезивало вековима Србе као народ, не само по крви, већ пре свега по вери у Господа Христа, а преко Њега и са свим осталим крштеним народима. Без те вере, узалуд је наше српско име, узалуд су заставе и патриотске песме. Србин се може мерити само вером у Христа; храброшћу којом брани све своје, и чојством којим од себе брани друге. Зато свој опстанак на Косову и Метохији никада нисмо и не треба да доводимо у сукоб са чињеницом да овде живе и други народи, људи као и ми, који носе лик Христов утиснут у свако људско биће, који су и сами призвани у пуноћу радости Божије љубави. Сведочећи Христа и живећи по Христу ми, и овог пута, њима пружамо руку, и њима показујемо да је Господ дошао на земљу да би пружио могућност да се сви људи спасе. Данас смо се помолили да нам Бог подари, пре свега, покајање, да се вратимо Богу и оставимо се пролазних ствари овога света. Да побеђујемо вером, надом, љубављу, трпљењем; да нам речи буду благе а дела јака, да увек будемо свесни да ћемо у историји остати упамћени само онолико колико смо сачували у себи лик Божији, а не колико смо били богати материјалним богатствима или положајем. Господ је дошао на земљу не позивајући на устанак и револуцију, већ да првенствено променимо себе и да мењајући себе променимо и свет око себе. Зато будимо истрајни да, колико до нас стоји, бранимо наше право да живимо на овим светим просторима, као свој на своме, не одричући то право никоме другом. Увек будимо јединствени и свесни да се срећа једних не може градити на несрећи других. Са таквом вером, увек ћемо имати Бога за помоћника и заштитника. Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе „као звоно које јечи“ (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина. Останимо чврсто решени да не напуштамо наш родни крај, да не продајемо наше куће и имања, јер за њих су крв и зној проливали наши преци који су опстајали у много тежим условима него што су ови у којима ми данас живимо. Том истрајношћу сваки од нас даће свој допринос свима осталим и охрабриће оног поред себе. Братску солидарност никада да не изгубимо, јер невоља ближњег и нас ће сустићи уколико брату окренемо леђа и уколико, подстакнути себичним интересом, грабимо само за себе. Останимо, браћо и сестре, чврсто предани благој вољи Божијој, јер су нам по Његовим речима „све власи на глави избројане“ (Лк 12.7) али истовремено чинимо све што до нас стоји да и нама и другима буде боље. То је кључ који отвара Царство Божије, које је овде и сада међу нама и познају га само они који имају отворено срце за Бога и ближњег. Пост и молитва су зато кључ који отвара ту божанску ризницу. Пост као уздржање од свега онога што нас одваја и удањује од Бога, одбацивање претеране бриге и везаности за материјално, умереност у јелу и пићу и надасве праштање. Молитва, с друге стране је живот у осећању сталног присуства Божијег, у непрестаном трепету срца и сећању на Господа да не повредимо Његову љубав, своју савест и савест ближњег. Нека нас зато све Господ укрепи у том подвигу, посебно у предстојећим данима када сви заједно постимо и молимо се за мир на Косову и Метохији, за наш опстанак, за мудрост оних који носе тешко бреме политичке одговорности. Никада не заборављајмо речи Господа који каже „где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам међу њима“ (Мт. 18.20). Зато, окупљајмо се што чешће у овом предивном храму, као у својој кући и Бог ће бити међу нама и биће нам заштитник молитвама Св. Великомученика Димитрија, који је заштитник овога града и свих који живе у њему. Благослов Господњи нека дође на вас Његовом благодаћу, милосрђем и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  14. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  15. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г-дин Теодосије управо је упутио још један јавни апел поводом узнемирујућих информација о могућим инцидентима на северу КиМ који би послужили евентуално договореној подели Косова и довели до страдања недужног народа. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  16. Беседа Преосвећеног Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија на Саборној архијерејској Литургији у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару на дан када су Сабору светих Православне Цркве прибројани свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана. View full Странице
  17. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.
  18. Широм Епархије Рашко-призренске данас је обележена четрнаеста годишњица Мартовског погрома. У манастирима и парохијским црквама служени су парастоси за пострадале жртве Погрома и све православне Србе на Косову и Метохији који су пострадали у ратном и послератном насиљу. У манастиру Грачаница, након Св. Литургије парастос жртвама терора служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештенства приштинског намесништва. Парастосу су, поред многобројних мештана и верника, присуствовали и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић, шеф мисије ОЕБС на Косову Јан Брату и државни секретар у Министарству привреде Бранимир Стојановић. Након парастоса, у свечаном мимоходу Владика са народом кренуо је улицама Грачанице до обележја жртвама и несталим испред Дома културе где су положене беле руже. У 12.00 часова почела је академија на којој се Епископ Теодосије обратио присутнима следећим речима, говорећи о Мартовском погрому, али и о значају Косова и Метохије за наш верни народ и очувању вере у Христа, народне слоге и светолазаревског завета као темеља на којима почива духовни и народни идентитет целог српског народа: БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења. View full Странице
  19. 14. фебруара на Св. Трифуна, Владика Теодосије је уручио високо одликовање СПЦ - Орден Светог Цара Константина команданту италијанских копнених снага генералу Данилу Ерику. Генерал Ерико је као ранији командант КФОР-а, а потом на високим дужностима у италијанској армији усрдно показивао делотворну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу и дао је велики допринос у обнови наших порушених манастира, заштити Пећке Патријаршије и Дечана и био је постојани сведок истине о страдању нашег народа на Косову и Метохији. Високи орден СПЦ додељен је одлуком Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од 23. јануара, на иницијативу Епископа Рашко-призренског Теодосија. Свечаности додељивања ордена у италијанској војној бази КФОР-а код Пећи присуствовали су командант КФОР-а ген. Салваторе Куочи, војни представници других контингената КФОР-а, надбискуп италијског војног ординаријата г. Санто Марчијано, игуман манастира Високи Дечани архимандрит сава са дечанским монасима као и две монахиње манастира Пећке Патријаршије. Орден Св. Цара Константина се састоји од ХР символа који је Константин први пут у римској историји употребио у бици на Милвијском мосту поред Рима 312 са додатком Алфе и Омеге који символизују Христа који је почетак и крај свега. Српска Црква и њен верни народ увек ће знати да цене своје искрене пријатеље, а генерал Ерико је један од њих. Архимнадрит Сава (Јањић), ФБ
  20. Високи орден СПЦ додељен је одлуком Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од 23. јануара, на иницијативу Епископа Рашко-призренског Теодосија. 14. фебруара на Св. Трифуна, Владика Теодосије је уручио високо одликовање СПЦ - Орден Светог Цара Константина команданту италијанских копнених снага генералу Данилу Ерику. Генерал Ерико је као ранији командант КФОР-а, а потом на високим дужностима у италијанској армији усрдно показивао делотворну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу и дао је велики допринос у обнови наших порушених манастира, заштити Пећке Патријаршије и Дечана и био је постојани сведок истине о страдању нашег народа на Косову и Метохији. Високи орден СПЦ додељен је одлуком Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од 23. јануара, на иницијативу Епископа Рашко-призренског Теодосија. Свечаности додељивања ордена у италијанској војној бази КФОР-а код Пећи присуствовали су командант КФОР-а ген. Салваторе Куочи, војни представници других контингената КФОР-а, надбискуп италијског војног ординаријата г. Санто Марчијано, игуман манастира Високи Дечани архимандрит сава са дечанским монасима као и две монахиње манастира Пећке Патријаршије. Орден Св. Цара Константина се састоји од ХР символа који је Константин први пут у римској историји употребио у бици на Милвијском мосту поред Рима 312 са додатком Алфе и Омеге који символизују Христа који је почетак и крај свега. Српска Црква и њен верни народ увек ће знати да цене своје искрене пријатеље, а генерал Ерико је један од њих. Архимнадрит Сава (Јањић), ФБ View full Странице
  21. Епископ Рашко-призренски Г. Теодосије дао је интервју за ТВ Храм уочи Божићних празника. Видео снимак доступан је на youtube каналу ТВ Храм. Владика је говорио о животу Цркве на Косову и Метохији, о свом епископском пастирском раду, почецима свог монашког живота, обнови светиња и другим темама везаним за живот наше Цркве на овом простору.
×
×
  • Create New...