Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'текст'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице
  2. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка
  3. Благословом митрополита сингапурског и југоисточне Азије, привременог администратора Тајландске Епархије, објављен је текст Литургије пређеосвећених дарова на тајландском језику, јавља сајт Православне Цркве у Тајланду. Ова Епархија обухвата Тајланд, Камбоџу, Лаос и Мјанмар. Књигу је уредио архимандрит Олег (Черапанин), секретар Тајландске Епархије. Литургијски текст су превели ученици богословске школе у Пукету, ђакон Виктор Таикокан и Никола Кебланг, под надзором ректора школе јеромонаха Пајсија (Ипате). Богослужбена књига ће бити раздељена парохијама Тајландске Епархије и доступна на интернету колеџа Св. Инокентија, Образовног центра Православне Цркве на Тајланду при Московској Патријаршији. Текст Пасхалног богослужења је преведен на тајландски језик и објављен прошле године пред Пасху, а неколико месеци пре тога објављена је још једна књига која садржи последовање за велику вечерњу, празничну јутрењу, часове и Божанску литургију. Православна црква: историја и учење епископа Александра (Милеанта) такође је објављена у то време. Катихизис под насловом „Закон Божји“ протојереја Серафима Слободског штампан је на тајландском језику 2012. године, као и књига о историји хришћанства 2013. године. Извор: Српска Православна Црква
  4. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио.
  5. Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се представља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато је требало макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио. View full Странице
  6. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет
  7. Апсурд је у много већој мери ствар контекста, неголи текста. Апсурдни контекст има снагу да обесмисли и најсловеснији текст. И не само да га обесмисли, већ и да га контекстуализује тако да његову словесност понуди као сопствено оправдање. Такође, у апсурдном контексту много тога савршено апсурдног се може учинити посве смисленим. Историја политичке праксе даје обиље примера; узвишеност пароле и циља, идеје или заставе под којом се борба води и позиција у апсурдном контексту задобија и чува, веома често је обрнуто пропорционална нискости стварних мотива и коначних резултата. Са друге стране, бесмислене фразе, симболи и ирационалне конструкције и циљеви веома лако постају основ на коме се гради идентитет и пракса народа, држава, класа… И верских заједница. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет View full Странице
  8. На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д. Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање. Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра. Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“. Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати. Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи. Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу. Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“. Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“. Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију. Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“. У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи. Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом. Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама. протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква
  9. -Свети владика Николај - знак препоречни наших дана- Осврт на текст „Николај Велимировић - лукави беседник“ објављен у листу Данас, 8. априла 2018. године, на празник Васкрсења Христовог. На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д. Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање. Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра. Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“. Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати. Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи. Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу. Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“. Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“. Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију. Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“. У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи. Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом. Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама. протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
  11. У новом 359. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, поред мноштва дивних и поучних текстова можете да прочитате и текст катихете Бранислава Илића на тему: ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА - УСРДНО МОЉЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Текст доносимо у целости! Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице
×
×
  • Create New...