Претражи Живе Речи Утехе

Наш однос са ближњима најчешће је одређен нашим духовним стањем. Ако смо узнемирени, нестрпљиви, пуни срџбе, одлучни да решавамо ствари на лицу места, и то на непримерено брз и једностран начин, резултат нашег деловања, готово увек, биће неповољан. Нећемо успоставити одговарајући однос са другим човеком, а управо то је најважније од свега: однос. Наравно, то не значи да по сваку цену изнудимо добре односе, него да учинимо све што зависи од нас самих. Ако упркос свој нашој доброј намери и уложеном труду, нисмо постигли резултат, то значи да ми нисмо узрок неуспеху. Међутим, невоља је у нашем лошем почетном ставу који има свој узрок у нашем лошем духовном стању, јер управо он одвраћа нашег ближњег од нас. У том случају сва одговорност је на нама. Стање нашег духа прати нас ма где се кретали, у било којој ситуацији се налазили – на радном месту, у школи, у породици, на путу и др. Важно је да у свим околностима задржимо унутарњи мир и тако умирени да реагујемо. Слободно се може рећи да је најважнија примена овог духовног закона у породици. Родитељи су дужни да васпитавају своју децу, а за то је изнад свега неопходно владање над самим собом. Старац Тадеј Витовнички усмерава нас у том правцу: „Ако хоћеш да васпи- таваш, најпре мораш да се смириш. Родитељи кажу: тако мора да буде, ту дете да буде. А дете неће! Дете не може да мирује зато што је у развоју и стално је у покрету! Стално. И кад погреши нешто, мајка и отац обично избију дете. Али, није то средство да се научи дете да буде послушно. Може по неки пут и то да буде, али увек из љубави и да дете осећа љубав, и да осећа да ти ниси гневан. Јер ако у гневу некога саветујеш или хоћеш да исправиш, ништа нећеш постићи. Ако хоћеш некога да изведеш на прави пут, да га водиш, да га саветујеш, а он неће да одмах прими савет, мораш најпре сам да се смириш и да, са пуно љубави према њему, изложиш своје мишљење, и он ће га онда примати, јер је од срца к срцу. Али кад ти хоћеш да буде тако како ти мислиш по сваку цену, од тог онда нема ништа. То не може. То је ништа. Зато увек расте и развија се у детету противљење“. Ово је наук за многе. Колико пута родитељ истуче своје дете због нек грешке, а да му није објаснио разлог? Колико пута нареди детету да мора да уради нешто без икаквог објашњења? То није добро јер дете има потребу за објашњењем, оно га очекује чак и ако у том тренутку не може да га прихвати. Дечји осећај за правду тражи своје задовољење и зато је њему толико важно да зна разлоге својих родитеља. Уколико су родитељски разлози у том моменту неприхватљиви за дете, оно ће о њима ипак размишљати и биће умирено свешћу да се не ради ни о каквом родитељском хиру већ, напротив, о њиховом оправданом ставу. Ако се став родитеља разложи и преведе на дечји језик са пуно љубави, дете ће то осетити и срцем разумети, чак и ако његов дечји разум то одбацује. Пре много година у Сиднеју једна млада девојка је дошла код свог парохијског свештеника и саопштила следеће: „Оче, имам велики проблем. Били Грајам долази из Америке и одржава скуп на стадиону. Свим срцем желим да идем да га слушам, али мој отац не дозвољава и прети да ће ме се одрећи ако одем. Једино објашњење које понавља је да смо ми Срби православни и да њега не занима никакав Били Грајам и његове празне приче о вери. Он никако не схвата да ја то желим од свег срца и да ми није јасно зашто не треба да идем.“ Свештеник је саслушао ову младу девојку, разумео њену разумну потребу за разложним објашњењем и препознао жеђ њене душе за речју Божјом. Одлучио је да организује сусрете са омладином на којима је објашњавао основне појмове православне вере. На њима су поред ове девојке били присутни и њени пријатељи. Када је дошло време Билијевог програма, млада парохијанка није имала никакву жељу да иде на ову представу. Из овог примера се види да је младим људима неопходно суштинско објашњење и да њихову чежњу за правдом и Богом не може задовољити само површна констатација, која прати забрану, да чланови Цркве то не раде. Ако родитељи нису у стању да својој деци објасне зашто треба да се понашају на одређен начин у одређеној ситуацији, могу слободно да се обрате своме парохијском свештенику и затраже помоћ. Но, основна ствар коју сваки родитељ треба да зна јесте да је неопходно да стекну унутарње смирење, јер само смирен човек може да са љубављу учи другога. Имајмо на уму да ми обављамо божански посао овде на земљи јер васпитавамо и подижемо децу која су створена „по лику Божјем“. Од вештине којом будемо вајали тај божански лик у своме детету, зависиће његова будућност и његова вечност. Учимо се зато смирењу, које је дар од Бога, и пренесимо то смирење на своју децу, радост и узданицу нашу. Протопрезвитер-ставрофор Милорад Лончар Приредио: Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Православље (бр. 1243-1244)

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Богојављење са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да су небеса отворила док се Господ крштавао у Јордану. Повезана вест: Митрополит Амфилохије са Немањине обале: Властодршци, дођите да се крстите часним крстом и да будете са својим народом! „И открила се најсветија тајна, тајна из које израстају све тајне, тајна из које се изњедрила васиона, сва Божанска творевина, тајна Свете Тројице, тајна Бога љубави Оца и Сина и Духа Светога. И од тога тренутка вјечна Божанска свјетлост је обасјала и Јована Крститеља и ријеку Јордан и свету земљу Палестину. Обасјала је читави свијет“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је та велика тајна остала присутна до данашњег дана и остаће до краја свијета и вијека са нама и међу нама. „То је тајна Божанске љубави, Божанске истине, Божанске доброте, Божанске мудрости… Отада, па до данас и до краја свијета и вијека Бог није неко непознато далеко биће, апстрактно биће философа и мудраца о коме они причају и приповиједају, него је Бог који је са нама Бог Емануил, који је ту са нама и међу нама, присутан у нама као вјечна љубав и као вјечна истина. То је оно што се јавило на овај дан“, објаснио је Владика Амфилохије. Казао је да је кроз Христово крштење свако људско биће призвано да се крсти. „Да доживи да прими у себе ту Божанску, вјечну, светотројичну тајну – да му се јави Господ и Света Тројица да га испуни. Шта је друго света тајна крштења до управа та света тајна која се кроз Христово крштење открива и дарује и нама, свакоме људскоме бићу“, нагласио је он. Најавио је данашње саборно крштење око осамдесет Подгоричана на саставцима Рибнице и Мораче рекавши да ријека Морача тако постаје ријека Јордан. „И та велика и света тајна Бога љубави усељава се у њих, обасјава их изнутра. Примају тај квасац вјечне истине, вјечнога живота“, закључио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је током Литургије рукоположио у ђаконски чин Владимира Милуновића, координатора канцеларије Добротворног фонда Митрополије црногорско – приморске „Човјекољубље“. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је потом раздијељена вјернима. Посебно је поздравио седамдесет православних вјерника из Скадра који данас, на челу са својим свештеницима присутвују овоме сабрању. Осврнуо се кратко и на Владин дискриминаторски антизакон о слободи вјероисповијести и поново позвао властодршце да га повуку. „Дај Боже да ови наши који су на власти од братоубилачког и богоубилачког закона ослободе и себе, и Црну Гору. А и нас, овај народ Божји да ослободе од тог закона. Није циљ ниједне власти на свијету да буде богоубилачка и братоубилачка. Ја се надам посебно ова наша власт да неће то дозволити, него ће тај безбожни закон повући“, поручио је Митрополит Амфилохије. Потом је према Немањиној обали кренула Литија у којој хиљаде вјерника пружају молитвени отпор безакоњу црногорских властодржаца који дискриминишу СПЦ у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше богочуване Епархије канадске Српске Православне Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! “И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу…” (1 Тим. 3, 16). Ми смо обавијени тајнама. Тајна је овај видљиви свет. Тајна је невидљиви свет. Тајна је космос или звездани систем. Свака травчица је тајна. Тајна смо ми сами себи. А тек колико је за нас тајна наш ближњи. Зато велики наш песник и вели: “Тајна чој’ку чојек је највећа”. Или како на другом месту Преподобни Јустин Ћелијски вели: “А кад се око твоје озбиљно загледа у лице ближњег твог, колико тајни и загонетки сагледа у њему! А свака од њих по - урвина!” Али изнад свих тајни је Бог. Никад докучива. И ту тајну ми смо почели потпуније сазнавати Оваплоћењем Сина Божијег. То је светајна. Христос је тајна над тајнама. Он је света тајна. Он је вечна тајна. А то је тајна вере или како је Свети Апостол назива побожност. Божић је показао шта је наш смисао: обожење. Или како рече Св. Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати”. Зато Св. Јован Златоусти негде вели да је ово празник над празницима. Јер без Витлејема не можемо схватити ни Богојављење ни Преображење, ни Страдања. Да се Христос није оваплотио ништа тога не би било. Он је објаснио смисао нашега живота. Или другим речима: Он је смисао нашег живота. Он је и једина новина под овим сводом небеским. И остаће такав. Увек чини све новим (Откр. 21, 5). Живимо у свету где се свело на материјално и потрошачко, у свету који се све више удаљава од Бога и Цркве Његове. И не само то, него се удаљава човек од ближњега свога, па и од самога себе. Не налази смисао свога живота. “Ван Богочовека, мисао човека је потпуно бесмислена”, рече један велики наш богослов. Па наставља: “Мука је, свемука, …бити човек без Богочовека Христа; а радост и сверадост је бити човек са Богочовеком Христом”. Божић је празник да се вратимо Богу, Цркви, својим светим прецима, и на крају самима себи. Колико се свакога дана хришћанских породица распада? Колико има дечице која због тога плачу? Колико има самих, напуштених, одбачених, презрених, болесних, старих и младих? Паде ми на памет дивна песма нашег великог песника: Сутра је Празник, своју светлост меку, Кандило баца и собу ми зари, Сам сам, из кута бије сахат стари, И мучни часи неосјетно теку… Зато, сетимо се, драга браћо и сестре, код колевке Богомладенца, свих њих. Помозимо их материјално и духовно. Због њих се Син Божији оваплотио као и због нас. Он је “постао сиромашан да бисмо се ми Његовим сиромаштвом обогатили” (2 Кор. 8, 9). Не заборавимо Његове речи: “Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју” (Мк. 9, 41). Хвала Вам на свакој помоћи, било финансијској, материјалној или пак у раду, нашој Епархији, нашем Манастиру, црквама и свакоме невољнику. Нека Вам Господ строструко врати сваким “даром добрим и сваким поклоном савршеним” (Јак. 1, 17) у Новој 2020. Нека Вас благослови Својим небеским благословом и награди вечним Царством. Од срца Вас поздрављамо радосним речима: МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2020 ГОДИНА СПАСЕЊА! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ Извор: Епархија источноамеричка

Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин сужио је Свету Архијерејску Литургију на празник Преподобне Мати Параскеве уз саслуживање монаштва и свештенства u Храму посвећеном овој Божјој угодници у селу Црвена Јабука код Уба. У празничној беседи Владика Милутин подсетио је на лепоту и узвишеност Господњег стварања, Његову љубав и милост према човеку, као круни тог процеса. Такође, он је указао и на важност живљења по заповестима Божјим, чињење добрих дела током земаљског живота, јер не знамо када ће се збити час другог доласка Спаситеља. Након службе, литије око храма и саборног ломљења славског колача, уследила је свечана трпеза љубави. Лепоти славља добринела су деца а Преосвећени Владика је закључио: „Будућност и тајна опстанка и напредовања Цркве и отаџбине Србије јесте управо у рађању што већег броја деце и њиховом васпитању у вери Христовој“. Извор: Радио Источник

На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Драга браћо и сестре! Данас смо оставивши своје уобичајене послове дошли овамо на Христову Тајну вечеру. Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно. Данас Литургија наставља да буде Тајна вечера, зато што њен смисао остаје скривен за велики број људи. Али сте се ви, православни хришћани овог града окупили овде како бисмо се сви сјединили с Богом у молитви и причешћивању Светим Христовим Тајнама. Управо сједињење с Богом представља главни циљ људског живота. То је главни циљ, чак и ако га нисмо потпуно свесни, чак и ако га не формулишемо у том облику. Човек није створен ни због чега другог, човек ни због чега другог не долази у свет осим како би сјединио своју душу с Богом кроз веру у Њега, кроз уздање у Њега, кроз спознају Њега и сједињење с Њим у осећању љубави, наде и вере. О томе да је Творац овог света, Творац сваког од нас, као и Промислитељ Који се на посебан начин брине за постојање нашег света и сваког од нас не говори нам само осећај да постоји Виша сила, већ и искуство сваког од нас, који смо проживели макар мало дужи животни период о којем смо иоле озбиљније размишљали. Кроз искушења и радости, кроз срећу и незгоде, кроз падове и покајање Бог нас доводи до самоспознаје. Сјединивши се с Њим људска душа добија све наслеђе Божије: Бог је свемогућ и бесмртан и људска душа, сједињујући се с Богом постаје бесмртна и свемогућа. Господ чује и испуњава молитве овакве душе, зато што су ове молитве на корист и самом човеку и онима за које се он моли. То је велико искуство Христове Цркве која постоји две хиљаде година, и оно треба да постане лично искуство сваког од нас. Треба да осетимо ово јединство с Богом, да га спознамо, не само на основу књига и проповеди, већ пре свега у свом животу. „Тражите Бога и жива ће бити душа ваша“ (Пс. 68: 33). Ова спознаја је највиша, најлепша, али и најтежа. Није случајно то што сам данашњу беседу почео од тога да смо сви ми оставили своје свакодневне послове и дошли у храм на Христову Тајну вечеру како бисмо се сјединили с Речју Божијом, с Господом Исусом Христом. У данашњем Јеванђељу смо читали како је Господ дошао у кућу код Својих пријатеља. Ту су биле две сестре: Марта и Марија. И једна се бринула да почасти госте и за трпезу, што је само по себи било исправно. То је чинила од свег срца и то је био начин на који је могла да послужи свом Учитељу, Господу Исусу Христу и својим ближњима. Друга сестра је седела покрај Христових ногу и слушала је речи Божије, упијала их је и сједињавала се с њима. Кад је Марта с прекором рекла Спаситељу да ју је Марија оставила и да јој не помаже у кућним пословима Господ је изговорио следеће речи којих се сви сећамо: „Марта! Марта! – рекао јој је с љубављу и захвалношћу за њену бригу – бринеш се и узнемираваш за много. А само је једно потребно“ (Лк. 10: 41). Да, наравно, треба и трпезу треба спремити, и наши кућни послови су потребни – и то је израз наше љубави према ближњем, али ни у ком случају не треба да заборавимо главну бригу – сједињење наше душе с Богом. Није случајно што у одломку из Јеванђеља чујемо како једна жена угледавши Христа одмах после овог разговора у кући Лазара, Марте и Марије каже: „Благо Жени Која те је носила, Која Те је дојила Својим грудима, благо Твојој Мајци, благо Пресветој Богородици!“ Заиста је тако! А шта каже Христос? Он изговара апсолутно запањујуће речи. Знамо да је Мајка Божија часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Нико не може да се упореди с Њом. И одједном Сам Спаситељ на усклик ове жене – „Благо утроби која Те је носила, и грудима које су Те дојиле“ (Лк. 11, 27) – каже да има још блаженијих људи. На овом свету постоје још срећнији људи. Ко су они? То смо ми. Ово јесте запањујуће, али су то речи Самог Сведржитеља Бога, речи Свете Тројице, речи Господа нашег Исуса Христа. Још су блаженији, каже Он они „који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11: 28). Ево ко је заиста блажен – они који држе реч Божију у свом срцу и испуњавају је. Можемо бити још блаженији од Мајке Господа, зато што је Она бескрајно смирена и уступа нам ово блаженство само да бисмо се сјединили с Њеним Сином, да бисмо стекли бесмртност, да бисмо стекли велику радост да будемо заједно с Њеним Божанским Сином. Она се умањује исто као што се умањивао Њен Божански Син. Ево на какве задатке који нам се постављају у овом животу подсећају икона Пресвете Богородице и данашње Свето Писмо. Сад ћете приступити светом Путиру и причестити се Светим Христовим Тајнама. Бићете учесници исте оне Тајне вечере на којој су били апостоли. Исти Господ Исус Христос ће вам дати исто и истинско Своје Тело и истинску Своју Крв. Ово је главно у нашем животу, то нас сједињује с Богом, исто као и Његове речи које смо чули у светом Јеванђељу, њихово разумевање и размишљање о овим Божијим речима, молитва Богу и испуњење Његових заповести. Све ово од срца желим свима вама, окупљенима у овом храму пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Окупили сте се и сами за себе, и за своје ближње за које се молите. Нека Господ благослови све вас и све оне који се налазе у вашем срцу пуном љубави. Амин!“ Извор: Православие.ру

У недељу, дана 29. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит мр Наум (Милковић), Епархија горњокарловачка, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји-ставрофори Чедо Лукић и Саша Кузмановић, пароси боровски и вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, и ђакони Војислав Николић, Радован Арсеновић и Срђан Лукић. Владика Херувим је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Срђана Дангузовића. Владика Херувим је у свом архипастирском обраћању рекао следеће: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија. Кроз данашње свето Јеванђеље могли смо да се поучимо како требамо да се усмеравамо у нашем духовном животу, те како да изграђујемо међусобне односе и на првом месту свој однос према Господу Богу. Чули смо које заповести требамо вршити како бисмо задобили Царство Небеско. Две највеће Божје заповести су: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”. Заиста је велика Тајна када међу собом имамо изграђену Божју љубав. Данашње свето Јеванђеље нас упућује какви би овоземаљски живот требамо да изграђујемо. Наша љубав према Господу права је само онда ако имамо љубави према другима, јер без те љубави не волимо Господа на истински начин. Љубећи Господа и ближњега свога постајемо истинољубиви и наша љубав добија својства оне вечне љубави. Сваки човек је икона Божја и без љубави према свакоме човеку не можемо имати љубави према Господу. Ако кажем ”Волим те Господе”, а брата свога мрзим онда ту нема никакве љубави. Ту нема жртве у љубави која нас води у Царство Небеско. Заиста се требамо трудити да изграђујемо праву љубав, почевши од свештеника а затим и народа, јер смо сви Црква Божја. Ако се изграђујемо у духу да љубимо једни друге тада смо на путу Јеванђеља. Тада смо христоносци и крстоносци. У току ове недеље прославили смо Воздвижење Часног Крста празнујући тако крст који сви ми требамо да узнесемо ка Голготи. Требамо сви да се разапнемо једни за друге и тако да прославимо Господа нашега Исуса Христа. Поред учења из дивног јеванђелског одељка данас смо имали и велику духовну радост у овом светом храму јер смо рукопроизвели у чин презвитера оца Срђана. Он такође треба да се поучава јеванђелским истинама да би био пастир добри и да му пример за то буде сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Као пастири требамо увек да се поучавамо на примеру Господа нашега Исуса Христа. Господ је глава пастирског дела које се продужило на апостоле, а касније на епископе и осталу јерархију која се развила током историје Цркве. Предање које смо наследили требамо да носимо у пуноћи која је у Христу. Ако Христа немамо и Христа не носимо онда не можемо да остваримо богоугодно дело које нам је задано. Задато нам је да ширимо љубав и да будемо проповедници Царства Небедскога, да Христа не дамо ни за шта. Ако Христа издамо онда наше пастирско дело неће бити остварено. Надам се да ће у личности оца Срђана бити Пастир Добри, онај који ће напајати стадо Јеванђељем Христовим и пронети Крст Христов у парохији која ће му бити поверена. Треба да проповеда васкрслога Христа, Јеванђеље Христово, да буде следбеник љубави Божје и да ту љубав проноси и изграђује међу својом паством. Доста дуго га познајем и верујем да ће он знати да је његово пастирско утемељено на Христовом примеру. Ако смо добри пастири следимо Христов пут и љубимо Истину, Пут и Живот – самога Господа Исуса Христа. Христос је Онај који нас и у најтежим тренуцима теши и крепи и свештенство и верни народ. Свако време носи недаће, али смо ту ми пастири да напајамо стадо надом и љубављу којима је извор у Јеванђељу. Ако будемо стремили томе циљу знаћемо да смо на путу Царства Небескога. Захвалио бих се, поред свега, оцу Науму који је заједно са нама проводио дане у манастиру Крки и учио се Јеванђељу. Поред свих својих манастирских обавеза у Епархији горњокарловачкој дошао је овде да са нама подели ову духовну радост. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На празник Светог мученика Евсингија и претпразништво Преображења, 18. августа, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Звучни запис беседе Митрополиту Амфилохију саслуживали су: протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протонамјесник Радоје Мијовић, старешина Храма Светог Ђорђа у Бору, јеромонаси Прохор Јосифов и јеромонах Јустин Мреновић, ђакони Александар Лекић, Игор Пешикан и Благоје Рајковић. У току Литургије, Свете тајне крштења и миропомазања примио је новопросвећени слуга Божији, Радомир Митић из Лесковца, а кум на крштењу му је био Никола Поповић из Подгорице. Послије прочитаног Апостола и Јеванђеља, сабраном вјерном народу ријечима архипастирске бесједе, обратио се Митрополит Амфилохије дјелећи радост због тога што се у Цетињском манастиру родила једна нова душа и што је брат Радомир дошао из Лесковца код ћивота Светога Петра Цетињског и руке Светог Јована Крститеља, која је Христа крстила у Јордану, и честице Часнога крста на коме је Христос разапет, да прими благослов и постане дјете свјетлости. Владика је подсјетио да увијек када се у име Христово крштава нека нова душа, пјевамо дивну пјесму: Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли, алилуја! Крштење у име Оца и Сина и Духа Светога је прва и основна тајна људскога и хришћанскога живота и представља погружавање у тајну божанску: Оца и Сина и Духа Светога. Поучио је Архиепископ цетињски сабране да је прво рођење, тјелесно од оца и мајке, рођење за овај свијет и земљу, за живот који је пролазан. „Крштење Духом Светим и водом, на које је призвао Христос све људе и земаљске народе, је препорађање смртнога земаљскога живота огњем вјечнога и непролазнога живота силом Духа Светога животворнога. Човјеков дух и душа, тијело које је рођено у пролазном свијету и које би остало пролазно, ништавно и роб смрти и пролазности, прима не себе тај велики Божији дар – Тајну крштења.“ Казао је владика Амфилохије да се хришћани разликују од свих других људи и народа по томе што примају на себе тај Свети печат дара Духа Светога којим се запечаћује: човјеково чело – ум, очи – да гледају према вјечности, нос – да мирише правду и истину Божију, усне – да говоре правду и истину Божију, уши – да слушају што је Божије, груди – да сво биће човјеково буде освећено силом Духа Светога, леђа, руке, ноге ..сво човјеково биће. Посебно је нагласио да је у човјековом животу најважнији тај Божији дар Свете тајне крштења: „Човјек је бесмртно вјечно биће, и то је оно што примамо кроз Тајну крштења и остале Свете тајне, врлине живећи по заповјестима Божијим, примајући у себе оне божанске силе и енергије, нарочито примајући Тијело и Крв Христову – Свето причешће.“ Причешћујући се Њега постајемо једно са Христом постајући дјеца свјетлости и бесмртности, бесједио је Високопреосвећени владика Амфилохије и додао: „И као што је Христос призивао небескога Оца и био послушан Њему до смрти, тако и ми исповједамо Оца небескога као свога Оца: Оче наш који си на небесима да се свети Име Твоје да дође Царство Твоје …“ Ту дивну молитву смо научили од Христа и у њој исповједамо Свету Тројицу, истако је Митрополит. Појаснио је да Име Божије, које нам је Бог преко анђела јавио и открио Мајци Божијој, јесте Исус Христос, а Царство је Царство Духа Светога који долази и силази на нас у свим Светим тајнама: миропомазања и крштења, литургији. На Литургији призивамо Духа Светога на нас и наше дарове да нас преобрази у своје храмове а наше приносе, хљеб и вино, претвори у Тијело и Крв Своју. Даље је објаснио да се на Литургији ми причешћујемо Њега и Његове љубави и постајемо једно са Њим и једни са другима, не само у овом животу него у вјечности. „Црква Христова једна Света саборна и апостолска јесте тијело Христово, која нам дарује живот вјечни и непролазни, бесмртност. Зато се радујемо данас да је једна нова душа рођена – новорођена, наш брат Радомир, у овој дивној светињи гдје се родило толико душа кроз вјекове. Овдје се више од 500 година рађају и препорађају безбројне душе, постајући дјеца Божија, дјеца Свјетлости и синови Христа Бога“, поручио је на крају свог пастирског слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска Митрополит Амфилохије: У човјековом животу најважнији дар је Света тајна крштења | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM На празник Светог мученика Евсингија и претпразништво Преображења, 18. августа, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и...

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је 30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине, у народу познатије као Огњена Марија, свету архијерејску Литургију у велелепној цркви посвећеној тој угодници Божјој у Бањи Врујци. У молитвеном присуству веома великог броја верника, Преосвећеном су саслуживали умировљени протојереј-ставрофор Велибор Бојчић, клирик у Митрополији аустралијско-новозеландској; протојереј-ставрофор Живадин Протић, старешина храма Сабора српских светитеља на Карабурми; ђакон др Ивица Чаировић, саслужитељ у цркви Лазарици на Звездари; као и велики број свештеника и ђакона из Епархије ваљевске. После трократног опхода око светиње, Владика је преломио славски колач, освештао жито и уручио архипастирске грамате г. Владимиру Марјановићу из Београда и гђи Благици Костић из Ракара за њихово ангажовање и пожртвованост приликом уређења храма Свете великомученице Марине у Бањи Врујци. После свете Литургије испред светиње је приређен културно-уметнички програм, уследила је трпеза љубави на којој је ваљевски архијереј најавио обнову Покровског храма у Бањи Врујци. -Црква света је својом мудрошћу прописала све како треба, па се тако мудрошћу Божјом служе бденија уочи славе. Ми који долазимо редовно у храм, пратимо живот светих, па тако знамо зашто славимо Огњену Марију, јер нас томе Црква поучава. Света Литургија је најузвишенија. То је тајна над тајнама. Сам Господ је установио свету Литургију на Велики четвртак, уочи свог страдања и поласка на Голготу. Она је основ наше вере, рекао је епископ Милутин. -Молим родитеље да усаде семе вере Христове својој деци јер без крштења нема спасења. Мајка Црква нас је све научила, само ако имамо уши да чујемо. Јер дошли смо да се суретнемо са Богом, да живимо по заповестима Божјим, да свој живот ускладимо према Њему. Живот веома брзо пролази и да сви идемо ка Христу, стога треба да водимо рачуна о својим мислима, речима и делима. Поготово када старимо, треба да пазимо јер ваља нам изаћи пред Њега. Сада се купује Царство Божје. Не сутра, него данас. Покајмо се за грехе док још није касно, истакао је Владика. -На бденију сте чули какав је био живот Свете Марине. Дошли смо да јој се помолимо, да је прославимо. Не заборавимо да је она од истог састава као и сви ми, да је имала чудесан ум и тело. Наше тело је чудесна тајна. Како је Бог створио човека, то је задивљујуће. Сваки човек је икона Божја. Сам Христос је постао човек. Каква част људима! Водите рачуна о свом телу, клонитее порока, не чините зло. Тело твоје је светиња, тело твоје је храм Духа Светога. У њему треба да борави Дух Свети. Све нам је дато. Дужни смо да се, ако се упрљамо, покајемо, да сперемо сву нечистоћу, сведочипо је Преосвећени Владика позивајући људе да слушају речи блаженопочившег патријарха Павла који је имао љубави за све људе, и пријатеље и непријатеље: -Господе, просвети наше непријатеље и нека знају да зло добра донети не може. Бог прашта, али и позива на покајање. Љубимо све, и пријатеље и непријатеље. Трудимо се да не мрзимо. А ако мрзимо, покајмо се, јер Он (Бог) прашта. Радујте се што сте овде, што слушате реч Божју, што на Литургији иштете живот вечни, поручио је на крају проповеди епископ Милутин, честитајући славу протонамеснику Владимиру Терзићу, старешини цркве у Врујцима, као и верном народу који је у веома великом броју увеличао славско сабрање. После свете Литургије уследила је трпеза љубави на којој се обратио домаћин протонамесник Владимир Терзић. Захваливши епископу Милутину који је својим доласком и служењем свете Литургије духовно окрепио верни народ колубарског намесништва: -Људи у ову бању долазе ради телесног излечења, а ви сте духовно окрепили овај народ који је жедан речи Христове. Старешина цркве је захвалио сваком служашчем понаособ, као и домаћинима породици Тришић, благодарећи којој је у великој мери организована слава: -Знате да је тешко припремити славу за хиљаду људи. Поред породице Тришић, много је људи приложило дарове за ову прославу, рекао је протонамесних Терзић. Владика Милутин још једном заблагодаримо на дивном сабрању, пре свих Господу и Мајци Божјој, домаћинима и старешини цркве, и обнародовао да се креће у обнову храма Покрова Пресвете Богородице у Бањи Врујци, у непосредној близине фабрике воде. На поменутом месту налазе се остаци богомоље коју су комунисти срушили 1946. године. Прота Марко Танасковић почео је да гради 1943. године. Храм је само три године касније претворен у ругло. Историјска неправда исправља се после више од седамдесет година уз наду и веру да ће обновљена светиња засијати у славу Божју. Славска сабрања у Бањи Врујци не могу се замислити без наступа фолклорних друштава, па су изведене игре из Србије, а гуслар Стефан Милић, ученик средње Економске школе у Ваљеву, родом из Бање Врујци, подсетио је на лепоту српске традиције и народне поезије. Извор: Епархија ваљевска

На празник Рођења светог Јована Претече – Ивањдан, дана 07. јула 2019. када капела у Негославцима прославља своју храмовну славу, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Драгомир Живанић, парох негославачки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан у који прослављамо Рођење Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Велика се Тајна налази у личности светог Јована о чијем смо чудесном рођењу могли чути у данашњем Јеванђељу. Свети Пророк Јован позивао је људе на покајање реченицом која је свима нама добро позната: ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Нема ништа лепше од тога када се човек покаје и тиме спаси своју душу. Покајање је дато човеку да обнови себе, да једним другим очима гледа Христа. Покајањем се човек обожује, Христос се усељава у онога који срцем и душом затражи опроштај и благослов Божји. Често пута се окрећемо од Цркве, окрећемо се од покајања које нас усмерава ка Царству Божјем. Ако су наше духовне очи замрачене утолико оне не препознају Христа који нам се даје. Тада страда и тело, настаје тескоба и униније које спречава човеку да уђе у заједницу са Господом. Заједницу са Господом остварујемо на светој Литургији кроз Тело и Крв Христову. У овом свету нема лепшег цвета од покајања које нам се открива кроз Тајну данашњег празника и личност светог Јована Претече. Али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој” – пророковао је свети Јован о доласку Спаситеља света. У нашем целокупном домостроју спасења све је устројено тако да би човек могао да буде спашен. Све у Цркви води човека да стане са десне стране при другом Христовом доласку. Као народ требамо да се трудимо, да преображавамо своју душу и да примимо Христа у своје срце. Тада стварност која је пред нама гледамо духовним очима. Стварност није нимало лака и одвраћа нас од Тајне побожности, Тајне покајања и благодатног живота у Цркви Божјој. Морамо бити спремни на та искушења која се човеку намећу. Ако се на том путу и спотакнемо могуће нам је да се кроз покајање вратимо на пут нашега спасења. Свет нас води оним широким путем који нам обећава лагодан живот. Тим путем не треба да идемо. У духовном и аскетском погледу на живот, као народ смо позвани да идемо уским путем који са собом носи недаће и немоћи. Али на том путу се срећемо са Христом којим преображавамо себе. Радујем сам што сам данас у овом светом храму у Негославцима. Храм плени својом лепотом, али је још лепше видети народ сабран у храму. Узалуд су зидине и грађевине ако нема народа који собом чини пуноћу и украс светог храма. Узалуд су нам храмови и зидине ако ви нисте ту. Радујем се што овде у Негославима видим народ у овом броју, народ који се причестио – а то је суштина нашега живота у Цркви. У срцу сам осетио да ова заједница заиста живи животом у Христу. Нека сте живи и благословени и нека наш народ опстане на овим благородним просторима чије њиве и ливаде могу хранити и целу Европу. Лако се тога одричемо и напуштамо огњишта мислећи да ће нам живот бити бољи тамо где одлазимо. Често пута чујем да није тамо лако живети и опстати. Народ својим бићем увек жели да се врати на просторе где је рођен. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Поштовање архиепископа Јована (Максимовича) почело је још за време његовог живота. Познат је случај кад је девојчица у писму упитала „српског Златоуста“, светитеља Николаја Жичког (Велимировића): „Зашто данас нема светаца?“ Свети Николај јој је одговорио: „Има, кћери!“ – и навео је пример тадашњег младог јеромонаха Јована. Може се рећи да је овим речима светитеља Николаја заправо започет процес народног прослављања светитеља Јована који се завршио његовом званичном канонизацијом од стране Руске Заграничне Цркве 2. јула 1994. године, пре 25 година. По Божијој милости имао сам прилике да будем очевидац и учесник у овом догађају и желео бих да поделим с вама своје утиске и да у извесној мери пренесем атмосферу која је владала на овој благодатној свечаности. Сама канонизација је била чудо – није то био само званични акт највише црквене власти, већ покрет одозго, импулс је потицао од побожног црквеног народа, не само руског, већ практично од православаца у свим земљама у којима живе. Прослављење је представљало апсолутно јединствени догађај у животу Руске Православне Заграничне Цркве, самим тим што је прослављен „један од својих“ – јерарх који се подвизавао у тешким условима руске емиграције, јерарх који је ишао улицама Европе, САД, Јужне Америке, Кине, Канаде... Ниједан светац није био толико „глобално васељенски“ као светитељ Јован – одрастао је у Руској царевини, у Украјини, био је избеглица у Србији, служио је као архијереј у Кини, био је на Филипинима (и чак је једном, дан и ноћ провео у Јапану у пролазу), као архијереј је служио у Европи и САД, посећивао је своје родитеље у Јужној Америци, обилазио је руски народ у Ванкуверу у Канади. Дакле, обишао је и благословио скоро све континенте земљине кугле и тако је постао близак, не само Русима у прогонству, већ и мештанима. Зато кад је на заседању Архијерејског сабора Руске Православне Заграничне Цркве 2. маја 1993. године донета одлука о канонизацији архиепископа Јована паства се овој вести обрадовала свим срцем. У целој руској дијаспори људи су почели да праве планове за долазак у Сан Франциско на прослављење владике. У Западноамеричкој епархији припреме за прославу биле су главно црквено послушање у току 1993-1994. године: надлежном архијереју, Архиепископу западноамеричком и санфранциском Антонију (Медведеву) наложено је да напише службу светитељу Јовану, да заједно с најближим помоћницима из клира детаљно разради поредак прославе – јер први пут се у историји Руске Заграничне Цркве обављало обретење моштију ради канонизације, требало је сачинити чин прослављања с целим, нетрулежним моштима. Имао сам послушање да припремим сам чин обављања службе (места за архијереје и свештенство, како ће олтар бити украшен, где ће се налазити чудотворне иконе, као и да пазим на општи поредак у олтару и на све што се тиче преношења моштију и самог богослужбеног чина). Организациони комитет је требало да припреми све што је било потребно за дочек сабора архипастира и ходочасника-богомолника, да се побринем да богослужења буду свима доступна, да све можемо да нахранимо, да се све сними на видеотраку. Епархијски савет је требало да пронађе велика средства за одржавање светковине великих размера, за плаћање балдахина и новог кивота за светитеља Јована, да дочека и смести архипастире који су допутовали. Парохијски савет саборне цркве је требало да се побрине за украшавање храма, за достојан дочек три чудотворне иконе и збора архијереја, за постављање балдахина и кивота за мошти новог свеца, као и за питања безбедности. Појци храма је требало да припреме репертоар, да науче службе новом свецу, да се побрину за поредак појања на два хора, на различитим литургијама. Дан прослављања сви смо чекали с осећајем све већег трепета, узбуђења и одговорности. Неколико дана пре предстојећег прослављења почели су да долазе ходочасници из разних земаља и градова САД. На свакодневним богослужењима у саборној цркви број верног народа је растао из дана у дан и већ се у четвртак, 30. јуна, чинило да саборна служба није свакодневна, већ празнична, тог дана је на литургији било око 1000 људи! Санфранциски аеродром је због сталне бујице клирика који су долазили и монаха у традиционалној православној одећи више личио на аеродром у Солуну у близини Атона него на међународни амерички аеродром. Без обзира на то што су парохије Руске Православне Заграничне Цркве раштркане по целом свету многи њени клирици и духовна чеда се међусобно познају. Већи део клира Заграничне Цркве с високим теолошким образовањем похађао је Свето-Тројичку богословску школу у Џорданвилу, а касније смо постали свештеници у различитим земљама, али имамо заједничку alma mater, исте наставнике, на исти начин доживљавамо богослужења, имамо исти „почајевски“ дух, како воли да каже мој духовни отац. Захваљујући томе сви ми практично чинимо једну велику породицу. Многи су имали овај осећај сродности за време прослављања владике Јована. Црквена породица није прослављала само свима познатог аскету, јерарха, учитеља, архипастира, богослова и молитвеника, већ и познаника, блиског и свима нама драгог „свог“ човека. Многи људи који су тих дана били окупљени у Сан Франциску лично су познавали владику Јована – или из Кине и са Филипина, или из Србије и Западне Европе, или из последњих година његовог служења у Сан Франциску, а други су знали за њега од својих родитеља и наставника. Сви смо ми у извесном смислу прослављали свог духовног оца – или, ако тако могу да кажем, духовног деду. У четвртак увече, 30. јуна, дочекали смо три чудотворне иконе – Одигитрије руске дијаспоре, Курско-Коренују, Монреалску Иверску-Мироточиву (брат Јосиф Муњос-Кортес ју је из Монреала донео у Калифорнију) и локалну, Владимирску Харбинску; било је обављено богослужење за покој душе, служен је парастос блаженопочившем архиепископу Јовану. На парастосу су певала два мушка хора, а онда су кондак „Со свјатими упокој“ и „Вјечнаја памјат“ отпевали сви присутни на молитви. У петак, 1. јула збор клирика је у саборној цркви служио литургију за покој душе на којој су помињани блаженопочивши архиепископ Јован, архипастири који су га рукоположили, његови родитељи и сродници (на свечаности у Сан Франциско допутовало је неколико људи из рода Максимовича – Светом Путиру је на овој литургији приступило преко 500 људи. У току целог четвртка и петка у крипти су непрекидно служени парастоси – свештеници из различитих земаља (укључујући и Русију) и градова са својим парохијанима-ходочасницима молили су на гробу архиепископа Јована и стављали су цедуљице с молбама у његову митру. Свештеници су скоро даноноћно исповедали народ како би свако ко то жели могао да се причести на дан прослављења. До петка, 1. јула у 3 сата поподне, крипта је била закључана – то је помало подсећало на Велику суботу кад је Христов гроб био затворен и кад се у њему одвијала велика тајна. Овде, у гробници човека који је свим срцем, свим својим бићем и свим својим животом служио Христу, свакодневно примајући Његово Тело и Крв, одвијале су се припреме за општецрквено признање чланства архиепископа Јована у „породици Јединородног“, по речима светитеља Јована Златоустог. Ово признање, наравно, није потребно Богу, већ људима – на поуку, због наде, због поткрепљења, због доказивања благодатне силе Божије и могућности преображаја трулежног у нетрулежно. До ових „затворених двери“ сишла је литија свештеника, оне су отворене и у крипту-гробницу ушао је идејни покретач канонизације владике Јована – архиепископ Антоније (Медведев). Светитељ Јован је обучен у нову одежду од броката, рад попадије Татјане Олеговне, супруге протојереја Стефана Павленка. На главу светитеља Јована стављна је митра која је некада припадала Епископу бразилском Никандру (Педерину). Десило се да имам потпуно нови подрасник сашивен у Русији (ниједном га нисам обукао) и ја сам га „поклонио“ владики, и данас је обучен у овај подрасник. Папуче на ногама светитеља Јована стигле су из далеког Сибира, из краја у којем се подвизавао његов предак, светитељ Јован Тобољски. Лице светитеља Јована је покривено воздухом који су извезле монахиња Заграничне Цркве из Јерусалима. Све то је било врло симболично, јер је сведочило о васељенском значају светитеља. Клир је подигао затворени кивот с нетрулежним моштима и однео га је у храм, управо онај у којем је владика Јован свакодневно служио и где му је раније држано опело: владика Јован се вратио кући. Тада, 1966. године паства се са сузама опраштала од тела свог покојног архипастира-човека, а данас је с радошћу дочекала мошти свог светог архипастира. И у храму и напољу је владала тишина, без обзира на присуство великог мноштва богомолника. Кивот с моштима био је покривен мантијом и стављен на средину храма. Кад је прочитано правило за Причешће, у 4 сата 30 минута поподне, почео је последњи парастос владики Јовану. За време парастоса кивот с моштима је стајао као ковчег на опелу, ногама према олтару, али смо приликом појања „Со духи праведних“ ковчег окренули за 90 степени, као што обично стоји Плаштаница у храму на Велики петак. На овом парастосу смо се последњи пут молили за њега. После краћег времена молитва за човека ће постати молитва свецу – уместо, „упокој, Господи, раба Твојего“ певаћемо „Свјатитељу Јована, моли Бога о нас“. И наступио је тренутак првог богослужења у част новог свеца – свеноћно бденије. Архиепископ Антоније није служио већ се као старешина храма бринуо за ток службе, за особености богослужбених текстова које је сам написао. У самом храму су се осим верника молили многобројни монаси и свештенослужитељи из Џорданвила, Француске, Јерусалима, Јужне Америке, Аустралије, па чак и Африке, као и епископи и клир из различитих православних јурисдикција. Неки су свечаности поредили с празником Успења Пресвете Богородице кад су се апостоли „от конец“ (из свих крајева) окупили покрај гроба Пречисте. Заиста, људи из целог света су дошли на канонизацију светитеља Јована, као да је сам владика окупио све нас, православне људе из различитих земаља – како Русе, тако и многобројну децу разних националности, народности и раса. Сви смо имали исти дух, и јединствено срце – све нас је обједињавала љубав према владики. На стихирама на „Господи возвах“ први пут смо чули песме у част новог свеца: „Воспојим свјатитеља Христова Јована, Богом дарованого молитвеника нам...“ На служби су певала три хора: архијерејски, Светог Кирила и Методија и мушки. На литији су свештеници подигли на рамена кивот с моштима, који је још увек био затворен поклопцем и обишли су храм носећи га, заустављајући се на све четири стране храма. На првој молби, за време набрајања светаца протођакон је објавио и име владике Јована: „Међу светима оца нашег, данас прослављеног, Јована, Архиепископа шангајског и санфранциског чудотворца!“ Наступио је главни моменат на бденију, полијелеј. На затвореном кивоту још увек се налазила икона светитеља Јована покривена белом тканином. За време антифоног појања 134. и 135. псалма „Хвалите имја Господње“ из олтара су почели да излазе архијереји, свештеници и ђакони – било их је око 200. У храму је владала невероватна тишина. Прво је тадашњи поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит Виталије, скинуо тканину с иконе светитеља (икона је била стављена у раку у току последњег парастоса) и двојица високих свештеника, игуман Агапит (данашњи Архиепископ штутгартски) и протојереј Григорије Науменко из Сиракуско-Тројичке епархије подигли су је на велику висину. Затим су откључане браве на поклопцу кивота и пред погледом владике Виталија указале су се свете нетрулежне мошти светитеља Јована. Пажљиво сам пратио израз лица митрополита Виталија и видео сам како у прво тренутку као да је устукнуо, као да га је ударила муња. Очигледно, неочекивано га је потресао изглед нетрулежних моштију и осећај благодати којим су зрачиле. На хиљаде људи у храму, у сали и напољу, остало је без даха. У том тренутку је синодални протођакон Евгеније Бурбело који је стајао поред митрополита изговорио: „Метанија“ – и сви су пали на колена. И клир је у хору од 200 гласова громогласно отпевао величање новом свецу. После прокимена и читања светитељског Јеванђеља почело је целивање моштију. Људи су прилазили с две стране кивота, али је целивање ипак трајало преко 4 сата. Верници су чинили метаније испред кивота, са сузама су целивали мошти и приносили децу, додиривали су стакло иконе и бројанице. Многи људи који су се родили и који су живели у иностранству први пут су пред собом видели чудо – целе нетрулежне мошти, први пут су имали прилике да целивају тело свеца. Допутовало је толико верника да су у недељу служене три литургије – у 2 сата по поноћи, рана у 5 сати и касна у 7:30. Мислили смо да ће највише људи доћи на касну литургију и ја сам одлучио да служим ноћу како бих ујутру могао да помогнем у организационим питањима на касној служби. На ноћној литургији коју је предводио Епископ вевејски Амвросије (Кантакузен) молило се преко 1000 људи, цео храм је унисоно појао канон Евхаристије знаменим напевом. После службе сам се вратио кући (живимо у парохијском дому поред храма) сасвим сигуран да је време да се омрсим – толико је био снажан осећај васкршње радости у овој ноћи Петровског поста. Пишући текст службе за канонизацију архиепископ Антоније је прочитао огроман број материјала на ову тему. У једном од извора је било речено да је за време прослављања светитеља Јоасафа Белгородског на малом входу на литургији кивот с његовим моштима унет у олтар. Владика Антоније је овај моменат унео у чинопоследовање литургије у Сан Франциску. Клир је на малом входу подигао кивот с моштима светитеља Јована, од тог тренутка као да је владика којег смо прослављали, предводио службу – кивот је унет у олтар кроз царске двери и ставили смо га на горње место. И последњи парастос, и свеноћно бденије, и касна литургија приказивани су у парохијској сали и на огромном екрану који је био постављен испред цркве како би сви људи који нису могли да уђу у храм видели шта се дешава. На касној литургији служена је литија с моштима око градског квартала. Не знам да ли ћемо икад више видети такву литију у руској дијаспори. Хиљаде људи су из храма изашле напоље. Клир је на носилима носио кивот с моштима светитеља Јована. Град Сан Франциско, познат како по својој необичној лепоти, тако и по свом слободоумљу и моралним пороцима, као да је био омивен и освећен овом литијом. У принципу, црквени људи у Сан Франциску понекад кажу да наш град и даље опстаје зато што се у саборној цркви преко 50 година сваког дана служи Света литургија и зато што овде почивају мошти светитеља Јована. На енглеском језику постоји књига о недавно прослављеном старцу Порфирију Кавсокаливиту под називом „Рањен љубављу“. Чини ми се да се овај назив у потпуности може применити и кад је реч о светитељу Јовану. У многим успоменама савременика о светитељу Јовану пише се о искри у очима овог архипастира, о ватреној љубави Христовој у његовом срцу. Владика Јован је писао: „Светост је за нас најважнија, најдрагоценија и највећа... Светост није просто праведност за коју праведници бивају удостојени насладе у Царству Божијем, већ је таква узвишеност праведности кад људи бивају до те мере испуњени благодаћу Божијом да она од њих ТЕЧЕ и на оне који опште с њима.“ Прошле суботе, 29. јуна (најближа 2. јула) код нас у Сан Франциску је обележена 25. годишњица прослављања светитеља Јована. С нама више нису архиепископ Антоније (Медведев), као и велики део клира и богомолника који су учествовали у канонизацији: они који су 1994. године имали преко 60-70 година углавном нису међу живима. Али је наш храм за празнике препун верника, на служби су учествовали архипастири из САД, Канаде, Румуније, Енглеске, Немачке и Русије. Светитељ Јован је 25 година касније поново окупио богомолнике из целог света, потпуно различитих националности и различитих година. Расте број ходочасника који долазе да се поклоне моштима светитеља Јована, и молбе за његову молитвену помоћ расту великом брзином. Људи жуде за светошћу, људи чезну за нечим правим, људи траже искру благодати Божије, траже наду, уморни су од паметних речи, сјајних говора и рационалних аргумената, уморили су се од формализма и сувопарности – желе срце. И верници, и клир, па чак и они који нису одвећ близу Цркве, желе да буду рањени љубављу, желе да кап благодати коју точи срце свеца падне и на њих. У томе је тајна поштовања овог човека „слабог тела, светлих очију, с осмехом на лицу“ (по речима светитеља Николаја Српског), великог светитеља ХХ века, владике Јована. Завршавајући овај кратки есеј о прослављењу светитеља Јована желео бих да кажем нешто и о радости и захвалности због тога што нас је Господ удостојио да 1994. године будемо сведоци Васкрса усред лета. Прослављање светитеља Јована је један од главних догађаја у мом животу. Непрестано говорим о томе да је наша генерација најблагословенија, понекад ми се чини да ни на кога Господ није излио толику милост. Нисмо доживели рат. Сведоци смо обнове црквеног живота у Русији и прослављања новомученика. Били смо сведоци прослављања владике Јована. Савременици смо и учесници у чуду обнављања јединства два дела многострадалне Руске Цркве у домовини и ван њених граница. Слава Богу за све! Извор: Православие.ру

На предавању одржаном у недељу, 23. јуна 2019. године, Вук Јовановић је анализирао симболички и фактички однос између великог јеврејског празника ослобођења из Египта (Пасхе) и Тајне вечере, установљујућег догађаја за Цркву. Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке

Пред сам почетак својих страдања Господ окупља ученике на Тајној вечери. Иако је Господ наш имао право да каже: „Ништа нисам говорио тајно“ (као што је рекао непријатељима својим); иако је хришћанству страно расположење завере и конспирације, а тим пре празна игра с тобожњим тајнама, у тајанственошћу, са скривеним, као што је својствено окултистима, у срцу хришћанства је – тајна. Вечера Христова је – тајна. Пре свега зато што се ученици окупљају око Учитеља кога свет мрзи, кога мрзи Кнез овога света што пребива у обручу злобе и смртне опасности, која открива великодушност Христову и захтева верност од ученика. Тај захтев, прекршен страшном издајом од стране Јуде и несавршено испуњен од стране других ученика који падају у дремеж услед малодушности, услед малодушних слутњи, онда кад треба да буду будни с Христом за време молитве о чаши (Мт 26, 39). Петар се у великом страху и с клетвама одрекао свог Учитеља. Сви ученици су се разбежали. Али граница између верности, макар и несавршене, и потпуности издаје – остаје. То је страшна граница: непомирљив судар између Његове великодушности и светости, између Царства Божијег, које он објављује и доноси људима, и царства Кнеза овога света. То је толико непомирљиво да се, приближавајући се тајни Христа, налазимо пред последњим избором. Јер, приближавамо се Христу толико близу, да верници других религија то не могу ни да замисле. Они не могу да замисле да је могуће толико се приближити Богу, колико се приближавамо ми, када кушамо тело Христово и пијемо крв Његову. То је тешко и замислити, а камоли изговорити! Како ли је било апостолима да први пут чују речи којима је Господ успостављао истину Евхаристије! И тешко нама ако не осећамо макар делић оног трепета који је тада, мора бити, обузео апостоле. Тајна вечера представља тајну и због тога што је требало да буде скривена од непријатељског света, и зато што је у њеној суштини – недокучива тајна последњег силаска Богочовека међу људе. Цар царствујућих и Господ господствујућих својим рукама пере ученицима ноге и на тај начин показује своју смерност свима нама. Чиме се то може превазићи? Само једним: предати себе смрти. И Господ то чини. Ми смо – слаби људи. И када наша срца постају мртва ми желимо благостање. Али док нам је срцe живо, грешно али живо – за чим жуди живо срце? За тим да постоји предмет љубави, бескрајно достојан љубави, да буде могуће да се такав предмет љубави нађе и да се њему служи, не жалећи себе. Сви снови људски су – неразумни, зато што су снови. Али људи су живи док живо срце стреми не благостању, већ жртвеној љубави, томе да будемо обрадовани неизрецивом великодушношћу према нама и да нам некакав део великодушности одговори на то и верно служи Цару царствујућих и Господу господствујућих, који је толико великодушан према својим слугама. Господ наш у лицу апостола назвао нас је својим пријатељима. О томе је још страшније помислити него о томе да смо робови Божији. Роб може клањајући се да сакрије поглед; пријатељ не може да избегне сусрет с погледом свог пријатеља – прекоран, опраштајући, који види срце. Тајна хришћанства, за разлику од тобожњих тајни којима лажна учења саблажњавају људе – јесте као погледу недокучива дубина најпрозирније воде која је, ипак, толико велика да јој дна не видимо; а она га и нема – то дно. Шта се може рећи ове вечери? Само једно: да су Свети Дарови, који ће нам бити изнети и дати – управо исти они, тело и крв Христова, које су с невероватним потресом срца кушали апостоли. И овај наш скуп – то је иста она Тајна вечера која траје. Молићемо се да не одамо Божију тајну – тајну која нас спаја с Христом, да доживимо ту топлоту тајне, да је не издамо, да одговоримо на њу макар и најнесавршенијом верношћу. Блажени Августин је о Евхаристији говорио за наше малодушно срце прилично тешке речи. Он је тумачио Евхаристију, рецимо, као позив на мученички подвиг: за тело и крв које је Христос дао за нас, ми треба да будемо спремни да дамо наше тело и нашу крв. На подвиг мучеништва у пуном смислу позвани су малобројни и ми нећемо говорити о стварима које су за нас сувише високе. Али, ако нам Господ наш предаје, оправши ноге наше, тело своје и крв своју, како онда да не поднесемо великодушно макар оне мале незгоде које морамо поднети?! Помолимо се да никада не заборавимо тајну у коју смо примљени великом тајном – Тајном вечером, да је никада не одамо непријатељима видљивим и невидљивим, да никада не доживимо камену неосeтљивост према њој. И да наше срце хрли да служи Цару царствујућих који је толико милосрдан, толико близак – до крајње блискости, до блискости Јела које кушамо. И још једна мисао требало би да дође свакоме ко слуша ово читање Јеванђеља. Видимо да се Господ наш у свом земаљском животу држао старозаветног закона. И у град Јерусалим Он је дошао због циклуса празника који је постојао код Јудејаца – између јудејске Пасхе и јудејске Педесетнице. Дошао је не да руши, већ да испуни, и Његов живот је почео тиме што се Он по закону подвргао обрезивању. Зашто је, пак, у једноме Господ наш тако доследно бацио изазов закоништву – у питању потпуног нерада, који су јудејски законичари захтевали од човека суботом? Свакако, то нас учи томе да је доброта важнија од обреда, важнија од обредне правилности, то нас спасава од обредне вере. Па ипак, изгледа да се не ради само о томе. Шта је јудејском вернику значило нарочито строго поштовање суботе? – Значило је да је стваралачка делатност Бога завршена до седмог дана: седмог дана Бог је отпочинуо од напора својих, и та завршеност Божијег дела празнује се сваке суботе. И нерад верника је – потврда његове вере у то да се свет неће променити. (Иако је код Јудејаца у Христово доба постојало учење, не сасвим јасно, о будућем веку и о васкрсењу, у које су веровали фарисеји; садукеји су га, узгред, негирали, тако да то још није била општа вера. ) Ако се празнује одмор Бога, који се схвата као потпуни нерад, као прекид Његовог стварања, свет је, дакле, стабилан. То је описано с тужном лепотом у књизи Проповедниковој: шта је било, то ће и бити. Томе Господ наш супротставља другачије учење, које не руши смисао Старог Завета, али га допуњује: одмор Бога – није престанак Његовог стварања (иако је свет Божији довршен и савршен у оном мери у којој није покварен деловањем палих духова и палих људи). И сада, видећи свако дело Божије – напупеле гране у пролеће, и сваку другу творевину – ми чујемо речи Творца о томе да је то добро веома. Па ипак замисао Бога још није остварена – замисао о преображају света. Бог нас је створио људима, а ми смо сами себе учинили палим људима. Али Бог жели да нас уздигне до такве врлине, за коју Апостол Јован у својој посланици не налази речи, говорећи: ми смо сада деца Божија, али не знамо шта ћемо бити. И речи Господа: Отац наставља да дела, наставља да ствара, и ја настављам. Знамење тога је – исцељење у суботу. Милост Божија је безгранична, издашна, она предухитрава човека, његове захтеве и молбе, а да и не говоримо о његовом исправљању. Али милост Божија је захтевна. Ми знамо како се понашамо с туђом малом децом, а како са својом децом. Туђу малу децу, за коју не сносимо одговорност, радо ћемо помазити, ако нисмо баш сасвим зли људи, даћемо им нешто слатко, радоваћемо им се и ништа од њих нећемо тражити. Ми за њих не одговарамо. То је за њих и за нас радост тренутка, која нема наставка ни будућег смисла. Али Бог је према нама добар не као туђи чика који нам поклања бомбону и одлази својим путем ништа од нас не тражећи. Христос дочекује човека кога је исцелио и подсећа га на то да је велика милост коју је добио – у исто време и захтев: не греши. Што нам Бог више даје, то више од нас тражи. Још боље ће бити ако схватимо да је Његова захтевност према нама – најбоље што нам Он пружа. Речи „не греши“ казане су човеку излеченом од веома тешке, веома дуге болести, ослобођеном најчемерније невоље. Али нико од нас, чак ни они који живе у благостању и наводно безбедним животом, не зна изнад каквих бездана нас води, нас слепе, који те бездане не видимо, рука Божија. И те речи су упућене свакоме од нас: не греши, да ти се не деси нешто још горе. Јер чак и они међу нама (а много ли је таквих међу нама?), који немају сећања на тек минулу, чудом избегнуту тешку невољу или несрећу која их је задесила и затим узмакла, имају све разлоге да знају да им у сваком тренутку може бити много горе. Ми смо себе и Божији свет довели у такво стање када невоље морају да нам се догоде. И било би разумно – да не говоримо о томе да је то дуг захвалности – да не грешимо, зато што Господ не поступа с нама према гресима нашим. Помолимо се за то да Бог узвиси наше изнемогле душе, изнемогла срца, и изврши дело препорода наше отаџбине. Данас смо још дужни да се молимо за душе оних који су својом крвљу платили победу наше отаџбине. Дужни смо такође да се сетимо људи који су у руској дијаспори дали свој живот за спас оних којима је претила нечовечност хитлеровског режима. Дужни смо да се сетимо људи као што је мати Марија. Помолимо се да наша отаџбина, као изнемогао, као неко ко је изгубио земаљску наду, стекне здравље не према гресима нашим. Амин. 15. април 1993. Извор: Теологија.нет

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ове треће недјеље часнога поста, драга браћо и сестре, поклањамо се часноме Христовоме Крсту. Као што је сам Бог у рају посадио дрво живота, тако је и у Часноме посту, Црква Божија у његовом средишту посадила Часни Крст животворни који нам открива свеукупну тајну часнога поста, водећи нас тајни Васкрса. У исто вријеме, Часни Крст нам открива и свеукупну тајну нашега живота, од Адама до данашњега дана. Часни Крст није ништа друго него је знамење Христово, знамење на коме је Господ пострадао, којим је побиједио смрт и којим је вратио човјека и људску природу оном изворном стању људске природе у којој је она била прије човјековог гријеха. Није случајно да свети оци говоре да је онај првобитни човјеков гријех у ствари било гажење светога поста, јер прва заповијест Божија била је заповијест о уздржању и о посту, била је и заповијест о благословеном употребљавању, благословеној употреби човјекове природе и благословеној употреби творевине којом је Бог обдарио човјека и у којој се човјек рађа. Гријех првог човјека је био у томе што није на благословени начин употребио творевину него је погазио заповијест Божију, није се уздржао, него је успоставио погрешни однос према творевини, према самом себи и на тај начин се отуђио од Бога, отуђујући се од заповијести Божије која је била пут човјеков, која је била путоказ човјеку како и на који начин да живи, и како и на који начин да се односи према Богу, и на који начин да се односи према творевини Божијој. Часни Крст поново нас враћа у ту равнотежу, успоставља се истински однос преко њега са живим Богом и преко Часнога Крста се успоставља живи и прави однос према творевини Божијој. Онај који носи часни Крст Христов, он се сараспиње са Христом да би од њега и кроз њега задобио живот вјечни. Он заједно са Христом умире, умире за страсти, за богоотуђеност, умире за све оно што нас отуђује од заповијести Божије, од воље Божије и у исто вријеме присаједињује се свему ономе што Бог дарује онима који њега љубе. Тајна часнога Крста је тајна неизрециве Христове љубави према нама и неизрециве и дубоке наше љубави према Њему, и према Оцу нашем и Оцу Његовом Небеском. Преко Крста ми се враћамо Богу, јер преко Крста ми се сараспињемо Христу који нас је вратио и помирио са Богом и присајединио поново Божијој љубави и Божијој вољи. Зато је Црква у срдину поста и поставила Часни Крст да нас утврди у светоме посту. Свети пост који није ништа друго него је управо наше распињање са Христом, наше припремање за његово Васкрсење, али у исто вријеме и наше васкрсавање и избављење од свега онога што нас отуђује од Христа и што нас отуђује од Воље Божије. Црква зна да смо ми слабашни људи да смо немоћни људи, зато нас подсјећа на пучини великога поста, подсјећа нас да имамо тврђу, да имамо Христа, да имамо Његов Часни Крст, и да тим Часним Крстом успијевамо да истрајемо до краја светога поста. Кажу свети оци, као што цар прије него што долази шаље испред себе своје знамење које свједочи да његов долазак, тако и Црква Божија и Господ испред свога Васкрсења славнога, шаље нам часни Крст, своје знамење, које нам предуказује на Његов долазак и на Његово славно Васкрсење. Зато се и клањамо Часноме Крсту и прослављамо Његово свето Васкрсење. Тајна Часнога Крста јесте дакле, тајна уздржања, одрицања од везаности за оно што је пролазно, и што је ништавно, и непрекидног нашег везивања за оно што је вјечно и што је непролазно. Та тајна Часнога Крста, она нам се открива кроз свеукупно Божије Откривење, од времена праотаца наших Аврама, Исака и Јакова до пророка Мојсија, до оног догађаја када је он ставио дрво у ону горку воду коју народ изабрани лутајући по пустињи није могао да пије. Када је Мојсије ставио дрво у ту горку воду (а дрво је било символ Часнога Крста ), онда се горка вода ( а према томе и горчине људскога живота у будућности ), претвара у питку воду. Крстом, људски живот добија прави истински смисао. Часни Крст је симболизовала и она змија која је била на распећу, и коју, када су Јевреји ( изабрани Божији народ ) гледали, избављали су се од свих опасности. Часни Крст је симболизован и у оном чину на који је позвао Бог Мојсија пророка када му је рекао: "Изуј обућу са ногу својих, јер мјесто на коме стојиш је свето мјесто", што значи одрећи се од везаности за оно што је тјелесно, што је пролазно, што је само овога свијета, и погледати у Купину Неопалиму, утврдити се благодаћу Божијом и свјетлошћу Божијом која ће нам открити закон Божији и заповијест Божију. Велики је Часни Крст и његова тајна је велика, и зато и пјевамо да је Крст сила и знамење , да је Крст спасење. Наша два брата нови презвитер Цркве Божије, отац Петар Петровић и наш ђакон Далибор, и они су данас поново потврдили своју вјерност Часноме Крсту, примили су на себе свети дар, један презвитерства а други ђаконства, што значи примили су на себи Часни Крст и прихватили поново оно што су прихватили у тајни крштења, да узму Крст Хрситов на себе, да се одрекну себе, да узму Крст свој и да иду са Господом, да се у току читавог свог живота сараспињу са Господом, да живе сагласно Његовој вољи, Његовим заповијестима, да свједоче Његову благу вијест, да пале светионик славе Божије, тамо гдје је обиталиште Божије, да буду живи свједоци живога Христа који је са нама и који је међу нама и који је васкрсао из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Нека Господ њих утврди у ношењу светога и Часнога Крста, нека Господ и нас просвијетли силом животворнога Крста свога, да би се удостојили да прославимо и Његово славно Васкрсење и да га славимо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Благовијести са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Владика је служио Литургију поводом храмовне славе манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића. На Литургији, у којој је молитвено учествовао велики број вјерних, одговарао је хор из Крушевца. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да ријечи Светог пророка Божијег Велики си Господе и чудесна су дијела Твоја и нема ријечи је да опише чудеса Твоја одјекују кроз вјекове на сваком мјесту, а посебно пред овом светињом, гдје су се сретале и сретају душе са живим и вјечним Господом. Он је подсјетио да се у овој светињи, у којој почивају мошти Свете Јелене Лазареве, сусреће древна Зета и Рашка, да у њој живи сусрет и загрљај Србије и Црне Горе – Крушевца града царскога и овога светога простора. Истакао је владика да се велика и дивна истина овдје открива и сусреће, истина у којој је почетак нашег спасења, тајна Благовијести и тајна Христовог Васкрсења: „Овдје се сусреће кроз вјекове и непрекидно свједочи та Света тајна Христа од Дјеве рођенога, кога су пророци прорицали, кога је анђео благовјестио са небеса, који се родио од Пресвети Дјеве и који је овдје са нама поживио и са нама је до краја свијета и вијека, јер је обећао и испуњава Своје обећање нећу вас оставити саме, остаћу са вама до краја свијета и вијека.“ Владика је казао да је Господ са нама и међу нама, а заједно са Њим и сви они који су Га предсказивали прије Његовог рођења, сви који су кроз вјекове служили и Христа Бога приповиједали. Исказао је радост због традиционалних сусрета житеља древне Зете, садашње Црне Горе и потомака Цара Лазара, хора и свештеника из Крушевца који су донијели благослов владике крушевачког Давида. Митрополит је нагласио да се обнављањем ове древне светиње, која је била запуштена и запостављена стољећима, обнавља свето вјековно памћење. Захваљујући Господу, Богородици, Светој Јелени који су дали снаге нашим сестрама на челу са мати Фотином, да у ову светињу уграђују своју младост и свој живот, као и многи прије њих, Храм Светога Ђорђа и Храм Пресвете Богородице Благовијести, као и само острво, свједочанство је Божије љепоте и свједочанство да је диван Бог у светима Својим и у творевини Својој, и да заиста нема ријечи да опише творевину божанску.. Након причешћа вјерних, Митрополит је предводио славску литију која је три пута опходила храм. Након што је благословио и пререзао славски колач, владика је честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином и свим данашњим свечарима. Потом је благословио и славу манастира Ћелије код Ваљева гдје почивају мошти Светога Јустина који се родио на Благовијести и на исти празник га је Господ призвао из овога у вјечни и непролазни живот . Митрополит је саопштио да је Књижевна награда „Јелена Балшић“ за 2019. годину, припала једном од најбољих савремених српских песника Рајку Петровом Ногу који из здравствених разлога није могао да присуствује данашњој свечаности, тако да ће му Повеља и икона Свете Јелене, дар ове Свете обитељи, насликана руком мати Фотине, накнадно бити уручене у Српској књижевној задрузи у Београду. Жири за додјелу награде одлучивао је у саставу: проф. др Валентина Питулић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Душко Бабић, књижевник Мирослав Максимовић, професор Љубица Петковић и Симон Ђуретић, секретар Савјета књижевне задруге. У одлуци жирија, коју је прочитао господин Ђуретић, наводи се да се Рајко Петров Ного у свом књижевном стваралаштву дотакао мотива који су дубоко укорењени у архетипе слојеве српског националног биће. У свом богатом опусу пјесник преко индивидуалног и колективног искуства преноси слике свог најранијег доживљаја свијета: „Митровдан и Ђурђевдан, трагање за топлином дома, гдје је изгорјела кућа и у кући бол, код пјесника буди мелодију успаванке коју умјесто мајке пјева паук. Лични пјесников доживљај свијета није могао да се фокусира на колективно насљеђе, гдје се у његовом пјесничком изразу јасно детерминишу историјски, митолошки, религиозни,социјални и други слојеви традиционалне културе. У стваралаштву Рајка Петрова Нога слили су се лирски, епски и баладични тонови колективног наслеђе којима је пјесник дао лични израз. Симболима огњишта, прага, иконе, дувара, верига, паука, змија, хљеба, крста, пјесник је исказао најдубље слојеве свога бића у којима доминирају слике завичаја природе и људи.“ Награда „Јелена Балшић“, чиј је покровитељ Митрополија црногорско-приморска, додјељује се најугледнијим књижевницима и пјесницима сваке друге године у част ктиторке ове светиње и пјесникиње Јелене Балшић. Митрополит је у своје и у име манастира Благовијести уручио и захвалнице приложницима и добротворима манастира Бешка: Александру Вујошевићу, Жарку Вукадиновићу и Дејану Крачковићу. У наставку сабрања је изведена празнична духовна академија у којој су учествовали глумица Љиљана Ђоговић из Крушевца, Милисав Поповић, гуслари Славко Драшковић, Жарко Бојић, Павле Радоњић, представици Удружење српских књижевника „Горска вила“ и пјесници Удружења књижевника Црне Горе хаџи Радован Радовић и Никола Ненезић-Чудесни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 16. фебруара, када наша Црква молитвено прославља светог Симеона и Ану и светог Јакова Архиепископа српског, светом Литургијом на Доброј води у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински и ђакон Срђан Лукић из Борова насеља. Преосвештени Владика се кроз беседу обратио верном народу: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је на здравље и на спасење данашње литургијско сабрање у нашем храму посвећеном Преподобној мајци Параскеви. Велика је тајна у празнику Сретења Господњега, има велики значај за васколики људски род. Сусрет човека са Живим и Делатним Богом у оквирима историје. Кроз историју слављења овог празника непрестано изнова увиђамо значај сусрета светог Симеона у којем је осетио славу и милост Божију. У речима светог Симеона ”Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа, светлост да обасја незнабошце и славу народа твога Израиља” видимо тајну доласка Господа нашега Исуса Христа. Дошао је да спасе род људски омогућивши тако човеку, који је у историји обремењен тескобама и недаћама, да може имати заједницу са Живим Богом. По Оваплоћењу Божијем откривена је тајна вечности, тајна Живота, која се даје на свакој Литургији. Ту се налазе врата Царства Небеског која нам откривају тајну нашег живота на земљи. Тајна нашега живота јесте тајна Царства Небескога. Као хришћани, као деца Божија, морамо знати да смо небески народ. Требамо следити пут наших отаца који су ходили крстоносним путем који води у Васкрсење. Живети у овом свету није лако, живот подразумева својеврсно страдање, али знамо који му је циљ и смисао. Знамо да је смисао Христовог оваплоћења првенствено да човек задобије могућност спасења, сједињење наше природе са природом Божијом. У светом Јеванђељу смо чули како можемо задобити благодатне дарове који су нам потребни, како можемо задобити небеске врлине које нас узводе лествицом ка Небесима. Свети апостол и јеванђелист Јован открива нам да то никако другачије није могуће него благодаћу Духа Светога. На крштењу сапиремо старога човека, рађа се нови облагодаћени човек који жели заједницу са другим, човек који жели заједницу са Живим Богом. Тако облагодаћени и охристовљени можемо ходити путем Голготе како бисмо задобили Царство Небеско и вечан живот. На нама је да као хришћани, као људи добре воље, наде, љубави и мира ходимо тим путем који нас води у Царство Божије. Да то није лако видимо из примера наших светих који су на себе узимали различите подвиге, подвизавајући се тако по пустињама и гудурама. Док су их обремењивале земаљске недаће знали су да је нада и утеха једино у Господу. Недаће покушавају да нас скрајну са крстоносног пута који преображава и води нас у Спасење. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено данашње сабрање на Доброј води и да ова светиња увек буде светионик нашега народа, да сабира све људе добре воље. Требамо овде долазити са вером, љубављу и надом у Живог и Делатног Бога Који на сваком сабрању излива на нас своју милост и љубав, Који нам се на сваком сабрању даје. Живели и благословени били! После свете Евхаристије припремљено је послужење за верни народ, а трудом надлежног пароха јереја Вукашина Цветојевића у парохијском дому зготовљена је трпеза за Његово Преосвештенство Епископа Херувима и служашче свештенике. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Док чекамо да се утаначе детаљи о томе на који ће начин 166. лист Мирослављевог јеванђеља после више од век и по из Русије стићи у Србију, било је интригантно кренути у потрагу за одговором на питање о којем се ових дана разговарало у редакцији нашег листа – шта тачно на њему пише? Да ли је, можда, у садржају тог дела текста садржан и разлог због којег је руски научник и истраживач, у то доба архимандрит, а касније епископ Порфирије (Успенски) одлучио да га 1845/46. однесе из Хиландара и придружи га својој палеографској збирци од 108 фрагмената, коју је потом, 1883, након бројних путовања, предао чувеној Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу? Од доцента др Виктора Савића, историчара језика, нашег саговорника чија је област научног интересовања, између осталог, и археографија, па тако и ово јеванђеље, сазнајемо да кључ није у значењу самих речи написаних на поменутом листу. Суштина је у комплексном уметничко-филолошком сплету карактеристика целог списа које су привукле пажњу познатог руског теолога и иницирале његов поступак, који њему лично није донео никакву материјалну корист, али јесте допринео потоњој популаризацији Јеванђеља. Наиме, такозвани „Петроградски лист” (Мирослављево јеванђеље састоји се од укупно 181 листа у кожном повезу) припада другом делу ове књиге којим је обухваћен фиксни календарски део црквене године, реч је о датумима и избору текстова који би у одређеном временском периоду требало да се читају на богослужењу. Када је у питању овај лист, реч је о 7. јануару по старом, односно 20. јануару по новом календару (Свети Јован Крститељ) и одломцима из Јеванђеља по Јовану и Јеванђеља по Матеју. Како даље каже Савић, иначе виши научни сарадник Старословенистичког одсека Института за српски језик САНУ и наставник на Катедри за српски језик с јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду, покретни датумски циклус, у свештеном смислу важнији, изложен је у првом делу Јеванђеља. Оба дела чине пуни апракос, односно комплетно изборно јеванђеље, чији је посебан тип у текстолошком смислу, међу свим словенским јеванђељима, управо Мирослављево јеванђеље. – За једног свештенослужитеља колекционара тај би први сегмент јеванђеља био далеко драгоценији и привлачнији. Али, чињеница да је архимандрит Порфирије изабрао баш његов месецословни сегмент, а не пасхални, први део, говори о томе да он није желео да суштински оштети овај рукопис. Потом, за мене, као научника, важан индикатор његових намера јесте и то што он није исекао најзначајнији запис из књиге, већ га је само прибележио. То је последњи лист на којем су саопштени важни историјски подаци, ту сазнајемо да је књига била намењена кнезу Мирославу, сину Завидином, а обавештени смо и о Григорију, једном од двојице њених писара – открива нам Савић. Додајући да је поменути знаменити Рус био честит човек са посебним сензибилитетом за старине, који је обишао сва важнија места источног хришћанства проучавајући и грчке, и сиријске, али и грузијске рукописе, околност да се овај део Мирослављевог јеванђеља уопште нашао у његовој, већ поменутој колекцији, може да нам служи на част. И не само то – нашој култури тиме је учинио и својеврсну услугу. Јер, како истиче наш домаћин у разговору који водимо у његовом институтском кабинету, окружени књигама, ово јеванђеље је и постало познато најпре залагањем руских књигољубаца. Ми смо његову вредност открили мало доцније, захваљујући њима. – Порфирије је, могло би се рећи, и проналазач Мирослављевог јеванђеља. Ову реликвију, а за њега овај лист је то свакако био, чак сматрам да је имао и сакралну димензију, показао је 1873. Измаилу Ивановичу Срезњевском, који је годину дана касније први и оставио научну забелешку о томе. Управо су то две године током којих се научна јавност први пут упознаје са Мирослављевим јеванђељем, пошто је овај лист 1874. био изложен на Археолошкој изложби у Кијеву. Том врло важном догађају присуствовао је и наш знаменити Стојан Новаковић који одмах схвата о каквој драгоцености се ради. Штавише, према подацима које је ту прочитао, он први спис и назива „Мирослављево јеванђеље”. Међутим, значај руских научника за анализу овог споменика ту не престаје, будући да 1877. излази и Порфиријев путопис који ширу публику упућује на околност постојања основног рукописа, чуваног на Хиландару. Владимир Васиљевич Стасов још једна је особа чији је рад допринео популаризацији Јеванђеља. У једној публикацији представио је средњовековну орнаментику, а ту су се нашли и иницијали из ове књиге. Наша стручна јавност, уз сву државну помоћ, почиње њиме да се бави касније, 1893. професор Љубомир Стојановић издаје одломке Јеванђеља у Споменику СКА, а 1897. приређује у Бечу његово изузетно репрезентативно фототипско издање. Потом ће уследити више студија, па и књига, 1986. у нашој средини, на Институту за српски језик САНУ састављено је и критичко издање, приређивачи су били Никола Родић и Гордана Јовановић – објашњава Савић, чије је мишљење и то да је 166. лист био достојан „амбасадор” српске културе у иностранству, и то на уваженом месту и да ни његов останак тамо где је до сада боравио не би био за нас штетан. Напротив. – Подсетићу да је и Свети Сава Хиландар подигао са својим оцем Симеоном управо на Светој гори, тамо где су своја монашка представништва имали сви народи који су држали до себе у свету византијске културе. Долазак Јеванђеља у нашу земљу десио се 1896. када су монаси манастира Хиландара краљу Александру Обреновићу поклонили Јеванђеље и Оснивачку повељу тог манастира, али је овај други документ неповратно изгубљен на почетку Првог светског рата, док се само Јеванђеље често губило и селило, постојала је опасност да у Другом светском рату и оно нестане. У том смислу, и да је, рецимо, Јеванђеље страдало у бомбардовању Народне библиотеке 6. априла 1941, што срећом није случај, или да је на било који други начин оштећено, овај један лист наставио би у Русији да сведочи о њему – закључује Савић. АНТРФИЛЕ Нови подаци о датовању Спис који је, према важећим подацима, настао осамдесетих година 12. века до те мере је очуван да се може закључити да је коришћен изузетно ретко, чему су, уз несвакидашњу ликовну раскош, могле да допринесу и његове димензије – 41,8 пута 28,4 сантиметра – са њим није било лако манипулисати. Он у себи носи врло испреплетано илуминаторско наслеђе, од јужне Италије до Блиског истока, па чак и коптске утицаје, писан је на пергаменту, на српској редакцији старословенског језика, ћирилицом која је пренета с глагољице. Савић, међутим, износи и неке нове податке: – Према налазима до којих смо дошли, најстарији текст пуног апракоса који стоји на почетку гране којој припада и наш споменик, сеже у почетак 11. века, док непосредни предложак Мирослављевог јеванђеља, писан, највероватније у близини Призренске епископије, потиче из првих деценија 12. века и лично мислим да се и само Јеванђеље може другачије датовати, на основу спроведене анализе могло би се рећи да је старије неколико деценија него што се обично сматра. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, дана 19.1.2018. године, када наша Црква прославља празник Богојављења, Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, и ђакон Предраг Јелић из Даља. Учешће у Светој архијерејској Литургији узели су и господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Срђан Милаковић, заменик градоначелника града Вуковара, и господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара. Епископ Херувим је после амвоне молитве проузнео следећу беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Бог се јави, драга браћо и сестре! Велика је тајна данашњег дана и велика је тајна Спасења рода људскога. У данашњем празнику испуњава се тајна Царства Небескога јер на старозаветни позив Пророка и Претече Јована ”Покајте се јер се приближи Царство Божије” Господ наш Исус Христос из љубави према човеку и целокупној творевини долази на реку Јордан. Долази Јовану Крститељу да га крсти како би се испунило стазозаветно пророштво и да би у Новом завету нама омогућио Спасење и заједницу са самим Богом. У тајни Оваплоћења и Богојављења су темељи нашег спасењског живота у Цркви Божијој. Крштење јесте почетак пута једног хришћанина. На крштењу умире стари човек, стари Адам, и рађа се нови Адам који је обожен и жели заједницу са Христом. Данас се преображава целокупна природа, то нам говоре и молитве чина освећења воде. Цела природа тражи смисао и тај смисао роналази у свом Створитељу - Господу Исусу Христу. Овај свет и све што је у њему нема смисла без Христа. Предвечни Бог из свог великог смирења долази на реку Јордан да би га свети Јован крстио - да ли постоји веће смирење и већа љубав према људском роду од оне љубави којом нас Бог воли? Наравно да не постоји јер овај свет лежи у мржњи, без љубави, ако је ван заједнице са Богом. Ако нема заједнице нема ни љубави, сажаљења, разумевања. Једино у тајни Богочовека се испуњава вечна тајна љубави Божије. Чин Свете тајне Крштења и данашње Јеванђеље нам открива тајну Светотројичног Божанства, а ту лежи тајна љубави према човеку. Сва Три Лица Свете Тројице учествују у чину Свете тајне Крштења. Предвечни Савет Божји испуњава се и у Крштењу Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, а свакако и у чину Свете тајне Крштења која је нама остала. На крштењу певамо ”Јелици во Христа крестисте сја, во Христа облекосте сја” и исповедамо то да се облачимо у Христа остављајући старога човека за собом. Рађамо се Духом Светим у охристовљенога човека. Тајна овога Празника је у преображењу душе и тела и целопкупне творевине. Целокупну творевину и једни друге требамо привести своме Створитељу. Нека је благословен данашњи дан у којем прослависмо овај велики Празник, нека се благодат излије на вас и ваше домове. Нека тајна Оваплоћења и Богојављења непрестано греје ваша срца и ваше домове, од сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска