Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'старац'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 38 results

  1. Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. Говорећи о спасењу, казао је да спасења има разних, али да треба бити склон само истинском и правом, истинском, вјечном спасењу. – Потребно нам је да вјерујемо, да као што су мошти Светог Василија нетрулежне и чудотворне и већ пренесене из овог трулежног свијета у онај други, бољи, да ће такво спасење заиста доћи. Ми га као хришћани знамо, али га нажалост, одвећ често заборављамо и не очекујемо. Отуда, драга браћо и сестре, Сретење јесте нама свима опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо, да када Христос други пут дође, не као дијете, него као судија, судија љубави, да се припремимо за истиснко спасење и за будући свијет у коме неће бити жалости, туге, гријеха и болести – казао је о. Дарко и додао да то спасење морамо истински да затражимо. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење и празновање великог празника Сретења Господњег, настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  2. Разговори о духовницима: Саговорник - Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије (Радовић). Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски. Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству. Митрополит Амфилохије: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије. Клитос Јоанидис: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца. Митрополит Aмфилохије: Да, изузетно значајно искуство. Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку. Клитос Јоанидис: Сећате ли се још увек тачно његових речи? Веома је значајно како се опходио са једним интелектуалцем, као што сте вu. Митрополит Амфилохије: Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно. Рекох му: – Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање „постоји ли Бог?“ На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово: – Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају. Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим. Причао ми је да ми помогне: – Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се – шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати – некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље – био сам столар – а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња? Једном другом приликом ми је причао: – Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: „Је ли овај полудео?“ И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године. Благословена душа, Богу посвећена. Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео. Клитос Јоанидис: То је веома лепа слика, баш како нам је даје и Песма над песмама. Митрополит Амфилохије: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече: – Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе. Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече: – Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност. . Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби: – Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш. Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“ Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“. Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи. Онога лета, када сам га поново посетио, владала је дуготрајна суша и месецима није пала ни кап кише. Рече ми тада старац Пајсије: – Видиш, ми људи сагрешујемо и право је да испаштамо. Нисмо достојни да нам Бог ишта друго пошаље. Жао ми је што јадне животиње пате. Ето, пре неки дан дође једна змија, која, јадница, нигде није могла да нађе ни мало воде да попије. Узео сам чашу, и сипао јој воде да пије. Рекох му смејући се: – Зашто ниси позвао мене, старче, да дођем и да змији смрскам главу? Одговорио ми је, и сам се смејући: – Ти си један дивљи Црногорац. Клитос Јоанидис: Види у свему око себе Творевину Божију. Митрополит Амфилохије: И присуство Божије. На Светој Гори има шакала. И, знате, човек се најежи од њиховог завијања, када га зачује увече. А старац ми је рекао: – Немој да се јежиш. То сада почиње шакалска „вечерња“. Они су спремнији за молитву него ми, монаси. Од њих треба да научиш како да појеш химне Свевишњему. Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу. Кроз њега је Бог подигао многе душе и помогао им. Једном, када су га именом споменули у новинама и хвалили га много се забринуо. Не можете да замислите колико се забринуо. Рекао ми је: – Видиш ли, оче, шта пишу о мени? Ја сам најгори од свих, а они ме представљају као да сам свети човек! Ја, који живим на Светој Гори, знам који људи су заиста Божији људи. Али Бог им је подарио Своју милост и они су успели да се сакрију од људских очију, а остао сам само ја да ме представљају као „светог“. И немој да мислиш да ти ово говорим из смирености. Ја сам заиста отпадак земаљски. Извор: Светосавље
  3. Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга. Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази. Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети. „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан. Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи у учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“. „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија. Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска. Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга! извор: Богословија Призрен http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2017/01/blog-post_346.html
  4. ризница богословља

    Пожар у селу Мати и Свети старац Пајсије Светогорац

    То је био онај тренутак кобног 23. јула 2018. када је пожар завршио свој погубни пир по животе људи и њихову имовину у местима Нео Вуџа и Мати (око седам сати увече) и почео да се простире на североисток према месту Агиос Андреас, где се налази дечји камп општине Атина, и ка југозападу према Рафини. Пристигли народ који се налазио у луци Рафина (међу онима који су ту нашли уточиште био је и мој брат), чуо је како удара звоно црквице Светог Николе која се налази на узвишењу изнад саме луке. Пламен се већ претећи приближавао уз саму црквицу. Неколицина људи се успела у двориште храма да би видела да ли је некоме потребна помоћ. Међу њима је била и једна госпођа која је у ходу приметила прилику једног свештеника у раси који је седео на клупи поред самог зидића и коме се ватра приближила. Био је окружен димом и телом окренут директно у правцу пламена. Под утиском тог призора, из даљине је сликала својим мобилним телефоном. Затим је направила још једну фотографију док се приближавала клупи. Међутим, када је пришла клупи, прилика човека је изненада и на тајанствен начин нестала у густом диму. Истог тренутка је сасвим престао да дува демонски олујни ветар, тако да се ватра није проширила на насеље Рафина. Истовремено је стао ветар и на супротном крају пожара који је бацао пламенове у правцу североистока, на самој граници насеља Мати и Агиос Андреас. Захваљујући томе је спасено насеље Рафина као и (што је још важније) област Агиос Андреас са камповима. Важно је напоменути да се 600 малих кампера из насеља Агиос Андреас, у ишчекивању аутобуса који би их евакуисали у Атину, спустило до саме обале у том насељу. Агиос Андреас је област бујне вегетације и густо засађена боровима баш као и Мати. Да се ватра проширила до ње, догодила би се неописива трагедија, много гора од оне која је задесила Мати. При том се ватра ширила несхватљивом брзином, тако да људи нису успевали да побегну, чак ни у аутомобилима. Управо тако су настрадале десетине несрећних жртава пожара које су нађене на обали села Мати. Напред поменута госпођа је пар дана после пожара посетила оца Доротеја, једног младог свештеника врло савремених схватања, који служи у парохијској цркви Успења Пресвете Богородице у селу Мати. Испричала му је догађај са свештеником у раси који је седео на клупи поред црквице Светог Николе и показала му фотографије које је направила. Он јој је најпре одговорио да та црквица нема парохијског свештеника и да у лику на фотографији не препознаје ниједног од парохијских свештеника који служе у широј околини. Уз то се запитао шта би један свештеник ту тражио седећи усред дима. Међутим, када је боље загледао фотографије, узвикнуо је са страхопоштовањем: «Па, то је лик Светог Пајсија!». Пре неколико дана отац Доротеј је препричао казивање ове поменуте госпође моме брату који станује поред цркве Успења. Осим тога, послао му је и фотографије преко вибера, које су тако доспеле и до мене. Ако човек пажљиво погледа фотографије које доносимо у прилогу, видеће једно свештено лице седе косе, обучено у расу, како у руци држи бројаницу, тела окренутог ка пламену и погледа упереног у истом правцу. Сличност са приликом Старца Пајсија је запањујућа. На фотографији која је направљена са краће раздаљине се јасно виде скуфија (монашка капа), као и сандале са чарапама које су биле карактеристичне за Светог Пајсија. Закључак: ● Прва верзија догађаја: Фотографије су фото-монтажа или/и госпођа која је њихов аутор једна је од оних «преподобних» склоних фантазијама или/и отац Доротеј је преварант или/и писац ових редова је наивни дистрибутер исфабрикованих вести ● Друга верзија догађаја: Свети Пајсије, потресен развојем (и демонском оркестрацијом) трагедије, на лицу места се моли Богу да је заустави пре него се догоди нешто још много горе. Бог је услишио молитву Светог и олујни ветар је изненада и потпуно престао да дува. Сами изаберите своју верзију! Никос Кулурис, професор Правног факултета С грчког превела Валентина Аврамовић *** Чланак је објављен на насловној страни кипарских новина Филелефтерос 9. септембра 2018. Аутор чланка је професор на Европском универзитету на Кипру. Извор: Српска Православна Црква
  5. ризница богословља

    Старац Григорије и Дохијар

    Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика. Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге. У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом. Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка. Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича. Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова. Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије. Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио. Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен. Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило. Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника. Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“ Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана. Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“. Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“ Извор: Теологија.нет View full Странице
  6. ризница богословља

    Старац Григорије и Дохијар

    Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика. Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге. У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом. Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка. Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича. Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова. Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије. Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио. Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен. Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило. Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника. Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“ Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана. Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“. Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“ Извор: Теологија.нет
  7. ризница богословља

    Старац Емилијан проигуман Симонопетре: О Литургији

    Међутим, колико пута, живећи у толиким радостима, међу толиким ситницама које нас упијају, заборављамо на небеса? Обавезе као магнети одвлаче срца наша и небо нам представљају као нешто врло високо, као да је стати на тло небеско недостижан подвиг. Ако поред тога човек нема и неко духовно искуство, ако није усмерио срце своје, ако никада није крочио на тло небеско, ако није завирио на небо, опасност је још већа. Кад ти неко прича о неком човеку, можеш осећати извесну радост због доброте тог човека, чежњу да га сусретнеш, међутим, ако га не видиш, постоји опасност да га заборавиш. Ако га видиш, врло је вероватно да ће га срце твоје заволети, приљубити се уз њега и да ће га од тада па надаље непрестано имати на уму. Тако бива и са небом. Када бисмо могли само накратко завирити на небо, да видимо пространство његово, лепоту његову, радост, величанство његово! Тада би у сваком случају било теже да га забораве душе наше. Али како то да постигнемо? Кад су Израиљци хтели да уђу у Јерихон, за којим су толико чезнули, али су знали да је имао високе зидине које нису могли лако савладати, шта су учинили? Послали су уходе да донесу плодове из земље оне. И уходе су заиста донели велике гроздове грожђа; донели су од блага њеног, од дијаманата, од красота њених. Кад Израиљци видеше те плодове, срце им заигра и рекоше: победићемо непријатеље. Навалили су тада на зидине и уз помоћ Божију их срушили и упали у град. Кад бисмо и ми могли да отворимо један прозор ка небу, да га осмотримо и да, ако нам се свиди, ускочимо, уђемо унутра, видимо шта има и учинимо га својим (нама блиским), да га освојимо, задобијемо! То је смелост на коју данас желим да се одважим. Хоћу ли успети? Рекох вам да се прибојавам. Молите се да ми Бог подари реч и истовремено се молите да Он отвори срца ваша, да бисте могли да разумете оно што вам не могу рећи на начин на који бих желео. Ако желиш да видиш и да осмотриш неки предиван предео који се налази иза неког брда, шта ћеш радити? Попећеш се на неки врх и одатле ћеш пустити поглед да се пружа по целом оном дивном простору који си прижељкивао. И ми ћемо то учинити. Дошли смо у храм, у цркву Божију, на место са кога управо врло добро можемо осмотрити небо, у простор који је обасјаван, и украшаван, и преукрашаван незалазном светлошћу Тросунчаног Божанства. Црква у којој смо сада, драги моји, свака црква, јесте печат, изображење, образ, икона, један комад – неба. Кад смо у цркви, заиста осећамо да смо на небу. Зашто у цркви постоји тако велика купола? Да би се срца наша уздизала управо ка небу. Зашто постоје ове дивне двери које се отварају када се служи Литургија? Да би нам показивале како се отварају небеса. Зашто је црква пуна крстова? Зашто је горе насликан Христос Који служи? Да би нам црква показивала да док се налазимо у њој бивамо пренесени на небо. Тајинствено, али и реално живимо небеске тренутке. Зато и Свети Григорије Палама каже да Црква ''лежи на висини, будући неки другачији, анђелски и надовосветски простор'' – простор у коме се налазимо јесте један анђелски, надовосветски простор. ''Храм'', говори нам, ''на небо узводи човека, и (...) њиме га поставља пре Бога свега''; Црква нас узима, подиже и ставља пред Самога Бога. Осећамо ли ми пак то? Постоје ли чула у нашој души која поимају ту стварност кад улазимо у цркву? Али, кави смо ми људи! Знамо све расе паса и коња, знамо биљне врсте, марке аутомобила, радио уређаја, али почесто не знамо оно што је у непосредној вези са нашим животом. Зато желим да данас обратите пажњу на ово што вам говорим. Ако добро размислимо, схватићемо да све што око нас постоји, бескрајне дубине океана, врхови планина, хиљаде и миријаде звезда у ствари нису ништа друго до сиромашно суседство наше планете Земље. Видели сте како радници руше старе куће кад желе да подигну вишеспратнице? Једног дана ће се тако сручити све што у васиони постоји. Ништа неће остати. Остаће само духовно небо где је Христос. Тамо, дакле, управимо поглед свој. Налазимо се у цркви. То је најпогодније место да видимо небо. Али, шта је прозор? Како ћемо га отворити? Е, то је врло једноставно. Прозор је Света Литургија коју служимо. Међутим, будући да нам предстоји да управимо поглед свој ка толико духовним стварима, усмеримо душе своје ка Светом Духу и помолимо му се да светлост Своју усмери на таму наших мисли како би нас просветлио да осетимо, разумемо, усвојимо све оно што се за време Свете Литургије догађа, говори и може чути. Дошли сте с толико труда и по хладноћи. Ваш труд не треба да буде узалудан. Тога ради помолимо се Духу Божијем и у вама неће остати ниједна нејасна помисао. Не треба да одемо одавде ако се срца наша не поклоне Богу, ако не осетимо да су душе наше зарониле у небо и виделе све оно што се на њему дешава. Кад завршимо ову беседу, треба да осећате оно о чему је један светитељ Цркве наше говорио: ''Сада си ми срце душе моје охрабрио и немоћан сам да издржим пламен Твој, зато прославивши Те идем''. О, Боже мој, говори, осетио сам Те, ослушнуо сам Те, видео Те крај себе, осетио сам како ми пробадаш срце стрелама Својим, како сагореваш душу моју, како разбуктаваш пламен који не могу издржати. Зато Те прослављам и одлазим узимајући Те са собом. Он, Христос, научиће нас свакој истини. Дакле, прозор нам је Света Литургија, која је толико знана у живору нашем, на коју смо се од детињства навикли и којој нема ничега сличног ни на небу ни на земљи. Како Литургија почиње? ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа (...) Амин.'' Зашто свештеник тако почиње? Шта жели да каже? Христос пред нама отвара један изузетан призор. Приказује пред нама једно небеско виђење. Христос пред нама отвара Царство Своје. Као што одеш у неку радњу па трговац пред тобом развија ролну тканине и ти је разгледаш, опипаваш, испробаваш издржљивост њену, гледаш њену лепоту и говориш ''ово ћу купити'' – тако Христос у том тренутку чини. Отвара пред нама Царство Своје да га видимо, осетимо, да га се наситимо и кажемо: ово и ја изабирам за живот свој. Да ли пак душе наше то осећају? Свештеник то у оном тренутку схвата пре жртвеником. Срце му снажно лупа, прети му опасност да ослепи као што је Апостол Павле на путу за Дамаск ослепео кад је видео Христа. Његове духовне очи гледају заслепљујућу светлост Божију. Због тога пун заноса узвикује: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...'' Слава Твоја у Царству Твоме, Христе мој, све испуњава. Јесте ли видели како, кад невесту ките да је фотографишу, њен велики вео испуњава целу собу, а крајеви хаљине њене прекривају под како би показали славу и лепоту њену? Управо тако се Црква Христова у том литургијском часу пре нашим очима простире по целом простору. Које је то благословено, прослављено, почаствовано, од свега другог узвишеније Царство? Царство Небеско, Царство Божије, Рај у који нас је Христос ставио, наша Света Црква. Цар је Тросунчани Бог: Отац, Син и Свети Дух. Цареви служитељи су Анђели, Престоли, Начала, Власти, Господства, Силе, многооки Херувими, шестокрили Серафими. Цареве војсковође су Светитељи. Царица је Госпођа Богородица. Верно војници су хришћани, сви они који су спремни да следују Христу ма колико их то коштало, сви они који су спремни да понесу пречасно име Његово, сви они који чине Цркву Његову. Дакле, у часу Свете Литургије сви су с нама: Хрисатос, Светитељи, Богородица, Анђели, верници свих векова. Према томе, кад свештеник говори ''Благословено Царство Оца...'', заборавља сбе, свој дом. Заборавља свет, све што види, и управља срце своје и мисао ка ономе што разуме, ка тајинственом, невидљивом, које Христос ставља пред њега. Управо због тога, осећајући славу Христову, славу Цара небескога, он коленима која дршћу, душом која само што не поклекне под теретом одговорности, очима које продиру у тајне Царства небескога, подрхтавајући говори: ''Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење'' – Теби, Христе мој, Који си толико прослављен, Кога окружују толики Светитељи и Анђели, Теби доликује слава, и част, и поклоњење. Пред нама је, значи, цела Црква. Пред нама се истински, суштински, тајанствено јавља Христос! ''Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима'' , каже Христос. Ово се дешава у часу Свете Литургије. Према томе, шта је наша Литургија? Вероватно сте приметили како се на белом биоскопском платну неки човек, неки предео, који се као трачак појављује у дубини, постепено увећава и сасвим јасно показује. То је Литургија: она, пред нашим очима, постепено открива Христа и Царство Његово. Христос је у овом часу пред нама управо онако како је онда поучавао, чинио да хроми скачу и ходе, слепи прогледавају, мртви васкрсавају. Не долази нам просто у мисао, него стварно долази пред нас, присутан је. Он, учитељ, пророк, чудотворац. Пред нама је сада Христос распети, васкрсли, вазнесени! Све ово што унутар цркве видимо: полијелеји, свештеник, часни дарови, мали и велики вход, све то постају обележја присуства Христовог. Према томе, Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Самога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сам Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет. Литургија је један покрет, хитање, покушај да зграбим Христа, да Га ухватим. Сећате ли се Магдалине? Кад је схватила да је пред њом Христос, рекла је: ''Равуни, Учитељу мој'', и кренула да додирне одећу Његову, тело Његово. Сећате ли се крвоточиве? Док се онолико мноштво људи тискало око Христа, она је ишла да Га се са страхом и поштовањем дотакне. Сећате ли се Томе? Ставио је руке своје у ране и повикао: ''Господ мој и Бог мој''. То и ми у часу Свете Литургије чинимо. И после се питамо где је Христос! Ево Га! Пред нама је, с нама је, поред нас је. ''Учитељ је дошао и зове те'' , рекли су Марији која је плакала за мртвим Лазаром, братом својим. На Литургији је присутан учитељ, Христос, и сваког од нас зове по имену његовом. Онима који то осећају, искре севају из очију и они живе радост Христову. Све се преиспуњава светлошћу. Све прославља Христа. Према томе, кад неко долази на Литургију, треба да долази с помишљу да долази да се сусретне са Христом и још да га са чежњом додирне, као што каже Свети Методије: ''Чедан сам ти и светиљке сам упаљене чувао, Жениче, излазим у сусрет Теби''. Жениче Христе, чувам себе чедним и чистим и упаљене светиљке држим у рукама својим да бих те дочекао. Тако треба да долазимо на Свету Литургију, која је присуство Христа и Царства Његовог. Продубимо то још мало. Због чега чинимо входове? Ви који сте били на вечерњој служби, мало пре сте видели свештеника који је начинио вход и ушао пред жртвеник. Сутра ће се на Литургији, на малом и великом входу, поновити исто. Литургија је једна литија ка жртвенику, једно хођење ка небу. Као што приликом литије о празнику светитеља заштитника нашег града, кроз град проносимо његову икону, лик његов, са рипидама шестокрилих серафима и идемо до трга како бисмо прославили Светитеља нашега, тако је и Литургија наша једна литија, један ход, једно путовање ка Небу. Налазим се на Литургији значи да сам истински, не у машти, ступио на пут који води на небо. Јесте ли запазили да се, када долази до помарачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Дакле, треба да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, Она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''. Према томе, на Литургији путујемо према Царству Христовом и истовремено се налазимо у њему. Христос нас је подигао на небо или, боље, спустио је небо у Цркву нашу. У цркви нам Он у ''мираз'' даје сва добра, спасење наше, свестост, смирење Своје, Своје благодатне дарове уопште. Литургија је за нас као једно заручење. Као што носиш заручнички прстен и то значи обећање брака, управо тако Литургија значи да се сједињујем са Христом, Који ми обећава да ће ме, ако останем веран, у сваком случају увести у Царство Небеско. Већ од ове земље живимо рај. Овде се, дакле, драги моји, савршава та тако велика истина. Овде је, кад вршимо Свету Литургију, присутна цела Црква Христова. Сједињујемо се с Христом и постајемо једно Тело с Њим. Као што, ако узмеш једно бело платно и иза њега поставиш неку веома јаку лампу, оно постаје један светао екран, тако и нас упијају зраци Христови и чине нас христосима. Постајемо храм Христов, постајемо удови Христови, постајемо христоси и Он је глава наша. Глава: ''Христос је глава Цркве'' , значи источник, извор. Кад си жедан, отићи ћеш на чесму да утолиш жеђ. Христос је онај Који залива наше ожеднело срце. Удови наши, тела наша и кости наше постају удови, тела и кости Христове. Живимо животом Христовим и Он на Себе узима живот наш. Као што је један Хлеб који стављамо у свету дарохранилницу, као што је један Хлеб који постављамо на Часну трпезу, као што је један Христос, тако и ми са Христом и међусобно постајемо једно, постајемо један – Христос. Према томе, шта се догађа кад служимо Литургију? Ми приређујемо један пријем, једну вечеру. Позивамо за трпезу своју Светитеље Цркве наше, позивамо свог упокојеног оца, деду, прадеду, вољене особе које су отишле, позивамо Анђеле. И долази нам Сам Христос и на трпезу поставља Тело Своје и Крв Своју. То значи: ''Поменувши све свете, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо''. Пошто смо довели све Свете овде и њима предали себе, пошто смо их замолили и помоћницима себи начинили, надаље предајемо себе Христу. Како се Христос пројављује на Литургији? Обратимо овде пажњу како бисмо то што боље разумели када долазимо на Литургију. Да видите у пракси да је на Литургији присутан Христос и целокупна Црква. Изображење Христа је епископ. Само тамо где је епископ може постојати и Црква Христова. Због тога епископ узлази на узвишени трон како би показао да у том тренутку Христос заузима Своје место међу нама. Тамо где је архијереј, тамо где је епископ, тамо је заиста Христос. Као што је Христос ушао у горњу одају, где су ученици били сабрани, и рекао им: ''Мир вам'' , управо тако Христос узлази на трон кад архијереј узлази на њега, јер Христос је ''Онај Који приноси и Онај Који се приноси'' . Христос у суштини врши Литургију, а сви ми смо сабрани око Њега. Кад нема архијереја, ту је његов заступник који по канонима Цркве треба да има дозволу епископа. Ако нема дозволу архијереја, не може се служити Литургија. Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега ли? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Када одозго ставља епитрахиљ, то је ако да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа. Гледаш свештеника у одежди? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не носи такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призор, једно небеско виђење, која указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама. Отварају се дакле Часне Двери и за жртвеником се појављује свештеник. Међутим, зашто свештеник не гледа у нас, него у жртвеник? Стоји пред жртвеником и произноси прозбе, молбе, моли Христа као наш посредник. Кад након тога буде изишао на вход, опет ће проћи између нас не погледавши нас. Он је онај који предводи, који узлази, који нас води путем небеским. Шта свештеник ради те непрестано иде напред не гледајући на нас? Пазите да схватите. Јесте ли се икад пели до метеорских манастира? Јесте ли икада били у Великом Метеору? У древна времена људи су се на Метеоре успињали мрежом. Стављали су их унутра, везивали им очи како се не би јављала несвестица и подизали их чекрком. Касније су начинили један врло узан путељак, тик уз стену, који је узлазио до врха брда Преображења. Кад би неко долазио, како да се попне тим малим путићем? Кад би гледао у провалију, стропоштао би се и изгубио. У тим приликама би силазио један калуђер, посетиоцу давао мантију и говорио му: ''Док се ја пењем и гледам увис, ти се држи за мене. Попећемо се заједно. Међутим, не гледај доле. Ако погледаш, пашћеш и повући ћеш и мене''. Тим путићем би калуђер водио посетиоца док је овоме лупало срце јер је знао да је доле хаос. Водио би га около-наоколо и кад би стигли горе, говорио: ''Ах, овде је Христос!'' И свештеник чини управо то. Узводи нас уским путем. Пази, не гледај доле, да те што земаљско не обмане. Срце увис, нека ум твој буде као соко како би могао прелетети небо и небеса! Копнене, земаљске животиње не лете. Постани соко, гледај високо! У међувремену појци певају антифоне: ''Молитвама Богородице, Спаситељу, спаси нас''. Комбинују их са разним стиховима из псалтира, који су пророштва о доласку Христовом: проричу да Христос долази међу нас. Потом свештеник усхићен чини мали вход јер је он, у ствари, као и Мојсије, ушао у облак који крије Христа. Сетимо се Мојсија кад је узишао на Синај. Какви су оно били громови, какви потреси, какав огањ, дим, страх и трепет! Бог је присутан! Управо тако је пред свештеником присутан Бог. Наравно, овде нема земљотреса, да се не бисмо уплашили, нема дима, него само дим од тамјана, који мирише. Свештеник зна да Христос иде испред и више не може да издржи, те се срце његово пролама у речи: ''Јер си Свет, Боже наш, и Теби славу узносимо''. Свет си, јединствен си, Боже мој. Гледа жртвеник и сигуран је да је присутан Бог, Дух Свети, Анђели. Прошао је поре нас у малом входу и дошавши на уобичајено место, свештеник се помолио Христу да заједно с његовим входом буде и вход светих Анђела и Арханђела. У продужетку говори: ''Благословен је вход светих Твојих''. Благосиља вход за време кога заједно са свештеником улазе и редови анђелски и на хиљаде анђела и облаци Светитеља. Заједно с њима, на мислена небеса узлази и свештеник. Због тога, преплашен да га не спали огањ Божији, говори: ''Јер си Свет, Боже''. Ја сам грешан, али немој ме спалити, Боже мој. Имао сам срећу да упознам једног светог човека који би толико пута, кад би ишао да служи, излазио од жртвеника са једним надземаљским погледом, са очима које су гледале изван и изнад хоризонта! Служио је сам с једним својим искушеником којем је говорио: ''Изиђи напоље, изиђи, изиђи брзо''. Затварао би врата и остајао сам за жртвеником. Седео би сат-два. Након тога, пошто би причао, пошто би дух његов био умиван светлошћу Божанском, пошто би очи његове сјале светлошћу Његовом, излазио би поново и отварао врата. ''Ходи'', говорио би искушенику, ''ходи. Овде је био Свети Дух, тамо серафими, онде Херувими'' и сав дрхтао, но дрхтањем препуним радости и среће. И Свети Спиридон је ''Анђеле имао за саслужитеље своје''. Заиста је свештеник саслужитељ Анђела и Светитеља. А и народ, будући да зна ово, пева анђелску песму: ''Свети Боже, Свети моћни, Свети бесмртни''. Поју и анђели: ''Свет, Свет, Свет'', и понављамо и ми песму њихову. Тако, земља и небо, сви постајемо један хор, једно славље, једна песма. И додајемо: ''Помилуј нас''. То је вапај грешног човека, јер су Анђели свети и пресвети. А на великом входу заједно с Анђелима смо и ми грешни и недостојни. Како је то страшно и дивно! Пролази Христос и са Њим Светитељи, Анђели и, заједно с њима, и ја, грешни свештеник. Због тога су у древна времена побожни цареви, кад би бивао велики вход, са својом свитом пратили свештеника као почасна пратња Небескога Цара Који је у том часу пролазио. Постоји предање да се неки цар у једном таквом часу заноса, осећајући грозницу присуства Христовог и присуства Анђела, у царској одећи и са круном на глави стропоштао на под. Након анђелеске песме и пошто се прочита Апостол, када се свештеник припрема да чита Јеванђеље, први пут се окреће према народу и благосиља га: ''Мир свима''. У том часу не благосиља свештеник, благосиља Сам Христос. Када је требало да се Христос узнесе на небо, подигао је руке, благословио ученике и они су му се поклонили и отишли. Управо то се дешава у овом часу. Свештеник, посредник, грешник, повлачи се и сада оставља да Сам Христос служи! Због тога он на малом входу испред главе држи Јеванђеље, не да би скривао лице, нго да се види како не постоји он, него само Христос. И пошто он уздигне Јеванђеље, певамо: ''Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу''. Поклањамо се Христу, а не Јеванђељу, не свештенику. Пред нама је Христос Који подучава, Христос Који служи, Христос Који говори, Христос Који се у свештенику крије. Пре тога свештеник говори: ''Премудрост, смерно стојмо''. Шта значи: ''Смерно стојмо''? ''Ово говори желећи да треперимо при сусрету са Богом и Тајнама Његовим, и да не будемо немарни, него пажње и стремљења њему пуни.'' Да са трепетом, чежњом, пажњом, смерно чекаш да видиш Христа и општиш са Њиме. Због тога Му се клањамо. Такође, на великом входу, кад пролази Христос, свештеник говори: ''Да помене Господ Бог све нас у Царству Своме''. А сваки од нас говори: ''Помени ме, Господе, у Царству Своме''. Гледамо Христа очима душе и молимо Га да нас се сети. Сходно томе, Господ служи. Господ пролази између нас. Господ долази да узме дарове наше да би их положио на жртвеник. Приносимо хлеб и вино као дарове. Хлеб одржава човека и даје му живот, док му вино даје издржљивост и здравље. Према томе, када Христу дајемо хлеб и вино, дајемо му оно што нас храни, што нам даје живот. Тајанствено, символички, Христу приносимо живот свој, здравље, добробитије своје, приносимо Му себе – приносимо Му своје тешкоће, своје боли, патње, децу своју, приносимо Му све, све што је наше и цео свет. Принос бива уз изговарање молитве приношења. Именица приношење (грч. αναφορα) произлази из сложеног глагола ανα+φερω (горе+носити, тј. узносити, приносити). Значи, Христос у овом страшном часу у наднебесни Свој жртвеник прима дарове наше, живот наш који му приносимо, прима нас. Према томе, кад идемо на Литургију, идемо да узмемо Христа. Али, претходно треба да будемо спремни да му дамо што год нам затражи, да му дамо себе. Ако имамо скривене задршке, не можемо се сјединити са Христом. У том часу се пред нама јавља заклани Христос. И ми треба да се осећамо закланим (тј. жртвованим) Њега ради, да будемо спремни, ако затреба, да будемо заклани. Дакле, Христос се непрестано јавља пред нама и поје се алилуја. За време малог входа, након читања Апостола и великог входа певамо алилуја. Шта значи алилуја? Алилуја је један поздрав који се говори на свадби Христовој. За свадбе имамо посебне благослове и жеље. ''Да живите срећни хиљаду година'', желиш младенцима. Алилуја је свадбена песма, поздрав на свадби Христовој, кад се Христос жени душом која је невеста Његова. Литургија, дакле, са богојављењима својим, са присуством Христовим, представља склапање једног тајног брака са Господом. Брак се назива и радост. Христос као да нам на Литургији говори: ''Уђи у радост Господа свога'' , на свадбу Господа свога. Ако не желиш? Ако не желиш, куда ћеш поћи да се сакријеш? Где год да пођеш, у дубине морске или у висине небеске, наићи ћеш на Његово присуство. Негде ће те уловити. Зар није боље да се сам предаш? Видећеш колика ће бити радост твоја! Ако одбијеш, за тебе ће то бити самоубиство. Свештеник, након што причести људе, подиже свети путир и говори: ''Свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.'' Подсећа нас на Вазнесење Христово. То је тренутак у ком нам Христос обећава да ће заувек бити са нама. Пошто примимо Светога Духа, пошто видимо Тајне Царства, можемо поћи са очима душе препуним лепота које смо видели. Према томе, драги моји, наша Литургија јесте зарука са Христом, једна свадба. Она нас одводи у Царство Његово. После ћемо поново изићи и поћи кућама својим заједно са страстима својим, гресима, малодушношћу својом. Није битно. Поново ћемо ићи на Литургију, поново ћемо се ухватити за Христа, поново ће нас Он обожити. И тако, уз непрестану борбу, у сталном ходу, напред је свештеник, ми отрага, стићи ћемо у Царство Небеско. Идемо ли на Литургију са том чежњом? Осигурали смо Царство Небеско. На Литургији смо видели како се отварају небеса. Видели смо добра Царства Небескога. Узели смо ''мираз'' свој, Светог Духа. Научили смо да у рукама својим можемо имати Онога Кога тражимо, да и ми, грешне душе, у Цркви можемо да га се дохватимо. Долазимо тако сваки пут да се дохватимо Христа и да Га тајанствено и невидљиво стављамо у себе. И одлазећи са душама које славе, рецимо: ''Поверимо Њему душе своје и предајмо Му живот свој.'' Поверимо душе своје Христу Кога смо видели, и посветимо Му животе своје, ''и разгоримо срца своја огњем љубави Његове''. Распламсајмо срца своја огњем љубави Његове, огњем који у нама сажиже сваку трулеж, који нас очишћује и припрема за живот вечни. Преузето из: Жички благовесник, часопис Епархије жичке Божићни број / децембар-март 2007/2008. (37-45 стр.)
  8. (Беседа изговорена у цркви Светог Николе у Трикали 31. јануара 1971.) Данас ћу се, драги моји, осмелити на нешто велико. Покушаћу нешто што свакако превазилази моје моћи. Међутим, учинићу то из љубави према онима који су ме, устремљеног погледа и отворених ушију, толико пута слушали на овом месту. Тема која нас у ово време заокупља јесте духовни живот. Духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмераван, заоденут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Светог Духа и небо је циљ његов, чежња његова, било његово, свакодневна брига његова. Међутим, колико пута, живећи у толиким радостима, међу толиким ситницама које нас упијају, заборављамо на небеса? Обавезе као магнети одвлаче срца наша и небо нам представљају као нешто врло високо, као да је стати на тло небеско недостижан подвиг. Ако поред тога човек нема и неко духовно искуство, ако није усмерио срце своје, ако никада није крочио на тло небеско, ако није завирио на небо, опасност је још већа. Кад ти неко прича о неком човеку, можеш осећати извесну радост због доброте тог човека, чежњу да га сусретнеш, међутим, ако га не видиш, постоји опасност да га заборавиш. Ако га видиш, врло је вероватно да ће га срце твоје заволети, приљубити се уз њега и да ће га од тада па надаље непрестано имати на уму. Тако бива и са небом. Када бисмо могли само накратко завирити на небо, да видимо пространство његово, лепоту његову, радост, величанство његово! Тада би у сваком случају било теже да га забораве душе наше. Али како то да постигнемо? Кад су Израиљци хтели да уђу у Јерихон, за којим су толико чезнули, али су знали да је имао високе зидине које нису могли лако савладати, шта су учинили? Послали су уходе да донесу плодове из земље оне. И уходе су заиста донели велике гроздове грожђа; донели су од блага њеног, од дијаманата, од красота њених. Кад Израиљци видеше те плодове, срце им заигра и рекоше: победићемо непријатеље. Навалили су тада на зидине и уз помоћ Божију их срушили и упали у град. Кад бисмо и ми могли да отворимо један прозор ка небу, да га осмотримо и да, ако нам се свиди, ускочимо, уђемо унутра, видимо шта има и учинимо га својим (нама блиским), да га освојимо, задобијемо! То је смелост на коју данас желим да се одважим. Хоћу ли успети? Рекох вам да се прибојавам. Молите се да ми Бог подари реч и истовремено се молите да Он отвори срца ваша, да бисте могли да разумете оно што вам не могу рећи на начин на који бих желео. Ако желиш да видиш и да осмотриш неки предиван предео који се налази иза неког брда, шта ћеш радити? Попећеш се на неки врх и одатле ћеш пустити поглед да се пружа по целом оном дивном простору који си прижељкивао. И ми ћемо то учинити. Дошли смо у храм, у цркву Божију, на место са кога управо врло добро можемо осмотрити небо, у простор који је обасјаван, и украшаван, и преукрашаван незалазном светлошћу Тросунчаног Божанства. Црква у којој смо сада, драги моји, свака црква, јесте печат, изображење, образ, икона, један комад – неба. Кад смо у цркви, заиста осећамо да смо на небу. Зашто у цркви постоји тако велика купола? Да би се срца наша уздизала управо ка небу. Зашто постоје ове дивне двери које се отварају када се служи Литургија? Да би нам показивале како се отварају небеса. Зашто је црква пуна крстова? Зашто је горе насликан Христос Који служи? Да би нам црква показивала да док се налазимо у њој бивамо пренесени на небо. Тајинствено, али и реално живимо небеске тренутке. Зато и Свети Григорије Палама каже да Црква ''лежи на висини, будући неки другачији, анђелски и надовосветски простор'' – простор у коме се налазимо јесте један анђелски, надовосветски простор. ''Храм'', говори нам, ''на небо узводи човека, и (...) њиме га поставља пре Бога свега''; Црква нас узима, подиже и ставља пред Самога Бога. Осећамо ли ми пак то? Постоје ли чула у нашој души која поимају ту стварност кад улазимо у цркву? Али, кави смо ми људи! Знамо све расе паса и коња, знамо биљне врсте, марке аутомобила, радио уређаја, али почесто не знамо оно што је у непосредној вези са нашим животом. Зато желим да данас обратите пажњу на ово што вам говорим. Ако добро размислимо, схватићемо да све што око нас постоји, бескрајне дубине океана, врхови планина, хиљаде и миријаде звезда у ствари нису ништа друго до сиромашно суседство наше планете Земље. Видели сте како радници руше старе куће кад желе да подигну вишеспратнице? Једног дана ће се тако сручити све што у васиони постоји. Ништа неће остати. Остаће само духовно небо где је Христос. Тамо, дакле, управимо поглед свој. Налазимо се у цркви. То је најпогодније место да видимо небо. Али, шта је прозор? Како ћемо га отворити? Е, то је врло једноставно. Прозор је Света Литургија коју служимо. Међутим, будући да нам предстоји да управимо поглед свој ка толико духовним стварима, усмеримо душе своје ка Светом Духу и помолимо му се да светлост Своју усмери на таму наших мисли како би нас просветлио да осетимо, разумемо, усвојимо све оно што се за време Свете Литургије догађа, говори и може чути. Дошли сте с толико труда и по хладноћи. Ваш труд не треба да буде узалудан. Тога ради помолимо се Духу Божијем и у вама неће остати ниједна нејасна помисао. Не треба да одемо одавде ако се срца наша не поклоне Богу, ако не осетимо да су душе наше зарониле у небо и виделе све оно што се на њему дешава. Кад завршимо ову беседу, треба да осећате оно о чему је један светитељ Цркве наше говорио: ''Сада си ми срце душе моје охрабрио и немоћан сам да издржим пламен Твој, зато прославивши Те идем''. О, Боже мој, говори, осетио сам Те, ослушнуо сам Те, видео Те крај себе, осетио сам како ми пробадаш срце стрелама Својим, како сагореваш душу моју, како разбуктаваш пламен који не могу издржати. Зато Те прослављам и одлазим узимајући Те са собом. Он, Христос, научиће нас свакој истини. Дакле, прозор нам је Света Литургија, која је толико знана у живору нашем, на коју смо се од детињства навикли и којој нема ничега сличног ни на небу ни на земљи. Како Литургија почиње? ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа (...) Амин.'' Зашто свештеник тако почиње? Шта жели да каже? Христос пред нама отвара један изузетан призор. Приказује пред нама једно небеско виђење. Христос пред нама отвара Царство Своје. Као што одеш у неку радњу па трговац пред тобом развија ролну тканине и ти је разгледаш, опипаваш, испробаваш издржљивост њену, гледаш њену лепоту и говориш ''ово ћу купити'' – тако Христос у том тренутку чини. Отвара пред нама Царство Своје да га видимо, осетимо, да га се наситимо и кажемо: ово и ја изабирам за живот свој. Да ли пак душе наше то осећају? Свештеник то у оном тренутку схвата пре жртвеником. Срце му снажно лупа, прети му опасност да ослепи као што је Апостол Павле на путу за Дамаск ослепео кад је видео Христа. Његове духовне очи гледају заслепљујућу светлост Божију. Због тога пун заноса узвикује: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...'' Слава Твоја у Царству Твоме, Христе мој, све испуњава. Јесте ли видели како, кад невесту ките да је фотографишу, њен велики вео испуњава целу собу, а крајеви хаљине њене прекривају под како би показали славу и лепоту њену? Управо тако се Црква Христова у том литургијском часу пре нашим очима простире по целом простору. Које је то благословено, прослављено, почаствовано, од свега другог узвишеније Царство? Царство Небеско, Царство Божије, Рај у који нас је Христос ставио, наша Света Црква. Цар је Тросунчани Бог: Отац, Син и Свети Дух. Цареви служитељи су Анђели, Престоли, Начала, Власти, Господства, Силе, многооки Херувими, шестокрили Серафими. Цареве војсковође су Светитељи. Царица је Госпођа Богородица. Верно војници су хришћани, сви они који су спремни да следују Христу ма колико их то коштало, сви они који су спремни да понесу пречасно име Његово, сви они који чине Цркву Његову. Дакле, у часу Свете Литургије сви су с нама: Хрисатос, Светитељи, Богородица, Анђели, верници свих векова. Према томе, кад свештеник говори ''Благословено Царство Оца...'', заборавља сбе, свој дом. Заборавља свет, све што види, и управља срце своје и мисао ка ономе што разуме, ка тајинственом, невидљивом, које Христос ставља пред њега. Управо због тога, осећајући славу Христову, славу Цара небескога, он коленима која дршћу, душом која само што не поклекне под теретом одговорности, очима које продиру у тајне Царства небескога, подрхтавајући говори: ''Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење'' – Теби, Христе мој, Који си толико прослављен, Кога окружују толики Светитељи и Анђели, Теби доликује слава, и част, и поклоњење. Пред нама је, значи, цела Црква. Пред нама се истински, суштински, тајанствено јавља Христос! ''Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима'' , каже Христос. Ово се дешава у часу Свете Литургије. Према томе, шта је наша Литургија? Вероватно сте приметили како се на белом биоскопском платну неки човек, неки предео, који се као трачак појављује у дубини, постепено увећава и сасвим јасно показује. То је Литургија: она, пред нашим очима, постепено открива Христа и Царство Његово. Христос је у овом часу пред нама управо онако како је онда поучавао, чинио да хроми скачу и ходе, слепи прогледавају, мртви васкрсавају. Не долази нам просто у мисао, него стварно долази пред нас, присутан је. Он, учитељ, пророк, чудотворац. Пред нама је сада Христос распети, васкрсли, вазнесени! Све ово што унутар цркве видимо: полијелеји, свештеник, часни дарови, мали и велики вход, све то постају обележја присуства Христовог. Према томе, Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Самога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сам Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет. Литургија је један покрет, хитање, покушај да зграбим Христа, да Га ухватим. Сећате ли се Магдалине? Кад је схватила да је пред њом Христос, рекла је: ''Равуни, Учитељу мој'', и кренула да додирне одећу Његову, тело Његово. Сећате ли се крвоточиве? Док се онолико мноштво људи тискало око Христа, она је ишла да Га се са страхом и поштовањем дотакне. Сећате ли се Томе? Ставио је руке своје у ране и повикао: ''Господ мој и Бог мој''. То и ми у часу Свете Литургије чинимо. И после се питамо где је Христос! Ево Га! Пред нама је, с нама је, поред нас је. ''Учитељ је дошао и зове те'' , рекли су Марији која је плакала за мртвим Лазаром, братом својим. На Литургији је присутан учитељ, Христос, и сваког од нас зове по имену његовом. Онима који то осећају, искре севају из очију и они живе радост Христову. Све се преиспуњава светлошћу. Све прославља Христа. Према томе, кад неко долази на Литургију, треба да долази с помишљу да долази да се сусретне са Христом и још да га са чежњом додирне, као што каже Свети Методије: ''Чедан сам ти и светиљке сам упаљене чувао, Жениче, излазим у сусрет Теби''. Жениче Христе, чувам себе чедним и чистим и упаљене светиљке држим у рукама својим да бих те дочекао. Тако треба да долазимо на Свету Литургију, која је присуство Христа и Царства Његовог. Продубимо то још мало. Због чега чинимо входове? Ви који сте били на вечерњој служби, мало пре сте видели свештеника који је начинио вход и ушао пред жртвеник. Сутра ће се на Литургији, на малом и великом входу, поновити исто. Литургија је једна литија ка жртвенику, једно хођење ка небу. Као што приликом литије о празнику светитеља заштитника нашег града, кроз град проносимо његову икону, лик његов, са рипидама шестокрилих серафима и идемо до трга како бисмо прославили Светитеља нашега, тако је и Литургија наша једна литија, један ход, једно путовање ка Небу. Налазим се на Литургији значи да сам истински, не у машти, ступио на пут који води на небо. Јесте ли запазили да се, када долази до помарачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Дакле, треба да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, Она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''. Према томе, на Литургији путујемо према Царству Христовом и истовремено се налазимо у њему. Христос нас је подигао на небо или, боље, спустио је небо у Цркву нашу. У цркви нам Он у ''мираз'' даје сва добра, спасење наше, свестост, смирење Своје, Своје благодатне дарове уопште. Литургија је за нас као једно заручење. Као што носиш заручнички прстен и то значи обећање брака, управо тако Литургија значи да се сједињујем са Христом, Који ми обећава да ће ме, ако останем веран, у сваком случају увести у Царство Небеско. Већ од ове земље живимо рај. Овде се, дакле, драги моји, савршава та тако велика истина. Овде је, кад вршимо Свету Литургију, присутна цела Црква Христова. Сједињујемо се с Христом и постајемо једно Тело с Њим. Као што, ако узмеш једно бело платно и иза њега поставиш неку веома јаку лампу, оно постаје један светао екран, тако и нас упијају зраци Христови и чине нас христосима. Постајемо храм Христов, постајемо удови Христови, постајемо христоси и Он је глава наша. Глава: ''Христос је глава Цркве'' , значи источник, извор. Кад си жедан, отићи ћеш на чесму да утолиш жеђ. Христос је онај Који залива наше ожеднело срце. Удови наши, тела наша и кости наше постају удови, тела и кости Христове. Живимо животом Христовим и Он на Себе узима живот наш. Као што је један Хлеб који стављамо у свету дарохранилницу, као што је један Хлеб који постављамо на Часну трпезу, као што је један Христос, тако и ми са Христом и међусобно постајемо једно, постајемо један – Христос. Према томе, шта се догађа кад служимо Литургију? Ми приређујемо један пријем, једну вечеру. Позивамо за трпезу своју Светитеље Цркве наше, позивамо свог упокојеног оца, деду, прадеду, вољене особе које су отишле, позивамо Анђеле. И долази нам Сам Христос и на трпезу поставља Тело Своје и Крв Своју. То значи: ''Поменувши све свете, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо''. Пошто смо довели све Свете овде и њима предали себе, пошто смо их замолили и помоћницима себи начинили, надаље предајемо себе Христу. Како се Христос пројављује на Литургији? Обратимо овде пажњу како бисмо то што боље разумели када долазимо на Литургију. Да видите у пракси да је на Литургији присутан Христос и целокупна Црква. Изображење Христа је епископ. Само тамо где је епископ може постојати и Црква Христова. Због тога епископ узлази на узвишени трон како би показао да у том тренутку Христос заузима Своје место међу нама. Тамо где је архијереј, тамо где је епископ, тамо је заиста Христос. Као што је Христос ушао у горњу одају, где су ученици били сабрани, и рекао им: ''Мир вам'' , управо тако Христос узлази на трон кад архијереј узлази на њега, јер Христос је ''Онај Који приноси и Онај Који се приноси'' . Христос у суштини врши Литургију, а сви ми смо сабрани око Њега. Кад нема архијереја, ту је његов заступник који по канонима Цркве треба да има дозволу епископа. Ако нема дозволу архијереја, не може се служити Литургија. Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега ли? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Када одозго ставља епитрахиљ, то је ако да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа. Гледаш свештеника у одежди? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не носи такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призор, једно небеско виђење, која указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама. Отварају се дакле Часне Двери и за жртвеником се појављује свештеник. Међутим, зашто свештеник не гледа у нас, него у жртвеник? Стоји пред жртвеником и произноси прозбе, молбе, моли Христа као наш посредник. Кад након тога буде изишао на вход, опет ће проћи између нас не погледавши нас. Он је онај који предводи, који узлази, који нас води путем небеским. Шта свештеник ради те непрестано иде напред не гледајући на нас? Пазите да схватите. Јесте ли се икад пели до метеорских манастира? Јесте ли икада били у Великом Метеору? У древна времена људи су се на Метеоре успињали мрежом. Стављали су их унутра, везивали им очи како се не би јављала несвестица и подизали их чекрком. Касније су начинили један врло узан путељак, тик уз стену, који је узлазио до врха брда Преображења. Кад би неко долазио, како да се попне тим малим путићем? Кад би гледао у провалију, стропоштао би се и изгубио. У тим приликама би силазио један калуђер, посетиоцу давао мантију и говорио му: ''Док се ја пењем и гледам увис, ти се држи за мене. Попећемо се заједно. Међутим, не гледај доле. Ако погледаш, пашћеш и повући ћеш и мене''. Тим путићем би калуђер водио посетиоца док је овоме лупало срце јер је знао да је доле хаос. Водио би га около-наоколо и кад би стигли горе, говорио: ''Ах, овде је Христос!'' И свештеник чини управо то. Узводи нас уским путем. Пази, не гледај доле, да те што земаљско не обмане. Срце увис, нека ум твој буде као соко како би могао прелетети небо и небеса! Копнене, земаљске животиње не лете. Постани соко, гледај високо! У међувремену појци певају антифоне: ''Молитвама Богородице, Спаситељу, спаси нас''. Комбинују их са разним стиховима из псалтира, који су пророштва о доласку Христовом: проричу да Христос долази међу нас. Потом свештеник усхићен чини мали вход јер је он, у ствари, као и Мојсије, ушао у облак који крије Христа. Сетимо се Мојсија кад је узишао на Синај. Какви су оно били громови, какви потреси, какав огањ, дим, страх и трепет! Бог је присутан! Управо тако је пред свештеником присутан Бог. Наравно, овде нема земљотреса, да се не бисмо уплашили, нема дима, него само дим од тамјана, који мирише. Свештеник зна да Христос иде испред и више не може да издржи, те се срце његово пролама у речи: ''Јер си Свет, Боже наш, и Теби славу узносимо''. Свет си, јединствен си, Боже мој. Гледа жртвеник и сигуран је да је присутан Бог, Дух Свети, Анђели. Прошао је поре нас у малом входу и дошавши на уобичајено место, свештеник се помолио Христу да заједно с његовим входом буде и вход светих Анђела и Арханђела. У продужетку говори: ''Благословен је вход светих Твојих''. Благосиља вход за време кога заједно са свештеником улазе и редови анђелски и на хиљаде анђела и облаци Светитеља. Заједно с њима, на мислена небеса узлази и свештеник. Због тога, преплашен да га не спали огањ Божији, говори: ''Јер си Свет, Боже''. Ја сам грешан, али немој ме спалити, Боже мој. Имао сам срећу да упознам једног светог човека који би толико пута, кад би ишао да служи, излазио од жртвеника са једним надземаљским погледом, са очима које су гледале изван и изнад хоризонта! Служио је сам с једним својим искушеником којем је говорио: ''Изиђи напоље, изиђи, изиђи брзо''. Затварао би врата и остајао сам за жртвеником. Седео би сат-два. Након тога, пошто би причао, пошто би дух његов био умиван светлошћу Божанском, пошто би очи његове сјале светлошћу Његовом, излазио би поново и отварао врата. ''Ходи'', говорио би искушенику, ''ходи. Овде је био Свети Дух, тамо серафими, онде Херувими'' и сав дрхтао, но дрхтањем препуним радости и среће. И Свети Спиридон је ''Анђеле имао за саслужитеље своје''. Заиста је свештеник саслужитељ Анђела и Светитеља. А и народ, будући да зна ово, пева анђелску песму: ''Свети Боже, Свети моћни, Свети бесмртни''. Поју и анђели: ''Свет, Свет, Свет'', и понављамо и ми песму њихову. Тако, земља и небо, сви постајемо један хор, једно славље, једна песма. И додајемо: ''Помилуј нас''. То је вапај грешног човека, јер су Анђели свети и пресвети. А на великом входу заједно с Анђелима смо и ми грешни и недостојни. Како је то страшно и дивно! Пролази Христос и са Њим Светитељи, Анђели и, заједно с њима, и ја, грешни свештеник. Због тога су у древна времена побожни цареви, кад би бивао велики вход, са својом свитом пратили свештеника као почасна пратња Небескога Цара Који је у том часу пролазио. Постоји предање да се неки цар у једном таквом часу заноса, осећајући грозницу присуства Христовог и присуства Анђела, у царској одећи и са круном на глави стропоштао на под. Након анђелеске песме и пошто се прочита Апостол, када се свештеник припрема да чита Јеванђеље, први пут се окреће према народу и благосиља га: ''Мир свима''. У том часу не благосиља свештеник, благосиља Сам Христос. Када је требало да се Христос узнесе на небо, подигао је руке, благословио ученике и они су му се поклонили и отишли. Управо то се дешава у овом часу. Свештеник, посредник, грешник, повлачи се и сада оставља да Сам Христос служи! Због тога он на малом входу испред главе држи Јеванђеље, не да би скривао лице, нго да се види како не постоји он, него само Христос. И пошто он уздигне Јеванђеље, певамо: ''Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу''. Поклањамо се Христу, а не Јеванђељу, не свештенику. Пред нама је Христос Који подучава, Христос Који служи, Христос Који говори, Христос Који се у свештенику крије. Пре тога свештеник говори: ''Премудрост, смерно стојмо''. Шта значи: ''Смерно стојмо''? ''Ово говори желећи да треперимо при сусрету са Богом и Тајнама Његовим, и да не будемо немарни, него пажње и стремљења њему пуни.'' Да са трепетом, чежњом, пажњом, смерно чекаш да видиш Христа и општиш са Њиме. Због тога Му се клањамо. Такође, на великом входу, кад пролази Христос, свештеник говори: ''Да помене Господ Бог све нас у Царству Своме''. А сваки од нас говори: ''Помени ме, Господе, у Царству Своме''. Гледамо Христа очима душе и молимо Га да нас се сети. Сходно томе, Господ служи. Господ пролази између нас. Господ долази да узме дарове наше да би их положио на жртвеник. Приносимо хлеб и вино као дарове. Хлеб одржава човека и даје му живот, док му вино даје издржљивост и здравље. Према томе, када Христу дајемо хлеб и вино, дајемо му оно што нас храни, што нам даје живот. Тајанствено, символички, Христу приносимо живот свој, здравље, добробитије своје, приносимо Му себе – приносимо Му своје тешкоће, своје боли, патње, децу своју, приносимо Му све, све што је наше и цео свет. Принос бива уз изговарање молитве приношења. Именица приношење (грч. αναφορα) произлази из сложеног глагола ανα+φερω (горе+носити, тј. узносити, приносити). Значи, Христос у овом страшном часу у наднебесни Свој жртвеник прима дарове наше, живот наш који му приносимо, прима нас. Према томе, кад идемо на Литургију, идемо да узмемо Христа. Али, претходно треба да будемо спремни да му дамо што год нам затражи, да му дамо себе. Ако имамо скривене задршке, не можемо се сјединити са Христом. У том часу се пред нама јавља заклани Христос. И ми треба да се осећамо закланим (тј. жртвованим) Њега ради, да будемо спремни, ако затреба, да будемо заклани. Дакле, Христос се непрестано јавља пред нама и поје се алилуја. За време малог входа, након читања Апостола и великог входа певамо алилуја. Шта значи алилуја? Алилуја је један поздрав који се говори на свадби Христовој. За свадбе имамо посебне благослове и жеље. ''Да живите срећни хиљаду година'', желиш младенцима. Алилуја је свадбена песма, поздрав на свадби Христовој, кад се Христос жени душом која је невеста Његова. Литургија, дакле, са богојављењима својим, са присуством Христовим, представља склапање једног тајног брака са Господом. Брак се назива и радост. Христос као да нам на Литургији говори: ''Уђи у радост Господа свога'' , на свадбу Господа свога. Ако не желиш? Ако не желиш, куда ћеш поћи да се сакријеш? Где год да пођеш, у дубине морске или у висине небеске, наићи ћеш на Његово присуство. Негде ће те уловити. Зар није боље да се сам предаш? Видећеш колика ће бити радост твоја! Ако одбијеш, за тебе ће то бити самоубиство. Свештеник, након што причести људе, подиже свети путир и говори: ''Свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.'' Подсећа нас на Вазнесење Христово. То је тренутак у ком нам Христос обећава да ће заувек бити са нама. Пошто примимо Светога Духа, пошто видимо Тајне Царства, можемо поћи са очима душе препуним лепота које смо видели. Према томе, драги моји, наша Литургија јесте зарука са Христом, једна свадба. Она нас одводи у Царство Његово. После ћемо поново изићи и поћи кућама својим заједно са страстима својим, гресима, малодушношћу својом. Није битно. Поново ћемо ићи на Литургију, поново ћемо се ухватити за Христа, поново ће нас Он обожити. И тако, уз непрестану борбу, у сталном ходу, напред је свештеник, ми отрага, стићи ћемо у Царство Небеско. Идемо ли на Литургију са том чежњом? Осигурали смо Царство Небеско. На Литургији смо видели како се отварају небеса. Видели смо добра Царства Небескога. Узели смо ''мираз'' свој, Светог Духа. Научили смо да у рукама својим можемо имати Онога Кога тражимо, да и ми, грешне душе, у Цркви можемо да га се дохватимо. Долазимо тако сваки пут да се дохватимо Христа и да Га тајанствено и невидљиво стављамо у себе. И одлазећи са душама које славе, рецимо: ''Поверимо Њему душе своје и предајмо Му живот свој.'' Поверимо душе своје Христу Кога смо видели, и посветимо Му животе своје, ''и разгоримо срца своја огњем љубави Његове''. Распламсајмо срца своја огњем љубави Његове, огњем који у нама сажиже сваку трулеж, који нас очишћује и припрема за живот вечни. Преузето из: Жички благовесник, часопис Епархије жичке Божићни број / децембар-март 2007/2008. (37-45 стр.) View full Странице
  9. Старец Амфилохије је био монах у манастиру Светог Јована Богослова на острву Патмосу, где је Свети Јован Богослов примио божанско откривење које је заблежио у књизи Откривење. Старец је такође служио као игуман манастира. Он је такође установио женске манастире и сиротиште. Будући духовник је рођен 13. децембра 1889. године од родитеља Емануела и Ирине Макрис и добио је име Атанасије. Рођен је у великој породици једноставних сеоских људи. Чак и као дете, Атанасије је био веома побожан, чак се држао правила поста која се тичу млечних производа и док је био дете. Када је Атанасије имао пет година, убедио је своју куму да проведе остатак свога живота девствено. Атанасије је одлучио да се замонаши кад је имао седамнаест година. Замолио је родитељски благослов, који су му радосно дали. Марта 1906. ушао је у манастир Светог Јована Богослова на Патмосу; у августу стекао је љубав старог братства, постао је монах расофорник и добио монашко име Амфилохије.Борећи се против страсти и искушења, Амфилохије је себи завео строг пост. Године 1911. игуман манастира Светог Јована Богослова послао је Амфилохија на Свету Гору да изучи дуборез; марта 1913. замонашен је у велику схиму од старца Антонијадиса. Старац Амфилохије је посетио светиње у Египту и Светој земљи. У Јерусалиму је замолио Патријарха да га прими као кустоса при Светом гробу Христовом. Иако је Патријарх био спреман да то учини, манастир је настојао на томе да се он поврати, и послали су га у испосницу Аполон, где се подвизавао и старац Макарије са којим је усугубио молитве. Међутим, 1919. г. Амфилохије буде рукоположен за јерођакона, а ускоро затим за јеромонаха, и буде причислен манастирском метоху на острву Косу, одакле је по Додеканезу исповедао људе. Године 1926. послат је у пећину Откривења на Патмосу, где је провео много времена са студентима Црквене академије која је дала многе старце и игумане. Године 1937. италијанске окупационе власти протерале су старца Амфилохија у Грчку, где су га примили чланови Братства Зои у Атини, одакле је путовао по целој Грчкој, па и на Крит где је постао духовни отац. Његов изгон је окончан 1939. и старец Амфилохије се вратио на Патмос, где је примљен са великом радошћу. Овде се није хтео примити игуманског положаја, него је обитавао у манастирским метосима и у женском манастиру Благовести. Па и опасности од Италијана и Немаца нису се одразиле на благочестиви живот овог старца. Године 1947. старац Амфилохије је окупио малу групу монахиња да се прихвате сирочића са острва Родоса (у то време веома сиромашног), па је у том циљу организовано сиротиште у коме је било и одељење за труднице. На Васкрс 1968. старец Амфилохије је осетио своју блажену кончину, и би му допуштено да две године припрема себе и своју духовну децу за растанак. Молио се Богу у сузама како би што боље подучио своја духовна чада, после чега су му се Мајка Божија и Свети Јован Богослов јавили у сну и обавестили га да ће он ускоро починути. Обавивши последње припреме, преставио се 16. априла 1970. године. Одликовао се многим врлинама, љубави, смирењем и очинским старањем о својој духовној деци. Много је полагао на монаштво и православно мисионарење. И сам је странствовао током ратних година и касније. Поред тога, старец је основао многе манастире на појединим грчким острвима и био је управник дечјих домова и сиротишта. Доносимо један његов духовн савет: „Молим вас да у животу примењујете ову заповест: старајте се неговати љубав пред лицем Христовим у таквој мери да када изговарате Његово име сузе теку из ваших очију. Срце ваше треба да памти врлинама. Када Христос постане ваш Учитељ, Он ће бити ваш Путоводитељ, ваш Брат, ваш Отац и ваш Старец.“ Извор: Српска Правослвна Црква
  10. Свети Синод Васељенске Патријаршије донео је одлуку да канонизује старца Амфилохија (Макриса) Патмоског (1889-1970) на седници у среду 29. августа 2018. године. Старец Амфилохије је био монах у манастиру Светог Јована Богослова на острву Патмосу, где је Свети Јован Богослов примио божанско откривење које је заблежио у књизи Откривење. Старец је такође служио као игуман манастира. Он је такође установио женске манастире и сиротиште. Будући духовник је рођен 13. децембра 1889. године од родитеља Емануела и Ирине Макрис и добио је име Атанасије. Рођен је у великој породици једноставних сеоских људи. Чак и као дете, Атанасије је био веома побожан, чак се држао правила поста која се тичу млечних производа и док је био дете. Када је Атанасије имао пет година, убедио је своју куму да проведе остатак свога живота девствено. Атанасије је одлучио да се замонаши кад је имао седамнаест година. Замолио је родитељски благослов, који су му радосно дали. Марта 1906. ушао је у манастир Светог Јована Богослова на Патмосу; у августу стекао је љубав старог братства, постао је монах расофорник и добио монашко име Амфилохије.Борећи се против страсти и искушења, Амфилохије је себи завео строг пост. Године 1911. игуман манастира Светог Јована Богослова послао је Амфилохија на Свету Гору да изучи дуборез; марта 1913. замонашен је у велику схиму од старца Антонијадиса. Старац Амфилохије је посетио светиње у Египту и Светој земљи. У Јерусалиму је замолио Патријарха да га прими као кустоса при Светом гробу Христовом. Иако је Патријарх био спреман да то учини, манастир је настојао на томе да се он поврати, и послали су га у испосницу Аполон, где се подвизавао и старац Макарије са којим је усугубио молитве. Међутим, 1919. г. Амфилохије буде рукоположен за јерођакона, а ускоро затим за јеромонаха, и буде причислен манастирском метоху на острву Косу, одакле је по Додеканезу исповедао људе. Године 1926. послат је у пећину Откривења на Патмосу, где је провео много времена са студентима Црквене академије која је дала многе старце и игумане. Године 1937. италијанске окупационе власти протерале су старца Амфилохија у Грчку, где су га примили чланови Братства Зои у Атини, одакле је путовао по целој Грчкој, па и на Крит где је постао духовни отац. Његов изгон је окончан 1939. и старец Амфилохије се вратио на Патмос, где је примљен са великом радошћу. Овде се није хтео примити игуманског положаја, него је обитавао у манастирским метосима и у женском манастиру Благовести. Па и опасности од Италијана и Немаца нису се одразиле на благочестиви живот овог старца. Године 1947. старац Амфилохије је окупио малу групу монахиња да се прихвате сирочића са острва Родоса (у то време веома сиромашног), па је у том циљу организовано сиротиште у коме је било и одељење за труднице. На Васкрс 1968. старец Амфилохије је осетио своју блажену кончину, и би му допуштено да две године припрема себе и своју духовну децу за растанак. Молио се Богу у сузама како би што боље подучио своја духовна чада, после чега су му се Мајка Божија и Свети Јован Богослов јавили у сну и обавестили га да ће он ускоро починути. Обавивши последње припреме, преставио се 16. априла 1970. године. Одликовао се многим врлинама, љубави, смирењем и очинским старањем о својој духовној деци. Много је полагао на монаштво и православно мисионарење. И сам је странствовао током ратних година и касније. Поред тога, старец је основао многе манастире на појединим грчким острвима и био је управник дечјих домова и сиротишта. Доносимо један његов духовн савет: „Молим вас да у животу примењујете ову заповест: старајте се неговати љубав пред лицем Христовим у таквој мери да када изговарате Његово име сузе теку из ваших очију. Срце ваше треба да памти врлинама. Када Христос постане ваш Учитељ, Он ће бити ваш Путоводитељ, ваш Брат, ваш Отац и ваш Старец.“ Извор: Српска Правослвна Црква View full Странице
  11. ризница богословља

    Старац Мојсије Синаит*

    Човеков живот добија смисао када схвати да није играчка у рукама судбине и да овај свет није џунгла, као што многи говоре. Зло у свету потиче од нас. Постоји духовни закон у складу са којим нам се узвраћа зло преко људи који нису са Христом и који су својом слободном вољом опредељени да чине зло. Тим духовним законом управља Бог. Видите, ја данас могу да учиним неко зло, али Бог који види моју немоћ неће дозволити да ми се узврати злом у овом тренутку моје слабости, него га допушта касније, мало по мало, онда када будем имао снаге и благодати, да не бих пао у безнађе. Када увидим да Господ управља мојим животом, лако ми је да Му се препустим и све поверим у Његове руке. Ако нам је Он дао све, па и цео наш живот, кога другог да волим више од Њега? Где да нађем бољег пријатеља? За мене постоји само Он и свим својим бићем окрећем се Њему. Које су Господње заповести? То су заповести о љубави: да љубиш Господа Бога свога и ближњег свога као себе самог. Свети Макарије то појашњава и каже да треба да волим и да применим љубав. Неки схватају љубав као теорију, али љубав није теорија, него делање, и то треба да прихватим својом слободном вољом. Имамо слободну вољу, али је она болесна. Зато се старац Мојсије сваког дана овако моли: “Господе, молим те излечи моју болесну вољу тако да хоћу и желим оно што Ти хоћеш од мене.” Морамо да разумемо да смо болесни и да тражимо помоћ, јер ће нам тада доћи благодат да заволимо. Управо то и свети Макарије наглашава. Он каже да када човек схвати све ово што смо горе навели, од Бога добија благодат. Са њом је могуће да човек оствари и оно што је за њега најтеже. Човек се боји када га Христос позове. Пита се како да то оствари. Свети Макарије на то одговара: “Од тебе се тражи само да то схватиш, а потом ће ти Бог дати благодат да оствариш све оно што су постигли светитељи”. Зар су светитељи били нешто друго од нас? Многи од нас одмахују руком говорећи да то могу само свети. Грешка! Сви смо предодређени да будемо свети! Ми сви сада смо само особе (појединци, јединке, атоми). Атом (у грчком језику ова реч поред тога што означава најмању јединицу материје, има значење: особa, појединaц, јединкa – прим.прев.) је нешто што цепа, а што је и само расцепљено (одатле и атомска енергија). Шта треба да учинимо? Треба да постанемо личности, ипостаси. Бог је личност. Он је ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. Он је Онај који је био, који јесте и који ће бити. Позвани смо и ми да постанемо личности. То ћемо постићи Његовим благословом и благодаћу. Свети Макарије каже: “Не бојте се. Када будете схватили у себи ту велику истину, да Бог управља свиме, да је Бог наш трајни удео, по речи светог старца Порфирија, онда је све могуће. Тада се човеково срце успокојава, ослађује, тихује. Не пада у агонију због зла у свету, не узнемирава се због проблема личне карте, економске кризе и слично, него све препушта Богу. Мој живот је у Његовим рукама. Мој живот је Његов живот. Све препуштам у Његове руке. Он процењује када ће ме узети Себи. Погледајте како је Језекиљ, који је био веома грешан цар Израиљев, молио Бога да му дарује продужетак живота и добио од Њега петнаест година. Треба и ми да тражимо од Бога да нам дарује време јер још увек нисмо принели плодове покајања. Сваки пут када прилазимо светом Причешћу управо то треба да тражимо: “Господе, прими мене недостојног који ти прилазим и даруј ми (да нам дарује јер нисмо достојни тога што иштемо од Њега) да принесем плод достојан покајања и спасења. Молим Бога да свима нама то дарује. ----------------------------------- * Старац Мојсије Синаит је грчки старац који се подвизава вец 30 година на надморској висини од 2.000 м у једној пећиници која се налази тачно насупрот врха свете планине Синај у Египту. Од његове милостиње живе десетине бедуина са којима у својој пећиници дели храну коју му доносе поклоници. У прилогу је превод разговора са грчким поклоницима из 2012. о смислу човековог живота, духовном закону, двема највећим заповестима Божијим и како да их спроведемо у дело, о болесној вољи цовековој и Божијој благодати која је лечи, о поверењу у Бога и покајању. Са грчког превела Валентина Аврамовић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. ризница богословља

    Старац Мојсије Синаит*

    Тим духовним законом управља Бог. Видите, ја данас могу да учиним неко зло, али Бог који види моју немоћ неће дозволити да ми се узврати злом у овом тренутку моје слабости, него га допушта касније, мало по мало, онда када будем имао снаге и благодати, да не бих пао у безнађе. Када увидим да Господ управља мојим животом, лако ми је да Му се препустим и све поверим у Његове руке. Ако нам је Он дао све, па и цео наш живот, кога другог да волим више од Њега? Где да нађем бољег пријатеља? За мене постоји само Он и свим својим бићем окрећем се Њему. Које су Господње заповести? То су заповести о љубави: да љубиш Господа Бога свога и ближњег свога као себе самог. Свети Макарије то појашњава и каже да треба да волим и да применим љубав. Неки схватају љубав као теорију, али љубав није теорија, него делање, и то треба да прихватим својом слободном вољом. Имамо слободну вољу, али је она болесна. Зато се старац Мојсије сваког дана овако моли: “Господе, молим те излечи моју болесну вољу тако да хоћу и желим оно што Ти хоћеш од мене.” Морамо да разумемо да смо болесни и да тражимо помоћ, јер ће нам тада доћи благодат да заволимо. Управо то и свети Макарије наглашава. Он каже да када човек схвати све ово што смо горе навели, од Бога добија благодат. Са њом је могуће да човек оствари и оно што је за њега најтеже. Човек се боји када га Христос позове. Пита се како да то оствари. Свети Макарије на то одговара: “Од тебе се тражи само да то схватиш, а потом ће ти Бог дати благодат да оствариш све оно што су постигли светитељи”. Зар су светитељи били нешто друго од нас? Многи од нас одмахују руком говорећи да то могу само свети. Грешка! Сви смо предодређени да будемо свети! Ми сви сада смо само особе (појединци, јединке, атоми). Атом (у грчком језику ова реч поред тога што означава најмању јединицу материје, има значење: особa, појединaц, јединкa – прим.прев.) је нешто што цепа, а што је и само расцепљено (одатле и атомска енергија). Шта треба да учинимо? Треба да постанемо личности, ипостаси. Бог је личност. Он је ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. Он је Онај који је био, који јесте и који ће бити. Позвани смо и ми да постанемо личности. То ћемо постићи Његовим благословом и благодаћу. Свети Макарије каже: “Не бојте се. Када будете схватили у себи ту велику истину, да Бог управља свиме, да је Бог наш трајни удео, по речи светог старца Порфирија, онда је све могуће. Тада се човеково срце успокојава, ослађује, тихује. Не пада у агонију због зла у свету, не узнемирава се због проблема личне карте, економске кризе и слично, него све препушта Богу. Мој живот је у Његовим рукама. Мој живот је Његов живот. Све препуштам у Његове руке. Он процењује када ће ме узети Себи. Погледајте како је Језекиљ, који је био веома грешан цар Израиљев, молио Бога да му дарује продужетак живота и добио од Њега петнаест година. Треба и ми да тражимо од Бога да нам дарује време јер још увек нисмо принели плодове покајања. Сваки пут када прилазимо светом Причешћу управо то треба да тражимо: “Господе, прими мене недостојног који ти прилазим и даруј ми (да нам дарује јер нисмо достојни тога што иштемо од Њега) да принесем плод достојан покајања и спасења. Молим Бога да свима нама то дарује. ----------------------------------- * Старац Мојсије Синаит је грчки старац који се подвизава вец 30 година на надморској висини од 2.000 м у једној пећиници која се налази тачно насупрот врха свете планине Синај у Египту. Од његове милостиње живе десетине бедуина са којима у својој пећиници дели храну коју му доносе поклоници. У прилогу је превод разговора са грчким поклоницима из 2012. о смислу човековог живота, духовном закону, двема највећим заповестима Божијим и како да их спроведемо у дело, о болесној вољи цовековој и Божијој благодати која је лечи, о поверењу у Бога и покајању. Са грчког превела Валентина Аврамовић Извор: Српска Православна Црква
  13. Звучни запис беседе Величанственим литургијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит запорошки и мелитопољски Лука из Украјинске православне цркве Московског Патријархата, Њихова Преосвештенства Епископи умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, аустралијско-новозеландски Силуан,тимочки Иларион и домаћин сабрања епископ ваљевски Милутин. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Амфилохије је казао да се Бог најљепше открива у Његовим светима. „Диван је Бог и своју љепоту нам открива и у овом дану, на овом мјесту и светом сабрању. Све љепоте које је Бог уписао у Својој свеукупној творевини су сабране у једном најобичнијем људском лику. Али људски лик не само што сјаји том љепотом свеукупне Божије творевине него је у исто вријеме много савршенији и дубљи, а Бог је најсавршеније открио себе у Његовим светима. На првом мјесту то су Свети пророци и апостоли а послије њих сви који се крштавају у име Његово до нашега времена и до краја свијета и вијека. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Истичући да је у Ћелијама засијала та чудесна Божанска љепота на посебан начин, Митрополит је казао да се Господ ту јавио и открио преко Светих оца Јустина и владике Николаја. „На овом светом мјесту Бог је послао двојицу Својих нових изабраника, светитеља, Богоносаца и Христоносаца, Светог владику Николаја Охридског Жичког и Лелићког и Светога оца нашега Јустина Ћелијскога. Два дивна чудесна свједока живога Бога који не само да су вјеровали и написали драгоцјене књиге о Њему, него су са Њим срели на начин на који се са Њим среле жене мироносице, Свети апостоли и пророци“, рекао је владика Амфилохије. Говорећи да је Бог Светом Николају у Дахау и током његовог живота, подарио очи којима је видио све тајне овога свијета, Митрополит је подсјетио да је на овом мјесту владика Николај започео Тајну Боговиђења и Тајновиђења а наставио његов ученик Свети Јустин. „Овдје на овом мјесту је не само живио, подвизавао се и служио Господу свакодневне Литургије Свети наш отац Јустин, него се такође срео са живим Господом. То потврђује и свједочи све оно што је написао. Читајте списе његове и Светога Николаја па ћете видјети да то нијесу писали обични интеклектуалци, зналци Светога писма и књига светих Божијих људи, већ људи који су се срели са живим Богом, Христом Господом. Оно што су видјели и чули, опипали рукама својим, као и први апостоли, то су посвједочили и свједоче и данас. Као што је Св. Николај пророк нашега времана, исто тако се овдје чуо и пророчки глас Светога старца Јустина. Одјекује тај глас до данас и то његово виђење и знање, мудрост коју је поцрпио из сусрета са живим Господом коме је посветио читав живот. То знање и мудрост је оно што нас и данас сабира овдје око ове древне Ћелијске светиње и његовог ћивота, рекао је Митрополит Амфилохије наглашавајући да су свети Божији људи живи свједоци живога Господа. Владика је истакао да велики сабор око имена Божијега и живих свједока који су Богу послужили и Бога видјели овдје траје вјековима и све се више умножава. „Данас смо дошли овдје да се и ми поклонимо Христу Богу нашем, Богочовјеку, једином Спаситељу и Искупитељу свијета и да у исто вријеме целивамо и ћивот овог сасуда Божије благодати, Светога старца Јустина, да цјеливамо не би ли и ми осветили своје очи гледајући ову љепоту Божију, осветили своје усне, срце и ум том истом вјером и животом којим је освештао себе Свети Јустин и пророк лелићки Свети Николај,закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у својој архипастирској бесједи у у манастиру Ћелије. Благодаримо протонамеснику Слободану Алексићу, главном и одговорном уреднику радија „Источник“ на снимку литургијске беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Празник Светог Јустина Ћелијског данас је торженствено и молитвено прослављен у манастиру Ћелије код Ваљева гдје је овај Божији угодник живио, служио и проповједао последњих 30 година свога живота. Звучни запис беседе Величанственим литургијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит запорошки и мелитопољски Лука из Украјинске православне цркве Московског Патријархата, Њихова Преосвештенства Епископи умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, аустралијско-новозеландски Силуан,тимочки Иларион и домаћин сабрања епископ ваљевски Милутин. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Амфилохије је казао да се Бог најљепше открива у Његовим светима. „Диван је Бог и своју љепоту нам открива и у овом дану, на овом мјесту и светом сабрању. Све љепоте које је Бог уписао у Својој свеукупној творевини су сабране у једном најобичнијем људском лику. Али људски лик не само што сјаји том љепотом свеукупне Божије творевине него је у исто вријеме много савршенији и дубљи, а Бог је најсавршеније открио себе у Његовим светима. На првом мјесту то су Свети пророци и апостоли а послије њих сви који се крштавају у име Његово до нашега времена и до краја свијета и вијека. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Истичући да је у Ћелијама засијала та чудесна Божанска љепота на посебан начин, Митрополит је казао да се Господ ту јавио и открио преко Светих оца Јустина и владике Николаја. „На овом светом мјесту Бог је послао двојицу Својих нових изабраника, светитеља, Богоносаца и Христоносаца, Светог владику Николаја Охридског Жичког и Лелићког и Светога оца нашега Јустина Ћелијскога. Два дивна чудесна свједока живога Бога који не само да су вјеровали и написали драгоцјене књиге о Њему, него су са Њим срели на начин на који се са Њим среле жене мироносице, Свети апостоли и пророци“, рекао је владика Амфилохије. Говорећи да је Бог Светом Николају у Дахау и током његовог живота, подарио очи којима је видио све тајне овога свијета, Митрополит је подсјетио да је на овом мјесту владика Николај започео Тајну Боговиђења и Тајновиђења а наставио његов ученик Свети Јустин. „Овдје на овом мјесту је не само живио, подвизавао се и служио Господу свакодневне Литургије Свети наш отац Јустин, него се такође срео са живим Господом. То потврђује и свједочи све оно што је написао. Читајте списе његове и Светога Николаја па ћете видјети да то нијесу писали обични интеклектуалци, зналци Светога писма и књига светих Божијих људи, већ људи који су се срели са живим Богом, Христом Господом. Оно што су видјели и чули, опипали рукама својим, као и први апостоли, то су посвједочили и свједоче и данас. Као што је Св. Николај пророк нашега времана, исто тако се овдје чуо и пророчки глас Светога старца Јустина. Одјекује тај глас до данас и то његово виђење и знање, мудрост коју је поцрпио из сусрета са живим Господом коме је посветио читав живот. То знање и мудрост је оно што нас и данас сабира овдје око ове древне Ћелијске светиње и његовог ћивота, рекао је Митрополит Амфилохије наглашавајући да су свети Божији људи живи свједоци живога Господа. Владика је истакао да велики сабор око имена Божијега и живих свједока који су Богу послужили и Бога видјели овдје траје вјековима и све се више умножава. „Данас смо дошли овдје да се и ми поклонимо Христу Богу нашем, Богочовјеку, једином Спаситељу и Искупитељу свијета и да у исто вријеме целивамо и ћивот овог сасуда Божије благодати, Светога старца Јустина, да цјеливамо не би ли и ми осветили своје очи гледајући ову љепоту Божију, осветили своје усне, срце и ум том истом вјером и животом којим је освештао себе Свети Јустин и пророк лелићки Свети Николај,закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у својој архипастирској бесједи у у манастиру Ћелије. Благодаримо протонамеснику Слободану Алексићу, главном и одговорном уреднику радија „Источник“ на снимку литургијске беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Да не буде забуне и коментара "Старац је живео у неким за Хришћане лепшим временима", или "Старац је живео на Светој Гори међу монасима па на њих мисли", и сл. Старац Порфирије је наш савременик и дуго година је служио у парохијској цркви, дакле мисли на нас данас и овде баш овакве какви смо.
  16. -Ја кадим људе а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо смерно“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника. Старче, да ли сви треба да се причешћују? -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Да не буде забуне и коментара "Старац је живео у неким за Хришћане лепшим временима", или "Старац је живео на Светој Гори међу монасима па на њих мисли", и сл. Старац Порфирије је наш савременик и дуго година је служио у парохијској цркви, дакле мисли на нас данас и овде баш овакве какви смо. View full Странице
  17. Тринаестог фебруара, у 104. години живота уснуо је у Господу подвижник благочешћа Добри Добрев, који је скупљао милостињу на улицама бугарске престонице и који је постао највећи добротвор катедралног храма светог Александра Невског за целу његову историју   На дан уочи старчеве сахране молимо читаоце да се помоле за упокојење душе деде Добрија и предлажемо чланак са сајта Православие.ру, написан мало пре његовог стогодишњег јубилеја. Бугарски старац Добри Добрев је 14. јула 2014. године напунио 100 година. Он је познат у целој Бугарској. Аскета, одшелник, бесребреник, а у исто време ктитор многих бугарских храмова и манастира. Прикупљање прилога за обнављање Божјих храмова, било је његово главно занимање последњих неколико деценија. Даривао је храмовима огромне суме, а себи није остављао ни гроша. Добрија се могао угледати на улицама бугарске престонице у свако време. Нису му били страшни ни мраз, ни несрећа, није се бојао да остане гладан, нити се срдио када би сретао људе безосећајне према његовом богоугодном делу. Лице његово је увек сијало благошћу и кротошћу. Био је спреман да пољуби дечију руку, која би спуштала монету у његову чинију; био је спреман да говори о Богу са сваким пролазником; да благодари за прилог. Ипак, старац Добри није био просјак. Није желео да га непознати људи спашавају од овоземаљских потреба, желео је да сам спаси своју душу. Може ли се назвати просјаком човек који не брине за своје потребе и који сакупља новац за високе мисије, далеке од материјалних добара? Даривати храму значи даривати долазећим покољењима, улагати у светлу, благочестиву будућност, у умножавање човекољубља. Тако је сматрао старац Добри и није тражио никакве захвалнице и признања. Поштовао је људе и није чувао у души никакво зло. Видео је да је свет око њега егоистичан, и није очајавао, већ је давао пример својим прилозима. Зато му се многи клањају. Судбина бесребреника Много шта из живота старца Доброг је остала тајна. Добри старац није желео да буде познат, и није хтео да објављује детаље свог житија-свог живота. Било му је довољно што га знају као добричину, који је сакупљао новац и прилагао бугарским храмовима и манастирима. Није сматрао да је његов лични живот важнији од заједничког дела. Овај човек, широко отвореног срца родио се 1914. године у селу Бајлово, познатом као мала домовина другог великог Бугарина – Елина Пелина. Оно се загубило негде у западним огранцима Ихтиманске Средње Горе. Деда Добри имао је четворо деце. Двоје од њих је надживео. Једна од кћери се бринула о њему, премда живи у Софији. Није скривао огорчење, које су му доносили лажни гласови о томе да је оставио децу без наследства и разделио новце, које су потомци добили након поделе породичне имовине. Стога се и детаљима о породици није делио. Из његове прошлости се зна да је у рату оглувео због гранате која је пала тик уз њега. Шта га је подстакло да постане Божји путник, о томе није говорио. Сам Елин Пелин писао је: „Лепо је моје родно село, лепо, али врло бедно.“ А деда Добри је чинио то место духовно богато. Колико су се сећали становници села, деда Добри је обилазио храмове и манастире по свој Бугарској, прикупљао прилоге и помагао им. Његови сељани су скоро сваког дана, видевши овог доброг Самарјанина, били апсолутно сигурни у то, да ће он дати где треба сваку кованицу која падне у његову чинију. Били су сигурни и у то да ни једном није себи ништа оставио. Скромни дом за велику душу Данашњи дом деда Добрије налази се свега неколико корака од куће-споменика његовог познатог мештанина Јелина Пелина. Јер је наш светитељ из Бајлова одавно постао прави аскета и оставио лагодности свог родног дома наследницима и рођацима. Добри је живео у малом, бедном собичку у двору сеоске цркве у част равноапостолних Кирила и Методија. Премда је имао кревет, ипак је више волео да спава на поду: не желећи да се користи никаквим добрима савремене цивилизације. На столу његове скромне собе су само парче хлеба и половина парадајза. Међутим, њему је то било довољно да преживи дан. У зимско, хладно и непријатно јутро људи су га могли видети засучених рукава, у старом црној прегачи како носи даске или ведра са водом кроз црквену порту. Поред храма је стајао столарски материјал и машине. Реновирање крова је завршено, али је предстојало још да се обнови старо здање. Новац за његово обнављање, природно, приложио је добри деда. Без обзира на своје године, активно је помагао у раду локалним радницима. Сеоску цркву је саградио мајстор Ганчо Трифонов 1884.године и чува се као споменик културе. Ипак, недавно се бајловски баћушка упокојио, па је повремено долазио свештеник из суседног села да богослужи. Зато је деда Добри ујутру сам отварао цркву, а ноћу је затварао. Дошљак из прошлости – или… будућности У својој аутентичној одећи –опанцима и ручно плетеном кафтану, са дугачким белим власима и седом брадом старац се многима чинио као дошљак из прошлости. Појавом више подсећа на најпоштованијег подвижника Бугарске Цркве – преподобног Јована Рилског, него да савременика данашњег неморала и корупције. Као да је коракнуо у ово време из старих времена, када је владао добар морал, а милосрђе и вера имали здраву основу. У исто време деда Добри је дошљак… из будућности у буквалном смислу те речи. Дошљак који се није умарао да путује између свог села и осталих крајева, и при томе да наставља своје богоугодно дело подршке Цркве и духовности. Када је Добри Добрев био млађи, често је преовладавао пешице растојање од Бајлова до Софије, а то је више од 25 километара. После, више није могао да рачуна на своје остареле ноге и користи аутобус. Пошто су га добро познавали, возачи му нису наплаћивали превоз. Често, да би обезбедио себи храну, уздао се у доброчинство пролазника. Лети, дешавало се, пролазници су могли видети деду Доброг како једе слатку, зрелу лубеницу коју му је неко поклонио. Свете мисије Последњих година деда Добри је најчешће ишао у храм светог благоверног кнеза Александра Невског и цркву Седморице светих у Софији. Тамо је прикупљао новац, потребан за рестаурацију Бајловског храма у част светих Кирила и Методија, – 10 хиљада лвова. Он је већ прилагао за обнављање цркве у граду Калоферу и селу Поибрену. Све укупно 25 хиљада лвова предао је старац за рестаурацију Јелешницког манастира и сеоског храма у Горно Камарци. Међутим, највећи прилог, који је потпомогли популаризацију дела светог старца из Бајлова, неоспорно, био је прилог за храм-споменик светом Александру Невском. Веома значајну суму од 35 хиљада лвова за највећи Божји храм у Бугарској, добри деда је прикупљао годинама. И ето, у мају 2009. године старац је нашао секретара црквеног савета овог храма, Стефана Калајџијева и открио му своју намеру да приложи велики прилог за храм. Како се испоставило, новац је, лвов за лвовом стављала блиска рођака деда Доброг на свој рачун у граду Нови Искир. Стога су се секретар и Добри упутили у овај град у потрази за банком у којој се чувао овај прилог. После само једног потписа, највећи храм у Бугарској је добио највећи прилог у својој историји. Како каже Стефан Калајџијев, прилози парохијана у просеку годишње износе 2 – 2, 5 хиљаде лвова. Прикупљају се углавном за празнике. За новац који је приложио деда Добри, обновљен је и поново позлаћен престо храма светог Александра Невског, купљене су нове одоре и застори, санирани флеке од кише. У знак благодарности свештенство храма, на челу са оцем Тихоном, посетило је скромни дом аскете у Бајлово и предложило му помоћ у куповини најнеопходнијег за кућу. Ипак, свети из Бајлова је све то одбио. „То је човек који је сакупљао добродетељи, сакупљао је плодове за живот вечни“, – набрајао је секретар црквеног савета храма светог Александра Невског. Пребројани прилози су само део онога што је познато. Остали прилози су неодвојиви част и венац славе оног ко их је прикупљао. Због својих дарова Доброг можемо упоредити са другим познатим, али нестварним старцем – Деда Мразом. Само деда Добри не доноси деци лутке и аутомобиле, већ им дарује свој пример, своју наду на преображај у духовно узвишеније људе који поштују личности у себи. Ко више не верује у Деда Мраза, може веровати у деда Доброг. То значи – веровати у добро. Са руског Ива Бендеља (Православие.ру, 16. 2. 2018)
  18. Тринаестог фебруара, у 104. години живота уснуо је у Господу подвижник благочешћа Добри Добрев, који је скупљао милостињу на улицама бугарске престонице и који је постао највећи добротвор катедралног храма светог Александра Невског за целу његову историју На дан уочи старчеве сахране молимо читаоце да се помоле за упокојење душе деде Добрија и предлажемо чланак са сајта Православие.ру, написан мало пре његовог стогодишњег јубилеја. Бугарски старац Добри Добрев је 14. јула 2014. године напунио 100 година. Он је познат у целој Бугарској. Аскета, одшелник, бесребреник, а у исто време ктитор многих бугарских храмова и манастира. Прикупљање прилога за обнављање Божјих храмова, било је његово главно занимање последњих неколико деценија. Даривао је храмовима огромне суме, а себи није остављао ни гроша. Добрија се могао угледати на улицама бугарске престонице у свако време. Нису му били страшни ни мраз, ни несрећа, није се бојао да остане гладан, нити се срдио када би сретао људе безосећајне према његовом богоугодном делу. Лице његово је увек сијало благошћу и кротошћу. Био је спреман да пољуби дечију руку, која би спуштала монету у његову чинију; био је спреман да говори о Богу са сваким пролазником; да благодари за прилог. Ипак, старац Добри није био просјак. Није желео да га непознати људи спашавају од овоземаљских потреба, желео је да сам спаси своју душу. Може ли се назвати просјаком човек који не брине за своје потребе и који сакупља новац за високе мисије, далеке од материјалних добара? Даривати храму значи даривати долазећим покољењима, улагати у светлу, благочестиву будућност, у умножавање човекољубља. Тако је сматрао старац Добри и није тражио никакве захвалнице и признања. Поштовао је људе и није чувао у души никакво зло. Видео је да је свет око њега егоистичан, и није очајавао, већ је давао пример својим прилозима. Зато му се многи клањају. Судбина бесребреника Много шта из живота старца Доброг је остала тајна. Добри старац није желео да буде познат, и није хтео да објављује детаље свог житија-свог живота. Било му је довољно што га знају као добричину, који је сакупљао новац и прилагао бугарским храмовима и манастирима. Није сматрао да је његов лични живот важнији од заједничког дела. Овај човек, широко отвореног срца родио се 1914. године у селу Бајлово, познатом као мала домовина другог великог Бугарина – Елина Пелина. Оно се загубило негде у западним огранцима Ихтиманске Средње Горе. Деда Добри имао је четворо деце. Двоје од њих је надживео. Једна од кћери се бринула о њему, премда живи у Софији. Није скривао огорчење, које су му доносили лажни гласови о томе да је оставио децу без наследства и разделио новце, које су потомци добили након поделе породичне имовине. Стога се и детаљима о породици није делио. Из његове прошлости се зна да је у рату оглувео због гранате која је пала тик уз њега. Шта га је подстакло да постане Божји путник, о томе није говорио. Сам Елин Пелин писао је: „Лепо је моје родно село, лепо, али врло бедно.“ А деда Добри је чинио то место духовно богато. Колико су се сећали становници села, деда Добри је обилазио храмове и манастире по свој Бугарској, прикупљао прилоге и помагао им. Његови сељани су скоро сваког дана, видевши овог доброг Самарјанина, били апсолутно сигурни у то, да ће он дати где треба сваку кованицу која падне у његову чинију. Били су сигурни и у то да ни једном није себи ништа оставио. Скромни дом за велику душу Данашњи дом деда Добрије налази се свега неколико корака од куће-споменика његовог познатог мештанина Јелина Пелина. Јер је наш светитељ из Бајлова одавно постао прави аскета и оставио лагодности свог родног дома наследницима и рођацима. Добри је живео у малом, бедном собичку у двору сеоске цркве у част равноапостолних Кирила и Методија. Премда је имао кревет, ипак је више волео да спава на поду: не желећи да се користи никаквим добрима савремене цивилизације. На столу његове скромне собе су само парче хлеба и половина парадајза. Међутим, њему је то било довољно да преживи дан. У зимско, хладно и непријатно јутро људи су га могли видети засучених рукава, у старом црној прегачи како носи даске или ведра са водом кроз црквену порту. Поред храма је стајао столарски материјал и машине. Реновирање крова је завршено, али је предстојало још да се обнови старо здање. Новац за његово обнављање, природно, приложио је добри деда. Без обзира на своје године, активно је помагао у раду локалним радницима. Сеоску цркву је саградио мајстор Ганчо Трифонов 1884.године и чува се као споменик културе. Ипак, недавно се бајловски баћушка упокојио, па је повремено долазио свештеник из суседног села да богослужи. Зато је деда Добри ујутру сам отварао цркву, а ноћу је затварао. Дошљак из прошлости – или… будућности У својој аутентичној одећи –опанцима и ручно плетеном кафтану, са дугачким белим власима и седом брадом старац се многима чинио као дошљак из прошлости. Појавом више подсећа на најпоштованијег подвижника Бугарске Цркве – преподобног Јована Рилског, него да савременика данашњег неморала и корупције. Као да је коракнуо у ово време из старих времена, када је владао добар морал, а милосрђе и вера имали здраву основу. У исто време деда Добри је дошљак… из будућности у буквалном смислу те речи. Дошљак који се није умарао да путује између свог села и осталих крајева, и при томе да наставља своје богоугодно дело подршке Цркве и духовности. Када је Добри Добрев био млађи, често је преовладавао пешице растојање од Бајлова до Софије, а то је више од 25 километара. После, више није могао да рачуна на своје остареле ноге и користи аутобус. Пошто су га добро познавали, возачи му нису наплаћивали превоз. Често, да би обезбедио себи храну, уздао се у доброчинство пролазника. Лети, дешавало се, пролазници су могли видети деду Доброг како једе слатку, зрелу лубеницу коју му је неко поклонио. Свете мисије Последњих година деда Добри је најчешће ишао у храм светог благоверног кнеза Александра Невског и цркву Седморице светих у Софији. Тамо је прикупљао новац, потребан за рестаурацију Бајловског храма у част светих Кирила и Методија, – 10 хиљада лвова. Он је већ прилагао за обнављање цркве у граду Калоферу и селу Поибрену. Све укупно 25 хиљада лвова предао је старац за рестаурацију Јелешницког манастира и сеоског храма у Горно Камарци. Међутим, највећи прилог, који је потпомогли популаризацију дела светог старца из Бајлова, неоспорно, био је прилог за храм-споменик светом Александру Невском. Веома значајну суму од 35 хиљада лвова за највећи Божји храм у Бугарској, добри деда је прикупљао годинама. И ето, у мају 2009. године старац је нашао секретара црквеног савета овог храма, Стефана Калајџијева и открио му своју намеру да приложи велики прилог за храм. Како се испоставило, новац је, лвов за лвовом стављала блиска рођака деда Доброг на свој рачун у граду Нови Искир. Стога су се секретар и Добри упутили у овај град у потрази за банком у којој се чувао овај прилог. После само једног потписа, највећи храм у Бугарској је добио највећи прилог у својој историји. Како каже Стефан Калајџијев, прилози парохијана у просеку годишње износе 2 – 2, 5 хиљаде лвова. Прикупљају се углавном за празнике. За новац који је приложио деда Добри, обновљен је и поново позлаћен престо храма светог Александра Невског, купљене су нове одоре и застори, санирани флеке од кише. У знак благодарности свештенство храма, на челу са оцем Тихоном, посетило је скромни дом аскете у Бајлово и предложило му помоћ у куповини најнеопходнијег за кућу. Ипак, свети из Бајлова је све то одбио. „То је човек који је сакупљао добродетељи, сакупљао је плодове за живот вечни“, – набрајао је секретар црквеног савета храма светог Александра Невског. Пребројани прилози су само део онога што је познато. Остали прилози су неодвојиви част и венац славе оног ко их је прикупљао. Због својих дарова Доброг можемо упоредити са другим познатим, али нестварним старцем – Деда Мразом. Само деда Добри не доноси деци лутке и аутомобиле, већ им дарује свој пример, своју наду на преображај у духовно узвишеније људе који поштују личности у себи. Ко више не верује у Деда Мраза, може веровати у деда Доброг. То значи – веровати у добро. Са руског Ива Бендеља (Православие.ру, 16. 2. 2018) View full Странице
  19. Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине.  Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава.  Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат.  Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18).  И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава.  Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига.  Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа.  Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити.  Св. старац Порфирије Кавсокаливит  Извор: saborna-crkva.com  http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html
  20. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу... Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html View full Странице
  21. Читао сам још пре о два пута по Старцу Порфирију па ме занима ваше мишљење. Наиме, ради се о томе да је Старац рекао да постоје два пута која нас воде ка Богу: један тежак и заморан, на којем предузимамо жестоке напоре против зла, а други лак, испуњен љубављу. Даље у том тексту се наводи да су многи ишли овим тежим путем. Занима ме шта ви мислите о свему овоме, можете да додате нешто. Такође, занима ме да ли је боље ићи лаким или тежим путем ?
  22. Наше доба и данашња култура су се, нажалост, одвојили од светости и од трагања за њом. Православна вера се заснива на присуству светих. Без светих људи наша Црква је на путу секуларизације. Наравно, познато нам је из Светог Писма да је само Бог свет, а светост произлази из нашег односа са Богом, те је стога светост теоцентрична, а не антропоцентрична. Наша светост зависи од славе и благодати Божје и од наше заједнице са Њим, а не од наших врлина. Светост претпоставља слободну вољу човека које се посвећује. Као што Свети Максим Исповедник каже – ми једино приносимо своју намеру. Без намере Бог не дела. Свети Јован Дамаскин је рекао да свете поштујемо „зато што су стекли слободу сједињењем са Богом и зато што се Бог уселио у њих, и оваквим учешћем поставши по благодати оно што је Он по природи“. Свети нису тражили да их неко прослави, већ да они прослављају Бога, зато што светост значи учешће у Божијој светости и заједништво са њом. Извор светости у православној цркви јесте Божанска евхаристија. Окусивши Светог Једног Исуса Христа постајемо светима. „Свете твари“, тело и крв Христова дају се као присаједињење „светима“, члановима Цркве. Светост следи из Светог Причешћа. Аскетски подвизи светих нису циљ већ средство које води ка циљу – а то је евхаристијска заједница, најсавршенија и најпотунија заједница са Светима. У Господњој молитви „Оче наш“ сагледавамо да је светост у вези са Царством Божјим. Тражимо да Царство Његово дође у свет, тако да сви прославе Бога, и окусе Његову светост и славу – а управо је то што зовемо „обожењем“.
  23. “… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа.   Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно…   Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро…   Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа.   А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази.   И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник.   И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то:   Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“   Извор: Радио Светигора
  24. У прилогу доносимо поуку и савјет Светог старца Порфирија коју је упутио учитељима и просветарима како треба васпитавати ученике. Звучни запис прилога Владика пожаревачко-браничевски г. Игнатије о Светом Старцу Порфирију: “… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа. Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно… Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро… Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа. А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази. И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник. И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то: Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“ Извор: Радио Светигора View full Странице
×