Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тако'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“ Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости: „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком. Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави. Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју. Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу. Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне. Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати. Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“. Протосинђел Јеротеј Калуђеровић, Манастир Ђурђеви Ступови Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У уторак 4. фебруара 2020. године, на празник светог апостола Тимотеја и светог преподобномученика Анастасија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац. Епископу су саслуживали: протосинђел Николај, игуман манастира Саринац, протојереј-ставрофор Живота Марковић и јереј Слободан Савковић, парох великопчеличкои. Звучни запис беседе За певницом су појале монахиње манастира Липар и Ралетинац, предвођене високопреподобном игуманијом манастира Липар Тавитом, уз присуство великог броја народа који се сабрао око свога Архијереја. Током свете Литургије, преосвећени Владика се обратио верујућем народу беседећи о важности Речи Божије као насушне хране за задобијање вечног живота. Преосвећени Владика је подсетио да као што нам је потребан овоземаљски хлеб да одржимо тело, тако нам ради одржања душе потребан и небески Хлеб који је Реч Божија. Епископ је говорио и о важности послања свештеника ради душа које су гладне Бога. “Господ је рекао: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, што значи да нас Бог одмара опраштањем грехова, али једино ако слушамо праведно и испуњавамо реч Божију, једино тако можемо осетити и близину Божију и присутство Божије”, закључио је преосвећени Владика. Извор: Епархија шумадијска
  3. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован. Звучни запис беседе Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама. А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога. Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио. Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо. Извор: Епархија шумадијска
  4. „Осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Црквеˮ – тема је финалног такмичења ученика основних школа архијерејских намесништава Епархије бачке, одржаног 25. јануара 2020. године, у просторијама Спортске дворане у Футогу. Звучни запис поздравног слова Поздрављајући ученике и њихове наставнике, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије је изразио радост на прилици да присуствује финалном такмичењу. Ви сте се спремали усрдно и нека је Божји благослов на вама, као и молитве Светога Саве. Преносим вам поздрав и молитвено заступништво Епископа бачког г. Иринеја, који се итекако стара о веронауци и, уопште, о васпитању младих. Свети Сава је најбољи пример како ученицима тако и наставницима. У његовој личности видимо то како се понаша савршени ученик и како се понаша савршени наставник, у различитим деловима његовог живота. Нека је Свети Сава узор свима нама, казао је владика Исихије. Завршни ниво такмичења састојао се из три задатка: „Пронађи местоˮ, „Откриј личностˮ и „Покажи знањеˮ, а учествовало је десет екипа са по три члана. Прво место освојили су ученици Основне школе Вук Караџић из Бачке Паланке, друго место такмичари Основне школе Славко Родић из Бачког Јарка, а треће место изборили су ученици Основне школе Свети Сава из Руменке. Епископ мохачки уручио је награде победничким екипама. Ученици Школе за основно и средње образовање Милан Петровић извели су кратак тематски програм. Такмичење на тему „Осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Црквеˮ организовали су Епархија бачка и Друштво наставника историје Бачке Паланке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм
  6. Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон. Звучни запис беседе Извор: Радио Источник
  7. Светом литургијом која је служена у 20. недељу по Духовима, у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу протојереј-ставрофор Милош Весин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под руководством магистра Маје Басараб. У литургијској бесједи отац Милош Весин је нагласио да је свако јеванђелско читање не само поука, него и порука, порука наде прије свега. Осврнувши се на данашње Јеванђеље, отац је казао да се уочава неколико значајних момената који се додирују из живота свакога од нас. Први моменат јесте да имамо Господа који се саосјећа са свим нашим недаћама, невољама и тегобама. Апостол Лука нам даје једну кратку социолошку структуру ондашњег друштва, напомињући да је умро син јединац мајке која је уз то била удовица. Дакле, у тој једној реченици много тога је речено. И онда, помиње апостол Лука, да је Христос видјевши ту мајку која сахрањује сина јединца осјетио сажаљење. „Дакле, то је прва и основна порука овог данашњег читања. Да ми имамо Господа који саосјећа, који има моћ да сажаљева са нама, а сажаљевати значи носити са неким његову жалост, саучествовати у нечијој жалости. И зар није то велика нада? Зар није то моћно охрабрење да ми имамо Господа који има вољу и снагу да сажаљева са нама? У свакој ситуацији и колико год да нам се често чини да је Бог и далеко и високо, предалеко и превисоко од свих наших оних свакодневних, врло често ситних, али нама итекако крупних проблема и недаћа, то уопште није тачно.“ Господа интересује све оно што спада у садржај наше свакодневице, бесједио је даље протојереј-ставрофор Милош Весин. Подсјетио је да су прве ријечи Христове када је видио ожалошћену мајку: „Не плачи“! „Ријечи које Он, ево кроз овај временски ехо, упућује читавом људском роду последњих двије хиљаде и више година. Не плачи! Другим ријечима, плач не смије да буде наш крајњи одговор на чињеницу, и то катастрофалну чињеницу смрти, присуства смрти као нестанка, као престанка једног односа прије свега. И колико год да је са једне стране плач нормална реакција у нашој свакодневици, исто толико колико год је тај плач са једне стране нормалан, плач не смије да буде наш коначни одговор у ситуацијама које нам изгледају неизбјежне, затим бескрајне и коначне. Управо зато Христос говори: Не плачи!“ Затим је објаснио да је Христос силом свога Божанства знао да то није крај односа између мајке и сина, и да то није крај битисања тог младог човјека. Апостол Лука описује сцену када је Христос приступио онима који су носили тог мртвог младића и рекао им да застану и директно се обратио умрлом младићу рекавши му: „Момче! Теби говорим. Устани!“ „Данас то многима, нажалост и међу нама православним хришћанима, дјелује помало бајковито, невјероватно, нестварно. И све што дубље урањамо у такве мисли да су библијски описи ових спасоносних догађаја само једна лијепа прича, заправо доказујемо колико смо сами далеко од библијске стварности. Колико смо изгубили моћ библијског поимања, другим ријечима, колико смо далеко од библијског ума“, казао је прота. Појаснио је да библијски ум значи живјети по слову Светога писма, по слову Божијег закона. Другим ријечима, бити вазда са Богом љубави, са Богом мира, са Богом правде, али исто тако бити и са својим ближњима. „И зато Христос, како једна дивна црквена песма каже, мијења поредак природе. Јер никада још није било виђено, нити се чуло да је икада неко некоме могао рећи, некоме ко је умро, устани. А Христос управо на тај начин мијења поредак природе доказујући да је Он господар и живота, али и смрти. И шта се онда десило? Ништа. Христос једноставно васпоставља поремећени поредак и то апостол Лука у врло мало ријечи описује када каже да је Христос вратио сина мајци својој.“ Наравно, прва реакција која је обузела све оне који су присуствовали том чудесном догађају била је страх. што је, како је објаснио отац Милош, увијек наша прва реакција на оно што је непознато и на оно на шта немамо никаквог одговора. „И једино што је народ могао да каже јесте, да констатује, да се велики пророк појавио међу нама. И да је Господ походио народ свој. Господ не само да је тада као оваплоћена Ријеч Божија сишао са Неба, дошао и поживео са људима, не само тада, него Он и данас свакога дана у свакоме граду, у свакоме селу походи народ свој. Он и данас свакој мајци, свакоме оцу, свакоме супругу, свакој жени, сваком сину, свакој ћерци, дакле свакоме ономе ко је остао без свог најмилијег и најдражег поручује и казује: Не плачи! А то, да Он и данас свакоме од оних који су у Господу уснули упућује исте ове ријечи као и сину Наинске удовице. Устани! О томе нам свједочи истинитост васкрсења.“ Васкрсење јесте порука свима који су у гробовима, казао је прота Милош и нагласио да није битан временски период и да није важно што ми то не видимо сада. Оно што јесте битно, јесте да је то чињеница на којој почива овај свијет, чињеница о стварности васкрсења. „И због тога нека ова јеванђелска порука дуго одјекује нашим срцима. Да имамо, прије свега, Бога који уме да се сажали на нас, који види сваку нашу муку, али и да имамо Бога који је у стању да поврати онај поремећени поредак, да онима који су неутјешни каже: Не плачи, а онима који су умрли каже: Устани. Заиста, Бог као и некада, тако и данас, походи народ свој. Амин.“ На крају се протојереј-ставрофор Милош Весин захвалио оцу Слободану и осталим свештеницима на љубави коју су му указали и на дивном служењу Божанствене литургије. Посебну захвалност је упутио хору при саборном храму на величанственом литургијском појању и свом присутном народу на заједничкој молитви. У име свих који се сабирају и Богу моле у овом светом храму, оцу Милошу Весину на његовој љубави и труду захвалио се прота Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. ИЗВОР:РТС, WIRED АУТОР:КРИСТОФЕР РАЈАН Зашто су богати људи тако зли Жеља да се дистанцирате од људи који су сиромашнији од вас може се назвати „синдромом богаташког ђубрета“ (Rich Asshole Syndrome). Преносимо одломак из књиге Кристофера Рајана, „Цивилизовани до смрти: цена прогреса“ ("Civilized to Death: The Price of Progress"), објављен у часопису "Wired". Гари Ривлин је 2007. године за Њујорк тајмс написао текст о успешним људима из Силицијумске долине. Један од њих био је и Хал Стегер који је са супругом живео у кући од милион долара са погледом на Тихи океан. Вредност њихове имовине у том тренутку је износила око три и по милиона долара. Уз претпостављену разумну ренту од пет процената, Стегер и његова супруга били су у позицији да свој капитал уложе, и остатак живота, после тегобних година напорног рада, проведу уз редован приход од око 175 хиљада долара годишње. Међутим, уместо тога, како Ривлин бележи, Стегер је сваког јутра седао за свој радни сто и радио по 12 сати дневно, а викендом још додатних 10 сати. Овај, тада 51-годишњак је био свестан овог апсурда, али Ривлину је рекао да „Данас неколико милиона долара није исто што и некад“, вероватно мислећи на ефекте инфлације, међутим није био свестан како је богатство утицало на његову личност. „Силицијумска долина је препуна људи који би се могли назвати радницима-милионерима (working-class millionaires). Људи попут господина Стагера који на опште изненађење и даље раде тако напорно, потпуно су несвесни чињенице да су се већ обрели у друштву срећника. Међутим, многи тако остварени и амбициозни припадници дигиталне елите себе још увек не сматрају посебно срећнима, делом и зато што су окружени људима који су много богатији од њих, често неупоредиво богатији“, сматра Ривлин. После разговора са више руководилаца Ривлин је закључио да сви они доживљавају тих неколико милиона долара нагомиланог богатства као одраз њиховог скромног статуса у овом новом Златном добу, јер су стотине хиљада других накупиле много веће богарство. Сјајан пример овог парадокса био је и Гари Кремен који је као оснивач Match.com-a имао имовину у вредности од 10 милиона. Кремен је схватио замку у коју је упао. „Овде сви гледају људе изнад себе. Овде си нико и ништа са 10 милиона долара“. Поставља се питање, ако си нико и ништа са 10 милиона долара, са колико се постаје неко и нешто? Сада, можете да кажете „Баш ме брига за ове што се возикају својим приватним авионима“. И то би било у реду. Али, у томе је цака, ови момци су већ сј...ани. Стварно. Радили су до изнемоглости да би дошли до ових позиција. Зарадили су више новца од 99,99 одсто људских бића која су икада живела, али још увек нису мислили да су достигли место које им припада. Узалудност свог положаја како је они доживљавају сигурно неће наићи на разумевање и симптаије њихове родбине и пријатеља. Шта ако већина ових ђубрета (assholes) није богата по рођењу, већ су то постали захваљујући свом раду? Шта ако је безосећајност нужна карактеристика виших класа - назовимо то синдромом богаташких ђубради (Rich Asshole Syndrome) - и није последица тога што вас је одгајала армија озлојеђених дадиља, или сте имали превише часова једрења, или сте се предозирали кавијаром, већ је та мешавина разочарења што сте имали среће, а ипак се осећате неостварено. Научени смо да они који имају највише играчака побеђују, да је новац главни животни циљ. Али шта ако је ова стара прича само још једна од замки ове преваре у коју смо увучени? Шпанска реч aislar значи и „заштитити“ (to insulate ) и „изоловати“ (to isolate), што већина нас и чини што има више новца. Прво купујемо аутомобил да се више не бисмо возили аутобусом. Затим се селимо из стана да не бисмо били окружени тим досадним и бучним комшијама. На одмору одседамо у скупим, мирним хотелима, а не у претрпаним пансионима у којима смо до тада одседали. Новац нам служи да бисмо се заштитили од ризика, буке, непријатности. Али ова заштита се плаћа ценом изолованости. Удобност захтева да се одвојимо од случајних сусрета, нове музике, непознатог смеха, свежег ваздуха и случајних дружења са странцима. Истраживачи изнова и изнова закључују да је једина и најпоузданија претпоставка осећања личне среће осећање прихваћености у заједници. Током 1920-их, око пет одсто Американаца живело је само. Данас, по подацима Завода за статистику, више од четвртине, што је највиши ниво до сада. У исто време, употреба антидепресива се повећала за преко 400 процената у последњих двадесет година, а злоупотреба лекова против болова је достигла размере епидемије. Ова корелација не доказује да постоји узрочно-последична веза, али потврђује да су трендови ипак у вези. Можда је време да се преиспитају некадашње неупитне тежње за удобношћу, богарством и моћи. Боравио сам у Индији и тада сам први пут помислио да сам и ја богаташко ђубре. Путовао сам неколико месеци избегавајући просјаке што сам боље могао. Живећи у Њујорку, навикао сам да не обраћам пажњу на очајне бескућнике и психопате, али имао сам проблема да се навикнем на децу која су се окупљала око мог стола у уличним ресторанима и зурили у храну на мом тањиру. Повремено, конобар ди дошао и отерао их, али они би само отрчали мало даље на улицу и наставили да изгладнело зуре и чекају да останем без конобарове заштите, надајући се да ћу поделити који залогај са њима. У Њујорку сам успео да развијем механизме одбране од очаја са којим сам се сусретао на сваком кораку. Говорио сам себи да постоје социјалне службе које се баве бескућницима, да ће поклоњени новац сигурно искористити за пиће или дрогу, и да су вероватно сами одговорни за ситуацију у којој су се нашли. Али ниједан од тих механизама није радио по питању ове деце у Индији. О њима се нико није бринуо. Не постоји прихватилиште у које би се могли склонити. Ноћ су проводили на улицама, збијени једни уз друге како би се угрејали. Они сигурно не би протраћили поклоњени новац. Чак нису ни тражили новац. Само су буљили у храну на столу, а њихов изглед је недвосмислено говорио да се сигурно не претварају да су гладни. Не гледајте доле уколико нисте спремни да помогнете У пар наврата купио сам туце самоса и поделио им, али храна би нестала у тренутку, а око мене би се окупила још већа група клинаца (често и одраслих) који су ме додиривали рукама, молећиво покушавајући да ухвате мој поглед. Бројке су ми биле јасне. Новацем који сам потрошио за авионску карту од Њујорка до Њу Делхија, могао сам да из дужничког ропства извучем неколико породица. Новац који сам потрошио по њујоршким ресторанима током претходне године, био би довољан да се плати школовање неколицини од ове деце. Што је још горе, од новца који сам потрошио за путовање по Азији, вероватно бих могао да изградим и целу школу. Волео бих да могу да кажем да сам нешто од тога и учинио, али нисам. Уместо тога, развио сам психолошке механизме за игнорисање оваквих ситуација. Научио сам да не размишљам о стварима које сам могао да урадим, а знам да нећу. Научио сам да ни изразом лица не показујем да саосећам са њиховом ситуацијом. Научио сам да их прескачем по улици, не обазирући се да ли спавају или су мртви. Научио сам све ово јер сам морао - или зато што сам себи рекао да тако мора. Истраживање које су спровели научници са Универзитета у Торонту под руководством Стефана Котеа и сарадника, потврђује да су богаташи мање дарежљиви од сиромашних људи, али њихови резултати показују да закључак није да су они просто шкртији, већ да су захваљујући богатству развили дистанцу која, изгледа, прекида природан ток људске солидарности. Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи. Коте је утврдио да су „појединци са вишим дохотком мање великодушни само ако живе у крају са великим економским и социјалним разликама или када се неједнакост, макар и у експерименталне сврхе, приказује као драстична“. Богаташи су били великодушни као и сви други када је неједнакост била мања. Ако особа којој је помоћ потребна изгледа као неко ко се не разликује много од нас, вероватније је да ћемо јој помоћи, али ако се економски и културолошки много разликује од нас, мање је вјероватно да ћемо јој пружити руку. Социјална дистанца раздваја богате и сиромашне, као што нас и многе друге ствари удаљавају једне од других, што је људима постало својствено још од освита цивилизације и успостављене хијерархије која је створена, зато нам је психолошки толико тешко да своју душу преобликујемо тако да може да игнорише изгладнелу децу која ти зуре у пун тањир. Морамо да ућуткамо унутрашњи глас који вапи за правдом и једнакошћу. Али, да бисмо ућуткали овај древни, урођени глас савести платили смо високу психолошку цену. Недавно ми је један добростојећи пријатељ рекао да се успех постиже тако што често говориш „да“. Али када постанеш успешан много чешће мораш да говориш „не“. Ако те људи из твог окружења доживљавају као имућнијег, много чешће ће ти се обраћати са различитим захтевима, понудама, молбама, без обзира да ли си у Силицијумској долини или на улицама Калкуте. Одбијање искреног позива у помоћ није природно за нашу врсту. Неуронаучници Џорџ Мол, Џордан Графман и Френк Кругер са Националног института за неуролошке поремећаје уз помоћ снимака магнетне резонанце доказју да је алтруизам дубоко усађен у људску природу. Њихови налази говоре да је алтруистичко понашање код већине људи изазивало осећај задовољства не због културолошких утицаја, већ због еволутивне архитектуре људског мозга. Кад су волонтери током истраживања интересе других ставили испред својих, активирао се примитивни део мозга који је обично повезан са храном или сексом. Када су истраживачи измерили вагалне (нервне) тонове (показатеље осећаја сигурности и смирености) код 74 предшколске деце, открили су да деца која су донирала жетоне за помоћ болесној деци имају много бољу инервацију, од оне која су све жетоне задржала за себе. Џонас Милер, водећи истраживач, наводи да ови налази сугеришу да нам „повезаност још од малих ногу даје осећај сигурности тако што бринемо за друге“. Али Милер и његови сарадници су такође открили да без обзира на урођену предиспозицију, емпатија је под великим утицајем друштвених околности. Деца из имућнијих породица делила су мање жетона од деце из мање имућних породица. Психолози Дачер Келтнер и Пол Пиф посматрали су понашање људи на раскрсницама и утврдили да су возачи скупљих кола четири пута чешће претицали од осталих возача у скромнијим аутомобилима. Када су истраживачи поставили пешаке да чекају да пређу улицу, сви возачи у јефтинијим колима су их пропуштали, док су ови у скупим аутомобилима у 46,2 одсто случајева настављали пут, чак и ако су успоствили контакт очима са пешацима који чекају. Неки други резултати ових истраживача показују да су богатији испитаници били спремнији да варају на тестовима и играма. На пример, Келтнер наводи да су имућнији испитаници били склонији да тврде како су победили у компјутерској игри – чак и када је игра била подешена тако да је добитак немогућ. Добростојећи испитаници су чешће лагали током преговора и користили неетичне изговоре, и лагали клијенте како би остварили имовинску корист. Када су Келтнер и Пиф оставили теглу слаткиша на улазу у лабораторију на којој је писало да ће све што буде преостало бити поклоњено деци у оближњој школи, утврдили су да су богатији узимали више слаткиша. Истраживачи са Државног института за психијатрију из Њујорка посматрали су 43 хиљаде испитаника и утврдили да су богати чешће излазили из продавнице не плативши него сиромашнији. Овакви резултати (као и понашање на раскрсници) могу да говоре да имућни мање брину због могућих законских последица. Ако знате да вам није проблем да платите доброг адвоката, пролазак кроз црвено светло или један неплаћени „Сникерс“, и нису неки претерани ризик. Али себичност има много дубље корене од ових. Више непрофитних организација позива се на независно истраживање које показује да људи који имају годишњи приход испод 25.000 долара, обично донирају нешто више од четири одсто, док они који зарађују више од 150.000 долара, донирају само око 2,7 одсто свог дохотка (и поред бројних пореских олакшица које им следују, а које не постоје за оне који зарађују много мање). Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи Постоје разлози да се верује да је неосетљивост на патњу других у ствари психолошка адаптација на нелагодности коју узрокују екстремне разлике у богатству. Мајкл В. Краус и његове колеге утврдили су да људи вишег друштвено-економског статуса заправо теже тумаче емоције на лицима других људи. Није да их је било мање брига шта та лица поручују, већ су једноставно били слепи за знакове. А Кили Маскател, неуронаучница са Универзитета у Лос Анђелесу, открила је да мозак богатих људи показује далеко мање активности од мозгова сиромашних људи док гледају фотографије деце оболеле од рака. Књиге, као што су Змије у оделима: кад психопата иде на посао (Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work) и Тест за психопате (The Psychopath Test) тврде да се многе особине карактеристичне за психопате у пословним круговима високо цене: немилосрдност, друштвено прихватљиво одсуство савести, фокусираност искључиво на „успех“. Али, иако психопате могу бити идеалне за неке од најуноснијих професија, ја тврдим нешто другачије. Не само то да ће се безосећајни људи лакше обогатити. Кажем да богатство нагриза и оно мало срца што вам је остало. Другим речима, сугеришем да су богати испитаници који су учествовали у Маслателином истраживању научили да буду мање узнемирени док гледају фотографије болесне деце захвањујући богаташком искуству - као што сам ја научио да игноришем изгладнелу децу у Раџастану и мирно наставио свој одмор. У једној студији Екстремно богатство је штетно за све - посебно за најбогатије (Extreme Wealth is Bad for Everyone-Especially the Wealthy), Мајкл Луис примећује да „изгледа да проблем није у томе што људи који се налазе на овој пријатнијој страни неједнакости пате од неке моралне неспособности која им даје тржишну предност. Проблем узрокује сама неједнакост: она покреће хемијску реакцију код неколицине привилегованих. Утиче им на мозак. Зато је мање вероватно да ће бринути о било коме осим о себи или да ће искусити морална осећања потребна да би били пристојни грађани“. Емпатија је здрава Али на крају, мањак емпатије доводи до самодеструктивности. Доводи до социјалне изолованости која директно изазвива озбиљне здравствене проблеме, укључујући мождани удар, срчане болести, депресију и деменцију. У једној од мојих омиљених студија, Келтнер и Пиф одлучили су да се мало поиграју са популарном друштвеном игром, „Монополом“. Психолози су игру преуредили тако да је један играч од самог почетка имао огромну предност у односу на другог. У истраживање су укључили више стотина парова играча. Сви су у лабораторији бацали новчић како би се одредило ко ће у игри бити „богат“, а ко „сиромашан“. Насумично изабрани „богати“ играч почео је са двоструко више новца, сакупљао је дупло више сваки пут када је обишао круг и морао је да баца коцкице два пута, уместо једном. Ниједна од ових предности није била прећутана играчима. Обојица су добро знали колико је ситуација била неправедна. Али и поред тога, код „богатих“ играча почело је да се појављује понашање карактеристични за „богаташко ђубре“. Понашали су се арогантно, лупали су по табли својим фигурама, гласно славили своје успехе, чак су јели и више переца из чиније која се налазила на столу. После 15 минута, истраживачи су замолили испитанике да продискутују своје искуство током играња. Када је „богати“ играч тумачио свој успех, углавном је истицао своју изврсну стратегију, пре него што је био спреман да призна да је било готово немогуће да изгуби. „Закључили смо после више испитивања и хиљаде учесника из целе земље“, каже Пиф, „да што се нечије имовно стање више поправља, то саосећање и емпатија опадају, а осећање изабраности, заслужности и себичности расте“. Наравно, постоје изузеци од ове тенденције. Многи добростојећи људи имају довољно мудрости да избегну ове сурове струје које генерише њихово богатство без подлегања синдрому богаташког ђубрета (RAS), али такви људи су реткост и обично су скромнијег порекла. Можда разумевање ефеката које производи богатство објашњава зашто неки који су стекли огромно богатство, обећавају да га неће оставити својој деци. Неколико милијардера, укључујући Чака Финија, Била Гејтса, Ворена Бафета, обећали су да ће дати све или већину свог новца пре него што умру. Постала је славна Бафетова изјава да намерава да својој деци остави „довољно новца да не морају да раде било шта, али недовољно да не раде баш ништа“. Сличне намере изразили су и неки који се налазе нешто ниже на милионерској лествици. Према једном чаланку објављеном на CNBC.com-у, Крејг Волфи, власник компаније "CelebriDucks", највећег произвођача гумених паткица, намерава да милионе које је зарадио донира у добротворне сврхе, што је изненађујуће - али не толико колико чињеница да је неко могао да заради милионе производећи гумене паткице. Познајете ли некога ко пати од синдрома богаташког ђубрета? Можда му можете помоћи. Роб Вилер и његов тим са Универзитета Беркли, у свом истраживању су учесницима дали новац и затражили од њих да играју игре различите сложености које ће допринети „општем добру". Испитанике који су били великодушни њихове колеге су највише уважавале, поштовале и имали су већи друштвени утицај. „Налази сугеришу да ће свакога ко делује искључиво у свом властитом интересу околина избегавати, неће га уважавати, чак ће и омрзнути“, наводи Вилер. Келтнер и Пиф уочили су исту ствар. „У многобројним лабораторијским истраживањима смо открили да мале психолошке интервенције, мале промене ка људским вредностима, мали помаци у одређеним смеровима враћају осећање једнакости и емпатије“, наглашава Пајф. „На пример, подсећање људи на користи од сарадње или на предности заједништва, узрокује да богатији појединци постану праведнији као и сиромашни“. У једном истраживању, испитаницима су приказали кратак видео снимак од 46 секунди о сиромашној деци. Затим су проверили спремност испитаника да помогну непознатој особи која се нашла у лабораторији, а која је била у неком проблему. Сат вемена после гледања видеа, богати људи су били спремни да помогну у истом проценту као и сиромашни. Пиф верује да ови резултати показују да „ове разлике нису урођене или непромењиве“. Новац покреће свет Резултати Пифове студије се слажу са лекцијама које нам генерацијама преносе наши преци ловци-сакупљачи, чије је преживљавање зависило од развијања мреже међусобне помоћи. Разумели су да себичност води само у смрт: прво друштвену, а затим и биолошку. Док се нео-хобсовци муче да објасне постојање алтруизма код људи, други научници преиспитују њихову премису, питајући се има ли користи од себичности. Роб Вилер каже, „С обзиром на то колико можемо добити од великодушности, социолози се све мање питају зашто су људи великодушни, а све више, зашто су икада себични“. Деценије понављања поруке „похлепа је добра“ имале су за циљ да уклоне осећај стида повезан са уживањем у благодетима које настају захваљујући екстремној неједнакости. Ипак, осећање стида не нестаје јер су ове поруке у директној супротности са једном од најдубље усађених вредности наше врсте. Институције које покушавају да оправдају суштински противљудски (anti-human) економски систем изнова и изнова шаљу поруку да ће победа у игри новца донети добитнику срећу и задовољство. Али искуство наших предака старо око 300.000 година нам говори супротно. Себичност је можда од суштинског значаја за цивилизацију, али поставља се питање да ли за људе уопште има смисла да живе у цивилизацији која толико одступа од наше природне еволуције.
  9. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили. Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет. Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Извор: Епархија жичка
  10. Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  11. "Описујући последња времена, Апостол Павле у посланици свом ученику Тимотеју пише о појави људи који ће бити саможиви, среброљубци, хвалисавци, гордељиви, хулници, непокорни родитељима... (2Тим 3, 3). Карактерологију највећег броја људи последњих времена Апостол завршава сажимајућом реченицом, која се тиче оних који имају изглед побожности, а силе су се њене одрекли (2Тим 3, 5). Tа реченица је све ове векове била једна од најозбиљнијих оптужница за спољашњи тип хришћана, лишен искрене вере и врлине". (извод уредничког уводника мајско-јунског, 367. броја "Православног мисионара) Нови мајско-јунски 367. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, по већ устаљеном обичају представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радија Источник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема Тако да се светли светлост ваша, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на еванђелском позиву који је Господ упутио Апостолима, а преко њих и свима нама, а то је позив да постанемо светлост свету. Представљање новог броја краси једна тематска нит која повезује теме свих текстова у новом броју, са наведеном темом броја која je императив хришћанског етоса. Поред пастирског позива да угледајући се на светитеље постанемо светлост свету, на коју нас подстиче уводна реч уредника, овај 367. број посебно краси интервју са Његовим Преосвештенство Епископом др Јованом (Пурићем) који читалаштво позива да васцело своје биће освећује активни учешћем у богослужбеном животу Цркве. Сви текстови који чине нови мајско-јунски 367. број Православног мисионара, на савршен начин приближавају усрдним читаоцима велику тајну светости и светлости, пре свега у духу богослужбеног, а потом и духу световрлинског живота. Уверен сам да је садржај овог броја, који је пре нама, благословено семе које смо благодарећи Божјем надахнућу посејали, а сада нам остаје да овај надахнути садржај препустимо читалаштву на читање, а полажући наду на Господа, надамо се да ће ово семе у виду писане речи произрасти дивне и благословене плодове, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДСТАВЉАЊА НА РАДИЈУ "БЕСЕДА": ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДСТАВЉАЊА НА РАДИЈУ "СВЕТИГОРА": ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДСТАВЉАЊА НА РАДИЈУ "ИСТОЧНИК": САДРЖАЈ: Реч уредника: Светлост врлинског живота Реч архијереја: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) "Од нашег односа према богослужењу зависи мисионарски живот!" Реч пастира: Сведочење доброте Материк: Света Филотеја Атинска Историја хришћанства: Велики прогон хришћана за време цара Диоклецијана и његових савладара Литургијски живот: Духовски венчићи У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом ТЕМА БРОЈА: Катихета Владимир Пекић: Осветљење стварности Катихета Бранислав Илић: У светлости Твојој видимо светлост Свети Теофан Затворник: Светлост Христова просвећује све Драган Поповић: Наша светлост и Светлост Божија Презвитер др Оливер Суботић: У посети монашкој обитељи шумадијске епархије Парохијани: Песничка душа из Новог Сада Хришћански живот: Адолесценти и Црква - волети, хранити и не говорити много Из пера читалаца мисионара: Молитва моје мајке Хришћански брак и породица: Дете, које више не жели у храм Питања и одговори: Наркоманија... има ли наде? Хришћанство и психологија: Физичко кажњавање деце из угла православне психологије Сећање: О уснулој добротворки храма Светог Луке у Кошутњаку Хришћанска аскетика: О сећању на смрт и изненадној смрти Хришћанска књижевност: Гусларка слепа Живана, о крсној слави Хришћанска књижевност: "Угљена кандила" Драгише Васића Мисионарски излог: Топлина и благост речи као њена најјача снага Извор: Православни мисионар
  12. Генерација 1971. из Богословије Света три Јерарха у Крки прославила 48 година од завршетка школовања. На дан Праведног Јова, 19. маја 2019. године, у цркви Светог апостола Матеја светом Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије у молитвеном присуству школских другова, Епископа бањалучког г. Јефрема и канадског г. Митрофана. Саслуживали су протојереји-ставрофори Живорад Павловић, Михаило Марјанац и Петар Јованчевић; старешина цркве Светог апостола Матеја, отац Слободан Чавка, као и протођакони Слободан Вујасиновић и Радојица Жагран. Током торжествене Литургије празничну проповед произнео је Епископ канадски г. Митрофан: -Христос васкрсе! Ваша Преосвештенства, високопречасни и часни оци, драга браћо и сестре. Чули сте данашње свето Јеванђеље, а ја хоћу само да се надовежем на две ствари. Прва је: Господе, немам човека; друга је: Иди, не греши. Једног великог лекара, хришћанина, упитали су која је највећа болест данашњег времена, да ли рак, да ли можда срчани удар, или друге неке болести, а лекар је одговорио: највећа болест савременог човечанства јесте усамљеност. Људи не маре једни за друге. То је стварност. Отиђите у старачке домове, па ћете видети колико има мајки које ће се пожалити да их синови и кћерке нису посетили, а ни пријатељи, кумови, ни родбина ни познаници. Отиђите у сиротишта, па ћете видети колико их обилазимо. Довољно је видети само овде у Звечанско у Београду,, па ћемо видети колико има деце напуштене. Погледајте велике градове Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго… а да не говоримо и о нашем Београду. Видећемо колико дечице напуштене има и да на улици живе. Отиђите у болнице па ћете видети колико има напуштених и немоћних који чекају макар неког да им каже Добар дан, Помози Бог или Како си. -Данашње Јеванђеље истина говори о човеку који је био 38 година болестан и који је рекао: Немам човека, а није знао да има човека, боље речено Богочовека, безгрешног и свемоћног – Господа Исуса Христа. Господ му се није одмах открио већ му је рекао да узме одар свој и крене. Човек је то учинио, поверовао је у Господа нашег. Када поверујемо у Господа, онда ћемо доћи до правог познања наше грешности и знати да је Он једини који нас може исцелити од душевних и телесних немоћи и опростити нам сагрешења наша. Зато, драга браћо и сестре, било када да смо у невољи, не заборавимо да имамо Бога уза се. Не заборавимо да имамо свете и праведне људе и жене који се увек Богу моле за нас, као што је данас Свети страдални и праведни Јов, који је можда најочигледнији пример страдања, али и трпљења. Праведни Јов је изрекао ону дивну мисао: Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу у последњи дан стати над прахом, очи моје видеће Бога, а не очи другога, беседио је В>ладика и додао: -Имамо и нашега Светог Саву чији спомен данас празнујемо. Учио нас је да идемо путем Христовим, да идемо путем Богочовека. Нека би дао Бог да сви који смо данас дошли, дођемо до личног познања себе и својих душевних и телесних немоћи, и да увек прибегнемо Богу. Да молимо опроштај сагрешења наших , као што се молимо у дивној молитви коју нам је Господ оставио: ...И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Теби нека је слава Боже, сада и увек, и у векове векова. Амин. Благоверни народ Сурчина је имао особиту част да угости генерацију 1971. из Богословије Света Три Јерарха у Крки. Било је лепо видети како окупљени школски другови, уз служавшче проте Живорада Павловића, Михаила Марјанца и Петра Јованчевића, протојереји-ставрофори Крстан Дубравац (некадашњи професор Карловачке богословије), Мирко Шипка из Суботице, Лука Босанац (Епархија славонска), проте Гојко Шуваја и Милорад Ановић из Баната, Илија Проле из Бачког Јарка, заједно са вернима узносе молитве Господу. Песме славе и хвале Господу појао је Мешовити хор Свети Роман Слаткопојац при храму Светог апостола Павла у Петроварадину. За певницом, којом је руководио проф. Карловачке богословије г. Никола Ерцег, појали су свештенослужитељи. После Божанске Литургије обратио се домаћин сабрања Епископ сремски Василије: -Прошло је 48 година од завршетка нашег школовања у Крчкој богословији Света Три Јерарха. Желео сам да се окупимо, ми колико нас је остало, овде у овоме новом и величанственом храму, да се помолимо Богу заједно са вама и да узнесемо Господу благодарност за све оно што нам је дао, да заблагодаримо за снагу и моћ, здравље и љубав са својим народом на свим просторима где моја браћа, Преосвећене владике Митрофан и Јефрем, и сви наши свештенослужитељи који су данас овде, дејствују,као што то чинимо и ми на подручју Епархије сремске. Несвакидашњем литургијском сабрању и јединственом школском часу присуствовали су архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић, протојереји Душко Ђеорђић и Страхиња Голијан, пароси сурчински; свештенослужитељи Мирослав Вујић из Епархије банатске, Јеремија Старовлах из Архиепископије београдско-карловачке, ктитори и приложници, сарадници и пријатељи цркве Светог апостола Матеја. После Литургије, радост је настављена у окриљу храма који је у даљој изградњи. Продужено литургијско сабрање било је прожето разговором и сећањем на школске дане у Крчкој богословији чија се химна разлегла из грла присутних: Најстарија српска школа Три Јерарха по имену одолева вековима времену и невремену. Четири века ту се уче православни богослови не гаси се никад свећа коју Господ благослови. Владике је многе дала, игумане, свештенике, и тако ће, Богу хвала, наставити у векове. Све док река Крка тече, док се земља - земљом зове, одгајаће Три Јерарха православне богослове. Верни су имали прилику да поздраве отачаствене архијереје наше Свете Цркве и свештенослужитеље из далека. За своју генерацију, домаћин, Епископ сремски г. Василије уприличио је свечани ручак. Свештенство архијерејског намесништва земунског потрудило се да у свему буде достојно и службе и гостопримства. Извор: Српска Православна Црква
  13. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је данас Свету архијерејску Литургију у храму Светог Козме и Дамјана у нишком насељу „Никола Тесла“. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, протонамесник Дејан Милошевић, јереј Бобан Миловановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Ђорђе Филиповић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ је се обратио присутнима пригодном беседом. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Епархија нишка
  14. У Србији ће се 17. јануара одржати државна посета председника Русије Владимира Путина. Та посета је требало да се догоди још у октобру прошле године, на још једну годишњицу ослобођења Београда 1944. године заједничким снагама југословенских партизана и совјетске армије. Међутим, јесења посета Путина Србији је отказана, без званичног образложења разлога. Стручна јавност, како у Србији, тако и у Русији, повезивала је одлагање посете са кризом на Косову, која се у том тренутку налазила на тачки опасно блиској почетку грађанског рата. У таквој ситуацији долазак Путина у Београд и сусрет са српским руководством могао је испровоцирати неповратне последице. Током претходна три месеца ситуација у Србији, благо говорећи, није се ни најмање поједноставила. Српско-албански сукоб прешао је из фазе звецкања оружјем у фазу пасивне агресије — власти самопроглашене „Републике Косово“ увели су додатну стопроцентну царинску таксу на све производе које се у покрајину увозе из Србије, укључујући и лекове. А то је, фактички, увођење ембарга против српског становништва Косова, и ако са прехрамбеним производима за Србе још постоји какав-такав маневарски простор, лекови који се увозе из Србије једноставно немају чиме да се замене. Албанци или одбијају да испоручују лекове српским болницама и апотекама (које нису интегрисане у „косовски“ здравствени систем), или траже за њих цену која је три пута већа од тржишне. Представници међународног Црвеног крста издају инсулин за дијабетичаре, за којим влада велика несташица. При свему томе, Београд на ове потезе Албанаца нема чиме да одговори, јер се давно одрекао полуга којима би могао да утиче на ситуацију на Косову… О ширењу протеста у Србији већ смо писали. Констатујемо да народни протести против физичког насиља, корупције, и одсуства слободе говора који су почели у децембру не показују тенденцију осипања. За свих ових месец и по дана, сваке суботе на улице Београда излази најмање 50 хиљада људи (сами демонстранти тврде да их има 70-80 хиљада, а српска полиција, са упорношћу достојном сваке хвале, износи цифру од 10-12 хиљада — иако је довољно само једном погледати снимак протеста да би се видело да је реч о десетинама хиљада људи). Имајући у виду то да у српској престоници живи свега 1,2 милиона људи, то значи да је на улицу, фактички, изашао сваки двадесети Београђанин. При томе се пароле демонстраната све више радикализују, што је, у принципи, и логична ствар код сваке протестне делатности — потребно је стално појачавати степен негодовања, како се протести не би почели осипати. Али тема протеста, међутим, полако али сигурно прелази са „општељудске“ (слобода говора, права мањина и сл.) на чисто патриотску раван (територијални интегритет Србије, непризнавање Косова). Индикативно је како Александар Вучић реагује на народне немире. Његове дословне речи су: „мене не занима колико је људи изашло на улице. Нека их је десет хиљада, нека их је сто хиљада. И пет милиона да се скупи, ниједан захтев нећу испунити“. Након те изјаве, званични слоган протеста је са „Стоп крвавим кошуљама“ промењен на „Ти си један од пет милиона“. И управо у овом крајње компликованом тренутку на Балкан долази Владимир Путин. Патриотске организације које сарађују са владајућом Српском напредном странком (СНС) већ су најавиле да ће пред Храмом Светог Саве, који ће посетити руски председник, да га дочека „70 хиљада људи“. Бројка није случајна, и непосредно се односи на број демонстраната на улицама. При томе ће присталице Путина (и, подразумева се — српске владајуће партије) такође да прошетају центром града, од Трга републике до Храма Св. Саве, који се налази на ободу центра града. Очигледно је да је реч о Вучићевом „утуку“ на протесте, у коме главну улогу не игра толико сам Вучић, колико високи руски гост. Демонстрацијом блискости са Путином српски председник потпуно очигледно покушава да превазиђе кризу поверења у односу са бирачима, и да за себе тако обезбеди што већу легитимност. Узгред, кад већ говоримо о легитимности: у октобру прошле године Александар Вучић је изјавио да су Србији неопходни нови ванредни парламентарни избори. То ће бити најбољи одговор злим језицима који тврде да су он и његова Напредна странка изгубили подршку народа. Од тог тренутка су за ванредне изборе стигле да се изјасне многобројне утицајне личности — чланови политичког савета владајуће странке, градоначелници и др. Буквално пре неколико дана министар спољних послова Србије и лидер српских социјалиста (СПС) Ивица Дачић изјавио је да ванредни избори не доносе ништа добро јер „ремете редовне изборне циклусе“ и дезоријентишу бираче, али „постоје ситуације када се они не могу избећи“. Другим речима, и Вучићев савладар је на тај начин подржао идеју ванредних избора. У таквој ситуацији, 70 хиљада људи пред Храмом Св. Саве који кличу Путину и Вучићу могу и морају се тумачити, не толико као испољавање руско-српске блискости и узајамних симпатија, колико као почетак предизборне кампање Александра Вучића. Са Путином у главној улози. За крај — један куриозитет. Аутор ових редова је ове јесени учествовао у једној међународној конференцији у Београду, коју је отворио свеже изабрани градоначелник Београда Зоран Радојичић. У свом обраћању присутнима, градоначелник (разуме се, представник владајуће партије) изнео је мноштво високопарних речи о блискости Руса и Срба, да би два пута — на нескривено весеље присутних — руског лидера назвао „Александар Александрович Путин“. Лично мислим да градоначелника Београда том приликом речи нису издале, већ су га управо — одале. Да би добио већину гласова на изборима, и да би оправдао своју политику према Косову грађанима, Вучић у свом изворном облику више није довољан, потребан је неки хибридни „Александар Александрович Путин“ или „Владимир Владимирович Вучић“. Питање је само — да ли је то потребно Русији? Никита Бондарјев је доктор историје и доцент на Руском државном хуманистичком универзитету, аутор многобројних књига и чланака о историји Србије и руско-српским односима, од којих је на српски преведена „Мистерија Тито – московске године“. Оригинал текста на руском објављен на порталу Balkanist.ru. Превео са руског Никола Танасић.
  15. Враћајући се са задатка, два одељења Газела-Гама, негде изнад Липичке шуме улете у сасређену ватру стрељачког наоружања. Шест од осам хеликоптера бива прописно изрешетано. Један од њих, због оштећења команди мора принудно да слети, а остатак се некако довуче до Залужана. Известим претпостављену Команду. Пуковник Грујин Никола-Лала, ваздухопловни официр за везу при команди 5. Корпуса КоВ, забринут за стање посада, за пола сата створи се у мојој канцеларији: - Јесу ли сви живи? - Дапаче, живахни, госнпуковниче. Једном само окрзнута потколеница. Него, остао нам један хеликоптер, тамо на ледини. - Јебеш хеликоптер, важно је да су људи живи. И оде Лала некуда. Негде око поноћи, момци из састава милиције Српске Крајине, бану на капију тенкодрома-хелидрома Залужани. Са све шлепером и лабудицом на коју су натоварили принудно слетели хеликоптер. - Враћамо вам изгубљено јање, шеретски каже вођа екипе. Лала зна свој посао и одлично га ради, помислим и прилегнем да одспавам мало. Буди ме куцање на вратима канцеларије. - Добро јутро команданте! Потпуковник Дуле Манојловић, помоћник за технику у команди пука. - Само да известим да су сви хеликоптери исправни и спремни за летење. - Чекај Дуле, а они синоћ изрешетани?!? - Радили смо целу ноћ, све је санирано! Попијемо Дуле и ја кафу и известим претпостављење о стању борбене готовости за тај дан. Звони телефон, зове Лала: - Сада сам чуо, јавише ми, па ви нисте нормални! - Служимо народу, госнпуковниче. Као и ви уосталом. Тако се некада изграђивала борбена готовост. Без помпе, без вике, без новинара и КЗН. Ћутке. И професионално.
  16. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Да Србија нема РТС, какав год да је, све ћерке биле би као Стоја, а сви синови као заштићени сведоци. Није случајност. То је нечији политички пројекат да се све у Србији сведе на вечне непродуктивне сукобе и исконски рат нашег Шојића и њиховог султана Сулејмана, поручио је својевремено студентима новинарства Александар Тијанић. Поводом полемике коју је изјавом о додатном опорезивању ријалити програма изазвао министар Владан Вукосављевић, преносимо говор Александра Тијанића студентима новинарства на Факултету политичких наука 25. октобрa 2012. године. Текст Тијанићевог говора преузели смо са портала РТС-а. Ко сте, бре, ви људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете? Ко су ваши будући класици? Који је разлог вашег постојања? Зашто сте на овом свету? Зар се мирите са судбином генерације произведене у троминутном аритмичном сусрету несрећног сперматозоида и уплакане јајне ћелије? Коме и шта отплаћујете оваквом судбином? Зашто су ваши дугови кад их нисте направили? Зар је у вашој генерацији Че убио Фидела? Хоћете ли да генерацијски будете проклети, безначајни, кусур историје? Да личите на нас? Зар је поглед на целулит Ким Кардашијан ваш крајњи хоризонт? Ваши хиперпалчеви развијени СМС-ом, ваш Велики брат, Пахомије и Прељубници, медијски натурени идеално-типски идоли са истим бројем пачјих усана и идентичним вименима, пазареним са монотоне Икеа полице; зар је то све што генерацијски можете? Што смете? Ови послератни, пре вас, видели су Битлсе, Кенедија, Вијетнам, Мухамеда Алија, Шесетосму, Вудсток, децу цвећа, црну браћу, Бранда, позу 69, Селинџера, нашу Златну палму, нобеловца Андрића, слетање на Месец, Олимпијаду на Јахорини, транзистор, Била Гејтса, ТВ у боји, Мерилин Монро, рачунаре „комодор“, Дилена, крај СССР-а, Зорана Радмиловића, море, Маратонце, Шона Конерија, Звезду као првака света, смрт Тита, даљински управљач, крај апартхејда, нашу златну у кошарци, Џајића, „конкорд“, Пикаса, први део Кума, це-де, пад Берлинског зида, Арсена Дедића, отварање Кинеског зида, Бугарску у Европској унији, покривени Храм Светог Саве, грађански рат и распад Југославије. Видите ли разлику? Зашто на њу пристајете? Зашто сте, неописиво млитаво, пристали да после претходне, силицијумске генерације будете мутави силиконски нараштај? Утешно. За сада. Нисте кривци што сте такви. Ничија генетика није толико лоша. Вас су препарирали. Ви сте експонати. Заморчићи. Најпре, комунизам и дуготрајна транзиција униште генерацијски и појединачни интегритет. Без интегритета нема личности. Без личности нема грађанске храбрости и одговорности. Без грађанске храбрости и одговорности, нема демократије. Финално, мањак интегритета и мањак писмености дају овакво српско новинарство. Српско новинарство се онда ентузијастично укључује у дресуру српског јавног мњења доприносећи атмосфери у којој је све могуће. Људи, услед радикалног губитка свести, чак и о личном интересу, већински пристају и да Србија, повремено, закључава капије изнутра. Пристају да своју децу дају другима да их троше као да им нису рођаци. Пристају да се од Србије отима као да је већ мртва. Пристају или мучки ћуте кад се помоћу крупних друштвених дисторзија и ломова, сваких десетак година, обавља принудна социјална промоција неуких, неупитаних а послушних. Шта је ту нејасно? Таблоидна политика неминовно рађа таблоидну економију, потом таблоидну уметност, онда таблоидно новинарство и, коначно, таблоидни живот са десет сати дневно омамљивања телевизијским програмом. Какав год да је, да Србији нема РТС-а, све ћерке биле би као Стоја, а сви синови као заштићени сведоци. Није случајност. То је нечији политички пројекат да се све у Србији сведе на вечне непродуктивне сукобе и исконски рат нашег Шојића и њиховог султана Сулејмана. Кисмет, ваљда. Можете се спасти само појединачно. Талентом или рмбачењем, свеједно. Будите бољи од других. Бољи од нас. Искористите овај хаос. Проникните у суштину друштвеног дириговања, опсенарства, укидања сваке спонтаности или случајности. О томе вам гласно ћуте. Парадоксално, никад лакше није било направити каријеру у медијима. Одвојте себе од масе писменошћу и интегритетом. Све под условом да нисте мрзовољни. И да сте писмени. И да не дирате суштину система. Није лако. Изабрали сте последњу робовласничку професију на свету. Увек зависите од неког уредника који на вама лечи све комплексе свог, такође, јадног живота. Наравно, има и другачијих у овом послу. Неки су мртви. Убијени, јер су били другачији. Други се тврдоглаво држе своје сујете; због себичности, болесне жеље да се издвоје, да буду уочени, памтљиви, утицајни — немилице угрожавају мир, физичку сигурност и финансијску стабилност својих породица. Да бисте разумели како функционишу ствари о којима ћете писати, пожељно је бар да их јасно видите. На Балкану, свако богатство је, углавном, плод сналажења, неваљалства, корупције, Алцхајмерове болести („не сећам се одакле ми паре“) или државне милости. У средишту обрнуте друштвене пирамиде, коју на глави држе губитници транзиције и покојна средња класа, функционише новац. Велики. Десно од новца су странке и држава. У том делу, готово свака групација, током мандата, уради за себе више него за Србију. Лево од новца су школа, црква и медији. Десни одржавају постојећи поредак. И страх. Леви производе инерцију, друштвени консензус те илузију кретања ка бољем. Које тек што није. Корупција, испод које вири мафија, повезује — попут отровног бршљана — све спратове пирамиде. Ова шема важи за сва времена, сва друштва и све системе. Само је питање густине отровног бршљана и способности система да себе одбрани поткресујући, јако повремено, то украсно биље. Ето, сад знате зашто свима иде тачно како нам јесте. Сад знате да вам родитељи нису кривци. У најгорем случају, само су саучесници. Или бар сведоци. Или, слутим, жртве. Немојте снобовски одбацивати важност принтаних таблоида или телетаблоида за ментално здравље Србије. Они скупљају ђубре по Србији и стављају га на екран, или га увијају у папир. За разлику од многих, волео бих да сваки богаташ има сопствени таблоид. Наиме, уредници таблоида су поштени људи. Они нападају само особе које су „уплаћене“, „типоване“ и наручене од газда. Тек тада, у свеопштем медијском рату моћних, где свако свог противника цинкари јавности и полицији, сазнаћемо све о свима. Дајте нам још таблоида, ако мислите добро Србији. У њима је, дакле, истина. Делић по делић, па сами слажите лего-коцке откровења. А сад клише: новинари нису уметници, још мање историчари. Шта би неки будући аналитичар нашег времена могао да сазна о данашњој Србији и нама, проучавајући овдашње новине? Шта би закључио о нашој култури, економији, писмености? Вероваће да смо секта, племе које је радило себи о глави, све док нам то није пошло за руком? Ми смо ћате, писари садашњости. Зато, уз ретке изузетке, живимо у свом времену и ишчезнемо са њим. Неповратно, јер тако треба. Нека дигне руку свако од присутних ко је чуо — не читао, чуо — за Веселка Тенжеру. Нико? Добро. Био је најбољи новинар свог времена, седамдесетих, у великој Југославији. Да вас питам ко је читао Тиркета, јавиће се вас десетак. Има ли смисла да вас питам за Винавера? Нема? Не усуђујем се да кажем: Има ли икога, да је присутан, а да је прочитао неки мој текстић? Сигуран сам да нема, јер бисмо се препознали по обостраном неадекватном изгледу, понашању и дизајну. Зато сам, током три деценије, свођен на изложбени узорак јако лошег примера. Зато сам данас овде. Да ви не будете овакви. Морам да признам, финални ударац задат ми је недавно. Наиме, неопозиво је одбијена моја молба да постанем члан Фејсбука. Колеге, можда сам вам овим разговором убрзао сазревање. Можда сам вас заплашио. Али, нисам вас лагао. Нисам повлађивао. Искрено, волео бих да ме генерацијски демантујете у свакој тврдњи. Неки међу вама, знам да хоће. Таленат је несавладива природна сила. Упркос уредницима, бршљану, обрнутој пирамиди и транзицији. Или ћете успети, или вас неће бити. Немојте да будете упадљива генерација, јер стојите на планини непрочитаних књига. Хвала вама, хвала Неди, што сте ме позвали да говорим у школи чији сам студент и данас. СПУТНИК-сервис на српском језику
  19. Да не би више оптерећивали Кнежевићеву тему о Сатерфилду и смањивању брзине светлости, пренећу питање овде. Пре свега, можда ће некоме питање деловати смешно као што и јесте јер овде се из авиона види да нема места алегорији, али хајде, да задовољимо индоктриниране бајком. Дакле, да ли су бројке тј. године живота праотаца из Постања тачне или су и оне `локалног карактера` тј. нека `поучна прича`?
  20. Кад се душе селе, плаче се данима, годинама, деценијама. Кад се људи селе, плаће се вијековима, генерацијама. То знају Војвођани са коријенима у Лици и Херцеговини, Србијанци и Крајишници рођени у Франкфурту, знају то сви рођени и живствујући тамо гдје им нису коријени. Када Херцеговину саму оставе људи попут преосвештеног владике Григорија, народу се нешто стисне од губитка, као од зиме, као од неизвјесности или најаве рата. Није опраштање посао за свакога. Неспремнима попут мене, поготово. Нађе се понеко и да ликује над болом заједнице. Рекао би владика, оним старим језиком, његошевским: „Ма пусти их, немој се препуцават’ ш њима, праштај им и моли за њих“. Тако то буде, лав устане и крене некуда а миш изађе из рупе, почне ликовати и викати како га је он лично, главом и мусавом њушкицом, отјерао. Литургија тог јутра је била попут узнесења. Скупило се свијета, не само православног већ и католичког, муслиманског, чак и атеистичког. Нису хтјели пропустити тих неколико ријечи владикиних пред одлазак. Свијетло, сунчево, божанствено, обасјавало је у незавршеном храму преосвештеног владику Григорија, по мени скоро па светог владику Атанасија, новог владику и присутно свештенство. Ноге најстаријих су стајале два сата као и ноге најмлађих, уморних и слабих као да није било. Знало је то свијета да то није обичан одлазак ни опроштај, да не одлази ни обичан човјек ни обичан владика.
  21. Бранко Јанковић, кога ових дана гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији”, изградио је један сасвим нови живот. Прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута Бранко Јанковић у серији "Војна академија" (Фото Промо) Глумац Бранко Јанковић, кога ових дана поново гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији” (РТС 1, 20.05), у свом родном селу Гуњаци, надомак Ваљева, ради нешто посебно, рекло би се, наше а светско: прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута. Како је до тога дошао? После отказа који је дао у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци пре три године, изградио је нови живот. Оженио се, добио сина Вукадина и ћерку Ковиљку, наставио да снима „Војну академију”, глумио у више телевизијских серија („Синђелићи”, „Луд, збуњен, нормалан”, „Месо”...) и позоришних представа („Клошмерл” Кокана Младеновића, БДП, и „Осама – касаба у Њујорку” Дарка Бајића, Звездара театар). Истовремено, у Гуњацима на имању својих родитеља почео је да развија газдинство. Има стадо од 150 коза и са још пет домаћинстава направио је мини-пољопривредну заједницу, производе козји сир, сурутку, кајмак. – Човек може све у животу да постигне – каже Јанковић. – Све је у организацији. Како се организујеш, тако ћеш и да живиш. Задовољан је што је власник Центра за лиофилизацију у Ваљеву инжењер Живорад Цветковић прихватио његов предлог да, уместо са воћем, проба цео процес са козјом сурутком. Осим Немаца, то нико не ради у Европи. И после две године истраживања дошли су до резултата. Успоставили су систем лиофилизације сурутке. У јануару су изашли са производом. Каже да је луде среће што се баш њему догодило нешто тако – да здравље са пашњака доноси у домове у облику козје сурутке у праху. која је изузетно добра за регенерацију унутрашњих органа. Бренд је назвао „Коза ностра” . И фудбалери Манчестер јунајтеда у експерименту Овај глумац-предузетник се похвалио да њихова сурутка полако осваја све меридијане. Нашла је пут до далеке Аустралије. Успостављена је сарадња са нашим људима у Дубаију. Узорке су послали и за Русију. – Изненађен сам колико људи жели да се укључи у овај посао, сваког дана неко жели да помогне. Игром случаја инжењер Цветковић поседује и фирму за силиконске изолаторе за далеководе, струјне носаче и има развијен посао по целом свету. Његово предузеће је на тендеру добило да реновира енглеску железницу. Тако је у Лондону упознао нутриционисту, који је с овом сурутком направио оглед са фудбалерима Манчестер јунајтеда. Резултати су били веома добри. За сада не очекујемо много, јер прва година је увек година ризика. Верујем да би цела западна Србија могла да се бави овим послом. Спонтан и природан, не устручава се да директно пита: – Смршао сам 14 килограма. Своје производ испробавам и на себи. Да ли се, бар, примећује по гардероби? А шта кажу његове колеге глумци у „Војној академији”? – Мој потез им је луцидан – брзо одговара. Показује снимак свадбе на свом мобилном телефону... – Јуче смо имали напорно и узбудљиво снимање. Оженили смо нашег Клисуру, ја сам му кум. У новој, четвртој сезони мој Џаковић постаће педагог, предаваће противваздушну одбрану. Задужен је за нове кадете који долазе на академију. Добија ћерку, има леп живот са својом Надицом. Негује добар однос са оцем Десимиром. Мој лик од старта има ту позицију да буде на граници симпатично-неозбиљног, озбиљно-одговорног, одговорно-неприпадајућег, припадајућег-спасавајућег. Бранко Јанковић на имању (Фото из личне архиве) Објашњава нам зашто је опасно за глумца када се веже за мало позориште... – Навикнете се на публику, радите са истим колегама, исти вам је доживљај ствари и онда нема интензивног развоја. Нема спознаје кроз контакте и квалитет дружења са новим личностима и садржајима. Ја сам пресекао. Супруга ми је била у осмом месецу трудноће кад сам сео и написао писмо о раскиду. Доста је младих глумаца који чекају на посао, не бих да држим радно место. Кључ је у породици Колико ће његов глумачки посао да трпи сада када је озбиљно ушао у приватни бизнис? Неће, каже. Наводи пример енглеских глумаца који у опису своје професије могу да имају и неку вештину самопривређивања. Смисао сазревања човека и спознаје суштине живота није на сцени, вели, већ у ономе што добијемо у приватном животу. Све се то транспонује на уметност у свим њеним појавним формама. – Једно без другог не може, ја бих био осакаћен. С ким све не контактирам: са инжењерима, електротехничарима, банкарима, спортистима, тренерима, варалицама, коцкарима, децом... То су личности из различитих друштвених и социјалних слојева, инспирација за ликове на филму, телевизији и у позоришту. То је живописност свакодневног живота. Ја урањам и уживам у томе. То је незамењиво искуство. Да сам стално на сцени, занет сам собом, био бих један исцеђен, осушен „дух који хода”. Знате ли шта је тајна успеха Кинеза? То што користе искуство својих предака, своје наслеђе. Наша несрећа је што смо стално имали ратове, што су наша традиција и искуство стално прекидани. Колико пута смо морали да почнемо из пепела. Сматра да је кључ опстанка Србије да се вратимо смисленом концепту везаном за наше поднебље, нашу генетику и начин пословања, да не будемо ко муве без главе. Први кораци – Када упаднем у кризне тренутке ослонац налазим у породици. Моји први кораци нису били лаки, али исплатило се. Живот је наместио да дођем у Београд 1999. у години бомбардовања. Како нисам знао шта даље да упишем од школе, ујак који живи овде предложио ми је: „Ма, упиши средњу саобраћајну школу”. И ја га послушам. Живео сам у дому ученика „Змај” у центру Земуна и школовао се. Када сам завршио средњу школу, одважио сам се да упишем глуму у Београду, али нисам успео. Отишао сам у Нови Сад на Академију драмских уметности и ни тамо нисам имао среће. Али нисам одустао. Сео сам у аутобус који иде за Цетиње, јер сам знао да и они тамо имају глумачку академију. Е, када ни тамо нисам прошао, једино ми је била преостала Бањалука. Професор Бора Стјепановић ме је посаветовао: „Не губи наду. Иди за Бањалуку.” Кад се сетим, носио сам ранац са постељином, јастучницом и јастуком. У Нови Сад сам путовао аутобусом сваки дан, јер сам ушао у ужи избор. Тамо ми постељина није била потребна, али на Цетињу јесте. Дуг је то пут. Морао сам да потражим преноћиште. Спавао сам у цетињском манастиру. Увече бих извадио своју постељину, наместио кревет... ма герила... А када сам стигао у Бањалуку, сместио сам се у дом. Од тада је, каже, прошло тринаест дугих година. – Завршио сам у року академију. Већ током студија добијао сам улоге у филмовима великих редитеља. Играо сам у „Турнеји” Горана Марковића. Глумац Тихомир Станић пуно ми је помогао, после друге године студија ангажовао ме је у својим филмовима. Захваљујући њему сам постао кадет Џаковић у „Војној академији”. Уписао сам и Филозофски факултет, положио прву годину и одустао због снимања серија. За моје родитеље је то далек, недокучив свет. Ипак, на све што радим гледају са љубављу и симпатијама, као сви родитељи. Виде да сам срећан, па су и они задовољни. И у овом послу са сурутком су уз мене. Сада смо супруга Наташа, која је такође глумица, и ја заиграли у серији „Јутро ће променити све”. Она је после завршене четврте године Академије гостовала на московском универзитету „Гитис”, добила је понуду да настави студије, али је остала у другом стању. За све треба стрпљење. И љубав! Очигледно, Бранко Јанковић има и стрпљења и љубави за све. http://www.politika.rs/scc/clanak/404176/Kako-se-organizujes-tako-ces-i-ziveti
  22. Да, ја тако осећам! Имам право! Чланак о том имамо ли ми право да говоримо све, што осећамо. И да ли је тако користан излив емоција? Данас у наше време изражавање својих осећања је постао неки бум. С екрана, журнала, сајтова људима свечано саопштавају: неизражена осећања доводе до болести, неуроза, депресија, траума, зависности, па чак и психоза. И људи су појурили да изражавају своја осећања. А како то радити: није толико важно. Ја имама право да кажем, а ти си дужан то да прихватиш. Нисам обавезан да одговарам твојим очекивањима. Не прихваташ, увредио си се – то је твој проблем, то су твоја осећања. У исто време „повратну везу“ као одговор од другог човека не жели да слуша: „Како смеш да не прихваташ моја осећања? То су моја осећања и ја на њих имам право! Да, ја осећам да си ти – егоиста, болесно уображен, тражиш од мене новац, дебела свиња, нешто с твојом главом није у реду… Ти си дужан да прихватиш моја осећања!“
×
×
  • Креирај ново...