Претражи Живе Речи Утехе

пише: Милорад Васиљевић Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа. У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог. Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“ Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“ Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере. Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12). Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе. Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја. Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу. Милорад Васиљевић, Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019. извор Епархија Жичка

Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који су остали у Ливну, али и немоћна сећања хиљада оних које су вихор последњег рата и хрватски злочини расејали широм света. Неки од њих и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати. Комплетну причу о страдању Ливањских мученика погледајте у репортажи Телевизије Храм „Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Уз виолину и с песмом отишли право у смрт Гаврило Винчић једини сведок кад су усташе 17. јуна 1942. одвеле 97 чланова ове породице у Јасеновац Гаврило Винчић (први слева) испред спомен-плоче настрадалим Ромима Фамилић, 1952. године ГАВРИЛО Винчић (93) једини је живи сведок ратног злочина који се одиграо 17. јуна 1942. године, када су усташе упале у Моловин и 97 чланова породице Фамилић - који су, одлазећи, певали песму “Циганска је туга преголема” - одвеле на железничку станицу у Шид, а одатле у концентрациони логор Јасеновац. - Нико се од њих вратио није, јер су сви изгорели у цигларској пећи - тужним гласом говори, за “Новости”, старина Гаврило. Ни после скоро осам деценија у Моловину код Шида никада више није тако загрмело од свирке и песме као тог лета 1942. године, када је у овом селу било шест великих свирачких дружина ромске фамилије Фамилић. Пре Другог светског рата они су били чувени тамбураши, а њихови оркестри свирали су у Осијеку, Илоку, Београду, Новом Саду и осталим већим градовима. Али као да су предосетили свој жалосни свршетак, па су многе тужне севдалинке биле непрестано на њиховим уснама и жицама. - Иако су знали када ће усташе упасти у село, ниједан Фамилић није хтео да утекне и да се одвоји од других. Цела та велика свирачка породица од 97 чланова дочекала је мирно усташе да их све покупе и да с песмом и свирком у поворци крену из села - каже наш саговорник. - Нас петорица сакрили смо се у шуму и са удаљености од 20 метара све посматрали. Прво су усташе упале у кућу Томе Фамилића, који је живео са женом и шесторо деце. Настале су цика и вриска док су их босе и голе изводили напоље, а онда су им двориште и кућу полили бензином и запалили. УСТАШЕ су потом упале у кућу Бранка Фамилића, који је живео са супругом и петоро деце. - Он је једини успео да побегне, тако што се провукао кроз мали прозор од куће. Док је бежао према шуми, на њега су пуцали, али га нису погодили. Претраживали су шуму али га нису нашли, јер смо у њој имали склониште за 25 људи. Нико од његових није остао жив, а он је умро 1978. године у Бачкој Паланци - каже Гаврило. Још су му у сећању необично тужни звуци виолина и тамбурица када су Фамилићи, с последњом песмом, кроз плач певајући, напуштали Моловин. - Муга Фамилић је правио тамбурице, и док су га усташе терале, кафеџија из кафане у којој је он свирао пришао му је да се опросте, а овај је извадио тамбурицу и дао му је уз речи: “Ако се поново видимо, вратићеш ми је.” Још су ми у ушима ти његови крици од батина, јер су га усташе туклезато што му је дао инструмент - прича Винчић, и додаје да се три недеље у селу осећао тежак мирис паљевине на имањима одведених становника. У СЕЋАЊУ му је остала и 12-годишња ромска девојчица која је гласно, кроз песму, изговорила следеће речи: “Једног јутра око седам сати, дошле усташе на наша врата...” - Кад су скочили на њу, поцепаше јој одећу и почеше да је ударају, а она се јадна само савила над прашином. Нажалост, на путу у колони до Шида издахнула је - на трен се са причом зауставио Гаврило, који је тада имао само 16 година. Гаврило Винчић (93), у Шиду Село Моловин, у којем данас више нема ниједне породице Фамилић, Гаврило је напустио 1962. године, када се доселио у Шид, где и данас живи. Он и даље сакупља старе фотографије и бележи податке, како би се за наредне генерације сачувало сећање на настрадале Роме. ЖИВОТЕ ДАЛИ Пре Другог светског рата у Моловину је било 704 становника и 135 кућа, а после завршетка рата у селу је забележено 463 становника. Своје животе Моловинчани су оставили на Сутјесци, Зеленгори, Неретви... http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:740974-СТРАДАЊЕ-РОМСКЕ-ПОРОДИЦЕ-ФАМИЛИЋ-ИЗ-МОЛОВИНА-КОД-ШИДА-Уз-виолину-и-с-песмом-отишли-право-у-смрт

Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog? Vaše mišljenje...

Представљена књига „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ У четвртак, 4. маја, у Свечаној сали Матице српске представљена је књига Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској, аутора Јована Мирковића, а у издању „Света књиге“ из Београда. Oво дело представља свеобухватан увид у страдање српских цркава, свештенства и српског народа у НДХ 1941–1945. У њему су наведени исцрпни подаци о уништеним објектима, сведочења о масовним убиствима, биографије убијених свештеника и епископа, као и бројне документарне фотографије. Госте и присутну публику поздравио је председник Матице српске проф. др Драган Станић, а о књизи су говорили епископ бачки др Иринеј Буловић, епископ пакрачко-славонски мр Јован Ћулибрк, академик Љубодраг Димић и аутор. Извор:http://www.maticasrpska.org.rs/predstavljena-knjiga-stradanje-srpske-pravoslavne-tsrkve-u-nezavisnoj-drzhavi-hrvatskoj/ Да напоменемо да су у књизи дата имена 171 убијеног православног свештеника у СПЦ и снимци 450 срушених цркава у "НДХ". Излагање уважених епископа, академика Димића и Јована Мирковића можета да погледате у целини овде: View full Странице

Да ли сте размишљали о неком узвишенијем смислу страдања ? Да ли и колико се љутимо и ропћемо када нас задеси тако нешто ? Како реагујемо? Да ли се нервирамо ,да ли осуђујемо ближње за оно и за шта нису криви.... 0205_whistling

Волео бих да чујем мишљење атеиста у вези са личношћу др Ентони Флуа. У продужетку дајем текст који је изашао својевремено у Геполитици.Наравано,прилазим теми крајње дефинисано и потпуно фокусирано на личност др Ентонија,апсолутно не потенцирајући нити фаворизујући креационистичку причу насупрот теорији еволиције,иако сам свестан чињенице да би неко могао поставити то питање видевши текст у којем стоји име Мирољуба Петровића.Не...желим само да чујем мишљење оних који боље од мене познају личност др Ентонија Флуа,како о његовом философском раду,тако и о његовој својевремено веома битној улози у атеистичким научно-фислософским круговима.Хвала свима који би могли нешто подробније да ми кажу а пропо ове несумњиво важне личности.Хвала! Признајем: Постоји Бог! Како је водећи светски атеиста др Ентони Флу постао религиозан Вест која је шокирала велики део научне заједнице. Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма" - др Ентони Флу. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји“. пише: Мирољуб Петровић Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма". Реч је о др Ентонију Флуу, професору филозофије на најпознатијим светским универзитетима, аутору бројних књига које оспоравају религију, од којих је најпознатија "Бог и филозофија" - књига која је имала бројна издања. Професор Флу је био идол свим светским атеистима а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. Велики успон атеизма у савременом свету довео је до формирања бројних клубова атеиста, а икона сваког од тих клубова био је проф др Ентони Флу. А онда се десило нешто неочекивано, шокантно... На недавној дебати са једним религиозним научником др Флу је износио познате атеистичке аргументе, а онда му је супротна страна упутила два питања: (Прво питање): "Господине Флу, ја у руцим држим Библију. Где је настала ова књига?" Др Флу је одговорио: "Настала је у штампарији, наравно." Онда му је религиозни научник приговорио: "У овој књизи се налази информација, што значи да је књига настала у уму писца, а не у штампарији. Да ли се слажете?" Др Флу се сложио: "Да, у праву сте, та књига је настала у уму писца." А онда је уследило питање на које др Флу није знао да одговори: (Друго питање): "Господине Флу, пошто сви живи организми имају у себи веома сложену информацију, записану у генима, у чијем уму је настала та информација?" Дуготрајно ћутање др Флуа било је шокантно за његове атеистичке симпатизере, па је разговор скренут на другу тему, а поменуто питање остало је неодговорено. Током девет месеци након дебате др Флу је размишљао о питању на које није знао одговор. Његов мото, којим је учио студенте током више година, гласио је: "Треба следити чињенице без обзира на то куда те оне одведу." И тако су чињенице одвеле најпознатијег светског атеисту до закључка који је изнео на конференцији за штампу која ће изазвати прави земљотрес у великом делу научне заједнице. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: "Даме и господо, поштовани пријатељи, сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји. У најновијем издању моје књиге 'Бог и филозофија' писаће да су сва моја досадашња дела превазиђена." Шок је био потпун. Неверица није силазила са лица и усана армије светских атеиста. Када је ова вест одјекнула у светским медијима, у исто време кренула је лавина коментара атеиста да др Ентони Флу "није тако мислио", да су медији "лоше пренели његову изјаву" итд. Онда је др Флу поново изашао пред камере и поново потврдио своје јасно опредељење да Бог постоји и да је то научна чињеница која је јасна и необорива. Али, као што смо сведоци да у овом свету постоји она страна која агресивно приказује светлост као таму, црно као бело, а слатко горко, тако је настављена агресивна кампања у бројним медијима да др Флу није изјавио да је постао религиозан, да га "религиозни фанатици погрешно интерпретирају" и да је атеизам једини прави пут у животу. Др Флу је онда сео и написао аутобиографску књигу "Признајем: Постоји Бог!“ - Како је најортодокснији светски атеиста променио свој став". У тој књизи он описује своје одрастање у религиозној породици, своје скретање у атеизам под утицајем атеистичке литературе и дугогодишњи рад на месту професора филозофије на бројним светским универзитетима као најватренији промотер атеизма у свету. А онда, уследио је преокрет под утицајем јасних научних чињеница. У својој књизи др Флу, као маестрални филозоф и логичар, показује како је најпознатији светски еволуциониста, Др Ричард Докинс, потпуно погрешно објаснио феномене у природи, и злоупотребио свој утицај као професор биологије на Оксфордском универзитету. Књига даље обрађује и друга питања у вези с односом науке и религије, и науке и атеизма, и представља прави уџбеник здраве логике и једноставног научног резоновања. Као религиозан човек, др Флу цитира библијски текст и каже: "Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко." Развој науке бацио је ново светло на безбројна чуда природе која потврђују тврдњу да је овај свет створен и да није могао настати случајно, како тврди савремена теорија еволуције. Археологија, геологија, астрономија и друге научне дисциплине показале су да постоји потпуни склад између савремених научних открића и извештаја датих у Библији. Творац не само да је створио овај свет, већ је човеку дао јасна упутства за квалитетан и успешан живот, записана у Библији. Чињеница је да не постоји штета коју човек може да изазове а коју Творац не може да исправи. Истински религиозни људи, као др Ентони Флу, свесни су те чињенице и храбро наступају у одбрани онога што је истинито и животно важно. Онај који је створио човека у стању је то поново да учини, и након његове смрти, а за оне који су упорни у побуни и деструкцији не постоји ниједан доказ који би могао да их покрене у позитивном смеру, као што Творац каже: "Овима могу и мртви да устају из гробова, али неће веровати."

Објављено у ВИДОСЛОВУ јун/2008 ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА Осећај страдања је стар колико и сам човек. Бол, патња, невоља, неодвојиви су пратилац свакога човека и представљају оно без чега је незамислива било која егзистенција. Било индивидуално или колективно, страдање је реалност и залог живота, зло без којег је незамисливо добро, неуспех без којег је незамислив успех, а на крају и смрт, као врхунац страдања, без које је незамислив и сам живот. Као такво, страдање од искони производи питање: зашто човек страда? Настојећи да продре у природу страдања, човек је остао немоћан да да адекватан одговор снагом свог ума. Страдање као феномен егзистенције за човека је тако смештен у раван метафизике. Жудња да објасни страдање довешће до тога да се човек и страдање сједине. Човек тако постаје страдалник, а страдање више није његов непријатељ већ сапутник у којем индивидуа постаје личност а група постаје народ. Тако, што је страдање страшније, индивидуа бива већа и достојнија личност, а група већи и племенитији народ. Страдање постаје моменат настанка историје. Јад, мука и смрт постају богатство у генези једног народа, а плач, јадиковање и умирање претварају се у бисере мудрости, епску поезију, философију живота и народни идентитет. То ологошћење страдања немогуће је да човек одмах препозна. Потребно је да протекне извесно временско раздобље па да човек увиди логику и логос страдања свога народа. Тако, књиге Старога Завета настају много касније у односу на догађаје које описују. Са једне одређене временске дистанце старозаветни писци и сакупљачи библијских текстова трудили су се да објасне не само своју дотадашњу историју, већ и мучну садашњост у којој су се тада налазили. Наиме, требало је објаснити страдање у вавилонском ропству. И не само објаснити тадашње страдање, већ сагледавајући своју дотадашњу прошлост, тражити кључ избављења, прст Јахвеов који ће се умешати у историјска збивања. Заправо, поглед на историју са једне извесне временске дистанце, чини да историја и бива историјом. Догађаји нису некаква стихијска смена збивања, већ својеврсна учитељица живота. И у нашем народу постоји једна пословица која изражава исту логику старозаветних писаца. Наш народ каже: Јутро је паметније од вечери. Странице Старога Завета јесу диван пример како се страдање једног народа претвара у историјску епопеју. Страдања старозаветног Божијег народа не само да су елемент њиховог идентитета, већ та страдања дају и одговоре на питања о страдању која човек вековима поставља. Зато читање Старога Завета не може човека да остави равнодушним, поготово не ако је тај човек припадник једног другог страдалног народа, народа који у новозаветној реалности преживљава сличну голготу као и старозаветни Израил. Циљ овог огледа и јесте да изнесе библијске одговоре на питања о страдању, да изнесе феноменологију страдања Израила, али и да их прикаже као одговоре на страдања нашег српског народа . Страдање је у Старом Завету описано као стање борбе две воље: воље Божије и воље човекове. Сукоб ове две воље јесте моменат почетка генезе страдања. Довршивши своју творевину, Бог јој даје највишу оцену: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.“ (Пост 1, 31) У таквом стању творевине Божије нема места размишљању о било каквој невољи. Страдање, према извештају у књизи Постања, почиње оног тренутка када човек почиње, својом слободном вољом, да размишља супротно вољи Божијој. То је догађај који претходи самом паду у грех, односно преступу Заповести Божије. Слобода дарована човеку није апсолутна, она се своди на право и слободу избора. Божија Заповест: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи.“ (Пост 2, 16-17) бива тако прапочетком страдања. Јер Евино промишљање о овој Заповести, те сукоб воље човекове са вољом Божијом и јесте почетак, клица страдања. Овај извештај нам тако даје одговор о пореклу страдања. С једне стране страдање је свесно Божије ограничавање људске слободе, ради човекове користи и његовог крајњег остварења као савршеног створења, односно обожења. Ту је, дакле, страдање пут ка назначењу човековом, психолошко одсецање своје воље и прихватање воље Божије као истинског добра. Са друге стране, преступ Божије Заповести представља почетак страдања као нове реалности човекове природе. Страдање ту поприма облик казне: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Па онда рече Адаму...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека...Са знојем лица свог јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу из које си узет.“ (Пост 2, 16-19) Ова логика схватања страдања као последице греха и одступања од савеза са Богом биће логика којом ће писци старозаветних књига представљати читаву историју старозаветног Израила. Овом логиком говориће и пророци, тумачећи садашња и проричући народу будућа страдања. Из таквог пророчког говора могла би се извући једна карактеристична формула која показује један јуридички однос у борби две воље, Божије и људске. То је формула „јер/што... и стога/зато....“ Ова формула је на много места присутна као језичко-логичка формулација, нпр. „Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата... Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским...“(Ис 3, 16-17); пророк Илија је прорекао јудејском цару Охозији смрт због неверства Јахвеу и Његовим пророцима: „Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула бога у Акарону? Зато овако вели Господ: нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети“ (2. Цар 1, 3-4). И у Књизи о Судијама постоји једна интересантна схема која говори да је грех и напуштање Савеза узрок страдању. Међутим, та схема доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мера ради враћања Израила своме Богу. Приче о шест „великих“ судија јасно показују наведену схему: док је народ веран Богу, живи у миру и благостању. Но, онда када одступају и чине „што је зло пред Господом“, Бог их пушта у руке туђих народа, онда наступа страдање. Тада наступа нејинтересантнији детаљ: народ се каје за своје грехе и моли свога Бога за избављење. На крају Бог шаље избавитеља у лику харизматичног вође, судије. Дефиниција страдања тако добија један нов моменат. Страдање није просто Божија одмазда према незахвалном и неверном народу, оно је и благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће и бити логика старозаветних писаца, којом ће приказати Израилову историју као учитељицу живота. Смена догађаја биће тако ологошћена и у њој ће се јасно видети оно што називамо Божијим промислом. Интересантно је да се и у нашем народу одржала ова логика која објашњава смисао историје и страдања. Срби, као индоевропски народ, несумњиво су склони да размишљају онако парменидовски када је у питању појам бића и бивствовања, за разлику од Семита који бивство схватају више као егзистенцију, односно бивствовање као однос бића и бића. Отуда је тешко повући паралеле између онтолошких схватања једног Семита и једног Индоевропљанина. Међутим, када је у питању однос Бога и човека, дакле делатни Бог и делатни човек, схватања су готово идентична. Трагови старозаветне свести су и те како очувани у свести нашега народа. Не личи ли горе поменута схема у Књизи о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“? Не личи ли наш Милош Обилић на судију Аода? Не личи ли пророчка формула „јер/што... и стога/зато...., на говор наших светитеља? Ево шта говори један од највећих међу српским светима, прогањан и тамничен баш као и већина старозаветних пророка, свети Владика Николај: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“ Несумњиво је наше схватање страдања као казне, али и као позива на молитву и покајање. Евидентно је да је старозаветна логика односа Бога и човека присутна и неизмењена. Али, није склоност ка греху једини узрок страдању о којем нам говори Стари Завет. Наиме, старозаветни списи говоре нам о једном страдању који је нерешива енигма читаве људске философије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То је парадокс на који људски ум није кадар да да ваљани одговор, парадокс пред којим пада свака логика и свако знање. Вера је једина логика којом се може разумети страдање два велика старозаветна праведника: Аврама и Јова. Страдање и једног и другог може се сагледати као страдање у више фаза, са крајњим исходом као циљем страдања, односно Божијим промислом. Тако, Аврамово страдање почиње његовом бездетношћу. Његова жеља за породом и немогућност остварења те жеље јесте борба две воље: његове и Божије, дакле, страдање. Аврам страда и оног тренутка када се његовој муци назире крај. Наиме, он страда и када добија обећање од Бога да ће му се родити наследник, жељени син: „Неће тај бити нашљедник твој, него који изиђе од тебе тај ће ти бити нашљедник“ (Пост 15, 4). Његово страдање је сада у лику беспоговорне вере у ово Божије обећање, иако га његове поодмакле године чине биолошки неспособним да постане родитељ. Његова страдална праведност јесте у покоравању људског разума вери у не баш пријатно искуство Бога. То присуство Бога је „страх и мрак велики“ који обузима уснулог Аврама (Пост 15, 12). Коначно, Аврамово страдање доживљава врхунац онога тренутка када му Бог заповеда: „Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати (Пост 22, 2). Емотивни набој у речима Божијим „узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака“ и искушење које се намеће Авраму, представља оштрицу која засеца и људски разум и људске емоције. У том слому разума и емоција неминовно се отима једно људско: зашто? Зашто? на које не постоји и људско зато. Аврамова послушност Богу, чак и у страдању које је највеће могуће, показује да је суштина страдања и искушења једна велика тајна за људски разум. Вера је једини кључ разумевања парадокса Аврамове праведности и његовог страдања. Једино се очима вере може видети да је циљ Аврамовог страдања био показивање његове вере, односно његове праведности. Аврамова страдална праведност послужиће у целој историји Израила као парадигма праве вере и моралне савршености. Народу чије је вера лутала од усхићења и љубави према Богу до роптања па чак и одрицања од Бога и тражење спаса у боговима туђим, Аврам и његово страдална праведност биће опомена и ауторитет, безусловни позив на повратак истинском идентитету Израила, односно на Савез са Јахвеом. Кроз своје страдање и искушење Аврам је постао парадигма не само свом народу, већ и целом човечанству, како се људска воља приноси на олтар љубљеном Богу и како се људска патња и страдање преображавају у победничку веру, веру да је страдање заправо пут у победу и спасење. На тој победничкој вери и ничу многи народи и њоме се открива смисао страдања, по речи Господњој: „И благословиће се у сјемену твојем сви народи кад си послушао глас мој.“ (Пост 22, 18) И страдање Јова пружа одговор на једно од највећих философских и теолошких питања свих времена. То питање се налази формулисано и у самој Књизи о Јову: „Зашто безбожници живе? старе? и богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божији није над њима.“ (Јов 21, 7-9) Ево још једног парадокса који је стар колико и само човечанство, парадокса којега је сваки човек сведок. Страдање праведника и благостање безбожника је појава која разум окреће наопачке, потпуно га разоружава. Књига о Јову представља једну реалну слику у односу човек – страдање – Бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, дакле, вечно је актуелна као савремена философија животних релација између човека и човека и између човека и Бога. Страдање Јова, за кога библијски писац каже да „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.“ (Јов 1, 1), има један дубљи смисао. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Јов, стоји порука да је страдање један неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера и не може постојати. Стадијуми страдања Јова заправо су стадијуми кроз које пролази биће једног верника на путу према савршеној чистоти. Друго, Књига о Јову показује ништавност људског умовања и о самом страдању, као и о Божијој правди и суду. Оптуживање Јова за грешност и позиви на покајање од стране његових пријатеља, оптуживање Бога због неправедне Јовове патње, доживљавају пуноћу свога бесмисла у Божијем одговору на крају Књиге о Јову. Тај одговор Бога могао би послужити и као одговор на најважније философско питање, питање од којег зависе и сви наши одговори, а то је питање: шта могу да знам? Аутархији и аутаркији људског разума Бог изриче суд пред којим нема оправдања: „Гдје си ти био када ја оснивах земљу? кажи ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли?...Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино?...Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио? Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи ако знаш све то...Знаш ли за ред небески? можеш ли утврђивати владу његову на земљи?...Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?“ (Јов 38). Пред тајнама микро и макро космоса човек остаје нем. Његово знање показује се ништавним, зато је и суд његов ништаван. Пред оваквом божанском епистемологијом Јов пада ничице и одговара: „Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговорити; и другом, али нећу више.“ (Јов 39, 37-38) И Јовово страдање, као и Аврамово, води у спасење и победу. Страдање Јова је парадигма преображаја човека из стања аутархијског и аутаркијског разума у стање човека вере. У таквом стању ствари праведност и моралност исковане су страдањем, те као такве имају своје савршенство, оне постају безусловне у људском животу. Многи су и други примери страдања старозаветног народа Божијег. Страдали су пророци, цареви, обични људи. Оно што је посебно интересантно нагласити јесте феномен настанка мудросне и апокалиптичне књижевности из тог страдалног духа. Поглед на страдалну историју као на вођство Божије изнедрио је предивне мудросне изреке, апокалиптичне и епске приче које су подизале морал напаћеном народу будећи му наду у правду и долазак Месије. Таква свест показаће се као један од темеља на коме је засновано и само хришћанство. Заиста, ако су стари Грци човечанство задужили философијом и дедуктивном методом закључивања, Римљани основом права и политике, онда су и Јевреји дали један немерљив допринос том истом човечанству очувавши веру у Једног и Истинитог Бога. Страдање као искуствени опит Бога постаће парадигма многим народима који ће своју колективну свест тражити у односу са тим истим Богом. Тај емотивни набој из којих су никли бисери Израилове културе, постаће мера вредности у достојанству идентитета једнога народа. То ће довести да јеврејска библија постане свечовечанска, а да Бог Израила буде откривен као Бог свих народа и васцеле творевине. У богочежњивом страдању Израила и ми Срби лако можемо пронаћи своје национално биће и своју историју. Наше колективна свест и наша генеза као народа почиње са упознавањем Једног и Истинитог Бога. Оно што је Израилу био Мојсије и Савез на Синају, нама су света браћа Кирило и Методије и Јеванђеље Христово. Онако како је Израил никао као народ у Савезу са Јахвеом, никли смо и ми у Новом Савезу са Христом и Црквом Његовом. Онако како су старозаветни пророци позивали Израил на чување тог Савеза ради очувања властитог народног идентитета, тако позивају и нас наши свети на очување вере Христове, као нашег народног идентитета. Онако како су Израилци жудели за својом поробљеном домовином жудели смо и ми и жудимо и данас. Онако како богонадахнути псалмопојац уздише у ропству вавилонском: „Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ (Пс 137, 5), уздисасмо и ми вековима и уздишемо и данас за нашим Косовом. Страдање, као егзистенцијални доживљај и емотивни набој и у нашем народу изродио је величанствену историју на коју смо сви поносни. Страдање је створило и нашу културу, уметност, епске песме и свенародну мудрост оличену у небројаним народним причама и пословицама, баш као и у старом Израилу. Љубав према Богу родила је у нама и љубав према своме роду и својој отаџбини, исто онако као и у старом Израилу. Парадигма Аврама присутна је и код нас као парадигма Светога Саве. Дело и вера Светога Саве светило су над нашим поступцима, баш као и дело и вера Аврамова старом Израилу. Јовово страдање, његово негодовање и роптање, али и покајање, присутно је у свести нашег народа као логика живота. Све ово говори да без обзира на векове и народе, страдање има своје дубоко и тајанствено, али ипак искуствено значење у односу Бога и човека. Страдање показује да падају баријере између онога што данас зовемо индоевропска и семитска логика. Страдање потврђује да су истините речи апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер сте сви један човјек у Христу Исусу.“ (Гал 3, 28) Читав корпус људског трагизма остаје присутан кроз све векове и за све народе. То говори о заједничкој огреховљеној људској природи и огреховљеној људској вољи која је креатор људске историје. Међутим исти тај трагизам и страдање, доживљен као искуство човека и Бога, говори да је и Бог присутан у историји. На крају, страдање Срба сличи страдању Израила, јер је Један и Исти Бог Срба и Израила, Један и Исти Бога васцелог човечанства. Онај народ који прихвати тог Једног и Истинитог Бога, неминовно прихвата и страдање као пут ка победи, истини и правди, као пут ка Једном и Истинитом Богу. Александар Милојков