Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'стобијски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор. Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници. Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота? I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања. Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек. Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос. Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену. Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо. II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави. Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме. Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти? Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости. III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави. Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас. Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа. Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам. Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих. Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом. Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу. Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена. Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг
  3. О једном, још увек нерешеном, али не и нерешивом проблему, говорићу отворено, и свакако, добронамерно, будући да јавност има право детаљно да зна на који начин власти оцрњују образ нашег друштва у очима напредних демократија. Свима нам је познат слоган са којим је владајућа партија добила изборе: „живот за све“! Актуелни председник владе, најављујући, у мају 2017. год., унутрашње реформске процесе, наступио је са речима да ће састављати, а не ломити, да је земља зрела за вођење новог начина политике и да ће бити држава свих грађана, завршавајући кључном реченицом: пружам руку свакоме. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг View full Странице
  4. Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква? Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век. Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми. Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије. Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве. Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају! Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског. http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/
  5. Искуство је показало да, када се захвата вода са живописног планинског извора, сасвим је могуће, у лончић, поред бистре воде, да уђе и жаба. Сада, у затишју, пред вероватних будућих дебата, креативно је да се сагледа шта је постигнуто на пољу религијског плурализма, и шта тек треба да се уради. И, да! Између осталог, да се лоцира жаба! Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква? Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век. Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми. Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије. Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве. Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају! Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског. http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/ View full Странице
  6. После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања! У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка. Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј. Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ. Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве. За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара) Превод са македонског: Поуке.орг
  7. Пре свега, нужно је да се зна да за Православну Цркву conditio sine qua non јесте благодат, која се непрекидно редаје преко чина рукополагања епископа, од апостолског времена до данас. Без чувања тог континуитета, не би могла да буде црква! Зато се нећу сада детаљно осврнути на разговор, који су 10. маја 1947. год., водили патријарх српски Гаврило, генерал Љубодраг Ђурић и Лазар Колишевски. Имао сам могућност да прегледам записнике са тог сусрета. Али, од суштинског је значаја, да нагласим да и пре седамдесет година, на насилнички захтев Колишевског да му рукоположи епископе за МПЦ, патријархов одговор је био смирен и недвосмислен: Црква нема физичка средства да спречи насиље, које се на црквеном плану дешава у НР Македонији са МПЦ. Истовремено патријарх је предочио Колишевском, да ниједна Православна Црква не може и никада неће признати одметничку авантуру, као што је ова од стране МПЦ! После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања! У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка. Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј. Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ. Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве. За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара) Превод са македонског: Поуке.орг View full Странице
  8. Прво искривљење је аматерски став непризнате МПЦ, да је, као што се сами изражавају, МПЦ била: обновљена светоклиментова Охридска архиепископија и црква! У уџбенику, из којег уче богослови МПЦ, пише: „св. Климент је основоположник данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Поред многих других, наводим само ову референцу, како би јавност могла ближе да се упозна са тенденциозним фалсификовањем историје и конфликтом, који произилази приликом стручне сарадње са јавношћу код нас и у свету, која не подлеже изопачењима. Епископ стобијски Г. Давид (Нинов) Но, да видимо шта кажу историјске чињенице! Када кнез Борис Михаил шаље св. Климента да учитељствује у Кутмичевици, разуме се, св. Климент још увек није био епископ. Научна истраживања показују да чак и после инсистирања бугарског цара Симеона, на постављању архијереја словенског порекла, Васељенска патријаршија формира нову епископију, под именом: Величка. Тамо као првог епископа поставља св. Климента, који је за време свога живота једино имао титулу – епископ велички (Αγγελική Δεληκάρη, «Η Αρχιεπισκοπή Αχριδών κατά των μεσαίωνα», стр. 82, University Studio Press, Θεσσαλονίκη 2014). Дакле, сва научна истраживања се слажу, да се св. Климент, епископ велички, упокојио 27. јула 916. године. Исто тако, непобитан научни факт је, да је Охридска архиепископија основана 1018. године, од стране византијског императора Василија Другог Бугароубице, и да је ова архиепископија имала своју аутономију у оквиру канонске јурисдикције Васељенске патријаршије (Иван Снегаров, „История на Охридската Архиепископия“, Том 1, стр. 52 – 63, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София, 1995). Како је могуће да св. Климент буде основоположник МПЦ, када је на основу датума очигледно, да се он упокојио цео један век и две године пре оснивања Охридске архиепископије, чији су архиепископи, узгред речено, у највећем броју, били Грци! Ако није био епископ Охридске архиепископије, онда, које је цркве био епископ? Несумњиво, св. Климент (916. г.), је био епископ Васељенске патријаршије и не може да се сматра оснивачем Охридске архиепископије (1018. г.), а ни у ком случају оснивачем МПЦ (1967. г.). Св. Климент је назван архиепископом охридским од стране састављача црквене химнографије светитеља, дуго после његовог упокојења. Друго искривљење историјских чињеница, које је у новије време присутно у нашој отаџбини, јесте, да је св. Климент створио ћириличну азбуку. Сагласно важећем систему образовања, деца већ у трећем разреду уче, како се том истом ћирилицом служе и данас (Весна Настоска, Љубица Севдинска, „Македонски јазик за трето одделение, за деветгодишно образование“, стр. 194, Просветно дело, Скопје, 2015), иако је данашња азбука у нашој отаџбини у највећој мери измењена! Наиме, 1945. године, додато је шест потпуно нових слова, а избачено много старих слова аутентичне ћирилице, чији творац је највероватније био Константин Преславски. Као одговор на поменуто извитоперење историјске истине, предочићу да светски познати византолог Димитри Оболенски, уз научну поткрепу, тврди да се св. Климент служио глагољицом! Управо ради Климентове делатности, Охрид је био главни центар глагољичних скрипторија на Балкану, до 12. векa (Димитри Оболенски, „Шест византиски портрети“, стр. 48, Макавеј, Скопје, 2011). Димитри Оболенски пише да св. Климент, који је подједнако говорио грчки и словенски, поред својих учитеља Методија и Кирила, представља једног од главних архитеката византијске, ромејске културне заједнице. Другим речима, целокупно дело св. Климента, нема уске, једнонационалне, већ икуменске размере, и у себи садржи сву ширину ромејства. Завршавам следећим исказом: на дну једног пресахлог бунара, налазила се жаба, која је са дна гледала горе, ка небу. Одједном, горе на бунару је слетео галеб, и рекао јој: колико је прекрасно небо, зар не?! Но, жаба му је недружељубиво и грубо одговорила: каква дрскост, ти ћеш да ми говориш о небу, када га ја одавде где сам и сама много добро видим! Поглед жабе ка небу са дна бунара, је поглед оних који желе да сво небо ставе у њихов ограничен калуп, у њихове тесне националшовинистичке границе. Поглед галеба ка небу, је поглед св. Климента, поглед наднационалног ромејства, тачније, поглед на који је позван сваки човек, који жели да се ослободи од стега националшовинизма и трулежи. Објављено у дневним скопским новинама Слободен Печат, 7. децембра 2017 год. Превод са македонског Поуке.орг
  9. Прошле године, био сам позван у Р. Грчку, да одржим предавање поводом 1100 година од упокојења св. Климента охридског. И данас, уочи његовог празника, сажето ћу се осврнути на то што сам говорио у Верији, по питању историјских искривљења, у вези имена ове незаобилазне личности из наше прошлости. Прво искривљење је аматерски став непризнате МПЦ, да је, као што се сами изражавају, МПЦ била: обновљена светоклиментова Охридска архиепископија и црква! У уџбенику, из којег уче богослови МПЦ, пише: „св. Климент је основоположник данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Поред многих других, наводим само ову референцу, како би јавност могла ближе да се упозна са тенденциозним фалсификовањем историје и конфликтом, који произилази приликом стручне сарадње са јавношћу код нас и у свету, која не подлеже изопачењима. Епископ стобијски Г. Давид (Нинов) Но, да видимо шта кажу историјске чињенице! Када кнез Борис Михаил шаље св. Климента да учитељствује у Кутмичевици, разуме се, св. Климент још увек није био епископ. Научна истраживања показују да чак и после инсистирања бугарског цара Симеона, на постављању архијереја словенског порекла, Васељенска патријаршија формира нову епископију, под именом: Величка. Тамо као првог епископа поставља св. Климента, који је за време свога живота једино имао титулу – епископ велички (Αγγελική Δεληκάρη, «Η Αρχιεπισκοπή Αχριδών κατά των μεσαίωνα», стр. 82, University Studio Press, Θεσσαλονίκη 2014). Дакле, сва научна истраживања се слажу, да се св. Климент, епископ велички, упокојио 27. јула 916. године. Исто тако, непобитан научни факт је, да је Охридска архиепископија основана 1018. године, од стране византијског императора Василија Другог Бугароубице, и да је ова архиепископија имала своју аутономију у оквиру канонске јурисдикције Васељенске патријаршије (Иван Снегаров, „История на Охридската Архиепископия“, Том 1, стр. 52 – 63, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София, 1995). Како је могуће да св. Климент буде основоположник МПЦ, када је на основу датума очигледно, да се он упокојио цео један век и две године пре оснивања Охридске архиепископије, чији су архиепископи, узгред речено, у највећем броју, били Грци! Ако није био епископ Охридске архиепископије, онда, које је цркве био епископ? Несумњиво, св. Климент (916. г.), је био епископ Васељенске патријаршије и не може да се сматра оснивачем Охридске архиепископије (1018. г.), а ни у ком случају оснивачем МПЦ (1967. г.). Св. Климент је назван архиепископом охридским од стране састављача црквене химнографије светитеља, дуго после његовог упокојења. Друго искривљење историјских чињеница, које је у новије време присутно у нашој отаџбини, јесте, да је св. Климент створио ћириличну азбуку. Сагласно важећем систему образовања, деца већ у трећем разреду уче, како се том истом ћирилицом служе и данас (Весна Настоска, Љубица Севдинска, „Македонски јазик за трето одделение, за деветгодишно образование“, стр. 194, Просветно дело, Скопје, 2015), иако је данашња азбука у нашој отаџбини у највећој мери измењена! Наиме, 1945. године, додато је шест потпуно нових слова, а избачено много старих слова аутентичне ћирилице, чији творац је највероватније био Константин Преславски. Као одговор на поменуто извитоперење историјске истине, предочићу да светски познати византолог Димитри Оболенски, уз научну поткрепу, тврди да се св. Климент служио глагољицом! Управо ради Климентове делатности, Охрид је био главни центар глагољичних скрипторија на Балкану, до 12. векa (Димитри Оболенски, „Шест византиски портрети“, стр. 48, Макавеј, Скопје, 2011). Димитри Оболенски пише да св. Климент, који је подједнако говорио грчки и словенски, поред својих учитеља Методија и Кирила, представља једног од главних архитеката византијске, ромејске културне заједнице. Другим речима, целокупно дело св. Климента, нема уске, једнонационалне, већ икуменске размере, и у себи садржи сву ширину ромејства. Завршавам следећим исказом: на дну једног пресахлог бунара, налазила се жаба, која је са дна гледала горе, ка небу. Одједном, горе на бунару је слетео галеб, и рекао јој: колико је прекрасно небо, зар не?! Но, жаба му је недружељубиво и грубо одговорила: каква дрскост, ти ћеш да ми говориш о небу, када га ја одавде где сам и сама много добро видим! Поглед жабе ка небу са дна бунара, је поглед оних који желе да сво небо ставе у њихов ограничен калуп, у њихове тесне националшовинистичке границе. Поглед галеба ка небу, је поглед св. Климента, поглед наднационалног ромејства, тачније, поглед на који је позван сваки човек, који жели да се ослободи од стега националшовинизма и трулежи. Објављено у дневним скопским новинама Слободен Печат, 7. децембра 2017 год. Превод са македонског Поуке.орг View full Странице
  10. Прошле седмице ми се јавио новинар, кога сам упознао недавно (слободно ћу да га назовем пријатељем), и питао ме: да ли бисмо могли да снимимо изјаву о писму које је МПЦ упутила БПЦ, тражећи једнострано признавање самопроглашене аутокефалије? Са лакоћом сам му одговорио да бих најпре изазвао његово расуђивање , и продужио сам једноставним, савременом човеку, разумљивим језиком: да ли би се упустио у анализе и шта би изјавио, када би наша влада упутила писмо влади Р. Словачке у коме би тражила да Словачка једнострано прими Македонију у пуноправно чланство Европске уније и потом да заступа и промовише њено „чланство“ пред свим другим члановима уније? Одговорио ми је: рекао бих да у влади седе неозбиљни и неодговорни људи. Овом реченицом смо завршили наш разговор и поздравили се до следећег слушања. МПЦ је толико спустила свој ниво, да оно што је очигледно за политику, у односу на цркву представља удицу око које се десило истинско комешање. Не знам какав је онтолошки статус људи, који су бацили мамац „мајка-црква“, али се добија утисак да им је то изазвало вртоглавицу. Не само њима, већ и бројним аналитичарима и експертима који су се попели на рингишпил, догодило им се такво вртење пољане, тада су се испуниле речи Светислава Басаре који у књизи Јавана син Нахоров вели: „Ошамућени од вртоглавице, пропаст ће назвати прогресом!“ Теологија стрпљиво чека, да се заврши круг рингишпила. МПЦ желећи да привуче пажњу, изгубила је кредибилитет! Када конкретна област, на канонски начин, добија самосталност по питању организације свог деловања, тада се црквена катедра, од које је добила самосталност ословљава као црква-мајка. На вртешци се лицитирало са црква-мајка, али се јавна распродаја завршила покушајем да често понављана неистина постане стварсност. У стварности, Охридска архиепископија није имала цркву-мајку! Она није била осамостаљена од друге цркве, будући да је увек била аутономна у саставу Константинопољске патријаршије, а њена организација је успостављена императорским декретом из 1018. г., од Василија Другог Бугароубице. У православљу нема независних цркава! Можемо слободно рећи да су аутокефалне цркве и аутономне, тј. нису самодовољне цркве! Рекао сам и поновићу: нпр., уколико аутокефална СПЦ одузме чин свом епископу, он има право да се жали Константинопољској патријаршији, која сазива сабор епископа свих помесних цркава. Уколико се утврди да је дотичном епископу неправедно одузет чин, тада се СПЦ налаже да га прими и она је дужна да то учини. Православна црква функционише као једна породица, али, нажалост, МПЦ је предуго ван те породице, па тако нема појма шта се дешава унутра! БПЦ знајући да је немогуће једонстрано да да аутокефалију МПЦ, прихватила је да посредује код СПЦ и других цркава. Посредништво је добродошло! Оно је почело са архиепископом Христодулом који је 1998. године посредовао да почну преговори између МПЦ и СПЦ, а до сада, више пута конструктивно су посредовале Константинопољска патријаршија и РПЦ, упућијући МПЦ на дијалог са СПЦ и ПОА. Претпостављам, да јавност сагледава, да када један организам губи осећај равнотеже, увек постоје озбиљне, одговорне личности, које знају добронамерно да га освесте , да не изгуби тло под ногама. Запано и средњоевропски митрополит Антониј (који је и члан новоформиране комисије БПЦ за посредовање), умесно каже да се „десила хистерија у вези проблема МПЦ“. Он предочава да не може да се игнорише ПОА у Репиблици Македонији и позива македонске грађане да схвате да се процес признавања одвија кроз консензус, а не само од једне цркве (Монитор.бг, 24.11.2017) И др Борислав Цеков, професор компаративног уставног права и црквеног права у Софији, јавно је предочио да је проблем МПЦ искључиво црквено питање, које треба да се решава без сентименталности – којој мајци ће да припадне дете! Дете МПЦ, без сумње, по Цекову, „се изгубило од црквене јурисдикције СПЦ, јурисдикције коју признаје и БПЦ.“ Зато Цеков инсистира да се око овог питања „не прави политички метеж, будући да је БПЦ део саборне цркве, а не одељење бугарског министарства спољних послова“. (Фокус.бг, 22.11.2017). Код нас је једино Бранко Героски враћао свест зашамућенима, предочавајући да „ не треба да се буде експерт за црквена питања да би се схватило да БПЦ неће ући у раскол са православном црквом, прихватајући апел скопских очајника“, тј. да „МПЦ мора да се врати у литургијско јединство са СПЦ па потом да претендује на аутокефалност“. (Слободен печат, 23.11.2017). На крају, МПЦ треба да се запита да ли јој се врти у глави да ће можда православне цркве да се поведу за исказом официјелног историчара МПЦ, Јована Белчовског, који је за ТВ Алфа (20.11.2017) казао:“ Знате ли како смо добили аутокефалну цркву? Благодарећи покојном Крсти Црвенковском! Алал том човеку, нека му је лака црна земља. Једноставно у разговору са председником Титом, Крсте му је рекао – ми морамо најпре да отворимо академију и цркву да прогласимо за аутокефалну!“
  11. Извор:http://plusinfo.mk/mislenje/3647/bpc-odbi-majcinstvo-ne-dade-avtokefalija Прошле седмице ми се јавио новинар, кога сам упознао недавно (слободно ћу да га назовем пријатељем), и питао ме: да ли бисмо могли да снимимо изјаву о писму које је МПЦ упутила БПЦ, тражећи једнострано признавање самопроглашене аутокефалије? Са лакоћом сам му одговорио да бих најпре изазвао његово расуђивање , и продужио сам једноставним, савременом човеку, разумљивим језиком: да ли би се упустио у анализе и шта би изјавио, када би наша влада упутила писмо влади Р. Словачке у коме би тражила да Словачка једнострано прими Македонију у пуноправно чланство Европске уније и потом да заступа и промовише њено „чланство“ пред свим другим члановима уније? Одговорио ми је: рекао бих да у влади седе неозбиљни и неодговорни људи. Овом реченицом смо завршили наш разговор и поздравили се до следећег слушања. МПЦ је толико спустила свој ниво, да оно што је очигледно за политику, у односу на цркву представља удицу око које се десило истинско комешање. Не знам какав је онтолошки статус људи, који су бацили мамац „мајка-црква“, али се добија утисак да им је то изазвало вртоглавицу. Не само њима, већ и бројним аналитичарима и експертима који су се попели на рингишпил, догодило им се такво вртење пољане, тада су се испуниле речи Светислава Басаре који у књизи Јавана син Нахоров вели: „Ошамућени од вртоглавице, пропаст ће назвати прогресом!“ Теологија стрпљиво чека, да се заврши круг рингишпила. МПЦ желећи да привуче пажњу, изгубила је кредибилитет! Када конкретна област, на канонски начин, добија самосталност по питању организације свог деловања, тада се црквена катедра, од које је добила самосталност ословљава као црква-мајка. На вртешци се лицитирало са црква-мајка, али се јавна распродаја завршила покушајем да често понављана неистина постане стварсност. У стварности, Охридска архиепископија није имала цркву-мајку! Она није била осамостаљена од друге цркве, будући да је увек била аутономна у саставу Константинопољске патријаршије, а њена организација је успостављена императорским декретом из 1018. г., од Василија Другог Бугароубице. У православљу нема независних цркава! Можемо слободно рећи да су аутокефалне цркве и аутономне, тј. нису самодовољне цркве! Рекао сам и поновићу: нпр., уколико аутокефална СПЦ одузме чин свом епископу, он има право да се жали Константинопољској патријаршији, која сазива сабор епископа свих помесних цркава. Уколико се утврди да је дотичном епископу неправедно одузет чин, тада се СПЦ налаже да га прими и она је дужна да то учини. Православна црква функционише као једна породица, али, нажалост, МПЦ је предуго ван те породице, па тако нема појма шта се дешава унутра! БПЦ знајући да је немогуће једонстрано да да аутокефалију МПЦ, прихватила је да посредује код СПЦ и других цркава. Посредништво је добродошло! Оно је почело са архиепископом Христодулом који је 1998. године посредовао да почну преговори између МПЦ и СПЦ, а до сада, више пута конструктивно су посредовале Константинопољска патријаршија и РПЦ, упућијући МПЦ на дијалог са СПЦ и ПОА. Претпостављам, да јавност сагледава, да када један организам губи осећај равнотеже, увек постоје озбиљне, одговорне личности, које знају добронамерно да га освесте , да не изгуби тло под ногама. Запано и средњоевропски митрополит Антониј (који је и члан новоформиране комисије БПЦ за посредовање), умесно каже да се „десила хистерија у вези проблема МПЦ“. Он предочава да не може да се игнорише ПОА у Репиблици Македонији и позива македонске грађане да схвате да се процес признавања одвија кроз консензус, а не само од једне цркве (Монитор.бг, 24.11.2017) И др Борислав Цеков, професор компаративног уставног права и црквеног права у Софији, јавно је предочио да је проблем МПЦ искључиво црквено питање, које треба да се решава без сентименталности – којој мајци ће да припадне дете! Дете МПЦ, без сумње, по Цекову, „се изгубило од црквене јурисдикције СПЦ, јурисдикције коју признаје и БПЦ.“ Зато Цеков инсистира да се око овог питања „не прави политички метеж, будући да је БПЦ део саборне цркве, а не одељење бугарског министарства спољних послова“. (Фокус.бг, 22.11.2017). Код нас је једино Бранко Героски враћао свест зашамућенима, предочавајући да „ не треба да се буде експерт за црквена питања да би се схватило да БПЦ неће ући у раскол са православном црквом, прихватајући апел скопских очајника“, тј. да „МПЦ мора да се врати у литургијско јединство са СПЦ па потом да претендује на аутокефалност“. (Слободен печат, 23.11.2017). На крају, МПЦ треба да се запита да ли јој се врти у глави да ће можда православне цркве да се поведу за исказом официјелног историчара МПЦ, Јована Белчовског, који је за ТВ Алфа (20.11.2017) казао:“ Знате ли како смо добили аутокефалну цркву? Благодарећи покојном Крсти Црвенковском! Алал том човеку, нека му је лака црна земља. Једноставно у разговору са председником Титом, Крсте му је рекао – ми морамо најпре да отворимо академију и цркву да прогласимо за аутокефалну!“ View full Странице
  12. Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим.
  13. Пише: др Александар Живковић Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим. View full Странице
  14. Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг
  15. Интервју са Епископом стобијским и Мјестобјуститељем струмичким Господином Давидом водио протопрезвитер Иван Цветковић Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...