Претражи Живе Речи Утехе

Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим. Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш. Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору. Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима. Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина. Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим). Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија. Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ. Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију. Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан. Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи. А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио. Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина. View full Странице

Од најранијих времена питање егзистенције Старог Завјета у Цркви није довођено у питање. Први хришћани били су Јудеји. Из саме те чињенице, дâ се закључити, да прво што је инкорпорирано у основе хришћанског учења јесте „Писмо“. Управо структура Библије је формирана додавањем Новог Завјета Старом, а не обрнуто. Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет. Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја. Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему. Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем. Цео текст у Word формату Извор: Поуке.орг View full Странице

На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста. (Прилог Радија Светигора) Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче, Добро си нам дошао и кућу ушао! Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће. Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Колко, колко варница, толко, толко срећица И толико оваца, и толико јањаца; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Христос нам се родио, у пећину спустио, Да свуд љубав посије и озебле огрије; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. View full Странице

Кад је установљен Јулијански, а кад Грегоријански календар, које су разлике међу њима и која помесна Црква се држи једног, а која другог, за "Благовесник" у сусрет празнику Рођења Господа Христа прича тада протођакон, данас протонамесник Слободан Алексић. View full Странице

У четвртак, 28. децембра 2017. године, проф. др Родољуб Кубат, шеф на катедри Свето Писмо Старога Завјета и продекан за науку на Православном богословском факултет Универзитета у Београду, одржао је, у оквиру циклуса Божићних предавања које организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске предавање на тему Стари Завјет у хришћанској духовности. Проф. Кубат је на сликовит начин појаснио догађаје из Старог Завјета који немају временски карактер већ су обрасци за сва поколења. Догађаји у књигама Старог Завјета су васпитач за све људе, а у њима се нарочито истиче важност повјерења у вољу Божју. Стари Завјет је од почетака хришћанске Цркве играо кључну улогу у осмишљавању теологије, како у погледу разумијевања тајне Христа, тако и даљем осмишљавању црквеног учења, богослужења, морала и умјетности. Велики оци Цркве у својим богословским промишљањима увелико су се ослањали на старозјаветне текстове, који су посебну виталност показивали у домену хришћанске духовности, нагласио је професор Кубат. Послије излагања проф. Кубата услиједила је дискусија, одговарање на питања и послужење за све присутне, како је већ и уобичајено. Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај подијелила је свим присутним учесницима по примјерак божићног броја часописа Животворни источник. Ово је било последње предавање у склопу овогодишњег Божићног циклуса. Захваљујемо се свим предавачима и учесницима на предавањима на заиста прелијепим духовним вечерима у нади да ћемо сви заједно у миру и љубави дочекати сверадостни празник Христовог рођења. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад. И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ владика Василије Родзјанко;1915-1999