Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'суштини'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. „Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру
  2. Поводом Светског дана заштите животне средине архиепископ атински Јероним је објавио поруку 4. јуна 2019. године. „Прошло је 47 година од 5. јуна 1979. године када су у Стокхолму почели са обележавањем Светског дана заштите животне средине, под окриљем Уједињених нација. Први пут су тада разматране политичке, друшттвене и економске димензије еколошког проблема, све у циљу да се преузимају корективне мере. Све од тада 4. јун се обележава као Светски дан када треба да негујемо свест и упознавање о питањима животне средине. Сваке године овога дана ми велимо да „прослављамо човекову средину“. Међутим, овај израз показује да за многе, после толико много година, и даље постоји неосећај и равнодушност по питању човекове животне средине ... То је веома важан дан како бисмо се поново опремили за борбу, за спас нашега дома који нам је даровао наш Творац, а то је наша планета Земља. Више пута сам изразио мишљење да веома често дискусије и разматрања овог питања подсећају на разговор глувих. И док у теорији сви ми опажамо критичко страну питања и други преузимају од нас иницијативе или се жустро боре да допринесу његовом решењу, проблем и даље остаје. Али пре свега морамо имати исправно сазнање о нама самима како бисмо исправно тумачили свет и благослов који је Бог дао првим људима: „Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме; владајте рибама у мору, птицама у ваздуху и сваком живом душом која се креће по земљи“ (Постање 1,21-28). Свет није плод случајности или случајне неопходности, него га је Творац замислио као подлогу за наше спасење. Ми људска бића имамо или бар кажемо да имамо владалачку улогу у твревини као њена круна. Међутим, често заборављамо свој однос са Богом и свој однос са творевином. Постали смо аутономни, вођени владалачким схватањима и понашањима која се показују као угњетавачка према нашим ближњима и животној околини. Светитељи Православне Цркве, остваривши сврху свога постојања као људска бића и учествујући у божанској слави, показују нсам примером и уче нас еколошком схватању. Тако, свети Исак Сиријац говори о милосрдном срцу као о „срцу које гори за свом твари, за људима, за птицама, за животињама, и свом творевином“. А свети Козма Етолијски прориче да ће „људи постати сиромашни, пошто неће волети дрвета“. Из овога разлога еколошки проблем је у ствари духовни проблем са огромним моралним димензијама. Уколико се не ослободимо од егоцентризма и евдемонизма, немамо подвижничко гледање на творевину и на своју рационалну и савесну употребу материјалних добара и богатства, еколошки проблем ће се и даље ширити уместо да буде обустављен. Из овог разлога фундаментални изазов Светског дана животне средине јесте за све нас да се кајемо, да се вратимо Богу Творцу и реинтегришемо се у перспективе божанског плана намењеног творевини и животној средини. Извор: Српска Православна Црква
  3. Ја не могу себи да објасним шта је то суштински слобода Некад ми изгледа да је слобода као и религија па сама по себи има различите дисциплине које се наслеђују и прате да би вредност слободе била свима видљива али некад недоступна или некомплетна. Шта је то слобода? Дали је то право на привилегију, слободу говора или става. Дали је то право на очување, развој, наслеђе или стицање? Дали је тачно да у слободи говора не постоји слобода деловања у складу са оним у шта верујете на начин на који верујете јер би дошло до анархије. Дали зато слобода често бива потреба да се ослободимо од ауторитета и неких ланаца који су остали, док су идеје које су довеле до опсесивних рестрикција нестале заједно са креаторима истих.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...