Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сусрет'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 87 results

  1. „Нашао си другог Старца Јосифа! Говори!“ „Два пламена која се никада нису раздвојила...“ Старац Емилијан је био двадесет две године млађи од Старца Јефрема Катунакијског, али је Пресвета Богородица проценила да је тај јеромонах био способан да разуме опитно искуство великог Светогорца. Према сведочењу самог папа-Јефрема: „Наша срца су се спојила у једно, и сваки пут смо се сусретали као два пламена која се уздижуу небо!“ Приликом првог сусрета папа-Јефрем је стекао погрешан утисак о потоњем Старцу Емилијану Симонопетритском. Учинио му се некако дотеран, „испеглан“, рекли бисмо: неиспробан у смирењу, подсећао га је на принца, тако да је Старац помислио: „Ево још једног који је, као и толики други, дошао да разговарамо о молитви! Са испегланом расом и кошуљом! Ајде, даћу му један ратлук, па нека иде кући.“ Старац Емилијан, по природи благ, љубазан и пријатан какав је био, смерно је скинуо своју скуфију и са пуно поштовања сео наспрам Старц Јефрема. „Ја сам игуман на Метеорима“, представио се. Изгледало је као да је дошао са великом жељом да би са папа-Јефремом разговарао о умној молитви. „Много света долази на Метеоре“, одговорио је папа-Јефрем, опет у себи осећајући негодовање према неочекиваном посетиоцу. Као да је хтео да каже: „Дођите на Свету Гору“. Ипак, негде дубоко у себи осећао је да је неправедно осудио тог младог игумана са Метеора, који је, поред осталог, учинио напор да дође издалека, заједно са другом двојицом да би се срео с њим. „Да ли сам био неправедан према овом човеку?“ - питао се у себи папа-Јефрем. Пошао је по ратлук за послужење са осећајем велике унутарње недоумице. „Зашто не бих затражио да ми Бог потврди?“ - упитао се у себи. Тако је Старац Јефрем отишао у своју црквицу, стао пред икону Пресвете Богородице у намери да обавезно добије „потврду“ о оцу Емилијану, оном испегланом госту са Метеора. Направио је три метаније пред Пресветом Богородицом и потом јој се обратио овим речима: „Пресвета моја, да ли да му говорим или ћу узалуд бацати речи пред њега?“ У том тренутку Старац Јефрем Катунакијски је зачуо глас Превсете Богородице како му одговара на питање кроз своју икону: „Нашао си другог Старца Јосифа. Говори!“ [Овде Пресвета мисли на блаженопочившег Старца Јосифа Исихасту, орла над орловима Свете Горе у првој половини 20. века и духовног оца папа-Јефрема који се у то време беше већ упокојио]. Папа-Јефрем се тада узнемири и презноји од страха. „Учинио сам злочин према самом себи!“ рече са ужасом. Потрчао је напоље и повео оца Емилијана са собом у цркву, где су неколико сати разговарали. Од тада се никада више нису растали. Старац Јефрем Катунакијски је често говорио о овом од Бога послатом оцу са Метеора: „Нашао сам у њему свог покојног Старца, другог Старца Јосифа – златоустог и достојног Старца Емилијана!“Другом приликом о њему беше рекао: „Он је, дете моје, миомирисан“. Старац Атанасије Симонопетрит, Беседа о Старцу Јефрему Катунакијском и другим великим православним Старцима,Катерини, фебруар 2008. Са грчког превела Валентина Аврамовић Извор: Српска Православна Црква
  2. Your browser does not support the HTML5 video tag. Председник Србије Александар Вучић рекао је да је на Сабору СПЦ говорио отворено о свему и да је изнео своје бриге. Наставићемо да радимо у најбољем интересу Србије и на отварању нових фабрика и путева, поручио је Вучић. "Као што сам у последње време говорио релаксирано упркос великој бризи, говорио сам отоврено о свему ономе што тишти наш народ", рекао је Вучић после разговора са патријархом и владикама на Сабору СПЦ. Председник Вучић је рекао да је одговарао на питања и да је важно да разумемо различитости. "Говорили смо о односима Србије и РС, о нашим добрим односима, меморијалном центру у Јасеновцу и да у Србији дневно изгубимо 104 човека", истакао је Вучић. Вучић је рекао да му је један владика рекао да шта год уради биће крив. Према његовим речима, састанак је био важан, црква је важан друштвени чинилац а српка црква је помагала опстанак нашег народа. Пред нама је тежак период, изнео сам своје бриге, поручио је председник Србије. "Моје је да наставимо да се боримо и да поштујемо друге", рекао је Вучић. Патријарх: Вучић се јуначки бори Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име, рекао је патријарх Иринеј после седнице редовног годишњег заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше цркве. Патријарх је такође рекао да је у разговору констатовано да је стање на КиМ врло тешко и да је веома неизвесно како ће се пронаћи решење за питање Косова и Метохије. Наша љубав према КиМ је велика, истакао је патријарх, али је ситуација налик на пословицу која каже: "Желим ти ћерко да те царев син узме, али други играју око куће...". "Борићемо се и нећемо посустати у одбрани Косова. Колико ћемо успети? Надамо се у Бога и историју и помоћ пријатеља да ћемо нешто успети. Колико - остаје да видимо, зависно од ситуације у свету и оних који подржавају нас и другу страну", рекао је патријарх новинарима. Битно је, каже, да имамо разумевање и оно што видимо то је да се наш председник јунаццки бори и за Србију и за КиМ и за све оно што је везано за српско име. "Не сумњамо у његове добре намере и труд који видимо", нагласио је патријарх. Истакао је да се диви енергији Вучића и да наш председник води јако тешке разговаре. "Дивим се и молим се Богу да му да снаге и мудрости да обави улогу председника државе на најбољи и најкориснији наццин", рекао је Иринеј и на питање да ли је то његов став, прецизирао да је то и његов и став Сабора СПЦ. "Два и по сата смо разговарали са нашим драгим председником о проблему нашег народа и цркве", рекао је патријарх. Највише пажње смо посветили смо, истицце патријарх, разговорима око КиМ и констатовали да је стање врло тешко на КиМ и да је, с обзиром на прилике, неизвесно врло како ће се наћи решење за питање КиМ. "Наш председник се јуначки бори и ја му се дивим, а бог нека му да снаге да улогу председника одигра на најбољи могући начин", поручио је патријарх Иринеј. Део заседања Сабора, у којем је, на позив патријарха, учествовао председник Србије, трајао је два и по сата. Разговорима у Патријаршији присуствовао је и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик.
  3. Након смрти јерменског Патријарха Константинопоља Месроба II Мутафијана јерменска заједница у Турској се спрема за избор новог духовног вође Јермени у Турској – у сусрет избору будућег патријарха Јерменски Патријарх Болиса (Константинопоља) Месроб II Мутафијан преминуо je 8. марта 2019. у шездесет и другој години. Покојни патријарх, због озбиљне деменције као последице Алцхајмерове болести, није обављао своју дужности последњих десет година Патријарх Месроб II био је омиљени верски поглавар међу својим сународницима. Широко образован, врло активан у ангажовању млађих образованих људи позитивно је утицао на њихово приступање Цркви и на пораст самопоуздања доброг дела јерменске заједница и њено уједињавање. Због своје активности брзо је етикетиран као „јерменски националиста“, „милитантни активиста“ и „онај ко подржава терористе“. Он се ипак често налазио у унакрсној ватри између јерменске дијаспоре и одређених кругова у Истанбулу због изнуђене критике Француске резолуције о геноциду над Јерменима, који Турска не признаје, а подметнута је и бомба у близини његовог седишта. Месроб II је ипак успео да започне конструктиван дијалог са турском јавношћу као и са неким званичницима, како унутар јерменске заједнице, тако и ван ње, али је и дошао у сукоб са веома поштованим, 2007. убијеним, новинаром Хрантом Динком због одступања од обећања о вођењу заједнице која је дао пре него што је изабран за патријарха. Управо се Динково убиство сматра кључним за слабљење његовог менталног и физичког здравља. Утицај државе Након четрдесетодневне жалости малобројне Јермене (процењује се да их у Турској има око 60 000) очекује низ изазова које треба превазићи за избор новог, осамдесет и петог јерменског Патријарха Истанбула и све Турске (титула коју признају турске власти). Непостојање прецизних прописа за избор поглавара мањинских верских заједница у Турској ствара простор за државну интервенцију и уплитање у њихове унутрашње послове приликом сваког избора. Ово мешање манифестује се у виду одлагања процеса избора, лобирања за одређене кандидате, али и управљање црквама и задужбинама, док непризнавање статуса правног лица за верског поглавара у много чему отежава функционисање верске заједнице. Уз све ово власти и не покушавају да прикрију те активности упркос прокламованим ставовима о независном избору верских вођа. Турске власти желе да имају контролу над процесом јер нису сигурне у политичке ставове могућих кандидата и имају потребу да сарађују са неким од поверења. Уз то Јермене у Турској у екстремним круговима доживљавају као издајнике и непријатеље државе, што се осликава и у коментарима на видео снимке са сахране упокојеног патријарха. Мешање турске државе по питању избора патријарха јерменске заједнице може бити од важности и за њено понашање када буде упражњен трон Васељенске Патријаршије, што ће се свакако одразити и на прилике у православном свету. Стари проблеми и нови изазови Избори за јерменског Патријарха Константинопоља 1950, 1961, 1990. и 1998. године извршени су према директивама које су доносиле тадашње власти, а пратило их је мешање државе по питању датума избора, процедуралне тешкоће и мучан процес признања. Компликације око избора наследника Патријарха Месроба II датирају од 2010. због несугласица међу самим Јерменима око тога како да се реши питање првог човека Јерменске Цркве у Турској. Основу проблема чини то што унутар заједнице преовлађује мишљење да према традицији Јерменске Апостолске Цркве избор за новог патријарха може бити организован тек након што претходни умре или одступи са свог положаја. Ово не стоји, јер је од претходних осамдесет и три, само дванаест остало на том положају до смрти, док је преосталих седамдесет и један из различитих разлога замењен новим. Разлике постоје и у томе да ли је потребна претходна сагласност државе за одржавање избора или је треба само обавестити о томе. Међутим, постоји бојазан да би држава због нетражења сагласности могла де не призна новоизабраног патријарха или чак ускрати право да носи верску одећу у јавности. Због несугласица међу Јерменима око тога да ли су за избор новог патријарха или његовог заменика, ко-патријарха, власти нису дале сагласност за избор новог и Министарство унутрашњих послова је наметнуло своје решење у виду патријарховог генералног викара, што је била новина. Према мишљењу дела Јермена ова одлука је искључиво донета како би се спречио избор новог верског вође. Половином 2010. без учешћа световних лица Духовни савет, патријархово саветодавно веће, је на тај положај изабрало Архиепископа Арама Атешијана. Због овог поступка многи су дали оставке у Одбору за финансије Патријаршије. Ово привремено решење до избора новог поглавара претворило се у временски неомеђени статус кво, што је довело је до нових подела међу Јерменима и изазвала свеопшту кризу унутар заједнице. Услед нових притисака и протеста припадника јерменске заједнице који су захтевали организовање избора за новог верског вођу, у октобру 2016. Патријарх Месроб II је званично „пензионисан“. Међутим, Архиепископ Арам који је требало да спроведе изборни процес наставио је са отезањем, што је довело до нових напетости међу јерархијом, али и међу лаицима у фебруару 2017. године. У знак протеста Епископ Сахак Машалијан, председник Духовног савета дао је оставку објављујући оштро писмо у којем је оптужио Архиепископа Арама и поједине световне представнике за продубљивање кризе у Патријаршији, али и заједници уопште. Изгледало је да је криза превазиђена посредовањем врховног поглавара Јерменске Апостолске Цркве, Католикоса свих Јермена Гарегина II, који је окупио тројицу епископа, Арама Атешијана, Карекина Бекчијана и Сахака Машалијана у седишту у Ечмиадзину како би заједнички пронашли решење. Међутим, након договореног гласања (15. март 2017. г.), о избору привременог вршиоца дужности патријарха (Locum Tenens или јерменски deghabah), када је најстарији епископ Патријаршије и први човек Јерменске Цркве у Немачкој, Карекин Бекчијан добио двотрећинску већину гласова, Архиепископ Арам није одступио са положаја патријарховог генералног викара. Напротив, он је након свега неколико минута предочио присутнима писмо (за које се сумња да је раније припремљено) из канцеларије гувернера Истанбула у коме је написано да избор није законски могућ и да Архиепископ Арам остаје на свом положају. Овакав развој догађај је само потврдио бојазан да је он фаворит турских власти приликом предстојећег избора, док је он сам инсистирао да је избор неважећи док год га не потврде турске власти. Овај поступак турских власти практично је парализовао Патријаршију. Због непоштовања исхода гласања у јуну исте године Духовно веће га је сменило са већином гласова са његовог положаја. После неколико месеци ћутања министар унутрашњи послова Турске је, на састанку са световним вођама јерменске заједнице, инсистирао да се „поступа по закону“, што је подразумевало да се призна улога патријарховог генералног викара. Под државним притиском, дан након овог сусрета, Духовно веће је поклекло и вратило на дужност Архиепископа Арама. На овом састанку није присуствовао Архиепископ Карекин Бекчијан који је у својој оставци на место привременог вршиоца дужности патријарха објављеној 13. фебруара 2018. написао да, иако је изгледало да је опструкција државе имала за циљ да он не буде изабран на место вршиоца дужности, да је заправо прави циљ био „саботажа избора 85-ог патријарха и да је то производ дуге и планиране кампање“. Ове поступке Архиепископа Арама пратио је и протест у виду лепљења погрдних налепница са његовим ликом. У једном делу јерменске заједнице њега сматрају особом раздора, те да његова блискост са председником Турске Ердоганом често омета напредовање заједнице, што му у знатној мери умањује шансе да буде изабран за Месробовог наследника. Уколико се ускоро не разреши криза унутар јерменске заједница може се десити да, сав труд блаженоупокојеног Патријарха Месроба II у одбрани права бирања верског поглавара на основу слободне воље верних, као и рад на уједињењу заједнице и напорима да се она заштити и очува, буде узалудан. С обзиром на то да је понашање Архиепископа Арама довело до дубљих раскола унутар јерменске заједнице, не би било изненађење да га турске власти подрже у настојању да постане нови патријарх или да га бар директно назначе као јединог пожељног (што не би било први пут), јер властима очигледно одговара разједињеност Јермена. Са друге стране, избор „одговарајуће“ личности за патријарха може бити искоришћен и као адут релаксирању спољнополитичких односа са Јерменијом. Турске власти ће свакако чинити оно што процене да је њима у интересу. Ипак Јермени су ти који ће гласати и од њих самих највише зависи коме ће поклонити поверење и да ли ће изабрати поглавара способног да их води кроз нове изазове и зацели ране настале поделама. Могући кандидати Након одлуке Духовног већа да се одрже избори за патријарха, као могући кандидати помињани су, уз Архиепископа Арама и Архиепископ Карекин Бекчијан (духовни вођа Јермена у Немачкој), Епископ Сахак Машалијан и Епископ Себух Чулџијан (Епархија Гугарска, Јерменија). Кандидати за новог патријарха могу да буду они који су рођени у Турској или чији су очеви рођени у Турској. Имена веома старих кандидата као и оних у које турске власти немају поверење ће вероватно унапред бити избрисана. Уз поменуте, на листи се могу наћи кандидати из САД, Јерусалима, Аустралије и Бразила. С обзиром на то да у одлучивању ко је погодан кандидат турске власти узимају у обзир и спољнополитичке односе тешко је за очекивати да ће Себух Белчијан из Јерменије или Кхажаг Барсамијан из САД имати подршку. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље“ број 1250, од 15.04.2019. године. Илустрације:1) Званични грб Јерменског патријарха Константинопоља 2) Вера 2 - рад Анамарије Вартабедијан 3) Севан - црква - Анамарија Вартабедијан
  4. На позив Његовог Блаженства архиепископа кипарског Хризостома II, на Кипру је одржан саветовање патријараха александријског и све Африке Теодора, антиохијског и свег Истока Јована Х, јерусалимског Теофила III и предстојатеља свете Кипарске Цркве. Стручњаци сматрају да ће резултат ових разговора бити веома значајни, јер до данас ниједна од ових Цркава није донела званичан став у вези са додељивањем аутокефалије „Правосланвој Цркви Уркајине“. Ова четири великодостојника су после састанка издали саопштења у којем су навели главне тачке разматрања. И мада није донета специфична одлука по питању украјинске ситуације, састанак је ипак значајан због тога што су се предстојатељи четири древне Цркве састали да проуче то питање са своје стране, без ангажовања Цариградске Патријаршије, посебно из разлога што су патријарх антиохијски Јован и јерусалимски Теофило, чије су Цркве у лошим односима почев од 2013. године, одржали приватан састанак како би проучили спорно питање између ових двеју Цркава, из разлога што су претходни покушаји да се оно реши уз посредовање Васељенског патријарха пропали. У саопштењу се вели да је састанак одржан у Никозији у резиденцији Кипарског архиепископа и да се они моле за мир у свету и напредак помесних Цркава, посебно на Блиском истоку које су у великим невољама. Они узносе молитве за вернике на Блиском истоку како би били ојачани да и даље сведоче о Васкрслом Христу, посебно у Светој земљи којом су ходили Христос и апостоли. Предстојатељи наглашавају потребу да се учине сви напори како би се обезбедио стабилан мир, ојачало хришћанско присуство у тој области и продубила сарадња ових помесних Цркава. Такође су апеловали на политичке чиниоце да са своје стране раде на окончању неправди и других невоља насталих услед рата, окупације и економских тешкоћа. За време свог приватног састанка Антиохијски и Јерусалимски патријарх разговаралаи су у духу разумевања, братства и љубави, изменивши гледишта својих Цркава по питању канонске припадности Катара. Изразили су искрену решеност и добре намере да овај проблем ускоро превазиђу и обнове евхаристијско општење. У саопштењу се даље каже да су предстојатељи Цркава разматрали и читав низ других проблема који су повремено искрсавали и испитивали начине како да реше размимомилажења у мишљењу. Посебно су проучили проблеме настале услед цариградског стварања нове црквене структуре у Украјини, састављене од двају шизматичких тела. Предстојаљи Цркава су изразили жаљења због немара земаља и центара моћи у свету дада се сазна судбина алепских митрополита, Павла Јазигија Антиохијске Православне Цркве и Григорија Јухане Ибрахима Сиријске Цркве, нагласивши да се шеста годишњица њиховог киднаповања навршава у Велику недељу ове године. Саопштење је објављено на грчком и арапском на сајту Антиохијске Патријаршије. http://www.spc.rs/sr/kipar_susret_predstojatelja_chetiri_crkve_po_ukrajinskom_pitanju
  5. У оквиру циклуса предавања током Великог поста у организацији Српске православне црквене општине Котор, Которанима се обратио ректор Цетињске богословије, протојереј – ставрофор Гојко Перовић. У просторијама црквене ризнице отац Гојко је дао пресјек три године Христове проповједи уочи Његовог страдања и васкрсења. Звучни запис предавања “Кад читамо Свето писмо, кад читамо Јеванђеље, ми не можемо из текста видјети тачно што је кад било, јер имате четири јеванђелиста који пишу сваки својим редом и не описују сви исте догађаје. Имате рецимо чињеницу да је Лазарево васкрсење, као ваљда најстрашнији, најчудеснији догађај у Јеванђељу, само описано код Јована. Троје јеванђелиста уопште ни једне ријечи о Лазаревом васкрсењу, а Тајну вечеру описују сви четворо. Код Јована, код кога има Лазарево васкрсење, нема ни једне ријечи о установљењу Свете евхаристије – “ово је моје тијело, ово је моја крв”, каже отац Гојко Перовић. Од четири јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована, двојица су само из броја 12 апостола. “Матеј и Јован, док су Лука и Марко из броја 70 апостола. Опет, од њих двојице Марко је очигледно био присутан у неким моментима, а Лука није него је све то чуо од Павла, који опет није био присутан, него му се Господ указао на путу за Дамаск. Дакле, четири Јеванђеља описују живот Господа Исуса Христа и ту су људи избројали 40 чуда. Од који су нека описана код свих. Рецимо, Умножење двије рибе и пет хљебова. Нека чуда су описана само код једног, нека само код двојице. Е, то је све стало у три године Христоиве проповједи”, казао је између осталог отац Гојко Перовић. Он је публици представио три године Христове проповједи које се односе на одлазак из Галилеје у Јерусалим и враћање у Галилеју и на крају улазак у Јерусалим гдје пострада и васкрсава. “Мали је овај наш живот да би се све десило у вијеме његовог трајања. Многи бољи људи од нас већ су под земљом. Наши вршњаци. Тако да дужина живота и количина информација које пролазе кроз нашу главу уопште није битно за спасење. Битно је како оно што сам добио и како ћу то да живим. Апостоли су ишли уз Господа, пратили га, слушали. Када је дошло вријеме разбјежали се, па се кајали, па се враћали. Дакле, све је што кажу за људе. И страх и сумња и љубав и мржња и питање. Једино је битно како ћемо се показати на крају и зато овај пост и све ове теме, а поготово оне које дођу на Страсну недјељу пред Христово васкрсење, свакога од нас враћају и чине актером. Ми сви постајемо дио оне гомиле која посматра што се дешава. И оне која иде уз Христа кроз Јерихон и оне која га дочекује у Јерусалиму кад улази на магарету и оне која виче “распни га” и онога скупа људи који су се разбјежали кад нестаје свака људска нада”, каже Перовић. Управо тада, наводи даље отац Гојко, када крену сва људска разочарења, депресије, Господ воли да дође. Од моћи и гомиле пара Он се не види. “Оно што још нико није видио од значајних догађаја је предстојећи Васкрс 2019. Треба да се спремимо за њега. За многе од нас то ће можда бити најважнији дани у години”, поручио је отац Гојко Перовић. Након предавања одговарао је на бројна питања о Великом посту. Извор: Радио Светигора
  6. Радио Слово љубве у години великог јубилеја дарује серијал од капиталног значаја „Путевима Светих Отаца“. Поводом великог јубилеја наше свете Српске Православне Цркве – 800 година аутокефалности, Радио Слово љубве АЕМ дарује својим слушаоцима и стручној јавности капитално дело у сопственој продукцији – серијал „Путевима Светих Отаца“. У 54 емисије, саговорници аутора ђакона Бошка Савића, професора Патрологије и Догматике у Богословији „Свети Сава“ у Београду, су истакнути познаваоци историје богословља, наслеђа, традиције и развоја Цркве - професори Православног богословског факултета: др Радомир Поповић, др Ивица Чаировић, др Златко Матић, др Вукашин Милићевић, др Андреј Јевтић и други, затим професори Богословије „Свети Сава“ Горан Раденковић, Бранислав Кеџић, Верољуб Сандо, Александар Јевтић, свештеници и теолози, као што је јереј Арсеније Арсенијевић и други. О значају серијала: Појам свети оци Цркве неодвојив је од Црквеног Предања - једног од најдубљих темеља наше вере. Код хришћана је један учитељ - Господ Исус Христос. Христово учење није Он лично сачувао у писаној форми него Његови ученици, апостоли. Њима је било поверено да запишу све што су видели и чули. Током тог периода сећање на живот и речи Исуса Христа преношено је од уста до уста и тако настаје, поред писменог, и усмено предање. Живот Цркве нераскидиво је повезан са Светим Предањем и управо то Предање, као и Свето Писмо у Цркви, су бранили људи од ауторитета. Они су називани Оцима Цркве. Цео серијал ће се емитовати у следећим циклусима: Апостолски ученици (Дидахи, Варнавина посланица, Пастир Јермин, Свети Климент Римски, Свети Игњатије Богоносац). Апологети (посланица Диогнету, Свети Јустин мученик и филозоф). Велики писци богослови (Свети Иринеј Лионски и Свети Иполит Римски). Афрички (Картагински) Оци - (Тертулијан, Свети Кипријан Картагински). Александријски оци (Свети Климент и Ориген). Златни период (Свети Атанасије Велики, Свети Кирило Јерусалимски, Кападокијско Богословље, Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов, Свети Григорије Нисијски, Свети Јован Златоусти). Монашко Аскетски писци (Евагрије Понтијски и Макарије Велики, Свети Јован Дамаскин). Западни оци (Блажени Августин, Свети Иларије Пиктавијски, Свети Амвросије Милански, Блажени Јероним). Источни Оци петог века (Свети Кирило Александријски и Теодорит Кирски). Византијски оци (Дионисије Ареопагит, Свети Максим Исповедник, Свети Фотије патријарх Цариградски, Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, Свети Никола Кавасила). Васељенски Сабори (Први Никејски, Други Цариградски, Трећи Ефески, Четврти Халкидонски, Пети Цариградски, Шести Цариградски и Седми Никејски). Велики Свеправославни сабори (Сабор Светог Фотија, Сабор Светог Григорија Паламе). Унијатски сабори (Лионска Унија и Флорентинска унија). Свети Сава. Пилот пројекат који је Радио Слово љубве започео о Савиндану, изазвао је огромно интересовање слушалаца, а сада добија свој пуни замах. Од понедељка, 4. марта 2019. године, емисије серијала „Путевима Светих Отаца“ емитујемо сваког радног дана у 20 часова. Серијал започињемо првим циклусом Апостолски ученици (4. март, 20 часова). Продукција и емитовање серијала су реализовани захваљујући покровитељству Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Серијал „Путевима Светих Отаца“ представља један од најобухватнијих и најзахтевнијих самосталних пројеката Радија Слово љубве од свог оснивања и представља први од неколико важних пројеката у 2019. години којим ће Радио Слово љубве АЕМ обележити десетогодишњицу свог постојања и рада. Извор: Српска Православна Црква
  7. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије посетио је 27. фебруара 2019. године Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома у Сарајеву. Високог и драгог госта и брата у Христу Господу митрополит Хризостом је повео у обилазак прекрасног параклиса Нерукотвореног лика Господа нашег Исуса Христа у Кули у Источној Илиџи. Извор: Митрополија дабробосанска
  8. „Данас нас благодат Светога Духа сабра!" - Заиста, речима ове стихире може се описати почетак припреме верног народа Горњег Забрђа за прослављање празника над празницима - светлог Васкрсења Христовог кроз прву припремну недељу пред Васкршњи пост. Наиме, у недељу, 17. фебруара 2019. године, када се у црквама чита јеванђелско зачало о царинику и фарисеју, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије први пут је посетио парохију горњозабрђску и служио свету Литургију у храму Светог пророка Илије. -Сабрали смо се данас овде да се сусретнемо са Богом, јер је свака Литургија је сусрет са Богом живим и истинитим. Тога треба да будемо свесни кад полазимо цркви од дома свога. Преиспитајмо своју савест да ли нас нешто мучи, да ли смо нешто неком учинили нажао, покушајмо да опростимо, исповедимо се свештенику и покајмо се као цариник из данашњег јеванђељске приче, поучио је епископ Фотије. Епископу су саслуживали свештеници Иван Савиновић, Митар Млађеновић, Никола Горановић и Александар Мирковић, као и ђакони Славољуб Милошевић и Младен Јовић. На Литургији је појао црквени хор Теодул из Горњег Забрђа. Светој Литургији је присуствовао велики број верника, од којих је знатан део приступио светом Путиру. Као знак јећања на прву служену Литургију владике Фотија у храму у Горњем Забрђу, надлежни парох јереј Срђан Васиљевић, у име парохије горњозабрђске, поклонио је Епископу икону Светог Саве Српског и Светог Сергија Радоњешког. Извор: Српска Православна Црква
  9. У московском Свето-Даниловском ставропигијалном манастиру среле су се вечерас, 29. јануара 2019, делегације Руске и Српске православне цркве, окупљене у поводу прославе десетогодишњице патријарха Кирила у трон московских и сверуских патријарха. Поздрављајући патријарха Иринеја, домаћин, патријарх Кирил, нагласио је огроман значај јубилеја 800 годишњице аутекефалије ове године и стогодишњице обнове патријаршије српске 2020. Ти јубилеји показају велику укорењеност православља у српској земљи. Нормално је да се тим поводом жели украшавање Храма Светог Саве у чему помаже руска страна. Руска и Српска црква повезане су хиљадама мученика, рекао је патријарх Кирил. Наравно, најбитније питање за Српску православну цркву јесте Косово и Метохија, не сме да се дозволи да СПЦ изгуби везу са том земљом. Зато што схватате Косово и Метохију, ви најбоље од свих других сагледавате наш бол због раскола у Украјини, завршио је патријарх Кирил. Свјатејши патријарх Иринеј честитао је у име целе српске цркве и њеног верујућег народа јубилеј патријарху Кирилу, кога гледамо као икону Божију, првојерарха најбољеорганизоване Православне цркве, на коју се ми у практично свему угледамо. Патријарх Иринеј је дуго говорио о Косову и Метохији и тежњама неких наших "квази-пријатеља" да поклонимо у ту земљу. Ми се уздамо у Бога у светитеље просијале у Пећкој Патријаршији и другим косовским манастарима. Али се надамо и у Русију и посебно у Вас, Ваша Светости. Ви одлично знате шта Косово значи Србима. Поменули сте Украјину. То је велико искушење у православљу, посебно што није дошло споља, него у самој кући православља. Они који смишљају зло православљу радњама у Украјини су бацили бомбу у кућу православља. То није канонско ни црквено, већ чисто политичко питање. Али морамо да отворимо очи пред овим проблемом и да нађемо свеправославни одговор на ово питање, закључио је патријарх српски Иринеј.
  10. Из Српске православне Цркве у сусрету су учествовали митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије; епископ горњокарловачки г. Герасим; епископ пакрачко-славонски г. Јован; епископ далматински г. Никодим и епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Уз домаћина, пожешког бискупа г. Антуна Шкворчевића, из Хрватске бискупске конференције у сусрету су узели учешћа задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције г. Желимир Пуљић; сплитско-макарски надбискуп и метрополит, предсједник Бискупске комисије Хрватске бискупске конференције за дијалог са Српском православном црквом г. Марин Баришић; ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит г. Ђуро Хранић и хварски бискуп и генерални секретар Хрватске бискупске конференције г. Петар Палић. На почетку сусрета је домаћин, бискуп Антун, изразио добродошлицу, истакавши увјерење да је овај скуп епископа и бискупа сусрет, јер се на њему остварује оно расположење које св. апостол Павле препоручује Kолошанима. Апостол их увјерава да код оних који вјерују у Христа више „нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“. Затим наставља: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални.“ (Kолошанима 3:11-15). Потом су пригодну ријеч упутили митрополит Порфирије и надбискуп Желимир Пуљић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промовисања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнуто је да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко сопствених, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљава једне од других. Бискупи и епископи су се заузели за јеванђелска полазишта у међусобним односима и дјеловању, за заједничке наступе у нашој јавности, како би охрабрили вјернике да промовишу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости. У разговору је дотакнуто више актуелних питања из јавног живота, с посебним освртом на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно послије њега, као и о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995. године, како Хрвата тако и Срба, посебно оних чији су најближи убијени или су нестали. О томе су бискупи и епископи дали посебну Изјаву. На сусрету је владала братска атмосфера, испуњена срдачношћу и међусобним повјерењем.
  11. На позив пожешког бискупа Антуна Шкворчевића, предсједника Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, у божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство хришћана, 17. јануара 2019. године, у Бискупском дому у Пожеги, одржан је сусрет епископа Српске православне Цркве у Републици Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. Из Српске православне Цркве у сусрету су учествовали митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије; епископ горњокарловачки г. Герасим; епископ пакрачко-славонски г. Јован; епископ далматински г. Никодим и епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Уз домаћина, пожешког бискупа г. Антуна Шкворчевића, из Хрватске бискупске конференције у сусрету су узели учешћа задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције г. Желимир Пуљић; сплитско-макарски надбискуп и метрополит, предсједник Бискупске комисије Хрватске бискупске конференције за дијалог са Српском православном црквом г. Марин Баришић; ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит г. Ђуро Хранић и хварски бискуп и генерални секретар Хрватске бискупске конференције г. Петар Палић. На почетку сусрета је домаћин, бискуп Антун, изразио добродошлицу, истакавши увјерење да је овај скуп епископа и бискупа сусрет, јер се на њему остварује оно расположење које св. апостол Павле препоручује Kолошанима. Апостол их увјерава да код оних који вјерују у Христа више „нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“. Затим наставља: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални.“ (Kолошанима 3:11-15). Потом су пригодну ријеч упутили митрополит Порфирије и надбискуп Желимир Пуљић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промовисања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнуто је да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко сопствених, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљава једне од других. Бискупи и епископи су се заузели за јеванђелска полазишта у међусобним односима и дјеловању, за заједничке наступе у нашој јавности, како би охрабрили вјернике да промовишу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости. У разговору је дотакнуто више актуелних питања из јавног живота, с посебним освртом на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно послије њега, као и о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995. године, како Хрвата тако и Срба, посебно оних чији су најближи убијени или су нестали. О томе су бискупи и епископи дали посебну Изјаву. На сусрету је владала братска атмосфера, испуњена срдачношћу и међусобним повјерењем. View full Странице
  12. Под сводове велелепног храма Свети Сава окупља најмилије У сусрет Божићу 4. јануара 2019. године са почетком од 18 часова, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у крипти храма Светог Савена Врачару биће приређена свечана подела божићних пакетића за наше најхрабрије и најмилије малишане. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са храмом Светог Саве већ трећу годину за редом организује даривање деце са посебним благословом. Патријарх српски Павле је говорио да деца немају посебне потребе већ посебни благослов. У дане породичног окупљања и слављења Рођења Богомладенца Христа ово вече има за циљ да пример подвига деце која су без родитељског старања, са неким телесним слабостима и њихових родитеља и старатеља произведе осећај дубоког поштовање читаве заједнице окупљене око Тела Христовог у Цркви Његовој. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће се обратити деци и њиховим родитељима и старатељима пригодним речима. Наступиће најбољи инклузивни хор у Европи „Исон“ са својим избором божићних песмама. Божићне пакетиће ће добити 250 малишана без родитељског старања из Центра за заштиту деце и одојчади у Звечанској, деца са посебним благословом из две београдске основне школе (Драган Херцог и Др Миодраг Матић) и деца из инклузивног хора „Исон“ из Новог Сада. Помоћ у организацији овог радосног догађаја пружили су многи дугогодишњи сарадници Верског добротворног старатељства. Пакетиће је обезбедила организација „Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу која ће заједно са Првојерархом наше Свете Цркве Патријархом српским г. Иринејем уручити деци пакетиће. Помоћ у припреми пружиле су и организације: Коло српских сестара из Београда на челу са гђом Милом Виторовић, Међународна православна хуманитарна организација из Америке (IOCC), деци омиљено „Светосавско звонце“ и Шабачка млекара. Посебну захвалност дугујемо нашим домаћинима, братству храма Светог Саве на челу са настојатељем Епископом ремезијанским г. Стефаном, што су дали посебан значај и уврстили божићно даривање деце пред само отварање „Божићног сеоцета“ које ће својим садржајима испунити читав јануар 2019. године. Ове године ће преко Верског добротворног старатељства божићни пакетић примити преко две хиљаде малишана из вишедетних породица, најбољи ученици веронауке и малишани на Косову и Метохији. Извор: ВДС СПЦ
  13. Његово високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), предсједник Одјељења за спољне црквене везе Руске православне цркве јуче, 25. децембра, у Москви је у разговору са Његовим преосвештенством Епископом рашко-призренским и косовско- метохијским г. Теодосијем изразио искрену, братску љубав и саосјећајност према народу који живи и опстаје на КиМ. У пратњи Преосвећеног Епископа Теодосија био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену. Преосвећени владика Теодосије домаћину је пренио поздраве Сјатјејшег Патријарха српског г. Иринеја, на којима је Високопреосвећени заблагодарио, упутио најискреније братске поздраве Патријарху, а Епископу Теодосију пожелио срдачну добродошлицу. Митрополит Иларион се кратко осврнуо на своје досадашње посјете Србији, а посебно Косову и Метохији. Током разговора, који је одржан у топлој атмосфери братске љубави и узајамног разумјевања, владике су разговарале тренутној ситуацију и значају КиМ за нашу Цркву и народ. Високопреосвећени Митрополит Иларион је нагласио да, у границама својих могућности, лично прати дешавања у Србији, а посебно развој ситуације на Косову и Метохији. Наглашавајући да је Руска православна црква до сада у потпуности подржавала Српску православну цркву на КиМ, Митрополит је драгом госту пренио став да ће Руска црква то наставити несебично да чини и даље. Посебно је напоменуо да се “браћа познају у невољи”, што је и сада случај. Такође је захвалио на ставу СПЦ по питању Украјине и пројекта стварања “аутокефалне цркве” од дојучерашње расколничке јерархије. Владика Иларион је истакао да се ради о политичком пројекту и легализацији раскола. Исказана је жалост што у томе учествује један од наше православне браће – Патријарх константинопољски. Подршка СПЦ, која је јасно и децидно изречена у саопштењу Сабора, Руској православној цркви много значи. Као што РПЦ разумије Српску цркву по питању Косова и Метохије, тако и СПЦ разумије Руску по питању Кијева. Ни једна, а ни друга се не може одрећи своје колијевке. Разговор је протекао у атмосфери братске љубави и делатно пројављивању таквог односа. Митрополит је замолио Епископа рашко-призренског и косовско- метохијског г. Теодосија да пренесе поздраве најсветијем Патријарху српском г. Иринеју, у име најсветијег Патријарха руског г. Кирила, као и у његово лично име. Сусрету су присуствовали замјеник предсједника ОВЦС протојереј Николај Балашов и сарадник ОВЦС А. Хошев. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  15. Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. <iframe width="100%" height="166" scrolling="no" frameborder="no" allow="autoplay" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/541084452&color=%23ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&show_teaser=true"></iframe> Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  16. Предавање јеромонаха Макарија игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “У сусрет Богомладенцу Христу” које је одржао 2. децембра 2018. године у у храму Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом у оквиру циклуса предавања у божићном посту. Звучни запис беседе
  17. Другог децембра врши се литургијско прослављање Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита. Тим поводом, из архиве Радио Светигоре, доносимо емисију “Загледан у Христа” посвећену овом Светитељу у којој је о свом сусрету су Преподобним старцем Порфиријем говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије. “Са таквом добротом и сабраношћу је Преподобни Старац Порфирије разговарао са мном да ми је и сад, после неких четрдесетак година, када се сјетим тог сусрета мило на души. То је био један од најблагодатнијих сусрета у мом животу, тај мој сусрет са Старцем Порфиријем”- каже Митрополит Амфилохије. Разговор водила Слободанка Грдинић. ПОСЛУШАЈТЕ РАЗГОВОР ОВДЕ
  18. СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ: “Заволите Бога који је све и сва. Благодаћу Божијом приближавајте се Богу јер када нас Христос повезује не постоје растојања.” Другог децембра врши се литургијско прослављање Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита. Тим поводом, из архиве Радио Светигоре, доносимо емисију “Загледан у Христа” посвећену овом Светитељу у којој је о свом сусрету су Преподобним старцем Порфиријем говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије. “Са таквом добротом и сабраношћу је Преподобни Старац Порфирије разговарао са мном да ми је и сад, после неких четрдесетак година, када се сјетим тог сусрета мило на души. То је био један од најблагодатнијих сусрета у мом животу, тај мој сусрет са Старцем Порфиријем”- каже Митрополит Амфилохије. Разговор водила Слободанка Грдинић. ПОСЛУШАЈТЕ РАЗГОВОР ОВДЕ View full Странице
  19. Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка: Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира) Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године
  20. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је 26. новембра 2018. године у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини Епископа горњокарловачког г. Герасима са којима се задржао у срдачном разговору. Извор: Српска Православна Црква
  21. Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка: Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира) Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
  22. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...