Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'стефан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Братство Свете царске српске лавре Хиландара прославило је своју храмовну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Због великих радова који се тренутно одвијају у манастиру, а нарочито због обнове велике трпезарије Светог Краља Милутина, ове године је празнику присуствовао нешто мањи број гостију. Међу придошлим гостима били су Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар и званични изасланик Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, Високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман Манастира Ватопеда, гувернер Свете Горе, Константин Димцас, конзул Републике Србије у Солуну, г. Синиша Павић, монаси из светогорских манастира и келија, свештенство и полоници из Србије и других земаља. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Служба је започела свеноћним бдењем, у понедељак, 3. децембра. Благољепију и торжеству богослужења допринели су светогорски појци – за десном певницом старци, келиоти, Антипа и Дамаскин са својом братијом, док су за левом певницом појали монаси из хиландарске келије Светог Николаја – Буразери. Свечана трпеза љубави је након завршетка службе уприличена у привременој трпезарији која је постављена у манастирској порти. У складу са древним обичајем сваке године, на дан храмовне славе, игуманско место је на један дан преузео игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Извор: Манастир Хиландар ПОВЕЗАНА ВЕСТ: https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/манастир-хиландар-торжествено-прославио-славу-ваведење-пресвете-богородице-r11723/
  2. Освећен нови војни параклис Светог краља Стефана Дечанског у Команди 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства у касарни „Бањица“ у Београду. Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, великим освећењем храма чинодејствовао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха. Саслуживали су војни свештеници мајор Слађан Влајић, капетан Предраг Докић, потпоручници Владимир Благојевић и Славко Папић, као и протођакон Стеван Рапајић. После чина освећења храма служена је прва света Литургија и преломљен славски колач поводом славе Ракетне бригаде. Чину освећења храма и архијерејској Литургији присуствовали су Командант РВиПВО генерал-мајор Душко Жарковић, командант 250. рбр за ПВД пуковник Тиосав Јанковић, др Марко Николић из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници јединица размештених у касарни „Бањица“, као и многобројни припадници ракетне бригаде. Приликом обиласка спомен собе, Владика је показао живо интересовање за херојску историју Ракетне бригаде током Нато агресије 1999. године. Током славске трпезе уручене су захвалнице заслужним донаторима и пријатељима који су помогли да параклис заживи. Поред владике Стефана и др Марка Николића, захвалнице су добили и заставник Радоња Вућић, војни намештеник Саша Костић, као и војни свештеник Владимир Благојевић који је осликао иконостас. Владика је истакао радост што је имао прилику да учествује у рађању новог војног параклиса и тиме и сам да духовни допринос нашој војсци у борби за опстанак и слободу нашег народа. Извор: Српска Православна Црква
  3. Више стотина верника на прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани У манастиру Високи Дечани и ове године је у присуству више стотина верника свечано прослављена ктиторска слава - Свети Краљ Стефан Дечански. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом уз саслужење Епископа рашко-призренског Теодосија и великог броја свештенства и свештеномонаштва Епархије рашко-призренске и Митрополије црногорско-приморске, а празничну Литургију су својим појањем улепшали ученици Богословије у Призрену. И ове године је прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани присуствовао велики број верника, а Светој архијерејској Литургији присуствовао је и велики број представника Међународних канцеларија на Косову и Метохији као и представници КФОР-а. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије заблагодарио је Богу што се и на овај празник Светог Краља окупило оволико верног народа и људи добре воље: „Благодарност свима који несебично помажу наше светиње, наш народ и све оне којима је потребна помоћ, како Народну кухињу, тако и Богословију у Призрену и све оне који данас опстају на овим просторима и тиме чине да Косово и Метохија и даље је Српско и да се овде прославља име Божије. Нека би нас Свети Краљ подржао на нашем путу и овом подвигу који ни мало није лак а исто тако благодарност и свима онима који пружају своју руку подршке и заштите овој светињи, како представницима КФОРА, тако и представницима међународних организација и амбасадама који су сада овде присутни. Сви они чине свој допринос да ова светиња буде ово што јесте и да се може долазити у ову светињу, што данашњи празник и показује“ – рекао је Епископ рашко-призренски Теодосије. Митрополит дабробосански Хризостом поручио је да су Косово и Метохија у душама сваког Србина „као биће нашег бића, живот нашег живота, срце нашег срца и да га зато нико и не може отети од нас“. „Косово и Метохију нам нико не може одузети. Оно је у нама и ми га носимо свуда, било где да живимо. Оно је ту у срцу нашем. Ми смо браћо и сестре поносни да можемо долазити и бити на Косову и Метохији. Барем за један тренутак, на једа или два дана, ко колико може, али никад Косово не заборављајмо, никад га не остављајмо. Увек памтимо и чувајмо Косово и Метохију као нашу највећу вредност јер је оно наш духовни идентитет“ – поручио је Митрополит дабробосански Хризостом. Игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава је са братијом за све госте приредио и свечану трпезу љубави и захвалио се свима што су данас дошли да заједно прославимо Манастирску славу: „Нека Господ да молитвама Светога Краља и свих Светих да и следеће године у миру и радости прославимо овај празник и да наш народ, наши Манастири, наше Светиње остану и опстану, да буду места која ће нас упућивати ка вечном животу, да очувамо наш идентитет и сачувамо оно што су нам наши преци оставили“ – поручио је отац Сава. Иначе, прослава празника Светог Краља Стефана почела је претходне вечери, 23. новембра служењем празничног бдења којим су началствовали Митрополит Хризостом, Епископ Теодосије уз учешће свештенства, монаштва и верног народа. У синоћњој и данашњој свечаности у манастиру Високи Дечани учестовало је око 1000 верника из централне Србије, Косова и Метохије, Црне Горе, Републике Српске и других крајева. Овогодишња слава у манастиру Дечани протекла је мирно и без инцидената а Манастир су обезбеђивали припадници КФОР-а. фотогалерија
  4. ризница богословља

    Свети Великомученик краљ Стефан Дечански

    Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Из Молитве Светом великомученику Стефану Дечанском Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима. Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину. / Your browser does not support the HTML5 audio tag. / Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо. У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе. To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова. Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао. У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21). Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика. Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему. И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи. Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи. При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског. He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло. После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину. Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части. Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом. Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему. Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи. Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану. Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога. У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне. Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години. Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама. Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима. Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око". Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти". Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5). Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима. Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина. Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу". И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности. По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар. После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару. Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира. Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм. Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама. Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине. Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца. Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота. На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима. Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца. Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем. После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место. Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године. И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика. Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. - Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља. Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. На Аранђеловдан, 21. новембра 2018. године, у Команди Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране торжествено је прослављена слава параклиса Светог архангела Михаила. Свету Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, са војним свештеницима Владимиром Благојевићем и Немањом Петровићем и протођаконом Зораном Николић, у присуству команданта генерала-мајора Душка Жарковића, начелника Штаба РВ и ПВО бригадног генерала Александра Бјелића и припадника Команде РВ и ПВО. Својим умилним појањем Литургију је украсио хор Звона православна. После чина сломљења славског колача владика Стефан је обрадовао присутне беседом о значају верске службе у Војсци Србије и прослављања Светог архангела Михаила и свих светих у служби поправке начина живота чији је циљ вечно спасење. -Само ако водимо рачуна о свом духовном животу, можемо бити добри војници и добри браниоци своје отаџбине и својих ближњих, рекао је Владика. Старешина параклиса војни свештеник Александар Затезало је после свете Литургије поделио грамате додељене од стране Његове Светости Патријарха српског Иринеја заслужним донаторима и пријатељима параклиса. Извор: Српска Православна Црква
  6. У суботу, 10. новембра 2018. у 11 часова, у катедрали Успења Блажене Девице Марије у Београду служена је свечана Миса за све жртве Првог светског рата, а поводом 100-годишњице његовог завршетка. Евхаристијском слављу началствовао је уважени и драги гост Узорити кардинал Кристоф Шенборн, надбискуп бечки, уз саслуживање домаћина монсињора Станислава Хочевара, надбискупа београдског, надбискупа Лућана Суријанија, апостолског нунција у Београду, као и свих бискупа са територије Републике Србије, бискупа из Бања Луке и Ђакова. Извор: Српска Православна Црква
  7. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве, служио је 28. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у малој цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; јеромонах Доситеј (Радивојевић), сабрат Световаведењске обитељи царске лавре манастира Хиландара и настојатељ келије Патерице у Кареји на Светој Гори; пароси при храму Светог Саве Предраг Продић и Драган Шовљански; као и ђакони мр Михајло Лазаревић из которске Светониколајевске цркве и диригент хора Јединство, Синиша Дувњак, професор Богословије Свети Сава у Београду Радомир Врућинић и ђакон Ђорђе Филиповић из Саборног храма у Нишу и секретар Епископа нишког. Беседом на тему васпитања деце у вери православној благочестивом народу се обратио протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Благољепију богослужења допринели су теолози, појци и Светосавски хор Мокрањац под диригентском палицом др Катарине Станковић. Извор: Храм Светог Саве
  8. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве, служио је 28. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у малој цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; јеромонах Доситеј (Радивојевић), сабрат Световаведењске обитељи царске лавре манастира Хиландара и настојатељ келије Патерице у Кареји на Светој Гори; пароси при храму Светог Саве Предраг Продић и Драган Шовљански; као и ђакони мр Михајло Лазаревић из которске Светониколајевске цркве и диригент хора Јединство, Синиша Дувњак, професор Богословије Свети Сава у Београду Радомир Врућинић и ђакон Ђорђе Филиповић из Саборног храма у Нишу и секретар Епископа нишког. Беседом на тему васпитања деце у вери православној благочестивом народу се обратио протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Благољепију богослужења допринели су теолози, појци и Светосавски хор Мокрањац под диригентском палицом др Катарине Станковић. Извор: Храм Светог Саве View full Странице
  9. Празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2018. године, посебно свечано прослављен је светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан у цркви Ружици на Калемегдану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  10. Празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2018. године, посебно свечано прослављен је светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан у цркви Ружици на Калемегдану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), игумана манастира Велика Ремета на Фрушкој гори, које је одржао у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду 09. октобра 2018. године. Отац Стефан је бесједио је на тему “Богословље у савременом свијету“. Звучни запис предавања
  12. Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), игумана манастира Велика Ремета на Фрушкој гори, које је одржао у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду 09. октобра 2018. године. Отац Стефан је бесједио је на тему “Богословље у савременом свијету“. Звучни запис предавања View full Странице
  13. У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је Цркви Светог Николе у селу Бољевићи-засеок Забес у Вирпазару, служио Свету архијерејску литургију и обавио мало освећење овог обновљеног храма. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Поводом славе Хиландарског лекарског друштва, празника Преподобног Симона монаха – српског краља Стефана Првовенчаног, Викарни Епископ ремезијански Стефан освештао је и пресекао славски колач у недељу, 7. октобра, у просторијама Хиландарске Задужбине, на Дедињу, потом честитао славу преносећи благослов Патријарха Иринеја. Јереј Владимир Левићанин одржао је кратку беседу, а домаћин славе, председник Хиландарског лекарског друштва, проф. др Радисав Шћепановић, поздравио је сабране. Звучни запис беседе View full Странице
  16. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српког г. Иринеја, освештао је 3. октобра 2018. године темеље храма Свете Тројице на Пашином брду у Београду. Саслуживали су архијерејско намесник други београдски протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, старешина храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Милан Топић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Борјан Антић и Вукашин Теофиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Стефан Петровић у молитвеном присуству многобројног верног народа. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Гост емисије "Вера и здравље" на Телевизији Храм био је архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис емисије. View full Странице
  18. ризница богословља

    Прослављен Свети Стефан Троношки

    Литургију је служио архимандрит Николај уз саслужење неколико свештеника Епархије шабачке, игуманије Варваре, сестринства свете обитељи и присутног народа. Мошти Светог Стефана свечано су положене у кивот и изложене у цркви на дан прославе славног јубилеја седам векова манастира Троноше 17. септембра 2017. године. Поштовање народа који долази да се поклони светим моштима, да моли исцелење духовних и телесних болести, да прослави вером и љубављу светога, само потврђује да мученички подвиг Светог Стефана за Цркву и народ није занемарен, него напротив, достојно прослављен како и доликује његовом побожном животу и смрти за васкрслог Христа. Подсетићимо се његовог житија и подвига који је пред Богом учинио и који потврђује крсно-васкрсну љубав, ону љубав која живот свој жртвује за ближње, од које нема веће, по речи јеванђелској. Стеван Јовановић (1759-1799) рођен је у Текеришу у Јадру од благочестивих и побожних родитеља. Писмености се учио у манастиру Троноша, где се млад замонашио и рано постао архимандрит, тако да је већ у тридесетим годинама свог живота играо значајну улогу духовног и народног вође у ослобађању поробљеног народа од Турака. Поводом тридесетогодишњице од његове смрти, Вук Караџић је у часопису „Даница“ објавио три стране о његовом животу, чиме је исказао захвалност према своме учитељу, код кога се у Троноши једно време школовао. Вук описује Стевана као интелигентног, образованог и духовног човека, који је „висок и танак, лепог лика и дугуљастих образа, смеђе косе и радосног карактера“. Каже да је лепо појао, да је волео да поучава народ после Литургије и да их је учио не само вери и поштењу, него пре свега слози, јединству, достојанству, части и пробуђењу српског националног духа, са циљем ослобађања од ропског положаја, и духовно и физички. Његов живот је, као сјајна звезда на духовном небу српском, горео за све богочовечанско у повереном му народу: за правду и слободу, за побожност и истину. Све што је чинио сведочи о овоме: ватрена борба заједно са Аустријанцима којима је поверовао да ће помоћи српско ослобођење; издаја од истих која је уследила, где се неуморно залагао да не оставе Србе на немилост турском зулуму, и дипломатко-политичка мисија коју је преузео како би издејствовао правно-политички споразум о заштити српских интереса и у аустријској и у турској царевини. И на крају, смелост да оде зворничком паши и моли милост за свој народ, кад је наступила глад, да добију на зајам жито из силоса, које ће од следеће жетве вратити. Овом приликом паша је наредио да му се стави отров у кафу и тако је умро, напрасно, млад, у 40 години живота. Племенита дела његова нису заборављена. У Патријаршији, на Православном народном универзитету, 22. октобра 1979. године, др Олга Срдановић Бараћ одржала је предавање о животу архимандрита Стефана, где је изнела старе и нове чињенице о његовом животу. Писали су и раније историчари и професори о духовном и народном вођи поробљеног народа који је дао живот за своја уверења: уочи стогодишњице (1898.) проф. Вујадиновић, затим Д. Пантелић, Д. Страњаковић, и други. Написана је узвишена и красна Служба Светом Стефану Троношком (2018.) од младог богослова Лазара Љубића, Духом Светим надахнута, којом је достојно прославио живот и дела овог мученика љубави велике. Христу Богу и Цркви служио је целог живота, и од Бога и Цркве и верног народа који је дочекао слободу, прослављен је као светитељ, торжествено и славно, и у небеској и у земаљској цркви. И овим речима благосиљамо, хвалимо и прослављамо онога који је прославио вољеног Христа, Мајку Божију у чију је светињу живот свој уткао, и свој хришћански народ уздигао молитвено и жртвеном љубављу у Небеску Србију, која броји „душа милијарде“ како пева златоусти владика Николај, а међу њима и овај „човек Божији“, како су га његови савременици називали. Свети Стефане Троношки, моли Бога за спасење рода нашег српског хришћанског православног који је данас свезан другим ропским ланцима, и од других непријатеља, да опет пронађе пут ка слободи „којом нас Христос ослободи“. Извор: Српска Православна Црква
  19. У манастиру Троноши свечано је 17. септембра 2018. године прослављен празник Светог Стефана Троношког који је прибројан сабору српских светитеља на Сабору Српске Православне Цркве маја 2017. године. Литургију је служио архимандрит Николај уз саслужење неколико свештеника Епархије шабачке, игуманије Варваре, сестринства свете обитељи и присутног народа. Мошти Светог Стефана свечано су положене у кивот и изложене у цркви на дан прославе славног јубилеја седам векова манастира Троноше 17. септембра 2017. године. Поштовање народа који долази да се поклони светим моштима, да моли исцелење духовних и телесних болести, да прослави вером и љубављу светога, само потврђује да мученички подвиг Светог Стефана за Цркву и народ није занемарен, него напротив, достојно прослављен како и доликује његовом побожном животу и смрти за васкрслог Христа. Подсетићимо се његовог житија и подвига који је пред Богом учинио и који потврђује крсно-васкрсну љубав, ону љубав која живот свој жртвује за ближње, од које нема веће, по речи јеванђелској. Стеван Јовановић (1759-1799) рођен је у Текеришу у Јадру од благочестивих и побожних родитеља. Писмености се учио у манастиру Троноша, где се млад замонашио и рано постао архимандрит, тако да је већ у тридесетим годинама свог живота играо значајну улогу духовног и народног вође у ослобађању поробљеног народа од Турака. Поводом тридесетогодишњице од његове смрти, Вук Караџић је у часопису „Даница“ објавио три стране о његовом животу, чиме је исказао захвалност према своме учитељу, код кога се у Троноши једно време школовао. Вук описује Стевана као интелигентног, образованог и духовног човека, који је „висок и танак, лепог лика и дугуљастих образа, смеђе косе и радосног карактера“. Каже да је лепо појао, да је волео да поучава народ после Литургије и да их је учио не само вери и поштењу, него пре свега слози, јединству, достојанству, части и пробуђењу српског националног духа, са циљем ослобађања од ропског положаја, и духовно и физички. Његов живот је, као сјајна звезда на духовном небу српском, горео за све богочовечанско у повереном му народу: за правду и слободу, за побожност и истину. Све што је чинио сведочи о овоме: ватрена борба заједно са Аустријанцима којима је поверовао да ће помоћи српско ослобођење; издаја од истих која је уследила, где се неуморно залагао да не оставе Србе на немилост турском зулуму, и дипломатко-политичка мисија коју је преузео како би издејствовао правно-политички споразум о заштити српских интереса и у аустријској и у турској царевини. И на крају, смелост да оде зворничком паши и моли милост за свој народ, кад је наступила глад, да добију на зајам жито из силоса, које ће од следеће жетве вратити. Овом приликом паша је наредио да му се стави отров у кафу и тако је умро, напрасно, млад, у 40 години живота. Племенита дела његова нису заборављена. У Патријаршији, на Православном народном универзитету, 22. октобра 1979. године, др Олга Срдановић Бараћ одржала је предавање о животу архимандрита Стефана, где је изнела старе и нове чињенице о његовом животу. Писали су и раније историчари и професори о духовном и народном вођи поробљеног народа који је дао живот за своја уверења: уочи стогодишњице (1898.) проф. Вујадиновић, затим Д. Пантелић, Д. Страњаковић, и други. Написана је узвишена и красна Служба Светом Стефану Троношком (2018.) од младог богослова Лазара Љубића, Духом Светим надахнута, којом је достојно прославио живот и дела овог мученика љубави велике. Христу Богу и Цркви служио је целог живота, и од Бога и Цркве и верног народа који је дочекао слободу, прослављен је као светитељ, торжествено и славно, и у небеској и у земаљској цркви. И овим речима благосиљамо, хвалимо и прослављамо онога који је прославио вољеног Христа, Мајку Божију у чију је светињу живот свој уткао, и свој хришћански народ уздигао молитвено и жртвеном љубављу у Небеску Србију, која броји „душа милијарде“ како пева златоусти владика Николај, а међу њима и овај „човек Божији“, како су га његови савременици називали. Свети Стефане Троношки, моли Бога за спасење рода нашег српског хришћанског православног који је данас свезан другим ропским ланцима, и од других непријатеља, да опет пронађе пут ка слободи „којом нас Христос ослободи“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква
  21. У молитви људи клекну из поштовања пред Господом. Али савремени европски човек не зна да клекне ни пред ким. Његова гордост и бес су довели дотле да је морал срушен, а материјално богатство гори у некој невиђеној ватри, па је само питање дана када ће изгорети. Шта се то десило да човек не зна коленопреклоно да тражи од Бога благодат и заштиту од свега што се никако другачије не може решити до само Божјом силом? Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Најбољима у рангу, сабље је уручио председник Републике Србије и врховни командант Александар Вучић, док је најуспешнијим кадетима по видовима и службама начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић уручио пиштоље са посветом. Најбољим кадетима Медицинског факултета ВМА министар одбране Александар Вулин доделио је парадне бодеже. Најбољи кадети 139. класе Војне академије су Маша Илић, Катарина Јанковић и Дејан Малиџа. Најбољи у виду Копнена војска је Александар Нуждић, а најбољи у службама је Душан Миљковић. Најбољи кадети на Медицинском факултету ВМА су Сања Милутиновић, Невена Николић и Никола Трифуновић. Честитајући прве официрске чинове најмлађим потпоручницима Војске Србије, председник Србије Александар Вучић је рекао да са осећањем части и поноса стоји пред најмлађом генерацијом потпоручника Војске Србије, испред оних који су одлучили да служе отаџбини да својим знањима и својим вештинама снагом свог морала и родољубља бране њену независност и слободу. На свечаности је изведен и дефиле најмлађих потпоручника и кадета Универзитета одбране, а уз прелет ваздухоплова Војске Србије. Програм свечаности употпунили су наступи Уметничког ансамбла Министарства одбране Станислав Бинички и Репрезентативног оркестра Гарде, изведен је егзерцир кадета Војне академије, каои и драмски и културно-уметнички програм. Свечаној промоцији потпоручника присуствовало је највише државно и војно руководство, представници дипломатског кора, делегације оружаних снага пријатељских земаља, Преосвећени Епископи милешевски г. Атанасије и ремезијански г. Стефан, Муфтија нишки Елдин еф. Ашћерић, бројни гости из земље и иностранства, породице и пријатељи новопроизведених потпоручника и грађани. Ове године Војну академију завршила су 102 кадета и кадеткиња 139. класе Војне академије, међу којима су двојица кадета из Оружаних снага Босне и Херцеговине и један из МУП-а Републике Српске, као и 29 младића и девојака 4. класе Медицинског факултета ВМА. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×