Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'страдању'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Прву спомен-плочу посвећену колективном страдању у Новосадској рацији свечано су открили, 23. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и г. Мирко Адам, председник Јеврејске општине Нови Сад. Постављено на углу улица Светозара Милетића и Грчкошколске, ово спомен-обележје сведочи, према речима владике Иринеја, о колективном страдању Новосађана те 1942. године. То је била масовна егзекуција невиних људи. Број жртава тачан не знамо ни до данас. То време, ти ужаси које ми не можемо ни да замислимо, не би требало и не би смело да се понове, а, нажалост, у свету се понављају. На нама људима је света дужност да чувамо увек и заувек успомену на невине жртве. Чувајући ту часну и свету успомену чинимо онолико колико ми можемо – да ширимо међусобно цивилизацију љубави, јер без тога никакви системи, никакве идеологије неће спречити у будућности појаву оваквих масовних злочина. То је нама овде не само повод за сећање него и подстицај за делање, поручио је Епископ бачки. Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја Поздрављајући присутне, г. Мирослав Илић, председник Одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, казао је да је наведени Одбор прошле године, на предлог Епархије бачке, покренуо иницијативу да се на подручју Града мапирају места колективног страдања у такозваној Рацији 1942. године, и да се обележе адекватним спомен-таблама. Одбор је – захваљујући стручним консултацијама сарадника – установио следеће локације: Милетићева улица, плажа „Штрандˮ, Успенско гробље, зграда некадашње касарне у Улици Војводе Бојовића, некадашње игралиште „Накаˮ и Кеј – код данашње зграде Дома војске Србије, навео је г. Илић. Звучни запис обраћања г. Мирослава Илића Господин Милош Вучевић је навео да је потребно бити свестан одговорности према онима који су настрадали од стране мађарских окупатора, само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Верујем да ћемо заједно – када кажем заједно мислим на нашу Цркву, Јеврејску општину и Град Нови Сад – коначно саградити Музеј посвећен жртвама Рације, да имамо сталну поставку где ће сви моћи да се упознају са оним што се десило пре 78 година у Новом Саду, навео је градоначелник. Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића Господин Мирко Адам је подсетио да оно што се десило 1942. године није била полицијска рација него сурови покољ цивила. Звучни запис обраћања г. Мирка Адама Откривању прве спомен-плоче посвећене колективном страдању у Новосадској рацији присуствовао је господин Коста Хаџи, адвокат у пензији, који је посведочио о страшним догађајима који су се збили тог леденог јануара, пре 78 година. Звучни запис обраћања сведока рације г. Косте Хаџи Милетићева улица је својеврстан символ страдања грађана Новог Сада током злогласне Рације 1942. године, те је одређено да, у ужем центру Новог Сада, прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији буде постављена управо на том месту. Спомен-обележје је постављено залагањем и трудом Одбора за обележавање Новосадске рације, у којем заједнички и подједнако сарађују овлашћени представници Епархије бачке, Града Новог Сада и Јеврејске општине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације” – изложба посвећена свештеницима који су побијени у Новосадској рацији и свима који су страдали у Рацији на читавом подручју јужне Бачке, отворена је 22. јануара 2020. године, у Културном центру Новог Сада. Истичући да је неопходно неговати културу сећања на оне који су изгубили животе у страшним страдањима нашега народа у Рацији 1942. године, ђакон Мирослав Николић је оценио да је српски народ највише пострадао од заборава сопствених злочина. Није добро да ћутимо, јер бисмо тиме починили нови злочин према жртвама и према њиховим потомцима. Страдање је, у случају нашега народа, постала наметнута пракса. Поред онога најважнијег – људских живота, уништавана је имовина, културно-историјско наслеђе. Прва је на удару била Српска Православна Црква. Сâм појам Рације – у контексту дешавања у јужној Бачкој – треба посматрати као еуфемизам, односно прикривање стварног средства и циља злочина који се десио, навео је ђакон Мирослав, заблагодаривши аутору поставке на залагању и труду да осветли чињенице о злочину из јануара 1942. Звучни запис обраћања ђакона Мирослава Николића Обраћање ђакона Мирослава Николића /pdf/ Историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада и аутор изложбе, рекао је да се донедавно ћутало о Рацији. Зашто за сваког свештеника немам коначно слово о његовој кончини – зато што је то изведено тако вешто да не би остало трага. Ретко где имамо потврду шта се тачно догодило са киме. Знамо ко га је одвео, знамо да је убијен, али сâм тај зли чин не можемо да растумачимо. То је оно мучеништво које карактерише живот Цркве. Наша вера јесте проверена у овим великим страдањима, и слава Господу што нас није оставио, поручио је г. Ђурђев. Звучни запис обраћања др Петра Ђурђева Изложба је реализована у оквиру програма Ледена тишина, посвећеног сећању на жртве Новосадске рације. Културни центар Новог Сада уприличио је ову изложбу у сарадњи са Историјским архивом Града Новог Сада. Поставка ће бити доступна јавности до 27. јануара. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Поводом освећења спомен-музеја мученицима старобродским пострадалим 1942. године, 7. септембра 2019. године служена је света архијерејска Литургија у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду. Началствовао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. Саслуживало је многобројно свештенство епархија Дабробосанске, Београдско-карловачке, Будимљанско-никшићке и Зворничко-тузланске. Беседу о страдању старобродских мученика одржао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом: -Молитвено се сјећамо оних који великомученички пострадаше од руку хрватско-муслиманских усташких злочинаца 1942. године, оних чије су душе сабране у руци Господњој и који вапију: Дођи Господе!, оних чије страдање би императивно забрањено да се помиње. Комунистички режим за пуних 50 година био нам је наметнуо општи заборав на наше мученике, али Господ је рекао да ће све бити откривено и објављено. Ево дочекасмо, Богу хвала, не само да их се сјећамо, да се за њих молимо, већ и да им, захваљујући љубави добрих и племенити наших људи, наше браће, подигнемо спомен-музеј и да их, ако Бог да, ускоро предложимо нашем Светом Архијерејском Сабору за канонизацију и прибројавање Сабору светих мученика Цркве Христове. Ово је велики и историјски дан и догађај и позивамо вас да после ове свете Литургије сви кренемо ка Старом Броду да освештамо спомен-музеј. Извор: Инфо служба СПЦ
  4. Разговор редитеља Лордана Зафрановића и Владике пакрачко-славонског г-дина Јована о људском страдању у ХХ. веку на једној од сесија Четвртог симпосиона о јасеновачким новомученицима који је одржан у Српској православној општој гимназији у Загребу. View full Странице
  5. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор
  6. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор View full Странице
  7. Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане. 1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку. Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот. Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба. Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду. Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа. свештеник Радивоје Круљ * * * Владимир Пиштало У БЕЛИМ ХАЉИНАМА У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама. Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон. Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити. Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце. У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути… Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно. На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла. Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату. Та врста незнања представља руковање са празнином. Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату. Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума. Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност. Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања? Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени. * * * Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали. Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље. Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот. Епархија Захумско-херцеговачка 05 / 12 / 2017
  8. Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане. 1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку. Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот. Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба. Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду. Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа. свештеник Радивоје Круљ * * * Владимир Пиштало У БЕЛИМ ХАЉИНАМА У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама. Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон. Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити. Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце. У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути… Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно. На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла. Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату. Та врста незнања представља руковање са празнином. Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату. Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума. Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност. Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања? Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени. * * * Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали. Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље. Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот. Епархија Захумско-херцеговачка 05 / 12 / 2017 View full Странице
  9. После повлачења немачких окупатора из Албаније у новембру 1944, комунистички режим Енвера Хоџе почео је насилно да прогони сваку врсту религије. Током 23 године ови прогони су имали онај класични облик какав се могао опазити у Русији и југоисточној Европи. Тако је канонски архиепископ албански Христофор стављен у кућни притвор, а 19. јуна 1958. нађен је мртав; наводно умро је да од срчаног удара. Пајсије Вондикас, удовац и до тада епископ Корче, постављен је за новог архиепископа. Такође у Тирани, фебруара 1950. сазвана је Црквено-народна скупштина Православне Цркве да изгласа нову Уредбу којом је Црква стављена под пуну државну контролу. Сходно овој Уредби, свако постављење у црквену службу, чак и ђаконско рукоположење, морала је одобрити државна власт. Марта 1966. Пајсије се упокојио и на архиепископски престо је дошао Дамјан, стари партизан, који јр, према мишљењу многих угледних богослова и свештеника, лично допринео растурању Цркве личним наредбама и радњама. Године 1967. повукао се у пензију у Подградец, где је умро 18. октобра 1973. У међувремену, настојања на исмевању Цркве и њених делатеља интензивирано је преко многих публикација, филмова и клевета. Током следеће 23 године, 1967-1990, прогон сваке религије био је немилосрдан. Уредбом од 22. новембра 1967. Устав Албаније је званично укинуо свако верско изражавање. Стотине храмова је руинирано, неки су претворени у радионице, робне куће, биоскопе, клубове, штале и др. Скоро сви манастири су били разорени или коришћени за војне потребе. У то време Албанска Црква је имала, поред Архиепископије, још три епархије, 19 архијерејских намесништва, 330 парохја и двадесет пет манастира, не рачунајући манастирске заједнице. Свештенство је било десетковано, а црквена имовина (земљишта, богослужбене утвари и црквене матрице) конфискована. Строго је било кажњавано и најблаже изражавање верског осећања – чување икона, верских књига и других симбола. Током 25 година нико није рукоположен за свештеника, и оно што је најстрашније, изгубио се траг о сваком епископу. Међутим, у та најтмурнија времена немилосрдног безбожничког прогона чули су се неки шапати да неки православни на своју руку исповедају веру. Сећам се једног типичног случаја: „Отац Георгије је био свештеник у месту Вуљаратис, селу на југу близу Ђирокастра. Раније је студирао за учитења и агронома, а кад је настао безбожнички прогон, био је присиљен да напусти своју свештеничку службу и да ради на изградњи путева. Једнога дана, док се одмарао од тешког рада и сунчанице, његов познаник, одани православни верник из суседног села, пришао му је и прошапутао сажаљиво: „У свету ћете имати невоље“. Отац Георгије је нежно подигао очи и довршио тај библијски стих: „Али не бојте се, ја навладах свет“(Јован 16,33). Други пут фанатични следбеници атеистичке партије укопали су велики крст усред пута и терали оца Георгија да се пење на врх крста. Он се побожно сагео пред њим, загрлио га рукама и целивао. Други свештеник, отац Козма Кирио, који је такође био присиљен да ради као радник и путује уз многе опасности, богослужио је и тајно је крштавао свакога ко би пожелео. У месту Корђе, једна група жена се окупљала у својим домовима, затварале су прозоре и веома предострожно организовале молитвене групе. Исмевање и увреде били су део свакодневне драме. Атеисти су прогонили верне, стављали их на тешке послове, осуђивали на дуге затворске казне и убијали их. Нису само свештена лица били мученици вере, него и световњаци, мирјани, читаве породице. Када је албански комунистички режим престао да постоји 1991, Православна аутокефална Албанска Црква нашла се потпуно уништеном и личила је на неку напуштгену пустару. Извор: Српска Православна Црква
  10. Његово Блаженство архиепископ Анастасије одржао је у Румунији излагање о страдању православних хришћана у Албанији. Он истиче да је хришћанство доживљавало кроз историју многе прогоне, али је у 20. веку прогон хришћана био немилосрдан у оним земљама где је превладао комунистички и атеистички режим, а тај прогон је зависио од земље до земље. После повлачења немачких окупатора из Албаније у новембру 1944, комунистички режим Енвера Хоџе почео је насилно да прогони сваку врсту религије. Током 23 године ови прогони су имали онај класични облик какав се могао опазити у Русији и југоисточној Европи. Тако је канонски архиепископ албански Христофор стављен у кућни притвор, а 19. јуна 1958. нађен је мртав; наводно умро је да од срчаног удара. Пајсије Вондикас, удовац и до тада епископ Корче, постављен је за новог архиепископа. Такође у Тирани, фебруара 1950. сазвана је Црквено-народна скупштина Православне Цркве да изгласа нову Уредбу којом је Црква стављена под пуну државну контролу. Сходно овој Уредби, свако постављење у црквену службу, чак и ђаконско рукоположење, морала је одобрити државна власт. Марта 1966. Пајсије се упокојио и на архиепископски престо је дошао Дамјан, стари партизан, који јр, према мишљењу многих угледних богослова и свештеника, лично допринео растурању Цркве личним наредбама и радњама. Године 1967. повукао се у пензију у Подградец, где је умро 18. октобра 1973. У међувремену, настојања на исмевању Цркве и њених делатеља интензивирано је преко многих публикација, филмова и клевета. Током следеће 23 године, 1967-1990, прогон сваке религије био је немилосрдан. Уредбом од 22. новембра 1967. Устав Албаније је званично укинуо свако верско изражавање. Стотине храмова је руинирано, неки су претворени у радионице, робне куће, биоскопе, клубове, штале и др. Скоро сви манастири су били разорени или коришћени за војне потребе. У то време Албанска Црква је имала, поред Архиепископије, још три епархије, 19 архијерејских намесништва, 330 парохја и двадесет пет манастира, не рачунајући манастирске заједнице. Свештенство је било десетковано, а црквена имовина (земљишта, богослужбене утвари и црквене матрице) конфискована. Строго је било кажњавано и најблаже изражавање верског осећања – чување икона, верских књига и других симбола. Током 25 година нико није рукоположен за свештеника, и оно што је најстрашније, изгубио се траг о сваком епископу. Међутим, у та најтмурнија времена немилосрдног безбожничког прогона чули су се неки шапати да неки православни на своју руку исповедају веру. Сећам се једног типичног случаја: „Отац Георгије је био свештеник у месту Вуљаратис, селу на југу близу Ђирокастра. Раније је студирао за учитења и агронома, а кад је настао безбожнички прогон, био је присиљен да напусти своју свештеничку службу и да ради на изградњи путева. Једнога дана, док се одмарао од тешког рада и сунчанице, његов познаник, одани православни верник из суседног села, пришао му је и прошапутао сажаљиво: „У свету ћете имати невоље“. Отац Георгије је нежно подигао очи и довршио тај библијски стих: „Али не бојте се, ја навладах свет“(Јован 16,33). Други пут фанатични следбеници атеистичке партије укопали су велики крст усред пута и терали оца Георгија да се пење на врх крста. Он се побожно сагео пред њим, загрлио га рукама и целивао. Други свештеник, отац Козма Кирио, који је такође био присиљен да ради као радник и путује уз многе опасности, богослужио је и тајно је крштавао свакога ко би пожелео. У месту Корђе, једна група жена се окупљала у својим домовима, затварале су прозоре и веома предострожно организовале молитвене групе. Исмевање и увреде били су део свакодневне драме. Атеисти су прогонили верне, стављали их на тешке послове, осуђивали на дуге затворске казне и убијали их. Нису само свештена лица били мученици вере, него и световњаци, мирјани, читаве породице. Када је албански комунистички режим престао да постоји 1991, Православна аутокефална Албанска Црква нашла се потпуно уништеном и личила је на неку напуштгену пустару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одржао је 17. маја предавање у крипти Храма Светог Саве у Београду. Предавање на тему "Видовданска етика и Косовски завет", у организацији Светосавске омладинске заједнице, претежно је било посвећено савременом страдању православних на Косову и Метохији. Снимак Телевизије Храм, не покрива, нажалост, нарочито потресно певање косовских песама "Пећка кандила" и других, од свих присутних. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...