Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тајна'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 103 results

  1. Иван Ивковић

    Тајна музике

    Да вам саопштим коју реч о музици, том милозвучном говору Божијем на овоме свету и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о музици сфера и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњава цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави, говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа зашиштала, у вечној жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне: …И род женин стаће змији на главу… Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо стварно створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања и наде и чекања већ Живота Самог. Небеска музика похрањена је у свему створеном. (Хилдегарда од Бингена) Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, то су душе ближе осећању неба и невидљивих анђелских светова. Али авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему, скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале посуте цвећем и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност која мами и коју треба познавати да би постала неопасна. Јер музика није небо на овом свету, она га само предсказује, издалека на њега указује и опомиње да се, сада, између нас и неба налази огромна провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке које вуку на дно језера, које, најпре омађијају, онда вуку и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути, сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу вама има бар једна душа која ће чути и чувши разумети и радовати се. Свети Варнава (Настић), из писма сестринству манастира Јазак
  2. На свечаној сједници Института православне теологије Светог Сергеја у Паризу у недјељу 12. фебруара 2012. године, додјељен је почасни докторат „Honoris causa” Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском Митрополиту Црногорско – приморском Г. Амфилохију. Звучни запис предавања После свечаности Митрополит је стрпљиво потписивао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” која је преведена на француски. У понедељак, 13. фебруара одржана је промоција француског издања докторске дисертације Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”. Овим поводом, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” које је одржао у бугарском граду Варна на богословској конференцији “Исихастичка традиција и савремени црквени живот”. Извор: Радио Светигора
  3. У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву.
  4. У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву. View full Странице
  5. ЗДРАВКО ПЕНО: Тајна Причешћа и прелест вирусоманије У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву. Ограничавање или онемогућавање народа Божијег да присуствује службама, представља насилно увођење „новог уског пута који води у Живот“, а којим могу да ходе искључиво одабрани, тј. клирици. И није ни довољно, а ни у најмањем утешно изналазити за лаос прикладне речи којима се стварност замагљује, изражава нада да ћемо се ускоро поново састати, те препоручује „умрежавање“ посредством модерних техничких решења, како би заједница опстала. Чак и када се „виртуелна Божија служба“ оправдава привременим трајањем или сурогат решењем, неопходно је сачувати свест о томе да у Евхаристији нема привилегованих опуномоћеника, нити се ико ко је крштен сме зауставити пред вратима цркве или пред капијом црквене порте. Сваки православни хришћанин, активни учесник литургијског живота, или онај који је у овим данима кризе осетио потребу да „духовно оживи“, има право да се нађе на Сабрању светих. Изолације и удаљавања од литургијског живота почетак су духовне смрти, сходно древнохришћанској изреци: „Unus chri­sti­a­nus, nul­lus chri­sti­a­nus“ – је­дан хри­шћа­нин (је) ни­је­дан хри­шћа­нин. Опасно је, црквеном Предању посве страно, и промовисање идеје „домаће цркве“ (κατʼοἶκον ἐκκλησία), као супституције за парохијску заједницу која се сабира на богослужењу. Реч је о својеврсном заговарању индивидуализма, макар под копреном породичног окупљања. Наиме, идеја породице као домаће цркве, која се врло често, чак и преко сваке мере, помиње у проповедима многих „богословских недоучки“ није правилно схваћена. Израз апостола Павла: домаћа Црква (Римљ. 16, 4; 16, 23), нема значење „породичне цркве“,[viii] већ Цркве једног места, у конкретном случају Рима, чијим се хришћанским житељима (који су се окупљали на богослужењима у кући Акиле и Прискиле), Апостол обратио посланицом. Јован Зизјулас је својевремено јасно образложио да се прихватањем наведеног појма доводи у питање одређење помесне Цркве у географском смислу.[ix] Ради се, дакле, о погрешном, не тек другачијем, биолошком и социолошком поимању Цркве, будући да се парохијска заједница верних замењује породицом. Црква није антипородична заједница, али је важно имати на уму да управо у њој, као новом сабрању верујућих у Господа Христа, породични, биолошки и сви други односи добијају прави смисао. У Цркви долазе до пуног изражаја Христове речи: Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37).[x] Тако се у животима верних испуњавају речи Апостола Павла: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 18). Ванредна ситуација, појачана увођењем „полицијског часа“, који је у нашим условима најпре покривао време служења и учешћа на недељној, а потом и суботњој Литургији, пуни је погодак за непријатеље Цркве. И ова додатна мера је на институционалном црквеном нивоу остала обавијена муклом тишином. Чини се и да аргументима поткрепљени захтеви да се одлазак на службу мора преиспитати и изузети од забране кретања, одјекују друштвеним мрежама као глас вапијућег у пустињи. Црквени врх још увек није успео да верном народу издејствује право несметаног одласка на Литургију. Неумесно је, па ипак нужно подсећање да су привилегију изласка у трајању забране кретања, без утицајних заступника својих права пред државним моћницима, добили власници кућних љубимаца и кућни љубимци. Казненом мером војно-полицијске државе којом се спречава учешће верног народа на богослужењима, удара се у само средиште нашег хришћанског бића. Нису у праву они који мисле да су властодршци били необавештени и да нису знали да се Евхаристија служи и мимо недеље. С последњом проглашеном мером забране кретања од петка до понедељка, ускраћени смо чак и за „сурогат“ предност – суботњу Литургију. Но, горак би био укус такве „победе“, јер бисмо у својој самодовољности заборавили да је Причешће неодвојиво од прослављања Христовог Васкрсења: Не варајте се: зли разговори кваре добре нарави (1. Кор. 15, 33), или, ако би се Апостолове речи примениле на нашу ситуацију, могли бисмо рећи: „Зле уредбе кваре добре обичаје“ (одласка у Цркву). Не ради се тек о томе да ли ћемо се причестити или не, већ да ли ћемо моћи да евхаристијски прославимо Васкрсење Христово. Ниједна Литургија није независна од Васкрса, будући да је свака недељна Евхаристија подсећање на васкршњу, као што је и прослављање сваког празника прослављање славног Христовог Васкрсења. Не може се недеља заменити суботом! Било би то кретање у супротном смеру од оног у којем је делао Господ Христос, који је потиснуо празновање суботе, васкрснувши у први дан Недјеље (Мк. 16, 2). Као хришћани тако и треба да бројимо дане, почев од недеље која је први, уједно и Осми дан невечерњег Царства Христовог. Плод компромиса, проистекао из плиткоће вере, богословских искривљења, која подстичу антицрквени или псеудоцрквени индивидуализам или колективизам, јесте и прећутно саглашавање с најавом „слављења Васкрса код куће“, по „моделу“ „породичног“ божићног празника, још једног нонсенса који се упорно, из године у годину, пласира преко средстава српског јавног информисања. Слављење Христовог рођења, такође је саборни догађај Цркве, зато што Син Божији није примио тек неко индивидуално тело, него је, према учењу Светог Јована Златоустог, „примио тело Цркве“.[xi] У средишту евхаристијског славља и на овај празник јесте Црква, чији је почетак управо догађај Христовог Оваплоћења.[xii] Сходно богословљу отаца, сви догађаји из живота Христовог, Πресвете Богородице и светих јесу превасходно догађаји Цркве. Тим пре је Васкрсење Христово „Празник над празницима“, који почиње у Лазареву Суботу. Прослављање васкрсења пријатеља Господњег Лазара, у историји Цркве није никада сматрано породичним догађајем, у којем су главни актери биле Лазареве сестре – Марија и Марта. Лазарево васкрсење доживљено је као праобраз свеопштег Васкрсења, другог Доласка Христовог. Не треба веровати онима који врше замену теза, те породицу стављају на место Цркве, а „настале околности“ и „ванредне мере“ оправдавају говорећи да се над небом Цркве Христове наднело краткотрајно искушење, које се може занемарити. „Лакмус папир вере“ показује одсуство базичности и присуство киселости у животу верних, а амбивалентни став иде у прилог овом другом стању духа. Равнодушност рађа реалнију претњу по живот Цркве, опаснију него било који, мање или више, убојити вирус. Стратези „new age“ религиозности ће изнова и изнова проналазити лажна покрића за духовну млакост и отровни рационализам, којом је оправдавају. И заиста је пројекат „Васкрс код куће“ највећи парадокс који су хришћанима могли сервирати вирусом страха од смрти заражени умови. Гуруи духовног релативизма су се убрзали у ширењу инфекције инфериорности, којој су сами одавно подлегли. Они не само да нису у контролисаној самоизолацији, него све агресивније насрћу на здравe чланове Тела Христовог, како би их, у наступајуће и спасоносне дане Христовог Страдања, у време које захтева највећу духовну будност, увели у насилну духовну хибернацију и обамрлост. С тако постигнутим циљем „побожно слављење“ Васкрса уз ТВ пријемнике, линкове и друге виртуелне медије многима ће се, нажалост, заиста учинити као адекватна замена за дочек и радосно слављење Пасхе Господње у освит зоре Новога Дана, у којем одјекује свепобедни поздрав из многих уста и једног срца: Христос воскресе! Ваистину воскресе! Пошто се, на глобалном нивоу, науми „синова овога века“ не могу остварити без подршке значајних црквених инсајдера, надајмо се да још увек није дошло то време да се гнусоба опустошења устоличи на светом месту (Мт. 24, 15). О околностима које ће претходити том догађају говорио је још велики првојерарх Цркве, Свети Јован Златоусти, указујући да ће пропаст стићи и на све предстојатеље који „уводе у Цркву лукаве људе, прикривене јересијархе“, тако да „неће бити потребно ђаволу много труда, када је њих посадио у сред (Цркве)“.[xiii] Многи пастири ће, према речима истог Светитеља, пасти у руке антихристу (τῷ ἀντιχρίστῳ περιπεσοῦνται),[xiv] и постати лак плен ненавиднику људског спасења. О апостасији началства Цркве, као предуслову зацарења антихриста говорио је и Свети Јован (Шангајски): „У време Антихриста доћи ће до масовног отпадништва од вере. Многи епископи ће застранити у вери и правдаће се тренутним добрим положајем Цркве. Спремност на компромисе постаће карактеристична особина људи. Нестаће правог исповедања вере. Људи ће вешто оправдавати своје отпадништво, а зло ће подржавати такво опште расположење. Људи ће се навикнути на лаж и на сладост компромиса и греха“.[xv] Ако ово знамо, онда је крајњи час да се тргнемо из сна духовне анестезије, да се сви скупа запитамо какви смо хришћани ако свој идентитет мењамо од једне до друге невоље? Они који се руководе рецептом: „змију глади испод ње се вади“, за све учињено и неучињено у име Христово могу наћи оправдање, па и убедити себе да службу Богу чине (Јн. 16, 2), премда стварног „кредита“ пред Господом немају. Преиспитивање сопственог односа према истинама вере и окружењу у којем Црква живи увек се и изнова показује нужним. Дошло је изненада време у којем се показује „ко је вера, а ко невера“. Још од апостолског доба хришћани су поучени да се Богу треба већма покоравати него људима (Дап. 5, 29), те да смо „дужни да се признатој земаљској власти повинујемо све док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда“, како је говорио Свети Филарет Московски. Траже се, дакле, пастири који ће, попут Великог Пастира, показати спремност да душу своју положе за поверено им духовно стадо, који ће будно стражити и никада олако, без борбе, јагањце не препустити вуковима, препознајући на време и „вукове у јагњећој кожи“ (Мт. 7, 15). Господ нам је рекао да не верујемо онима који ће за Њега говорити: Ево, овдје је… или ондје… Ево га у собама (Мт. 24, 23–26). Знамо да ће Христос поново доћи на Литургији, где га једино можемо препознати и где правим оком видимо и себе и друге. У атмосфери евхаристијског сабрања, а не у некој кућној варијанти, сједињени са Сином Божијим, можемо задобити залог вечног живота, јер је „Спаситељ увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе“.[xvi] Он је Почетак нашег живота, Он је и Пут и свршетак Пута. „Ми смо чланови (Тела), Он је Глава. Када се треба борити, Он се бори заједно са нама. Када треба почаст да примимо, Он је Тај који је уручује. Када побеђујемо, Он је истински Венац славе“.[xvii] Остаје нада да ће тугу, која је стигла и пре Великог Петка, заменити радост сабрања на првој васкршњој Литургији, на вечерњу Велике Суботе, и да ћемо под црквеним или небеским сводом окупљени чути и ове Пасхе стихове вас­кр­сног ка­но­на, којим нас позива Свети Јован Дамаскин: „Уста­ни­мо ра­но у зо­ру и уме­сто ми­о­ми­ри­са, пе­сму при­не­си­мо Вла­ди­ци (Христу)“, те да ћемо се изнова уверити да нема ништа „бла­го­сло­ве­ни­је не­го хи­та­ти на мо­ли­тву у освит зо­ре и при­но­си­ти Твор­цу сла­во­сло­вља и пе­сме“. Аутор: Здравко Пено ___________________________________________ Епископ Николај, „Молитве на језеру“, Сабрана дела, књига V, Шабац 2013, 130. [ii] Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, Манастир Хиландар 1991, 106 – 107. [iii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 597 B. [iv] Εἰρηναίου Λουγδουνού, Ἔλεγχος καὶ ἀνατροπὴ τῆς ψευδωνύμου γνώσεως, 4, 18, 5, PG 7, 1028 A. [v] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 А. [vi] Cassianus, De Institutis, renuntiantim, lib. IV. cap. 35. [vii] Да ли је потребно подсетити да је човеку мера Христос, на ту меру постојања и узрастања је призван (Ефес. 4, 13), и чему се нада онај ко живог човека своди на квадратну меру предвиђену за покојника? [viii] Упор. Канон 59. Петошестог васељенског сабора – Да се не врши Крштење у богомољи у кући, Свештени канони Цркве, (прев. епископ Атанасије Јевтић) Београд 2005, 172. [ix] Јован Зизјулас, Јединство Цркве у Светој Евхаристији и Епископу у прва три века (прев. са грчког: с. Јакшић), “Беседа”, Нови Сад, 1997. [x] Чувена је изрека Светог Кипријана Картагинског: „Не може назвати Бога Оцем, онај који нема Цркву за мајку“. Упор. Cyprianus Carthaginensis, De unitate Ecclesiae, 6, PL 4, 502. [xi] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Ὁμιλία πρὸ τῆς ἐξορίας, 2, PG 52, 429. [xii] Да празновање Божића има изразито еклисијални садржај види се и по томе што се у старини овај догађај прослављао заједно с Богојављењем Христовим. Зато, нема места теологији „свете Породице“, коју, како се погрешно тумачи, чине праведни Јосиф, Богородица и мали Исус, јер то није породица у уобичајеном смислу. Сходно Предању Цркве, свету породицу чине не они који су окупљени око новорођеног Христа, него праведни Јоаким и Ана, и из њиховог брака рођена Марија (Богородица). Христова породица је Црква, будући да је Он њена Глава и да је Оваплоћењем примио тело Цркве (према речима Светог Јована Златоустог). Под утицајем римокатоличке побожности, и код нас су се почеле јављати иконе праведног Јосифа с малим Христом у наручју. Господ Христос има предвечни идентитет од Бога Оца и не замењује га новим идентитетом, проистеклим од Његове Мајке, нити од праведног Јосифа. Као предвечни Логос, Он њима даје свој идентитет, и мада као човек одраста уз њих, Христос не задобија ново „ја“, јер је исти јуче и данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). [xiii] Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Εἰς τὸν κατὰ Ματθαίον, PG 58, 476. [xiv] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Εἰς τὴν πрὸς Ἑβραίους ἐπιστολήν, PG 63, 226. [xv] Св. Јован (Максимович), „Страшни суд“, Свети Кнез Лазар, 1997, 1 (17), 160. [xvi] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 С. [xvii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 429 D–500 D: „Στέφανος ἐκεῖνος εὐθύς (Mox Corona est)“.
  6. Tајна Причешћа и прелест вирусоманијa У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. ЗДРАВКО ПЕНО: Тајна Причешћа и прелест вирусоманије | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Тајна Причешћа и прелест вирусоманије У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да...
  7. Сврши се Света Четрдесетница, препловисмо пучину Часног поста од Чистог понедељка до Лазареве суботе. Празник васкрсења Лазаревог – Лазарева субота носи предукус Васкрсења Господњег. Има дубоку тајну. Лазарева субота и празник Христовог уласка у Јерусалим стоје на граничнику између Свете Четрдесетнице и Велике недјеље – Страсне (страдалне Христове) седмице. Усходећи ка Јерусалиму да добровољно прими крсно страдање и смрт Господ је припремао своје ученике за те догађаје говорећи им о своме понижењу, страдању и смрти и притом наглашавајући да ће васкрснути трећи дан. За његове ученике, ријеч о смрти из уста њиховог Спаситеља била је застрашујућа, потресала је њихова срца и умове. По Божјем промислу, када је Христос са својим ученицима стигао до Витаније, тамо је прије четири дана био умро и сахрањен Христов ученик Лазар, који је био познат и Светим Апостолима. Господ је саопштио својим ученицима вијест о Лазаревој смрти прије него што су стигли до Витаније и тако их припремио за чудесни догађај који ће услиједити. – Онај који је ишао да прими искупитељну смрт за спасење свијета дошао је да се суочи са смрћу свог вјерног ученика кога је из љубави звао својим пријатељем. Потресно је до суза било то суочење као и сусрет на Лазаревом гробу са његовим сестрама Мартом и Маријом. Њихова вјера (Господе, да си Ти био овдје, не би умро брат мој, Јн.11,20-32) је чиста, пуна оданости Спаситељу али и са назнакама људске слабости. Као да су му говориле: Господе, касно си дошао и зато Лазар умрије и сад више не може оживјети. Можемо само да се на његовом гробу заједно исплачемо... Међутим, и поред дубоке туге и људске слабости њихова срца су била потпуно отворена према Христу, што свједоче Мартине ријечи: Али и сада знам, да што год заиштеш од Бога, даће ти Бог (Јн. 11, 22). Могло би се много опширније говорити како код Марте и Марије пред гробом њиховог љубљеног брата Лазара, под дејством благе ријечи Христове вјера надјачава ограничења и разлоге људског ума примајући Христову ријеч: Ја сам Васкрсење и Живот (Јн 11,25). Марта побјеђује своје сумње и недостатке и апостолски исповиједа живу вјеру у Христа: Да, Господе! Ја вјерујем да си Ти Христос Син Божји, који долази у свијет (Јн. 11,27). Ту исту вјеру потврђује и Марија у сусрету са Христом паднувши пред ноге Његове у присуству своје родбине и пријатеља. Изазван њиховом вјером и покренут својом састрадалном љубављу према Лазару и његовим сестрама, Христос својим Божанским гласом позива покојника да устане из мртвих: Лазаре, изиђи напоље! (Јн. 11,43) и на запрепашћење свих присутних оживљава га и чини побједником над смрћу. Каква пројава божанске свемоћи и човјекољубља! Какво чудо, каква утјеха за сестре Лазареве и за све тамо присутне! Какво утврђење Апостола у вјери да је Он, Христос, извор новог и вјечног живота! Васкрсење четвородневног Лазара је величанствена потврда ријечи Спаситељевих: Ја сам Васкрсење и Живот (Јн. 11, 25). Тог момента, у Витанији, мала заједница око Христа и васкрслог Лазара предокусила је оно што ће се ускоро збити – Васкрсење Христово. Васкрсли Лазар је слика Христовог Васкрсења. Али предокушај није још пуноћа догађаја, слика не може замијенити насликаног. Лазареву болест и смрт Господ је овим васкрсењем обратио да буде на славу Божју и да се Он, Син Божји, прослави кроз њих (Јн. 11,4). Колико ће се више Христово понижење, страдање и смрт претворити у још већу славу када Он устане из мртвих и јави се као Побједитељ смрти?! Лазарево васкрсење је било истовремено духовно васкрсење његових сестара, које су се у превеликој жалости биле обукле у смрт свога брата, а његовим васкрсењем су се обукле у неизмјерну радост и нови живот. И поред наведених сличности, суштински се разликује Лазарево од Христовог васкрсења. Зато се Лазарево устајање из гроба у богослужбеном језику назива воскрешенијем, чиме је наглашено то да је он васкрснут, а Христос је самовласно васкрсао силом свога Божанства. Зато ће тек Васкрсење Христово, а не Лазарево, дати нови живот и ново биће свима који вјерују па и Лазаревим сестрама. Христос је својим Васкрсењем вјерне учинио учесницима Његове побједе над смрћу и дао им ново живљење и дисање, ново и неразориво заједништво Духа Светога. На Лазареву суботу Христос се јавља као Побједитељ смрти и прије свога Васкрсења. Васкрсењем четвородневог Лазара Он је још једном утврдио вјеру својих Апостола и свих оних који су га слиједили приликом Његовог узласка у Јерусалим и на Голготу. По људској слабости сви Апостоли су се, осим Св. Јована Богослова, поколебали и разбјежали чим је Христос био ухваћен од стране слугу свештеника и фарисеја, али је Спаситељ послије Вакрсења сабрао своје ученике да се више никада не разбјеже и не разједине, ни они, ни ученици њихови до дана данашњег. Помолимо се да се и ми, заједно за Светим четвородневним Лазарем, Дванаесторицом Апостола и са свима Светима саберемо у ове велике дане око Христа у неразориви сабор Цркве Божје коју ни врата ада неће надвладати (Мт. 16,18). Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  8. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио на празник преподобне мајке Параскеве 2019. Лета Господњег у селу Црвена Јабука код Уба. У празничној беседи Владика Милутин подсетио је на лепоту и узвишеност Господњег стварања, Његову љубав и милост према човеку, као круни тог процеса. Такође, он је указао и на важност живљења по заповестима Божјим, чињење добрих дела током земаљског живота, јер не знамо када ће се збити час другог доласка Спаситеља. Након службе, литије око храма и саборног ломљења славског колача, уследила је свечана трпеза љубави. Лепоти славља добринела су деца а Преосвећени Владика је закључио: „Будућност и тајна опстанка и напредовања Цркве и отаџбине Србије јесте управо у рађању што већег броја деце и њиховом васпитању у вери Христовој“. Звучни запис: Радио Источник
  9. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 30. јула 2019. године у Бањи Врујци. У празничној беседи, Владика ваљевски Милутин је поучавао верни народ да увек буде пун љубави, да не мрзи никога и да се увек води и живи по заповестима Божијим. Звучни запис: Радио Источник
  10. Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала! Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи. Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре. Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”. Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека. Бар два разлога за поштовање здравствених прописа Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”! Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја! Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза. Зашто једна кашика? А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом? Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају. За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива. Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком. ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере. При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа. Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Поуке.орг - инфо

    Тајна је у смирењу

    Наш однос са ближњима најчешће је одређен нашим духовним стањем. Ако смо узнемирени, нестрпљиви, пуни срџбе, одлучни да решавамо ствари на лицу места, и то на непримерено брз и једностран начин, резултат нашег деловања, готово увек, биће неповољан. Нећемо успоставити одговарајући однос са другим човеком, а управо то је најважније од свега: однос. Наравно, то не значи да по сваку цену изнудимо добре односе, него да учинимо све што зависи од нас самих. Ако упркос свој нашој доброј намери и уложеном труду, нисмо постигли резултат, то значи да ми нисмо узрок неуспеху. Међутим, невоља је у нашем лошем почетном ставу који има свој узрок у нашем лошем духовном стању, јер управо он одвраћа нашег ближњег од нас. У том случају сва одговорност је на нама. Стање нашег духа прати нас ма где се кретали, у било којој ситуацији се налазили – на радном месту, у школи, у породици, на путу и др. Важно је да у свим околностима задржимо унутарњи мир и тако умирени да реагујемо. Слободно се може рећи да је најважнија примена овог духовног закона у породици. Родитељи су дужни да васпитавају своју децу, а за то је изнад свега неопходно владање над самим собом. Старац Тадеј Витовнички усмерава нас у том правцу: „Ако хоћеш да васпи- таваш, најпре мораш да се смириш. Родитељи кажу: тако мора да буде, ту дете да буде. А дете неће! Дете не може да мирује зато што је у развоју и стално је у покрету! Стално. И кад погреши нешто, мајка и отац обично избију дете. Али, није то средство да се научи дете да буде послушно. Може по неки пут и то да буде, али увек из љубави и да дете осећа љубав, и да осећа да ти ниси гневан. Јер ако у гневу некога саветујеш или хоћеш да исправиш, ништа нећеш постићи. Ако хоћеш некога да изведеш на прави пут, да га водиш, да га саветујеш, а он неће да одмах прими савет, мораш најпре сам да се смириш и да, са пуно љубави према њему, изложиш своје мишљење, и он ће га онда примати, јер је од срца к срцу. Али кад ти хоћеш да буде тако како ти мислиш по сваку цену, од тог онда нема ништа. То не може. То је ништа. Зато увек расте и развија се у детету противљење“. Ово је наук за многе. Колико пута родитељ истуче своје дете због нек грешке, а да му није објаснио разлог? Колико пута нареди детету да мора да уради нешто без икаквог објашњења? То није добро јер дете има потребу за објашњењем, оно га очекује чак и ако у том тренутку не може да га прихвати. Дечји осећај за правду тражи своје задовољење и зато је њему толико важно да зна разлоге својих родитеља. Уколико су родитељски разлози у том моменту неприхватљиви за дете, оно ће о њима ипак размишљати и биће умирено свешћу да се не ради ни о каквом родитељском хиру већ, напротив, о њиховом оправданом ставу. Ако се став родитеља разложи и преведе на дечји језик са пуно љубави, дете ће то осетити и срцем разумети, чак и ако његов дечји разум то одбацује. Пре много година у Сиднеју једна млада девојка је дошла код свог парохијског свештеника и саопштила следеће: „Оче, имам велики проблем. Били Грајам долази из Америке и одржава скуп на стадиону. Свим срцем желим да идем да га слушам, али мој отац не дозвољава и прети да ће ме се одрећи ако одем. Једино објашњење које понавља је да смо ми Срби православни и да њега не занима никакав Били Грајам и његове празне приче о вери. Он никако не схвата да ја то желим од свег срца и да ми није јасно зашто не треба да идем.“ Свештеник је саслушао ову младу девојку, разумео њену разумну потребу за разложним објашњењем и препознао жеђ њене душе за речју Божјом. Одлучио је да организује сусрете са омладином на којима је објашњавао основне појмове православне вере. На њима су поред ове девојке били присутни и њени пријатељи. Када је дошло време Билијевог програма, млада парохијанка није имала никакву жељу да иде на ову представу. Из овог примера се види да је младим људима неопходно суштинско објашњење и да њихову чежњу за правдом и Богом не може задовољити само површна констатација, која прати забрану, да чланови Цркве то не раде. Ако родитељи нису у стању да својој деци објасне зашто треба да се понашају на одређен начин у одређеној ситуацији, могу слободно да се обрате своме парохијском свештенику и затраже помоћ. Но, основна ствар коју сваки родитељ треба да зна јесте да је неопходно да стекну унутарње смирење, јер само смирен човек може да са љубављу учи другога. Имајмо на уму да ми обављамо божански посао овде на земљи јер васпитавамо и подижемо децу која су створена „по лику Божјем“. Од вештине којом будемо вајали тај божански лик у своме детету, зависиће његова будућност и његова вечност. Учимо се зато смирењу, које је дар од Бога, и пренесимо то смирење на своју децу, радост и узданицу нашу. Протопрезвитер-ставрофор Милорад Лончар Приредио: Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Православље (бр. 1243-1244)
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Богојављење са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да су небеса отворила док се Господ крштавао у Јордану. Повезана вест: Митрополит Амфилохије са Немањине обале: Властодршци, дођите да се крстите часним крстом и да будете са својим народом! „И открила се најсветија тајна, тајна из које израстају све тајне, тајна из које се изњедрила васиона, сва Божанска творевина, тајна Свете Тројице, тајна Бога љубави Оца и Сина и Духа Светога. И од тога тренутка вјечна Божанска свјетлост је обасјала и Јована Крститеља и ријеку Јордан и свету земљу Палестину. Обасјала је читави свијет“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је та велика тајна остала присутна до данашњег дана и остаће до краја свијета и вијека са нама и међу нама. „То је тајна Божанске љубави, Божанске истине, Божанске доброте, Божанске мудрости… Отада, па до данас и до краја свијета и вијека Бог није неко непознато далеко биће, апстрактно биће философа и мудраца о коме они причају и приповиједају, него је Бог који је са нама Бог Емануил, који је ту са нама и међу нама, присутан у нама као вјечна љубав и као вјечна истина. То је оно што се јавило на овај дан“, објаснио је Владика Амфилохије. Казао је да је кроз Христово крштење свако људско биће призвано да се крсти. „Да доживи да прими у себе ту Божанску, вјечну, светотројичну тајну – да му се јави Господ и Света Тројица да га испуни. Шта је друго света тајна крштења до управа та света тајна која се кроз Христово крштење открива и дарује и нама, свакоме људскоме бићу“, нагласио је он. Најавио је данашње саборно крштење око осамдесет Подгоричана на саставцима Рибнице и Мораче рекавши да ријека Морача тако постаје ријека Јордан. „И та велика и света тајна Бога љубави усељава се у њих, обасјава их изнутра. Примају тај квасац вјечне истине, вјечнога живота“, закључио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је током Литургије рукоположио у ђаконски чин Владимира Милуновића, координатора канцеларије Добротворног фонда Митрополије црногорско – приморске „Човјекољубље“. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је потом раздијељена вјернима. Посебно је поздравио седамдесет православних вјерника из Скадра који данас, на челу са својим свештеницима присутвују овоме сабрању. Осврнуо се кратко и на Владин дискриминаторски антизакон о слободи вјероисповијести и поново позвао властодршце да га повуку. „Дај Боже да ови наши који су на власти од братоубилачког и богоубилачког закона ослободе и себе, и Црну Гору. А и нас, овај народ Божји да ослободе од тог закона. Није циљ ниједне власти на свијету да буде богоубилачка и братоубилачка. Ја се надам посебно ова наша власт да неће то дозволити, него ће тај безбожни закон повући“, поручио је Митрополит Амфилохије. Потом је према Немањиној обали кренула Литија у којој хиљаде вјерника пружају молитвени отпор безакоњу црногорских властодржаца који дискриминишу СПЦ у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше богочуване Епархије канадске Српске Православне Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! “И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу…” (1 Тим. 3, 16). Ми смо обавијени тајнама. Тајна је овај видљиви свет. Тајна је невидљиви свет. Тајна је космос или звездани систем. Свака травчица је тајна. Тајна смо ми сами себи. А тек колико је за нас тајна наш ближњи. Зато велики наш песник и вели: “Тајна чој’ку чојек је највећа”. Или како на другом месту Преподобни Јустин Ћелијски вели: “А кад се око твоје озбиљно загледа у лице ближњег твог, колико тајни и загонетки сагледа у њему! А свака од њих по - урвина!” Али изнад свих тајни је Бог. Никад докучива. И ту тајну ми смо почели потпуније сазнавати Оваплоћењем Сина Божијег. То је светајна. Христос је тајна над тајнама. Он је света тајна. Он је вечна тајна. А то је тајна вере или како је Свети Апостол назива побожност. Божић је показао шта је наш смисао: обожење. Или како рече Св. Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати”. Зато Св. Јован Златоусти негде вели да је ово празник над празницима. Јер без Витлејема не можемо схватити ни Богојављење ни Преображење, ни Страдања. Да се Христос није оваплотио ништа тога не би било. Он је објаснио смисао нашега живота. Или другим речима: Он је смисао нашег живота. Он је и једина новина под овим сводом небеским. И остаће такав. Увек чини све новим (Откр. 21, 5). Живимо у свету где се свело на материјално и потрошачко, у свету који се све више удаљава од Бога и Цркве Његове. И не само то, него се удаљава човек од ближњега свога, па и од самога себе. Не налази смисао свога живота. “Ван Богочовека, мисао човека је потпуно бесмислена”, рече један велики наш богослов. Па наставља: “Мука је, свемука, …бити човек без Богочовека Христа; а радост и сверадост је бити човек са Богочовеком Христом”. Божић је празник да се вратимо Богу, Цркви, својим светим прецима, и на крају самима себи. Колико се свакога дана хришћанских породица распада? Колико има дечице која због тога плачу? Колико има самих, напуштених, одбачених, презрених, болесних, старих и младих? Паде ми на памет дивна песма нашег великог песника: Сутра је Празник, своју светлост меку, Кандило баца и собу ми зари, Сам сам, из кута бије сахат стари, И мучни часи неосјетно теку… Зато, сетимо се, драга браћо и сестре, код колевке Богомладенца, свих њих. Помозимо их материјално и духовно. Због њих се Син Божији оваплотио као и због нас. Он је “постао сиромашан да бисмо се ми Његовим сиромаштвом обогатили” (2 Кор. 8, 9). Не заборавимо Његове речи: “Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју” (Мк. 9, 41). Хвала Вам на свакој помоћи, било финансијској, материјалној или пак у раду, нашој Епархији, нашем Манастиру, црквама и свакоме невољнику. Нека Вам Господ строструко врати сваким “даром добрим и сваким поклоном савршеним” (Јак. 1, 17) у Новој 2020. Нека Вас благослови Својим небеским благословом и награди вечним Царством. Од срца Вас поздрављамо радосним речима: МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2020 ГОДИНА СПАСЕЊА! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ Извор: Епархија источноамеричка
  14. Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру
  15. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин сужио је Свету Архијерејску Литургију на празник Преподобне Мати Параскеве уз саслуживање монаштва и свештенства u Храму посвећеном овој Божјој угодници у селу Црвена Јабука код Уба. У празничној беседи Владика Милутин подсетио је на лепоту и узвишеност Господњег стварања, Његову љубав и милост према човеку, као круни тог процеса. Такође, он је указао и на важност живљења по заповестима Божјим, чињење добрих дела током земаљског живота, јер не знамо када ће се збити час другог доласка Спаситеља. Након службе, литије око храма и саборног ломљења славског колача, уследила је свечана трпеза љубави. Лепоти славља добринела су деца а Преосвећени Владика је закључио: „Будућност и тајна опстанка и напредовања Цркве и отаџбине Србије јесте управо у рађању што већег броја деце и њиховом васпитању у вери Христовој“. Извор: Радио Источник
  16. На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.
  17. На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Драга браћо и сестре! Данас смо оставивши своје уобичајене послове дошли овамо на Христову Тајну вечеру. Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно. Данас Литургија наставља да буде Тајна вечера, зато што њен смисао остаје скривен за велики број људи. Али сте се ви, православни хришћани овог града окупили овде како бисмо се сви сјединили с Богом у молитви и причешћивању Светим Христовим Тајнама. Управо сједињење с Богом представља главни циљ људског живота. То је главни циљ, чак и ако га нисмо потпуно свесни, чак и ако га не формулишемо у том облику. Човек није створен ни због чега другог, човек ни због чега другог не долази у свет осим како би сјединио своју душу с Богом кроз веру у Њега, кроз уздање у Њега, кроз спознају Њега и сједињење с Њим у осећању љубави, наде и вере. О томе да је Творац овог света, Творац сваког од нас, као и Промислитељ Који се на посебан начин брине за постојање нашег света и сваког од нас не говори нам само осећај да постоји Виша сила, већ и искуство сваког од нас, који смо проживели макар мало дужи животни период о којем смо иоле озбиљније размишљали. Кроз искушења и радости, кроз срећу и незгоде, кроз падове и покајање Бог нас доводи до самоспознаје. Сјединивши се с Њим људска душа добија све наслеђе Божије: Бог је свемогућ и бесмртан и људска душа, сједињујући се с Богом постаје бесмртна и свемогућа. Господ чује и испуњава молитве овакве душе, зато што су ове молитве на корист и самом човеку и онима за које се он моли. То је велико искуство Христове Цркве која постоји две хиљаде година, и оно треба да постане лично искуство сваког од нас. Треба да осетимо ово јединство с Богом, да га спознамо, не само на основу књига и проповеди, већ пре свега у свом животу. „Тражите Бога и жива ће бити душа ваша“ (Пс. 68: 33). Ова спознаја је највиша, најлепша, али и најтежа. Није случајно то што сам данашњу беседу почео од тога да смо сви ми оставили своје свакодневне послове и дошли у храм на Христову Тајну вечеру како бисмо се сјединили с Речју Божијом, с Господом Исусом Христом. У данашњем Јеванђељу смо читали како је Господ дошао у кућу код Својих пријатеља. Ту су биле две сестре: Марта и Марија. И једна се бринула да почасти госте и за трпезу, што је само по себи било исправно. То је чинила од свег срца и то је био начин на који је могла да послужи свом Учитељу, Господу Исусу Христу и својим ближњима. Друга сестра је седела покрај Христових ногу и слушала је речи Божије, упијала их је и сједињавала се с њима. Кад је Марта с прекором рекла Спаситељу да ју је Марија оставила и да јој не помаже у кућним пословима Господ је изговорио следеће речи којих се сви сећамо: „Марта! Марта! – рекао јој је с љубављу и захвалношћу за њену бригу – бринеш се и узнемираваш за много. А само је једно потребно“ (Лк. 10: 41). Да, наравно, треба и трпезу треба спремити, и наши кућни послови су потребни – и то је израз наше љубави према ближњем, али ни у ком случају не треба да заборавимо главну бригу – сједињење наше душе с Богом. Није случајно што у одломку из Јеванђеља чујемо како једна жена угледавши Христа одмах после овог разговора у кући Лазара, Марте и Марије каже: „Благо Жени Која те је носила, Која Те је дојила Својим грудима, благо Твојој Мајци, благо Пресветој Богородици!“ Заиста је тако! А шта каже Христос? Он изговара апсолутно запањујуће речи. Знамо да је Мајка Божија часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Нико не може да се упореди с Њом. И одједном Сам Спаситељ на усклик ове жене – „Благо утроби која Те је носила, и грудима које су Те дојиле“ (Лк. 11, 27) – каже да има још блаженијих људи. На овом свету постоје још срећнији људи. Ко су они? То смо ми. Ово јесте запањујуће, али су то речи Самог Сведржитеља Бога, речи Свете Тројице, речи Господа нашег Исуса Христа. Још су блаженији, каже Он они „који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11: 28). Ево ко је заиста блажен – они који држе реч Божију у свом срцу и испуњавају је. Можемо бити још блаженији од Мајке Господа, зато што је Она бескрајно смирена и уступа нам ово блаженство само да бисмо се сјединили с Њеним Сином, да бисмо стекли бесмртност, да бисмо стекли велику радост да будемо заједно с Њеним Божанским Сином. Она се умањује исто као што се умањивао Њен Божански Син. Ево на какве задатке који нам се постављају у овом животу подсећају икона Пресвете Богородице и данашње Свето Писмо. Сад ћете приступити светом Путиру и причестити се Светим Христовим Тајнама. Бићете учесници исте оне Тајне вечере на којој су били апостоли. Исти Господ Исус Христос ће вам дати исто и истинско Своје Тело и истинску Своју Крв. Ово је главно у нашем животу, то нас сједињује с Богом, исто као и Његове речи које смо чули у светом Јеванђељу, њихово разумевање и размишљање о овим Божијим речима, молитва Богу и испуњење Његових заповести. Све ово од срца желим свима вама, окупљенима у овом храму пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Окупили сте се и сами за себе, и за своје ближње за које се молите. Нека Господ благослови све вас и све оне који се налазе у вашем срцу пуном љубави. Амин!“ Извор: Православие.ру
  19. У недељу, дана 29. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит мр Наум (Милковић), Епархија горњокарловачка, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји-ставрофори Чедо Лукић и Саша Кузмановић, пароси боровски и вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, и ђакони Војислав Николић, Радован Арсеновић и Срђан Лукић. Владика Херувим је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Срђана Дангузовића. Владика Херувим је у свом архипастирском обраћању рекао следеће: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија. Кроз данашње свето Јеванђеље могли смо да се поучимо како требамо да се усмеравамо у нашем духовном животу, те како да изграђујемо међусобне односе и на првом месту свој однос према Господу Богу. Чули смо које заповести требамо вршити како бисмо задобили Царство Небеско. Две највеће Божје заповести су: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”. Заиста је велика Тајна када међу собом имамо изграђену Божју љубав. Данашње свето Јеванђеље нас упућује какви би овоземаљски живот требамо да изграђујемо. Наша љубав према Господу права је само онда ако имамо љубави према другима, јер без те љубави не волимо Господа на истински начин. Љубећи Господа и ближњега свога постајемо истинољубиви и наша љубав добија својства оне вечне љубави. Сваки човек је икона Божја и без љубави према свакоме човеку не можемо имати љубави према Господу. Ако кажем ”Волим те Господе”, а брата свога мрзим онда ту нема никакве љубави. Ту нема жртве у љубави која нас води у Царство Небеско. Заиста се требамо трудити да изграђујемо праву љубав, почевши од свештеника а затим и народа, јер смо сви Црква Божја. Ако се изграђујемо у духу да љубимо једни друге тада смо на путу Јеванђеља. Тада смо христоносци и крстоносци. У току ове недеље прославили смо Воздвижење Часног Крста празнујући тако крст који сви ми требамо да узнесемо ка Голготи. Требамо сви да се разапнемо једни за друге и тако да прославимо Господа нашега Исуса Христа. Поред учења из дивног јеванђелског одељка данас смо имали и велику духовну радост у овом светом храму јер смо рукопроизвели у чин презвитера оца Срђана. Он такође треба да се поучава јеванђелским истинама да би био пастир добри и да му пример за то буде сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Као пастири требамо увек да се поучавамо на примеру Господа нашега Исуса Христа. Господ је глава пастирског дела које се продужило на апостоле, а касније на епископе и осталу јерархију која се развила током историје Цркве. Предање које смо наследили требамо да носимо у пуноћи која је у Христу. Ако Христа немамо и Христа не носимо онда не можемо да остваримо богоугодно дело које нам је задано. Задато нам је да ширимо љубав и да будемо проповедници Царства Небедскога, да Христа не дамо ни за шта. Ако Христа издамо онда наше пастирско дело неће бити остварено. Надам се да ће у личности оца Срђана бити Пастир Добри, онај који ће напајати стадо Јеванђељем Христовим и пронети Крст Христов у парохији која ће му бити поверена. Треба да проповеда васкрслога Христа, Јеванђеље Христово, да буде следбеник љубави Божје и да ту љубав проноси и изграђује међу својом паством. Доста дуго га познајем и верујем да ће он знати да је његово пастирско утемељено на Христовом примеру. Ако смо добри пастири следимо Христов пут и љубимо Истину, Пут и Живот – самога Господа Исуса Христа. Христос је Онај који нас и у најтежим тренуцима теши и крепи и свештенство и верни народ. Свако време носи недаће, али смо ту ми пастири да напајамо стадо надом и љубављу којима је извор у Јеванђељу. Ако будемо стремили томе циљу знаћемо да смо на путу Царства Небескога. Захвалио бих се, поред свега, оцу Науму који је заједно са нама проводио дане у манастиру Крки и учио се Јеванђељу. Поред свих својих манастирских обавеза у Епархији горњокарловачкој дошао је овде да са нама подели ову духовну радост. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. На празник Светог мученика Евсингија и претпразништво Преображења, 18. августа, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Звучни запис беседе Митрополиту Амфилохију саслуживали су: протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протонамјесник Радоје Мијовић, старешина Храма Светог Ђорђа у Бору, јеромонаси Прохор Јосифов и јеромонах Јустин Мреновић, ђакони Александар Лекић, Игор Пешикан и Благоје Рајковић. У току Литургије, Свете тајне крштења и миропомазања примио је новопросвећени слуга Божији, Радомир Митић из Лесковца, а кум на крштењу му је био Никола Поповић из Подгорице. Послије прочитаног Апостола и Јеванђеља, сабраном вјерном народу ријечима архипастирске бесједе, обратио се Митрополит Амфилохије дјелећи радост због тога што се у Цетињском манастиру родила једна нова душа и што је брат Радомир дошао из Лесковца код ћивота Светога Петра Цетињског и руке Светог Јована Крститеља, која је Христа крстила у Јордану, и честице Часнога крста на коме је Христос разапет, да прими благослов и постане дјете свјетлости. Владика је подсјетио да увијек када се у име Христово крштава нека нова душа, пјевамо дивну пјесму: Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли, алилуја! Крштење у име Оца и Сина и Духа Светога је прва и основна тајна људскога и хришћанскога живота и представља погружавање у тајну божанску: Оца и Сина и Духа Светога. Поучио је Архиепископ цетињски сабране да је прво рођење, тјелесно од оца и мајке, рођење за овај свијет и земљу, за живот који је пролазан. „Крштење Духом Светим и водом, на које је призвао Христос све људе и земаљске народе, је препорађање смртнога земаљскога живота огњем вјечнога и непролазнога живота силом Духа Светога животворнога. Човјеков дух и душа, тијело које је рођено у пролазном свијету и које би остало пролазно, ништавно и роб смрти и пролазности, прима не себе тај велики Божији дар – Тајну крштења.“ Казао је владика Амфилохије да се хришћани разликују од свих других људи и народа по томе што примају на себе тај Свети печат дара Духа Светога којим се запечаћује: човјеково чело – ум, очи – да гледају према вјечности, нос – да мирише правду и истину Божију, усне – да говоре правду и истину Божију, уши – да слушају што је Божије, груди – да сво биће човјеково буде освећено силом Духа Светога, леђа, руке, ноге ..сво човјеково биће. Посебно је нагласио да је у човјековом животу најважнији тај Божији дар Свете тајне крштења: „Човјек је бесмртно вјечно биће, и то је оно што примамо кроз Тајну крштења и остале Свете тајне, врлине живећи по заповјестима Божијим, примајући у себе оне божанске силе и енергије, нарочито примајући Тијело и Крв Христову – Свето причешће.“ Причешћујући се Њега постајемо једно са Христом постајући дјеца свјетлости и бесмртности, бесједио је Високопреосвећени владика Амфилохије и додао: „И као што је Христос призивао небескога Оца и био послушан Њему до смрти, тако и ми исповједамо Оца небескога као свога Оца: Оче наш који си на небесима да се свети Име Твоје да дође Царство Твоје …“ Ту дивну молитву смо научили од Христа и у њој исповједамо Свету Тројицу, истако је Митрополит. Појаснио је да Име Божије, које нам је Бог преко анђела јавио и открио Мајци Божијој, јесте Исус Христос, а Царство је Царство Духа Светога који долази и силази на нас у свим Светим тајнама: миропомазања и крштења, литургији. На Литургији призивамо Духа Светога на нас и наше дарове да нас преобрази у своје храмове а наше приносе, хљеб и вино, претвори у Тијело и Крв Своју. Даље је објаснио да се на Литургији ми причешћујемо Њега и Његове љубави и постајемо једно са Њим и једни са другима, не само у овом животу него у вјечности. „Црква Христова једна Света саборна и апостолска јесте тијело Христово, која нам дарује живот вјечни и непролазни, бесмртност. Зато се радујемо данас да је једна нова душа рођена – новорођена, наш брат Радомир, у овој дивној светињи гдје се родило толико душа кроз вјекове. Овдје се више од 500 година рађају и препорађају безбројне душе, постајући дјеца Божија, дјеца Свјетлости и синови Христа Бога“, поручио је на крају свог пастирског слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска Митрополит Амфилохије: У човјековом животу најважнији дар је Света тајна крштења | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM На празник Светог мученика Евсингија и претпразништво Преображења, 18. августа, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и...
  21. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је 30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине, у народу познатије као Огњена Марија, свету архијерејску Литургију у велелепној цркви посвећеној тој угодници Божјој у Бањи Врујци. У молитвеном присуству веома великог броја верника, Преосвећеном су саслуживали умировљени протојереј-ставрофор Велибор Бојчић, клирик у Митрополији аустралијско-новозеландској; протојереј-ставрофор Живадин Протић, старешина храма Сабора српских светитеља на Карабурми; ђакон др Ивица Чаировић, саслужитељ у цркви Лазарици на Звездари; као и велики број свештеника и ђакона из Епархије ваљевске. После трократног опхода око светиње, Владика је преломио славски колач, освештао жито и уручио архипастирске грамате г. Владимиру Марјановићу из Београда и гђи Благици Костић из Ракара за њихово ангажовање и пожртвованост приликом уређења храма Свете великомученице Марине у Бањи Врујци. После свете Литургије испред светиње је приређен културно-уметнички програм, уследила је трпеза љубави на којој је ваљевски архијереј најавио обнову Покровског храма у Бањи Врујци. -Црква света је својом мудрошћу прописала све како треба, па се тако мудрошћу Божјом служе бденија уочи славе. Ми који долазимо редовно у храм, пратимо живот светих, па тако знамо зашто славимо Огњену Марију, јер нас томе Црква поучава. Света Литургија је најузвишенија. То је тајна над тајнама. Сам Господ је установио свету Литургију на Велики четвртак, уочи свог страдања и поласка на Голготу. Она је основ наше вере, рекао је епископ Милутин. -Молим родитеље да усаде семе вере Христове својој деци јер без крштења нема спасења. Мајка Црква нас је све научила, само ако имамо уши да чујемо. Јер дошли смо да се суретнемо са Богом, да живимо по заповестима Божјим, да свој живот ускладимо према Њему. Живот веома брзо пролази и да сви идемо ка Христу, стога треба да водимо рачуна о својим мислима, речима и делима. Поготово када старимо, треба да пазимо јер ваља нам изаћи пред Њега. Сада се купује Царство Божје. Не сутра, него данас. Покајмо се за грехе док још није касно, истакао је Владика. -На бденију сте чули какав је био живот Свете Марине. Дошли смо да јој се помолимо, да је прославимо. Не заборавимо да је она од истог састава као и сви ми, да је имала чудесан ум и тело. Наше тело је чудесна тајна. Како је Бог створио човека, то је задивљујуће. Сваки човек је икона Божја. Сам Христос је постао човек. Каква част људима! Водите рачуна о свом телу, клонитее порока, не чините зло. Тело твоје је светиња, тело твоје је храм Духа Светога. У њему треба да борави Дух Свети. Све нам је дато. Дужни смо да се, ако се упрљамо, покајемо, да сперемо сву нечистоћу, сведочипо је Преосвећени Владика позивајући људе да слушају речи блаженопочившег патријарха Павла који је имао љубави за све људе, и пријатеље и непријатеље: -Господе, просвети наше непријатеље и нека знају да зло добра донети не може. Бог прашта, али и позива на покајање. Љубимо све, и пријатеље и непријатеље. Трудимо се да не мрзимо. А ако мрзимо, покајмо се, јер Он (Бог) прашта. Радујте се што сте овде, што слушате реч Божју, што на Литургији иштете живот вечни, поручио је на крају проповеди епископ Милутин, честитајући славу протонамеснику Владимиру Терзићу, старешини цркве у Врујцима, као и верном народу који је у веома великом броју увеличао славско сабрање. После свете Литургије уследила је трпеза љубави на којој се обратио домаћин протонамесник Владимир Терзић. Захваливши епископу Милутину који је својим доласком и служењем свете Литургије духовно окрепио верни народ колубарског намесништва: -Људи у ову бању долазе ради телесног излечења, а ви сте духовно окрепили овај народ који је жедан речи Христове. Старешина цркве је захвалио сваком служашчем понаособ, као и домаћинима породици Тришић, благодарећи којој је у великој мери организована слава: -Знате да је тешко припремити славу за хиљаду људи. Поред породице Тришић, много је људи приложило дарове за ову прославу, рекао је протонамесних Терзић. Владика Милутин још једном заблагодаримо на дивном сабрању, пре свих Господу и Мајци Божјој, домаћинима и старешини цркве, и обнародовао да се креће у обнову храма Покрова Пресвете Богородице у Бањи Врујци, у непосредној близине фабрике воде. На поменутом месту налазе се остаци богомоље коју су комунисти срушили 1946. године. Прота Марко Танасковић почео је да гради 1943. године. Храм је само три године касније претворен у ругло. Историјска неправда исправља се после више од седамдесет година уз наду и веру да ће обновљена светиња засијати у славу Божју. Славска сабрања у Бањи Врујци не могу се замислити без наступа фолклорних друштава, па су изведене игре из Србије, а гуслар Стефан Милић, ученик средње Економске школе у Ваљеву, родом из Бање Врујци, подсетио је на лепоту српске традиције и народне поезије. Извор: Епархија ваљевска
  22. На празник Рођења светог Јована Претече – Ивањдан, дана 07. јула 2019. када капела у Негославцима прославља своју храмовну славу, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Драгомир Живанић, парох негославачки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан у који прослављамо Рођење Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Велика се Тајна налази у личности светог Јована о чијем смо чудесном рођењу могли чути у данашњем Јеванђељу. Свети Пророк Јован позивао је људе на покајање реченицом која је свима нама добро позната: ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Нема ништа лепше од тога када се човек покаје и тиме спаси своју душу. Покајање је дато човеку да обнови себе, да једним другим очима гледа Христа. Покајањем се човек обожује, Христос се усељава у онога који срцем и душом затражи опроштај и благослов Божји. Често пута се окрећемо од Цркве, окрећемо се од покајања које нас усмерава ка Царству Божјем. Ако су наше духовне очи замрачене утолико оне не препознају Христа који нам се даје. Тада страда и тело, настаје тескоба и униније које спречава човеку да уђе у заједницу са Господом. Заједницу са Господом остварујемо на светој Литургији кроз Тело и Крв Христову. У овом свету нема лепшег цвета од покајања које нам се открива кроз Тајну данашњег празника и личност светог Јована Претече. Али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој” – пророковао је свети Јован о доласку Спаситеља света. У нашем целокупном домостроју спасења све је устројено тако да би човек могао да буде спашен. Све у Цркви води човека да стане са десне стране при другом Христовом доласку. Као народ требамо да се трудимо, да преображавамо своју душу и да примимо Христа у своје срце. Тада стварност која је пред нама гледамо духовним очима. Стварност није нимало лака и одвраћа нас од Тајне побожности, Тајне покајања и благодатног живота у Цркви Божјој. Морамо бити спремни на та искушења која се човеку намећу. Ако се на том путу и спотакнемо могуће нам је да се кроз покајање вратимо на пут нашега спасења. Свет нас води оним широким путем који нам обећава лагодан живот. Тим путем не треба да идемо. У духовном и аскетском погледу на живот, као народ смо позвани да идемо уским путем који са собом носи недаће и немоћи. Али на том путу се срећемо са Христом којим преображавамо себе. Радујем сам што сам данас у овом светом храму у Негославцима. Храм плени својом лепотом, али је још лепше видети народ сабран у храму. Узалуд су зидине и грађевине ако нема народа који собом чини пуноћу и украс светог храма. Узалуд су нам храмови и зидине ако ви нисте ту. Радујем се што овде у Негославима видим народ у овом броју, народ који се причестио – а то је суштина нашега живота у Цркви. У срцу сам осетио да ова заједница заиста живи животом у Христу. Нека сте живи и благословени и нека наш народ опстане на овим благородним просторима чије њиве и ливаде могу хранити и целу Европу. Лако се тога одричемо и напуштамо огњишта мислећи да ће нам живот бити бољи тамо где одлазимо. Често пута чујем да није тамо лако живети и опстати. Народ својим бићем увек жели да се врати на просторе где је рођен. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...