Search the Community

У Цркви Св. Ђорђа испод Горице данас је прослављен празник преполовљења Педесетнице. Свету литургију служио је протојереј-ставрофор Драган Станишић који је послије прочитаног Јеванђеља казао да празник Преполовљења собом обједињује Васкрс и Педесетницу те да у богослужбеном смислу, овдје имамо похвалу (химне) и једном и другом догађају. Прота Драган је подсјетио да у данашњем Јеванђељу читамо како Христос свједочи да је послат од Бога Оца, али они који траже да га убију – неће за то да чују, већ настоје да га предају судијама који их слушају. Нијесу могли, како каже Јеванђелист, да га предају све док се вријеме није испунило. “Вријеме страдања и распећа Христовог, у историји, испуњавало се кроз прогоне Цркве на много начина. Прогони се поново и наша Црква. Док је народ заузет молитвом, тужиоци смишљају оптужнице. Епископ Јоаникије и седам свештеника на сам дан Преполовљења примају осуду што су служили молебан Св. Василију Острошком. Силници и болесници овог свијета неће да чују да има Духа Божијег у овом народу. Бране неки модел живота у којем су духовне вриједности сувишне. Зна се да, гдје нема духа нема ни људскости. То показују и ови догађаји – прогони и злостављање цркве у Никшићу”, бесједио је отац Драган Станишић. Истакао је да је васкрсење Христово и Силазак Светог Духа на апостоле откривење саме Свете Тројице – Бога љубави. “Кроз божанска откривења човјек је научио да вјерује у љубав и Црква зна вјечни смисао његовог спасења. Кроз призму вјечног смисла Педесетнице, познајемо колико је хришћанин у једном суровом свијету прикован на крсту, али и препун наде спасења. Молимо се Светој Тројици да нашу браћу, свештенослужитеље, спаси од људи који све више губе дух правде и поштења у ово наше вријеме”, закључио је у својој бесједи протојереј-ставрофор Драган Станишић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новије вријеме примјећујемо тенденције појединих православних теолога да у јавност излазе са ставовима о хришћанској космологији, антропологији и еклисиологији који представљају нову интерпретацију ових области богословља. Свака од ових интерпретација је изазвала недоумице и полемике у црквеној јавности. У овом тексту не желим да анализирам појединачне интерпретације или ставове везане за поменуте области богословља, већ наратив из кога сви ови ставови произилазе. За потребе текста овај наратив ћемо назвати “новоправославље”. Концепт новоправославља се базира на принципима десакрализације и демитологизације православног хришћанства. Овај концепт као последицу има профанизацију православља, односно скретање православних хришћана са пута обожења на пут “грађанске еманципације”. Идеал светости се замјењује идеалом кооперативног грађанина. Овај концепт-наратив своју инспирацију налази у либералним протестантским заједницама, које су већ прошле транзицију из религијских у културно-политичко-активистичке институције. По угледу на своје узоре, новоправославље има задатак да “осавремени” православље и да га тако учини компатибилним једном ширем глобалистичком и конзумеристичком наративу. То осавремењење треба да се деси кроз стварање новог дискурса који би био ослобођен од свих “митолошких” и “магијско-мистичних” елемената и који би омогућио флексибилније тумачење Светог Писма и Светог Предања. Тако, на примјер, овај нови дискурс проглашава реалност преображаја творевине Божанском благодаћу Светог Духа за магијски концепт: Оном што је Божанском благодаћу освећено и преображено као што је Свето Причешће - Тијело и Крв Христова, одузимају се исцелитељска и осветитељска својства и оно се практично своди на дио фолклорних традиционалних ритуала. Молитва више није реално средство спасења и призивања Божанске благодати а још мање оружје у борби против зла. Молитва је литерарни жанр, социјална манифестација или, у најбољем случају, једна од метода психотерапије. Ова идеологија проповиједа и радикално флексибилан однос према Светом Писму, који се илуструје и кроз порицање истинитости старозавјетног учењу о стварању човјека по лику Божијем, тако сводећи смисао читавог домостроја спасења на апсурд. По ријечима Светог Аве Јустина Ћелијског: “Новозавјетна антропологија стоји и пада са Старозаветном антропологијом. Боголикост човекова бића унакажена је добровољним грехом човековим, његовим савезом са ђаволом кроз грех, и последицу греха смрт. Бог је зато и постао човек: „да свој паки обновит образ истљевшиј грјехми“.*) Међутим, такозване научне антропологије не признају уопште боголикост човекова бића. Оне самим тим априори одричу богочовечанску еволуцију човекова бића. Ако човек није икона Божја, онда је Богочовек и Његово Еванђеље неприродно за таквог човека, и механичко, и неостварљиво. И још : ако човек није боголико биће, онда је и сам Богочовек непотребан. Јер научне еволуције не признају ни грех, ни Спаситеља од греха. Уовом земаљском свету “еволуције“ све је природно, нема места за грех. Зато је и смешно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. In ultim linea: све је природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све еволуцијом долази човеку, и даје се, онда шта се ту има спасавати у њему, пошто ничег бесмртног и непролазног нема у њему, већ све од земље, земно,земљано, и као такво пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету „еволуције“ нема место ни Цркви, која је тело Богочовека Христа. Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији „научне“ еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије бесмислена лакрдија и трагична комедија.” (На богочовечанском путу, из писма Аве Јустина 19. новембра 1968) Ово редефинисање хришћанске антропологије, неминовно доводи и до редефинисања хришћанске етике, обзиром да етика увијек произилази из антропологије. Тако, у једној десакрализованој антропологији, којој се одузима искупитељска а самим тим и есхатолошка перспектива, и у којој пали и огреховљени човјек остаје једино мјерило свих ствари, лако можемо замислити етику која отвара простор за еутаназију, абортусе, различите родне и брачне концепте. Одузимајући православљу димензију светости, преображаја и исцјељења, новоправославље постепено претвара Цркву у простор за одржавање културно-умјетничких манифестација и испуњавање личних спиритистичких потреба. Новоправославље такође тежи да се безусловно покорава мејнстрим идеологијама, научним теоријама, социјалним и родним концептима. А када се неко учење Цркве коси са било којим аспектом мејнстрим друштва - то се учење игнорише и означава као историјски артефакт. Један од главних алата новоправославне теологије је редефинисање појмова. Тако да нпр. појам “васкрсења Христовог” се не односи на буквално васкрсење Христа из гроба него, вјероватно, на васкрсење Христово у нашем сјећању. У перспективи новоправославне теологије у Цркви треба и даље да се служе литургије и пјевају тропари, али они попримају потпуно ново значење, углавном литерарно-метафоричко. У овом контексту порука “Не дамо светиње” добија нову и још важнију димензију. Крсто Станишић Извор: Поуке.орг

Народ не прихвата намет „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) Протопрезвитер Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8) Када се у свом крсном ходу литија у Подгорици зауставила испред Цркве Светог Ђорђа, народ је позван да дође у још већем броју, да би зауставио пустош покренуту управо од законика који, наводно брину о добру грађана. Иако је те вечери било у Литији десетине хиљада људи, што је био више него задивљујући отпор, већ свака наредна литија је бивала све већа и већа. На прослави празника Светог Симеона, изашло је народа преко сто хиљада. Таква слика из Црне Горе показала је цијелом свијету да се овдје транзиција почела одвијати у смјеру да се богатство народа сачува и оплоди, а не да се разграби. Под изговором спаса свог државног модела, највиши званичници власти осуђују литије, мислећи да ће народ одустати и пустити да им узимају што год хоће, па чак и оно што се зна да је црквено и Божје. Позивали су на дијалог, али само тако да би јаче истакли свој наум о измјени црквеног статуса и наметања неке своје визије црквеног устројства. Ако су поводом језика и писма могли да преименују назив и озваниче то као закон, противно здравој памети, помислили су да то примијене и на Цркву. Годинама су се у својим партијским форумима извјештили да знају како наметнути народу све што хоће. Преварне ријечи о родољубљу и просперитету све више су звечале као потрошене и неискрене. Настале су литије у којима је народ највише без ријечи ходао и по педесет километара, не желећи да анатемише никога, већ просто да изађе и представи се како нас има и да све знамо. Ко је све шта узео и понио за себе – о томе ће расправљати политичке партије и невладине организације, али душа народна је, охрабрена Светим Василијем, живнула и, просто, сви су стали и казали: Волимо своје светиње и нико нема што да их преименује и одваја од средишта која су свагда, кроз сву историју, Богом благословена! Један умни теолог је рекао да наш народ живи у више држава, али све нас повезује јурисдикција Пећке патријаршије. Када се чинило да је та сила пећког трона сасвим погажена, ова литија у Црној Гори га је истакла у смислу благослова који има велики значај за јединство народа. Има једна литија коју су назвали „Ослобођени Колашин“. Небески заштитник те литије је Свети Димитрије, који помаже да се савлада неки страшни див (дракон). Значај Колашина за литију је тај, што су људи који су долазили из тог града и храма посвећеног Димитрију Солунском свуда и на свакој литији доносили благослов тог светитеља. У књизи „Кроз тамнички прозор”, у свим својим писмима српском народу, владика Николај помиње небеске заштитнике који помажу човјеку кад је у неком подвигу или страда. У логору Дахау, владика Николај се пуно молио Богу и у томе је видио спас и за свој народ. Он каже: „Црква хришћанска је породица Божја која чува стара и додаје нова свједочанства. Та породица је тако порасла у току двије хиљаде година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи” (стр. 204). Наше литије су ново свједочанство о томе колико имамо овдје светиња које су драгоцјена ризница хришћанске цивилизације. Без манастира Мораче, Пиве, Студенице, Грачанице и других, како би била сиромашна хришћанска породица коју помиње свети Николај! Видјећемо како ће се тек писати хронике ових литија и настајати књижевна дјела о овом славном догађају. Владика Николај би рекао: „Брате, ходи мудро и не дај свакоме да ти буде Бог! Имаш своје светиње, своју Цркву и душу и ко се усуди да ти то погази – твој је највећи душманин! Њега ће поразити Свемогући Бог и не бој се ако вјерујеш и носиш Христа у срцу!” (КРАЈ) Побједоносна литија из Берана Сада, на крају, да поменем и литију у Беранама, која је једна од првих и по значају сасвим покретачка. Ту литију су назвали по Ђурђевим ступовима побједоносном, јер је њихов заштитник Свети Георгије Побједоносац. Он помаже да избодемо и оборимо сваку аждају која нас дави. Као најстрашије и најопасније авети, јављају се аждаје зване мржња, гордост, лакомост, разврат, злоћудност, лаж и др. Литија у Беранама је великомученички и побједоносно истакла сва своја крсна знамења и одвратила напад оних који би да газе светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отимају похлепни и лакомислени „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) У Бару су литије увијек, послије Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој љепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи. Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Косара и узела за свог мужа. Он је послије поново имао да поднесе жртву за своју вјеру. Посјечена му је глава од човјека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било прије хиљаду година, а ево сад опет, у наше вријеме, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протјерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповиједио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вјера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу. Када нема памети у глави народних старјешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живјети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Какво нам је вјеровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава рјешаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вјероисповијести који, наводно, даје највеће вјерске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати вјерску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овдје настојање државе да Цркву претвори у безначајну вјерску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав примјер имамо у Македонији, гдје је сваки црквени договор условљен свјетовним, а не духовним иницијативама. Када Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим свјетовном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је ријеч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне свјетовна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво. Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а послије опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Божја рука над Црном Гором „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Пуно неосјетљивости за Цркву показују често баш они који највише могу да учине и помогну. Али, данас такви у Црној Гори не само да неће да помогну, већ са позиција власти изналазе неке законске одредбе које паралишу црквени живот. Кажу да Црква не плаћа порез држави, да не испуњава ни друге важне услове поводом разних доприноса. Управо, кад све то објаве, требало би да одговоре – зашто је Митрополија у њиховој држави толико сиромашна да све то нема одакле да плаћа. Нема одакле, јер пуно издваја за помоћ угроженим и осиромашеним, који немају неку перспективу да у овом друштву живе од свога рада. Народне кухиње смо основали јер сама држава нема бригу за толико гладних који им се узалудно обраћају. И сада, ови наши законици толико иду далеко, да хоће тим изгладњелима и ојађенима да ускрате то што добијају од Цркве, да би све уложили у своју приватну државу. Када је недавно заказан молебан у Цетињском манастиру и најављена литија, настале су страшне реакције црногорских националиста и самог државног режима и захтјев да се откаже крсни ход кроз Цетиње. Владика Николај би рекао: „Тако бива кад год залутали људи изгубе пут и вођство и мир и разум” (стр. 170). Ипак, молебани су вршени усрдно и свештенослужитељи су се молили за просвећење и спасење свих. На тој служби пјевала су и дјеца из Богословије. Нигдје им никад није била ускраћена слобода кретања, осим тога дана на Цетињу. Свети Петар Цетињски је заштитник ове дјеце и прати их у свим њиховим подвизима. Данас, широм свијета, имамо свештенике који су стасали управо овдје крај Цетињског манастира и научили да служе Богу и свом народу. И нема ниједног од њих који је то заборавио, већ са свих страна свијета сада дају молитвену подршку литији. Сви су осјетили да се догодило нешто неочекивано, да је Бог пружио своју руку на Црну Гору и, кад се чинило да је сасвим надвладала неправда, подигао се народ да брани своје светиње. Владика Николај у књизи „Кроз тамнички прозор” каже да кад неко отпадне од Христа то је најстрашније зло. Због охолих и грабљивих долазе невоље. Све своје силе човјек може искористити на добро, али и на зло. Отимања, убиства и богохулства настају кад се помути човјеков разум и умртви савјест. То се дешава када настану зла времена невјеровања и отпадништва од вјере. Црква објављује да је сваки дан добар, ако се благодари и служи Богу. Сва наша заштита и одбрана од непријатеља кроз вјекове ослањала се на Божију помоћ. Основна мисао Николајева је да од Бога зависи свако добро дјело. Неки просветитељи су тврдили да све зависи од човјековог подвига, и то су назвали хуманизам. Такав покрет је имао своју енергију, али без Премудрости Божије човјек, ма колико истицао своју улогу, на крају се и сам окренуо против себе и против другог. Човјек је постао човјеку вук, у смислу да је постао као нека звијер која нема друге димензије живота, осим пуког опстанка у своме станишту. Он наводи ријечи пророка да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће (Дан. Гл. 4) и каже, тешко човјеку који се одриче Христа пред људима због ништавних ствари богатства и власти. Треба се трудити свим дјелима, мислима, ријечима и молитвом да имамо Бога уза се. Када су кренуле литије по свим градовима Боке которске, свештеници су у својим бесједама највише наглашавали то да је сила Божија уз нас, јер смјело и слободно идемо у литијама, не стидећи се да покажемо како смо Црква Христова. Иако је бивало пребројавања – ко и зашто иде у литију, нигдје као на Приморју није било толико упорности и одважности да литије сви морају поштовати. С поносом су ишли пред манастире – Савину, Ластву Грбаљску и др. и слали поруке да не дају своје светиње. Програм који је извођен био је увијек богат музичким прилозима, а највише на тему одбране Косова и Метохије. Подршку литији дали су и представници других вјеросповијести. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Воља сложног народа је воља Божја „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) У свом 36. писму владика Николај поставља питање: „Шта значи бојати се Бога? Значи бојати се да се закон Божји не погази” (стр. 113). Он каже да ко презре родитеље своје, ко свједочи лажно, ко отима и граби од другога – гази заповијести Божије. „Наши свеци и мученици, витезови и подвижници, имали су страх од Бога, вјеровали су да Бог све види и нијесу хтјели да се срамоте и губе душу и образ ни пред Богом, ни пред својим прецима. Ако хоћемо да имамо живот обасјан љубаву Христовом, онда ћемо гледати да све кроз светост и чистоту чинимо. И онда ћемо се наћи да смо синови свјетлости. А, ако будемо радили супротно, наћи ће се да смо синови таме. Наш народ се у добра времена држао скута Божјега и није могао говорити, ни писати без спомена имена Господа и Творца својега”(стр. 117). Томе га је учила Света Црква, која је вјековима чувала живу и велику душу српског народа. Од Цркве је потекла и наша историја. Од Свете Горе имамо монашку традицију. Симеон и Сава су установили Манастир Хиландар, центар који нас вјековима обједињује и надахњује. Када данашњи властодршци у Црној Гори хоће да оспоре српску цркву, они доводе у питање сва древна и освештана средишта ван граница Црне Горе. Желе да имају Цркву која ће имати једино средиште у тој новонасталој држави. Када би Николај ово оцјењивао гледајући кроз свој тамнички прозор у Дахау, он би рекао: „У чије име чините то што чините (стр. 126)?” Гдје може бити Цркве ако нема центре у Светој Гори и Светој Земљи? Када би питали народ зашто су се подигле толике литије у Црној Гори, они би рекли исто што и Николај. Његов дух је управо сасвим близак духу овог светог хода за одбрану светиња. Када Николај тумачи ријеч слога, он пита: Каква слога, да ли апостолска или фарисејска, да ли слога добротвора или слога злотвора? „Слога у добру за којом наш народ одувијек тежи значи вјера у једнога доброга Бога. Који тако вјерују, готови су да се сложе са свима осталим људима који такву слогу желе, тј. слогу у име Бога добра, који је извор сваког добра” (стр. 133). Током ових окупљања на литијама било је видно да народ тежи за оваквом слогом какву је описао Свети Николај Охридски. Имали смо и једну литију која је кренула из Манастира Острог и спојивши се са литијом из Богетића, од Цркве Светог Ђорђа, кренули су на молебан у Храм Светог Василија Острошког у Никшићу. Тај крсни ход одавао је утисак као да се сами Светац изнад свих диже као небески анђео и посматра како смо ревносни на овом Путу љубави према светињи. Када је острошка литија прелазила преко Царевог моста, то је било као да видите долазак много браће која ће ослободити неки град или читаву област. И кад су се ријеке народа спојиле у исту литију на Тргу Шака Петровића, то је већ било ослобођење Никшића од свих страхова да ће ко забранити литију. Баш тих дана било је пријетњи да се литија заустави и отпочне са примјеном закона, али, све је то отпало када су те вечери сви на крају чули и свог митрополита Амфилохија, који им се обратио ријечима да је воља народа воља Божја, поготово када је овако сложан у смислу апостолском и братском. Никшићка литија те вечери била је радост и понос свег Православља. Свети Василије је свакога обдарио да има пуно срце и ревност за наставак учешћа у даљим литијама. У стара времена, каже Николај, римски ћесари су гонили народ да њих сматра за богове. Гоњен је и овај народ и тражили су многи да му буду бог и батина. Сада је дошло вријеме, током ових литија, да сви ти силници буду постиђени. Иако би жељели да префарбају све што се исписује овом литијом, насупрот томе – видимо да је, у ствари, народ њих прекрижио. Цар Давид каже: „Једни се хвале коњима а други колима, а ми се хвалимо именом Господа Бога својега”. Владика Николај пророчки упозорава: „Тешко вама слијепи вође породи аспидини, будале слијепе и лицемјери гдје је једно зло ту су одмах многа зла. Спасоносни пут је тијесан пут: давати милостињу и имати пост и молитву. Шта помаже човјеку да сав свијет задобије, а душу своју изгуби? Николај ове ријечи узима из народне пјесме знајући да оне дјелују чак и на оне најнеосјетљивије. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пут који се издваја светошћу „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Владика Николај у својој књизи „Кроз тамнички прозор“ велику пажњу посветио је и просвјети. Он каже: „Ево вам, браћо, основне читанке хришћанске вјере; прво, немати злобе у срцу и, друго, немати лажи на језику” (стр. 63). „Злоба у срцу и лаж на језику”, каже он, „постало је коб човјечанства, и то су двије паликуће које су произвеле и пожар два свјетска рата. Злоба и лаж изазиваће и нове ратове свуда у свијету ако се не сузбије тај опаки дух. А може се сузбити, најприје, ако почнемо од себе; то је опробани метод, који помаже да и други, кад виде, и сами против своје гордости устану.“ Николајева мисао о васпитању и просвећењу настала је под утицајем Светог Јован Лествичника, истакнутог аскетског писца из 6. вијека. Св. Лествичник каже у поуци бр. 9 да је злопамћење „мржња на праведност, непријатно осјећање у коме се са горком насладом ужива, то је трајна злоба, мрачна и мрска страст”. Лицемјерство и лаж су страсти које Лествичник описује као мржњу на искреност. Он каже да мало дијете не зна за лаж, нити душа која нема лукавства у себи. Владика Николај наводи ријечи пророка Исаије да „ко узиде светим путем ни луд неће залутати” (Ис. гл.35). Појава великих и бројних литија изазвала је негодовање и самог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. Он је назвао лудацима оне који шетају у литијама, не знајући да је то похвала путу који се својом светошћу издваја као једини пут у односу на стотине несветих путева којим иду они који мисле да су паметни. „Ако смо и луди, ако нас рука Господња милује”, каже Николај, „са Христом смо на светом путу. Тим путевима пошли су сви најбољи преци ваши, од прије Светога Саве и од Светога Саве. Не смијете рећи – не знамо тај пут. На светом путу Бог благосиља свој народ. Правим путем људи не могу да пођу не зато што немају путовођу, него зато што их имају сувише” (стр.70,71). Он наводи и ријечи премудрог Соломона који каже: „Пут неки чини се човјеку прав, али на крају показује се као пут к смрти” (Приче 14,12). Свети Николај Жички каже да никад није било више лажних путовођа но у овом 20. вијеку. Пут истине и живота је сами Спаситељ, бесмртни Бог, који је за нас умро и васкрсао и подиже нас из мртвих. Николај жали што све ово неће да чују и познају многи владаоци у свијету. А, на крају крајева, кад се све гнусне рекламе заморе и све лажи промукну, он каже, „само ће се чути тихи глас Светог Саве, да је прави избор пута Света Тројица, којим иду већ толика покољења послије Светог Саве све до ових данашњих литија”. Николај је оштро критиковао српски народ, али је и вјеровао да ће се одржати и прославити. Када се покренула литија из Куча, тај народ је кренуо у толиком броју да су се могли видјети као велика сила људи који иду ка храму Христовог Васкрсења да ојачају ход народа из других крајева и када су се сви спојили то је био величанствен збор са којег је до самог неба одјекивала пјесма о Косову и Марку Миљанову. „Прошла покољења”, каже Николај, „нама се чине као неки изабрани народ који је далеко одмакао од нас и да их никад не можемо досегнути, али често се деси да они за које мислимо да су стигли у Обећану земљу, ето их, вратили се и подигли нас до неба чак и више неголи сами себе. Вјера је оно знање до кога људи никад не би могли сами доћи да им Бог није јавио и повјерио. Никакви напори људски не би могли скинути вео са најважнијих тајни живота. Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свијету и Суду Божјем” (стр 101,102). У књизи „Кроз тамнички прозор”, кроз 82 писма или записа, имамо честе похвале чудесних јављања самога Христа Светом Николају. Он као неки пророк говорећи о вјери и знању, откривењу и предању, све то помиње како би дао оријентацију савременом човјеку који не може да се снађе, поготову у свијету пренатрпаном разним идолима лажне просвјете и културе. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Лицемјерје потиче од лажних учитеља „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Ми данас оживљавамо уз знамења која су побједоносна, у смислу духовног препорода и заједништва у Христовој побједи над смрћу. Народ хоће, свима који разумију, да овим литијама каже да има поуздање у Бога живога више него ли у немоћне и смртне људе који немају духа разума и премудрости. Дан у којем ће Господ бити узвишен овдје je већ свануо – кроз предивне и величанствене литије. Слика литије на Жабљаку, када се народ кроз снијежну олују креће пут свог храма, обишла је и задивила сав европски свијет. Када пише о Европи, владика Николај је позива да види како српски народ зна да исповиједа Христа и колико је близак Његовом голготском распећу, али и васкрсењу. Европа се, по њему, загледала у Понтија Пилата, па окреће главу и пере руке кад неко невин страда. „Лицемјерје и поквареност друштва потичу од лажних учитеља и погрешних ријечи”, каже Николај. „У културним народима нашег вијека јавили су се безбројни учитељи. Они су потиснули и одгурнули правог учитеља Христа. И како су кога уши сврбјележ, тако су му они ријечима својим чешали уши, за паре, за част, за власт, за сласт. Непрестано су се учили но никако нијесу могли докучити шта је истина” (стр. 48). Овдје он подсјећа на јеванђелску слику – када је Пилат питао Христа шта је истина, а Он ћутао. Ћутао је – јер је питање било погрешно постављено. До правог смисла истине долази се кроз питање: Ко је истина? – Исус, оваплоћена љубав, Син Божији објављује да је највиша истина Бог, као вјечна љубав прикована на крсту. Оно што је новозавјетни човјек имао као најдрагоцјенији домет вјере је – да истински смисао има персонално својство и да ми у том смислу партиципирамо у животу Цркве, афирмишући и своју личност до стицања вијенца вјечне славе у Христу. Свака слава мимо Христа је пролазна. Хиљаде књига и новина радије пишу о пролазној слави земаљских силника, него ли о вјечној слави својих светитеља и добротвора. Ево, поводом ових литија, имамо да сви медији преносе похвале које народ кличе својим светитељима и учитељима који су се узвисили до Небеског царства Христовог. Николај је у Дахау, молећи се Христу, вјеровао да ће се у будућности једног дана догодити и то да на све четири стране свијета одјекне глас радовања његовог народа, који брани своје светиње. У том смислу, појавила се на друштвеним мрежама и једна порука која преноси пророштво једног од највећих монаха у Православљу, оца из Грчке, старца Порфирија: „Живот Цркве у српским земљама ће се обновити и православна побожност у српском народу поново ће процветати, упркос дуготрајном духовном пустошењу током 20. вијека. Видим Христа како ходи Српском земљом и одабира оне који су његови”. Када неки кажу да је мало оних који су у литијама, они, у ствари, дају подстицај који је истакао и Порфирије – да се увећа број оних који ће се наћи да су Христови. Сви говорници испред храмова, обраћајући се учесницима литије, истакли су жељу да се сви заједно нађемо као Христови. Свети Николај каже: „Христово бреме је трпљење што води крајњој побједи, грешничко је бреме нестрпљење што води очајању” (стр. 57). Пиперска литија задивила Подгорицу Једна од литија, која је кренула из Пипера, од Манастира Ћелија Пиперска, мјеста гдје је недавно постављен споменик страдалом Душку Јовановићу, имала је подршку и учешће монахиња, сестара из манастира, које су пјевале током цијелог пута до Храма Христовог Васкрсења црквене пјесме и молиле се за благослов и спасење свих. Узор највишег трпљења и смирености, љубави и жртве, наш народ је увијек имао у обитељима својих манастира. Сам Свети Василије градио је свој манастир и помагао другим манастирима. Острог је током три вијека помагао да се многи манастири и цркве, не само у данашњој Црној Гори већ и све до Хиландара и Јерусалима, обнове што више. Свети Стефан Пиперски, који је следбеник Светог Василија, бранио је православну вјеру од кривотворења и у свој манастир стално привлачио нове подвижнике и монахе – да славе истинитог Бога и утичу на препород народа. Пиперска литија задивила је Подгорицу бројношћу и љепотом кротости и побожности. протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић (наставиће се) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Народ поништио надменост власти „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” – владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Владика Николај је за хришћанске народе рекао да сви имају молитву „Оче наш”, али, да они често не просе том молитвом оно што је у сагласности са логиком Божијом. Наглашава, „да се свети име Божије” – а не хули, „да дође Царство Божије” – а не тиранско и звјерско, да буде воља Оца нашега Који нам даје хљеб насушни и да нас сачува од лукавога, тј. од халапљивости и саможивости итд. Молитву „Оче наш” сав народ углас изговара сваки пут на крају, када литија дође до храма, прије него се народ разиђе. Испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици ову молитву обично изговара неко дијете (које изговара стих по стих, а народ за њим понавља) и то буде прелијепо чути и видјети. Многи говорници на литијама помињали су да је овим покретом народа побијеђен страх који се нагомилао у људима због сурових оспоравања Цркве и вјере током претходних деценија, када су, махом, владали атеисти. У једном од својих писама из логора у Дахау, Николај пише: „Плашљива вера, никаква вера. Плашљива реч, празан звук” (стр. 36). Он наглашава ријеч јеванђелску: „Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се”. Боље је, каже, да тражимо од Бога, него да отимамо једни од другога. Боље да куцамо на врата милостивог Оца небеског, него да обијамо врата својих сусједа. Господњи је наук: „Све што хоћете да вам чине људи, чините и ви њима”. Када би овако људи радили, мање би било плашљиве вјере и празних ријечи. Када је један од организатора поводом литија рекао народу да је свако од њих редар и да свакога ко чини неред упозоре они најближи – у ствари је истакао ово јеванђелско слово о нечињењу зла другом. Захваљујући примјени оваквог начела, ове литије су се прославиле по свом мирном и достојанственом карактеру. Свети владика Николај у својој књизи „Кроз тамнички прозор” често наводи визије малих и великих пророка из Старог завјета. Каже како је славни пророк Исаија прорекао: „Кад устане Господ да потре земљу, тада ће поноситост људска угнути, а висина свељудска понизити и Господ ће сам бити узвишен у онај дан” (Ис.2,11). Десило се то заиста овим литијама: вјештачку узвишеност људи и њихову надменост, поготову оних на власти, народ је поништио и истакао своја крсна знамења и литијске заставе, носећи их радосно и објављујући да знају шта им је свето. „Они којима ништа од тога није свето”, рекао би Николај, „посадили су Христа Господа на последње мјесто, а себе и своје финансијере на прво и најважније мјесто. Овоме је морао следовати устанак против безаконих људи и догодило се да су се све обожаване величине људске показале погашеним ватрама, на којима нико више није покушавао да се огрије” (стр. 42). Заиста, и у наше вријеме, током ових литија, ове Николајеве ријечи сасвим су адекватне нашој стварности. Ко још вјерује и очекује да ће лажни богови, моћници и узурпатори народних добара посадити Христа и Светог Василија на прво мјесто?! По пророку Исаији, великани људски који неће да знају за Бога су као кртице и слијепи мишеви који се у мраку овога свијета, презасићени земаљским, очајно плаше дана када би на видјело изашла сва њихова неваљалства. На једној литији која је ишла кроз град Будву, а, дешавало се то и у другим мјестима, највише је истицана застава тробојка са четири оцила. Када је неко на друштвеним мрежама због тога негодовао и гунђао да то поништава државну заставу, поводом тога се појавио одговор – коментар који је у духу владике Николаја: „Ове литије заиста имају заставе и крстове са четири слова „С” и то је једно од најранијих знамења хришћанства и означава позив да се устане из мртвих, васкрсне. Када су једном положили мртваца на Крст Христов, умрли је оживио и то је имало одјека на све четири стране свијета. Заставе са крунама и орловима су често биле драматични позив против непријатеља да се пролије крв, положи живот и умре.” (наставиће се) Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Ми видимо да је већ на самом почетку, кад су кренуле ове литије по свим градовима у Црној Гори, настао дан Господњи, у којем је народ показао љубав према својим светињама, а настао је страшни дан Господњи за оне који су се усудили да омаловаже и оспоре те светиње. Литија је показала да не можемо живјети у спокојству када нам нијесу заштићени свети олтари и завјети предака од златољубаца и човјекомрзаца. По владици Николају, бићемо моћни, срећни и живјећемо у миру онда кад научимо цијенити човјека више него злато, више него богатство и славу, власти и силу земаљску. Када је литија кренула из Mанастира Косијерево до храма Светог Василија Острошког у Никшићу (преко 50 км хода), људи су свједочили да никад нијесу осјетили такву радост и заједништво у духу – као тога дана. То је било као да су примили благослов због молитве коју изговара сами Николај: „Помози нам, Господе, помози нам, да се поправимо и да чисто послужимо и даруј нам силу Твоје свете благодати, да можемо по Твоме закону сваки дан величати и славити јединога истинитога Господа Бога нашега” (стр. 23). У књизи „Кроз тамнички прозор”, Свети владика Николај каже да треба довести у склад логику нашу са логиком Божјом. Кротки, благи, уздржљиви мисле по божанском, а охоли, сурови и отмичари су као вуци грамзиви. Логика људска код непобожних људи није у складу са логиком Божјом. Док шетамо у литији и слушамо преко разгласа пјесму: „Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје”, постајемо свјесни да смо наслеђе самога Бога, јер бранимо светиње, настављајући логику коју си имали наши племенити преци и која је у складу са Богом. Један политичар који је подругљиво коментарисао Литију да је минијатурна, иако је достигла број преко двјеста хиљада – изгубио је склад са народом. Он има логику оспоравања и поништавања, која се не може ускладити са логиком Божјом. Покрет као што су ове литије, наравно, има и своје противнике, које наш митрополит Амфилохије упоређује са проклетим царем Дукљанином. То је по народном вјеровању био див кога су сваке године о Ђурђеву дне закивали за Везиров мост. Потомци цара Дукљанина су они који погрешно рачунају колико има народа који вјерује у Бога. А то је и данашња власт која у глуво доба ноћи, уз хапшење народних посланика, доноси Закон о слободи вјероисповијести и каже да ће храмове давати на коришћење било коме. А, управо, храмови су зато и светиње – што их не може користити било ко. Кад народ каже: „Не дамо светиње!” – то значи да их не користи било ко и било како, већ да их користе они који желе да своју логику ускладе са логиком Божијом, како то наглашава Св. Николај Охридски. Овај покрет народа у литијама тумачен је и као неко чудо Божје, настало послије доласка моштију Светог Василија Острошког у град Никшић. Молили су се свештеници и народ да Светац помогне и одврати несавјесне властодршце од самовоље насилништва. Међутим, нико од њих није схватио озбиљно шта хоће Св. Василије. Чак су говорили да његов долазак и наше молитве немају ефекта. Онај ко је добро схватио и повјеровао у моћ Свеца – био је благочестиви и христољубиви народ. Подигао се народ свих градова у Црној Гори и шире и кренуо да слуша Св. Василија. По владици Николају, то би се могло назвати – Дан Господњи. Народ је пјевао пјесму: „Василије свети… поборниче мудри светог православља… твој лик нам се јавља ко јутарња звијезда”… итд. Св. Николај каже: „Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божијем” (стр 102). (НАСТАВИЋЕ СЕ) Допринос Пљевљака литијама Велики значај за јачање литија имао је покрет народа у Пљевљима. Тамо је одмах било евидентно да ће литије тећи све док се не отклони спорна уредба државе према Цркви. Владика милешевски Атанасије са својим свештенством успио је да на свим литијама истакне поруке које иду у прилог миру и поштовању припадника исламске вјере који подржавају литију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Књига „Кроз тамнички прозор” владике Николаја Велимировића је настала у вријеме његовог заточеништва у логору Дахау у Њемачкој, гдје је провео три мјесеца, заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. У виду писама или порука српском народу, он је изнио узроке који су довели до страдања и разарања у оба свјетска рата. Владика Николај је имао јасну поруку да се народ једино може избавити тако што ће се повратити вјери и својим светињама. Та порука, очигледно, допире и данас до ових наших литија. Књига владике Николаја „Кроз тамнички прозор” је порука да не гријешимо, да не бисмо испаштали падајући у окове злотвора. Он помиње два свјетска рата у којима смо били погажени јер смо хтјели школу без вјере, политику без поштења, војску без родољубља и државу без Божјег благослова. Николај упозорава да је гажење светиња својих предака највеће неваљалство. Зато ће народ испаштати и кроз страдање прати грехове својом крвљу и сузама. Своје звање православног хришћанина могуће је потврдити силама вјере, љубави, истине, милости, мудрости, чистоте – силама које су од Христа Господа. Мрачне силе пакла: гордост, незнање, лењост и кукавичлук – господаре онима који су одвојени од Бога. У сваком времену имамо одступништво од Бога и то је разлог језиве таме и страшних ратова у земаљском царству. Мрачним силама ћемо одољети, по Николају, једино наоружани силом небеском. Данас, када читамо овакве поруке, ми препознајемо, управо, нове преступе наших властодржаца. Ето нам опет школе без вјере, политике без поштења и многих установа без Божјег благослова. Ето нам писма и језика који настају наново, против онога што се зове српски. Ето нам нације која је против оног националног које је заједничко свим нашим нараштајима, а то је ћирилица и косовски божур. Ето нам и закона о одузимању црквених задужбина. Имамо народ који не воли да му све то буде погажено и устао је да иде у литије и брани своје светиње. Као што је владика Николај док је био у логору писао свом народу како да се бори против врага, тако и данас овај народ иде у литије и не дозвољава да се оспоравају његове светиње. Писаће се књиге и књиге једног дана о томе како су ове литије биле похвала народној прошлости, мудрости, поштењу и свакој народној светињи. Народ је упро поглед у живога Господа Бога молитвено тражећи спасење од мајке Цркве. У том смислу, владика Николај каже: „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” (Владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019, стр. 17). Док посматрамо ове литије, питамо се шта би рекао владика Николај овом народу и налазимо једно пророштво које он наводи: Учинићу да ће човјек више вриједјети од злата (Исаија гл. 13) (стр.18). Кад човјек, т.ј. народ, има неки наступ као што је ова Крсна литија у Црној Гори – то он назива даном Господњим; када Бог долази до израза, кад се људи враћају Богу, признају власт Божију, распитују за Цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, кају се за своје гријехе, посте, причешћују се. Такав дан је радосни, благи и свијетли. Човјек више вриједи него чисто злато. Кад се злато почне цијенити више од човјека – онда земља бива погођена буром супарништва и рата, то је онда страшни дан Господњи. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Житије владике Николаја Николај Велимировић је рођен 5. јануара 1881. године у Лелићу, гдје данас постоји манастир који је и његова задужбина. Образовањe je почео у Манастиру Ћелије, а наставио у Ваљевској гимназији. Затим је уписао Београдску богословију, и по завршетку уписао се и на Старокатолички факултет у Берну. У 28. години је на том факултету одбранио докторат из теологије под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве”. Потом је на Оксфорду пријавио докторат из филозофије и у Женеви одбранио на француском језику рад на тему „Филосовија Барклија”. За епископа жичког изабран је 1919., а 1920. постављен је на епископску катедру у Охриду. Као епископ охридски и жички развија пастирску дјелатност, и постиже велике резултате у мисионарству и просвјети. Драматични догађаји Другог свјетског рата ће пред њим постати изазови, а он ће увијек реаговати за спас свог народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сабор свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске, Улцињ уочи Рождества Христовог 2019. г. Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића: Служба доброчинства светима. Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре, Овај велики сабор свештенства и монаштва пред Рождество Христово, сваке године је имао један свечани карактер. Данас, због најновијих дешавања у Црној Гори, радост нашег сусрета не може проћи без горчине. Суровост и дрскост државе према Цркви и народу је очигледна. Законици у Влади Црне Горе постали су безаконици и немилосрдне судије према људима који су оправдано устали против њихове самовоље. Народ је блокирао путеве по Црној Гори и изјаснио се да оно што у Скупштини пролази, противно свакој словесности – неће проћи нигдје у овој средини. Према Исламској заједници и другим вјерским заједницама, ова Влада је изражавала дужно поштовање, а према православнима омаловажавање.Траже од народа да вјерује и клања се онако како они хоће или како било ко затражи. Годинама је Црква била кукавна сирота, вршила је мисију, и не знајући колико јој се у свему противи сама држава. Сада, ова дешавања (блокаде) на улицама и раскршћима открили су колико се неприродно држава опходила према Цркви. На молбеном канону Пресветој Богородици у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, готово у хору, једна група младића питали су владику Амфилохија да им каже – шта сад да раде. Значај овог питања тек ће се видјети. Наше данашње сабрање, поводом тога, има већ истакнут одговор – на оном транспаренту који су носиле наше сестре монахиње, ријечи Светог Петра Цетињског: У имену Божијем је суд и правда. Нашем данашњем сабрању нека управо те ријечи дају свечани карактер . Моја данашња тема – Служба доброчинства светима – самим поменом нека буде један прилог вашем добром расположењу. Добар аргумент о доброчинству нашао сам код апостола Павла у Посланици другој Коринћанима. Он каже: Бог је кадар да нас обогати у сваком добром дјелу и они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља да живе. И наша пастирска дјелатност, данас, овдје, јесте служба јеванђелског доброчинства (добродјетељи). Доброчинство је служба апостолска од које се јеванђелски живи. По Апостолу, ова служба је јело (храна) и живот светих. Служба доброчинства има и својство проповиједи која је Тројица Јединосушна. Ова ријеч доброчинство настала је у новозавјетном изражавању; као ријеч о невјероватном догађају, чуду доброчинства, када Господ са пет хљебова и двије рибе нахрани пет хиљада људи. Доброчинство има и карактер благослова сиромашнима и вјернима. Служба доброчинства је блаженство кроткима који ће наслиједити земљу, блаженство чистима срцем који ће Бога видјети и свима чије је Царство Небеско. То је доброчинство – у смислу божанског откривења. Доброчинство је служба светима у једномислију и чистоти живљења у вјери и љубави. Живот у Христу, почиње у бањи крштења и онога трена кад се крстимо, душа очишћена Духом Светим, заблиста јаче од Сунца (Н. Кавасила, Мој живот у Христу, стр. 97, Беседа Нови Сад 2002). Човечанској природи Бог није предао неко мало добро задржавајући већи дио за себе, већ је у њу положио сву пуноћу Божанства каже Нил Кавасила. Доброчинство у пастирском смислу помиње и апостол Јаков и каже: Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини гријех му је (глава 4). Заједничарење онога који даје и који прима бива, по Апостолу, у простодушности искуства које је хвала Јеванђељу Христовом. Апостол хвали Коринћане како у служењу светима преко могућности и добровољно даваху са усрђем (2Кор. 8,4). Павле говори да Бог љуби онога који драговољно даје; да ко шкрто сије шкрто ће и жњети, а ко са благословом сије, са благословима ће и жњети. У Старом Завјету, на примјер, Мелхиседек Авраму драговољно даје у смислу добре воље која превазилази очекивања примаоца. Такво доброчинсто је било праслика Христовог давања себе за живот свијета (А. Шмеман) . Савремени човјек готово да је сасвим изгубио наду да може нешто да добије преко својих очекивања. Он добија што заради и купује много тога и што му не треба. Плодови његовог рада (праведности) се слабо умножавају. Доброчинство има исцјелитељни смисао; као освећени јелеј, освећује оне који се њиме помазују. Јелеј доброчинства, Јелеј милосрђа, Јелеј обрадованости – то је сами Господ Исус Христос. Апостол у свакој посланици исказује уважавање и похвалу за доброчинство. Који давају благодаре онима којима су удијелили. Онима у Ефесу Павле се обраћа као светима, онима у Коринту као вјернима,Тимотеју као љубљеноме, Филимону као страдалноме итд. Код њега су ријечи: свети, вјерни, освећени, страдални и љубљени – синоними. Узвишеност пастирске службе је бити одушевљен за доброчинство светима или љубљенима, а и страдалнима. Служба доброчинства је да дијелимо од онога што се има. У Првој посланици Коринћанима се наводи: Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно. Тако и Господ заповиједа да они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља живе (1Кор. 9, 1 1 и 15). Апостол овдје још наводи и све оно што имамо у Мојсијевом закону: да који жртвенику служе – са жртвеником дијеле. Умногиме данас све више блиједи ова оријентација у доброчинству спрам Жртвеника. Настају форме и установе које су аутономне и надређене жртвоприношењу. Који жртвенику служе, тражи се, са жртвеником да не дијеле. Због поремећаја службе доброчинства јављају се удари и од стране световних владара. Свети Жртвеник може се разрушити и изокренути и преврнути, али они који Јеванђеље проповиједају могу га усправити и окадити миомирисом доброчинства. Везу између оног који даје и који прима Апостол исказује ријечима: Нико нека не тражи што је његово него сваки оно што је другога (1Кор. 10, 24). Спомен таквога односа имамо у пасхалној вечери Господњој, када Он узе хљеб и захваливши преломи и рече: Узмите и једите ово је тијело моје; и чашу по вечери говорећи: Ова је чаша Нови Завјет и који једе овај хљеб и пије чашу недостојно биће крив тијелу и крви Господњој (1Кор. 11, 24-30). Хљебом се називала и мана (храна) коју је Бог јеврејском народу послао у пустињи док су лутали. Они су ману примали од Другога, којега нијесу ни знали, мистериозно и мимо очекивања. Са своје стране, јеврејски народ је то примао, али је тражио и јаребице (месо) – храну од које се умирало. На Пасхалној вечери у Сионској горњици, Онај који је слао ману у пустињи и сада чини доброчинство – даје храну која је Живот вјечни. Заједништво у Тијелу и Крви Христовој, апостол Павле је у својим посланицама нагласио као основу службе доброчинства. Он каже: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове. Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова (1Кор. 10,16). Христос је Цркву, тј. нас, учинио својим Тијелом, наводи Св. Златоуст; а Кипријан Керн каже да Црква има евхаристијску природу и да ван Евхаристије нема Цркве, а да ван Цркве нема Евхаристије. У посланици Ефесцима, Павле говори о Цркви као Тијелу Христовом и о нама као удовима тога Тијела; говори о односу Христа и Цркве као Женика и Невјесте. Владика Атанасије Јевтић истиче да се Црква и Евхаристија поистовјећују у Христу. Он каже: Света Евхаристија је највеће, најстарије и најсуштинскије предање Цркве, сама срж Светог Предања (А. Јевтић, Еклисиологија апостола Павла,Требиње 2006, стр.148), а Апостол Павле пише: Темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3,11). Кипријан Керн у својој визији пастира истинско доброчинство види када свештеник прије сједињења дарова, пред причешће, каже: Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују (Литургија Св. Јована Златоуста, Манастир Ћелије 1978, стр.129). Оријентацију за доброчинство, свештенослужитељ, по њему, има благодарећи првенствено Евхаристији. Митрополит Амфилохије у свом чланку Литургија и подвижништво каже, да литургијски призив Светиње Светима потврђује узајамност и сличност Божијег и људског подвига у Цркви. Сусрети Бога и човјека морају бити лични и саборни, истиче он. Саборни – то значи бити присутан тамо гдје је добро, гдје су дарови и милост Божија. Хришћанима је првобитно све било заједничко и примали су и давали једни другима све што су имали. Супротно томе је када нема милости, кад завлада саможивост и гордост. Среброљубље и властољубље по Јефрему Сирину разорно утичу на саборност. Зато припрема оних који улазе у Цркву обухвата и одрицање од оваквих склоности. Крштење има свој индивидални аспект, али и изузетни значај за црквену саборност. Цијели Велики Пост до Велике Суботе посвећен је том акту воље да се постане или, пак, остане члан Цркве. Одјећа Крштења и печат (залог) Духа Светога су таланти које је Господ дао и током живота треба их умножити. Крштење, које се вршило на Велику Суботу, врло брзо се пренијело и на дан Богојављења и Божића, а, касније, и свакодневно. У наше вријеме у Подгорици крштења се у једном дану врше више пута у истом храму. Да ли је то добра пракса питање је. У једном дану у истом храму не можемо два пута служити Литургија, а Крштење које је првобитно вршено у току Литургије, имало је исто карактер изузетностити.То је био чин који се тицао цијелог евхаристијског сабрања. Новокрштени требало би да настави свој живот како савјетује Св. Кирило Јерусалимски; Храни душу своју читањима Божанских писама, јер припремио ти је Господ духовну трпезу (Св. Кирило Јерусалимски, Катихезе, Острог 2оо9, стр. 39, превод митр. Амфилохије 94). Катихумени за Цркву увијек су били драгоцјен подстицај. Због њих је много ствари усклађивано и развијано у Цркви. Усавршавана је настава и стварани услови за учење. Служба доброчинства светима има и свој празнични (свечани) карактер. Пастир чим се појави међу вјерне, побуђује ли свечано расположење пита се Кипријан Керн. Он каже: Заиста, свештеник треба најпре сам да се приближи Богу да би могао друге да му приводи (Пастирско богословље, Врњачка Бања 2003) Као изврсни канон Пастирског богословља он наводи и Апостолске посланице. У том смислу, он је вјеран предању које се односи на припрему катихумена за крштење. Доброчинство, ако није служба светима, више је блуђење, расплињавање, које је наспрам, поред, негдје изнад, и свагда нестаје и никад не остаје, ма колико се даје. Апостол говори Коринћанима: жалост која је по Богу доноси покајање а жалост овога свијета доноси смрт ( 2Кор. 7, 8-119). Жалост овога свијета описана је кроз примјер коринтског блудника који жену оца свога узе, а Коринћани га не одстранише из своје средине. Прекор апостола је строг – каже се да нездрави удове могу цијело тијело убољети. Неправда и нечистота за које се чуло у Коринту, по апостолу, су мрски и зли чинови. У сваком времену мрски и зли чинови па и данас узрокују жалост. Коринтски блудник је нечасан не само у оном поступку који помиње Апостол, његова безакоња се настављају кроз вјекове и допиру до нас на овим просторима. Св. Петар Дамаскин помиње стотине злих стихија против доброчинства. Наш Митрополит за зле и мрске чинове користи ријечи тугомора и брозомора. Тугомора је дух Коритског блудника а брозомора шта је то! Дијадох Фотички каже да загађеним органима сазнања није могуће познати добро. Закони који се усвајау помућеним умом не користе никоме. Брозомора то је ваљда то кад у једном друштву царују такви закони. Владика Николај тврди да човјек може живјети без имања, али без душе не може. По њему српски народ личи на многострадалног Јова, много пута је падала и пропадала његова имовина и велико је чудо да још постоји српски народ и да се још чује српска ријеч. (Кроз тамнички прозор, стр. 121. Косови Луг 2019.) Јов се прославио у служби јеванђелског довброчинства упркос свему што га је снашло. Гледајући његово трпљење и ми се кријепимо да у вјери стојимо пред Богом. Наше народно предње препуно је умотворина које говоре о жртви за другога, у смислу доброте која се увећава. Напримјер: Баци добро у воду оно ће испливати; Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара; Боље с миром него ли са чиром ; Ко тебе каменом ти њега хљебом… Ово је мудрост у смислу доброчинства (љубави) и према непријатељима. Јеванђеље Христово је добит (давање) преко свих наших очекивања. Данас, у нашем друштву, доброчинство, у смислу новозавјетном и богојављенском, као да је замрло. Расплинутост у размишљању појављује се, сигурно, због недовољне поуке (катихезе), недостатка вјеронауке и представе светости. Ваља размислити изнова о бољој припреми за крштење. Ми тај институт тешко можемо повратити неким административним мјерама, централизацијом и контролом свега што се догађа на парохији и у храму. Служба доброчинства, коју помиње апостол Павле, попуњава недостатке светих наглашавајући мандат свих да дају и добијају , одлучују и слушају, пророкују и договарају. Недостатак новопросвећиваних се не попуњава акоослаби црквена саборност. Наш Митрополит увијек подстиче заједништво и надахњује нас да једни друге чашћу већим чинимо. У таквом доброчинству, сва очекивања превазилазе баш они које честосматрамо незнатним и неутицајним. У чину Крштења, у једној молитви се каже: Благо човјеку који се узда у Господа и у чијем духу нема лукавства. Доброчинство са примјесама лукавства нема у себи узајамност и сличност Божијег и људског подвига. Хуманитарна активност у свијету није имуна од лукавства; под видом наводног доброчинства, неки хуманитарци прикупљали су и податке за војне сврхе. Хришћанско доброчинство има у својој основи тројични смисао, празнични – литургијски, пастирски, исцелитељни, одбрамбени, црквени и натприродни, има својство откривења и предања. Доброчинство има и својство Хљеба и Трпезе. Доброчинство је и служба светима и спомен сваког добра. Ово моје саопштење данас дотиче се и једног спомена који пада ове године, а то је 120. годишњица од рођења архимандрита Кипријана Керна, теолога који је као руски емигрант 1920. г. дошао у Београд, гдје је завршио Правни и Богословски факултет. У Битољу је послије био професор Литургике, Апологетике и Грчког језика све до 1936. године, када прелази у Париз, гдје на Институту Св. Сергија предаје Литургику, Патрологију и Пастирско богословље. Најважнија дјела су му: Антропологија Св.Григорија Паламе, Епиклеза у првим хришћанским Литургијама, Пастирско богословље, Патрологија и др. Упокојио се 1960. г. Данас, на свим факултетима који имају катедру за Пастирско богословље, не само код православних, већ и код римокатолика, дјело овог писца уврштено је у примарну литературу. Истраживања архимандрита Кипријана Керна на теме: Пастирско призвање и настројење, Рукоположење, Идеолошке основе пастирства, Породични живот свештеника, Спољни изглед пастира, Материјална обезбијеђеност свештеника, Душеводитељство – осим сазнајног домена, имају практични значај. Његово дјело поучно је за пастире, свештенослужитеље и богослове. Овим јубилејем стодвадесете годишњице од његовог рођења, схватамо да су сви ти списи и сада популарни – јер се односе и на проблеме нашег времена. Он је опомињао пастире да не запостављају своје усавршавање, да имају високу свијест о свом позиву. Дивио се љепоти свештеничке службе и цијенио поредак у богослужењу. Ово слово завршио бих ријечима Светог Кирила Јерусалимског: Моје је да кажем, твоје да допуниш, а Божије да усаврши! или возгласом: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима нама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, у цркви Светог Ђорђа под Горицом служена је Света литургија. У литургијској бесједи протојереј-ставрофор Драган Станишић је указао на актуелност јеванђелске приче о страшном страдању праведника – Претече и Крститеља Господњег Светог Јована, кроз данашње страдање српског народа на Косову и Метохији. Он је поручио да је Свети Јован претеча свих тих наших мученика. „Спомен страшног чина, одсјечена глава Јована Крститеља на тањиру у рукама Иродијаде, а у царском дворцу, око ње, сви пијани. Сами цар Ирод жали Јована, али игра и плес Иродијадине кћерке засјењују све што је поштовао код пророка и каткад слушао. Јован му је говорио да не може имати жену брата својега и Иродијада је била бијесна због тога“, подсјетио је прота Драган. Појаснио је да данашње Јеванђеље цијелу причу обзнањује поводом Иродове недоумице и томе ко је Исус – да није Јован којег је посјекао!? „Кроз ову помисао несрећног цара, пројављује се страх сваког злочинца, кроз све епохе, у свим крајевима, да ће крв проливену на правди Бога платити најстрашнијом цијеном, како се то десило и Ироду и Иродијади.“ Слушајући ову причу, истакао је свештеник Драган, не можемо, а да не споменемо и злочинце који су у новије вријеме из удобних свјетских палата тражили да се у Жутој кући у Албанији сијеку главе Србима и „на тањиру“ доносе органи – како би своја болесна тијела из самртног ропца усправили. „Свети Јован је претеча свих тих наших мученика, који се сада појављују као младенци Христови, за које се џелати се питају: да није то онај чије срце, бубрег, јетру носих и главу му посјекох. Свети Јован Крститељ са својом посјеченом главом нас подсјећа да у овом свијету гдје се све више истичу изопачености, треба неко да каже: Шта то радите, не можете узимати све што хоћете и уништавати! Наша вјера је вјера Јована Крститеља и Црква се не боји да свједочи и брани оно што је Божије, што је Христово“, поручио је на крају пастирског слова протојереј-ставрофор Драган Станишић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 7. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић на тему: ”Свети Василије Острошки тврђава народа свог”. Извор: Манастир Острог

„Данас у овом нашем поколењу, поготово они који су власт и који треба да воде свој народ правим стазама, хоће да узимају, отимају, чине своје, а не оно што је Божије. Већ смо свједоци тога како је прошло покољење, а већ и ово покољење, упропастило, распродало и покрало све оно што је било заједничко, што било друштвено, државно. Сада оно што је црквено, што је вјековно, хоће опет да претворе у државно. Па шта послије тога има да буде? Само пљачка, отимачина и уништење“, казао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Цетињске богословије, осврћући се на намјеру власти да подржави црквену имовину. Отац Драган је ово рекао у бесједи на Литургији коју је служио јуче, 3. јула, на празник Светог Наума Охридског у Цркви Светог Ђорђа под Горицом. Подсјетио је на живот великога подвижника, Светог Наума Охридског и помолио се Господу Богу да наш народ и наше покољење ствагда вјерују у Бога и поштују светитеље, какав је био овај Божији угодник: „Да се ово наше покољење просвети, не лута и не гријеши о Цркву. Нека би Бог дао молитвама Светог Наума да и ми имамо увијек у себи срце које непрекидно куца и воли оно што је узвишено и добро у Христу Господу. Свети Науме Охридски, моли Господа Бога из свога средишта Охрида да и ово средиште свето овдје у овим странама, не буде разорено, и помућено и поремећено, него својим благим духом помози и спаси народ свој“, поручио је протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Године 1932. у Њемачкој је основан покрет под називом Deutsche Christen (Њемачки хришћани) који је био заснован на идеји германизације хришћанства и имао за циљ да теолошки оправда национал-социјализам и антијудаизам. Покрет је преузео власт у многим покрајинским протестантским црквеним јединицама (Landeskirchen), а нарочито је био јак у покрајини Тиринген. Главне идеје „Њемачких хришћана“ биле су: * укидање покрајинских цркава (Landeskirchen) и стварање државне цркве (Reichskirche); * искључивање хришћана јеврејског поријекла из Цркве; * дејудаизација Цркве кроз релативизацију значаја Старог завјета и тражење оправдања за антисемитизам у Новом завјету; * прочишћавање германске расе путем заштите од тзв. „безвриједних“ (Minderwertige). Режим Адолфа Хитлера је подржавао овај покрет и он је постао доминантан у Њемачкој протестантској цркви током његове владавине, а нарочито током Другог свјетског рата. „Њемачки хришћани“ су, између осталог, директно одговорни и за смрт Фридриха Бонхофера (познатог њемачког антифашисте, свештеника и мученика) и многих других свештених лица и лаика који су се противили њиховој идеји. Седамдесет година послије побједе над фашизмом, у Црној Гори покушава се спровести пројекат који има невјероватну сличност са пројектом германизације хришћанства у Хитлеровој Њемачкој. Ради лакшег поређења, извлачимо основне идеје тзв. „монтенегринског хришћанства“: * укидање постојећих епархија у Црној Гори и стварање тзв. ЦПЦ; * протјеривање свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске (нарочито оних који не посједују црногорско држављанство); * изналажење разних изговора за прогон српског народа; * прочишћавање „црногорске“ нације и заштита од тзв. великосрпског утицаја; * конфискација цркава и манастира, као и друге црквене имовине. Нема потребе наглашавати да је паралела између ова два покрета више него очигледна. Покрет „Њемачки хришћани“ због погубних последица у прошлости и дан данас је неизбрисиви терет њемачком друштву, а нарочито Њемачкој протестантској цркви. Модерна њемачка држава и Евангелистичка црква Њемачке данас улажу огромне напоре у промоцији борбе против расизма и идеја заснованих на принципима национал-социјализма. Случај „Њемачких хришћана“ упозорава нас какву опасност са собом носи покушај национализације хришћанства (нарочито национализације која је базирана на дискриминацији и шовинизму). Аналогно свом историјском преседану, пројекат „монтенегризације хришћанства“ је пријетња Цркви и пријетња духовном и културном бићу Црне Горе. (Аутор је докторанд теологије на Универзитету „Лудвиг Максимилијан “ у Минхену) Извор: Митрополија црногорско-приморска

На почетку емисије отац Драган је подсјетио наше слушаоце на значај празника Обрезања Господњег и Нове године. Он је потом тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по Духовима, недјељу Богоотаца. Отац Драган одговарао је на питање слушалаца о тајни страдања поводом трагедије које се догодила децембра прошле године у судару аутобуса и воза у близини Ниша у којој је живот изгубило петоро људи. Звучни запис емисије Он је одговарао и на питање наше слушатељке која има проблема у брачном животу због љубоморе, и о самом проблему љубоморе, а билло је и питања о томе како окајати гријех абортуса. Шта се дешава са душама животиња, кућних љубимаца, које смо вољели након њихове смрти, било је још једно од питања на које смо добили одговор у овој емисији. Ово су само нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

Протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског одржао је 30. децембра, након Свете литургије у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом предавање на тему: Богословље Светог Игнатија Богоносца. Звучни запис предавања Свети Игњатије је с великом радошћу прихватио мучеништво и радо пошао на свој крсни пут према Риму, казао је отац Драган и додао да је на том путу написао седам посланица. Говорећи даље о светитељевим посланицама, отац Драган је истакао да Свети Игнатије тврди да кад су вјера и љубав у јединству – то је Бог. Након анализе светитељевих посланица, отац Драган је у закључку предавања цитирао ријечи Владике Атанасија Јевтића који у својој студији о Светом Игнатију каже да је он жива слика Христа, архимученика и прототипа свих хришћанских мученика кроз вјекове, до краја свијета. Организатор предавања била је Црквена општина топаљско-херцегновска у оквиру циклуса предавања „под окриљем Светог Спаса“. Извор: Радио Светигора

Звучни запис беседе оца Драгана Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. – То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг. Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар. – Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган. Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог

“Славећи Педесетницу ми исказујемо на наш однос према упокојенима а смисао Задушница нас подјећа на то какав је смисао човјековог постојања“-каже отац Драган и додаје да молећи се за покој душа ближњих ми се молимо да будемо са њима у заједници у вјечности. Отац Драган нам је говорио и о томе како Црква гледа на психијатријску дијагнозу ,,поремећај родног идентитета“. Како да се молимо за непријатеље своје и колико та молитва помаже нама самима, објаснио нам је отац Драган. Он је одговорио и на питање наше слушатељке из Бара која је питала шта је то апокоатастаза. Како да превазиђемо страх од везивања ако нас је вољена особа оставила и како да нађемо животног сапутника за себе. Како да се боримо против неправде у овом свијету, питање је којим се људски род бавио од настанка свијета а то је било и једно од питања у којој нам је одговор дао свештеник Станишић. ,,Кроз призму првородног гријеха ми видимо колико човјека изазива то да не поступа по божјим заповијестима“-подсјећа отац Драган а ово су само нека питања на која смо добили одговоре у овој емисији. Извор: Радио Светигора

„Када човјек умре они који остају испраћају га и жале због растанка са њим. Што је блискија љубав и жалост је већа код оних који остају. Постоје разна свједочанства о томе како и колико, ко жали своје покојнике. Стари Грци су се поводом смрти својих драгих тјешили неком надом да ако човјек умре тијелом, наставиће да живи душом у неком другом свијету. Праведни, према њиховом вјеровању прелазе у боље мјесто а зли иду у ад, где је све паклено и проклето. Грци су настојали да живе праведно да не би кад умру отишли у пакао. Многе религије и вјере имају ове страхове и током вјекова настајали су разноврсни обреди који су помагали да страх од пакла буде мањи. Хришћанско исповиједање поводом смрти наглашава такав обред, гдје положени у гроб, после три дана устаје. То се може десити, само ономе ко у себи има Живот који је јачи од смрти и ономе који нема страха од смрти. Празник Васкрсења Христовог наглашава то устајање из гроба и телом и душом и свим бићем које има својство Живота. Човјек према хришћанском исповиједању и кад умре има наду наставка живота, афирмације и телесног и душевног састава, односно спасења цијеле своје личности, силом црквеног спомена и незаборава. Када помињемо имена својих упокојених – то је прилог Цркви да она измоли милост, Царство Небеско и опроштај грехова онима у Христу уснулима. И кад ми немамо молитве и сјећања за своје упокојене – у Цркви, на Божијој служби, помињу се сви уснули који наду положише у Творца и саздатеља свога. Питање шта је најбоље чињети за душе покојника – то је очекивати њихово устајање из гроба. Имати код себе ту наду Васкрсења, која је основна ознака наше вјере, значи славити побједу Живота над смрћу и дивити се како је из гроба засијала Свјетлост и истина Христовог Васкрсења. Смисао човјековог постојања је управо у томе да послије свог земног живота и смрти устане из гроба у онај дан кад је то једино Богу знано али да устане не на суд или осуду, него на Живот бесконачни. Ми се молимо за своје покојнике управо зато да би са њима били у заједници и тамо гдје је Живот бесконачни. Према томе и наши покојни, рад такве заједнице, и нас ишчекују да буду са нама у вјекове вјекова. Таква заједница је наша Црква која има старање кроз Свете службе да сви дођу у познање Истине. Битно је те службе вољети, поштовати и практиковати и све ће мање бити страха од смрти и свих других невоља. Духовске задушнице имају тај смисао да се и мртвима објави прослава Силаска Светога Духа на Апостоле и Силаска Светог Духа на све нас, почевши од Свете тајне крштења и миропомазања.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска