Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'теме'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић. Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци). Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама. Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој. У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом). Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао. Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти. У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству и много чему другом). Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар. На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост. Извор: Епархија жичка
  2. Уредник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3
  3. Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна. Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу. Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански. Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“. Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу. Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства. Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“. У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота. Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса. Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености. Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд. У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса. Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски. За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје. Марко Делић Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Комплетну књигу у формату који омогућује претраживање текста можете преузети на доњем линку. _ __________ ____________________ ______________________________ ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ - Митрополит пергамски ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС ______________________________ ____________________ __________ _
  5. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  6. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  7. Желим још једном да се осврнем на јучерашњи догађај на сајту када је цела једна тема избрисана, како Уредништво Поуке.орг тврди, грешком. Тема се тицала спорног навода у тексту катихете Бранислава Илића под насловом „Пост у част Пресвете Богородице“. Бранислав Илић („ризница богословља“) је један од уредника Поуке.орг-а. Сама тема на форуму је такође била постављена од стране Бранислава, јер се сада све вести са главне странице сајта аутоматски појављују као форумске теме. У поменутом тексту се нашао следећи навод: «Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице.» Након што су неки чланови форума поставили питање у вези овога цитата о. Зоран Ђуровић је пронашао и превео део Томоса који се наводи као извор. Из Томоса, по преводу оца Зорана, јасно се види да није реч о дозволи ожењенима да се причесте само три пута годишње, него да је реч о вишебрачнима који су под епитимијом, којима се дозвољава причешће на ове празнике. Сва питања у вези овога текста, примедбе, разговор и сам превод Томоса који је отац Зоран послао, су убрзо били обрисани заједно са читавом темом. И то се, по тврдњи Уредништва, десило «грешком». То је грешком обрисао сам уредник Поуке.орг-а и управо писац тога текста катихета Бранислава Илић, да би одмах затим поставио нову тему у којој би био само његов поменути чланак без коментара о исправци, и без било какве назнаке извињења што је «грешком» обрисао туђе писање, што би у таквој ситуацији било очекивано. Да је дошло само до исправке спорног дела без овога брисања ствар би се ту вероватно и завршила. Свакоме се дешавају грешке, ако прихватимо касније објашњење Бранислава, да му се грешка промакла (мада уз напомену да је направио ову грешку «држећи се слепо литературе» коју је користио!?). Међутим, будући да је ипак дошло до брисања порука других чланова, без најаве, без неке њихове кривице, једном речју без разлога, ја сам поставио Администрацији Поуке.орг питање искључиво везано за то зашто је та тема обрисана, овде: Након мало одуговлачења, као што можете да видите, најзад се јавио Бранислав са својом поруком у којој се захваљује што му је указано на грешку и каже да је све исправио на Поукама, на сајту Патријаршије и на своме блогу. Три места на којима је текст објављен. Затим је навео ово изнад, већ поменуто, да је до грешке дошло тако што је се он слепо држао литературе. Дакле, све је то неко већ написао само је он искористио без додатне провере. Легитимно, зар не? Будући да се ради о прилично важној тврдњи, о. Зоран је, с правом, од Бранислава затражио да нас упути на ту литературу коју је користио јер би то очигледно требало да се исправи. Никаквог одговора на то није било. У међувремену се на теми јављао неко из Уредништва Поуке.орг бранећи, од непостојећег напада, личност Бранислава речима да је млад, да се труди, да он много ради, што нико није ни негирао ни пре ни после ових обраћања Уредништва. Али поред ове одбране и правдања, следиле су и сасвим неутемељене оптужбе на рачун чланова који су постављали ова питања (укључујући и мене). И то су биле веома тешке и увредљиве речи и оптужбе да черечимо Бранислава, да желимо да га спалимо и сличне несувислости, да се палимо ко хепо коцке, итд. и итс. Да би се након тога све напрасно завршило са брисањем порука одређених чланова (без ваљаног разлога) и закључавањем теме Питајте Администрацију «до даљњег» и бановањем неких чланова (без објаве и објашњења,у тајности). Док се све ово дешавало по тврдњи особе (особа?) која пише са Поуке.орг, која је очигледно интимно упозната са Браниславовим кретањем, Бранислав није могао да одговори на питање, о изворима које је користио, зато што је отишао на вечерње. Остало је нејасно зашто није одговорио након вечерњег богослужења будући да је тема трајала до касно у ноћ, а нарочито због тога што је у време док је тема била активна Бранислав био на форуму? Међутим, оно што ме је нагнало да све ово напишем јесте следеће. Прво, као што сам рекао, Бранислав се захвалио за указану му грешку. Види овде: Затим је рекао да је текст исправљен: 1. На поукама https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/1346440934/пост-у-част-пресвете-богородице-r10238/ 2. На званичном сајту СПЦ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_1 3. На његовом блогу http://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html наводећи ове линкове. Одмах да кажем да сам, чим је Бранислав послао поруку, погледао његов блог и заиста, по речи његовој, исправио је, боље рећи, обрисао је тај цео спорни део. Међутим, да видимо сада шта се десило након што је, дакле, једна тема на форуму била обрисана, друга на којој су постављана питања у везо овога закључана, неке поруке чланова обрисане, чланови бановани, и затим, без доказа, оптужени да су вређали некога и да је зато тема закључана, да су они криви. Шта се дакле десило после овога. Кренимо редом: 1. На Поукама, Браниславов текст стоји на насловној страници као издвојени чланак. Први по реду. И заиста у њему, по речи Браниславовој, нема спорног навода. 2. На званичном сајту СПЦ Бранислав нас наводи на текст који никакве везе нема са текстом о коме говоримо осим што му је наслов исти и што му је Бранислав аутор. Ево садржаја на тој адреси: Наравно прва помисао већини људи, па и мени, јесте да је због истоветног наслова текста дошло до тога да је он једноставно послао погрешан линк. И то је легитимно објашњење, осим што се за мој укус већ сада појављује много неких чудних грешака. Прва чудна грешка је наводно слепо држање литературе (за коју и дање не знамо која је, ко је то навео Бранислава да погреши?), па онда грешка брисања целе теме (све са преводом Томоса у коме му се указује на грешку за коју се са смирењем и љубављу захваљује), па грешка ђутања о томе да је тема грешком обрисана, па сада грешка у навођењу погрешног линка. Али има и она изрека ко много ради тај много и греши. А чули смо по сведочењу особе са Поуке.орг профила да он много ради. ОК. Али ми идемо још мало дубље. Шта се још налази на сајту СПЦ? Тамо се и сада налази спорни текст Бранислава Илића на следећој адреси http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice Па да прочитамо... И гле чуда, у њему се и даље налази (вероватно опет грешком?) наводно обрисани део текста о томе да се «ожењени могу причестити само три пута годишње». Како сад ово да објаснимо? Размишљао сам и нисам успео да закључим каква је ту грешка у питању? Прво, ако је Бранислав искрено исправио прави текст (овај на који не указује јер у ономе на који указује није имао шта да исправља јер он говори о другој ствари), без обзира на погрешно копирани линк који води ка другом тексту, у тачном тексту на тачном линку (овоме) био би исправљени текст. Зар не? А као што видимо текст није исправљен. Или је исправљен па враћен на старо? Неко волшебије се десило! А да није Бранислав задужен и за сајт СПЦ па да и тамо исправља и мења текстове лако? Ако јесте, он је могао то да уради, и да исправи и да поново врати на старо. Можда ће неко рећи да сам овде злонамеран, јер он не би поново убацио нешто што је погрешно и што је већ једном исправио и за шта се још и захвалио у духу хришћанског смирења и љубави јер му је указано на грешку. Зар не? Па и ја мислим тако. Да нас није слагао да је исправио, па онда послао погрешан линк да завара траг? Ма не, то је још горе, рећи ће још злонамерније с моје стране. Но како ово да објаснимо? Ако нема приступ сајту СПЦ па да ово сам исправља, онда су га вероватно преварили у Патријаршији па му рекли да су исправили а нису, и он поверовао браћи и рекао нама да је исправљно, а оно није исправљено. И сад он на правди Божијој трпи ова моја питања. Може ли то? Немам појма. Ваљда је мање злонамерно с моје стране да као могућност понудим да у Патријаршији лажу Бранислава него да кажем да Бранислав лаже нас. Али добро. Да онда у братском духу само кажем да је најНЕвероватнија од свих опција та да је он текст исправио, па да је затим вратио на старо. Ту ћемо се сви сложити? То би било тешко за сварити? Зар не? Добро. Идемо даље. 3. На блогу Бранислава Илића, као што сам већ рекао, проверио сам текст одмах након његове поруке у којој нам је јавио да је текст исправио. И заиста је тако било. Међутим шта се на блогу катихете Бранислава Илића налази сада? Па ево погледајте сами https://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html Гле чуда! Како сад то? Да ли је то Бранислав прво избрисао спорни навод (као што смо имали прилику сви да видимо), а затим кад су сви бановани, теме закључане, и ствар завршена, опет вратио спорни навод у свој текст? Немогуће! Па зар управо не рекосмо да је то веома НЕвероватна опција и објашњење за оно се десило на сајту СПЦ? Ја не знам, ви закључите, или нека нам он сам одговори, ако жели и има времена. Или ћемо сматрати да се и то волшебно појавило неком влашком магијом или неком необјашњивом грешком? Не треба одбацити ни логичку могућност да сам ја лажов. Да сам све ово измислио само да бих оклеветао младог и вредног катихету. За оне којима је то најлакше сварљиво објашњење, и који ће да се смире само ако то прихвате као објашњење, поручујем слободно нека тако верују. Ја волим да су људи срећни. У овом веку не желим да будем одговоран за било чије душевне патње, а у оном, ја не судим. Немојте да вас мучи бес и изједа. То није здраво за бубреге и изнутрице. У закључку, нарочито ми је занимљив Браниславов избор ова три сајта (Поуке, СПЦ и његов блог) да нам покаже и докаже како је смирено прихватио добронамерне примедбе у вези његовог текста. Међутим, вероватно опет грешком (?), волшебно, како ли, поткрало му се да помене још једно најмање 10ак места на којима је његов текст објављен. На свима местима са спорним наводом. Изволите уживајте, ако можете: https://dodjiividi.blogspot.com/2016/08/blog-post_53.html https://dodjiividi.blogspot.com/2017/08/blog-post_76.html https://pouke.org/forum/index.php?/topic/47495-пост-у-част-пресвете-богородице/ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_0 http://www.pravoslavie.cl/sr/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://manastirvavedenje.org/post-u-chast-presvete-bogorodice/ http://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/_/745.post-u-cast-presvete-bogorodice.html http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice-2/ http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2017/08/blog-post_35.html Ја мислим да је довољно. И на самом крају, желим да питам Администрацију, да ли је на форуму Поуке.орг дозовољено постављати питања, разговарати, па и расправљати о тематици која се тиче Цркве, мисије Цркве, и јавном деловању, са браћом и сестрама и о браћи и сестрама? Без цензуре и без напада и клеветања? Желим вам свим да буде здрави и весели и миломе Богу приступачни. П.С. Да не испадне да само критикујем. Морам да похвалим Бранислава зато што веома правилно, да не кажем стручно, придржава епископски жезал на богослужењима (с обе руке), што се види на фотографијама са његовог блога, а не као неки који не знају па се са жезлом подштапају. Ето!
  8. БЕЛЕШКА О ПРЕВЕДЕНИМ ТЕКСТОВИМА Шест песама у прози Оскара Вајлда (оригинални називи: The Artist, The Doer of God, The Disciple, The Master, The House of Judgment, The Teacher of Wisdom) објављене су у часопису Fortnightly Review, јула 1894. године. Илустроване су цртежима пишчевог пријатеља, илустратора, костимографа, сценографа и типографа Чарлса Рикета (Charles Rickett, 1866–1931). Први пут су се појавиле у окви­ру Сабраних дела Оскара Вајлда: The complete works of Oscar Wilde, vol. I, Poems and poems in prose, ed. by Bobby Fong and Karl Beckson, Oxford University Press, Oxford 2000. Оне су засноване на библијској параболи и библијском версету, његовом тону и мелодиозности, као и на употреби форме главних и помоћних глагола специфичној за библијски стих (abideth, endureth, hath...). Текстови поседују висок степен артизма, ритмичких и тропичних фигурација и понављања, компактне су структуре и балансираног интензитета. Андре Жид тврди да му их је Оскар Вајлд причао при сусретима и назива их причама, а Црњански наводи превод једне песме као пример Вајлдовог умећа, назвавши је приповетком. Оба ова писца наглашавају да је своја најбоља дела британски аутор препричавао у друштву, па се може и претпоставити да су његове песме у прози многи нај­пре чули као приче, пре него што су 1894. године биле објављене. Мотиви које Вајлд обрађује су кључни проблеми хришћанства (теме греха, покајања, опроста, Христове мудрости и његовог по­ новног доласка, Последњег суда, страдања и пролазности). С обзиром на то да је Оскар Вајлд припадао Естетичком покрету и држао предавања у САД о естетизму, извесно је да су проблеми лепоте, њеног трајања и пролазности трајно заокупљали овог аутора, те да им се он посветио и у другим својим делима, посебно потресно у исповедној лирској прози De profundis. Тако су естетизам и религиозност два стуба Вајлдовог стваралаштва, као и две референтне тачке у изучавању и тумачењу преведених песама у прози. Његови ставови о естетици и религији међусобно се преплићу и развој сваке од ових идеја утицао је на развој оне друге. Заједнички именитељ у разматрању ових појмова налазимо у ауторовом ставу да је лепота врховни императив и у уметности и у живљењу, као и у томе што је Христ означен код Вајлда као врховни уметник и један од првих романтичара пре појаве епохе романтизма. Релације између душе, лепоте и хришћанства он повезује тежњом за индивидуализмом, за који тврди да је основ уметности колико и религиозности. Превела с енглеског и белешку сачинила Милена Вранешевић ВАЈЛДОВЕ ПРИЧЕ: http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_5/06 Vajld.pdf
  9. Послије договора усаглашеног текста у Кјети прошле јесени, Мјешовите православно-католичке богословске комисије о схватању примата и саборности у првом миленијуму: поставило се питање шта ће да буде предмет даљег рада Комисије? Томе је био посвећен недавни скуп у Грчкој (није јасно зашто нико из СПЦ није учествовао у овом важном припремном кораку): Заседао Координациони одбор Заједничке комисије за православно-католички дијалог 8. Септембар 2017 - 15:07 Септембра 5, 2017, на острву Леросу у Грчкој свој рад је започео Координациони одбор Заједничке међународне комисије за богословски дијалог Православне и Римокатоличке Цркве. Рад заседања је започео свечаним пријемом у Митрополији Лероса када је чланове овог Одбора поздравио Митрополит лероски Пајсије (Цариградска Патријаршија), као и представници грађанских власти и морнарице Грчке. Поздравним говорима присутнима су се обратили сапредседавајући Заједничке комисије Архиепископ телмески Јов (Цариградска Патријаршија) и председник Папског савета за јединство хришћана кардинал Курт Кох. Наредног дана православни и католички учесници заседали су одвојено када су одређивали нову тему за богословски дијалог. Са правосаславне стране у раду Одбора су учествовали: Архиепископ телметски Јов, Митрополит сасимски Генадије и силивријски Максим (Цариградска Патријаршија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит западноевропски Јосиф (Румунска Патријаршија), Митрополит Констанце Василије (Кипарска Црква), Митрополит мисилијски Хризостом (Јеладска Архиепископија), проф Ф. Јангу (Јерусалимска Патријаршија) и др Натан Хоуп (Албанска Црква). Током дискусије о могућој теми за нову етапу православно-католичког дијалога Митрополит Иларион је истакао да за Руску Православну Цркву, као и за више других помесних правосланвих Цркава, тема унијатства остаје веома актуелна и да је треба обрадити у новом документу Заједничке комисије. Заседање Координационог одбора је завршено 8 септембра. Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ)
  10. Свађа, непријатељство, расправе у породици, и не само у њој, представљају рану за супруга, за супругу и за децу. Нико ништа не може да постигне свађом, него сви губе. Ко избегава свађу, он чини велику ствар за себе, своју супругу и за читаву породицу. И сигурно да постоји начин да свађа буде избегнута, довољно је само да постоји добра воља. Прочитајмо пажљиво доле наведени догађај и схватимо сами шта представља спасоносни лек. Двојица монаха живели су заједно доста дуго година и никада се нису посвађали. „Да се на крају посвађамо једанпут, као што се свађају сви људи“, рекао је један од њих. „Али, ја не знам како се они свађају!“, одговорио му је онај други. „Ја ћу ти показати. Ево, ставићу једну циглу овде на средину, и ја ћу говорити да је ово моје, а ти говори да није, већ је твоје, и тако ће започети свађа“, рекао му је овај први. „To je Moje!“ „He, нијe твoje, Beћ Moje!“,yспротивио ce овај други. „Онда, пошто је је твоје, узми га и носи!“, рекао му је први. И на крају нису успели да се посвађају. Видите, како је први, који је знао за свађу, попустио а није успео да размисли о томе да они покушавају да се посвaђajy. Oн ce инстиктивно повукao. И то зaтo што je To постао његов обичај, друга природа, да другоме попусти. Други монах није знао да се свађа зато што је онај први увек попуштао. И тако је њихов живот пролазио тихо и мирно.“ „Када живиш са неким треба да будеш као точак, да се окрећеш, да попушташ, а не као четвороугаоник који се не окреће“ (Старечник, Ава Матој, 13.) У овоме се сви слажемо осим што желимо да онај други буде као точак а ми дa будемо као четвороугаоник који се не окреће. Међутим, то исто жели и други: да он буде четвороугаоник, а други да буде точак, тако да сви постајемо непокретни четвороугаоници, а то значи да нема заједнице међу нама. Ако желимо, дакле, да супружници живе у миру, један од њих треба да постане точак, дакле треба увек да попушта. И апостол Павле каже да жена треба да попушта. „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу“ (Еф. 5, 22). Њој је „допало у удео“ да се бори против своје воље, свог егоцентризма, и да уноси мир у породицу спасавајући je. Да ли то значи да ће жена бити жртва? Зар мушкарац не треба да попушта? Наравно, да мушкарац, ако жели, може да буде тај који попушта. Али, он нема ту обавезу као што је има жена. Али, ако заиста воли своју супругу, он јој попушта и испуњава њене жеље. Љубав коју осећа према њој не дозвољава му да врши притисак на своју супругу. Када волим другог, онда испуњавам његове жеље, чак иако се то противи мојим жељама. „Победа је велико добро! Међутим, пораз, уколико је нужан, он је веће добро од победе!“ (Волт Витман). И такви херојски порази у браку, чине брак лепим. http://manastirpodmaine.org/4335-2/
  11. Неуротеологија - одабране теме Драган Павловић Неуротеологија је мултидисциплинарна област бихевиоралне и социјалне неуронауке која се бави изучавањем промена на мозгу које су условљене настанаком или настају због одређених спиритуалних или религијских искустава. Честе су тежње да се натприродне, Божанске појаве сведу на материјална тумачења. Ако неко има визију то се објашњава нпр. видном халуцинацијом услед надражаја одговарајућих делова мозга каква се дешава током епилептичког напада и слично. Исто тако, када дражење неких области мозга доводи до искустава која се могу класификовати као религијска, ово се не може употребити као аргумент да аутентична религијска искуства не постоје ван болести или експеримента. Области које најчешће испитује неуротеологија су вантелесно искуство, доживљај блиске смрти, медитација и употреба психоативних супстанци, доживљај присуства. Такође се испитује принципима квантне физике могућност бесмртности свесности тј. душе. Такође се са неуропсихолошког аспекта у неуротеологији могу испитивати емпатија, надзорна функција предње цингуларне коре, систем доношења одлука, мождани гама таласи, и друго. Системи (религија, политичка убеђења, лични ставови) који не решавају успешно неизвесност могу да доведу до екстремних убеђења са потенцијалним избијањем конфликата. Религиозна осећања вере у Бога представљају животни смисао за многе људе док други у религији не налази свој мир, што у оба случака има и неуропсихолошке корелате у раду критичних можданих структура. НАПОМЕНА А.Ж.: ПРОФЕСОР ДРАГАН ПАВЛОВИЋ ЈЕ ЈЕДАН ОД НАШИХ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ НЕУРОЛОГА. ПРЕДАВАЊЕ СЕ ОДРЖАВА 18.10. У 10.15 НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ У СКЛОПУ "НЕДЕЉЕ СВЕСТИ О МОЗГУ" ПРОГРАМ СКУПА: https://l.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Fsites.google.com%2Fview%2Fbaw2017%2Fprogram&h=ATMOz6yulG-45viHfqJEEejSfZCsjlXfVVMUKRfpnkQuWy0OnbBQDIrOqFdkYs8GrguVE1Z3rmJW0cUDI-w83iViQpjNp8o8srDqdNqF9Avvl-fs3BDb9xoaw55MF8bRwBCFVQ
  12. Version 1.0.0

    31 downloads

    Библијске теме - Анто Поповић, пдф
×
×
  • Креирај ново...