Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'тајна'.
Found 78 results
-
На предавању одржаном у недељу, 23. јуна 2019. године, Вук Јовановић је анализирао симболички и фактички однос између великог јеврејског празника ослобођења из Египта (Пасхе) и Тајне вечере, установљујућег догађаја за Цркву. Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке -
Пред сам почетак својих страдања Господ окупља ученике на Тајној вечери. Иако је Господ наш имао право да каже: „Ништа нисам говорио тајно“ (као што је рекао непријатељима својим); иако је хришћанству страно расположење завере и конспирације, а тим пре празна игра с тобожњим тајнама, у тајанственошћу, са скривеним, као што је својствено окултистима, у срцу хришћанства је – тајна. Вечера Христова је – тајна. Пре свега зато што се ученици окупљају око Учитеља кога свет мрзи, кога мрзи Кнез овога света што пребива у обручу злобе и смртне опасности, која открива великодушност Христову и захтева верност од ученика. Тај захтев, прекршен страшном издајом од стране Јуде и несавршено испуњен од стране других ученика који падају у дремеж услед малодушности, услед малодушних слутњи, онда кад треба да буду будни с Христом за време молитве о чаши (Мт 26, 39). Петар се у великом страху и с клетвама одрекао свог Учитеља. Сви ученици су се разбежали. Али граница између верности, макар и несавршене, и потпуности издаје – остаје. То је страшна граница: непомирљив судар између Његове великодушности и светости, између Царства Божијег, које он објављује и доноси људима, и царства Кнеза овога света. То је толико непомирљиво да се, приближавајући се тајни Христа, налазимо пред последњим избором. Јер, приближавамо се Христу толико близу, да верници других религија то не могу ни да замисле. Они не могу да замисле да је могуће толико се приближити Богу, колико се приближавамо ми, када кушамо тело Христово и пијемо крв Његову. То је тешко и замислити, а камоли изговорити! Како ли је било апостолима да први пут чују речи којима је Господ успостављао истину Евхаристије! И тешко нама ако не осећамо макар делић оног трепета који је тада, мора бити, обузео апостоле. Тајна вечера представља тајну и због тога што је требало да буде скривена од непријатељског света, и зато што је у њеној суштини – недокучива тајна последњег силаска Богочовека међу људе. Цар царствујућих и Господ господствујућих својим рукама пере ученицима ноге и на тај начин показује своју смерност свима нама. Чиме се то може превазићи? Само једним: предати себе смрти. И Господ то чини. Ми смо – слаби људи. И када наша срца постају мртва ми желимо благостање. Али док нам је срцe живо, грешно али живо – за чим жуди живо срце? За тим да постоји предмет љубави, бескрајно достојан љубави, да буде могуће да се такав предмет љубави нађе и да се њему служи, не жалећи себе. Сви снови људски су – неразумни, зато што су снови. Али људи су живи док живо срце стреми не благостању, већ жртвеној љубави, томе да будемо обрадовани неизрецивом великодушношћу према нама и да нам некакав део великодушности одговори на то и верно служи Цару царствујућих и Господу господствујућих, који је толико великодушан према својим слугама. Господ наш у лицу апостола назвао нас је својим пријатељима. О томе је још страшније помислити него о томе да смо робови Божији. Роб може клањајући се да сакрије поглед; пријатељ не може да избегне сусрет с погледом свог пријатеља – прекоран, опраштајући, који види срце. Тајна хришћанства, за разлику од тобожњих тајни којима лажна учења саблажњавају људе – јесте као погледу недокучива дубина најпрозирније воде која је, ипак, толико велика да јој дна не видимо; а она га и нема – то дно. Шта се може рећи ове вечери? Само једно: да су Свети Дарови, који ће нам бити изнети и дати – управо исти они, тело и крв Христова, које су с невероватним потресом срца кушали апостоли. И овај наш скуп – то је иста она Тајна вечера која траје. Молићемо се да не одамо Божију тајну – тајну која нас спаја с Христом, да доживимо ту топлоту тајне, да је не издамо, да одговоримо на њу макар и најнесавршенијом верношћу. Блажени Августин је о Евхаристији говорио за наше малодушно срце прилично тешке речи. Он је тумачио Евхаристију, рецимо, као позив на мученички подвиг: за тело и крв које је Христос дао за нас, ми треба да будемо спремни да дамо наше тело и нашу крв. На подвиг мучеништва у пуном смислу позвани су малобројни и ми нећемо говорити о стварима које су за нас сувише високе. Али, ако нам Господ наш предаје, оправши ноге наше, тело своје и крв своју, како онда да не поднесемо великодушно макар оне мале незгоде које морамо поднети?! Помолимо се да никада не заборавимо тајну у коју смо примљени великом тајном – Тајном вечером, да је никада не одамо непријатељима видљивим и невидљивим, да никада не доживимо камену неосeтљивост према њој. И да наше срце хрли да служи Цару царствујућих који је толико милосрдан, толико близак – до крајње блискости, до блискости Јела које кушамо. И још једна мисао требало би да дође свакоме ко слуша ово читање Јеванђеља. Видимо да се Господ наш у свом земаљском животу држао старозаветног закона. И у град Јерусалим Он је дошао због циклуса празника који је постојао код Јудејаца – између јудејске Пасхе и јудејске Педесетнице. Дошао је не да руши, већ да испуни, и Његов живот је почео тиме што се Он по закону подвргао обрезивању. Зашто је, пак, у једноме Господ наш тако доследно бацио изазов закоништву – у питању потпуног нерада, који су јудејски законичари захтевали од човека суботом? Свакако, то нас учи томе да је доброта важнија од обреда, важнија од обредне правилности, то нас спасава од обредне вере. Па ипак, изгледа да се не ради само о томе. Шта је јудејском вернику значило нарочито строго поштовање суботе? – Значило је да је стваралачка делатност Бога завршена до седмог дана: седмог дана Бог је отпочинуо од напора својих, и та завршеност Божијег дела празнује се сваке суботе. И нерад верника је – потврда његове вере у то да се свет неће променити. (Иако је код Јудејаца у Христово доба постојало учење, не сасвим јасно, о будућем веку и о васкрсењу, у које су веровали фарисеји; садукеји су га, узгред, негирали, тако да то још није била општа вера. ) Ако се празнује одмор Бога, који се схвата као потпуни нерад, као прекид Његовог стварања, свет је, дакле, стабилан. То је описано с тужном лепотом у књизи Проповедниковој: шта је било, то ће и бити. Томе Господ наш супротставља другачије учење, које не руши смисао Старог Завета, али га допуњује: одмор Бога – није престанак Његовог стварања (иако је свет Божији довршен и савршен у оном мери у којој није покварен деловањем палих духова и палих људи). И сада, видећи свако дело Божије – напупеле гране у пролеће, и сваку другу творевину – ми чујемо речи Творца о томе да је то добро веома. Па ипак замисао Бога још није остварена – замисао о преображају света. Бог нас је створио људима, а ми смо сами себе учинили палим људима. Али Бог жели да нас уздигне до такве врлине, за коју Апостол Јован у својој посланици не налази речи, говорећи: ми смо сада деца Божија, али не знамо шта ћемо бити. И речи Господа: Отац наставља да дела, наставља да ствара, и ја настављам. Знамење тога је – исцељење у суботу. Милост Божија је безгранична, издашна, она предухитрава човека, његове захтеве и молбе, а да и не говоримо о његовом исправљању. Али милост Божија је захтевна. Ми знамо како се понашамо с туђом малом децом, а како са својом децом. Туђу малу децу, за коју не сносимо одговорност, радо ћемо помазити, ако нисмо баш сасвим зли људи, даћемо им нешто слатко, радоваћемо им се и ништа од њих нећемо тражити. Ми за њих не одговарамо. То је за њих и за нас радост тренутка, која нема наставка ни будућег смисла. Али Бог је према нама добар не као туђи чика који нам поклања бомбону и одлази својим путем ништа од нас не тражећи. Христос дочекује човека кога је исцелио и подсећа га на то да је велика милост коју је добио – у исто време и захтев: не греши. Што нам Бог више даје, то више од нас тражи. Још боље ће бити ако схватимо да је Његова захтевност према нама – најбоље што нам Он пружа. Речи „не греши“ казане су човеку излеченом од веома тешке, веома дуге болести, ослобођеном најчемерније невоље. Али нико од нас, чак ни они који живе у благостању и наводно безбедним животом, не зна изнад каквих бездана нас води, нас слепе, који те бездане не видимо, рука Божија. И те речи су упућене свакоме од нас: не греши, да ти се не деси нешто још горе. Јер чак и они међу нама (а много ли је таквих међу нама?), који немају сећања на тек минулу, чудом избегнуту тешку невољу или несрећу која их је задесила и затим узмакла, имају све разлоге да знају да им у сваком тренутку може бити много горе. Ми смо себе и Божији свет довели у такво стање када невоље морају да нам се догоде. И било би разумно – да не говоримо о томе да је то дуг захвалности – да не грешимо, зато што Господ не поступа с нама према гресима нашим. Помолимо се за то да Бог узвиси наше изнемогле душе, изнемогла срца, и изврши дело препорода наше отаџбине. Данас смо још дужни да се молимо за душе оних који су својом крвљу платили победу наше отаџбине. Дужни смо такође да се сетимо људи који су у руској дијаспори дали свој живот за спас оних којима је претила нечовечност хитлеровског режима. Дужни смо да се сетимо људи као што је мати Марија. Помолимо се да наша отаџбина, као изнемогао, као неко ко је изгубио земаљску наду, стекне здравље не према гресима нашим. Амин. 15. април 1993. Извор: Теологија.нет -
-
У име Оца и Сина и Светога Духа. Ове треће недјеље часнога поста, драга браћо и сестре, поклањамо се часноме Христовоме Крсту. Као што је сам Бог у рају посадио дрво живота, тако је и у Часноме посту, Црква Божија у његовом средишту посадила Часни Крст животворни који нам открива свеукупну тајну часнога поста, водећи нас тајни Васкрса. У исто вријеме, Часни Крст нам открива и свеукупну тајну нашега живота, од Адама до данашњега дана. Часни Крст није ништа друго него је знамење Христово, знамење на коме је Господ пострадао, којим је побиједио смрт и којим је вратио човјека и људску природу оном изворном стању људске природе у којој је она била прије човјековог гријеха. Није случајно да свети оци говоре да је онај првобитни човјеков гријех у ствари било гажење светога поста, јер прва заповијест Божија била је заповијест о уздржању и о посту, била је и заповијест о благословеном употребљавању, благословеној употреби човјекове природе и благословеној употреби творевине којом је Бог обдарио човјека и у којој се човјек рађа. Гријех првог човјека је био у томе што није на благословени начин употребио творевину него је погазио заповијест Божију, није се уздржао, него је успоставио погрешни однос према творевини, према самом себи и на тај начин се отуђио од Бога, отуђујући се од заповијести Божије која је била пут човјеков, која је била путоказ човјеку како и на који начин да живи, и како и на који начин да се односи према Богу, и на који начин да се односи према творевини Божијој. Часни Крст поново нас враћа у ту равнотежу, успоставља се истински однос преко њега са живим Богом и преко Часнога Крста се успоставља живи и прави однос према творевини Божијој. Онај који носи часни Крст Христов, он се сараспиње са Христом да би од њега и кроз њега задобио живот вјечни. Он заједно са Христом умире, умире за страсти, за богоотуђеност, умире за све оно што нас отуђује од заповијести Божије, од воље Божије и у исто вријеме присаједињује се свему ономе што Бог дарује онима који њега љубе. Тајна часнога Крста је тајна неизрециве Христове љубави према нама и неизрециве и дубоке наше љубави према Њему, и према Оцу нашем и Оцу Његовом Небеском. Преко Крста ми се враћамо Богу, јер преко Крста ми се сараспињемо Христу који нас је вратио и помирио са Богом и присајединио поново Божијој љубави и Божијој вољи. Зато је Црква у срдину поста и поставила Часни Крст да нас утврди у светоме посту. Свети пост који није ништа друго него је управо наше распињање са Христом, наше припремање за његово Васкрсење, али у исто вријеме и наше васкрсавање и избављење од свега онога што нас отуђује од Христа и што нас отуђује од Воље Божије. Црква зна да смо ми слабашни људи да смо немоћни људи, зато нас подсјећа на пучини великога поста, подсјећа нас да имамо тврђу, да имамо Христа, да имамо Његов Часни Крст, и да тим Часним Крстом успијевамо да истрајемо до краја светога поста. Кажу свети оци, као што цар прије него што долази шаље испред себе своје знамење које свједочи да његов долазак, тако и Црква Божија и Господ испред свога Васкрсења славнога, шаље нам часни Крст, своје знамење, које нам предуказује на Његов долазак и на Његово славно Васкрсење. Зато се и клањамо Часноме Крсту и прослављамо Његово свето Васкрсење. Тајна Часнога Крста јесте дакле, тајна уздржања, одрицања од везаности за оно што је пролазно, и што је ништавно, и непрекидног нашег везивања за оно што је вјечно и што је непролазно. Та тајна Часнога Крста, она нам се открива кроз свеукупно Божије Откривење, од времена праотаца наших Аврама, Исака и Јакова до пророка Мојсија, до оног догађаја када је он ставио дрво у ону горку воду коју народ изабрани лутајући по пустињи није могао да пије. Када је Мојсије ставио дрво у ту горку воду (а дрво је било символ Часнога Крста ), онда се горка вода ( а према томе и горчине људскога живота у будућности ), претвара у питку воду. Крстом, људски живот добија прави истински смисао. Часни Крст је симболизовала и она змија која је била на распећу, и коју, када су Јевреји ( изабрани Божији народ ) гледали, избављали су се од свих опасности. Часни Крст је симболизован и у оном чину на који је позвао Бог Мојсија пророка када му је рекао: "Изуј обућу са ногу својих, јер мјесто на коме стојиш је свето мјесто", што значи одрећи се од везаности за оно што је тјелесно, што је пролазно, што је само овога свијета, и погледати у Купину Неопалиму, утврдити се благодаћу Божијом и свјетлошћу Божијом која ће нам открити закон Божији и заповијест Божију. Велики је Часни Крст и његова тајна је велика, и зато и пјевамо да је Крст сила и знамење , да је Крст спасење. Наша два брата нови презвитер Цркве Божије, отац Петар Петровић и наш ђакон Далибор, и они су данас поново потврдили своју вјерност Часноме Крсту, примили су на себе свети дар, један презвитерства а други ђаконства, што значи примили су на себи Часни Крст и прихватили поново оно што су прихватили у тајни крштења, да узму Крст Хрситов на себе, да се одрекну себе, да узму Крст свој и да иду са Господом, да се у току читавог свог живота сараспињу са Господом, да живе сагласно Његовој вољи, Његовим заповијестима, да свједоче Његову благу вијест, да пале светионик славе Божије, тамо гдје је обиталиште Божије, да буду живи свједоци живога Христа који је са нама и који је међу нама и који је васкрсао из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Нека Господ њих утврди у ношењу светога и Часнога Крста, нека Господ и нас просвијетли силом животворнога Крста свога, да би се удостојили да прославимо и Његово славно Васкрсење и да га славимо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- христове
- неизрециве
- (и још 6 )
-
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Благовијести са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Владика је служио Литургију поводом храмовне славе манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића. На Литургији, у којој је молитвено учествовао велики број вјерних, одговарао је хор из Крушевца. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да ријечи Светог пророка Божијег Велики си Господе и чудесна су дијела Твоја и нема ријечи је да опише чудеса Твоја одјекују кроз вјекове на сваком мјесту, а посебно пред овом светињом, гдје су се сретале и сретају душе са живим и вјечним Господом. Он је подсјетио да се у овој светињи, у којој почивају мошти Свете Јелене Лазареве, сусреће древна Зета и Рашка, да у њој живи сусрет и загрљај Србије и Црне Горе – Крушевца града царскога и овога светога простора. Истакао је владика да се велика и дивна истина овдје открива и сусреће, истина у којој је почетак нашег спасења, тајна Благовијести и тајна Христовог Васкрсења: „Овдје се сусреће кроз вјекове и непрекидно свједочи та Света тајна Христа од Дјеве рођенога, кога су пророци прорицали, кога је анђео благовјестио са небеса, који се родио од Пресвети Дјеве и који је овдје са нама поживио и са нама је до краја свијета и вијека, јер је обећао и испуњава Своје обећање нећу вас оставити саме, остаћу са вама до краја свијета и вијека.“ Владика је казао да је Господ са нама и међу нама, а заједно са Њим и сви они који су Га предсказивали прије Његовог рођења, сви који су кроз вјекове служили и Христа Бога приповиједали. Исказао је радост због традиционалних сусрета житеља древне Зете, садашње Црне Горе и потомака Цара Лазара, хора и свештеника из Крушевца који су донијели благослов владике крушевачког Давида. Митрополит је нагласио да се обнављањем ове древне светиње, која је била запуштена и запостављена стољећима, обнавља свето вјековно памћење. Захваљујући Господу, Богородици, Светој Јелени који су дали снаге нашим сестрама на челу са мати Фотином, да у ову светињу уграђују своју младост и свој живот, као и многи прије њих, Храм Светога Ђорђа и Храм Пресвете Богородице Благовијести, као и само острво, свједочанство је Божије љепоте и свједочанство да је диван Бог у светима Својим и у творевини Својој, и да заиста нема ријечи да опише творевину божанску.. Након причешћа вјерних, Митрополит је предводио славску литију која је три пута опходила храм. Након што је благословио и пререзао славски колач, владика је честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином и свим данашњим свечарима. Потом је благословио и славу манастира Ћелије код Ваљева гдје почивају мошти Светога Јустина који се родио на Благовијести и на исти празник га је Господ призвао из овога у вјечни и непролазни живот . Митрополит је саопштио да је Књижевна награда „Јелена Балшић“ за 2019. годину, припала једном од најбољих савремених српских песника Рајку Петровом Ногу који из здравствених разлога није могао да присуствује данашњој свечаности, тако да ће му Повеља и икона Свете Јелене, дар ове Свете обитељи, насликана руком мати Фотине, накнадно бити уручене у Српској књижевној задрузи у Београду. Жири за додјелу награде одлучивао је у саставу: проф. др Валентина Питулић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Душко Бабић, књижевник Мирослав Максимовић, професор Љубица Петковић и Симон Ђуретић, секретар Савјета књижевне задруге. У одлуци жирија, коју је прочитао господин Ђуретић, наводи се да се Рајко Петров Ного у свом књижевном стваралаштву дотакао мотива који су дубоко укорењени у архетипе слојеве српског националног биће. У свом богатом опусу пјесник преко индивидуалног и колективног искуства преноси слике свог најранијег доживљаја свијета: „Митровдан и Ђурђевдан, трагање за топлином дома, гдје је изгорјела кућа и у кући бол, код пјесника буди мелодију успаванке коју умјесто мајке пјева паук. Лични пјесников доживљај свијета није могао да се фокусира на колективно насљеђе, гдје се у његовом пјесничком изразу јасно детерминишу историјски, митолошки, религиозни,социјални и други слојеви традиционалне културе. У стваралаштву Рајка Петрова Нога слили су се лирски, епски и баладични тонови колективног наслеђе којима је пјесник дао лични израз. Симболима огњишта, прага, иконе, дувара, верига, паука, змија, хљеба, крста, пјесник је исказао најдубље слојеве свога бића у којима доминирају слике завичаја природе и људи.“ Награда „Јелена Балшић“, чиј је покровитељ Митрополија црногорско-приморска, додјељује се најугледнијим књижевницима и пјесницима сваке друге године у част ктиторке ове светиње и пјесникиње Јелене Балшић. Митрополит је у своје и у име манастира Благовијести уручио и захвалнице приложницима и добротворима манастира Бешка: Александру Вујошевићу, Жарку Вукадиновићу и Дејану Крачковићу. У наставку сабрања је изведена празнична духовна академија у којој су учествовали глумица Љиљана Ђоговић из Крушевца, Милисав Поповић, гуслари Славко Драшковић, Жарко Бојић, Павле Радоњић, представици Удружење српских књижевника „Горска вила“ и пјесници Удружења књижевника Црне Горе хаџи Радован Радовић и Никола Ненезић-Чудесни. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
-
У суботу 16. фебруара, када наша Црква молитвено прославља светог Симеона и Ану и светог Јакова Архиепископа српског, светом Литургијом на Доброј води у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински и ђакон Срђан Лукић из Борова насеља. Преосвештени Владика се кроз беседу обратио верном народу: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је на здравље и на спасење данашње литургијско сабрање у нашем храму посвећеном Преподобној мајци Параскеви. Велика је тајна у празнику Сретења Господњега, има велики значај за васколики људски род. Сусрет човека са Живим и Делатним Богом у оквирима историје. Кроз историју слављења овог празника непрестано изнова увиђамо значај сусрета светог Симеона у којем је осетио славу и милост Божију. У речима светог Симеона ”Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа, светлост да обасја незнабошце и славу народа твога Израиља” видимо тајну доласка Господа нашега Исуса Христа. Дошао је да спасе род људски омогућивши тако човеку, који је у историји обремењен тескобама и недаћама, да може имати заједницу са Живим Богом. По Оваплоћењу Божијем откривена је тајна вечности, тајна Живота, која се даје на свакој Литургији. Ту се налазе врата Царства Небеског која нам откривају тајну нашег живота на земљи. Тајна нашега живота јесте тајна Царства Небескога. Као хришћани, као деца Божија, морамо знати да смо небески народ. Требамо следити пут наших отаца који су ходили крстоносним путем који води у Васкрсење. Живети у овом свету није лако, живот подразумева својеврсно страдање, али знамо који му је циљ и смисао. Знамо да је смисао Христовог оваплоћења првенствено да човек задобије могућност спасења, сједињење наше природе са природом Божијом. У светом Јеванђељу смо чули како можемо задобити благодатне дарове који су нам потребни, како можемо задобити небеске врлине које нас узводе лествицом ка Небесима. Свети апостол и јеванђелист Јован открива нам да то никако другачије није могуће него благодаћу Духа Светога. На крштењу сапиремо старога човека, рађа се нови облагодаћени човек који жели заједницу са другим, човек који жели заједницу са Живим Богом. Тако облагодаћени и охристовљени можемо ходити путем Голготе како бисмо задобили Царство Небеско и вечан живот. На нама је да као хришћани, као људи добре воље, наде, љубави и мира ходимо тим путем који нас води у Царство Божије. Да то није лако видимо из примера наших светих који су на себе узимали различите подвиге, подвизавајући се тако по пустињама и гудурама. Док су их обремењивале земаљске недаће знали су да је нада и утеха једино у Господу. Недаће покушавају да нас скрајну са крстоносног пута који преображава и води нас у Спасење. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено данашње сабрање на Доброј води и да ова светиња увек буде светионик нашега народа, да сабира све људе добре воље. Требамо овде долазити са вером, љубављу и надом у Живог и Делатног Бога Који на сваком сабрању излива на нас своју милост и љубав, Који нам се на сваком сабрању даје. Живели и благословени били! После свете Евхаристије припремљено је послужење за верни народ, а трудом надлежног пароха јереја Вукашина Цветојевића у парохијском дому зготовљена је трпеза за Његово Преосвештенство Епископа Херувима и служашче свештенике. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Док чекамо да се утаначе детаљи о томе на који ће начин 166. лист Мирослављевог јеванђеља после више од век и по из Русије стићи у Србију, било је интригантно кренути у потрагу за одговором на питање о којем се ових дана разговарало у редакцији нашег листа – шта тачно на њему пише? Да ли је, можда, у садржају тог дела текста садржан и разлог због којег је руски научник и истраживач, у то доба архимандрит, а касније епископ Порфирије (Успенски) одлучио да га 1845/46. однесе из Хиландара и придружи га својој палеографској збирци од 108 фрагмената, коју је потом, 1883, након бројних путовања, предао чувеној Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу? Од доцента др Виктора Савића, историчара језика, нашег саговорника чија је област научног интересовања, између осталог, и археографија, па тако и ово јеванђеље, сазнајемо да кључ није у значењу самих речи написаних на поменутом листу. Суштина је у комплексном уметничко-филолошком сплету карактеристика целог списа које су привукле пажњу познатог руског теолога и иницирале његов поступак, који њему лично није донео никакву материјалну корист, али јесте допринео потоњој популаризацији Јеванђеља. Наиме, такозвани „Петроградски лист” (Мирослављево јеванђеље састоји се од укупно 181 листа у кожном повезу) припада другом делу ове књиге којим је обухваћен фиксни календарски део црквене године, реч је о датумима и избору текстова који би у одређеном временском периоду требало да се читају на богослужењу. Када је у питању овај лист, реч је о 7. јануару по старом, односно 20. јануару по новом календару (Свети Јован Крститељ) и одломцима из Јеванђеља по Јовану и Јеванђеља по Матеју. Како даље каже Савић, иначе виши научни сарадник Старословенистичког одсека Института за српски језик САНУ и наставник на Катедри за српски језик с јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду, покретни датумски циклус, у свештеном смислу важнији, изложен је у првом делу Јеванђеља. Оба дела чине пуни апракос, односно комплетно изборно јеванђеље, чији је посебан тип у текстолошком смислу, међу свим словенским јеванђељима, управо Мирослављево јеванђеље. – За једног свештенослужитеља колекционара тај би први сегмент јеванђеља био далеко драгоценији и привлачнији. Али, чињеница да је архимандрит Порфирије изабрао баш његов месецословни сегмент, а не пасхални, први део, говори о томе да он није желео да суштински оштети овај рукопис. Потом, за мене, као научника, важан индикатор његових намера јесте и то што он није исекао најзначајнији запис из књиге, већ га је само прибележио. То је последњи лист на којем су саопштени важни историјски подаци, ту сазнајемо да је књига била намењена кнезу Мирославу, сину Завидином, а обавештени смо и о Григорију, једном од двојице њених писара – открива нам Савић. Додајући да је поменути знаменити Рус био честит човек са посебним сензибилитетом за старине, који је обишао сва важнија места источног хришћанства проучавајући и грчке, и сиријске, али и грузијске рукописе, околност да се овај део Мирослављевог јеванђеља уопште нашао у његовој, већ поменутој колекцији, може да нам служи на част. И не само то – нашој култури тиме је учинио и својеврсну услугу. Јер, како истиче наш домаћин у разговору који водимо у његовом институтском кабинету, окружени књигама, ово јеванђеље је и постало познато најпре залагањем руских књигољубаца. Ми смо његову вредност открили мало доцније, захваљујући њима. – Порфирије је, могло би се рећи, и проналазач Мирослављевог јеванђеља. Ову реликвију, а за њега овај лист је то свакако био, чак сматрам да је имао и сакралну димензију, показао је 1873. Измаилу Ивановичу Срезњевском, који је годину дана касније први и оставио научну забелешку о томе. Управо су то две године током којих се научна јавност први пут упознаје са Мирослављевим јеванђељем, пошто је овај лист 1874. био изложен на Археолошкој изложби у Кијеву. Том врло важном догађају присуствовао је и наш знаменити Стојан Новаковић који одмах схвата о каквој драгоцености се ради. Штавише, према подацима које је ту прочитао, он први спис и назива „Мирослављево јеванђеље”. Међутим, значај руских научника за анализу овог споменика ту не престаје, будући да 1877. излази и Порфиријев путопис који ширу публику упућује на околност постојања основног рукописа, чуваног на Хиландару. Владимир Васиљевич Стасов још једна је особа чији је рад допринео популаризацији Јеванђеља. У једној публикацији представио је средњовековну орнаментику, а ту су се нашли и иницијали из ове књиге. Наша стручна јавност, уз сву државну помоћ, почиње њиме да се бави касније, 1893. професор Љубомир Стојановић издаје одломке Јеванђеља у Споменику СКА, а 1897. приређује у Бечу његово изузетно репрезентативно фототипско издање. Потом ће уследити више студија, па и књига, 1986. у нашој средини, на Институту за српски језик САНУ састављено је и критичко издање, приређивачи су били Никола Родић и Гордана Јовановић – објашњава Савић, чије је мишљење и то да је 166. лист био достојан „амбасадор” српске културе у иностранству, и то на уваженом месту и да ни његов останак тамо где је до сада боравио не би био за нас штетан. Напротив. – Подсетићу да је и Свети Сава Хиландар подигао са својим оцем Симеоном управо на Светој гори, тамо где су своја монашка представништва имали сви народи који су држали до себе у свету византијске културе. Долазак Јеванђеља у нашу земљу десио се 1896. када су монаси манастира Хиландара краљу Александру Обреновићу поклонили Јеванђеље и Оснивачку повељу тог манастира, али је овај други документ неповратно изгубљен на почетку Првог светског рата, док се само Јеванђеље често губило и селило, постојала је опасност да у Другом светском рату и оно нестане. У том смислу, и да је, рецимо, Јеванђеље страдало у бомбардовању Народне библиотеке 6. априла 1941, што срећом није случај, или да је на било који други начин оштећено, овај један лист наставио би у Русији да сведочи о њему – закључује Савић. АНТРФИЛЕ Нови подаци о датовању Спис који је, према важећим подацима, настао осамдесетих година 12. века до те мере је очуван да се може закључити да је коришћен изузетно ретко, чему су, уз несвакидашњу ликовну раскош, могле да допринесу и његове димензије – 41,8 пута 28,4 сантиметра – са њим није било лако манипулисати. Он у себи носи врло испреплетано илуминаторско наслеђе, од јужне Италије до Блиског истока, па чак и коптске утицаје, писан је на пергаменту, на српској редакцији старословенског језика, ћирилицом која је пренета с глагољице. Савић, међутим, износи и неке нове податке: – Према налазима до којих смо дошли, најстарији текст пуног апракоса који стоји на почетку гране којој припада и наш споменик, сеже у почетак 11. века, док непосредни предложак Мирослављевог јеванђеља, писан, највероватније у близини Призренске епископије, потиче из првих деценија 12. века и лично мислим да се и само Јеванђеље може другачије датовати, на основу спроведене анализе могло би се рећи да је старије неколико деценија него што се обично сматра. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У суботу, дана 19.1.2018. године, када наша Црква прославља празник Богојављења, Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, и ђакон Предраг Јелић из Даља. Учешће у Светој архијерејској Литургији узели су и господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Срђан Милаковић, заменик градоначелника града Вуковара, и господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара. Епископ Херувим је после амвоне молитве проузнео следећу беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Бог се јави, драга браћо и сестре! Велика је тајна данашњег дана и велика је тајна Спасења рода људскога. У данашњем празнику испуњава се тајна Царства Небескога јер на старозаветни позив Пророка и Претече Јована ”Покајте се јер се приближи Царство Божије” Господ наш Исус Христос из љубави према човеку и целокупној творевини долази на реку Јордан. Долази Јовану Крститељу да га крсти како би се испунило стазозаветно пророштво и да би у Новом завету нама омогућио Спасење и заједницу са самим Богом. У тајни Оваплоћења и Богојављења су темељи нашег спасењског живота у Цркви Божијој. Крштење јесте почетак пута једног хришћанина. На крштењу умире стари човек, стари Адам, и рађа се нови Адам који је обожен и жели заједницу са Христом. Данас се преображава целокупна природа, то нам говоре и молитве чина освећења воде. Цела природа тражи смисао и тај смисао роналази у свом Створитељу - Господу Исусу Христу. Овај свет и све што је у њему нема смисла без Христа. Предвечни Бог из свог великог смирења долази на реку Јордан да би га свети Јован крстио - да ли постоји веће смирење и већа љубав према људском роду од оне љубави којом нас Бог воли? Наравно да не постоји јер овај свет лежи у мржњи, без љубави, ако је ван заједнице са Богом. Ако нема заједнице нема ни љубави, сажаљења, разумевања. Једино у тајни Богочовека се испуњава вечна тајна љубави Божије. Чин Свете тајне Крштења и данашње Јеванђеље нам открива тајну Светотројичног Божанства, а ту лежи тајна љубави према човеку. Сва Три Лица Свете Тројице учествују у чину Свете тајне Крштења. Предвечни Савет Божји испуњава се и у Крштењу Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, а свакако и у чину Свете тајне Крштења која је нама остала. На крштењу певамо ”Јелици во Христа крестисте сја, во Христа облекосте сја” и исповедамо то да се облачимо у Христа остављајући старога човека за собом. Рађамо се Духом Светим у охристовљенога човека. Тајна овога Празника је у преображењу душе и тела и целопкупне творевине. Целокупну творевину и једни друге требамо привести своме Створитељу. Нека је благословен данашњи дан у којем прослависмо овај велики Празник, нека се благодат излије на вас и ваше домове. Нека тајна Оваплоћења и Богојављења непрестано греје ваша срца и ваше домове, од сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
-
-
-
-
-
-
ТВ Храм: Тајна празника - Свети Петар Цетињски чудотворац
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
View full Странице -
Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу. Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост. Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“». Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро. Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима. У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана. Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле. Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно. Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега. Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам. Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух. И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти. Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију. Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег. Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили. Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби! На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Христових. Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.) У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована. Извор: Православие.ру -
Протојереј Петар Перекрестов: Тајна отварања моштију
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Архиепископ Јован (Максимовић) се упокојио 2. јула 1966. године за време архипастирске посете граду Сиетла са чудотворном иконом Божије Мајке Курско – Коренском. Након богослежења отишао је у своју келију и однео икону пред којом се убрзо и упокојио. Сахрана се одржала у Сан Франциску али не одмах, јер је било потребно много времена да би се окупили сви архијереји. Митрополит Лавр ( у то време још у чину игумана) путовао је заједно са архиепископом Аверкием (Таушевим) три дана аутомобилом у Џорданвил, који је удаљен од Свето – Тројицког манастира више од 5000 км. Иако је време било необично топло, за време опела тело владике Јована није показивало знаке трулежности иако га нису балзамовали. Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу. Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост. Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“». Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро. Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима. У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана. Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле. Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно. Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега. Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам. Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух. И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти. Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију. Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег. Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили. Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби! На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Христових. Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.) У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована. Извор: Православие.ру View full Странице -
Светотајинско богословље: Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија)
Наслов блога је објавио/ла Логос у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) -
Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО
Наслов блога је објавио/ла Логос у Лични Блогослов
Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)
.jpg.ed4e609e42ca3e885c84803c07ba8832.jpg)