Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'старац'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 56 results

  1. Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару. "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске
  2. Током духовног разговора одржаног 26. новембра 2019, митрополит Морфуа Неофит из Кипарске Православне Цркве одговорио је на више питања присутних. Између осталог, архијереј се осврнуо на духовни догађај в езан за Старца Јефрема Аризонског, а који се тиче садашње украјинске кризе. Старац Јефрем се мирно упокојио у Господу само две недеље након што је разговор одржан. Видео снимак дела разговора доступан је на страници Јутјуба Talks of the Metropolitan of Morphou. Одговарајући одломак почиње око 8:36 минута. Говорећи о украјинској кризи и признању украјинских расколника од стране архиепископа атинског Јеронима, митрополит Неофит се осврнуо на брачни пар у Грчкој који су помишљали да се више не исповедају у Грчкој Цркви, него да присуствовују службама само у представништвима Јерусалимске Патријаршије или Синајске Горе. Међутим, као побожни људи, прво су одлучили да посте и моле се поводом тога. После три дана, старац Јефрем се јавио брачном пару и рекао им да наставе да се исповедају у Грчкој Цркви, али их је утешио додајући да ће се појавити различити проблеми због којих ће архијереји схватити озбиљност своје грешке у препознавању антиканонских дела Цариградске Патријаршије, и да ће бити сазван Сабор који би се бавио украјинском кризом и другим проблемима. Брачни пар је живео у Америци и лично је познавао Старца Јефрема. Помишљајући да би визија могла бити заблуда, брачни пар је одлучио да посети другог светог старца ради савета, али пре него што су још могли да затраже његов савет, он им је одмах рекао да ураде све што им је старац Јефрем био рекао. Током истог духовног разговора, митрополит Неофит је потврдио да Кипарска Црква признаје само Његово Блаженство митрополита кијевског и све Украјинске Онуфрија као канонског предстојатеља Цркве у Украјини. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Монах Гаврило Карејски, Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш, упутио је отворену посланицу Његовој Свесветости Васељенском патријарху Вартоломеју, исту доносимо у целости: За време Ваше недавне посете Свете Атонске горе – земаљског удела Пресвете наше Мајке Богородице – веома сам желео да добијем Ваш патријарашки благослов и да целивам Ваше ноге, али то не могу да учиним, јер је одавно постало грешно. Да ли желите да чујете због чега? 1. У јаловим и лукавим дијалозима с јеретицима Ви и Ваши служитељи издали сте Једну и Јединствену Цркву – Свето Православље, зато што сте више пута признавали такозвану „разноврсност“ у светим догмама и статус Цркве сте давали јеретичким парасинагогама монофизита, римском папи, па чак и протестантима који су иконоборци и непријатељи Пресвете Богородице. Раније сте тако да сви чују изговорили хулу против светих отаца назвавши их „несрећним жртвама древне змије, родоначелника сваког зла“ и нисте се покајали за то. То сте учинили како у очима других не бисте били обавезни да слушате њихове богонадахнуте апеле. 2. Ви сте непријатељ нашег Тријединог Бога и наше Богомајке, зато што се на нивоу Цркве дружите са свесним и непокајаним јеретицима и припадницима других вера, с онима који су се изопачили, и греше; самога сте себе осудили (Тит. 3: 11), с поборницима јереси, бранитељима нечастивости и Ви ћете заједно с њима отићи у вечну муку, далеко од земље живих ако се не вратите вери. Јер светитељ Јован Златоусти каже: „Ко се дружи с царевим непријатељима не може бити друг цара, већ и сам води недостојан живот и бива погубљен с непријатељима... и заслужује још већу казну“ – и да је „ревност ради Христа много боља од пријатељства ради Њега“. Зар се не сећате богонадахнутих речи из Светог Писма: Јер су једнако мрски Богу и нечастиви и његова нечастивост (Прем. 14: 9)? 3. Под Вашим патријарашким покровом и под Вашом заштитом налази уточиште свака јерес и свако ново одступање од вере, не само у епархијама цариградског престола, већ и у Јеладској Цркви и на другим местима. Ваши клирици, богослови и учени људи које награђујете високим звањима, учествују у почасним конференцијама и издају своје радове хвалећи Вашу „премудру патријарашку владавину“. Међутим, сви су они оснивачи и утемељивачи разноразних до сада невиђених богословских јереси и новотарија на нивоу Цркве, почевши од метапатристичког богословља и паганског култа Земље под обличјем еколошке делатности, па све до „примања у свештеном чину“ непокајаних украјинских расколника. Поред Вас налазе уточиште и оправдање од громогласне осуде православног клира и пастве сви ови духовни вукови, а Ви сте – њихов пастир и покровитељ, и по речима светих отаца, Ви сте потпуно једномислени с њима и подједнако криви као они: „Како да не сматрамо подједнако нечастивима оне који нису дигли свој глас против нечастивости и нису заштитили друге, оне који се супротстављају нечастивима и које ови сада због тога прогоне?“ 4. Као још један папа Ви већ три деценије сејете у пуноћи Цркве мишљење да је свака произвољна жеља сваког епископа, тим пре Патријарха васељенског, закон за Цркву. Колико Вас заједно с папом осуђују сви свеци које вређате својим изјавама! Како се на Вас може применити прекор светитеља Григорија Паламе који је упутио Вашем претходнику на патријарашком престолу, саборно осуђеном јеретику патријарху Јовану Калекасу: „Сабором је сматрао само самог себе, зато што је више пута самог себе називао ‘Црквом’ и шта год да је учио и шта год да је говорио Цркви само то му је изгледало исправно и изјављивао је да сва Црква мисли исто.“ 5. Својим делима и учењем показујете презир према правилима светих апостола, светих помесних и васељенских сабора и светоотачком предању, који строго забрањују заједничке молитве, пријатељске односе и заједничко богослужење с јеретицима. Наша Црква сматра да „није потпуно, већ половично православан онај ко сматра да се држи праве вере, али се не руководи божанским канонима“. Дакле, Ви показујете да не верујете у Бога, у бесмртност душе, у невидљиви свет, у рај и пакао, у Страшни суд и уздарје. Ваша Свесветости, можда мислите да приватни сусрети с представницима и доброчинитељима из масонских ложа и редова који су с њима повезани сведоче о Вашем неизрециво високом положају и статусу у Цркви? Све је то неспојиво с православном вером и крајње је непријатељско према њој. 6. Нажалост, они који су имали прилике да добијају љубазне налоге од Вас и Ваших сарадника који не одговарају светим установама Православне Цркве, одлично знају да се сви они који пруже отпор Вашим методама ширења екуменизма подвргавају изолацији и отуђењу у средини у којој бораве, и зато морају или да прећуте или да оду. Тамо где је то могуће Ви користите и политичко мешање, као што је то учињено на Светој Атонској гори, због чега се на Вас у потпуности може применити и оно што свети Атанасије Велики сматра карактеристичним својством јеретика који се придржавају Аријевог лажног учења: „Не враћа се истина помоћу мача, стрела и војника, већ убеђивањем и саветовањем. Какво убеђивање може постојати тамо где постоји страх од цара? Или какав савет ако онога ко се не слаже очекује заточеништво или смрт? Без обзира на то што сте, Ваша Свесветости, често стављали маску православца, Ваше речи су биле у супротности с делима, и уопште с Вашим размишљањем. Али по светитељу Григорију Палами, чак и да сте се поколебали у нечему што се тиче православља били бисте недостојни свештеног чина: „Свети канони дефинишу оне који се понекад слажу с побожношћу, а понекад је се одричу као ‘несигурне у побожности’ и због тога онај ко има овакве зле мисли, по светим канонима треба да буде лишен свештенства.“ Због Вас се сад душа сваког православног Грка налази пред избором: или ће поступати по љубави према Богочовеку Христу, или ће се потчинити јересијарху који се налази на власти, „патријарху нације“. Управо о томе свети Кирил Александријски пише јеретику Несторију, тадашњем поглавару Цариградске Цркве и Вашем претходнику, пре 1600 година: „Шта треба да претрпимо ми, од којих твоја побожност захтева већу љубав према теби него према Христу, Спаситељу свих нас? Ко ће моћи да нам помогне на дан Суда? Или какво ћемо оправдање имати за тако дуго ћутање кад се изриче хула на Христа?“ И наравно, Ваша Свесветости, штета коју сте нанели Христовом Телу – Цркви, представља побуну против Самог Спаситеља. За 28 година колико сте патријарх нисте учинили ниједан поступак који би обрадовао и утешио срца истински православних хришћана; угађате само онима који мисле световно. Све награде и одликовања које сте добили од владара овога света који у злу лежи (1 Јн. 5: 19) нису Вам дати за дела у славу спасоносног православља, већ као подстрек за његово уништавање, које сте спроводили на све могуће начине. Ваша Свесветости! Покајте се и престаните да идете широким путем погубним по душу, којим незаустављиво напредујете! Овај пут и вектор кретања чине штету чистом и неоштећеном православном мишљењу и међуправославном јединству милиона крштених душа, за које ћете морати да дате страшан, „васељенски“ одговор на непоткупљивом Суду Божијем. Нека би вас уплашила мисао о томе да је нетварни и бесконачни пакао пун непокајаних архијереја и патријараха. У историји Цркве су добро познати случајеви кад су патријарси и лица на високим дужностима из њихове средине постајали јересиарси и кад су били осуђени на челу с првим од њих – палим апостолом и издајником Јудом Искариотским. Јер суд Божији прво почиње од нас – служитеља Цркве: Јер је време да почне суд од дома Божијег; ако ли прво почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе Јеванђељу Божијем? (1 Петр. 4: 17). Дакле, Ваша Свесветости, идите док светлост имате да вас не обузме тама, кад нико не може радити (Јн. 12: 35; Јн. 9: 4). Монах Гаврило Карејски Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш Извор: Православие.ру
  4. „Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим – кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“ „Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“ „Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“ Изводи из списа О молитви Извор: Епархија жичка
  5. Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, примио је 9. септембра 2019. године у посету пријатеља и познаника из студенстких дана светогорца - монаха Никодима, сабрата манастира Светога Павла испод самог Атоса. У пратњи оца Никодима био је монах Саво Бундало из Митрополије загребачко-љубљанске. После пријема и разговора у палати митрополије Високопреосвећени је свог драгог пријатеља и госта повео у обилазак Саборне цркве и сарајевске Старе цркве. Извор: Инфо служба СПЦ
  6. У уторак 10. септембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини старца Никодима из светогорског манастира Светог Павла. У пратњи старца су били монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна. У срдачном разговору Епископ Фотије је упознао старца Никодима са историјатом Епархије зворничко-тузланске као и манастира који јој припадају. Старац Никодим је посебно био заинтересован за мисијску дјелатност у нашој епархији која се развија кроз нашу издавачку кућу ''Синај'', а Епископ Фотије је старцу на молитвено сјећање поклонио капитално издање Детлачког евхологиона и икону Светог Јована Златоустог. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Старац Арсеније (Боца), можда румунски најомиљенији старец 20. века, предложен је да буде прибројан Сабору светих Румунске Православне Цркве. Митрополитански савет Трансилванијске митрополије усвојио је предлог да старец Арсеније буде канонизован, а дала га је нарочита митрополитска богословска комисија. Ова комисија се састала први пут 16. априла 2016. и све од тада подробно испитала Арсенијев живот, учење и подвижнички живот. Митрополит Сибина и Трансилваније Лаврентије је изјавио да оцу Арсенију није потребан чин канонизовања као такав, јер постоји толико много знакова да га је Бог изабрао међу праведнима, али да је нама потребна помоћ и ходатајство тога богоизабраног. Отац Арсеније се упокојио 1989. године и у комунистичко време био велики духовни отац. Данас хиљаде верника чине годишња поклоњења у Присловском манастиру у Силваш де Сусу, а његове фотографије се шире као нека врста благослова. Извор: Инфо служба СПЦ
  8. Данас је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици посјетио Старац Никодим из манастира Светог Апостола Павла на Светој Гори. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, на стјеновитој тераси у самом подножју Атоса - Свете Горе, на југозападном дијелу полуострва, између Дионисијата и скита Свете Ане, двадесет минута удаљен од мора, лежи грчки манастир Светог Павла из којег нам и долази старац Никодим, - Αγίου Παύλου (посвећен Сретењу Господњем, које се прославља 2/15. фебруара) - а који је готово четири вијека, од осамдесетих година XIV до друге половине XVIII вијека био српски. И задужбина српске господе, прије свега, из рода Бранковића и њихових срдоника у Влашкој и Молдавији. Старац Никодим је у посјети нашој Светој Цркви, а борави ових дана као гост Митрополије црногорско-приморске. Он је при обиласку светиња широм Митрополије дошао и у Саборни храм, гдје га је дочекало свештенство: протојереј-ставрофор Драган Митровић старјешина Храма - академски вајар, затим, протојереј мр Предраг Шћепановић секретар Црквене Општине Подгорица, као и протојереј Мирчета Шљиванчанин секретар Саборног храма у Подгорици. Овом приликом су отац Драган и отац Мирчета упознали уваженог оца Никодима са историјатом Саборног храма, као и са занимљивим детаљима везано за саму архитектуру и умјетничку декорацију. Старац Никодим је током посјете, изразио своје велико одушевљење Саборним храмом у Подгорици, бивајући задивљен активним црквеним богослужбеним животом који се у њему одвија, као и умјетничким и архитектонским аспектом, будући да је примијетио да је толико вриједних и јединствених детаља уткано у ову сакралну грађевину, дајући јој несвакидашњост и јединственост међу црквама и храмовима у цијелом хришћанском православном свијету. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  9. У среду 4. септембра 2019. године, на дан празновања Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, гости манастира Милешеве су били старац Никодим из светогорског манастира Светог Павла, монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна. У обиласку манастирског комплекса дуже су се задржали у манастирској ризници и Спасовој цркви. Ту су се нарочито интересовали за фрескопис који су детаљније разгледали и били пријатно изненађени лепотом и богатством фресака. Након посете манастиру, госте је у епархијском седишту у Пријепољу дочекао првопастир Епархије милешевске г. Атанасије. У срдачном разговору старац Никодим је упознао Епископа Атанасија са детаљима из живота и рада светогорских монаха али је пренео и своју радост и задовољство због боравка у Епархији милешевској и у манастиру Светога Саве. Владика Атанасије је госте упознао са приликама у Епархији милешевској, активностима везаним за обележавање осамстогодишњег јубилеја Српске Православне Цркве као и јубилеја манастира Милешеве, али и тешкоћама и искушењима са којима се сусрећу верници у нашем крају. Обострано је изражена жеља за новим сусретима, како у Епархији милешевској тако и у Светој Гори. Испуњени радошћу и зодовољством и духовно укрепљени оним што су видели и доживели, гости су са благословом Епископа Атанасија наставили своје путовање. Извор: Епархија милешевска
  10. Многи људи су Старцу долазили да би решили своја духовна питања. Посебно су монаси постављали питања о односу са својим Старцем (духовником) и својом сабраћом. У данашње време млађа генерација живи у светском окружењу које се непрестано шири и зато су прекинули контакт и суживот са старијом генерацијом. Ово у монашком животу узрокује прекид односа и неслагање. Старији монаси (Старци), који су носиоци традиције, данас се млађим људима који улазе у монаштво чине чудним. Они млади који су проучавали текстове Светих отаца немају потешкоћа јер су схватили питање вере и послушности Старцу. Али појављују се и дилеме и они постављају то питање „зашто“? Зашто Старац инсистира кад није у праву? Зашто жели да га слушамо ако то не зна добро? У овом зачараном кругу рационализма, блажени је стајао као прави светионик. Свако ко је постављао питања о грешкама или пропустима свог старца, на те стереотипе је одговарао „Дете моје, тај плод мира који тражите добићете ако покушате да друге гледате као свете, као анђеле. Кад код других видите грешке, посебно код свог Старца, знајте да је ваш духовни живот у паду, да сте покорени и то тражи онда много покајања и сопствене жртве. Кад видим и судим својој браћи, знам да не идем добрим путем…Морам да верујем да је сваки брат добар и свет, а да сам ја најгори. У било ком неспоразуму ја треба да принесем покајање и да будем у миру са другима и тако ће самном бити милост Божија. Никада се нећу причестити Светим тајнама ако имам нешто против брата или не разговарам са њим.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп. Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике. Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница. Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“ Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака. Прво време По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова. Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I. Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник. Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип. Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију… По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом. Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут. Странствовања Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили. Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“. У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“. Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година. Света Гора Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству. Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха. Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк. Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности. Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију. На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума. Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански. Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“. Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву. Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије. Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона. Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго. У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону. Извор: Теологија.нет
  12. Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих. У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека. Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају. Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу. Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру. са грчког превео Епископ Фотије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Упокојио се у Господу, некадашњи игуман светогорског манастира Симонопетра, знаменити старац архимандрит Емилијан. Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу. Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан. Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника. Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела. Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године. Упокој Господе душу уснулог слуге Свога Архимандрита Емилијана и учини му вечни спомен. извор
  14. Владика Фотије богослужио у Милошевцу и одржао предавање о старцу Порфирију у Зворнику. У пету недеље Великог поста посвећену Преподобној Марији Египћанки, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Милошевцу код Модриче. Епископа је дочекао протојереј-ставрофор Ђоко Б. Лазић, надлежни парох милошевачки, заједно са сабраћом свештеницима и верним народом. -'Заиста је велики благослов за Епископа или свештеника, за оног који брине о духовном узрастању младих, кад види цркву пуну деце и омладине - малих светосаваца. То је за нас веома значајно јер су млади данас на великим искушењима од разних секти, дроге и ко зна каквих све других невоља. Зато морамо сви заједно, и Црква и родитељи и званичне педагошке институције да удружимо снаге у бризи за младе људе који су наша будућност, рекао је владика Фотије. -По примеру Преподобне Марије Египћанке, коју данас прослављамо, и ми треба да се покајемо да би нас Господ примио као своје. Покајање од разбојника чини светитеља. Покајање је жеља да се променимо, поручио је епископ Фотије. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије одржао је 16. априла 2019. године у Зворнику, поводом великог православног празника Васкрса, предавање о Светом старцу Порфирију. -Свети старац Порфирије Кавсокаливит носитељ је благе вести, проповедник Јеванђеља Христова и љубави Христове. Теологија и учење старца Порфирија састоји се у томе да човек треба да заволи Бога, да заволи Христа и самим тим ће заволети и друге људе, чиме ће бити носилац те љубави и мисије, рекао је епископ Фотије и додао: -Мисија и порука старца Порфирија - то његово основно учење - јако је значајно за све народе света јер је та његова порука универзална. Старац Порфирије је учитељ љубави, који нам показује да Васкрс потврђује победу добра, победу љубави над злом и над оним што је лоше и недостојно човековог живота. Васкрс је победа вечнога живота и свега онога што је добро, нагласио је владика Фотије. Према његовим речима, учитељ те филозофије управо је старац Порфирије, као и многи други светитељи који су проповедали да је васкрсење Христово и васкрсење свих људи победа живота над смрћу, што је уједно и васкршња порука. Епископ Фотије је подсетио да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије 2013. године у диптих светих унео и старца Порфирија Светогорца. Испред организатора Светосавске омладинске заједнице госта и присутне речима добродошлице поздравио је протонамесник Милош Зекановић. Уследио је наступ дечјег хора Основне музичке школе из Зворника под диригентском палицом проф. Љубише Поповића. Извор: Српска Православна Црква
  15. Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15). А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божје (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Извор: Српска Православна Црква
  16. Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима благодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини - чини због љубави према Богу и због љубави према човеку - свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг - покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага. Извор: Српска Православна Црква
  17. Христос је жива истина. "Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14, 6). Живот беспочетни, неограничени и непоробљени, савечан Оцу, неразлучив и неодвојив од Њега. "Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас и изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости (Еф. 1, 3-8)". Величини овога откривења следило је и бескрајни благослов обећања Божјих, која су започела имала на самом почетку проповеди Господа нашег: "Покајте се јер се приближи Царство Божије (Мт. 4, 17)". Кроз покајање у нама се пробуђује мишљење и сила живота и кроз веру се васпоставља и упропашћена част и достојанство наше као људи. Плачем покајним обнављају се наше грехом ослабљене способности садејством и даривањем благодати Пресветога Духа и уопште божанским просветљењем. На самом почетку овог делатног покајања, ако се неко и бори, не може да нађе, као што је мислио, своје ослобођење, своју слободу од окова старога човека. На почетку, он једноставно обуздава своју склоност према греху и делатно прекида потчињеност страстима и греховном размишљању. Он коначно престаје да позајмљује и почиње да се стара о враћању својих дугова. Некада са радошћу некада са муком, скрушава страсти и искушења, и просуђује према могућности, колико је постигао у истинитом духовном животу, нарочито када његов однос према другима није исправан. Тада наступа неопходност самобликовања ( = самоуобличавања), која води ка смирењу, јер без овога нема заједничког живота. За ово дело потребно је стрпљење и трпљење, али пуноћа успеха зависи једино од благодати Божије која је "у нама". Господ свега света делатно нас охрабрује ( = куражи). Он нам говори "не бојте се, ја сам побиједио свијет (Јн. 16, 33) ". Наша стварна победа није у томе што нас је он као свемогући Створитељ ослободио свеза, него у томе што је то учинио као човек. Победом над светом, тј. над грехом, и још тачније над свегрешношћу читавог света и времена, човек Исус Христос постаде надсветски, да би таквима учинио и оне који му следују. Када се и живот наш усагласи са божанским заповестима, води нас управо у ту исту победу. "Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици" (Јн. 15, 7-8). Удостојавамо се само кроз Њега и силама благодати Његове. Другога пута нема. Нико други није способан да нас води, да нам открије надсветске тајне божанских блага, пошто "у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно (Кол. 2, 9)". Он и само Он сједињује све у једно вечно богодлично деловање - оно што је на небу и оно што је на земљи и под земљом. Ако овоме следујемо и ако останемо у науци Његовој. кроз просветљење примамо чула Његова, примамо учествовање у надсуштаственом "БИЋУ", сагласно нашем покајању. Стога је смирена молитва онога ко се каје "скрушеног срца" пријемчива за Бога, и он осећа да је обухваћен божанском љубављу, која тада испуњава душу, не само видљивим, него и невидљивим. Тако Исус постаје "све у свему". Онај, дакле, ко је окусио ову сладост, нека се припреми да окуси овоме супротну горчину и расејаност. Мати благодат, која са толико љубави теши и утврђује душу која се каје и спасава је од искушења и незнања и уопште доји ( = млеком храни) познањем толиких тајни, одједном отврђује и постаје непријамчива кријући своје присуство. Из овог жалосног стања, душа која плаче куца на иста врата покајања и одмах их отвара. Све у свему, душа се осећа остављеном и без ичије помоћи. "Боже мој, Боже мој, зашто су ме оставио (Мт. 27, 46)?" Нема ни Симона из Киреје да понесе крст наш. Иако се много моли, одговор не види јасно. Остаје само једна тајинска утеха, да се нада не би изгубила, која у тишини ( = ћутећи) охрабрује подвижника: "Не плаши се, само веруј", или да употребим речи Оца нашега Старца Силуана: "Држи ум свој у аду, и нећеш остати без наде". Речи Псалма: "одевах се у врећу (жалости) и постом смиравах душу моју" (Пс. 34, 13) постају свакодневна обавеза. Тако и речи: "Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ" (Пс. 41, 4). И опет нас охрабрују речи Господа нашега: "и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јн. 16, 22). Након муке долази смирај, и након буре тишина. Изнова по појављује благодат и након многих искушења душа поје победно. "Обрати си ми плач мој у радост, растргао си врећу (жалости) моје" (Пс. 29, 12). Појава благодати након искушења најдубља је и "слађа већма од меда и саћа" (Пс. 18, 11), јер њоме узраста осећање љубави Божије више него што је до тада била знана. Тада се и смирење умножава, јер близина божанске љубави открива ништавност човекову и душа исповеда скрушено: "Добро је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118, 71) ... познах, Господе, да су судови Твоји правда, и ваистину си ме смирио (Пс. 118, 75) ... Понизих се до краја; Господе, оживи ме по речи Твојој (Пс. 118, 107)". Дубоки осећај смирења представља ширину духовних снага човекових и улазак у област слободе. "Чисти и у срцу смирени" Исус на упознаје под призмом смиреноумља, и то је значење речи. "И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн. 8, 32)". Одавде почиње наш улазак у нову твар и нову природу, где су ваздух и клима, према блаженом старцу нашем, другачији. Овде постајемо заједничари овог новог стања и синови новога века, према Светом Макарију, и нова чула се отварају. Хранимо се "да би живот прогутао оно што је смртно (2 Кор. 5, 4)" и обнављамо чула кроз пуноћу здравља, тако да више не делују бесловесно, него само "да служе правди за освећење (Рим. 6, 19)". Нека нико не умишља да ово савршенство долази без труда, него се оно постиже кроз тешка искушења трпљењам кроз које благодат божија окушава и опробава подвижнике. "Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје. И изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје" (Пс. 39, 2-3). Стихови су ови из Псалма Давидовог, који, желећи да подвуче значај једне речи, понавља и каже "трпећи потрпех", тј. много претрпех. Ово је претходило молитви Господу, а уследило је "извади ме", каже, "из рова мучења и из муља блата". Ово је познање тешких искушења. А након тога следи "постави на камен ноге моје, и управи стопе моје". Камен чврсти ногама јесте слобода, а управљање стопама јесте расуђивање. Тако се остварује обновљење "старога човека". Тако се парадокс учења Христовог открива као несумњива истина у онима који га вером примају. Човек осећа ништавност своју и прилази своме беспочетном Оцу. Када човек напипа да је земљан ( = глинен), пропадив, ништаван, он постаје склон молитви која га везује уа личносног Живог Бога. Препознаје га из униженог стања свога, јер силази до најдубљих предела земље, до ада, и након тога узлази изнад свих небеса и седа са десне стране Оца, да испуни све у свему. Ово је пут борбе, и само овако се може стићи до Оца: "нико не долази Оцу осим кроз Мене (Јн. 14, 6)". Пуноћу благодати, како сведочи Павле, ми хришћани смо наследили више него што је имаше пророци и праведници пре и за време Закона. Они су познали божанство у сенци и у загонетки, док ми "божанство познајемо кроз заједницу природе" (уп. 2 Пет. 1, 4). Упознасмо /Бога/ чулима, и "руке наше опипаше" Бога Логоса живота. Ово Он сам сведочи: "А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше (Мт. 13, 16-17)". Павле нас уверава да нам је Духом Светим дато познање тајне Христове "која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим (Еф. 3, 5)". Толико је тајна велика и чудесна, да је требало да буде објављена кроз Цркву и началствима и властима небеским: "Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега" (Еф. 3, 10-12). Суштина ове тајне за нас је сада да спознамо Њега и силу васкрсења Његовог и заједницу у СТРАДАЊИМА Његовим "саображавајући се смрти Његовој" (Фил. 3, 10). Васкрсли Господ наш Који је сео са десне стране Оца, сишао је у доње крајеве земље. Стога и пут нашега узласка захтева нашу сопствену кенозу кроз страдања, и због тога и постоје искушења. Обезличење наше иконе разорило је и органе нашег бића, и зато смо добили заповести које неизоставно морамо испунити: "будите свети као што сам ја свет" ( уп. 1 Пет. 1, 16) и "Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5, 48). "Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије" (ДА 14, 22), и заиста "многе су невоље праведних" (Пс. 33, 19). Током борбе коју водимо са законом бесловесности који делује у нашим удовима, напајамо се великом благодаћу да би смо могли да у себи остваримо преображење. Због су тога Оци наши прибегавали љубави према страдању и изнад својих природних могућности. На уму су имали да "ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети" (2 Тим. 2, 11), и заиста умртвише своје удове на земљи, и удостојише се да понесу икону небескога. Кроз искуство спознаше да се на уласку у живот налази Голгота, и због тога се нису освртали на умор ногу својих, и нису ходали широким путем, него радије одабраше уски и тешки пут, како би стигли "до Онога који је победио смрт и васкрсао" - Спаса Христа. Господ наш је обећао онима који желе да му следују, да ће, након што овде поднесу жртве, стоструку плату примити у вечном Царству Његовом. Та стострука плата нису добра која се виде споља и која људи имају, него су то духовне благодати, које освежавају душу надприродним созерцањима, која нас чине заједничарима небеским тајинства. Због тога је "Царство Божје у вама" (уп. Лк. 17, 21), и од онога који ова дела твори ова се тајна не скрива, него се на свој матерински начин открива у неисказивим уздисајима срца, обзнањујући му оно што је за човека припремљено у будућности и показујући му славу, колико може да прими. Плодови Духа, благодати Божије, које су сила Цркве, раздељују се богољубивим и страстотерпним подвижницима. Чак и они који се током борбе покажу сасвим неславни и понижени, постају часни и хвалевредни, јер их одржава и теши вера њихова, јер су "научени од Бога" и "износе из ризнице старо и ново" (уп. Мт. 13, 52). "А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) да "не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе" (уп. 2 Кор. 5, 15), постајући тако удеоничари благодати "јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу; А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће" (1 Кор. 12, 8-11). Ако је све ово, што Господ дарује онима који Га љубе, само стоти део онога што ће дати онима који истрају следећи Га. Немогуће је описати каква ће само бити вечност након обновљења ( = поновног стварања), јер је и светима "само делимично" дато да то спознају, и то је оно што и војујућа Црква /преко њих/ зна. Ако "духовном и духовнима" нико не може да суди, него они свему суде, онда ни ми не можемо о томе да просуђујемо, него само да то описујемо. Духовне благодати јесу дарови самога Пресветога Духа. Ови дарови се раздељују се тако што се једни јављају раније а други касније, дајући се Цркви према потреби, сваки пут у складу са околностима икономије ( = домостроја) о вернима. Пошто су ови дарови уводећи њих карактерише исцељивање и пророштво, дар исцељивања се највише даје вернима који исцељују, док се онима који управљају савестима даје дар пророштва. Благодат пророштва почиње понекад степеником на коме се јавља слутња ( = наслућивање), и изгледа да је ово била прва ствар која је падом разрушена. Предосећај срећемо и када је у питању крвно сродство. Многе мајке, тако, предосећају ( = слуте) страдање своје деце, а близанци осећају невољу један другога чак и када су веома удаљени. Предосећање се често јавља и код оних који се уводе у веру, који тек почињу да живе животом по Богу и да се очишћују од греха. Узлажењем на више духовне нивое, и предосећај узраста до провиђања, и ако потом благодат Христова поново просветли ум и у њега се усели Дух Свети, задобија се провиђање и дар пророштва. У свом најједностанијем облику, они који достигну степен духовног детињства, свагда обилују овим даром. Постоје и веће ( = више) благодати. Оне се дају онима који ватрено љубе божанску љубав, као Павлу, који је све чини "да како Христа задобије", Ове веће благодати само малобројни постижу. Ако се према Оцима нашим, расуђивање сматра "вишим од свих врлина ( = добродетељи)", нећемо погрешити ако га сматрамо вишим од осталих и првим. Јер шта је друго расуђивање, ако не духовни вид, којим се познају и херувимски разликују ( = расуђују) различита стања чулног и мисленог света и њихове тајне. Речи Господње: "Имајте у себи соли" (Мк. 9, 50), односе се на ову врлину. "Мудар има очи у глави" (Проп. 2, 14). А шта би то друго било, ако не очи расуђивања? Тако нам је тумачио блажени и свеврлински Старац Јосиф, а тако су писали и Оци наши из свога личног искуства. Они од Отаца наших који су се удостојили овог миомириса Духа Светога, стално су подвлачили везу човека са родом оних који су желели да се подуче божанским одредбама и да говоре о својим личним тешкоћама ( = недостацима). Да поменемо неке који су имали велики дар расуђивања попут Авве Пимена, Старца Варсануфија и Јована /Пророка/, њиховог учитеља у духовном закону Марка Подвижника и Максима Исповедника и мноштва других древних и нових ( = савремених), који су свагда "гледали" за пуноћу Цркве. Они који су задобили свесветлу благодат Духа, могу да кажу са Павлом: "смисао ( = циљ) духовнога рата није нам непознат" (уп. 2 Кор. 2, 11). Они су чисти срцем, савршени у послушности и потчињавању, и у потпуном одбацивању сопствене воље. Исправни у савести и мртви самовољи, непоколебљиви чувари ( = делатници) духовног рада, који се непрестано држе сећања на Бога - исповедници трпљења горких искушења. Ови истинити старатељи ( = економи) тајни Божјих удостојише се ових дарова расуђивања, и постадоше духовни светионици народу, очи Цркве, они о које се разбијају таласи напада непријатеља. У њима се потпуно испуњава реч /Божија/ "ради и чувај" (уп. Пост. 2, 15), и они су способни да напасају стадо Христово. Делајмо свагда као стражари који бдију, и како они који се зналачки старају о својој савести. Ако се овога будемо држали, кад год ветар почне да дува, он ће ширити једра нашег брода (Јован Лествичник, Беседа 223, О Расуђивању, 5). Извор: Светогорске стазе
  18. Благословене душе, не знам одакле да почнем и шта да кажем. Шта прво, а шта друго. Пуно тога ми долази на ум. Једно је стварно и истина. Све не можемо објаснити, али бар једно... И то би било довољно. На Катунакији, Симонопетри, Ормилији, душа се уздиже, ако постоји умно делање. Био сам недавно у Ормилији, али не на бденију, већ сам тиховао. После бденија, долази ми отац Кипријан и рече ми да за трпезом кажем неколико речи оцима. Ма како ја сада да говорим - нисам свештенопроповедник, нити неки учен и образован човек, већ неписмен. Понекад ми је тешко чак и на грчком да говорим. Понекад и на грчком језику тражим реч да нешто духовно изразим и не налазим је. Ипак, ради благослова сам пристао. Поред мене је седео отац Поликарп из Суротија, од кога сам тражио благослов да кажем две-три речи. Знао сам да треба да говорим пред послушницима, а било је ту и образованих људи: протосинђели, јеромонаси, игумани. Почео сам да говорим о послушању. Наш старац Јосиф Исихаста, који је био сасуд исихије и умне молитве, није нас учио, узводио у исихију, умну молитву. Не, већ нас је учио послушању. Из послушања происходи молитва, а из молитве богословље. Желим само основно да кажем о овоме. Хоћеш ли да задобијеш молитву? Хоћеш ли да твоју молитву прате сузе? Хоћеш ли да нађеш уски пут монашког живота, пут свога спасења? Једини пут за то је пут послушања. Ако живиш у послушању, наћи ћеш и пут свога спасења. Да наведем један пример. Једном сам седео у својој келији, бавећи се умном молитвом, а мој сабрат у другој келији радио је нешто око печата за просфоре. Налазио сам се у стању благодати (виђења нетварне светлости). Благодат може да обитава у човеку кратко. Пет минута. Један сат. Може и два, а може и три сата. Монах из суседне келије ме је позвао на ручак. Нисам хтео одмах да кренем, док не прође благодат. Али због такве помисли – непослушања, бладогат се одмах удаљила од мене и рекох себи: «Шта си учинио?» Због непослушања одмах сам изгубио благодат. Свети оци нам говоре да послушање треба да нам буде на првом месту, а потом молитва. Имао сам молитву и не послушах, па изгубих и молитву. Чинећи послушање, молитва пак може и да се задржи. Дакле, из послушања происходи молитва. Уз послушање, молитва може да буде много усрднија. Дакле, непослушање задобих, молитву изгубих – две штете. Опет понављам: из полушања – молитва! Свети оци кажу да се у манастир не долази да би се молио, већ да би се учио послушању. Ако чиниш послушање – то је твоја молитва. Зато, ако ти неко од братије каже да нешто урадиш, иди и уради. Ако неко чини послушање, то највише успокојава душу старца. Ако се успокојава душа старца, успокојава се и Бог. Ако си успокојио старца, успокојио си Бога свога. Старац је видљиви бог. У теологији иконе се каже, по светом Василију Великом, да поштовање према икони прелази на Прволик – тако је код нас у односу према старцу. Зато, пази да те ни најмања помисао не одвоји од старца. То могу из искуства да кажем у односу на старца Јосифа Исихасту. Кадгод бих прихватао неку помисао против њега, губио сам благодат. У нашој келији на врху, живи старац Гедеон поред црквице светих Архангела. Код њега је живео један послушник, који је раније био ожењен. Дошао је на Свету Гору, а имао је демона у себи. Док је чинио послушање према старцу, демон није био видљив. Био је миран. Када је престао да слуша старца (једном је присвојио прилог из Америке од сто долара), у њему се одмах појавио демон. Једном сам отишао код њих у келију на Причешће и видео сам демона у том послушнику. То сам им рекао. «Видиш демона?» «Да», рекох. «Видим.» Тај човек је говорио да када једном каже Исусову молитву, демон ућути, другу молитву – вришти, трећи пут – постаје невидљив. Ето, колика је сила Исусове молитве. Демон му је говорио. «Мислиш да ћу отићи од тебе? Шта каже Христос? Овај род се изгони само постом и молитвом. Не, нећу изаћи.» Циљ демона је био да га наведе на непослушање. Ђаво познаје Јеванђеље, али се највише плаши послушања, јер је оно подражавање Христа. Свети Теодор Студит каже да смо ми у манастиру сабрани како би у љубави и јединству Духа прослављали име Божије. Исихија је важна, али су важнији послушање и заједница. Ако имаш правило од десет метанија, тако чини. Не, пет. Боље петнаест, али најбоље десет како треба. Ако се не чини тако, то је већ за исповест. Први непријатељ није нам ђаво, већ сопствена помисао. Ако својој помисли верујеш - ето пада. Ко верује својим помислима, још увек робује својој вољи. Један послушник на Светој Гори није хтео да се причешћује, јер је веровао својој помисли да није достојан. Једном приликом негде у скиту, био сам са братијом. После литургије, они седоше да узму воду и да се послуже. Један монах приђе и рече старцу: «Геронда, не радите добро! Оци треба ћутећи да иду у своје келије и да тихују.» Тада сам му рекао: «Дете моје, ти си послушник, а почео си да поучаваш старца. Не радиш добро. Треба само да кажеш: Нека је благословено старче.» Тога монаха је помисао полако одвела од старца из Каруље. Прошао је и друга места и на крају се појавио као јереј, закрштавајући нас. «Ви сте јереј?» «Да.» «Управо сам завршио Литургију.» Видите, због егоизма је отпао од старца и саморукоположио се за свештеника. Ево шта бива када човек верује својим помислима. Ако имаш помисли, треба да их кажеш старцу. Не веруј својим помислима. Ђаво ће те преко помисли полако одвести где он жели. Послушници који оду од свог старца, од свог канона из манастира – сви старци. Ако чиниш послушање, задобићеш и молитву. Без послушања, и молитва се губи. У Цркви нам је све дар. Дар нам је свето крштење, дар – света Литургија, дар – Царство небеско. Бог од нас хоће само чистоту срца. Ако имамо чисто срце, можемо задобити срдачну молитву. Духовно стање човека зависи од благодати у тренутку када се он моли. Ко задобије благодат, постаје бог по благодати. Како да задобијемо благодат? Послушање је једини начин. Искусио сам и једно и друго. Послушање је подражавање Христа. Послушник задобија већу благодат него онај ко заповеда. И онај ко заповеда добија благодат, али већу онај ко слуша, јер се потчињава. Где има два или три монаха, онај који се потчињава задобија највећу благодат. Први задобија благодат да може да руководи, како да организује, како да реши разне проблеме манастира, али онај ко се потчињава, у посебној је благодати. Искуство нас тако учи. Благодат долази у разна времена. Неки монах ми рече: «Данас је Преображење, али нисам осетио неку посебну радост и благодат. Можда ће доћи сутра – обичним даном.» Суд Божији је другачији од суда људског. Благодат задобијамо и у светој Литургији, али и изван ње. Можеш да задобијеш радост у свакодневном послу на послушању. Наше је да непрекидно пребивамо у молитви. Када Бог реши да посети нашу душу, хоће да је затекне у молитви. Треба непрестано да проверавамо како смо провели дан и да ли смо били у непослушању. Христос је дошао на земљу да се разапне. Он жели да се и његови ученици разапну за Царство небеско. То нам није директно речено, да нас не би растужило. Имао сам помисли против старца Нифонта и чујем глас благодати у себи: «Не чиниш добро!» Ко чини послушање старцу, постаје други христос, постаје благодатни христос. са грчког језика превео Епископ Фотије Извор: Српска Православна Црква
  19. Опет посуђујемо речи блаженог Старца нашег о последњој теми. Боље је да учинимо тако него да препричавамо оно што смо чули и видели и што смо научили од Отаца наших. Јер једна је ствар да неко слуша о стварима које су се догодило "у време оно", а друго је када гледамо данашње примере. Посудили смо, такође, и један навод из Апостола Петра, који је говорио о истом искуству. "Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства његова" (2 Пет. 1, 16). И ми смо такође, "били очевици" преподобног Оца нашег, не у фантазији или кроз фантазију или на неки такав начин, него то што видесмо и чусмо, заиста руке наше опипаше. Доносимо један израз благодати, онако како га је он сам доживео и како га је описао. "Тада улазимо у унутрашњи божански облак и тамо се налазимо у огњеном стубу љубави. Све око нас постаје попут пламена, и као грмљавина се чује глас божанске енергије љубави, која представља извор љубави у хиљадама људи. Која ће ме сила одвојити, од најслађе љубави Твоје Христе? И након тога - да ли у телу или ван тела Бог зна, да ли у колиби или изван ње Бог зна - само је то видео онај који је видео - да је све огњем постало огањ, и сузе љубави потекоше од усхићења и од слатких таласа љубави, од таласа благодати Твоје, јер ми је складност будућег постала знана. И тада, удишући твој духовни ваздух са чудесним најбољим миомирисима, застадоше моја чула, тако да више нисам осећао своје телесне енергије ( = дејства)". "Како је то велики чудо и како су ту многа созерцања. Мислено узлазе на Тавор они који се са Христом распеће, да тамо приме добро преображење и сладајшчи Исус им се мислено јавља у слави својој и својој тајинској ( = мистичној) слави. Ово је истинита радост, и ово је харизма! Ово је дар, ово је извор из кога истиче вода жива". Овим речима нас блажени Старац уводи на степен свога созерцења и у наставку тумачи границу унутар које се крећу словесна бића, спознајући тако сопствену пуноћу и средишњи смисао речи. "да буде Христос све у свему". На кратак али јасан начин, старац говори о најзначајнијој ствари, да човек, када је помилован божанском благодаћу, благодари и непрестано исповеда да: "Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит, 3, 5). На висини духовног созерцања, где долази до обожења, облачимо се у одећу смиреноумља преображеног Бога Логоса, стајући попут Мојсија пред лицем јединога Бога, и двадесет четири старешине ( = презвитера) поклањају се Бог Који седи на своме престолу (уп. Отк. 4, 10). Надаље отац наш описује смисао савршеног бестрашћа у Христу које се уобличава благодаћу, да бисмо се уподобили* свом архетипу. и да бисмо, као чисти и смирени срцем, све примили од првог и превсходног узрока /Бога/, а ништа од самих себе, јер је све створено и све налази своје савршенство У Христу Исусу Господу нашем "кроз кога је и за кога све створено" (уп. Кол. 1, 16). Овде је реч о онима који се чврсто држе бестрашћа у пуноћи освећења, јер је само на тај начин могуће очувати целовитост своје личности. Божанском благодаћу, величина Божија постаје спознатљива, и спознаје се да су божански дарови савршени и на почетку (приликом стварања) и на крају (освећење и савршенство). Ово објашњавају чудесне речи Павлове: "Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?" (1 Кор. 4, 7). Пуно познање ове дубине није створено нити се постиже нашим настојањима ( = покушајима), већ је то чисто дејство божанске благодати која дарује савршенство у Христу и која борави у вернима. Благодат је као нова душа и нова ипостас словесних бића, тако да у њима Бог заиста постаје "све у свему". Пуноћу смисла стварања и односа између Творца и твари, објашњава Старац на следећи начин: "Бог ствара и назиђује оно што је његово, а створења бивају захвална и благодарна за та добра. Ово је веома једноставно и остварује се у онима који имају "ум Христов" и "који се уподобљавају икони небескога" (уп. 1 Кор. 15, 49). Такви могу слободно да призивају Бога Оца, како је и говорио наш Старац: "Бога Оца може да призива онај ко је спознао благодат која је од Оца. Пошто се такав назива сином, он окушава од љубави Очеве, осећајући своје синовство. Он зна на делу да је био наг, и да му је била својствена свака слабост, све док га Онај који је богат није оденуо и утешио сваком утехом, и док га богати Отац његов није нахранио чистом храном коју је од Њега примио". Овај вид односа Творца и твари, Старац назива "кружним кретањем". У истом поретку налазе се и "небеска тела" - свети анђели, јер су и они примили биће и добробиће од Бога, остајући свагда у својој равнотежи и узносећи славу и хвалу Богу, за оно што су од почетка од њега примили. Тако отац говори: "Све ово кружно кретање онога што је на небу и онога што је на земљи показује одакле је примило своје биће, и сва твар своје кретање има од Бога и ка Богу, онако како га је Творац у њу положио. Јер Свебогати Господ благодарно прима /њихово/ благодарење". И наставља Старац: "јер тако заиста /створења/ почињу да Га спознају, и Он даје љубав своју онима који Га дотле нису знали, као што каже Јов: "ушима мојим слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем и кајем се у пепелу" (Јов. 42, 5-6)." Ово је чиста владавина и милосрђе дарова Божјих. "Нека свако спозна своју сопствену слабост. А да би човек ово постигао, потребно је да прође кроз многа и велика искушења. И када благодат победи и када је он прими, тада постаје снажан ( = крепак). И на осталим степеницима подвига, човеку је неопходно потребна божанска благодат, како би победио страсти и како би у себи утврдио богознане врлине и да би узишао на ступањ покајања. Међутим, у стању пуноће освећења, што јесте обожење, оно што је човечанско се смањује, и само божанска благодат све савршава. Истинита је реч Господа нашег: "без мене не можете ништа учинити" (Јн. 15, 5). То је тако јер " када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост" (1 Кор. 15, 54), то у потпуности представља дело благодати. Када човек овако осећа, он говори са уверењем ( = убеђеношћу) да "сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости, у којега нема измјенљивости ни сјенке промјене" (Јак. 1, 17). Слично се догађа и у време молитве, како наглашава и авва Исаак Сирин. Након чисте молитве, пошто подвижнику дође благодат Божија, "он се више не моли јер је услишена његова молитва. Пошто је молитва услишена и пошто је настало созерцање, ум се више не моли" (Авва Исак Сирин, Слово о подвижништву 32, О чистој молитви). Када је Старац наш желео да нам објасни овај натприродни начин на који христоносни човек то доживљава, говорио је следеће: "Ништа од енергија старог човека, у овоме часу није остало, јер не само да се нашао у другој природи, изван времена и простора у коме се крећу створена бића, него он дише други ваздух, налази се у другом космосу, где не важе чулна мерила и облици и симболи". Да би нас уверио, читао нам је одговарајуће светоотачке текстове који су се бавили овом темом. "У чистој души, као сунце сија светло Свете Тројице. А ваздух који она дише јесте Пресвети Дух". Тада Господ наш, Који је Онај који дарује и Онај који се дарује, преображава благодаћу слугу верног, који је са много труда прешао море тешких искушења и није издао љубав Божију - "и тада настаје созерцање у Богу, у Њему а не у нама". То је созерцање које није човечанско, него божанско. Ово виђење, којима се душа храни је, према сведочанству Отаца наших нелажно. Човек у себи осећа своју ништавност и постаје мањи од свега створеног, као знак неверја овога света. А ако га питате шта мисли у себи након толиких откривења божјих и своје заједнице са Њим, он ћути, немајући снаге да се изрази. Ако је заиста примио божанске дарове и посведочио се благодаћу, он схвата да је све то неизрециво и да надилази искуство ствари и сведочења. Он сам се, међутим, никада не сматра достојним, и на сваки начин жели да себе не пореди са оним што постоји, него више воли да се од људи скрива као онај који не постоји! Након што нас је Старац у све ово уверио, размишљали смо о дубини речи које смо често слушали: "Твоје од твојих, приносимо ти Владико многомилостиви, Човекољупче, и враћамо се Теби благодарећи Ти за Твоју велику милост". Ускладимо се са смирењем савршених у Христу који су се духовно подвизавали и који су се удостојили пуноће божанских обећања датих људима. Они престављају стубове небескога и у себи су устројили ум Христов. са јелинског Александар Ђаковац Извор: Светогорске стазе
  20. Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. Говорећи о спасењу, казао је да спасења има разних, али да треба бити склон само истинском и правом, истинском, вјечном спасењу. – Потребно нам је да вјерујемо, да као што су мошти Светог Василија нетрулежне и чудотворне и већ пренесене из овог трулежног свијета у онај други, бољи, да ће такво спасење заиста доћи. Ми га као хришћани знамо, али га нажалост, одвећ често заборављамо и не очекујемо. Отуда, драга браћо и сестре, Сретење јесте нама свима опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо, да када Христос други пут дође, не као дијете, него као судија, судија љубави, да се припремимо за истиснко спасење и за будући свијет у коме неће бити жалости, туге, гријеха и болести – казао је о. Дарко и додао да то спасење морамо истински да затражимо. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење и празновање великог празника Сретења Господњег, настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  21. Разговори о духовницима: Саговорник - Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије (Радовић). Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски. Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству. Митрополит Амфилохије: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије. Клитос Јоанидис: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца. Митрополит Aмфилохије: Да, изузетно значајно искуство. Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку. Клитос Јоанидис: Сећате ли се још увек тачно његових речи? Веома је значајно како се опходио са једним интелектуалцем, као што сте вu. Митрополит Амфилохије: Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно. Рекох му: – Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање „постоји ли Бог?“ На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово: – Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају. Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим. Причао ми је да ми помогне: – Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се – шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати – некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље – био сам столар – а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња? Једном другом приликом ми је причао: – Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: „Је ли овај полудео?“ И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године. Благословена душа, Богу посвећена. Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео. Клитос Јоанидис: То је веома лепа слика, баш како нам је даје и Песма над песмама. Митрополит Амфилохије: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече: – Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе. Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече: – Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност. . Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби: – Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш. Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“ Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“. Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи. Онога лета, када сам га поново посетио, владала је дуготрајна суша и месецима није пала ни кап кише. Рече ми тада старац Пајсије: – Видиш, ми људи сагрешујемо и право је да испаштамо. Нисмо достојни да нам Бог ишта друго пошаље. Жао ми је што јадне животиње пате. Ето, пре неки дан дође једна змија, која, јадница, нигде није могла да нађе ни мало воде да попије. Узео сам чашу, и сипао јој воде да пије. Рекох му смејући се: – Зашто ниси позвао мене, старче, да дођем и да змији смрскам главу? Одговорио ми је, и сам се смејући: – Ти си један дивљи Црногорац. Клитос Јоанидис: Види у свему око себе Творевину Божију. Митрополит Амфилохије: И присуство Божије. На Светој Гори има шакала. И, знате, човек се најежи од њиховог завијања, када га зачује увече. А старац ми је рекао: – Немој да се јежиш. То сада почиње шакалска „вечерња“. Они су спремнији за молитву него ми, монаси. Од њих треба да научиш како да појеш химне Свевишњему. Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу. Кроз њега је Бог подигао многе душе и помогао им. Једном, када су га именом споменули у новинама и хвалили га много се забринуо. Не можете да замислите колико се забринуо. Рекао ми је: – Видиш ли, оче, шта пишу о мени? Ја сам најгори од свих, а они ме представљају као да сам свети човек! Ја, који живим на Светој Гори, знам који људи су заиста Божији људи. Али Бог им је подарио Своју милост и они су успели да се сакрију од људских очију, а остао сам само ја да ме представљају као „светог“. И немој да мислиш да ти ово говорим из смирености. Ја сам заиста отпадак земаљски. Извор: Светосавље
  22. То је био онај тренутак кобног 23. јула 2018. када је пожар завршио свој погубни пир по животе људи и њихову имовину у местима Нео Вуџа и Мати (око седам сати увече) и почео да се простире на североисток према месту Агиос Андреас, где се налази дечји камп општине Атина, и ка југозападу према Рафини. Пристигли народ који се налазио у луци Рафина (међу онима који су ту нашли уточиште био је и мој брат), чуо је како удара звоно црквице Светог Николе која се налази на узвишењу изнад саме луке. Пламен се већ претећи приближавао уз саму црквицу. Неколицина људи се успела у двориште храма да би видела да ли је некоме потребна помоћ. Међу њима је била и једна госпођа која је у ходу приметила прилику једног свештеника у раси који је седео на клупи поред самог зидића и коме се ватра приближила. Био је окружен димом и телом окренут директно у правцу пламена. Под утиском тог призора, из даљине је сликала својим мобилним телефоном. Затим је направила још једну фотографију док се приближавала клупи. Међутим, када је пришла клупи, прилика човека је изненада и на тајанствен начин нестала у густом диму. Истог тренутка је сасвим престао да дува демонски олујни ветар, тако да се ватра није проширила на насеље Рафина. Истовремено је стао ветар и на супротном крају пожара који је бацао пламенове у правцу североистока, на самој граници насеља Мати и Агиос Андреас. Захваљујући томе је спасено насеље Рафина као и (што је још важније) област Агиос Андреас са камповима. Важно је напоменути да се 600 малих кампера из насеља Агиос Андреас, у ишчекивању аутобуса који би их евакуисали у Атину, спустило до саме обале у том насељу. Агиос Андреас је област бујне вегетације и густо засађена боровима баш као и Мати. Да се ватра проширила до ње, догодила би се неописива трагедија, много гора од оне која је задесила Мати. При том се ватра ширила несхватљивом брзином, тако да људи нису успевали да побегну, чак ни у аутомобилима. Управо тако су настрадале десетине несрећних жртава пожара које су нађене на обали села Мати. Напред поменута госпођа је пар дана после пожара посетила оца Доротеја, једног младог свештеника врло савремених схватања, који служи у парохијској цркви Успења Пресвете Богородице у селу Мати. Испричала му је догађај са свештеником у раси који је седео на клупи поред црквице Светог Николе и показала му фотографије које је направила. Он јој је најпре одговорио да та црквица нема парохијског свештеника и да у лику на фотографији не препознаје ниједног од парохијских свештеника који служе у широј околини. Уз то се запитао шта би један свештеник ту тражио седећи усред дима. Међутим, када је боље загледао фотографије, узвикнуо је са страхопоштовањем: «Па, то је лик Светог Пајсија!». Пре неколико дана отац Доротеј је препричао казивање ове поменуте госпође моме брату који станује поред цркве Успења. Осим тога, послао му је и фотографије преко вибера, које су тако доспеле и до мене. Ако човек пажљиво погледа фотографије које доносимо у прилогу, видеће једно свештено лице седе косе, обучено у расу, како у руци држи бројаницу, тела окренутог ка пламену и погледа упереног у истом правцу. Сличност са приликом Старца Пајсија је запањујућа. На фотографији која је направљена са краће раздаљине се јасно виде скуфија (монашка капа), као и сандале са чарапама које су биле карактеристичне за Светог Пајсија. Закључак: ● Прва верзија догађаја: Фотографије су фото-монтажа или/и госпођа која је њихов аутор једна је од оних «преподобних» склоних фантазијама или/и отац Доротеј је преварант или/и писац ових редова је наивни дистрибутер исфабрикованих вести ● Друга верзија догађаја: Свети Пајсије, потресен развојем (и демонском оркестрацијом) трагедије, на лицу места се моли Богу да је заустави пре него се догоди нешто још много горе. Бог је услишио молитву Светог и олујни ветар је изненада и потпуно престао да дува. Сами изаберите своју верзију! Никос Кулурис, професор Правног факултета С грчког превела Валентина Аврамовић *** Чланак је објављен на насловној страни кипарских новина Филелефтерос 9. септембра 2018. Аутор чланка је професор на Европском универзитету на Кипру. Извор: Српска Православна Црква
  23. Логос

    Старац Григорије и Дохијар

    Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика. Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге. У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом. Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка. Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича. Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова. Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије. Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио. Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен. Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило. Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника. Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“ Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана. Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“. Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“ Извор: Теологија.нет
  24. Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика. Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге. У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом. Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка. Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича. Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова. Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије. Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио. Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен. Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило. Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника. Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“ Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана. Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“. Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“ Извор: Теологија.нет View full Странице
  25. Међутим, колико пута, живећи у толиким радостима, међу толиким ситницама које нас упијају, заборављамо на небеса? Обавезе као магнети одвлаче срца наша и небо нам представљају као нешто врло високо, као да је стати на тло небеско недостижан подвиг. Ако поред тога човек нема и неко духовно искуство, ако није усмерио срце своје, ако никада није крочио на тло небеско, ако није завирио на небо, опасност је још већа. Кад ти неко прича о неком човеку, можеш осећати извесну радост због доброте тог човека, чежњу да га сусретнеш, међутим, ако га не видиш, постоји опасност да га заборавиш. Ако га видиш, врло је вероватно да ће га срце твоје заволети, приљубити се уз њега и да ће га од тада па надаље непрестано имати на уму. Тако бива и са небом. Када бисмо могли само накратко завирити на небо, да видимо пространство његово, лепоту његову, радост, величанство његово! Тада би у сваком случају било теже да га забораве душе наше. Али како то да постигнемо? Кад су Израиљци хтели да уђу у Јерихон, за којим су толико чезнули, али су знали да је имао високе зидине које нису могли лако савладати, шта су учинили? Послали су уходе да донесу плодове из земље оне. И уходе су заиста донели велике гроздове грожђа; донели су од блага њеног, од дијаманата, од красота њених. Кад Израиљци видеше те плодове, срце им заигра и рекоше: победићемо непријатеље. Навалили су тада на зидине и уз помоћ Божију их срушили и упали у град. Кад бисмо и ми могли да отворимо један прозор ка небу, да га осмотримо и да, ако нам се свиди, ускочимо, уђемо унутра, видимо шта има и учинимо га својим (нама блиским), да га освојимо, задобијемо! То је смелост на коју данас желим да се одважим. Хоћу ли успети? Рекох вам да се прибојавам. Молите се да ми Бог подари реч и истовремено се молите да Он отвори срца ваша, да бисте могли да разумете оно што вам не могу рећи на начин на који бих желео. Ако желиш да видиш и да осмотриш неки предиван предео који се налази иза неког брда, шта ћеш радити? Попећеш се на неки врх и одатле ћеш пустити поглед да се пружа по целом оном дивном простору који си прижељкивао. И ми ћемо то учинити. Дошли смо у храм, у цркву Божију, на место са кога управо врло добро можемо осмотрити небо, у простор који је обасјаван, и украшаван, и преукрашаван незалазном светлошћу Тросунчаног Божанства. Црква у којој смо сада, драги моји, свака црква, јесте печат, изображење, образ, икона, један комад – неба. Кад смо у цркви, заиста осећамо да смо на небу. Зашто у цркви постоји тако велика купола? Да би се срца наша уздизала управо ка небу. Зашто постоје ове дивне двери које се отварају када се служи Литургија? Да би нам показивале како се отварају небеса. Зашто је црква пуна крстова? Зашто је горе насликан Христос Који служи? Да би нам црква показивала да док се налазимо у њој бивамо пренесени на небо. Тајинствено, али и реално живимо небеске тренутке. Зато и Свети Григорије Палама каже да Црква ''лежи на висини, будући неки другачији, анђелски и надовосветски простор'' – простор у коме се налазимо јесте један анђелски, надовосветски простор. ''Храм'', говори нам, ''на небо узводи човека, и (...) њиме га поставља пре Бога свега''; Црква нас узима, подиже и ставља пред Самога Бога. Осећамо ли ми пак то? Постоје ли чула у нашој души која поимају ту стварност кад улазимо у цркву? Али, кави смо ми људи! Знамо све расе паса и коња, знамо биљне врсте, марке аутомобила, радио уређаја, али почесто не знамо оно што је у непосредној вези са нашим животом. Зато желим да данас обратите пажњу на ово што вам говорим. Ако добро размислимо, схватићемо да све што око нас постоји, бескрајне дубине океана, врхови планина, хиљаде и миријаде звезда у ствари нису ништа друго до сиромашно суседство наше планете Земље. Видели сте како радници руше старе куће кад желе да подигну вишеспратнице? Једног дана ће се тако сручити све што у васиони постоји. Ништа неће остати. Остаће само духовно небо где је Христос. Тамо, дакле, управимо поглед свој. Налазимо се у цркви. То је најпогодније место да видимо небо. Али, шта је прозор? Како ћемо га отворити? Е, то је врло једноставно. Прозор је Света Литургија коју служимо. Међутим, будући да нам предстоји да управимо поглед свој ка толико духовним стварима, усмеримо душе своје ка Светом Духу и помолимо му се да светлост Своју усмери на таму наших мисли како би нас просветлио да осетимо, разумемо, усвојимо све оно што се за време Свете Литургије догађа, говори и може чути. Дошли сте с толико труда и по хладноћи. Ваш труд не треба да буде узалудан. Тога ради помолимо се Духу Божијем и у вама неће остати ниједна нејасна помисао. Не треба да одемо одавде ако се срца наша не поклоне Богу, ако не осетимо да су душе наше зарониле у небо и виделе све оно што се на њему дешава. Кад завршимо ову беседу, треба да осећате оно о чему је један светитељ Цркве наше говорио: ''Сада си ми срце душе моје охрабрио и немоћан сам да издржим пламен Твој, зато прославивши Те идем''. О, Боже мој, говори, осетио сам Те, ослушнуо сам Те, видео Те крај себе, осетио сам како ми пробадаш срце стрелама Својим, како сагореваш душу моју, како разбуктаваш пламен који не могу издржати. Зато Те прослављам и одлазим узимајући Те са собом. Он, Христос, научиће нас свакој истини. Дакле, прозор нам је Света Литургија, која је толико знана у живору нашем, на коју смо се од детињства навикли и којој нема ничега сличног ни на небу ни на земљи. Како Литургија почиње? ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа (...) Амин.'' Зашто свештеник тако почиње? Шта жели да каже? Христос пред нама отвара један изузетан призор. Приказује пред нама једно небеско виђење. Христос пред нама отвара Царство Своје. Као што одеш у неку радњу па трговац пред тобом развија ролну тканине и ти је разгледаш, опипаваш, испробаваш издржљивост њену, гледаш њену лепоту и говориш ''ово ћу купити'' – тако Христос у том тренутку чини. Отвара пред нама Царство Своје да га видимо, осетимо, да га се наситимо и кажемо: ово и ја изабирам за живот свој. Да ли пак душе наше то осећају? Свештеник то у оном тренутку схвата пре жртвеником. Срце му снажно лупа, прети му опасност да ослепи као што је Апостол Павле на путу за Дамаск ослепео кад је видео Христа. Његове духовне очи гледају заслепљујућу светлост Божију. Због тога пун заноса узвикује: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...'' Слава Твоја у Царству Твоме, Христе мој, све испуњава. Јесте ли видели како, кад невесту ките да је фотографишу, њен велики вео испуњава целу собу, а крајеви хаљине њене прекривају под како би показали славу и лепоту њену? Управо тако се Црква Христова у том литургијском часу пре нашим очима простире по целом простору. Које је то благословено, прослављено, почаствовано, од свега другог узвишеније Царство? Царство Небеско, Царство Божије, Рај у који нас је Христос ставио, наша Света Црква. Цар је Тросунчани Бог: Отац, Син и Свети Дух. Цареви служитељи су Анђели, Престоли, Начала, Власти, Господства, Силе, многооки Херувими, шестокрили Серафими. Цареве војсковође су Светитељи. Царица је Госпођа Богородица. Верно војници су хришћани, сви они који су спремни да следују Христу ма колико их то коштало, сви они који су спремни да понесу пречасно име Његово, сви они који чине Цркву Његову. Дакле, у часу Свете Литургије сви су с нама: Хрисатос, Светитељи, Богородица, Анђели, верници свих векова. Према томе, кад свештеник говори ''Благословено Царство Оца...'', заборавља сбе, свој дом. Заборавља свет, све што види, и управља срце своје и мисао ка ономе што разуме, ка тајинственом, невидљивом, које Христос ставља пред њега. Управо због тога, осећајући славу Христову, славу Цара небескога, он коленима која дршћу, душом која само што не поклекне под теретом одговорности, очима које продиру у тајне Царства небескога, подрхтавајући говори: ''Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење'' – Теби, Христе мој, Који си толико прослављен, Кога окружују толики Светитељи и Анђели, Теби доликује слава, и част, и поклоњење. Пред нама је, значи, цела Црква. Пред нама се истински, суштински, тајанствено јавља Христос! ''Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима'' , каже Христос. Ово се дешава у часу Свете Литургије. Према томе, шта је наша Литургија? Вероватно сте приметили како се на белом биоскопском платну неки човек, неки предео, који се као трачак појављује у дубини, постепено увећава и сасвим јасно показује. То је Литургија: она, пред нашим очима, постепено открива Христа и Царство Његово. Христос је у овом часу пред нама управо онако како је онда поучавао, чинио да хроми скачу и ходе, слепи прогледавају, мртви васкрсавају. Не долази нам просто у мисао, него стварно долази пред нас, присутан је. Он, учитељ, пророк, чудотворац. Пред нама је сада Христос распети, васкрсли, вазнесени! Све ово што унутар цркве видимо: полијелеји, свештеник, часни дарови, мали и велики вход, све то постају обележја присуства Христовог. Према томе, Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Самога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сам Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет. Литургија је један покрет, хитање, покушај да зграбим Христа, да Га ухватим. Сећате ли се Магдалине? Кад је схватила да је пред њом Христос, рекла је: ''Равуни, Учитељу мој'', и кренула да додирне одећу Његову, тело Његово. Сећате ли се крвоточиве? Док се онолико мноштво људи тискало око Христа, она је ишла да Га се са страхом и поштовањем дотакне. Сећате ли се Томе? Ставио је руке своје у ране и повикао: ''Господ мој и Бог мој''. То и ми у часу Свете Литургије чинимо. И после се питамо где је Христос! Ево Га! Пред нама је, с нама је, поред нас је. ''Учитељ је дошао и зове те'' , рекли су Марији која је плакала за мртвим Лазаром, братом својим. На Литургији је присутан учитељ, Христос, и сваког од нас зове по имену његовом. Онима који то осећају, искре севају из очију и они живе радост Христову. Све се преиспуњава светлошћу. Све прославља Христа. Према томе, кад неко долази на Литургију, треба да долази с помишљу да долази да се сусретне са Христом и још да га са чежњом додирне, као што каже Свети Методије: ''Чедан сам ти и светиљке сам упаљене чувао, Жениче, излазим у сусрет Теби''. Жениче Христе, чувам себе чедним и чистим и упаљене светиљке држим у рукама својим да бих те дочекао. Тако треба да долазимо на Свету Литургију, која је присуство Христа и Царства Његовог. Продубимо то још мало. Због чега чинимо входове? Ви који сте били на вечерњој служби, мало пре сте видели свештеника који је начинио вход и ушао пред жртвеник. Сутра ће се на Литургији, на малом и великом входу, поновити исто. Литургија је једна литија ка жртвенику, једно хођење ка небу. Као што приликом литије о празнику светитеља заштитника нашег града, кроз град проносимо његову икону, лик његов, са рипидама шестокрилих серафима и идемо до трга како бисмо прославили Светитеља нашега, тако је и Литургија наша једна литија, један ход, једно путовање ка Небу. Налазим се на Литургији значи да сам истински, не у машти, ступио на пут који води на небо. Јесте ли запазили да се, када долази до помарачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Дакле, треба да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, Она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''. Према томе, на Литургији путујемо према Царству Христовом и истовремено се налазимо у њему. Христос нас је подигао на небо или, боље, спустио је небо у Цркву нашу. У цркви нам Он у ''мираз'' даје сва добра, спасење наше, свестост, смирење Своје, Своје благодатне дарове уопште. Литургија је за нас као једно заручење. Као што носиш заручнички прстен и то значи обећање брака, управо тако Литургија значи да се сједињујем са Христом, Који ми обећава да ће ме, ако останем веран, у сваком случају увести у Царство Небеско. Већ од ове земље живимо рај. Овде се, дакле, драги моји, савршава та тако велика истина. Овде је, кад вршимо Свету Литургију, присутна цела Црква Христова. Сједињујемо се с Христом и постајемо једно Тело с Њим. Као што, ако узмеш једно бело платно и иза њега поставиш неку веома јаку лампу, оно постаје један светао екран, тако и нас упијају зраци Христови и чине нас христосима. Постајемо храм Христов, постајемо удови Христови, постајемо христоси и Он је глава наша. Глава: ''Христос је глава Цркве'' , значи источник, извор. Кад си жедан, отићи ћеш на чесму да утолиш жеђ. Христос је онај Који залива наше ожеднело срце. Удови наши, тела наша и кости наше постају удови, тела и кости Христове. Живимо животом Христовим и Он на Себе узима живот наш. Као што је један Хлеб који стављамо у свету дарохранилницу, као што је један Хлеб који постављамо на Часну трпезу, као што је један Христос, тако и ми са Христом и међусобно постајемо једно, постајемо један – Христос. Према томе, шта се догађа кад служимо Литургију? Ми приређујемо један пријем, једну вечеру. Позивамо за трпезу своју Светитеље Цркве наше, позивамо свог упокојеног оца, деду, прадеду, вољене особе које су отишле, позивамо Анђеле. И долази нам Сам Христос и на трпезу поставља Тело Своје и Крв Своју. То значи: ''Поменувши све свете, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо''. Пошто смо довели све Свете овде и њима предали себе, пошто смо их замолили и помоћницима себи начинили, надаље предајемо себе Христу. Како се Христос пројављује на Литургији? Обратимо овде пажњу како бисмо то што боље разумели када долазимо на Литургију. Да видите у пракси да је на Литургији присутан Христос и целокупна Црква. Изображење Христа је епископ. Само тамо где је епископ може постојати и Црква Христова. Због тога епископ узлази на узвишени трон како би показао да у том тренутку Христос заузима Своје место међу нама. Тамо где је архијереј, тамо где је епископ, тамо је заиста Христос. Као што је Христос ушао у горњу одају, где су ученици били сабрани, и рекао им: ''Мир вам'' , управо тако Христос узлази на трон кад архијереј узлази на њега, јер Христос је ''Онај Који приноси и Онај Који се приноси'' . Христос у суштини врши Литургију, а сви ми смо сабрани око Њега. Кад нема архијереја, ту је његов заступник који по канонима Цркве треба да има дозволу епископа. Ако нема дозволу архијереја, не може се служити Литургија. Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега ли? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Када одозго ставља епитрахиљ, то је ако да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа. Гледаш свештеника у одежди? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не носи такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призор, једно небеско виђење, која указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама. Отварају се дакле Часне Двери и за жртвеником се појављује свештеник. Међутим, зашто свештеник не гледа у нас, него у жртвеник? Стоји пред жртвеником и произноси прозбе, молбе, моли Христа као наш посредник. Кад након тога буде изишао на вход, опет ће проћи између нас не погледавши нас. Он је онај који предводи, који узлази, који нас води путем небеским. Шта свештеник ради те непрестано иде напред не гледајући на нас? Пазите да схватите. Јесте ли се икад пели до метеорских манастира? Јесте ли икада били у Великом Метеору? У древна времена људи су се на Метеоре успињали мрежом. Стављали су их унутра, везивали им очи како се не би јављала несвестица и подизали их чекрком. Касније су начинили један врло узан путељак, тик уз стену, који је узлазио до врха брда Преображења. Кад би неко долазио, како да се попне тим малим путићем? Кад би гледао у провалију, стропоштао би се и изгубио. У тим приликама би силазио један калуђер, посетиоцу давао мантију и говорио му: ''Док се ја пењем и гледам увис, ти се држи за мене. Попећемо се заједно. Међутим, не гледај доле. Ако погледаш, пашћеш и повући ћеш и мене''. Тим путићем би калуђер водио посетиоца док је овоме лупало срце јер је знао да је доле хаос. Водио би га около-наоколо и кад би стигли горе, говорио: ''Ах, овде је Христос!'' И свештеник чини управо то. Узводи нас уским путем. Пази, не гледај доле, да те што земаљско не обмане. Срце увис, нека ум твој буде као соко како би могао прелетети небо и небеса! Копнене, земаљске животиње не лете. Постани соко, гледај високо! У међувремену појци певају антифоне: ''Молитвама Богородице, Спаситељу, спаси нас''. Комбинују их са разним стиховима из псалтира, који су пророштва о доласку Христовом: проричу да Христос долази међу нас. Потом свештеник усхићен чини мали вход јер је он, у ствари, као и Мојсије, ушао у облак који крије Христа. Сетимо се Мојсија кад је узишао на Синај. Какви су оно били громови, какви потреси, какав огањ, дим, страх и трепет! Бог је присутан! Управо тако је пред свештеником присутан Бог. Наравно, овде нема земљотреса, да се не бисмо уплашили, нема дима, него само дим од тамјана, који мирише. Свештеник зна да Христос иде испред и више не може да издржи, те се срце његово пролама у речи: ''Јер си Свет, Боже наш, и Теби славу узносимо''. Свет си, јединствен си, Боже мој. Гледа жртвеник и сигуран је да је присутан Бог, Дух Свети, Анђели. Прошао је поре нас у малом входу и дошавши на уобичајено место, свештеник се помолио Христу да заједно с његовим входом буде и вход светих Анђела и Арханђела. У продужетку говори: ''Благословен је вход светих Твојих''. Благосиља вход за време кога заједно са свештеником улазе и редови анђелски и на хиљаде анђела и облаци Светитеља. Заједно с њима, на мислена небеса узлази и свештеник. Због тога, преплашен да га не спали огањ Божији, говори: ''Јер си Свет, Боже''. Ја сам грешан, али немој ме спалити, Боже мој. Имао сам срећу да упознам једног светог човека који би толико пута, кад би ишао да служи, излазио од жртвеника са једним надземаљским погледом, са очима које су гледале изван и изнад хоризонта! Служио је сам с једним својим искушеником којем је говорио: ''Изиђи напоље, изиђи, изиђи брзо''. Затварао би врата и остајао сам за жртвеником. Седео би сат-два. Након тога, пошто би причао, пошто би дух његов био умиван светлошћу Божанском, пошто би очи његове сјале светлошћу Његовом, излазио би поново и отварао врата. ''Ходи'', говорио би искушенику, ''ходи. Овде је био Свети Дух, тамо серафими, онде Херувими'' и сав дрхтао, но дрхтањем препуним радости и среће. И Свети Спиридон је ''Анђеле имао за саслужитеље своје''. Заиста је свештеник саслужитељ Анђела и Светитеља. А и народ, будући да зна ово, пева анђелску песму: ''Свети Боже, Свети моћни, Свети бесмртни''. Поју и анђели: ''Свет, Свет, Свет'', и понављамо и ми песму њихову. Тако, земља и небо, сви постајемо један хор, једно славље, једна песма. И додајемо: ''Помилуј нас''. То је вапај грешног човека, јер су Анђели свети и пресвети. А на великом входу заједно с Анђелима смо и ми грешни и недостојни. Како је то страшно и дивно! Пролази Христос и са Њим Светитељи, Анђели и, заједно с њима, и ја, грешни свештеник. Због тога су у древна времена побожни цареви, кад би бивао велики вход, са својом свитом пратили свештеника као почасна пратња Небескога Цара Који је у том часу пролазио. Постоји предање да се неки цар у једном таквом часу заноса, осећајући грозницу присуства Христовог и присуства Анђела, у царској одећи и са круном на глави стропоштао на под. Након анђелеске песме и пошто се прочита Апостол, када се свештеник припрема да чита Јеванђеље, први пут се окреће према народу и благосиља га: ''Мир свима''. У том часу не благосиља свештеник, благосиља Сам Христос. Када је требало да се Христос узнесе на небо, подигао је руке, благословио ученике и они су му се поклонили и отишли. Управо то се дешава у овом часу. Свештеник, посредник, грешник, повлачи се и сада оставља да Сам Христос служи! Због тога он на малом входу испред главе држи Јеванђеље, не да би скривао лице, нго да се види како не постоји он, него само Христос. И пошто он уздигне Јеванђеље, певамо: ''Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу''. Поклањамо се Христу, а не Јеванђељу, не свештенику. Пред нама је Христос Који подучава, Христос Који служи, Христос Који говори, Христос Који се у свештенику крије. Пре тога свештеник говори: ''Премудрост, смерно стојмо''. Шта значи: ''Смерно стојмо''? ''Ово говори желећи да треперимо при сусрету са Богом и Тајнама Његовим, и да не будемо немарни, него пажње и стремљења њему пуни.'' Да са трепетом, чежњом, пажњом, смерно чекаш да видиш Христа и општиш са Њиме. Због тога Му се клањамо. Такође, на великом входу, кад пролази Христос, свештеник говори: ''Да помене Господ Бог све нас у Царству Своме''. А сваки од нас говори: ''Помени ме, Господе, у Царству Своме''. Гледамо Христа очима душе и молимо Га да нас се сети. Сходно томе, Господ служи. Господ пролази између нас. Господ долази да узме дарове наше да би их положио на жртвеник. Приносимо хлеб и вино као дарове. Хлеб одржава човека и даје му живот, док му вино даје издржљивост и здравље. Према томе, када Христу дајемо хлеб и вино, дајемо му оно што нас храни, што нам даје живот. Тајанствено, символички, Христу приносимо живот свој, здравље, добробитије своје, приносимо Му себе – приносимо Му своје тешкоће, своје боли, патње, децу своју, приносимо Му све, све што је наше и цео свет. Принос бива уз изговарање молитве приношења. Именица приношење (грч. αναφορα) произлази из сложеног глагола ανα+φερω (горе+носити, тј. узносити, приносити). Значи, Христос у овом страшном часу у наднебесни Свој жртвеник прима дарове наше, живот наш који му приносимо, прима нас. Према томе, кад идемо на Литургију, идемо да узмемо Христа. Али, претходно треба да будемо спремни да му дамо што год нам затражи, да му дамо себе. Ако имамо скривене задршке, не можемо се сјединити са Христом. У том часу се пред нама јавља заклани Христос. И ми треба да се осећамо закланим (тј. жртвованим) Њега ради, да будемо спремни, ако затреба, да будемо заклани. Дакле, Христос се непрестано јавља пред нама и поје се алилуја. За време малог входа, након читања Апостола и великог входа певамо алилуја. Шта значи алилуја? Алилуја је један поздрав који се говори на свадби Христовој. За свадбе имамо посебне благослове и жеље. ''Да живите срећни хиљаду година'', желиш младенцима. Алилуја је свадбена песма, поздрав на свадби Христовој, кад се Христос жени душом која је невеста Његова. Литургија, дакле, са богојављењима својим, са присуством Христовим, представља склапање једног тајног брака са Господом. Брак се назива и радост. Христос као да нам на Литургији говори: ''Уђи у радост Господа свога'' , на свадбу Господа свога. Ако не желиш? Ако не желиш, куда ћеш поћи да се сакријеш? Где год да пођеш, у дубине морске или у висине небеске, наићи ћеш на Његово присуство. Негде ће те уловити. Зар није боље да се сам предаш? Видећеш колика ће бити радост твоја! Ако одбијеш, за тебе ће то бити самоубиство. Свештеник, након што причести људе, подиже свети путир и говори: ''Свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.'' Подсећа нас на Вазнесење Христово. То је тренутак у ком нам Христос обећава да ће заувек бити са нама. Пошто примимо Светога Духа, пошто видимо Тајне Царства, можемо поћи са очима душе препуним лепота које смо видели. Према томе, драги моји, наша Литургија јесте зарука са Христом, једна свадба. Она нас одводи у Царство Његово. После ћемо поново изићи и поћи кућама својим заједно са страстима својим, гресима, малодушношћу својом. Није битно. Поново ћемо ићи на Литургију, поново ћемо се ухватити за Христа, поново ће нас Он обожити. И тако, уз непрестану борбу, у сталном ходу, напред је свештеник, ми отрага, стићи ћемо у Царство Небеско. Идемо ли на Литургију са том чежњом? Осигурали смо Царство Небеско. На Литургији смо видели како се отварају небеса. Видели смо добра Царства Небескога. Узели смо ''мираз'' свој, Светог Духа. Научили смо да у рукама својим можемо имати Онога Кога тражимо, да и ми, грешне душе, у Цркви можемо да га се дохватимо. Долазимо тако сваки пут да се дохватимо Христа и да Га тајанствено и невидљиво стављамо у себе. И одлазећи са душама које славе, рецимо: ''Поверимо Њему душе своје и предајмо Му живот свој.'' Поверимо душе своје Христу Кога смо видели, и посветимо Му животе своје, ''и разгоримо срца своја огњем љубави Његове''. Распламсајмо срца своја огњем љубави Његове, огњем који у нама сажиже сваку трулеж, који нас очишћује и припрема за живот вечни. Преузето из: Жички благовесник, часопис Епархије жичке Божићни број / децембар-март 2007/2008. (37-45 стр.)
×
×
  • Креирај ново...