Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'суштини' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Преосвећени Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило приликом посете црквеној заједници у Виндзору, у сали цркве Св. Димитрија, одржао je духовно предавање на тему мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци. Владика се кратко осврнуо и на актуелну ситуацију у Црној Гори, а поводом усвајања такозваног закона о слободи вероисповести којим се планира легализовати отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Предавање преносимо у целости: Да би се уопште могло причати о мисији и достигнућима СПЦ у Јужној и Централној Америци неопходно је да се вратимо на простор бивше Југославије и то у период непосредно пред завршетак Другог свјетског рата. Наиме, једна велика група људи са свештенством и својим Митрополитом Св. Јоаникијем Липовцем – више од 120 свештеника Митрополије црногоско-приморксе и око 10.000 људи – кренула је да одступа из бивше Југословаије, због гоњења од стране комунистичких власти, јер су се бојали за своје животе и своју будућност. У томе одступању, на злогласном Зиданом Мосту, на територији Словеније, скоро цијела група је побијена од стране комуниста. Дакле, тада је погинуло више од 120 свештеника. Сигурно је, да тога злочина није било, да би стварна слика црквеног живота у Јужној Америци и у другим крајевима наше дијаспоре данас била другачија, јер би ти свештеници негдје нашли мјесто и они би послужили Богу и роду и изван своје домовине. Дакле, то је био један од узрока зашто је стање у Јужној Америци било дуго времена запуштено. Тек деведесетих година 20. вијека долази тамо архимандрит Доситеј Мотика, данашњи епископ у Лондону. Он је запамћен тамо по својој ревности у раду и зато га људи радо помињу. Његово пребивање тамо оставило је лијеп траг. У његово вријеме поставио се темељ за изградњу нове цркве Рођења Пресвете Богородице у Буеносајресу, коју ће касније завршити Његово Преосвештенство Епископ Митрофан, у вријеме његове администрације Јужном Америком. Да бисмо имали јаснију слику, морам поменути да ни Јужна Америка није била поштеђена од нашег несретног раскола у емиграцији. Дакле у вријеме раскола, 70-их година 20. вијека, уређује се прва парохија у Аргентини посвећена Св. Сави. Међутим, она није прихватала архимандрита Доситеја. Отклањајући се од њега, одборници су говорили: „Ти си комунистички поп“. То је свакако био један од главних повода за изградњу новог храма Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Очигледно је Господ наше неспоразуме и неслоге извео на добро, па је из свађе никао нови храм гдје се сада налази сједиште наше епископије која је основана званично од стране Светог Сабора СПЦ 2011. године. Владика Митрофан је двадесетак година био администратор у Јужној Америци и уз све своје еперхијске обавезе у Сјеверној Америци он је стизао да обилази наш народ тамо и успио је да их окупи. У његово вријеме придружују се нашој Цркви неке бразилске парохије, које се састоје од домородачког становништва, тј. од Бразилаца, чак нашој епархији приступа и један манастир у Бразилу, тако да је наша Црква тамо значајно проширила своју мисију, особито у провинцији Пернамбуко чији је главни град Ресифе. У Аргентини, гдје имамо највише наших исељеника, имамо двије парохије у Буенос Ајресу, затим једну у Венадо Туерту, једну у Генерал Мадријаги, која је на путу према мору, и једну на сјеверу Аргентине у Маћагају, гдје имамо храм Св. Николе. Сада смо одлучили да на сјеверу Аргентине, у главном граду провинције Ћако– Ресистенцији, у ком живи доста наших исељеника, изградимо нови храм Св. Тројице. Завршили смо углавном грађевинске радове али сада ће нам требати доста средстава и времена за унутрашње и спољашње уређење тога храма који се гради у типично византијско-српском стилу. У његовој основи је план цркве манастира Златице код Подгорице из 5. вијека и уграђени су још неки елементи које је пројектовао архитекта Александар Рогановић, који руководи радовима. Он је иначе нашег поријекла и близак је рођак чувеног митрополита црногорско-приморског са краја 19. вијека – Илариона Рогановића. Дакле, то су те четири стабилне парохије гдје имамо своје свештенике али, свакако, има још градова гдје живе наши људи. Њих посјећујемо специфичним поводима, а служимо или у храмовима других Православних Цркава или по кућама, зависи како гдје. Нашег народа има доста и у Венецуели. Ту је била јака тзв. „четничка емиграција“, и тамо имамо две парохије – у Какарасу и Маракају. Данас је тамо доста тешко стање, ванредна је ситуација у земљи и економска и политичка, али ето ми се надамо да су то само нека привремена стања која ће та земља ускоро превазићи. Тамо имамо архимандрита Евстатија Аздејковића, који уједно опслужује и потребе Доминиканске Републике. Помињем посебно Доминикану јер сам чуо да много наших људи одавде одлази тамо на одмор а неки чак тамо и живе. Било би добро када бисмо сви заједно покушали да организујемо црквени живот тамо. Ја се нудим за организатора, и отворен сам за дијалог о томе да изградимо тамо један храм и да имамо тамо свог свештеника за вас и све друге који тамо одлазите на одмор.Тамо је туризам читаве године и тамо има много наших људи који раде или сезонски или стално у угоститељској дјелатности. Како већ рекох, примарни је наш задатак прикупити људе нашег поријекла. То првенствено радимо тако што при црквама имамо недјељне школе језика гдје им причамо о нашој култури, причамо им житија наших светитеља, бесједимо, штампамо књиге и много тога још. При крају је превођење Охридског Пролога Владике Николаја на шпански језик. Затим, штампамо црквене календаре. Имамо своју интернет презентацију а линк презентације можете наћи на сајту наше Патријаршије међу линковима епархија. Већина садржаја је на шпанском језику, али је могуће довољно се упознати о нашим активностима само на основу фотографија. Трудимо се колико је до нас. Међутим не можемо се ограничити на то да се бавимо само нашим исјељеницима. Нама се јављају стално припадници домородачких народа, католичке или протестантске вјероисповијести, или атеисти, који желе да се упознају са православљем. Само у време владике Митрофана су нам се придружиле две парохије у Бразилу. То је провинција Пернамбуко Ресифе. Имамо тамо један манастир Св. Тројице, у којем служи Бразилац, наш брат архимадрит Педро. Са њим је тамо и један искушеник. Мали манастир, али за почетак неке мисије довољно. У тим крајевима не постоји ни једна друга православна црква. Све су оне груписане углавном у великим градовима као што су Сао Паоло и Рио Де Женеиро, а ми смо се некако подигли на сјеверу Бразила и мислим да итекако тамо имамо велику будућност. Једна од тих парохија нема свој храм и захтијева нашу помоћ. Ми смо помагали до сад колико смо могли. Имамо жељу да купимо тамо једну кућу са имањем и да направимимо и тамо један храм за ту парохију. Иначе, то су веома вјерући људи, дубоко православни. Имамо парохије и у Колумбији у граду Медељину, затим у Еквадору у граду Гвајакил, где се труди архимадрит Рафаило Чепрњић. Он је наш човек из Боке Которске али вјерници су сви Еквадорци. Веома су дубоко примили Православље. Архимандрит Рафаило од њих захтјева озбиљну и врло дугу припрему за крштење, тако да су они сви веома свјесно и пуним срцем примили православну вјеру. Имамо један манастир у Гватемали. Он нам се недавно прикључио. Тамо је игуманија мати Инес, Гватемалка, која је сав манастир, цркву и све зграде изградила на имању својих родитеља. Родитељи су јој били богати људи, Гватемалци. Она је сво то наследство посветила Богу. Тамо има још три монахиње. Углавном су старије. Једна је са Филипина, једна из Сјеверне Америке и једна из Чилеа. Придружила им се недавно још једна Чилеанка, тако да тамо настојимо да подмладимо сестринство и да формирамо прави манастирски живот у Гватемали. Затим имамо и мисију у Чилеу, у граду Сантјаго де Чиле. Тамо имамо парохију на челу са јерејем Душаном Михајловићем. На југу Чилеа сада градимо један манастир. Један наш човјек, Херцеговац, Стеван Миловић има тамо плантажу трешања које успијевају када овдје код вас нема трешања, јер тамо је љето кад је овдје зима. Он је дио свог имања поклонио нашој епархији и ту желимо да направимо манастир. Засад имамо тамо једног јеромонаха и једног монаха. Предивна природа. Ја сам тамо био једним тужним поводом јер се упокојио архимандрит Агапит, Рус, који је дошао на идеју да се ту прави манастир. Он је ту дошао већ начетог здравља и брзо се упокојио. Сахранисмо га тамо у том предивном амбијенту, на имању намијењеном за монашки живот и изградњу манастира. Кад сам путовао тамо срио сам многе туристе успут, што показује да су мјеста веома посјећена. Тај предио се зове Патагонија Чилеанска и Аргентинска. Тамо се налази град Барилоће који је посебно познат и један је од главних летњих и зимских туристичких центара. Читава Аргентина и Јужна Америка су засути предивним пределима, мјестима и плажама. Ја се никад нисам бавио дубље тим туристичким понудама земаља Јужне и Централне Америке, али успут посjетим и таква мjеста. На примjер, био сам на тромеђи Аргентине, Бразила и Парагваја. Тамо постоје чувени водопади Игуазу, који су једно од свjетских чуда. Нешто слично као овдје ваши Нијагарини водопади, мада они кажу да су њихови љепши. Ви бисте се вjероватно спорили са њима… Како год, тамо смо прошле године на Крстовдан освештали воду и затим смо излазили да бацимо крст и у водопад Игуазу. Интересантно да се један од најдубљих водопада зове „ђавоље грло“, на шпанском „Garganta del diablo“. Кад ми рекоше то, ја им им казах: „Гдје ћемо прије крст да ставимо него у ђавоље грло, и нек се тамо Господ са њим разрачунава“. Предивна природа. Препоручујем свима да погледате филм „Мисија“ са Робертом де Ниром. Радња тог филма се догађа управо на Игуазу водопадима. Филм је рађен по истинитом догађају, тако да кад га погледате, биће вам јасније неке ствари у вези Јужне Америке. Недавно је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, уз сагласност владике Максима, пошто је тај простор био дио његове епархије, донио одлуку да и Мексико припадне нама, пошто је то латински свиjет и користе такође шпански језик. Да напоменем да се у свим земљама Латинске Америке прича шпански, осим у Бразилу гдjе се користи португалски. Доста су слични али и различити. Имајте у виду да се тамо говоре специфични дијалекти шпанског и португалског језика. Једна наша монахиња, Бразилка поријеклом, каже да је једно вријеме била у Португалу, у једном манастиру, и да годину дана није могла да разумије ништа што се прича. Када је у питању наша мисија, и у Мексику је слична прича као у Јужној Америци. Све те парохије и свештеници захтијевају помоћ из централне епархијске касе. Мјесно становништво помаже колико и како може, али они нису имућни као што сте ви овдје или Срби у Западној Европи или Америци, тако да морамо да додајемо помоћ за потребе мисије и за свештеничке породице. Није лако тамо. Можда је за монахе мало једноставније и лакше али за човјека са породицом није једноставно живјети тамо. Земље су у економској кризи, инфлација је велика, плате мале а цијене високе, тако да цијела наша мисија захтијева доста економских средстава. Помаже митрополит Амфилохије, пошто је он на неки начин оснивач те епархије, будући да је он и предложио Св. Сабору СПЦ, заједно са владиком Митрофаном, да се оснује засебна епархија за Јужну Америку. Помажу нам и наша браћа архијереји из Америке и Канаде са једном годишњом помоћи а и овако, приликом мојих посјета њиховим епархијама организују се донаторске вечере. Заиста треба доста средстава да се та епархија стави на ноге. Али сјетимо се да и овдје није увијек било „ружичасто“. Рецимо ви знате да се у вријеме Св. Мардарија Либертивилског говорило „Мардарије цркву гради, умире од глади“, и да су тада црквене прилике биле доста неуређене. Данас, Богу хвала, овдје имамо четири епархије које могу да послуже за примјер свима другима, и које помажу свима нама, гдје год да се налазимо. * * * Хтио бих да подијелим са вама неколико прича о људима који су тамо живјели или још увијек живе. Један од њих је био Благоје Јововић, човјек из Бјелопавлића, који је био пријатељ о. Радојице Поповића. Отац Радојица је свештеник кога је послао патријарх српски Гаврило Дожић послије рата у Аргентину. Он је часно служио Богу и роду све до своје смрти, и урадио онолико колико је могао један свештеник да уради на тако огромним територијама. Тридесетак година послије његове смрти, све до доласка архимандрита Доситеја, није било српског свештеника у Аргентини. Дакле, Благоје Јововић је дубоко проживљавао сву судбину српског народа ма гдје да се он налазио. Својевремено је сазнао да је у Аргентину дошао и злогласни усташки поглавник Анте Павелић. Ви знате да су многи фашисти и усташе примљени у Аргентину у вријеме предсједника Доминга Перона. Они су такозваним „пацовским каналима“ пребацивани у Аргентину. Анте Павелић је управо на на такав начин, преобучен у кардинала, са пасошем Ватикана, стигао у Аргентину. Да напоменем да је иначе тамо завршио свој земни живот и отишао на суд Божији и злогласни Хитлеров доктор Менгеле. Чак има једна књига „Степски вук“, недавно написана, која тврди да је и Хитлер тамо дошао. Међутим мислим да је то више пропаганда, јер нема реалних доказа за то, а Руси јасно показују Хитлерову лобању у некој библиотеци у Москви. Али ово у вези са Антом Павелићем је жива истина, иако је Аргентина одбијала да призна да је он тамо, јер га је наша земља, бивша Југославија, потраживала као ратног злочинца. Међутим, испоставило се да је он заиста био тамо. Благоје Јововић, по благослову о. Радојице, у договору са једним Кривокапићем, сковао је план да убију Анту Павелића. Једна наша храбра Далматинка или Личанка, Милева Гаћеша, која је још жива, много тога ми је говорила директно. Рекла ми је такође да им је она дала пиштољ да то ураде. О овој причи можете више података наћи у књизи „Аргентински осветници“ Рајка Ћулафића из Чикага, који је о томе писао. Они су пратили Анта Павелића кроз Буеносајрес и, у погодном моменту, Благоје је притрчао и сасуо у Анта неколико метака и он је ту пао. Благоје је побјегао, не узевшпи торбу коју је Анте ту испустио. Вјероватно би у тој торби било много доказног материјала против усташа, али он није хтио да је узме да се не би сматрало да је он то урадио због крађе. Од тих рана Анте је умро у Шпанији, гдје су покушали да га излијече али нису успјели. Умро је веома брзо после атентата. Благоје је чувао ту тајну педесетак година. Једном приликом је дошао у манастир Острог и исповиједио се код митрополита Амфилохија. Митрополит му је рекао да треба то свима јавно да обзнани, јер то није за исповијест него је то један херојски чин и подвиг као што су и подвизи Милоша Обилића, Гаврила Принципа и других наших јунака који су исказали своје мишљење и на неки начин били продужена рука Божије правде на земљи. Благоје се послије тога атентата скрасио у Аргентини, оженио Аргентинком и тамо основао породицу. Остали су иза Благоја и ње један син и три кћери. Врло добри људи и православни хришћани. Једна од ћерки говори врло добро српски и она је и преводилац са шпанског на српски језик. Она ми је причала како је Благоје у задњим данима, у вријеме кад је почео овај задњи рат у Југославији, посматрао трагедију нашег народа у Српској Крајини и у Босни а потом и на Косову и Метохији и да је стално плакао. Она каже да му је то скратило доста живот јер је он проживљавао сву ту нашу несрећу у свом срцу. Тако је завршио Благоје свој земни живот у Аргентини. Сахрањен је у Росарију. Митрополит Амфилохије и ја смо били на његовом гробу, а мислим да је раније и владика Митрофан посећивао његову породицу и да се зна добро са њима. Недавно су власти града Београда, учинили праву ствар тако што су једној значајној улици у Београду дали име српског хероја, Благоја Јововића. После смрти Благојеве, трагично је изгубио живот и о. Радојица Поповић. Званична верзија каже да је он сам пао под воз, међутим у народу је остала прича да су то усташе урадиле у знак освете због убиства Анта Павелића и да су га они гурнули под воз. Он је био већ у годинама када се преселио у Царство небеско. Био је добри пастир српских душа у Јужној Америци. Једна од значајних личности у Аргентини јесте и Милева Гаћеша, која је још жива и има деведесет и коју годину. Она редовно долази у цркву и радо са нама дијели своја сјећања из тог периода. Она је једна жива легенда. Има још много таквих наших људи који су још увијек живи или су живјели у Аргентини. Један од њих је Александар Свивак. Ја сам га затекао у већ позним годинама, кад је већ почео помало да заборавља, али док је био здрав физички, стално је био први на богослужењу и говорио: „Гдје су ови светосавци? Што касне на богослужење?“ Он ми је причао да је био у војсци ђенерала Драже Михаиловића и да је послије рата морао да избјегне. Имао је два брака и из та два брака три или четири ћерке и доста унучади. Ето, хтио сам да подијелим са вама и те неке личне судбине. Има их доста тамо и могло би се о томе много говорити… Владика се потом дотакао актуелне црногорске теме Црна Гора је један камен вјере. Њен садашњи митрополит Амфилохије је један свети човјек. Не могу они њега да сломе нити могу да сломе Цркву у Црној Гори. Она је основана на молитвама Богородице, на Христовом камену вјере, на Св. Петру Цетињском, на Св. Василију Острошком и на Петру Другом Петровићу Његошу, Ловћенском Тајновидцу. То су велики залогаји, па и за актуелни црногорски режим и њеног предсједника Мила Ђукановића. Кућа Ђукановића је свакако била чувена по јунаштву, али је краљ Никола у своје вријеме рекао: Ђукановићи су добри јунаци али не треба им дати власт. И видите да је краљ био у праву. На жалост, свједоци смо данас да многи тамо продају вјеру за вечеру. Проблем је у томе што се у Црној Гори није промијенила власт. Тамо су на власти настављачи атеистичко-комунистичког система, али се том атеизму додао и нездрави национализам и етнофилетизам. Све то користи тај корумпирани режим, правећи заваде у народу, само да би задржали власт и новац који су многи из власти неправедно стекли и опљачкали од државне имовине. Сва предузећа су тамо распродата и приватизована и тај новац је неко ставио у свој џеп. Одакле предсједнику Црне Горе да он буде милионер. Његово прво запослење је било мјесто предсједника владе. Зар је плата предсједника владе толика да он може да буде милионер? Ја постављам питање црногорским властима: За које дјело добро они бацају камење на митрополита Амфилохија? Тај човјек је толико доброг урадио за Црну Гору. Обновио је, са својим сарадницима, и свакако уз велику помоћ вас и многих Срба из Канаде и Америке, неколико стотина цркава и манастира. Морамо сви признати, да се не би тако брзо обновила СПЦ у матици да није било ваше помоћи на чему смо вам сви ми захвални. Митрополит је оживео нека мјеста која су била запуштена. На примјер, наши манастири на Скадарском језеру су били смјетлиште. Многи су тамо спраћали овце и козе. Данас су то праве туристичке атракције. Данас, људи кад дођу у Подгорицу, они прво иду да виде храм Христовог Васкрсења, јер је све друго неупоредиво са њим. Многи људи долазе данас тамо управо ради вјерског туризма, нарочито наш народ са свих страна, браћа Руси и други православни. Даље, Црква је тамо изградила многе народне кухиње које хране хиљаде гладних људи који не могу да се прехране јер их је корумпирани режим осиромашио до те мјере да немају за основну егсзистенцију. Црква је подигла углед Црне Горе у читавом свијету, јер је митрополит Амфилохије познат широм Православља. На освећењу храма у Подгорици су били представници свих Православних Цркава и тамо су недвосмислено сви казали да је СПЦ на челу са митрополитом Амфилохијем једина Православна Црква у Црној Гори. Неки помињу неку аутокефалност Митрополије црногорско-приморске. Онима којима то није јасно препоручујем да прочитају књигу др Дурковића Јакшића, са јасним насловом „Митрополија Црногорско-приморска никад није била аутокефална“. Дакле, довољно је да човјек прочита ту кратку књигу, па да му буде јасно. Ја ћу навести само пар аргумената који обарају тврдњу тзв. аутокефалиста. Аутокефалност подразумијева да Црква може да изабира сама свог поглавара а митрополит Петар Први Петровић Његош није рукоположен у Црној Гори него у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника и других архијереја СПЦ. Петар Други Петровић Његош је рукопожен у Петрограду о чему имамо и грамату Руског Синода. Митофан Бан, Митополит ц р н о г о р с к о – п р и м о р с к и поријеклом, из Паштровића, који је био митрополит у вријеме обнављања Пећке Партријаршије 1920. године, био је највећи заговорник обнављања јединства СПЦ. Зашто би он толико био за то, уколико би Митрополија црногорско-приморска била аутокефална? Дакле, то су све политикантске лажи лажних историчара са острашћеним национализмом. Свједоци сте у задње вријеме да се у Црној Гори народ пробудио, видјели сте колико је људи у овим величанственим литијама, у мирним молитвеним ходовима, од старога до младога. Свједоци сте да највећи углед од свих институција тамо има управо Митрополија црногорско-приморска. Свједоци сте и тога да је историја Црне Горе у суштини историја цетињских владика. Ја то често понављам, јер се Црна Гора тако и формирала. Црна Гора је била збијег. Просто, збијег како каже Његош, „што се нешће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо и јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“ и наравно вјеру православну. Народ је тада умирао од глади у старој Црној Гори, али није хтио да изда вјеру. Народ је рекао свом владики, „ти ћеш нам бити господар“ и слушали су га као господара. Данас су неки, на жалост, ја их не зовем Црногорцима него их зовем Монтенегринима, за шаку новца склони да продају вјеру за вечеру и да нападају Цркву. Ево питам све вас овдје на уређеном Западу, овдје код вас у Канади, да ли може предсједник Трудо да одузме од вас ово црквено имање? Па не може. Нека је предсједник по сто пута. Лична имовина је светиња. Свуда у културним и цивилизованим земљама, гдје није тоталитаризам и безакоње, то се зна. И зато питамо, како он може да приватизује храм? То је нечија имовина! Имања црквена су људи приложили тестаментом Цркви а не држави. Зато Црква има огромна имања на Приморју. Ту је њихов проблем. Они хоће да тамо граде хотеле и да располажу тиме. Њима не треба Црква, њима треба слушкиња, партијски привезак. Али, народ је схватио да тај корумпирани режим дијели свој сопствени народ на Србе и Црногорце и завађа их да би добио неке своје поене. Мислим да ће дати Бог, а чини ми се да је и сазрело вријеме да ускоро дође боља власт у Црној Гори која ће оставити на миру тај дивни народ који се прославио сада кроз ове дивне литије. Ја сам сâм рођен у Никшићу и једно вријеме сам говорио да сам из Старе Херцеговине – стид ме је било да кажем да сам из Црне Горе, јер су ме везивали одмах за Ђукановића и његову срамну политику. А сад мислим да опет могу слободно да кажем да сам из Црне Горе. Ја кажем ја сам Србин Црногорац, али се за сваки случај пишем Србин, да не би било неспоразума. Уследило је неколико питања Преосвећеном Владици Кирилу, на која је он радо одговорио. Колико је бројна нова имиграција у Јужној Америци? По неким истраживачима у Јужној и Централној Америци живи око шездесет хиљада људи нашег поријекла. Један од основних проблема због кога се наши сународиници не задржавају у земљама Латинске Америке је недостатак нашег црквеног живота у Јужној Америци. Други проблем је тај, а већ сам то поменуо, што су све те земље у економској кризи. Тамо кад дође млад човијек може да ради и да заради само да се преживи али ништа више од тога. Не могу да се скуће да живе удобно. То нису земље атрактивне за брзу зараду. Зато људи пре изабирају Западну Европу, Сјеверну Америку или Аустралију гдје је боља економија. Надам се , јер то су природно богате земље, да ће бити боље. Оне имају своју храну, своју дивну природу , рудна богатства, нафту, гас и мого чега другог. Можда им фали мало добрих политичара и организатора. Ја се тамо не бавим много политиком, нити ме много интересује, али ми се чини да им фали организације. Велика је корупција. Економски услови су слични условима у Србији. У Буеносајресу и другим престоницама је мало боља ситуација али кад изађете мало у провинције, видите да има доста сиротиње. Помињали сте домородачка племена. Да ли сте имали прилику да неке од тих домородаца крстите? До сад нисам имао такво искуство. Већина домородачких племена је цивилизована. Постоје и они који живе у резерватима али се тамо не улази. Остали су углавном крштени у католичкој или протестантској деноминацији. Деси се да неко од њих пређе у православље. Био је тамо један наш човјек, Андрија Радуловић. Црногорца гдjе год бациш, он ће бити или поглавица или оде одатле, па тако и он. Он је у Порторику боравио међу тим племенима и хвалио се како је превео милион људи у православље. То је прича за малу дјецу. Да би се и један човјек превео у Православље треба крв пролити, а не за милион људи. Радуловић је причао ту причу на Сабору СПЦ, желећи да буде постављен за епископа. Међутим, Сабор је то одбио, јер је он већ имао сумњиву историју, још из Аустралије гдје је некада боравио. Због тога је Радуловић, са свом том његовом „паством” прешао у унију. То превођење људи из једне Цркве у другу цркву само је доказало колико је та прича била нестабилна. Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становништва, рецимо 2%. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Због чега је то тако? Католичка црква је, због многих афера, и моралне и економске природе, тамо у проблему. То се више не може назвати Латинском Америком, јер су можда и више од 30 % пастве преузели протестанти, највише јеванђелисти. Иначе, Јужноамериканцу је много лакше да из католицизма пређе у протестантизам него у православље. Протестанти су популарни јер имају веома јаку хуманитарну делатност, тј. помажу сиротињу. Али ипак на крају увек све то наплате, јер кад те увуку у те своје воде траже својих 10 %, и онда од тог прихода даље шире своју мисију. Видио сам многе младе људе, мисионаре из Сjеверне Америке да тамо долазе. То су младићи од 15-16 година. Сви су обучени у фина одијела и уредни су. На једном аеродрому у Мексику сусрео сам са једном таквом групом тзв. мисионара. Неки од њих почеше да ми се смијеше, јер ме видеше овако обучена. Када сам их питао што се смију казали су да им је интересантно моје одијело, и упитали ме ко сам. Ја им рекох да сам епископ Православне Цркве. Они рекоше да су мисионари, чини ми се мормони, и да су сви задужени, два по два, за одређени град да и иду тако и проповиједају. Почели смо да причамо о Светом Писму и увидио сам да ти људи немају елементарно знање о томе. Али ето и то, ако је добро упаковано, пролази. Они су веома агресивни. Прије свега иду по кућама и дају дарове. Потом организују концерте и перформансе на које доводе велики број људи. Онда се увијек нађе неко да симулира да је болестан, па га онај пастор исцијели пред свима. То је све лажно, али то пролази код њих… Јужноамериканцу је лакше да пређе у протестантизам прије свега јер протестанти кажу: „Ти тумачи Свето Писмо како ти хоћеш“, нема поста и никаквих правила. Морам да кажем и то да им је збиља пост слаба тачка. Они не могу ни један викенд да проведу без роштиља. Једна моја професорица шпанског је говорила: „Знате, моја мајка је строги католик, и сад су овај викенд били наши Велики петак и Велика субота, и морали смо да једемо рибу. Замислите ви, цио један викенд смо били без роштиља!“ Хоћу да кажем да је то код њих ствар навике. Тешко им је кад им се помене пост. Зато ми и не инсистирамо на дугачком посту код њих, него по мање, али опет имамо у виду да без поста, молитве и покајања, душа не може да се вине према Богу. Да закључим. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Треба поклонити нешто људима, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се православље површински проповиједати. протојереј Јовица Ћетковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. „Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру
  3. Поводом Светског дана заштите животне средине архиепископ атински Јероним је објавио поруку 4. јуна 2019. године. „Прошло је 47 година од 5. јуна 1979. године када су у Стокхолму почели са обележавањем Светског дана заштите животне средине, под окриљем Уједињених нација. Први пут су тада разматране политичке, друшттвене и економске димензије еколошког проблема, све у циљу да се преузимају корективне мере. Све од тада 4. јун се обележава као Светски дан када треба да негујемо свест и упознавање о питањима животне средине. Сваке године овога дана ми велимо да „прослављамо човекову средину“. Међутим, овај израз показује да за многе, после толико много година, и даље постоји неосећај и равнодушност по питању човекове животне средине ... То је веома важан дан како бисмо се поново опремили за борбу, за спас нашега дома који нам је даровао наш Творац, а то је наша планета Земља. Више пута сам изразио мишљење да веома често дискусије и разматрања овог питања подсећају на разговор глувих. И док у теорији сви ми опажамо критичко страну питања и други преузимају од нас иницијативе или се жустро боре да допринесу његовом решењу, проблем и даље остаје. Али пре свега морамо имати исправно сазнање о нама самима како бисмо исправно тумачили свет и благослов који је Бог дао првим људима: „Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме; владајте рибама у мору, птицама у ваздуху и сваком живом душом која се креће по земљи“ (Постање 1,21-28). Свет није плод случајности или случајне неопходности, него га је Творац замислио као подлогу за наше спасење. Ми људска бића имамо или бар кажемо да имамо владалачку улогу у твревини као њена круна. Међутим, често заборављамо свој однос са Богом и свој однос са творевином. Постали смо аутономни, вођени владалачким схватањима и понашањима која се показују као угњетавачка према нашим ближњима и животној околини. Светитељи Православне Цркве, остваривши сврху свога постојања као људска бића и учествујући у божанској слави, показују нсам примером и уче нас еколошком схватању. Тако, свети Исак Сиријац говори о милосрдном срцу као о „срцу које гори за свом твари, за људима, за птицама, за животињама, и свом творевином“. А свети Козма Етолијски прориче да ће „људи постати сиромашни, пошто неће волети дрвета“. Из овога разлога еколошки проблем је у ствари духовни проблем са огромним моралним димензијама. Уколико се не ослободимо од егоцентризма и евдемонизма, немамо подвижничко гледање на творевину и на своју рационалну и савесну употребу материјалних добара и богатства, еколошки проблем ће се и даље ширити уместо да буде обустављен. Из овог разлога фундаментални изазов Светског дана животне средине јесте за све нас да се кајемо, да се вратимо Богу Творцу и реинтегришемо се у перспективе божанског плана намењеног творевини и животној средини. Извор: Српска Православна Црква
  4. Ја не могу себи да објасним шта је то суштински слобода Некад ми изгледа да је слобода као и религија па сама по себи има различите дисциплине које се наслеђују и прате да би вредност слободе била свима видљива али некад недоступна или некомплетна. Шта је то слобода? Дали је то право на привилегију, слободу говора или става. Дали је то право на очување, развој, наслеђе или стицање? Дали је тачно да у слободи говора не постоји слобода деловања у складу са оним у шта верујете на начин на који верујете јер би дошло до анархије. Дали зато слобода често бива потреба да се ослободимо од ауторитета и неких ланаца који су остали, док су идеје које су довеле до опсесивних рестрикција нестале заједно са креаторима истих.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...