Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тај'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско: Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини. Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег: 1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. 2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге. 3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље. 4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије. 5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем. 6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен. Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота. + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски Извор: Епархија британско-скандинавска
  3. На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  4. Ових Божићних дана Црна Гора личи на Свету Гору. Ако неко може да потврди библијску истину да Бог походи народ свој онда су то стотине хиљада људи сједињени у вјери и љубави према својој Цркви, светињама и прецима који у молитвеним литијама протестујући против незапамћеног безакоња, бране своју вјеру и вјечно људско достојанство. Као што смо то констатовали и раније, ове Литије су чудо Божије и дар Светог Василија и Светог Петра, а народ у њима најљепши и најдивнији храмови који су саграђени у протеклих тридесет година. Зато смо одговорни да тај благослов чувамо, као и до сада. Како овај народни протест из недеље у недељу добија на бројности и власт нема рјешење ни одговор на њега, дужни смо да због најава и покушаја разних злоупотреба подсјетимо на завјет Тројичинданског сабора у Подгорици и Световасилијевског сабора у Никшићу да ћемо молитвом и људским достојанством, чојством и јунаштвом, призивајући Бога на помоћ, бранити своје светиње. Ове Литије су благословени дар тих Светих Сабора који надилази све партијске, страначке, политикантске и идеолошке интересе. Као такве, Литије су молитвени скупови у којима стојимо пред Богом, светитељима и пред народом, пред прошлошћу и пред будућношћу. Сва национална, страначка и друга осјећања и обиљежја нека свако носи у свом срцу, а на овим Литијама икону из свога дома и свијећу у срцу и у својим рукама. Само такве Литије чине све нас бољима, оплемењују нас и дају наду да ће и Црна Гора бити боља и да ће доброта и достојанство побиједити зло, неправду и примитивизам. Бог је наш Пут, Истина и Живот, а тим Путем је Црна Гора кренула ових дана, а на нама је да га слиједимо. Медијски тим Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Свети Сава, рођен као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, будући и принц и просветитељ, монах, дипломата, књижевник, стуб је наше духовности и културе. Савином заслугом у Никеји 1219. године од васељенског патријарха Манојла I и византијског цара Теодора I Српска црква добија самосталност, а Свети Сава постаје њен први архиепископ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, данас, 1. октобра 2019. године, свештенство, монаштво и верни народ Епархије шумадијске, предвођен својим владиком, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу, прославио је овај велики јубилеј. Прослава је почела светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства и монаштва Епархије шумадијске, и уз присуство чланова Епархијског управног савета, председника градских општина, директора школа у Тополи и верног народа. У својој беседи владика Јован подсетио нас је на значај овог јубилеја назвавши га даром Божијим: “Велики је ово дар Божији који је произашао из молитве према Богу и љубави Светога Саве према роду српском. Добијањем аутокефалности Цркве једнога народа, потврђује се да је тај народ дорастао и постао зрео да крене путем спасења, да крене путем Божијим и задобијањем Царства Божијега. Сабрани у овом светом храму ми смо испуњени неизрецивом радошћу и светим осећањима, што је Господ удостојио баш нашу генерацију Срба да се окупимо око Светог Престола Божијега и да као народ епархије шумадијске прославимо овај велики и Свети јубилеј... Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања самосталности, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну призму за посматрање наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светог Саве може огледати као у чистом огледалу. Зато овај јубилеј говори не само о Светом Сави него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиву да би што потпуније сагледали и доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа”. Након Свете Литургије на платоу испред храма Светог Георгија на Опленцу одржана је академија на којој је на тему “Духовно наслеђе Српске Православне Цркве и српска култура данас” говорио председник Матице српске проф. др Драган Станић. Одломке из књиге Светог владике Николаја “Молитве на језеру” говорио је управник позоришта “Јоаким Вујић” из Крагујевца. Својим дивним појањем свечаност су увеличали чланови хора “Успење Пресвете Богородице” при Саборном храму у Крагујевцу и Културно-уметничко друштво “Опленац” из Тополе. Свечаност је завршена трпезом љубави у ресторану “Језеро” у Тополи где је Епископ доделио архијерејске грамате захвалности покровитељима свечаног ручка. Извор: Епархија шумадијска
  6. На празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Спасовој цркви манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Говорећи о Светом Јовану, највећем од жене рођеном, Преосвећени Епископ Атанасије је рекао: – Свети Јован Крститељ се на данашњи дан прославио тако што је посведочио на најсавршенији начин Господа Христа, показавши своју веру у Њега и показавши да вреди себе Њему потпуно предати, да вреди испунити Његову вољу, Његове заповести, изразио је своје уверење да онај ко повери себе Христу има себе сачуванога за вечност. Ко себе предаје Христу тај ништа не губи. Губе само они који се од Христа удаљују. – Свети Јован показује нам данас да човек треба да се супротстави злу, сваком облику зла, и позива нас да сагледамо то што је он учинио. Да себе ту проверимо и да сами одлучимо шта ми треба да чинимо и како треба да живимо. Има оних који се супротстављају злу али само кад га примете и сретну код других док дозвољавају да се зло у њима разраста. И то је једна велика варка. Са злом се треба најпре супротставити у себи самом. – Људи који желе да себе усличе Светом Јовану Крститељу треба најпре да сагледају да ли има зла у њима самима. Свети Јован Крститељ није имао зла у себи. Потпуно безгрешан, безазлен, и као такав он се супротставио злу около себе, у заједници у којој је био. Дакле, најпре себе очистити од зла па онда, у љубави према ближњима, ослобађати своју околину, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска
  7. Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! * У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? - У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве? Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења, - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује. Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог. То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више. А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује. Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. * Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику? - Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што Стари Завјет чини дјетињством човјечанства. Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка. Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ. Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана. * Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ? - Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве. Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек. * У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница? - По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог. Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће. Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји. * Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност? - Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле. Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати. * После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава? - Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо. У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају. То су молитве да Црква настави своје постојање. Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења. * Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? - То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна. На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви. Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. * Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују? - Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго. А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”. Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”. Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати. * Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије? - Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”. Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо. * Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа! - Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”. *Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019) Разговарао: катихета Бранислав Илић, сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије Извор: Православље
  8. Са мати Јеленом игуманијом манастира Ћелија Пиперска разговарали смо о монаштву, обнови наше Митрополије, Светињи на чијем је челу, и духовним поукама оца Лазара. Може се рећи да је са доласком нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, и светогорског монаха Архимандрита Лазара (Аџића), крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  9. Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску Литурију у храму Светог Саве на Аеродрому у понедељак, 31. децембра 2018. године, када наша Црква слави светог Модеста и светог мученика Севастијана. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је г-дин ипођакон Милош Коцић, помоћник војног свештеника. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам доноси причу о добром Пастиру Христу: “Ко не улази у тор овчији него прелази на друго место, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама”. После прочитаних речи Преосвећени Владика је беседио тумачећи јеванђељски одељак. Владика је прво говорио о Божићном посту и о томе да је неопходно да чинимо добра дела док ишчекујемо Божић. “Божић је празник када су се помирили небо и земља, када су се помирили човек и Бог. Овај пост нам је дао меру и у вери и у љубави и у нади и у молитви. У свему нам је дата мера и вера. Све бива у животу када има све своју меру, ако смо постили овај пост телесно и духовно. У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Тако нас учи Црква, а и свети Јован говори о Духу Светоме: “Утешитељ који је Дух Свети, којег ће Отац послати у име моје Он ће вас научити свему”. Он ће вас научити шта је рођење Христово. Да Бог није дошао ми се не би спасли. Да се Бог није оваплотио не би смрт победио. Зато свети Јован када каже: “Он ће вас научити свему”, шта значе ове речи ако не да сваки дан треба да се молимо да нам се пошаље Дух Свети. Он ће вас научити свакој истини. Насушни хлеб ће нам се дати ако опростимо једни другима, као што читамо у молитви “Оче наш”. Треба се молити свакога дана и тренутка да нам Господ пошаље Духа Светога. Он тражи од нас да се свакога дана молимо за Духа Светога. У погледу хлеба тако бива и са Духом Светим, час га имамо и немамо. Дух Свети одлази и долази у зависности од наше молитве. Зависи од наше ревности у молитви и у посту, у добрим делима. Црква је установила да свако богослужење почиње речима: Царе небески Утешитељу Душе истини, дођи и усели се у нас, и спаси благи душе наше”. Дух Свети је тај који чисти нашу душу и наш ум. Дух Свети је тај који нас просвећује и освећује и учи истини и правди. Зато апостол Павле говори да Духа Светога не гасимо у себи. Дух Свети ће нас научити шта да помислимо, шта да кажемо и мислимо. Ако је човек угасио Духа Божијега у себи, онда неће имати тога Духа Светога Који ће га учити шта треба. Зато молимо се Богу браћо и сестре, свакога дана и тренутка, да нас Он упути и научи, јер ако нас Дух Свети не научи, онда ће нас дух овога времена научити ономе што није спасоносно. Спасоносно је за нас да се спасемо. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  10. Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет. „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40) У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања. „Без припадања“ У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања…
  11. Многи са правом критикују реални социјализам због своје искључивости. Социјалистички експеримент је деценијама градио једноставну бинарну слику света у којој постоје израбљени и израбљивачи, одн. пролетери и буржоазија. Са друге стране, Запад је имао своје виђење света по којем су они добри момци, док су сви остали дехуманизовани, празни и зли. Медији су беспоштедно трошили енергију да прикажу слику о дивном и богатом Западу, наспрам одвратног Истока, људи ниже вредности. Холивудска продукција своје највеће блокбастере ствара потхрањујући овакву слику стварности. Свет се дели на добре и зле, а ову поделу је потребно што пре схватити и прихватити. И тако деценијама имамо, са обе стране, наративе о свету који није тако компликован, комплексан – свету који је једноставан, подељен на добро и зло. Уз добро, онако како се дефинише, морају сви бити, док је зло, како га виде, осуђено на одбацивање. Пабло Пикасо, Герника, 1937. Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет. „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40) У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања. „Без припадања“ У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања… View full Странице
  12. Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С)
  13. Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С) View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...