Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'старе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. Отац Исидор: „Иако су лирске и изражавају фина и танана осјећања, ове пјесме носе јаку поруку и јачају дух народа. Као да имају за циљ да ојачају посустале, да развеселе тужне, да улију вјеру у боље сјутра и у Господа а самим тим и наду и љубав и да нас ободре да истрајемо“ Звучни запис емисије Надахнуће и труд призренских богослова изнедрили су још један, трећи у низу, музички компакт диск – Песме из Старе Србије, који премијерно представљамо у емисији „Косметска кандила“ које је пред нама. Ово ново остварење Призренских богословаца представио нам је замјеник Ректора ове црквено-просветне установе јеромонах Исидор (Јагодић), који се посебно осврнуо на поруку коју ове пјесме шаљу. „Иако су лирске и изражавају фина и танана осјећања, ове пјесме носе јаку поруку и јачају дух народа. Као да имају за циљ да ојачају посустале, да развеселе тужне, да улију вјеру у боље сјутра и у Господа а самим тим и наду и љубав и да нас ободре да истрајемо“- каже отац Исидор. Извор: Радио Светигора
  2. Док ће већина студената лето памтити по одмору уз море, чије ће слике већ следеће године заменити нове, једна одабрана група младих лето 2019. године никада неће заборавити. Кроз Летњу призренску духовну школу они су се упознали са светињама и нашим културним наслеђем, а кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе — истински упознали јужну српску покрајину. Вероучитељ из Београда Дарко Николић сматра да свако за живота треба, макар једном, да оде на Косово и Метохију, да је на том месту кључ за свакога ко трага, не само за националним идентитетом, или знањем о нашој историји и традицији, већ и за одговорима о суштинским питањима о животу, за којима трага сваки човек. Уз помоћ Епархије рашко-призренске и Канцеларије за Косово и Метохију, овог лета по други пут је повео студенте на југ. Непознавањем Косова — не познајемо себе „Косово представља метафизичку реалност, која је нама врло често непозната, а од ње у многоме зависи наша судбина, као појединаца, али и као колективитета, као народа. То непознавање подразумева непознавање самог себе“, каже Николић. „Одласци на Косово су ми помогли да дубље упознам себе, народ коме припадам, да своју веру упознам дубље, снажније и садржајније, него што сам је познавао раније. А када сте теолог и учитељ, имате природну потребу да своје одушевљење поделите са другима, да нађу себе, да тај импулс упију и пренесу на другог“, објашњава саговорник Спутњика. Марија Каленић, студент права из Црвенке, за школу је сазнала на интернету, случајно је нашла обавештење на сајту Епархије рашко-призренске. „Неприпремљено сам ушла у ту причу, са погрешним очекивањима, а десило се нешто сасвим другачије, било је то за мене једно невероватно искуство“, прича Марија. „Прво сам се срела са самом собом, али и открила питање националног идентитета. Од првог момента када смо дошли у манастир Светих Архангела, имала сам осећај као да заиста припадам тамо, као да је то део мене, као да сам одатле поникла, иако, вероватно, немам никакве корене на Косову“, каже Марија. Она додаје да у свом окружењу није имала никога ко би пошао са њом на тај пут, што говори о чињеници да већина младих није заинтересована за духовне теме и за одлазак на Косово и Метохију, што је велика грешка, али је разумљиво, с обзиром на околности у којима живимо. Контраст између цркве и оног изван Веома снажан утисак на студенте оставио је и контраст између живота у цркви и оног изван ње. Милан Денчић, студент историје из Зрењанина, претходно је два пута био на Косову, али на северу, који, каже, не може да се упореди са југом покрајине. „Провели смо неко време у Ораховцу и Великој Хочи, тамо смо се највише задржали, а обишли смо и Штрпце и Пасјане. Код тих људи, иако се објективно налазе у тешкој ситуацији, не може да се осети очај, ни да се чују жалбе, што је очекивано. Ако слушате вести, мислите да људи тамо само преживљавају. Народ је окупљен у цркви, то је тамо јако изражено. У народној кухињи у селу Прековац има више хиљада корисника, они сви заједно посте и причешћују се“, прича Милан. Поред будућих правника, богослова и историчара, на пут су пошли и студенти медицине, права, архитектуре, драмских уметности и безбедности, који студирају на државним универзитетима у Србији, а многи долазе и из Црне Горе и Републике Српске. Иако је реч о духовној школи, присуствовање Литургијама није било обавезно, али Дарко Николић каже да изван литургијског контекста и концепта разумевање смисла нашег духовног наслеђа, историје и културе није могуће. Царство Божије на лицу места Главна тема школе је „Значење опредељења за Царство Божије данас“. „Да би младим људима приближили одговор на овако важно питање, потребно је да они то осете; не да само да усвоје апстрактне појмове, већ да искуство тог Царства Божијег осете ту, на лицу места“, каже Николић. „То никако не би било могуће без учествовања на заједничкој молитви и без причешћа. Без упијања духа и атмосфере која тамо влада. То је могуће и на другим местима, али Косово и Метохија носе једну посебну енергију, која је толико снажна и тако концентрисана, на свим тим местима на којима смо били, и ко год да дође, са било ког места, осети ту силу, она га мења, помера, чини да и себе и свет око себе посматра на другачији начин“, објашњава наш саговорник. Саговорници Спутњика кажу да су се многи пријавили за пут, јер су чули искуства оних који су на Косову и Метохији боравили прошле године. Већина је пожелела да поново осети чудесну енергију места која су обишли и топлину манастира и мештана. Зато сада на Косово путују и у мањим групама, сами се организују, па чак путују и самостално. „И то је могуће, границе нису проблем, ако имате вољу да видите и осетите Косово и Метохију и упознате себе“, кажу студенти. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Спутњик
  3. Надахнуће и труд призренских богослова изнедрили су још један, трећи у низу, музички компакт диск – Песме из Старе Србије. Своје најновије остварење, професори и ученици васкрсле богословије у Призрену, посветили су великим јубилејима: 800-годишњици Аутокефалности Српске Цркве, Жичке Архиепископије и Пећске Патријаршије, као и 1000-годишњици првог писаног спомена Епархија Рашке и Призренске. Обједињујући музичко културно наслеђе са простора Старе Србије, овај музички компакт-диск представља још једно од настојања призренских професора и ученика у циљу очувања српске културне баштине и обнове здравог и слободарског духа у српском народу, посебно на страдалном Косову и Метохији. Поред ученика Призренске богословије, учествовали су и пријатељи-гости: госпођа Даница Црногорчевић, ђаконица из братске Црне Горе, која се са љубављу одазвала и допринела овом подухвату својим раскошним вокалним способностима, као и младе чланице етно групе ”Божури царева града” из Крушевца, узрастом и духом блиске призренским богословима. Госпођа Наталија Михајловић, Рускиња из Краснодара, супруга призренског ђакона и професора Немање Михајловића, стекавши музичко образовање у Петрограду, након неколико година живота у Призрену заволела је српско изворно музичко наслеђе и несебично дала свој печат у инструменталима на клавиру. За књижицу са текстовима песама, која прати овај музички диск, предговор је написала проф. др Валентина Питулић, која се, поред професуре на Философском Факултету у Косовској Митровици на катедри за српски језик и књижевност, прихватила наставе у Богословији у Призрену, те је и сама један од неимара у обнови духовне призренске богословске грађевине, онаквом каквом ју је хтео њен велики и свети ктитор Симеон Андрејевић Игуманов – чика Сима Призренац. Штампани текстови песама пружају прилику, посебно млађим генерацијама, да ова творења свога рода боље разумеју и усвоје. Ликовни део обогаћен је радовима о. Стаматиса Склириса, као и радовима учесника Ликовне колоније у Великој Хочи у периоду од 2003. до 2007. године. Препознатљиви по свом ведром духу, предвођени професором Дејаном Ристићем, богослови су у изворну музику Старе Србије уткали атмосферу призренског пролећа. Откако су се вратили у Призрен 2011. године, како рече проф. др Валентина Питулић: ”Између Свете Литургије и Вечерње службе, наставе и кратког одмора, телефонских разговора с родитељима, корака призренском калдрмом до Богородице Љевишке и стазом поред Бистрице до Светих Арханђела… настанила се песма. Да ојача посустале, развесели тужне, да улије веру, наду и љубав, да прогнане врати овде – одакле душом и срцем, никада нису ни одлазили.” Богато искуство Срба са ових простора, њихове патње и страдања, радости и љубави, на јединствен начин су преточени у стихове и ноте ових песама, а богослови су, на себи својствен начин, дали немерљив допринос њиховом незабораву и очувању. Овај подухват представља такође и израз благодарности нашим прецима који су сачували живо предање и достојанство српског народа у тешким временима турског ропства, потоњих ослободилачких ратова и најновијих страдања. Целокупно духовно и културно наслеђе, укључујући и дивне лирске песме сабране на овом компакт-диску, заправо су пројава и отисак племенитости духа нашег народа. Наши верни и храбри преци са простора Старе Србије призивају нас на учешће у том богатству, датом нам у наслеђе, које треба да сачувамо и умножимо. Призренски богослови су, овим стваралачким напором, желели да дају свој допринос, те нас таквим својим приступом и расположењем духа позивају да сви узмемо учешћа у очувању ових музичких бисера и исцељењу нашег идентитета, без којег сваки човек понаособ, а тиме и сваки народ, бледи и нестаје. Придружимо се призренским богословима, послушајмо их и запевајмо са њима песме које ће нас обогатити и подстакнути да чувамо своје српско национално благо похрањено у Метохији, косовском поморављу, Куманову, у Душановим престоницама Скопљу и Призрену, и широм Старе Србије. Ђакон Бојан Радичевић, професор призренске богословије Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  4. Празник Рођење Светог Јована Крститеља верни народ Зворника прославља као славу свог Старог храма чији су темељи освећени пре два века. Празничног расположења и речима добродошлице, свештенство и верни на улазу у порту Старг храма дочекали су Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Фотија који је, затим, началствовао светом Литургијом. Саслуживали су архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; игуман Георгије (Станковић), намесник манастира Озерковићa; протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички; протојереј-ставрофор Славенко Томић, протонамесници Милош Тришић и Радиша Јокић, јереји др Никола М. Гаврић и Дражен Стевановић, протођакон Славољуб Милошевић и ђакон Ђорђе Грујић. Певао је црквени хор Свети владика Николај из Зворника. За указану помоћ у току реновирања старе зворничке светиње, Преосвећени Владика г. Фотије одликовао је орденом Светог краља Драгутина - Преподобног Теоктиста господу Зорана Стевановића, градоначелника Зворника; Саву Ерића, великог добротвора и привредника; и Данијела Драгичевића, шефа Kабинета Председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика. Епископским граматама признања одликовани су г. Станко и Љепосава Загорац, ктитори будућег фрескописа; г. Иван Иво Јокић, велики добротвор зворничке светиње; г. Јаков Галић, дугогодишњи председник Црквене општине Зворник и добротвор; г. Драгољуб Рељић, први саветник Председавајућег Председништва БиХ: г. Бојан Ивановић, заменик градоначелника Зворника; г. Владимир Живковић, велики добротвор; и г. Новицa Мотикa, архитекта. Уследио је опход око храма и ломљење славског колача са кумом славе и јубилеја 200 година од освећења темеља светог храма. Кум, г. Саво Ерић из Зворника заједно са својом породицом, припремио је славски колач, ручак за званице и послужење за све присутне у црквеној порти. Кумство за сљедећу годину преузела је гђа Биљана Чигоја. Након литургијског сабрања уследила је трпеза љубави у новој црквеној сали. У току ручка, пригодном беседом обратио се и све присутне празничним речима добродошлице поздравио протонамесник Милош Зекановић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Предлог закона о слободи вјероисповјести, поводом ког је у Црној Гори боравила делегација Венецијанске комисије, уколико буде усвојен, може имати катастрофалне последице, оцјењује за Спутњик члан правног тима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке др Владимир Лепосавић. Представници власти су у разговорима са експертима Венецијанске комисије прошле недеље истакли да је предлог закона усаглашен са највишим правним стандардима, док из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тврде управо супротно. Министри спољних и унутрашњих послова Црне Горе Срђан Дармановић и Мелвудин Нухоџић, као и предсједник Парламента Иван Брајовић експерте из делегације Венецијанске комисије (ВК) су увјеравали да нови предлог закона „гарантује сваком грађанину Црне Горе слободу вјероисповјести“ и „заштиту културног блага Црне Горе“, док у СПЦ немају дилему да власт овим законом жели да препише све храмове на државу, да се ради о покушају отимачине црквене имовине мимо свих законских норми, а због чега су делегацији Комисије предате и бројне примједбе на спорни предлог закона. Из Венецијанске комисије су поручили да су „свјесни важности доношења закона који регулише тако комплексну материју“, због чега су у врло кратком року допутовали у Црну Гору да још једном сагледају сва мишљења, те да би Комисија могла дати своје мишљење крајем јуна. Нема сумње да ће мишљење Венецијанске комисије по овом питању бити од изванредног значаја за даља укупна друштвено-политичка збивања у Црној Гори. Др Владимир Лепосавић за Спутњик каже да предлог закона који је прије неколико дана усвојила Влада Црна Горе, а којим држава намјерава да одузме стотине цркава и другу имовину СПЦ, „треба да се нађе у рубрикама Вјеровали или не“, али и упозорава да „усвајање оваквог закона и покушај да се он примјени може лако довести до катастрофалних последица, за које ће Влада Црне Горе сносити искључиву одговорност“. Он додаје да би овим законом најгрубље били погажени не само Устав и важећи закони Црне Горе, већ и најважнији међународни уговори, почев од Универзалне декларације и Европске конвенције о људским правима, па све до Правила Венецијанске комисије и ОЕБС-а о статусу и правима вјерских заједница, а која су, како каже, више пута потврђена и пресудама Европског суда за људска права. Према мишљењу др Лепосавића, двије су кључне интенције аутора оваквог законског решења, а то су да се Православна црква натјера да се поново региструје у Црној Гори, те покушај одузимања имовине СПЦ под фирмом „увођења правног реда“. „Намјерно се контрадикторним и некомплетним одредбама жели прекинути правни континуитет постојећих цркава и вјерских заједница, да би се само Православна црква натјерала да поново захтијева регистрацију, односно евиденцију, јер је држава потписала посебне споразуме са осталим вјерским заједницама којима им је гарантовала правни статус и остала права. Други највећи недостатак овог предлога закона јесте што се једним чланом покушава вансудским путем одузети имовина од СПЦ под фирмом „увођења правног реда“, како то стоји у немуштом, али званичном образложењу овог законског текста. Није до краја јасно какав је то правни ред који се уводи само према једној Цркви и то заобилажењем постојећих судских и законом гарантованих поступака“, јасан је наш саговорник. На питање да ли СПЦ има неспорне доказе о имовинским правима на својим црквама и манастирима у Црној Гори, др Лепосавић нема дилему да има и то, како наглашава, „800 година старе доказе“. „То су докази какве има мало који правни субјект данас на свијету. Међутим, ово питање наопако поставља ствари, јер обавезу доказивања има онај који износи тврдњу и нешто захтијева, а то је у овом случају држава. То доказивање се може вршити само пред надлежним судовима, али пошто је држава до сада изгубила сваки спор који је повела да би од Цркве одузела нешто од имовине, сада покушава то да учини законом којим овлашћује управне органе да самостално пописују имовину и мијењају власнике и то у неком мрачном административном поступку, о којем се ништа не зна осим циља до којег треба да доведе“, сматра Лепосавић. Што се пак конкретних доказа о власништву тиче, саговорник Спутњика прецизира да су епархије СПЦ у Црној Гори, као и њени манастири и друге организационе јединице, у складу са европским нормама и праксом у другим државама, пуноправни власници своје имовине и као такви су уписани у све земљишне књиге и јавне евиденције. „Међутим, у причу о доказима спадају и бројне друге правне чињенице, као што је, на примјер, то да су храмови СПЦ у Црној Гори под заштитом Унеска, да је ова Црква тестаментарни прималац реликвија попут руке Светог Јована Крститеља, да јој је неприкосновеност власништва над храмовима и земљиштем била призната и прије 1918. године, законицима Књажевине Црне Горе, као и то да су њени пароси и свештеници вршили послове државе кад год она није могла то да чини или је није било, па су тако стотинама година, поред осталог, овјеравали уговоре о поклону и продаји, изјаве воље, тестаменте, чиме су народу обезбјеђивали правну сигурност кад никакве друге сигурности није било. То су чињенице од врхунског културног, али и правног значаја“, напомиње Лепосавић. Када је у питању мишљење Венецијанске комисије о новом предлогу закона о слободи вјероисповјести, др Лепосавић подсјећа да је Венецијанска комисија још 2015. године негативно оцијенила овај законски текст, а „поготово одредбу о превођењу црквене имовине у власништво државе, називајући то недозвољеном конфискацијом“, те да су и грађани тада такође спријечили да се о таквом предлогу уопште одрже јавне расправе, па је Влада Црне Горе повукла свој законски текст. „Пошто је Влада сада предложила исти такав, чак и ригиднији закон, од Венецијанске комисије очекујем да остане при свом ставу и не мијења једном изречено мишљење, јер се у протеклих неколико година, бар кад је ријеч о већинској Цркви у Црној Гори, ништа није промијенило. Тиме ће Венецијанска комисија потврдити поштовање универзалних норми и европских правних стандарда и допринијети очувању иоле цивилизованог и мирног живота грађана Црне Горе“, каже Лепосавић. У случају пак другачије одлуке наш саговорник закључује „да би најмање било важно што би тиме ово међународно тијело изгубило свако повјерење и углед“, те да су управо „због тога представници СПЦ у Црној Гори још једном члановима Венецијанске комисије доставили све приговоре и објашњења, као и јавне исправе и друге правно релевантне доказе“. Извор: Спутник
  6. Прослављајући Васкрсење Христово ‒ „у Коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), руковођени пастирском бригом Цркве, по већ устаљеној благословеној пракси, а у духу пасхалне радости над радостима и славља над слављима, у Светли уторак, 30. априла 2019. лета Господњег, након Литургије служене у храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, пастирска брига Цркве Божје и љубав делатно су показани посетом ветерничког Дома за децу, омладину и старе ометене у развоју. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ову значајну установу посетило је свештенство Светосимеоновског храма: протопрезвитер Предраг Билић, презвитери Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, ђакон Мирослав Стојановић, као и катихета Бранислав Илић. Након појања пасхалног тропара са стиховима и сугубе јектеније, отац Бранислав, настојатељ ветерничког храма и надлежни парох ове установе, честитао је Празник над празницима запосленима и свим корисницима Дома, нагласивши да радост Васкрсења Христовог увек треба да греје наше срце, како бисмо у тој небоземној радости угодили Васкрслом Господу и постали живи и делатни сведоци Васкрсења. На крају, корисницима Дома су, уз васкршњи поздрав и благослов, подељена васкршња јаја. Посета је окончана пријатним гостопримством и разговором са запосленима ове установе. Извор: Радио Беседа
  7. Споменица – два века Старе цркве у Крагујевцу групе аутора, заједно са фотомонграфијом Шумадија, Поморавље – Душа Србије, аутора - фотографа Предрага Михајловића Цилета и Зорана Петровића, проглашене су књигама 2018. године у крагујевачком издаваштву. Свечано уручење Повеље – Књига године, уприличено је 5. фебруара 2019. године у Народној библиотеци Вук Караџић, у оквиру манифестације Дани крагујевачке књиге. У образложењу одлуке жирија да се управо Споменица Старе цркве која се појавила у издању издавачке куће Каленић Српске православне епархије шумадијске додели ова почаст каже се: -Споменица Два века Старе цркве посвећена је обележавању 200-годишњице цркве Силаска Светог Духа, задужбине Великог књаза Милоша Обреновића. Њен постанак везан је за важну историјску чињеницу – осамостаљење српске државе и Цркве за време Милошеве владавине у Крагујевцу (1818-1841) – што свој одраз налази у текстуалним прилозима које потписује десет аутора, хроничара и научних радника. У њима се стручно и исцрпно износе чињенице о културном наслеђу, покретном и непокретном, које баштини Милошева придворна црква. Осим теолошких радова, у монографији су заступљени и прикази и тумачења историје јавног и приватног живота у престоном Крагујевцу, али и друштвено-политичко пулсирање младе српске државе кроз опис рада новоформираних државотворних установа и првих корака у законодавству, просвети и култури. У обиму од 414 страна, богато је илустрована: поред савремених – ту су и фортографије из фондова документационе грађе Старе цркве, Шумадијске епархије и Бечког државног архива. Њеној информативности доприносе летописни подаци и регистар, а опремљена је и компакт диском. Ова монографија излази из оквира обичне споменице; она сведочи о цивилизацијском и културолошком моделу не само Крагујевца и Шумадије – већ и читавог српског националног бића у периоду његовог формирања између османско-балканског наслеђа и европских утицаја. Чини се да ти утицаји трају до дана данашњих. Ликовно-графичкој опреми Споменице приступило се професионално: тврдог је повеза, једноставних корица чијој лепоти доприноси завршна графичка обрада у виду утиснутог мотива (заштитног знака Јубилеја). Прелом текста је једностубачни, а легенде са објашњењима издвојене су по боји и позицији, при унутрашњим ивицама страница, чиме међусобно стварају ефекат огледала. Графичко решење омота диска прати изглед омота књиге – што доприноси препознатљивости и визуелном идентитету. Примећено је да се обе награђене књиге “беспрекорно преплићу и допуњују, дајући велики допринос култури сећања,” као и да “њихов садржај оплемењује свест о вредности културног наслеђа, његовој шароликости и лепоти у свим појавним обилицима – људским, етнолошким, архитектонским, физичко-географским, стваралачким и уметничким. На основу наведених квалитета, Фотомонографија и Споменица заслужују почасна места у књижним збиркама школа, институција, предузећа, али и озбиљнијим приватним библиотекама. Засигурно су и један од најбољих сувенира којима би Шумадинци или Моравци госте даривали. Повељу је награђенима уручио књижевник Мирко Демић, директор Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу, а у име аутора примили су је архијерејски намесник лепеничко протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протојереј-ставрофор Милић Марковић, старешина Старе цркве. Гордана Јоцић, уредница Радиjа Златоусти Извор: Српска Православна Црква
  8. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква
  9. Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор
  11. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор View full Странице
  12. Представници Савеза Месних Заједница Старе планине позвали су представнике Завода за заштиту природе РЈ из Ниша, ради ванредне експертизе над Рудињском, Погановском и Кусовранском реком, на којима је предвиђена градња мини хидроцентрала. На радост представника Савеза Месних Заједница Старе планине и еколошких активиста данас је спроведена ванредна експертиза од стране стручњака из Завода за заштиту природе, РЈ из Ниша и том приликом је установљено присуство једне заштићене врсте (поточна мрена) и једне строго заштићене врсте (жаба, жутотрби мукач). Жаба на Рудињској реци/Фото: Милица Радаковић Ово је довољна аргументација да се на овим рекама не граде мини хидроцентрале! Осим тога, Александар Панић, председник Савеза Месних Заједница Старе планине поднео је и пријаву због радова у кориту Рудињске реке: – Министарству заштите животне средине – Окружној еколошкој инспекцији – Еколошком инспектору града Пирота – Водопривредној организацији Јужна Морава Ниш Пријава Предмет: Пријава против НН починиоца на кориту Рудињске реке Приватним боравком на уливу Рудињске реке у реку Темштицу (КО Темска) приметио сам да је неком врстом тешке машине речно корито Рудињске реке скренуто у дужини од око стотину метара чиме је део реке преусмерен у новоископани канал а део сталног корита са свим живим организмима је потпуно осушен и уништен. Сува корита река на Старој планини Како имам сазнања да је Рудињска река станиште ретких, заштићених и строго заштићених врста, као грађанин Пирота захтевам од вас да предузмете све неопходне законске радње и поступке на утврђивању одговорности за овај чин вандализма према природи. Са овим својим захтевом упознао сам и све релевантне медије, како проблем не би остао сакривен и без реакције јавности која са оваквим поступцима мора бити упозната. Очекујем вашу брзу реакцију и обавештења јавности о резултатима увиђаја и истраге на проналажењу одговорних за овај чин. Александар Панић, грађанин Пирота Линк према страници: Одбранимо реке Старе планине Зашто се боре грађани Старе планине, Србије и Балкана против градње мини хидроцентрала? Док се у Србији и на Балкану, гуше реке, у Европи се руше бране, зато што су схватили да су уништили екосистеме, изгубили воду, ендемске врсте риба итд. Испод је фотографија рушења бране у Шпанији, једне од већих у Европи. Срушене су и многе друге у Енглеској, Француској, Шпанији… У Европи руше мини хидроцентрале 40% Европских река је у лошем стању, па су кренули у акцију рушења брана још пре 20-ак година. На Балкану је планиран невероватан број (2800) ужасних интервенција на рекама, од којих већина спада у нетакнуте реке Европе. Прочитајте текст Уклањање на хиљаде брана у Европи вратиће живот у реке! Регистар повлашћених произвођача електричне енергије на дан 02. августа 2018. године На сајту Министарства енергетике и рударства се ажурно води списак свих повлашћених произвођача електричне енергије почев од 2010. године. Држава је увођењем тог “злогласног” статуса повлашћених произвођача електричне енергије допринела да се инвеститори обруше на наше реке и потоке, да их стављају у цев и да трајно уништавају природну средину наших планина, потока и река. 1. Мини хидроелектране (МХЕ) Укупно је изграђено и пуштено у рад 126 МХЕ од којих се добија 75.485,60 кW односно 75,49МW електричне енергије. Инвеститори за ове МХЕ су различити, па се И Српска Православна Црква укључила у тај процес и изградила две МХЕ (на реци Студеница и на реци Рача). 2. Соларне електране на земљи Укупно је изграђено и пуштено у рад 18 таквих соларних електрана од којих се добија 5.340,0 кW односно 5,34 МW електричне енергије. 3.Соларне електране на објакту до 30 кW Укупно је изграђено и пуштено у рад 165 таквих соларних електрана од којих се добија 1.971,60 кW односно 1,97 МW електричне енергије. 4.Соларне електране на објекту од 30 кW до 500 кW Укупно је изграђено и пуштено у рад 21 таквих соларних електрана од којих се добија 1.504,10 кW односно 1,50 МW електричне енергије. 5.Електране на ветар Укупно је изграђено и пуштено у рад 17 електрана на ветар од којих се добија 500,0 МW електричне енергије. Пада у очи да је изграђено 7,41 пута мање електране на ветар од броја изграђених МХЕ, али оне дају 6,62 пута висе електричне енергије од енергије коју дају МХЕ. Подаци су преузети са сајта Министарства рударства и енергетике. Дан са пријатељима на Рудињској реци Живот у Рудињској реци/Фото: Милица Радаковић У селу које мирује на августовској врућини чекамо пријатеље из Ниша. Чекамо пијатеље које не познајемо. Морају бити пријатељи,….. ко би иначе на позив за помоћ дошао готово не питавши ко смо, само са разлогом који делимо као болест и као страст. Из помало офуцане службене Ладе излазе људи, насмејани, обични, са речима хвале пиротском буреку, са осмехом и непосредношћу. Чланови екипе Завода за заштиту природе, радне јединице из Ниша … Саша, Андреј, рибочувар Драган. Журе, имају у плану да раде провере на још два мала тока пиротског краја, сад су на Темштици и њеној притоци Рудињској реци, поподне на Јерми и страшном Гребену. Витезови заштите, сигурни, смирени, стручни … Готово силом их наговарамо да поделимо хладовину, разговарамо, питања је много а одговори су као светло. Строго заштићене врсте Пре само неколико дана упутили смо, у сред сезоне годишњих одмора, молбу да Завод у што скоријем времену изврши експертизу живота дна, ихтиофауне и услова станишта Рудињске реке, малог потока који настаје у сакривеним долинама Граникова и Глоговице, мистичних места које чувају забит, добре и зле силе. Добрих је изгледа мање јер се и над овим бисером биодиверзитета, природним плодиштем риба, стаништем ретких птица … надвио облак. Облак неразумља и пусте похлепе, облак глупости и амбиције. Шта друго до још један план са цевоводима, турбинама, сувим коритима, мртвим и отети рекама. Стотине комада рибље млађи заробљене у једном удубљењу са водом на пресушеном току Ређају се мали вирови које једва спајају танушни токови влажног камења, воде готово да и нема али је риба и водоземаца довољно да се река може назвати итекако живом. Агрегат се користи крајње пажљиво јер је овогодишње млађи много, прошлогодишње још више. Коме се чудити више, организмима које су еволуција и природа спремиле да могу преживети у овим тешким условима или људима који се радују сваком налазу у свом научном ритуалу који понављају милионити пут. Пратимо их, фотографишемо, покушавао да понешто кажемо, а још више запамтимо. Селимо се брзо, помажемо јер је неопходно узорковати ток на више места. Сваки нови минут и све је јасније да се налазимо на једном од малих рибљих плодишта у средини која је најближа исконској. Савез месних заједница Старе планиние, грађани Пирота и интернет група Одбранимо реке Старе планине, позвала је Завод за заштиту природе на ову ванредну активност, са првим сазнањима да се Рудињској реци спрема сценарио мини хидроенергетског лудила одобреног просторним планом општине Пирот и решењима и дозволама саме општине. Сумња у штетност оваквог пројекта биће потврђена званичним мишљењем Завода за заштиту природе а увидом у документацију коју ћемо по обичају у градској кући тражити као Свети грал, показаће како је пројекат на Рудињској реци добио грађевинску дозволу у условима које ћемо захваљујући пријатељима, презентовати. Александар Панић Позив на протест против градње мини хидроцентрала на Старој планини Извор: Хронограф
  13. Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ
  14. Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице
  15. Ову значајну установу посетили су ветернички пароси: протопрезвитер Предраг Билић, презвитери Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и катихета Бранислав Илић. Након отпојаног тропара Васкрса са стиховима, корисницима Дома су, уз васкрсни поздрав и благослов, подељена васкршња јаја. Посета је окончана пријатним гостопримством и разговором са запосленима ове установе. Извор: Радио Беседа
  16. По већ устаљеној благословеној пракси, а у духу Пасхалног славља и радости, у Светли понедељак, 9. априла 2018. године, након Литургије служене у храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, пастирска брига Цркве и љубав делатно је показана посетом ветерничког Дома за децу, омладину и старе ометене у развоју. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ову значајну установу посетили су ветернички пароси: протопрезвитер Предраг Билић, презвитери Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и катихета Бранислав Илић. Након отпојаног тропара Васкрса са стиховима, корисницима Дома су, уз васкрсни поздрав и благослов, подељена васкршња јаја. Посета је окончана пријатним гостопримством и разговором са запосленима ове установе. Извор: Радио Беседа View full Странице
  17. Ова зграда из 19. века била је запаљена у погрому 2004. године али је обновљена. Поводом отварања Центра приређене су изложбе фотографија "Стара Приштина" и слика "Сликари приштинске ликовне колоније", а у оквиру свечаног програма наступила је и певачка група "Венац", и културно-уметничко друштво "Копаоник" из Лепосавића. Примарни циљ овог центра биће организовање, промовисање и подстицање културно-уметничких активности Приштеваца и града српске традиције града Приштине. Владика Теодосије је поручио да ће Центар бити место окупљања Срба са Косова и Метохије, али и шире, те да ће представљати место за сабирање Срба у љубави, јединству и слози. "Овде ћемо промовисати и чувати све оно што је свето и вредно, што су наши преци створили и нама предали у наслеђе, а ми дужни да то држимо и чувамо. Из Центра ће се слати порука мира, слоге и јединства", рекао је Владика Теодосије. Данашњој Св. Литургији у храму Св. Николе и свечаности отварања Српског културног центра присуствовали су поред верног народа и чланова културно-уметничког друштва који су приредили и пригодан програм за све госте. Свечаности је испред Владе Србије присуствовао г. Бранимир Стојановић, који је однедавно на дужности државног секретара. За отварање културног центра, како је рекао Стојановић, најзаслужнији је владика рашко-призренски Теодосије. "Данас осећам усхићење као када смо у Грачаници постављали споменик Милошу Обилићу и споменик Краљу Милутину или када је одиграна прва позоришна представа пристинског Народног позоришта чије је сада стално седиште у Грачаници", рекао је Стојановић. Свечаном отварању Центра присуствовао је и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Душан Козарев, који је, честитајући Дан државности – Сретење, рекао да у Приштини, осим Цркве Светог Николе, од данас постоји још једно место за промовисање српске културе и њене баштине. Он је додао да се и данас српски народ бори за исте вредности као и на Сретење 1804. године, када се борио за љубав, правду, поштење, истину, "право на нормалан, срећан и берићетан живот сваког човека, сваког детета, које тек треба да се роди и успе у Србији". "Ово је једна симболична коцкица у великом мозаику повратка српства Приштини, јер српство Приштини и Приштина српству међусобно недостају", додао је Козарев.
  18. На празник Сретења Господњег Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је Св. Литургију у храму Св. Николе у Приштини. Након Св. Литургије Владика је освештао просторије новог Српског културног центра који је смештен у згради старе приштинске Митрополије. Ова зграда из 19. века била је запаљена у погрому 2004. године али је обновљена. Поводом отварања Центра приређене су изложбе фотографија "Стара Приштина" и слика "Сликари приштинске ликовне колоније", а у оквиру свечаног програма наступила је и певачка група "Венац", и културно-уметничко друштво "Копаоник" из Лепосавића. Примарни циљ овог центра биће организовање, промовисање и подстицање културно-уметничких активности Приштеваца и града српске традиције града Приштине. Владика Теодосије је поручио да ће Центар бити место окупљања Срба са Косова и Метохије, али и шире, те да ће представљати место за сабирање Срба у љубави, јединству и слози. "Овде ћемо промовисати и чувати све оно што је свето и вредно, што су наши преци створили и нама предали у наслеђе, а ми дужни да то држимо и чувамо. Из Центра ће се слати порука мира, слоге и јединства", рекао је Владика Теодосије. Данашњој Св. Литургији у храму Св. Николе и свечаности отварања Српског културног центра присуствовали су поред верног народа и чланова културно-уметничког друштва који су приредили и пригодан програм за све госте. Свечаности је испред Владе Србије присуствовао г. Бранимир Стојановић, који је однедавно на дужности државног секретара. За отварање културног центра, како је рекао Стојановић, најзаслужнији је владика рашко-призренски Теодосије. "Данас осећам усхићење као када смо у Грачаници постављали споменик Милошу Обилићу и споменик Краљу Милутину или када је одиграна прва позоришна представа пристинског Народног позоришта чије је сада стално седиште у Грачаници", рекао је Стојановић. Свечаном отварању Центра присуствовао је и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Душан Козарев, који је, честитајући Дан државности – Сретење, рекао да у Приштини, осим Цркве Светог Николе, од данас постоји још једно место за промовисање српске културе и њене баштине. Он је додао да се и данас српски народ бори за исте вредности као и на Сретење 1804. године, када се борио за љубав, правду, поштење, истину, "право на нормалан, срећан и берићетан живот сваког човека, сваког детета, које тек треба да се роди и успе у Србији". "Ово је једна симболична коцкица у великом мозаику повратка српства Приштини, јер српство Приштини и Приштина српству међусобно недостају", додао је Козарев. View full Странице
  19. У Бару страдале маслине старе пола миленијума Од Агенције 31 август, 2017 Представници Друштва маслинара Бар, секретар Фахрудин Мујић и предсједник Ћазим Алковић, су заједно са маслинарима из Шушања Божом Шалтићем и Ивом Перајковићем обишли пожаром оштећене и уништене маслињаке у великом маслинарском комплексу „Плагари“. “Констатоване су огромне штете на стаблима маслина која су стара од 100 до 500 година, па и много више. Многа стабла су потпуно изгорјела и остале су само зелене гране пуне плодова, док су код појединих нагорјеле само поједине гране. Процјењује се да је штету претрпјело више од три стотине стабала вишевјековних маслина. Штета је огромна и ненадокнадива, нико више не може вратити стабла која су на овим теренима опстала више од 500 година. Штету су претрпјеле старе шушањске и спичанске породице Главановића, Перића, Шалтића, Паладина, Перајковића и многе друге, а посебно је жалосно било видјети потпуно сагорјели маслињак Надбискупије Которске, гдје је 40 стабала маслина потпуно унштено”, казао је Ћазим Алковић. Како су нагласили маслинари, штета би била много већа да није било пожртвованих ватрогасаца, полицајаца и војника, а посебно признање одају мјештанима који су били јединствени и спремни да се жртвују како би сачували сваку кућу и стабло маслине. Њих више од педесет је ноћ провело заједно са ватрогасцима и дало све од себе да се пожар обузда. “Показало се да су у Друштву маслинара били у праву када су говорили да је изградња путева кроз маслињаке јако значајна, не само за обраду маслина и примјену агротехничких мјера, већ и за заштиту од пожара. Да је у овом дијелу града било више маслинарских путева, штета би сигурно била значајно мања. И шушањски маслинари су се као и остали Барани радовали овогодишњем роду маслина и жељно чекали бербу, али на жалост стихија је учинила своје и уништала све а не само овогодишњи род. Тешко је било гледати нагорјеле гране пуне зелених плодова. Ако се узме да је свака маслина могла дати 30 килограма квалитетног плода може се закључити да је пропало десет тона плода односно у раној берби најмање тону врхунског маслиновог уља”, казали су из Друштва маслинара. Они се надају да ће Општина Бар и Министарство пољопривреде и руралног развоја након детаљне процјене штете на маслињацима опредјелити одређену помоћ и подршку како би посљедице пожара колико-толико биле ублажене. (БарИнфо)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...