Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тајну'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу са свештенством Свету службу Божију у манастиру Горњи Брчели у Црмници. У литугијској бесједи владика Амфилохије је казао да је Васкрсење Лазарево било припрема и свједочанство Христовог васкрсења и да је Господ Исус Христос за Себе рекао да је Он Васкрсење и живот и који у Њега вјерује неће умријети, него ће вјечно жив бити. „Господ наш и на овај данашњи дан потврђује да је Он заиста истински Син Божији и да је Он васкрсење и васкрситељ, дародавац вјечнога и непролазнога живота. И ово чудесно Јеванђеље Светог апостола Јована о васкрсењу четвородневног Лазара пријатеља Христовога, брата Марте и Марије, то потврђује.“ Митрополит је подсјетио на диван и чудесан опис самога Господа, Марте, Марије и васкрслога Лазара у Јеванђељу. Господ је, потресен тајном смрти Свога пријатеља, заплакао и молећи се Оцу Своме небеском припремао се за васкрсење Лазарево, који је био већ четири дана у гробу. Након што су скинули камен са гроба, Господ позива Лазара да изађе из гроба и васкрсава га. „Лазар, као живи свједок живога Христа Бога васкрститеља, остао је до данашњег дана свједок да је Господ дародавац не само пролазнога, него и вјечнога живота“, казао је Митрополит и подсјетио да Лазар послије живио у Јерусалиму, као и да је отишао на острво Кипар гдје је био епископ, и тамо се и данас налазе његове мошти. Господ се васкрсењем Лазара четвородневног прославио и посвједочио Својим ученицима истинитост онога што ће се са Њим догодити послије Његовог страдања, распећа и смрти: „Предуказао је тајну Васкрсења васкрсењем Лазаровим, а у исто вријеме посвједочио и Лазаревим, а посебно Својим васкрсењем, да је човјек биће које је створено за вјечни непролазни живот, за бесмртност. “ Митрополит је истакао да је човјек биће које је Бог створио не за смрт, пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот који дарује сам Господ. Даље је појаснио да је ради тог вјечнога живота Син Божији јединородни, Син Оца предвјечнога, постао човјек, један од нас, примио на себе људску смртну природу, која постаје бесмртна и вјечна. „Сам Господ је постао човјек и уселио се у нас пун благодати и обдарио људску природу вјечним животом, што је посвједочио Својим Васкрсењем и Вазнесење и сједењем са десне стране Бога Оца. Зато ми у Симболу вјере исповедамо Тајну Свете Тројице: Оца који је све створио, Сина кроз кога је све створио, рођеног од Дјеве и Духа Светога, који је ради нас и нашег спасења претрпио страдање, смрт али и васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса, и Духа Светога животворног који од Оца исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо.“ Нагласио је да су све глади људске на земљи коначно глад за бесмртност, за вјечним и непролазним животом и да нико не може нахранити човјека сем Њега који је пут, истина и живот, који је дародавац вјечнога живота, који је живот, који је јуче, и данас, и вавијек, исти Господ, наш Исус Христос диван у Светоме четвородневном и Лазару у његовом васкрсењу, предиван у светим пророцима, апостолима и свим другим Божијим угодницима кроз вијекове: „Ево Црква, као тијело Христово, кроз вјекове сабира душе жедне и гладне Бога из свих земаљских народа, да сви прослављају једним срцем и душом Њега који је јуче, и данас, и вавијек исти, да само Њему служе и да се само за Њега везују. За кога је могао да се веже Лазар? И сродство његово и све везе људске су биле разорене, уништене страшном смрћу његовом, али је сила Христа Васкрслога она која је прво њега вратила њему самоме, његовој природи, обдаривши га вјечни животом, а онда и сестрама Марти и Марији и другим његовим сродницима и пријатељима.“ Након Свете литургије Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је добротвору Владану Стојиљковићу из Лесковца уручио захвалницу за трудољубље у обнови и изградњи манастира Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима са молитвом да Господ вјерног слугу обдари здрављем, сваким напретком и вјечним спасењем. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У Крстопоклону недељу, дана 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Поповцу. Архијереју су саслуживали протојереј Александар Вукадиновић, парох поповачки, протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој Литургијској беседи Архипастир се речима утехе и љубави обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан. Крстопоклона је недеља и васцело Православље се данас сећа крсне Жртве, и песмама слави Крст. Човеку је дато да кроз Крст Христов може да доживи Тајну Васкрсењу. У старом времену распињање на крст је била најстрожија казна за злодела. Христовим страдањем крст постаје средство нашега спасења, даје нам се могућност да осетимо тајну страдања и мученичког живота која нам омогућава да схватимо значај Васкрсења. У недељама кроз које смо у овом посту прошли славословили смо тајну Цркве, победе Христове и народа Божијега. Данас у овој недељи која је, можемо рећи, на средини Часног поста сећамо се тајне Крста која нас треба охрабрити да предстојећи ток поста проведемо у жртви и љубави и да созерцавамо тајну Васкрсења. Часни пост нас припрема за тајну живота у Цркви – тајну вечнога живота. Тајна Васкрсења Христовог отворила нам се кроз Његово Страдање, а испунила се и данас на светој Евхаристији. Свакоме од нас је омогућено да приступи тој тајни примајући Тело и Крв Христову. Ту је тајна Живота и Васкрсења, у тој тајни налази се целокупни Домострој нашега спасења. Ношењем крста ми се преображавамо и више нисмо безнадежан народ, него нам се даје нада и отварају нам се врата Раја. Једино кроз крст и Страдање Христово, које ћемо доживети у Страсној недељи, можемо схватити да је то једини пут ка Спасењу – пут којим сваки човек треба да прође. Можда нећемо страдати физички као Господ Исус Христос, али у духовном смислу ми свакако пролазимо Голготу. На Литургији говоримо ”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Управо кроз свету Четрдесетницу требамо очистити душу и срце како бисмо у данима Васкрсења видели тајну Христову - самог Живог Бога и осетили енергије Божије које нам се дају. Распињући се ми дајемо себе другоме, тада показујемо ону Љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Грешни смо људи, странствујемо Богу у овоме свету, не знајући свој пут и не познајући свој циљ. Господ Исус Христос нам открива тај циљ и даје нам усмерење ка преображају нашег бића. Преображајем нашега бића задобијамо чисто срце и гледати духовним очима – како каже аскетска литература. Свети оци су чистили тело и душу како би могли видети Бога. Мноштво је примера дивних угодника Божјих који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну голготског страдања да би видели Живог и Делатног Бога. Бог их је на крају овог земног живота овенчао венцем вечне славе. Као народ Божји, иако су времена тешка и малобројна је наша заједница овде у Поповцу, требамо да носимо Крст Христовог Страдања. Ни једно време у којем смо живели није било лако, али када смо носили Христов Крст знали смо којим путем ходимо – путем преображења и путем наде. Нада никада не сме да ишчезне, Христос Син Божји улева нам наду и даје снагу да носимо свој крст. Није било лако ни нашим прецима који су на овим просторима били пре нас, али су знали своје и градили су овако велелепне храмове. У Цркви Божијој осетили су ту наду и остајали су на овим просторима. Знамо да су времена тешка, наш народ се осипа са ових простора, али верујемо и надамо се да ће доћи нека боља времена и да ћемо се надом и ношењем крста задржати овде и сведочити тајну Васкрсења и Оваплоћења. Требамо превасходно да схватимо да једни са другима морамо да живимо раме уз раме, да морамо носити бреме једни другима јер је то заповест Божија. Често се у нашим селима догађа да комшија са комшијом не прича, брат са братом не прича и влада мржња и нетрпељивост. Морамо да будемо народ Божји, народ Христов. Ако смо народ Божји ми носимо крст Христов и не можемо гледати мане у делима свога брата и комшије. Онда ћемо знати да смо на правом путу, на путу Васкрсења. Онда има наде за овај крај, за наш опстанак на овим просторима. Стога нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Поповцу који свакако треба да буде пример да у заједници можемо да опстанемо и да живимо, да једни другима носимо бреме и тескобу живота. Једне друге да волимо оном љубављу којом Бог љуби овај свет. Нека сте благословени! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. На празник Преподобних Исака и Јефрема Сирина, у Саборном храму Христовог Васкресења у Подгорици, одслужена је Света архијерејска литругија са благословом надлежног архијереја Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Звучни запис беседе владике Јована -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ Јован (Пурић) са свештенством Саборног храма у Подгорици: протојерејима-ставрофорима: Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином и Бранком Вујачићем, као и ђаконом Романом сабратом манастира Острог и протођаконом овога Храма – Владимиром Јарамазом. За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је владика Јован. Преосвећени владика се у свом литургијском слову осврнуо на предстојеће припремне недјеље које нас спремају за Свети и велики часни васкршњи пост, те је том приликом подјсетио да није важно који чин, положај, углед, знање или дарове овдје на Земљи посједујемо и имамо, већ је важно, како је нагласио, како се спасавамо. Будући да у оној мјери колико се отварамо и чистимо и колико све жеље животне уздижемо на једну јединствену жељу, а то је на онај највећи ниво, то је жеља за спасењем. По ријечима владике Јована, то да ли ћемо се спасити и сама жеља да се спасимо, јесте управо највећа жеља сваког истинитог оца, архипастира, сваког свештеника и сваког хришћанина сваком човјеку на земљи. У другом дијелу свог обраћања, владика Јован је подјсетио и на важност благодарности Богу, прије свега на животу, дару живљења, али и на самој могућности да учествујемо у Божанском животу. Такође се Епископ дотакао и молитве Светог Јефрема Сирина која у себи носи тајну човјекопознања и богопознања, али и своје сопствене свегрешности, а која се управо чита у току прве седмице Часног и великог васкршењег поста за који се и припремамо. Он је навео да је молитва Светог Јефрема Сирина, молитва која у себи носи и објављује борбу против кушања на начин како је и сам Господ Исус Христос кушан у пустињи, а то је кушање на три начина: а то су искушења хљеба, политике и власти. Односно, искушења сластољубља, среброљубља и властољубља. Његово преосвештенство Епископ Јован је на крају свог обраћања пожелио свима благословен и срећан празник, сваки благослов Божији, као и да непрестано продубљујемо тајну човјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Неки млади људи који не знају скоро ништа о тајни, тако се упућују у њу, и они стичу знање о молитви. Она их отвара за онај најдубљи део њих самих, „срце“ као центар интеграције, отварања и превазилажења целог људског бића. Човек се ту открива јер, будући да је Божија слика, истински постоји само ако је везан за Бога. Дакле, кад се моле први пут, то је као да се нешто цепа. То је искуство које сам ја проживео. И ја сам одрастао у атеистичкој средини и непознавању молитве током многих година, скоро до доба од тридесет година. Када сам се молио први пут, сећам се да сам доживео неку врсту цепања, као да се сва тама поцепала и проврео један извор који је био обележен, покривен (као кад копате, и копате, и најзад се појави вода). Ова молитва не сме бити сувише компликована: не треба се користити нека изразито богата химнографија (попут, на пример, средњовековне химнографије коришћене у бенедиктинским манастирима на Западу, или на славну визанстијску химнографију), јер је млади не би разумели. Треба им понудити оно суштинско, у само неколико речи. Дакле, оно суштинско у хришћанству се може исказати са неколико речи. Онда они певају песму, поново је отпевају свако на свом језику, и то је изузетно умирујуће. Постоји нека благост која долази од те песме која се понавља, унутрашњи мир, а то је тако важно. Не верујем да се то толико користило у литургијским традицијама као таквим, али је свакако много коришћено у личној молитви. Пошто млади често не знају шта је лична молитва, а не знају ни шта је литургијска молитва, добро је заиста да им се могу понудити суштинске ствари у том облику. Тако им се омогућује да проживе једно дубоко духовно искуство. Испуњена тишина: Време тишине може, такође, допринети откривању и сазревању унутрашњег живота. Ми смо део света где је тишина сиромашна, празна, тужна. Зато је људи испуњавају буком. Постоји унутрашња бука, мисао која се врти, асоцијације идеја, жеља, снова, и када нема тога, окрећемо дугме на радију, укључујемо ТВ, пребацујемо канале итд. Ми се налазимо у свету непрестане буке, све време смо преокупирани, тако да је веома важно научити створити тишину, и да у исто време она постане испуњена. Tишини претходи песма и следи после ње, тако да песма продире у њу и тишина постаје молитва. Ту се дубоке снаге које се налазе у свакоме од нас, а које су обично успаване, почињу разбуђивати. Већ сам поменуо, ми смо део цивилизације у којој је све што дотиче интелигенцију и сексуалност веома развијено, али где снаге срца, простори срца, остају нетакнути. […] Мислим, уосталом, да сви млади имају искуство о Богу, али да то не знају. Сви су предосетили тајну. Они су је предосетили у лепоти света, у уметничком делу, свирајући гитару или у рађању љубави: сви имају неко искуство и треба их научити да та искуства нису одвојена, безначајна дислоцирана искуства, већ да су укорењена у дубину. Треба избећи да се та искуства проживе кроз наркотике. Наркоманија је врста Дон Жуана за та искуства, који жели систематски да их понавља, док их кроз дисциплину тишине, учимо најпре да слушају, учимо их речима које нису баналне речи са радија или телевизије, већ речи које су створене да нахране душу, и којима се треба натопити. Такав приступ тишини и умирујуће понављање су веома важни. После се постепено могу, наравно, читати дужи текстови или певати дуготрајније химне, али најпре је потребно ући у тајну. Пробудити просторе срца у свакодневном животу: Духовници кажу да већину времена живимо као месечари; може човек обавити много ствари, бити врлином испуњен, имати попуњену агенду, и живети као месечар, не знајући никад да се заустави безразложно да бисмо се дивили, да бисмо волели или једноставно да бисмо се чудили. Суштинско је да научимо да се пробудимо. Византијски духовник из XIV века, Никола Кавасила, лаик који је био високи службеник у тешком времену Византијског царства, преживео многе нападе и грађанске ратове, покушао је рећи нешто хришћанима који су, као и он, живели у том метежу. Његове речи су биле следеће: „Знај да се у твом срцу налази Христос и да ће, ако се повериш Христу, твоје срце бити сачувано.“ Тако он саветује интензиван литургијски живот, и с времена на време, оно што он назива, „кратке медитације“: „Ходаш улицом и веома си заузет, али одједном се сетиш да Бог постоји, да те Бог воли, да је Христос присутан у дубинама твог бића, и тако, мало по мало, твоје срце ће се пробудити.“ Ми не треба само да покушамо да у сваком од нас дубоко отворимо срце, већ и да створимо културу која је задојена тим сензибилитетом. То се може пренети у неко уметничко дело, музику, сликарство, песме итд. Када постоји интензиван литургијски живот, ствара се уметност срца. Култура везана за тајну срца може настати само ако се најпре створи литургија која изражава ту тајну срца. А литургија ће се потом уписати, изван зидова Цркве, у вишеструко стваралаштво које ће ослободити човека од месечарства. Познати Бога нашим умиреним и преображеним чулима: У једном веома лепом Бергмановом филму који се зове „Седми печат“, лутајући витез, након исцрпљујућег хода сусреће на једној литици на обали мора групу Цигана. Једна млада жена му даје да пије млеко из врча; он пије и поставља следеће питање: „Да ли је тако очајнички немогуће спознати Бога својим чулима?“ Што се мене тиче, верујем да нам литургија мора омогућавати да познамо Бога нашим чулима, умиреним и преображеним. Лепота једне заједничке молитве дира чула и омогућава унутрашњем бићу да се пробуди. Требало би свештенике и пастире научити да оно што може највише дирнути људе јесте лепа и једноставна светковина. Неки, напротив, понекад имају утисак да је с тим готово, да то људи више не желе, што је заиста велика грешка. Треба да поново открију снагу литургије. У парохијама на Западу доиста треба пронаћи смисао за тајну. Оно основно што литургија мора пренети, то је тајна васкрсења, то јест, тајна живота јачег од смрти, чињеницу да је Христова љубав победилац смрти и пакла. Тако да, кад излазимо из храма и носимо у себи ту силу живота, можемо препознати другог као личност, и цео свет као дар и говор Божији. Литургија мора да помогне да све то мало по мало откријемо, и добро је да се то не чини брзо, да се не каже сувише. […]
  5. Живети дубоко духовно искуство: Ми смо део културе која фаворизује интелигенцију, жељу, сексуалност, понекад и силину, насиље у колективним појавама, али веома мало „срце“, у смислу средишњег, централног човековог бића. Човек данашњице суштински живи у те три димензије: било интелектуалној димензији, било димензији силине, агресивности, насиља, било димензији жеље коју непрестано подстиче цела атмосфера која влада у нашем времену. А проблем је управо да се интелигенција спусти, а да се жеља подигне у „срце“, које је средиште где ће се стећи очишћене ватром милости и где ће се људско биће истински ујединити и превазићи, ујединити се и отворити се. У хришћанству, постоји цела једна традиција умирујућег понављања која на неки начин празни интелект од његове упослености, која му омогућава да се уједини са срцем и да се тако препусти молитви. То је, на пример, оно што се на Истоку зове „Исусова молитва“, или „круница“ (rosaire) у Латинској цркви. […] Жуан Миро, Месечар, 1974. Неки млади људи који не знају скоро ништа о тајни, тако се упућују у њу, и они стичу знање о молитви. Она их отвара за онај најдубљи део њих самих, „срце“ као центар интеграције, отварања и превазилажења целог људског бића. Човек се ту открива јер, будући да је Божија слика, истински постоји само ако је везан за Бога. Дакле, кад се моле први пут, то је као да се нешто цепа. То је искуство које сам ја проживео. И ја сам одрастао у атеистичкој средини и непознавању молитве током многих година, скоро до доба од тридесет година. Када сам се молио први пут, сећам се да сам доживео неку врсту цепања, као да се сва тама поцепала и проврео један извор који је био обележен, покривен (као кад копате, и копате, и најзад се појави вода). Ова молитва не сме бити сувише компликована: не треба се користити нека изразито богата химнографија (попут, на пример, средњовековне химнографије коришћене у бенедиктинским манастирима на Западу, или на славну визанстијску химнографију), јер је млади не би разумели. Треба им понудити оно суштинско, у само неколико речи. Дакле, оно суштинско у хришћанству се може исказати са неколико речи. Онда они певају песму, поново је отпевају свако на свом језику, и то је изузетно умирујуће. Постоји нека благост која долази од те песме која се понавља, унутрашњи мир, а то је тако важно. Не верујем да се то толико користило у литургијским традицијама као таквим, али је свакако много коришћено у личној молитви. Пошто млади често не знају шта је лична молитва, а не знају ни шта је литургијска молитва, добро је заиста да им се могу понудити суштинске ствари у том облику. Тако им се омогућује да проживе једно дубоко духовно искуство. Испуњена тишина: Време тишине може, такође, допринети откривању и сазревању унутрашњег живота. Ми смо део света где је тишина сиромашна, празна, тужна. Зато је људи испуњавају буком. Постоји унутрашња бука, мисао која се врти, асоцијације идеја, жеља, снова, и када нема тога, окрећемо дугме на радију, укључујемо ТВ, пребацујемо канале итд. Ми се налазимо у свету непрестане буке, све време смо преокупирани, тако да је веома важно научити створити тишину, и да у исто време она постане испуњена. Tишини претходи песма и следи после ње, тако да песма продире у њу и тишина постаје молитва. Ту се дубоке снаге које се налазе у свакоме од нас, а које су обично успаване, почињу разбуђивати. Већ сам поменуо, ми смо део цивилизације у којој је све што дотиче интелигенцију и сексуалност веома развијено, али где снаге срца, простори срца, остају нетакнути. […] Мислим, уосталом, да сви млади имају искуство о Богу, али да то не знају. Сви су предосетили тајну. Они су је предосетили у лепоти света, у уметничком делу, свирајући гитару или у рађању љубави: сви имају неко искуство и треба их научити да та искуства нису одвојена, безначајна дислоцирана искуства, већ да су укорењена у дубину. Треба избећи да се та искуства проживе кроз наркотике. Наркоманија је врста Дон Жуана за та искуства, који жели систематски да их понавља, док их кроз дисциплину тишине, учимо најпре да слушају, учимо их речима које нису баналне речи са радија или телевизије, већ речи које су створене да нахране душу, и којима се треба натопити. Такав приступ тишини и умирујуће понављање су веома важни. После се постепено могу, наравно, читати дужи текстови или певати дуготрајније химне, али најпре је потребно ући у тајну. Пробудити просторе срца у свакодневном животу: Духовници кажу да већину времена живимо као месечари; може човек обавити много ствари, бити врлином испуњен, имати попуњену агенду, и живети као месечар, не знајући никад да се заустави безразложно да бисмо се дивили, да бисмо волели или једноставно да бисмо се чудили. Суштинско је да научимо да се пробудимо. Византијски духовник из XIV века, Никола Кавасила, лаик који је био високи службеник у тешком времену Византијског царства, преживео многе нападе и грађанске ратове, покушао је рећи нешто хришћанима који су, као и он, живели у том метежу. Његове речи су биле следеће: „Знај да се у твом срцу налази Христос и да ће, ако се повериш Христу, твоје срце бити сачувано.“ Тако он саветује интензиван литургијски живот, и с времена на време, оно што он назива, „кратке медитације“: „Ходаш улицом и веома си заузет, али одједном се сетиш да Бог постоји, да те Бог воли, да је Христос присутан у дубинама твог бића, и тако, мало по мало, твоје срце ће се пробудити.“ Ми не треба само да покушамо да у сваком од нас дубоко отворимо срце, већ и да створимо културу која је задојена тим сензибилитетом. То се може пренети у неко уметничко дело, музику, сликарство, песме итд. Када постоји интензиван литургијски живот, ствара се уметност срца. Култура везана за тајну срца може настати само ако се најпре створи литургија која изражава ту тајну срца. А литургија ће се потом уписати, изван зидова Цркве, у вишеструко стваралаштво које ће ослободити човека од месечарства. Познати Бога нашим умиреним и преображеним чулима: У једном веома лепом Бергмановом филму који се зове „Седми печат“, лутајући витез, након исцрпљујућег хода сусреће на једној литици на обали мора групу Цигана. Једна млада жена му даје да пије млеко из врча; он пије и поставља следеће питање: „Да ли је тако очајнички немогуће спознати Бога својим чулима?“ Што се мене тиче, верујем да нам литургија мора омогућавати да познамо Бога нашим чулима, умиреним и преображеним. Лепота једне заједничке молитве дира чула и омогућава унутрашњем бићу да се пробуди. Требало би свештенике и пастире научити да оно што може највише дирнути људе јесте лепа и једноставна светковина. Неки, напротив, понекад имају утисак да је с тим готово, да то људи више не желе, што је заиста велика грешка. Треба да поново открију снагу литургије. У парохијама на Западу доиста треба пронаћи смисао за тајну. Оно основно што литургија мора пренети, то је тајна васкрсења, то јест, тајна живота јачег од смрти, чињеницу да је Христова љубав победилац смрти и пакла. Тако да, кад излазимо из храма и носимо у себи ту силу живота, можемо препознати другог као личност, и цео свет као дар и говор Божији. Литургија мора да помогне да све то мало по мало откријемо, и добро је да се то не чини брзо, да се не каже сувише. […] View full Странице
  6. Припрема за Свету Тајну Крштења у периоду од шестог до једанаестог века доноси нам један значајан развој, али никако не одступа од већ добро познате форме о којој смо говорили у претходним емисијама, већ свој „нови“ развијени поредак темељи на богослужбеној пракси првих векова. Овакав вид богослужбеног развоја односио се на појединачне литургијске типове. У осмој емисији "Светотајинско богословље" посебну пажњу смо посветили припреми за Свету Тајну крштења у периоду од шестог до једанаестог века, као и припреми за крштење у рукописном предању од деветог до седаманаестог века. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО View full Странице
  7. У седмој емисији "Светотајинско богословље" наствљамо да говоримо о припреми за Свету Тајну крштења. У периоду четвртог и петог века саставни део припреме за крштење било је и испитивање оних који се припремају да приме ову Свету Тајну. Поред испитивања, предкрштењска припрема у овом свештеном периоду Цркве подразумевала је уписивање у књигу Цркве, имена онога који се васцелим својим бићем припрема за Свето Просветљење, али и име његовог воспријемника (кума). Сва наведена сведочанства о којима детаљније говоримо у новом издању емисије "Светотајинско богословље", само указују да је припрема за крштење један поступан и слојевит освештани пут који води ка благословеном циљу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО View full Странице
  8. У шестој емисији "Светотајинско богословље" настављамо да говоримо о поступној припреми за Свету Тајну крштења. Други ступањ ове предкрштењске припреме сагледан је у изгнању нечистих духова из онога који се припрема за Свето просветљење. На основу древних сведочанства говорили смо о начину припреме за Свето крштење од првог до трећег века, али и о освештаној и благословеној вези Свете четрдесетнице са припремом за ову Свету Тајну у којој се рађамо за живот Вечни. У другом делу емисије пажњу смо посветили сведочанствима о предкрштењској припреми у четвртом и петом веку. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО View full Странице
  9. Тема пете емисије "Светотајинско богословље" је припрема за Свету Тајну крштења. Црква Христова је по својој природи једна савршена и непрестана припрема, стога и у Светотајинском животу припрема заузима важно место. У првом делу емисије пажња је посвећена питању двојединог ритма Цркве - припреме и испуњења, али и питању на који начин долазимо до правилног и суштинског схватања (разумевања) Свете Тајне крштења и да ли је оно могуће пре, или тек након примања ове Свете Тајне. У другом делу емисије говорили смо о припреми за Свету Тајну крштења у раној Цркви. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО View full Странице
  10. Ево како, између осталог, пјева о том догађају пјесник Цркве Божје: Сионе торжествуј, Јерусалиме весели се; граде Христа Бога, прими Творца, смјештеног у пећини и јаслима; отворите ми врата и ушавши у њу, видјећу као младенца повијеног у пелене, Онога који на длану држи сву творевину… Па додаје пјесник: Беспочетни добија почетак и бестјелесни прима тијело; пећина смјешта у себе Онога који је Сведржитељ… Ново на земљи рађа нам се Дијете, Онај који је прије вијекова од Оца неизрециво засијао… Дјева доји, Онога који је хранитељ свих; у пећину се смјешта – несмјестиви… Творац постаје створење… Творца природе рађа Дјева, тијело од Ње прима неизрециви, да би обожио човјечанство… Савремени човјек, међутим, у опасности је да тај догађај који потреса небо и земљу и којим се открива најдубљи смисао свега постојећег, а посебно човјека и човјечанства, претвори у комерцијални обичај. Онога кога је дубље и здраво људско памћење запамтило као Божић Бату, као Бога који је постао наш бата, брат и вјечни сабрат, подаривши човјековој природи, као Богочовјек, не само човјештво, него вјечно богочовјештво као мјеру човјековог савршенства, претвара у Дједа Мраза. Творац и дародавац вјечнога живота претвара се у старчића који дијели дјеци обичне дарове… Предвјечни Бог који рођењем од Дјеве постаје Дијете младо, обдарујући тиме не само дјецу него сво човјечанство – вјечном младошћу, своди се на трговчића и забавника дјечијег. Тако бива у наше дане и са прослављавањем Нове године, такође везане од самог почетка за Божић, Христово Рођење. Онај који, како сам каже, ”све чини новим”, даривањем новог вјечног живота и вјечне радости, своди се на пролазно задовољство и радост, безвремени човјек постаје роб времена и ништавила, хљеба и игара… Такође у свјетлости Христовог Рождества три основне земне, људске стварности, добијају вјечни смисао и значење. Те три стварности Црква Божја освећује и прославља управо уочи Божића као Дјетињци, Материце, и Оце. У свјетлости Богомладенца, Богомајке и небеског Оца, рођење дјетета, материнство и очинство земно, постаје свето тројство, светиња над светињама људског небоземног живота. Поставши Дијете ”најљепши између синова људских”, како га назива пророк Божји још прије Његовог Рођења, Он својим Рођењем освећује тајну сваког зачећа дјетета и рођења. Отуда сваки абортус – чедоморство, представља, не само човјекоубиство, него и христоубиство, богоубиство. Зато није случајно да је чедоморство озакоњено управо у временима атеизације људског рода. Отуда није чудо да се у тим истим временима празник мајке замјењује празновањем ”жене” (”даном жена”), тј. нечим безличним. Материнством, пак као богоматеринством Пресвете Дјеве, и сам Бог постаје наш ”Божић бата”, а кроз њега и свако дијете наш брат и вјечни сабрат. Као што је сва творевина Божја – радионица живота, тако, изнад свега, материнска утроба, утроба жене је створена да буде радионица живота тј. мајка и то радионица вјечног, бесмртног живота. Уништавањем природе око нас – лишавамо је њеног богоданог смисла; убијањем зачете дјеце, материна утроба се претвара у радионицу смрти. Оно што је такође битно: у Рођењу од Пресвете Дјеве, спојена је дјевственост и материнство. Наиме, као што је предвјечно Рођење Бога, Јединородног Сина Божјег, било дјевствено, цјеломудрено, тако је и Његово тјелесно Рођење дјевствено. Тако су земаљско материнство и очинство, као тајна рођења за вјечност, одсјај тог небеског рођења и ”богоматеринства”. Божанско својство рађања постаје и својство људске природе. Полност, као и друга природна земна својства човјекова, није за вјечност (”који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих нити се жене ни удају” /Лк. 20, 35/, по Христовој ријечи), она је само у функцији, као и сва природа, онога што је вјечно, рађања за вјечност. Тако је и Дјева Богородица, на небески начин постала мајка. Отуда и они који тјелесно не рађају, а рађају и рађају се духовно, постају очеви и мајке, по узору на Пресвету Дјеву. Многе дјевственике и дјевственике називамо очевима и мајкама. То значи да заиста мушко и женско, полност, нису вјечне категорије, у Царству небеском ”нема више мушког и женског… јер сте сви један ”човјек” у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). У томе се састоји ”неистражено богатство Христово” и ”устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа” (Еф. 3, 9), ”док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божјега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). Све, дакле, извире и рађа се из ”Оца који је на небесима”, тј. из небеског очинства. Без Бога као Оца све је безлично, како у божанству, тако и у творевини. Отуда и људска природа, заснована само на тјелесности и природности, лишена је личносности, подвргнута пролазности и обезличењу, било да се ради о мушком или женском начелу или о ”трећем роду” о коме се данас безумно говори. Није, дакле, ни мало случајно, што су обезбожене убице небеског очинства у XX вијеку постале оцеубице, матероубице и дјетеубице. Тако и данашњи хуманизам који се темељи на разоваплоћењу Бога Логоса, на његовом свођењу на ”деда мраза”, на одрицању од Њега као ”Божић бате”, дародавца вјечне богочовјечне младости, обоготворује дјетеубиство, матероубиство и оцеубиство, стремећи да уништи ово свето тројство, тј. дијете, мајку и оца, које је слика и образ небеског Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Њему Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Дјетета младог Предвјечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и отпоздравимо ријечима вјере, наде и љубави: Ваистину се Христос Богочовјек роди! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Егзарх свештеног трона пећког Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Дивни су и чудесни божићни обичаји и пјесме свих хришћанских народа и пјесника Истока и Запада. Сви они, кад су прави, надахнути су црквеним пјесмама и службама заснованим на самом догађају Христовог Рођења у Витлејему од Пресвете Дјеве, предсказаним пророцима, посвједоченим пастирима, небесним анђелима, мудрацима са Истока, описаним Еванђелистима. Ево како, између осталог, пјева о том догађају пјесник Цркве Божје: Сионе торжествуј, Јерусалиме весели се; граде Христа Бога, прими Творца, смјештеног у пећини и јаслима; отворите ми врата и ушавши у њу, видјећу као младенца повијеног у пелене, Онога који на длану држи сву творевину… Па додаје пјесник: Беспочетни добија почетак и бестјелесни прима тијело; пећина смјешта у себе Онога који је Сведржитељ… Ново на земљи рађа нам се Дијете, Онај који је прије вијекова од Оца неизрециво засијао… Дјева доји, Онога који је хранитељ свих; у пећину се смјешта – несмјестиви… Творац постаје створење… Творца природе рађа Дјева, тијело од Ње прима неизрециви, да би обожио човјечанство… Савремени човјек, међутим, у опасности је да тај догађај који потреса небо и земљу и којим се открива најдубљи смисао свега постојећег, а посебно човјека и човјечанства, претвори у комерцијални обичај. Онога кога је дубље и здраво људско памћење запамтило као Божић Бату, као Бога који је постао наш бата, брат и вјечни сабрат, подаривши човјековој природи, као Богочовјек, не само човјештво, него вјечно богочовјештво као мјеру човјековог савршенства, претвара у Дједа Мраза. Творац и дародавац вјечнога живота претвара се у старчића који дијели дјеци обичне дарове… Предвјечни Бог који рођењем од Дјеве постаје Дијете младо, обдарујући тиме не само дјецу него сво човјечанство – вјечном младошћу, своди се на трговчића и забавника дјечијег. Тако бива у наше дане и са прослављавањем Нове године, такође везане од самог почетка за Божић, Христово Рођење. Онај који, како сам каже, ”све чини новим”, даривањем новог вјечног живота и вјечне радости, своди се на пролазно задовољство и радост, безвремени човјек постаје роб времена и ништавила, хљеба и игара… Такође у свјетлости Христовог Рождества три основне земне, људске стварности, добијају вјечни смисао и значење. Те три стварности Црква Божја освећује и прославља управо уочи Божића као Дјетињци, Материце, и Оце. У свјетлости Богомладенца, Богомајке и небеског Оца, рођење дјетета, материнство и очинство земно, постаје свето тројство, светиња над светињама људског небоземног живота. Поставши Дијете ”најљепши између синова људских”, како га назива пророк Божји још прије Његовог Рођења, Он својим Рођењем освећује тајну сваког зачећа дјетета и рођења. Отуда сваки абортус – чедоморство, представља, не само човјекоубиство, него и христоубиство, богоубиство. Зато није случајно да је чедоморство озакоњено управо у временима атеизације људског рода. Отуда није чудо да се у тим истим временима празник мајке замјењује празновањем ”жене” (”даном жена”), тј. нечим безличним. Материнством, пак као богоматеринством Пресвете Дјеве, и сам Бог постаје наш ”Божић бата”, а кроз њега и свако дијете наш брат и вјечни сабрат. Као што је сва творевина Божја – радионица живота, тако, изнад свега, материнска утроба, утроба жене је створена да буде радионица живота тј. мајка и то радионица вјечног, бесмртног живота. Уништавањем природе око нас – лишавамо је њеног богоданог смисла; убијањем зачете дјеце, материна утроба се претвара у радионицу смрти. Оно што је такође битно: у Рођењу од Пресвете Дјеве, спојена је дјевственост и материнство. Наиме, као што је предвјечно Рођење Бога, Јединородног Сина Божјег, било дјевствено, цјеломудрено, тако је и Његово тјелесно Рођење дјевствено. Тако су земаљско материнство и очинство, као тајна рођења за вјечност, одсјај тог небеског рођења и ”богоматеринства”. Божанско својство рађања постаје и својство људске природе. Полност, као и друга природна земна својства човјекова, није за вјечност (”који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих нити се жене ни удају” /Лк. 20, 35/, по Христовој ријечи), она је само у функцији, као и сва природа, онога што је вјечно, рађања за вјечност. Тако је и Дјева Богородица, на небески начин постала мајка. Отуда и они који тјелесно не рађају, а рађају и рађају се духовно, постају очеви и мајке, по узору на Пресвету Дјеву. Многе дјевственике и дјевственике називамо очевима и мајкама. То значи да заиста мушко и женско, полност, нису вјечне категорије, у Царству небеском ”нема више мушког и женског… јер сте сви један ”човјек” у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). У томе се састоји ”неистражено богатство Христово” и ”устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа” (Еф. 3, 9), ”док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божјега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). Све, дакле, извире и рађа се из ”Оца који је на небесима”, тј. из небеског очинства. Без Бога као Оца све је безлично, како у божанству, тако и у творевини. Отуда и људска природа, заснована само на тјелесности и природности, лишена је личносности, подвргнута пролазности и обезличењу, било да се ради о мушком или женском начелу или о ”трећем роду” о коме се данас безумно говори. Није, дакле, ни мало случајно, што су обезбожене убице небеског очинства у XX вијеку постале оцеубице, матероубице и дјетеубице. Тако и данашњи хуманизам који се темељи на разоваплоћењу Бога Логоса, на његовом свођењу на ”деда мраза”, на одрицању од Њега као ”Божић бате”, дародавца вјечне богочовјечне младости, обоготворује дјетеубиство, матероубиство и оцеубиство, стремећи да уништи ово свето тројство, тј. дијете, мајку и оца, које је слика и образ небеског Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Њему Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Дјетета младог Предвјечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и отпоздравимо ријечима вјере, наде и љубави: Ваистину се Христос Богочовјек роди! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Егзарх свештеног трона пећког Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. На Видовдан, у храму Светог Петра Цетињског у Спужу је Свету Тајну Крштења примио ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ. Есром је рођен у Подгорици 17 маја 2017, а тренутно борави са мајком ХЕЛЕН ГДА ФИСХАЈЕ, братом и сестром у ЦЕНТРУ ЗА АЗИЛАНТЕ у Спужу. Породица Фисхаје су иначе православни Копти из Еритреје. Отац малог Есрома, Данијел је тренутно заточен у Катару, и у немогућности је да се придружи својој породици. Крштење је обавио старјешина овог храма и надлежни парох протојереј Станислав Татић. Нека би Васкрсли Господ, молитвама Светог Петра Цетињског и свих светих, подарио здравља, љубави и свакога напретка Есрому и његовој породиции и да што скорије буду поново на окупу, са молитвом да се у њиховој земљи и у цијелом свијету зацари мир. митрополија црногорско-приморска
  13. На Видовдан, у храму Светог Петра Цетињског у Спужу је Свету Тајну Крштења примио ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ. Есром је рођен у Подгорици 17 маја 2017, а тренутно борави са мајком ХЕЛЕН ГДА ФИСХАЈЕ, братом и сестром у ЦЕНТРУ ЗА АЗИЛАНТЕ у Спужу. Породица Фисхаје су иначе православни Копти из Еритреје. Отац малог Есрома, Данијел је тренутно заточен у Катару, и у немогућности је да се придружи својој породици. Крштење је обавио старјешина овог храма и надлежни парох протојереј Станислав Татић. Нека би Васкрсли Господ, молитвама Светог Петра Цетињског и свих светих, подарио здравља, љубави и свакога напретка Есрому и његовој породиции и да што скорије буду поново на окупу, са молитвом да се у њиховој земљи и у цијелом свијету зацари мир. митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. како изгледа ваша припрема за СВЕТУ ТАЈНУ ПРИЧЕШЋА...?
×
×
  • Create New...