Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тајне'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 48 results

  1. за све који су заинтересовани, ево корисних информација... ХРАМ СВ.ЈОВАНА ВЛАДИМИРА - УТОРАК - АКАТИСТ СВ. ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ У 17 ЧАСОВА ЧЕТВРТАК - АКАТИСТ БОГОРОДИЦИ МЛЕКОПИТАТЕЉНИИЦИ У 17 ЧАСОВА
  2. Његова Светост Патирјарх српски Г. Иринеј служио је данас, у недељу 29. по Духовима, 05. јануара 2020. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји - ставрофори: Сава Павић, Трајан Којић, Сретен Младеновић, јереји: Јован Јоцковић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони: Владимир Руменић, Драган Ашковић, Драган Танасијевић, Славко Аничић и новорукоположени ђакон Никола Костић. Апостол у току Свете Литургије прочитао је академик Димитрије Стефановић. Звучни запис беседе Његова Светост Патирјарх Иринеј је на почетку Свете Литургије рукопроизвео чтеца Николу Костића у чин ипођакона, а затим је, ипођакона Николу, у току Литургије, рукоположио у чин ђакона. Исповедно писмо, пред рукоположењем у ђаконски чин, прочитао је протојереј - ставрофор Трајан Којић, духовник новорукоположеног ђакона Николе. По Причешћу Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ о смилу празновања Божића истакавши да је Божић темељ свих наших празника, а да смо данас у Светом Јеванђељу чули: "о делу велике Божанске љубави и о томе како је Господ дошао у свет нама људима". Бог је нашао начин и пут да дође људима, јер како би ми поднели да се Господ јави у својој сили и слави, запитао се Свјатјејши, и додао да је "Господ одабрао да нам се јави као човек, те је Бог постао човек да би човек постао бог. И то је велика тајна, не само за човека, већ и за анђеоске умове." Господ је дошао да нам открије Своју науку, да нам открије тајне неба и земље, али и тајну нашег смила живота. "И то је велики знак Његове љубави према нама. Зато треба да будемо благодарни Господу, јер Он нам је дао своју науку, али и средства да то остваримо. Дао нам је Цркву своју и у њој благодат Духа Светога да нас води" истакао је Свјатјејши у беседи. Извор: Радио Слово љубве
  3. Беседа Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, изговорена на Аранђеловдан 2009. лета Господњег, на литургијском сабрању у београдском Саборном храму Светог архангела Михаила. ... Господ је сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима, открио дјеци. То су ријечи, драга браћо и сестре, из Светог Јеванђеља у којима ми сазнајемо да су многе тајне које су сакривене онима који су мудри, који су разумни, или који мисле да су мудри. Оно што је њима сакрио, открио је онима који су невинога, чистога и безазленога срца. Многе су тајне сакривене од људског ума, људског разума, а једна од тих тајни која је сакривена од разумних људи јесте управо тајна наше небеске браће, Светих Архангела и Ангела, Херувима, Серафима, Господстава, Власти и осталих небеских чинова. Наше небеске браће створене руком Божијом, што је већ објашњено на првим страницама Откривења, када се говори како је Бог створио Небо и земљу. Под Небом богомудри људи су управо подразумијевали небеску, ангелску војску, небеску нашу браћу, који потврђују да човјек није сам у васиони као разумно биће. Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне. Једна од најсветијих тајни управо јесте постојање наше небеске браће. И, с друге стране, наш живот се прожима са животом свеукупне творевине Божије, и кроз то постоји прожимање између земаљске и небеске браће, између ангелске војске и људи који су на земљи. Свеукупно предање свето, живо предање то посвједочује. Безбројни су свједоци те велике и свете истине да је наш живот сједињен са животом Архангела Михаила, да небеске силе уграђују себе силом Божијом и Божијим благословом, у творевину, нарочито у људску историју и у људски живот. /.../ Девет је ангелских и архангелских чинова који се помињу, у предању, Божијем Откривењу, који учествују у историји свијета својим дејством и својим присуством. Посебно мјесто међу њима заузима Св. Архангел Михаило, па Св. Архангел Гаврило. Михаило, који је вјерност Божија и доброта Божија, што значи његово име. Гаврило, који је сила и крепост Божија. Гаврило, који се толико пута, и у Старом и у Новом Завјету јављао као благовјесник тајни Божијих. То је онај Гаврило који се јавио и Пресвјетој Дјеви и објавио јој радосну вијест, а преко Ње и свима нама о рођењу Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, другог лица Пресвете Тројице. Међу њима се помиње и Рафаило. Рафаило који значи: исцјељење Божије. И друга дивна имена, као што је име Ангела и Архангела Урила, који значи: огањ Божији. Други значи: узвишење Божије, прослављање имена Божијег. И тако редом, сваки од њих је свједок, носилац Божијих тајни. А сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављају Оца и Сина и Духа Светога. Јер, и то је посвједочено, да када је Сатанаил, Луцифер отпао, када се одрекао Бога, а Господ нам то свједочи како га је видио, Сатанаил је као муња пао са неба. Његовим доласком је он поражен, понижен, када је он посумњао у Бога у својој гордости, онда је Архангел Михаило рекао: "Стојмо добро, стојмо са страхом!" – и тиме је призвао све остале небеске силе архангелске да стану са Божијим страхом и да запјевају ову пјесму коју ми пјевамо непрекидно на Светој Литургији: "Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја" – "Свет, свет, свет је Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Његове!" Ангелска пјесма, која постаје и наша пјесма. Пјесма коју поју небеске силе око престола Божијег, неизрецивог и неисказивог, а онда и ми овдје на земљи, њихова браћа, на њихов начин, њих изображавајући, и ми такође појему ту пјесму, тако да одјекује иста пјесма и славословље Богу и на небу и на земљи. Управо ћемо сада, на Светој Литургији, изговарати оне ријечи које то потврђују: "Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче" – ми који Херувиме тајно изображавамо и животворну Тројицу прослављамо, сада одбацимо сваку земаљску бригу да би примили, на архангелски и ангелски начин, Господа Христа и да би ми, на ангелски начин, прославили Господа на небу овом дивном пјесмом и свједочанством да је Бог Отац и Син и Дух Свети. Зато и пјевамо три пута: "Свет, свет, свет..." Пјевају ангели и пјевамо и ми заједно са ангелима, њих изображавајући и на тај начин исказујући и своју вјерност живоме Господу, своје јединство и заједништво са нашом небеском браћом. По вјерним предањима, сваки народ има свог Архангела који управља његовим животом. А исто тако, и сваки човјек на земљи, особито онај који је крштен, има ангела чувара који га прати и који га подстиче и управља путем који води у живот вјечни. И ако су небеске силе испунила славословља имена Божијег, онда и ми који смо овдје, њихова браћа на земљи, призвани смо да непрекидно Бога славословимо. Ако је њих Господ испунио огњем Својим, небеским, вјечним, непролазним, и свјетлошћу, онда смо призвани да будемо носиоци истога огња небескога и те силе божанске. Није ли Господ рекао, када је са малом дјецом био, "то је са Бога и са неба"? О, када би се хтјело да се тај огањ распламса! Огањ Васкрсења Христовог, Свјетлост Његовог Преображења, Свјетлост лица Његовог, која обасјава сваког човјека који долази на овај свијет. Тај огањ, на коме се грију наша небеска браћа, којим се ми просвјећујемо и освећујемо, којим су се просвјећивали и освећивали сви свети пророци и апостоли, свети Божији угодници и носиоци силе Божије. Том свјетлошћу и огњем небеским се хранио и њиме се освећивао и анђео наше Цркве Светосавске, блаженог спомена наш Патријарх Павле. Сав свој живот је усмјерио у том правцу, од дјетињства свог непрекидно чезнући да буде смјерни носилац тога огња Божијега. Па, и сами сте свједоци, не само док је био са нама тјелесно и док је свједочио Господа и проповједао Јеванђеље Његово, него и на његовом самртном одру, како је дивно његов лик сијао, испуњен небеским миром, небеском добротом. /.../ Каже се за једног древног пустињака да се непрекидно молио Богу да га не прослави међу људима. А Господ му подари тај огањ, ту свјетлост, тако да је лице његово засијало и било узвишеније од свјетлости сунца. Исто тако, и наш анђео наше Цркве Светосавске /.../ није тражио земаљску славу, славу од људи, него се уклањао, живјећи тихо и скромно и безазлено. И, ево, Господ није услишио његове молитве да га не прослави, него га је прославио и народ Божији који се сабрао, њих стотине хиљада да га испрати и био свједок како је Господ прославио тог Свог угодника, тог ангела Цркве наше, који је изображавао својим животом ангелске силе и хранио се Хљебом Живота. Нека би Господ и његовим молитвама, и молитвама свих Светих, молитвама светих Архангела и Ангела и свих небеских сила, и нама подарио тога огња ангелскога, небескога, и нека би нас учинио вјесницима Своје Славе у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили. Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет. Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Извор: Епархија жичка
  5. На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету. Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој. Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја. Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим. Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ. Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме. Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли. Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду. Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији. Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији. Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране, верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове! Катихета Бранислав Илић *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви". Извор: Манастир Острог
  8. У понедељак, 22. јула 2019. године, када наша Црква слави успомену на Светог свештеномученика Панкратија, Светог Теодора и Свете мученике гламочке и куленвакуфске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: ректор крагујевачке Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Александар Зафировић (Епархија рашко-призренска), јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У својој литургијској беседи на одломак из Јеванђеља по Матеју (гл.13, 10-23), Преосвећени Владика је рекао: “Господ својим ученицима каже да је њима дато да знају тајне. О каквим се тајнама тачно ради и коме су заправо ове речи упућене? Ове речи се односе на све људе који су себе лишили гордости и сујете, односе се на оне који ревнују за веру, који ревнују кроз пост, молитву, добра дела. Мало касније писац Јеванђеља каже: “Њима није дато”. Ово “њима” се односи на оне који нису у Цркви и који су далеко од Христа. Ко није у Христу како може да зна шта је у Богочовеку? Знање тајне Христове је дар, дар који се даје, али се никоме не намеће и оно се даје онима који се боре против греха, страсти и онима који чине добро. Јеванђелске речи “ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има”, значе да онај ко буде имао вере даће му се изобилно знање тајни Христових. Свако створење је створено од Бога и има дар од Бога. Наш први дар је наша душа. Да би знали тајне Христове потребно је да будемо искрени једни према другима, јер духовним очима видимо оно што телесним не можемо”. Извор: Епархија шумадијска
  9. Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве. Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама. Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос. УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства. Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео. Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши: Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28). Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну. РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.[1] Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв. О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56). НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом. Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.[2] Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце. Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности. ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити. Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“.[3] Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере. ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20). Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“[4] — каже се у молитвама пред свето причешће. Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.[5] Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед. Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.[6] Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56). Свештеник Павле Гумеров Извор: Српска Православна Црква
  10. Педесети дан након Васкрса, када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави силазак Светог Духа на Апостоле, у барском храму посвећеном Светом Јовану Владимиру служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. О догађајима који су се одиграли у то вријеме говорио је прота Слободан у својој бесједи. Он је рекао да се у тај дан када је Свети Петар проповиједао надахнут Духом Светим, повјеровало у Христа, крстило и обратило у хришћанство преко 3000 људи. И зато се овај дан, Света Педесетница, назива рођенданом Цркве. Све Свете Тајне у Цркви Христовој савршава Дух Свети. Свако од нас Га је примио на Светом крштењу и треба да се трудимо да својим хришћанским животом, благодане дарове Духа Светога које смо примили чувамо. Јер да бисмо били пријемчиви за благодатне енергије Божије, морамо да се трудимо да живимо онако како то Господ од нас засхтијева. По заповијестима Божијим. Да имамо изнад свега љубави и повијерења према Господу Богу своме, а онда и љубави једни међу другима. Велики број вјерног народа данас је литургијски прославио овај велики празник, помолио се и причестио Светим Даровима Господњим. Након завршене Свете Литургије служено је кратко Духовско вечерње богослужење у току којега су читане коленопреклоне молитве за исцјељење наших душевних и тјелесних слабости. Вјерни су по завршетку узимали траву и плели вјенчиће. Те вјенчиће су понијели својим домовима као благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Храм Христа Спаситеља и општина Уб прославили су 6.јуна славу – Вазнесење Господње. Свету Архијерејску Литургију уз саслужење више свештенослужитеља из целе Епархије служили су Епископи ваљевски Милутин и аустралијско-новозеландски Силуан. Беседио је о празнику архијереј из најудаљеније Епархије СПЦ. „Где је место човеку? Нађимо га у празнику Вазнесења Христовог. Човек је призван да се уздигне до Тајне Божје, да обитава у слави Божјој“, рекао је Владика Силуан који је честитао славу велелепном убском храму, као и истоименој општини. Извор: Радио Источник
  12. „А шта је са мртвима сада, када је Исус устао из мртвих?“ Исус је устао и прославио се… Он каже „онај који верује у мене, не може умрети“. Ап. Павле каже: „имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради.“ Христос је васкрсао и прослављен и налази се са десне стране Оца. Та најчешће поновљена реченица Старог и Новог Завета налази се у псалму 109. Псалам каже: „Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране док положим непријатеље Tвoje за подножје ногама Твојим“. Последњи непријатељ који треба бити положен је смрт. Када се смрт уништи, све ће бити подређено Христу, а он ће све покорити Богу Оцу да Бог буде све и у свему. То ће онда бити месијанско доба, када мртви бити подигнути, а Бог ће славом испунити сву творевину. Тада ће наступити живот за све оне који се покају и који желе бити праведни с Господом, односно наступиће мучење за непокајане и који не желе праведност Божију. Шта са онима који су мртви, где су сада и шта раде? Ми не знамо шта мртви сада раде и мислим да нико то не зна прецизно и јасно. Ипак, постоје одређене ствари које се могу рећи и мислим да треба рећи да је за нас који верујемо смрт већ уништена у Христу. Последњи непријатељ је већ уништен. Христос је васкрсао и живот живи, како се каже у последњој реченици Омилије Светог Јована Златоуста која се чита у пасхалну ноћ. „Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу“. Живот не може бити уништен, то је наша вера. Ми смо живи у Христу и наше крштење јесте смрт у Христу. Већ сам рекао да сви ми, свидело се то нама или не, биолошки мртви људи. Такође је тачно да они који верују и они који су крштени и прихватили крштење, али и они за које Свети Григорије Богослов каже да су „желели крштење, али можда нису чули за њега“, су већ мртви у Христу. Ми смо сви умрли са Христом и више не живимо у овом свету. Ми смо су-житељи са светима, једући и пијући са трпезе Царства. Већ смо прошли кроз вео. Већ смо подигнути (васкрснути) и прослављени. Још увек смо у овом свету, носимо тело, али Дух Свети нас је све запечатио… Они који су се крстили, умрли су, васкрсли и запечаћени животодавним Духом. Они су дословно васкрснути из мртвих и не могу умрети, тако да смрт постаје преображај или пролаз у вечни живот у Христу, зато што је Христос васкрсао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу; по Библији, наша душа је мртва као што је и наше тело. У нашој Цркви ми не поучавамо бесмртност душе, ми не следимо ни Сократа ни Платона, већ следимо Библију. Смрт је непријатељ душе и тела, а Христос нас подиже и у телу и у души. Ми имамо наду наспрам смрти, не због некаквог природног учења, него зато што је Христос васкрсао. Имам осећај да су већина хришћана, генерално, углавном пагани док су живи, а платонисти кад умиру. Као пагани функционишемо како док у животу иде добро, тако и кад ствари крену лоше (јер, зовемо свештеника да (очитавањем молитава) поправи ствари). А, када ствари постану скроз лоше и када умремо, тада се претварамо у платонисте говорећи: „овако је боље, јер душа иде у рај да коначно буде са Богом“. Добро, хајде да усагласимо свој ум: ако је души боље да иде Богу, зашто онда ни бисмо одмах одустали и сви се лепо убили? Зашто стално зовемо свештеника да се моли за нечије оздрављење или благостање, а када тај неко умре онда кажемо „свеједно, то је Божија воља“? Да, то јесте Божија воља, али желим да кажем да је цео тај приступ, према Писму и Светима, потпуно погрешан. Ми не живимо овај живот само да би нас Бог учинио здравим, богатим и срећним, а када умремо да кажемо: „ма, тако је и боље“. Ми не живимо овај живот ради одеће, здравља и богатства. Ми живимо овај живот ради узимања на себе крста Христовог, волећи Бога љубављу којом су Исус Христос и Бог заволели нас (а то је заповест нова), како би смо срушили смрт вером и благодаћу кроз Исуса Христа и силом Духа Светога која нам је дарована. Дакле, ми већ сада морамо живети као мртви људи и ако не чинимо тако, ми нисмо хришћани. Нисмо хришћани, ако не живимо као они који су већ умрли овом свету. Има једна дивна прича од пустињских отаца. Један човек је питао једног старца: „Шта је то хришћанско савршенство којем тежимо?“. Старац одговори: „Дођи, показаћу ти“ и одведе га до свежег гроба на гробљу говорећи мртвом човеку: „Брате, ти си најгора свиња која је икада живела. Нико није толико покварен као што си ти“. Старац онда упита младића: „Шта је учинио овај?“. Младић одговори: „Ништа, он је мртав“. Старац онда опет погледа у исти гроб и рече: „Ти си највећа особа која је икада постојала. Нико није попут тебе. Ти си најлепша и савршена особа.“ Онда, опет, погледа у младића и упита га: „Шта је овај учинио?“. Младић одговори: „Ништа, мртав је.“. Старац рече: „Савршено“. Он живи само пред лицем Божијим. Он не живи за то шта ће људи рећи, да ли ће му ласкати или га проклињати, он живи пред лицем Божијим. Због тога, он је слободан и већ влада. И, ако је сада са љубављу којом нас воле Бог и Христос, немогуће је бити пред лицем Божијим, а не волети га. Дакле, сви ми смо већ мртви. Верујемо да ми, хришћани који умиремо, умиремо у нади да ћемо ући у славу коју Исус већ има у на десној страни Оца и да ћемо с њим бити живи у векове векова. Такође, верујемо да, пошто је Христос, Син Божији, живео људски живот и умро, сви они који умиру, биће такође васкрснути да у Христу буду са десне стране Оца. Проблем је тај што се то не свиђа баш свима, односно није баш да сви то верују или то желе. Чак и људи који су убеђени да је то истина, они то не желе. Зато, можемо рећи да су у Исусу сви васкрснути из мртвих, да су греси свих опроштени и да су сви спасени, желели то или не, свиђало им се то или не, знали то или не. Ако то желиш, ако ти се то свиђа и ако то знаш, онда је то рај и благовање у самом животу. У супротном, то је пакао. Пакао и рај почињу кад умремо. Парадоксално, када нека особа умре, ми кажемо да она долази у близину Божију бивајући духовно подигнута у Христу. Ако Га воле, они већ доживљавају крај векова, рајску радост у присуству Божијем. Уколико се опиру и то не желе, то исто искуство за њих је мучење. Они су мучени злом којим су тежили, мучени су ђаволима којима су служили уместо живом Богу и мучени су свим злим духовима који су испуњавали њихов живот уместо Духа Светога. Даље, они су мучени и самим присуством Христа који воли, опрашта и позива их у Рај. Али, они не желе да дођу тамо иако мисле да тамо припадају. Зато они и нису тамо са добрима и праведнима. То је нека слика коју нам даје Свето Писмо. У том смислу, веома је важно да, кад сада умремо, већ тада добијамо подобије онога што ће бити на крају времена. Тако да ми верујемо да они који су нам се открили као заиста свети, као они који заиста воле Бога и Христа и заиста су пуни благодати, су већ прослављени са Христом и да управо из тог разлога ми и можемо да им се молимо. Зато смо у могућности да кажемо, молимо и да нам они посредују, јер је и сам Христос жив и у наше име посредује за нас код Бога Оца до свршетка века.. Дакле, у Њему мртви у Христу посредују за нас пре краја времена. Све то видимо у контексту краја, завршетка, а не некакве бесмртне душе, која лебди тамо негде, незнано где. Не, него све њих, видимо у околностима коначне Христове победе која је нама, овде на земљи, већ антиципирана кроз наше Крштење и Евхаристију. Даље, кад умремо напуштамо временске и просторне услове на планети Земљи и улазимо у само присуство Боже, антиципирајући време које ће наступити. Управо из тог разлога, у нашој Евхаристији, када Богу предлажемо оно што је Његово, кажемо „Твоје од Твојих…“ И тада свештеник наставља да побраја све што се догодило за нас, Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, улазак на Небеса, седење с десне стране и Другог и Славног Доласка, сећајући их се у садашњем времену. И у према Богородици (Дјеви Марији) и свим светима односимо се као да су на крају времена када су у слави и молимо их да нас заступају, док предлажемо Евхаристију смрти Христове и за њих. Пошто кажемо „још ти приносимо ову словесну службу… а особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владарку нашу Богородицу и увек Дјеву Марију…“, јер је Христова смрти била и за њено спасење. Рекавши ово, поставља се питање: да ли је прекасно за покајање када умремо и уђемо у ову стварност? Да ли је све готово? Да ли су у потпуности изгубљени они који су упорни у свом непокајању и неправедности? Морамо ли бити потпуно савршени да би ушли у рај? Како све то функционише? То је питање о коме се данас веома много расправља. То је питање шта се догађа са особом када умре. Некада се о томе расправља у појмовима душе. Али, то може бити погрешно, јер се под „душом“ у Библији подразумева „њихов живот“ или „особа“. [Душа] означава оно што [људи] јесу. О њој не треба мислити као о неком бестелесном духу, јер ми нисмо комбинација духа и тела, већ смо целина као људи. Има ли покајања након смрти? Има ли очишћења након што умремо? Можемо ли се предомислити након што нам се оконча земаљски живот? Како се односимо према свему овоме? Мислим да би најједноставнији одговор на то био да је смрт коначни тест. То је суштинска одредница хришћанина, цео његов живот је потврђен/доказан начином на који умире. Хришћански живот има једну сврху, да смрћу надиђе смрт Божијом благодаћу. Дакле, преображај смрти је оно где се све доказује и то како умиремо показује све. Све што урадимо до тог тренутка је припрема за тај тренутак. И зато, уколико нисмо умирали сваког дана, нећемо бити у могућности да преобразимо смрт у тренутку кад буде дошла, када будемо морали да прођемо кроз своје страдање, распеће и смрт, на који год начин да се то догоди. Православно учење је јасно, смрт је тренутак истине и смрт је коначни суд нашег живота и зато и јесте коначна шанса и коначна прилика. Мислим да овде треба једноставно рећи да ми не верујемо у посмртна обраћења или еоне живота у којима се можете непрестано кајати, као што будисти верују. На основу Светог Писма, живота светих верујем, а и сам чин опела нам то говори, да у процесу умирања и уласка у присуство васкрслог Христа морамо бити очишћени од свега што је противно животу, Богу и истини у тој одређеној радњи. То се догађа у самом присуству Божијег огња, прожимајућег Божијег огња који, како каже Писмо, током умирања, у нама сагорева све оно што не може ући у живот тј. Царство Божије. Учење Писма јесте да је смрт процес очишћења чак и за најправедније особе. Богородица је можда једина особа за коју је смрт била лак прелаз, пошто је била толико пуна Бога, живота, вере и благодати да је, за њу, смрт била чист улазак у рај. Сви ми, остали, нисмо Богородица и нисмо чисти. Постоји смеће, грех и одметништво у нама, чак и тамо где је наша жудња за Богом и наша молитва Богу, чак и ако желимо да се покајемо, ипак постоји у нама то што не може ући у присуство Божије или само срце Очево (а што је вечни живот). Те препреке морају бити сажежене. Верујем да је наше учење да је управо чин умирања тај очишћујући процес на чијем крају излазимо или заувек са Богом или заувек од Бога мучећи се са демонима и мучећи се љубављу Божијом која је још увек на нама чак и ако смо непокајани грешници. У ствари, многи свети кажу да највеће мучење пакла није оно које потиче од зла, него оно које потиче од милосрђа и љубави Божија која остаје на нама (јер Бог нас воли без обзира на све). Свети Исак Сирин је рекао да не постоји веће мучење од бичевања бичем љубави. Кад умремо и уђемо у присуство љубави и опиремо јој се, то за нас постаје мучење. Свети Марко Ефески, велики отац Цркве, одбио је да потпише [договор] на сабору у Фиренци због папства, филиокве, али и због латинског учења о материјалном пакленом огњу. Ми немамо такво учење, Бог није онај који кажњава. Исус на Крсту није кажњен за наше грехе. На Крсту, Исус је љубио и веровао Богу тако да је могао смрћу могао уништити смрт. Кад указујем на ту нијансу, кажем да не постоји таква ствар као што је кажњавање. Казна долази од нашег сопственог зла и љубави Божије која је на нама, чак и када је одбацујемо. Бог нас нити мучи, нити кажњава. По нашем предању, учење по којем је потребно да будемо очишћени ради уласка у Царство развило се касније у врсту алегорије познату као „митарства“. У некој од хришћанске литературе можете прочитати да треба прођемо кроз 20-22 теста како би ушли у Царство Божије. Мислим да су се развила нека чудна учења, која нису православна и нису у складу са Писмом, али као и свако лажно учење у себи имају зрно истине. То чудно учење јесте да, кад умремо, морамо бити кажњени за ствари које смо учинили и морамо проћи кроз свако од ових митарстава како бисмо били кажњени од демона за сваки појединачни грех. Кад пролазимо кроз митарство пожуде, бивамо кажњавани за пожуду, на митарству за похлепу примамо казну за своју похлепу, а на митарству за гнев бивамо кажњени за свој гнев и тако редом док не примимо довољну казну. У западној цркви, чак и пре Реформације, постојало је учење по којем, ако се молимо за ове људе, можемо да их ослободимо дела казне. То се називало привремено мучење услед наших греха и то [делимично ослобађање] називало се „опроштајница“, тако да се могло отићи у цркву, упалити свећу, изговорити молитва или приложити новац ради скраћења тог мучења. То се називало „чистилиште“ и у вези је са доктрином кажњавања и наношења бола проистеклим из тога. То није наше православно учење. Православно учење јесте да требамо бити „тестирани“ од стране сваког могуће демона и да их победимо, благодаћу Божијом, заступништвом светих и свим што можемо учинити како бисмо себе отворили за веру у Бога и били ослобођени. Тако да истина о миту или алегорији о „митарствима“ није та да душа мора проћи кроз некакав „астрални простор“ и бити искушана од стране демона и бити кажњена за грех. Правилно тумачење, како је исказано од стране многих отаца, попут Светих Јована Лествичника и Атанасија, јесте да је смрт тренутак истине и да ће сваки демон покушати да нас наведе на отпадништви, да замрзимо Бога и да нас наведе на приклањање телесним стварима. Они би желели да нас зауставе у одбацивању свега онога што нам стоји као препрека на путу да једино Бога волимо и да Богу допустимо да нас спасе. Дакле, тест ће бити за то да ли остајемо привржени својој гордости, умишљености, итд. То су провере које морамо проћи, а које су симболички представљене као митарства. И ту нам молитве Цркве и молитве светих помажу да се одупремо демонском искушењу и да останемо верни и да имамо поверење у Бога; али то је нешто што је истина у сваком тренутку нашег живота. Већ сада се молимо једни за друге и већ сада се свети за нас моле да не бисмо поклекли пред искушењем пожуде, похлепе, моћи, итд. тако да кад умремо, будемо спремни да запловимо право и да не морамо да се тиме бавимо на самом крају свог живота. Ипак, наше учење је да се с тим морамо борити, јер морамо радити дело које је и Исус Христос сам чини. Исус је рекао: „ко верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити“. Морамо покорити ђаволе онако како је он учинио. Морамо се одупрети искушењима онако како је он то радио. Морамо уништити смрт Његовом начином. Он нам, кроз дарове Духа Светога (свете тајне и живот у Цркви), даје моћ да то чинимо. И зато, народе, хајде да кренемо сада, ослобођени свега тога, јер ће нам свет то у часу смрти доћи попут силе. Али, не само у часу смрти, већ и ако особа сада жели да умре, а пре него што умре сви демони ће доћи да му досађују. Евагрије Понтијски је рекао „Кад долазиш у цркву и изговараш своје молитве, стани тамо и реци Богу: ‘Господе, помилуј ме; Боже, спаси ме; Боже, буди са мном; Боже очисти ме’, па ће Пресвета Богородица са свим анђелима и свим светима доћи и молити се с тобом.“. И још је додао: „тако и сваки демон у паклу“. Покушаће да те наведе да не волиш Бога и да му не верујеш, већ да се бавиш собом, влашћу, похлепом, новцем и свим оним што је твој идол. То се догађа стално, али се, по нашем учењу, то интензивира у самом часу смрти. И зато, молитве у часу смрти су веома важне и постоје посебне молитве за људе који умиру. Имамо два канона и чин опела. У нашој Цркви, 40 дана је потребно да се умре. Неки људи кажу: „Добро, кад умреш, сувише је касно и сигурно прекасно за нас да се молимо за неку особу. Зашто би требало да се молим за своју упокојену мајку и оца? Они су мртви и већ су ушли у близину Божију. Молитве ту више ништа не могу, јер је за њих све завршено“. На то, наша Црква каже следеће: „Све док сам жив у овом свету, за мене није прекасно. И не знам шта се тамо дешава, али ако волим своју мајку и свог оца, па и свог најгорег непријатеља, и ако знам да они умиру и да ће доћи у близину Господа и морати да прођу тај невероватни тест и морати да заиста воле Бога и имају веру у њега, онда ћу се за њих молити свим својим срцем и душом. Молићу се до последњег свог даха да прихвате милост и љубав Божију и да буду спасени“. Али, морам рећи и то да наша Црква учи да Бог наше молитве чује и пре него што их изговоримо. У ствари, наша Црква учи да Бог чује наше молитве чак и пре него што је створио овај свет и нас. Тако да, чак и ако се сада молим за свог оца, као што сам то учинио на јутрошњој Литургији на којој се говорило да [Бог] сети упокојених, ја увек, као и остали, изговорим њихова имена (Џон и Ана), Бог је ту молитву чуо и пре него што је створио цео свет. Та молитва постаје део целокупног божанског провиђења за моју мајку и мог оца и за остале за које се молимо. И зато, за Бога ништа није прекасно, јер кад код ми произнели наше молитве, Бог их чује од вечности и оне имају утицај на цело стварање. Једна мала молитва мења целокупно божије провиђење. Тако да, ако се сада молим за своје родитеље, јасно је да ћу се молити за њих као већ упокојене у Господу, јер они и јесу биолошки мртви. Мада, ја верујем да су они живи у Богу и понекад морам замолити милост за њих. Једном сам се чак и њима молио рекавши: „мама и тата, молим вас, помозите ми данас, јер морам одржати говор у Бризбејну“. Верујем да су моји родитељи с Богом и имам право да у то верујем. И могу толико ризиковати у вери да чак и заискам од својих родитеља молитвену помоћ, на исти начин као што затражим од епископа. Исто тако, могу затражити молитвену помоћ од епископа који се већ упокојио у Господу, епископа који ме је рукоположио. Богу је то све за целокупну вечност. И зато, није прекасно, иако се молимо из наше перспективе/позиције. Ако је особа болесна, молимо се за њу као за болесну особу, ако је упокојена, молимо се за њу као за мртву. Ми се за људе молимо из своје перспективе, али Бог узима у разматрање целину ствари у целој вечности и устројава цео [Свој] план на основу наших молитава, укључујући и молитве које чинимо за умрле. Због тога, не само да верујем да молитва за мог оца не само да му помаже да уђе у присуство Божије и буде спасен у будућем веку, него верујем и да му је [та молитва] помогла када му је, као 12-годишњаку, много пре него што сам се ја уопште и родио, умро његов отац. Да му је помогла да се запосли у фабрици и помогла му да ме подржи на мом путу да постанем свештеник. Ја верујем у то, јер Бог обухвата целину ствари. Због тога ми уопште и имамо помене и молитве. Није ствар у томе да одржимо један помен и бинго! – тата је ушао у рај. То није наше учење. Бог зна свачије потребе и Он зна шта ми све радимо и заједно устројава целу ствар, по Својој љубави и зато што то Он и може. Дакле, ми смо сарадници Божији и велики део тог нашег сарадничког дела је сећање и заступање оних који су се упокојили и већ ушли у живот будућег века. На тај начин се ми, у животу Цркве, односимо према њима. Извор: „Life after death… Mysteries beyond the grave“ by Fr Thomas Hopko, www.orthodoxchristian.info. Ово је запис говора који је о. Томас Хопко одржао у Бризбејну (Аустралија), у октобру 1999. године. Превод: Иван Ђунисијевић
  13. Увод Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“. Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе. Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи. Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут: Шта је смрт? Како схватамо смрт? Шта мислимо да се ту догађа? Како треба да се односимо према томе? Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма? Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке. Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо? Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога. Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи. Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута. У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора. Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети. У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео. Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети. Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот. По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности? Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана. Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“ Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена. У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту. То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом. Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља. Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца. Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога. Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет. Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена. * Други део текста биће објављен 19.3.2019. Извор: Теологија.нет
  14. Логос

    Свете Тајне и магија

    Пошто сам лично искусио и хришћанске Свете Тајне и магију, могу да посведочим да нема ничега магијског у Светом причешћу и другим Светим Тајнама хришћанске вере. Тајне се свршавају силом Христовом и захтевају свесно и вољно учешће (онога ко се причешћује). Да би Христос деловао у божанственим Тајнама, причесник мора да има вољу да учествује у њима свесно, мора то да жели и да се припреми личним подвигом. Због тога они који олако и из навике приступају Тајнама, доживљавају веома мало промена, ако уопште ишта и доживљавају. Међутим, када особа покаже жељу за Богом и пристане да се са Њим сједини тако што искрено прође кроз болове покајања, Бог ће му заузврат прићи и то онако како и онолико колико је за душу те особе најбоље, што Он савршено зна. Значај свесног учешћа у Тајнама Христовим старац Пајсије је објаснио у одговору једном човеку који се будаласто хвалио да се често причешћује. Јадни човек је с поносом истакао да је постао свет, јер се причешћује два-три пута недељно. Старац му је рекао: - Слушај, није толико важно колико се причешћујеш. Најважније је како се припремаш за причешћивање и како после тога чуваш и негујеш Христа који живи у теби. Кад би људи постајали светитељи само на основу честог причешћивања, онда би сви свештеници који се причешћују једном недељно и чешће, били светитељи. (Дионисије Фарасиотис из сећања на старца Пајсија) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  15. Давањем томоса такозваној аутокефалној украјинској цркви цариградски Патријарх Вартоломеј је „учинио злодело“ према читавом православном свету и његовом јединству, оцењује старешина Подворја Руске православне цркве у Београду Виталиј Тарасјев. „У току је покушај легализације расколника на канонски неприхватљив начин, на првом месту за РПЦ јер се ради о узурпацији њене канонске територије од стране Цариградске патријаршије“, објашњава Тарасјев, примећујући да та наводна легализација пролази доста натегнуто и са огромним бројем проблема. Они који су све то смислили, а то су, истиче отац Виталиј, лица ван цркве, мислили су да ће велики број епископа канонски признате Украјинске православне цркве, чији је поглавар митрополит Онуфрије, прићи расколницима и да ће на тај начин такође добити неку врсту легитимитета. „Међутим, у реалности се догодило супротно: од 90 епископа, колико их има у Украјинској православној цркви, свега двојица су прешла у тзв. нову аутокефалну украјинску цркву под патронатом и политичким покровитељством на првом месту Сједињених Држава и цариградског патријарха“, каже Тарасјев, подсећајући да досад ниједна од помесних православних цркава није честитала тзв. поглавару те назови црквене структуре. То сведочи о великим проблемима на које наилазе људи који су погазили каноне православне цркве и поредак међу православним помесним црквама. Ипак, формирање нове црквене структуре у Украјини ће у будућности стварати проблеме осталим православним црквама, напомиње отац Виталиј, који изражава жаљење што је политика умешала прсте у црквена питања. Он такође упозорава на тежак положај верника канонски признате Украјинске православне цркве. „Ситуација је таква да можемо слободно да кажемо да су православна црква и њени верници прогоњени на територији Украјине. Врше се свакодневно притисци од стране тајне службе и од стране разних профашистичких групација“, истиче Тарасјев. Старешина Подворја РПЦ подсећа да је у Украјини рођендан познатог фашисте и злочинца Степана Бандере недавно проглашен за државни празник, те да су 1. јануара одржане демонстрације у част тог празника. „Учесници су, по озлоглашеној фашистичкој традицији, прошли кроз центар Кијева са упаљеним бакљама. Живети у таквој атмосфери константног притиска није нимало једноставно, али није први пут да православни хришћани буду гоњени“, констатује отац Виталиј. „Нама само остаје да са верницима канонске Украјинске православне цркве будемо у молитви и да им помажемо на сваки начин који нам је доступан и јеванђељски дозвољен“, поручује отац Виталиј. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. ИЗ УВОДА: Од самог почетка постојања Цркве јавља ли су се расколи, па су у вези са тим постављана питања валидности светих тајни у расколничким заједницама. Под расколничким заједницама подразумевамо оне хришћанске скупине које се у погледу догмата и светих тајни држе учења Православне цркве, али су изван евхаристијског јединства са њом. Реч је о неканонским заједницама које су у једном моменту иступиле из јединства са Црквом, отишле у раскол и на неканонске начине само прогласиле аутокефалију у односу на мајку Цркву. Ова тема је изузетно важна, јер се у савременом пастирском искуству јављају недоумице попут пријема расколника у Цркву и склапања брака са припадницима расколничких заједница. Рад у целости ПДФ формат Преузмите рад у целости ОВДЕ
  17. Поводом празника Светог Архангела Гаврила, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења". Молитвени спомен на Светог Архангела Гаврила савршавамо два пута у току једне богослужбене године и то: Дан након празника Благовести 26. марта/8. априла и 13/26. јула. Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. СВЕТИ АНГЕЛИ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ Јер, Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима... (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог) Поред видљивог света, Господар неба и земље је саздао и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба, молимо се у четвртој светилничној молитви да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели, јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти Кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који Те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ С друге стране, у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш, Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим Твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и свака твар велича несхвативу славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу Литургије преподобног Јустина Ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржина, јер они собом носе светотајински символизам и собом одсликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како Истока, тако и Запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и, по свему судећи, она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. Молитва входа нам говори да свети Ангели јесу учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар, јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило Јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ. Литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео. Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио. Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање. Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље. Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. О ангелским чиновима По сведочанству српског Златоуста, Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајскипомесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели.Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, ДионисијеАреопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња.Начала, Архангеле и Анђеле.Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началникаангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св.архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символишепремудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег(III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахилзначи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------- [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и Жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. Извор: Српска Православна Црква
  18. Поводом празника Светог Архангела Гаврила, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења". Молитвени спомен на Светог Архангела Гаврила савршавамо два пута у току једне богослужбене године и то: Дан након празника Благовести 26. марта/8. априла и 13/26. јула. Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. СВЕТИ АНГЕЛИ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ Јер, Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима... (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог) Поред видљивог света, Господар неба и земље је саздао и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба, молимо се у четвртој светилничној молитви да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели, јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти Кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који Те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ С друге стране, у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш, Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим Твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и свака твар велича несхвативу славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу Литургије преподобног Јустина Ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржина, јер они собом носе светотајински символизам и собом одсликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како Истока, тако и Запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и, по свему судећи, она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. Молитва входа нам говори да свети Ангели јесу учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар, јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило Јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ. Литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео. Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио. Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање. Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље. Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. О ангелским чиновима По сведочанству српског Златоуста, Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајскипомесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели.Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, ДионисијеАреопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња.Начала, Архангеле и Анђеле.Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началникаангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св.архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символишепремудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег(III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахилзначи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------- [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и Жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Нашу деветнаесту емисију "Светотајинско богословље", усмерили смо на тему последовањâ разрешења венаца и обручења. Указали смо да је чин разрешења (скидања) венаца садржан од две молитве у којима се презвитер усрдно моли да Господ благослови брак и да њихову брачну заједницу сачува у целомудрености, љубави и честитости. Нагласили смо да је у првим временима овај чин савршаван у дому младенаца у осми дан по венчању, док се данас врши у оквиру последовања Свете Тајне брака. Наш разговор о обручењу утемељили смо на Светописамским сведочанствима: У Матејевом еванђељу помиње се обручење Маријино и Јосифово које је сходно природи ствари било засновано на јудејском обичају. У Старом Завету под обручењем или веридбом сматрало се дато обећање за ступање у брак мушкарца и жене, уз које су следили међусобни целив и упознавање родитеља. У Старом Завету има свега неколико таквих помена: Заручење Исака и Ревеке, Јакова и Рахиље, као и Товије и Саре. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО View full Странице
  20. Тумачећи савремено последовање Свете Тајне брака у осамнаестој емисији "Светотајинско богословље" посебну пажњу смо посветили символици венаца који се стављају на главе младенаца, нагласивши да су бројне символике ових венаца, али тумачење које преовладава је да ови венци символизују венце мучеништва, тачније, венце који младенце побуђују на жртвену љубав која треба да буде центар у њиховом заједничком животу. Еванђелске перикопе које бивају читане приликом савршавања ове Свете Тајне, собом носе поуку младенцима за њихов заједнички живот. Апостол Павле језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. Претварајући воду у вино, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО View full Странице
  21. Седамнаеста емисија "Светотајинско богословље" посвећена је теми савршавања аколутије Свете Тајне брака у склопу Свете Евхаристије. Поред ове значајне теме Светотајинског и обредног односа између Свете Тајне брака и Свете Евхаристије, говорили смо и о садржају и значају молитвено-поучног чина (предбрачног испита) који се обавља пре чина Свете Тајне брака. У овој емисији закорачили смо на умни пут тумачења данашњег последовања Свете Тајне брака, о чему ћемо наставити да говоримо и у нашим предстојећим емисијама. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...