Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'страдање'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. „Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм
  2. Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који су остали у Ливну, али и немоћна сећања хиљада оних које су вихор последњег рата и хрватски злочини расејали широм света. Неки од њих и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати. Комплетну причу о страдању Ливањских мученика погледајте у репортажи Телевизије Храм „Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  3. Уз виолину и с песмом отишли право у смрт Гаврило Винчић једини сведок кад су усташе 17. јуна 1942. одвеле 97 чланова ове породице у Јасеновац Гаврило Винчић (први слева) испред спомен-плоче настрадалим Ромима Фамилић, 1952. године ГАВРИЛО Винчић (93) једини је живи сведок ратног злочина који се одиграо 17. јуна 1942. године, када су усташе упале у Моловин и 97 чланова породице Фамилић - који су, одлазећи, певали песму “Циганска је туга преголема” - одвеле на железничку станицу у Шид, а одатле у концентрациони логор Јасеновац. - Нико се од њих вратио није, јер су сви изгорели у цигларској пећи - тужним гласом говори, за “Новости”, старина Гаврило. Ни после скоро осам деценија у Моловину код Шида никада више није тако загрмело од свирке и песме као тог лета 1942. године, када је у овом селу било шест великих свирачких дружина ромске фамилије Фамилић. Пре Другог светског рата они су били чувени тамбураши, а њихови оркестри свирали су у Осијеку, Илоку, Београду, Новом Саду и осталим већим градовима. Али као да су предосетили свој жалосни свршетак, па су многе тужне севдалинке биле непрестано на њиховим уснама и жицама. - Иако су знали када ће усташе упасти у село, ниједан Фамилић није хтео да утекне и да се одвоји од других. Цела та велика свирачка породица од 97 чланова дочекала је мирно усташе да их све покупе и да с песмом и свирком у поворци крену из села - каже наш саговорник. - Нас петорица сакрили смо се у шуму и са удаљености од 20 метара све посматрали. Прво су усташе упале у кућу Томе Фамилића, који је живео са женом и шесторо деце. Настале су цика и вриска док су их босе и голе изводили напоље, а онда су им двориште и кућу полили бензином и запалили. УСТАШЕ су потом упале у кућу Бранка Фамилића, који је живео са супругом и петоро деце. - Он је једини успео да побегне, тако што се провукао кроз мали прозор од куће. Док је бежао према шуми, на њега су пуцали, али га нису погодили. Претраживали су шуму али га нису нашли, јер смо у њој имали склониште за 25 људи. Нико од његових није остао жив, а он је умро 1978. године у Бачкој Паланци - каже Гаврило. Још су му у сећању необично тужни звуци виолина и тамбурица када су Фамилићи, с последњом песмом, кроз плач певајући, напуштали Моловин. - Муга Фамилић је правио тамбурице, и док су га усташе терале, кафеџија из кафане у којој је он свирао пришао му је да се опросте, а овај је извадио тамбурицу и дао му је уз речи: “Ако се поново видимо, вратићеш ми је.” Још су ми у ушима ти његови крици од батина, јер су га усташе туклезато што му је дао инструмент - прича Винчић, и додаје да се три недеље у селу осећао тежак мирис паљевине на имањима одведених становника. У СЕЋАЊУ му је остала и 12-годишња ромска девојчица која је гласно, кроз песму, изговорила следеће речи: “Једног јутра око седам сати, дошле усташе на наша врата...” - Кад су скочили на њу, поцепаше јој одећу и почеше да је ударају, а она се јадна само савила над прашином. Нажалост, на путу у колони до Шида издахнула је - на трен се са причом зауставио Гаврило, који је тада имао само 16 година. Гаврило Винчић (93), у Шиду Село Моловин, у којем данас више нема ниједне породице Фамилић, Гаврило је напустио 1962. године, када се доселио у Шид, где и данас живи. Он и даље сакупља старе фотографије и бележи податке, како би се за наредне генерације сачувало сећање на настрадале Роме. ЖИВОТЕ ДАЛИ Пре Другог светског рата у Моловину је било 704 становника и 135 кућа, а после завршетка рата у селу је забележено 463 становника. Своје животе Моловинчани су оставили на Сутјесци, Зеленгори, Неретви... http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:740974-СТРАДАЊЕ-РОМСКЕ-ПОРОДИЦЕ-ФАМИЛИЋ-ИЗ-МОЛОВИНА-КОД-ШИДА-Уз-виолину-и-с-песмом-отишли-право-у-смрт
  4. Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog? Vaše mišljenje...
  5. александар живаљев

    Страдање СПЦ у Независној држави Хрватској (видео)

    Представљена књига „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“   У четвртак, 4. маја, у Свечаној сали Матице српске представљена је књига Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској, аутора Јована Мирковића, а у издању „Света књиге“ из Београда. Oво дело представља свеобухватан увид у страдање српских цркава, свештенства и српског народа у НДХ 1941–1945. У њему су наведени исцрпни подаци о уништеним објектима, сведочења о масовним убиствима, биографије убијених свештеника и епископа, као и бројне документарне фотографије. Госте и присутну публику поздравио је председник Матице српске проф. др Драган Станић, а о књизи су говорили епископ бачки др Иринеј Буловић, епископ пакрачко-славонски мр Јован Ћулибрк, академик Љубодраг Димић и аутор. Извор:http://www.maticasrpska.org.rs/predstavljena-knjiga-stradanje-srpske-pravoslavne-tsrkve-u-nezavisnoj-drzhavi-hrvatskoj/ Да напоменемо да су у књизи дата имена 171 убијеног православног свештеника у СПЦ и снимци 450 срушених цркава у "НДХ". Излагање уважених епископа, академика Димића и Јована Мирковића можета да погледате у целини овде:  
  6. Представљена књига „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ У четвртак, 4. маја, у Свечаној сали Матице српске представљена је књига Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској, аутора Јована Мирковића, а у издању „Света књиге“ из Београда. Oво дело представља свеобухватан увид у страдање српских цркава, свештенства и српског народа у НДХ 1941–1945. У њему су наведени исцрпни подаци о уништеним објектима, сведочења о масовним убиствима, биографије убијених свештеника и епископа, као и бројне документарне фотографије. Госте и присутну публику поздравио је председник Матице српске проф. др Драган Станић, а о књизи су говорили епископ бачки др Иринеј Буловић, епископ пакрачко-славонски мр Јован Ћулибрк, академик Љубодраг Димић и аутор. Извор:http://www.maticasrpska.org.rs/predstavljena-knjiga-stradanje-srpske-pravoslavne-tsrkve-u-nezavisnoj-drzhavi-hrvatskoj/ Да напоменемо да су у књизи дата имена 171 убијеног православног свештеника у СПЦ и снимци 450 срушених цркава у "НДХ". Излагање уважених епископа, академика Димића и Јована Мирковића можета да погледате у целини овде: View full Странице
  7. Да ли сте размишљали о неком узвишенијем смислу страдања ? Да ли и колико се љутимо и ропћемо када нас задеси тако нешто ? Како реагујемо? Да ли се нервирамо ,да ли осуђујемо ближње за оно и за шта нису криви.... 0205_whistling
  8. Волео бих да чујем мишљење атеиста у вези са личношћу др Ентони Флуа. У продужетку дајем текст који је изашао својевремено у Геполитици.Наравано,прилазим теми крајње дефинисано и потпуно фокусирано на личност др Ентонија,апсолутно не потенцирајући нити фаворизујући креационистичку причу насупрот теорији еволиције,иако сам свестан чињенице да би неко могао поставити то питање видевши текст у којем стоји име Мирољуба Петровића.Не...желим само да чујем мишљење оних који боље од мене познају личност др Ентонија Флуа,како о његовом философском раду,тако и о његовој својевремено веома битној улози у атеистичким научно-фислософским круговима.Хвала свима који би могли нешто подробније да ми кажу а пропо ове несумњиво важне личности.Хвала! Признајем: Постоји Бог! Како је водећи светски атеиста др Ентони Флу постао религиозан Вест која је шокирала велики део научне заједнице. Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма" - др Ентони Флу. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји“. пише: Мирољуб Петровић Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма". Реч је о др Ентонију Флуу, професору филозофије на најпознатијим светским универзитетима, аутору бројних књига које оспоравају религију, од којих је најпознатија "Бог и филозофија" - књига која је имала бројна издања. Професор Флу је био идол свим светским атеистима а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. Велики успон атеизма у савременом свету довео је до формирања бројних клубова атеиста, а икона сваког од тих клубова био је проф др Ентони Флу. А онда се десило нешто неочекивано, шокантно... На недавној дебати са једним религиозним научником др Флу је износио познате атеистичке аргументе, а онда му је супротна страна упутила два питања: (Прво питање): "Господине Флу, ја у руцим држим Библију. Где је настала ова књига?" Др Флу је одговорио: "Настала је у штампарији, наравно." Онда му је религиозни научник приговорио: "У овој књизи се налази информација, што значи да је књига настала у уму писца, а не у штампарији. Да ли се слажете?" Др Флу се сложио: "Да, у праву сте, та књига је настала у уму писца." А онда је уследило питање на које др Флу није знао да одговори: (Друго питање): "Господине Флу, пошто сви живи организми имају у себи веома сложену информацију, записану у генима, у чијем уму је настала та информација?" Дуготрајно ћутање др Флуа било је шокантно за његове атеистичке симпатизере, па је разговор скренут на другу тему, а поменуто питање остало је неодговорено. Током девет месеци након дебате др Флу је размишљао о питању на које није знао одговор. Његов мото, којим је учио студенте током више година, гласио је: "Треба следити чињенице без обзира на то куда те оне одведу." И тако су чињенице одвеле најпознатијег светског атеисту до закључка који је изнео на конференцији за штампу која ће изазвати прави земљотрес у великом делу научне заједнице. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: "Даме и господо, поштовани пријатељи, сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји. У најновијем издању моје књиге 'Бог и филозофија' писаће да су сва моја досадашња дела превазиђена." Шок је био потпун. Неверица није силазила са лица и усана армије светских атеиста. Када је ова вест одјекнула у светским медијима, у исто време кренула је лавина коментара атеиста да др Ентони Флу "није тако мислио", да су медији "лоше пренели његову изјаву" итд. Онда је др Флу поново изашао пред камере и поново потврдио своје јасно опредељење да Бог постоји и да је то научна чињеница која је јасна и необорива. Али, као што смо сведоци да у овом свету постоји она страна која агресивно приказује светлост као таму, црно као бело, а слатко горко, тако је настављена агресивна кампања у бројним медијима да др Флу није изјавио да је постао религиозан, да га "религиозни фанатици погрешно интерпретирају" и да је атеизам једини прави пут у животу. Др Флу је онда сео и написао аутобиографску књигу "Признајем: Постоји Бог!“ - Како је најортодокснији светски атеиста променио свој став". У тој књизи он описује своје одрастање у религиозној породици, своје скретање у атеизам под утицајем атеистичке литературе и дугогодишњи рад на месту професора филозофије на бројним светским универзитетима као најватренији промотер атеизма у свету. А онда, уследио је преокрет под утицајем јасних научних чињеница. У својој књизи др Флу, као маестрални филозоф и логичар, показује како је најпознатији светски еволуциониста, Др Ричард Докинс, потпуно погрешно објаснио феномене у природи, и злоупотребио свој утицај као професор биологије на Оксфордском универзитету. Књига даље обрађује и друга питања у вези с односом науке и религије, и науке и атеизма, и представља прави уџбеник здраве логике и једноставног научног резоновања. Као религиозан човек, др Флу цитира библијски текст и каже: "Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко." Развој науке бацио је ново светло на безбројна чуда природе која потврђују тврдњу да је овај свет створен и да није могао настати случајно, како тврди савремена теорија еволуције. Археологија, геологија, астрономија и друге научне дисциплине показале су да постоји потпуни склад између савремених научних открића и извештаја датих у Библији. Творац не само да је створио овај свет, већ је човеку дао јасна упутства за квалитетан и успешан живот, записана у Библији. Чињеница је да не постоји штета коју човек може да изазове а коју Творац не може да исправи. Истински религиозни људи, као др Ентони Флу, свесни су те чињенице и храбро наступају у одбрани онога што је истинито и животно важно. Онај који је створио човека у стању је то поново да учини, и након његове смрти, а за оне који су упорни у побуни и деструкцији не постоји ниједан доказ који би могао да их покрене у позитивном смеру, као што Творац каже: "Овима могу и мртви да устају из гробова, али неће веровати."
  9. Објављено у ВИДОСЛОВУ јун/2008 ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА Осећај страдања је стар колико и сам човек. Бол, патња, невоља, неодвојиви су пратилац свакога човека и представљају оно без чега је незамислива било која егзистенција. Било индивидуално или колективно, страдање је реалност и залог живота, зло без којег је незамисливо добро, неуспех без којег је незамислив успех, а на крају и смрт, као врхунац страдања, без које је незамислив и сам живот. Као такво, страдање од искони производи питање: зашто човек страда? Настојећи да продре у природу страдања, човек је остао немоћан да да адекватан одговор снагом свог ума. Страдање као феномен егзистенције за човека је тако смештен у раван метафизике. Жудња да објасни страдање довешће до тога да се човек и страдање сједине. Човек тако постаје страдалник, а страдање више није његов непријатељ већ сапутник у којем индивидуа постаје личност а група постаје народ. Тако, што је страдање страшније, индивидуа бива већа и достојнија личност, а група већи и племенитији народ. Страдање постаје моменат настанка историје. Јад, мука и смрт постају богатство у генези једног народа, а плач, јадиковање и умирање претварају се у бисере мудрости, епску поезију, философију живота и народни идентитет. То ологошћење страдања немогуће је да човек одмах препозна. Потребно је да протекне извесно временско раздобље па да човек увиди логику и логос страдања свога народа. Тако, књиге Старога Завета настају много касније у односу на догађаје које описују. Са једне одређене временске дистанце старозаветни писци и сакупљачи библијских текстова трудили су се да објасне не само своју дотадашњу историју, већ и мучну садашњост у којој су се тада налазили. Наиме, требало је објаснити страдање у вавилонском ропству. И не само објаснити тадашње страдање, већ сагледавајући своју дотадашњу прошлост, тражити кључ избављења, прст Јахвеов који ће се умешати у историјска збивања. Заправо, поглед на историју са једне извесне временске дистанце, чини да историја и бива историјом. Догађаји нису некаква стихијска смена збивања, већ својеврсна учитељица живота. И у нашем народу постоји једна пословица која изражава исту логику старозаветних писаца. Наш народ каже: Јутро је паметније од вечери. Странице Старога Завета јесу диван пример како се страдање једног народа претвара у историјску епопеју. Страдања старозаветног Божијег народа не само да су елемент њиховог идентитета, већ та страдања дају и одговоре на питања о страдању која човек вековима поставља. Зато читање Старога Завета не може човека да остави равнодушним, поготово не ако је тај човек припадник једног другог страдалног народа, народа који у новозаветној реалности преживљава сличну голготу као и старозаветни Израил. Циљ овог огледа и јесте да изнесе библијске одговоре на питања о страдању, да изнесе феноменологију страдања Израила, али и да их прикаже као одговоре на страдања нашег српског народа . Страдање је у Старом Завету описано као стање борбе две воље: воље Божије и воље човекове. Сукоб ове две воље јесте моменат почетка генезе страдања. Довршивши своју творевину, Бог јој даје највишу оцену: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.“ (Пост 1, 31) У таквом стању творевине Божије нема места размишљању о било каквој невољи. Страдање, према извештају у књизи Постања, почиње оног тренутка када човек почиње, својом слободном вољом, да размишља супротно вољи Божијој. То је догађај који претходи самом паду у грех, односно преступу Заповести Божије. Слобода дарована човеку није апсолутна, она се своди на право и слободу избора. Божија Заповест: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи.“ (Пост 2, 16-17) бива тако прапочетком страдања. Јер Евино промишљање о овој Заповести, те сукоб воље човекове са вољом Божијом и јесте почетак, клица страдања. Овај извештај нам тако даје одговор о пореклу страдања. С једне стране страдање је свесно Божије ограничавање људске слободе, ради човекове користи и његовог крајњег остварења као савршеног створења, односно обожења. Ту је, дакле, страдање пут ка назначењу човековом, психолошко одсецање своје воље и прихватање воље Божије као истинског добра. Са друге стране, преступ Божије Заповести представља почетак страдања као нове реалности човекове природе. Страдање ту поприма облик казне: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Па онда рече Адаму...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека...Са знојем лица свог јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу из које си узет.“ (Пост 2, 16-19) Ова логика схватања страдања као последице греха и одступања од савеза са Богом биће логика којом ће писци старозаветних књига представљати читаву историју старозаветног Израила. Овом логиком говориће и пророци, тумачећи садашња и проричући народу будућа страдања. Из таквог пророчког говора могла би се извући једна карактеристична формула која показује један јуридички однос у борби две воље, Божије и људске. То је формула „јер/што... и стога/зато....“ Ова формула је на много места присутна као језичко-логичка формулација, нпр. „Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата... Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским...“(Ис 3, 16-17); пророк Илија је прорекао јудејском цару Охозији смрт због неверства Јахвеу и Његовим пророцима: „Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула бога у Акарону? Зато овако вели Господ: нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети“ (2. Цар 1, 3-4). И у Књизи о Судијама постоји једна интересантна схема која говори да је грех и напуштање Савеза узрок страдању. Међутим, та схема доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мера ради враћања Израила своме Богу. Приче о шест „великих“ судија јасно показују наведену схему: док је народ веран Богу, живи у миру и благостању. Но, онда када одступају и чине „што је зло пред Господом“, Бог их пушта у руке туђих народа, онда наступа страдање. Тада наступа нејинтересантнији детаљ: народ се каје за своје грехе и моли свога Бога за избављење. На крају Бог шаље избавитеља у лику харизматичног вође, судије. Дефиниција страдања тако добија један нов моменат. Страдање није просто Божија одмазда према незахвалном и неверном народу, оно је и благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће и бити логика старозаветних писаца, којом ће приказати Израилову историју као учитељицу живота. Смена догађаја биће тако ологошћена и у њој ће се јасно видети оно што називамо Божијим промислом. Интересантно је да се и у нашем народу одржала ова логика која објашњава смисао историје и страдања. Срби, као индоевропски народ, несумњиво су склони да размишљају онако парменидовски када је у питању појам бића и бивствовања, за разлику од Семита који бивство схватају више као егзистенцију, односно бивствовање као однос бића и бића. Отуда је тешко повући паралеле између онтолошких схватања једног Семита и једног Индоевропљанина. Међутим, када је у питању однос Бога и човека, дакле делатни Бог и делатни човек, схватања су готово идентична. Трагови старозаветне свести су и те како очувани у свести нашега народа. Не личи ли горе поменута схема у Књизи о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“? Не личи ли наш Милош Обилић на судију Аода? Не личи ли пророчка формула „јер/што... и стога/зато...., на говор наших светитеља? Ево шта говори један од највећих међу српским светима, прогањан и тамничен баш као и већина старозаветних пророка, свети Владика Николај: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“ Несумњиво је наше схватање страдања као казне, али и као позива на молитву и покајање. Евидентно је да је старозаветна логика односа Бога и човека присутна и неизмењена. Али, није склоност ка греху једини узрок страдању о којем нам говори Стари Завет. Наиме, старозаветни списи говоре нам о једном страдању који је нерешива енигма читаве људске философије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То је парадокс на који људски ум није кадар да да ваљани одговор, парадокс пред којим пада свака логика и свако знање. Вера је једина логика којом се може разумети страдање два велика старозаветна праведника: Аврама и Јова. Страдање и једног и другог може се сагледати као страдање у више фаза, са крајњим исходом као циљем страдања, односно Божијим промислом. Тако, Аврамово страдање почиње његовом бездетношћу. Његова жеља за породом и немогућност остварења те жеље јесте борба две воље: његове и Божије, дакле, страдање. Аврам страда и оног тренутка када се његовој муци назире крај. Наиме, он страда и када добија обећање од Бога да ће му се родити наследник, жељени син: „Неће тај бити нашљедник твој, него који изиђе од тебе тај ће ти бити нашљедник“ (Пост 15, 4). Његово страдање је сада у лику беспоговорне вере у ово Божије обећање, иако га његове поодмакле године чине биолошки неспособним да постане родитељ. Његова страдална праведност јесте у покоравању људског разума вери у не баш пријатно искуство Бога. То присуство Бога је „страх и мрак велики“ који обузима уснулог Аврама (Пост 15, 12). Коначно, Аврамово страдање доживљава врхунац онога тренутка када му Бог заповеда: „Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати (Пост 22, 2). Емотивни набој у речима Божијим „узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака“ и искушење које се намеће Авраму, представља оштрицу која засеца и људски разум и људске емоције. У том слому разума и емоција неминовно се отима једно људско: зашто? Зашто? на које не постоји и људско зато. Аврамова послушност Богу, чак и у страдању које је највеће могуће, показује да је суштина страдања и искушења једна велика тајна за људски разум. Вера је једини кључ разумевања парадокса Аврамове праведности и његовог страдања. Једино се очима вере може видети да је циљ Аврамовог страдања био показивање његове вере, односно његове праведности. Аврамова страдална праведност послужиће у целој историји Израила као парадигма праве вере и моралне савршености. Народу чије је вера лутала од усхићења и љубави према Богу до роптања па чак и одрицања од Бога и тражење спаса у боговима туђим, Аврам и његово страдална праведност биће опомена и ауторитет, безусловни позив на повратак истинском идентитету Израила, односно на Савез са Јахвеом. Кроз своје страдање и искушење Аврам је постао парадигма не само свом народу, већ и целом човечанству, како се људска воља приноси на олтар љубљеном Богу и како се људска патња и страдање преображавају у победничку веру, веру да је страдање заправо пут у победу и спасење. На тој победничкој вери и ничу многи народи и њоме се открива смисао страдања, по речи Господњој: „И благословиће се у сјемену твојем сви народи кад си послушао глас мој.“ (Пост 22, 18) И страдање Јова пружа одговор на једно од највећих философских и теолошких питања свих времена. То питање се налази формулисано и у самој Књизи о Јову: „Зашто безбожници живе? старе? и богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божији није над њима.“ (Јов 21, 7-9) Ево још једног парадокса који је стар колико и само човечанство, парадокса којега је сваки човек сведок. Страдање праведника и благостање безбожника је појава која разум окреће наопачке, потпуно га разоружава. Књига о Јову представља једну реалну слику у односу човек – страдање – Бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, дакле, вечно је актуелна као савремена философија животних релација између човека и човека и између човека и Бога. Страдање Јова, за кога библијски писац каже да „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.“ (Јов 1, 1), има један дубљи смисао. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Јов, стоји порука да је страдање један неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера и не може постојати. Стадијуми страдања Јова заправо су стадијуми кроз које пролази биће једног верника на путу према савршеној чистоти. Друго, Књига о Јову показује ништавност људског умовања и о самом страдању, као и о Божијој правди и суду. Оптуживање Јова за грешност и позиви на покајање од стране његових пријатеља, оптуживање Бога због неправедне Јовове патње, доживљавају пуноћу свога бесмисла у Божијем одговору на крају Књиге о Јову. Тај одговор Бога могао би послужити и као одговор на најважније философско питање, питање од којег зависе и сви наши одговори, а то је питање: шта могу да знам? Аутархији и аутаркији људског разума Бог изриче суд пред којим нема оправдања: „Гдје си ти био када ја оснивах земљу? кажи ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли?...Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино?...Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио? Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи ако знаш све то...Знаш ли за ред небески? можеш ли утврђивати владу његову на земљи?...Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?“ (Јов 38). Пред тајнама микро и макро космоса човек остаје нем. Његово знање показује се ништавним, зато је и суд његов ништаван. Пред оваквом божанском епистемологијом Јов пада ничице и одговара: „Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговорити; и другом, али нећу више.“ (Јов 39, 37-38) И Јовово страдање, као и Аврамово, води у спасење и победу. Страдање Јова је парадигма преображаја човека из стања аутархијског и аутаркијског разума у стање човека вере. У таквом стању ствари праведност и моралност исковане су страдањем, те као такве имају своје савршенство, оне постају безусловне у људском животу. Многи су и други примери страдања старозаветног народа Божијег. Страдали су пророци, цареви, обични људи. Оно што је посебно интересантно нагласити јесте феномен настанка мудросне и апокалиптичне књижевности из тог страдалног духа. Поглед на страдалну историју као на вођство Божије изнедрио је предивне мудросне изреке, апокалиптичне и епске приче које су подизале морал напаћеном народу будећи му наду у правду и долазак Месије. Таква свест показаће се као један од темеља на коме је засновано и само хришћанство. Заиста, ако су стари Грци човечанство задужили философијом и дедуктивном методом закључивања, Римљани основом права и политике, онда су и Јевреји дали један немерљив допринос том истом човечанству очувавши веру у Једног и Истинитог Бога. Страдање као искуствени опит Бога постаће парадигма многим народима који ће своју колективну свест тражити у односу са тим истим Богом. Тај емотивни набој из којих су никли бисери Израилове културе, постаће мера вредности у достојанству идентитета једнога народа. То ће довести да јеврејска библија постане свечовечанска, а да Бог Израила буде откривен као Бог свих народа и васцеле творевине. У богочежњивом страдању Израила и ми Срби лако можемо пронаћи своје национално биће и своју историју. Наше колективна свест и наша генеза као народа почиње са упознавањем Једног и Истинитог Бога. Оно што је Израилу био Мојсије и Савез на Синају, нама су света браћа Кирило и Методије и Јеванђеље Христово. Онако како је Израил никао као народ у Савезу са Јахвеом, никли смо и ми у Новом Савезу са Христом и Црквом Његовом. Онако како су старозаветни пророци позивали Израил на чување тог Савеза ради очувања властитог народног идентитета, тако позивају и нас наши свети на очување вере Христове, као нашег народног идентитета. Онако како су Израилци жудели за својом поробљеном домовином жудели смо и ми и жудимо и данас. Онако како богонадахнути псалмопојац уздише у ропству вавилонском: „Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ (Пс 137, 5), уздисасмо и ми вековима и уздишемо и данас за нашим Косовом. Страдање, као егзистенцијални доживљај и емотивни набој и у нашем народу изродио је величанствену историју на коју смо сви поносни. Страдање је створило и нашу културу, уметност, епске песме и свенародну мудрост оличену у небројаним народним причама и пословицама, баш као и у старом Израилу. Љубав према Богу родила је у нама и љубав према своме роду и својој отаџбини, исто онако као и у старом Израилу. Парадигма Аврама присутна је и код нас као парадигма Светога Саве. Дело и вера Светога Саве светило су над нашим поступцима, баш као и дело и вера Аврамова старом Израилу. Јовово страдање, његово негодовање и роптање, али и покајање, присутно је у свести нашег народа као логика живота. Све ово говори да без обзира на векове и народе, страдање има своје дубоко и тајанствено, али ипак искуствено значење у односу Бога и човека. Страдање показује да падају баријере између онога што данас зовемо индоевропска и семитска логика. Страдање потврђује да су истините речи апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер сте сви један човјек у Христу Исусу.“ (Гал 3, 28) Читав корпус људског трагизма остаје присутан кроз све векове и за све народе. То говори о заједничкој огреховљеној људској природи и огреховљеној људској вољи која је креатор људске историје. Међутим исти тај трагизам и страдање, доживљен као искуство човека и Бога, говори да је и Бог присутан у историји. На крају, страдање Срба сличи страдању Израила, јер је Један и Исти Бог Срба и Израила, Један и Исти Бога васцелог човечанства. Онај народ који прихвати тог Једног и Истинитог Бога, неминовно прихвата и страдање као пут ка победи, истини и правди, као пут ка Једном и Истинитом Богу. Александар Милојков
×