Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'срце'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  2. У наше вријеме сусрећемо се са питањима и проблемима које раније људи нијесу имали. Није било појава попут глобализације, није било ни уједињене Европе, ни масовних миграција, ни мултилингвизма. Свега тога није било због услова тога времена. Тада су постојале јереси, непријатељи Цркве, бивало је и миграције, али у другом облику. Данас је свако од нас призван на формирање сопственог односа према свему овоме. Какав треба да је наш однос, као православних хришћана, према свим тим појавама и процесима? Позвани смо да проповиједамо: да сваки народ треба да поштује религиозна вјеровања и традиције других народа, да људима не треба судити по религији, по боји њихове коже, по полу, и не смијемо бити категорични: човјек је, сам за себе, велика вриједност. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице
  3. Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића. Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека: „Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“ Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека: Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају: „Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“ Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије. „И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“ Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама: „Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића. Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека: „Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“ Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека: Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају: „Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“ Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије. „И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“ Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама: „Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. У Свечаној сали Дома Војске Србије, у среду 10. октобра у 19.00 часова, биће изведена позоришна представа о хероинама из Великог рата „Женско срце у шињелу”, по тексту Милоша Витезовића, а у режији Мирјане Карановић. Представа прати три глумице – Искру, Јасну и Сенку – које поводом обележавања годишњице Првог светског рата покушавају да приреде представу о животима три хероине – Милунке Савић, најодликованије жене војника у историји ратовања, Флоре Сендс, једине Британке с чином капетана у српској восци и Надежде Петровић, која се, да би помогла свом народу, одрекла живота. Улоге тумаче Нина Граховац, Јована Петронијевић и Весна Паштровић. Среда, 10. октобар 2018. године, 19 сати, Дом ВС. Улаз слободан. Добро дошли!
  6. Хор Патријаршијске академије у Најорбију певао је на свахилију и на енглеском. Црква је била испуњена пријатељима и породицама 17 дипломираних семинариста из Кеније, Бурундија, Руанде, Мадагаскара и Замбије. Присуствовали су и амбасадори Србије, Грчке, Русије и Египта, као и папски нунције. Митрополит Макарије је поздавио Блажењејшег и рекао да је ово историјски дан када је ту Патријарх да подели своју љубав са професорима и студентима ове Академије, а Блажењејши Патријарх је изразио своју велику радост и захвалност што се преко рада ове Патријаршијске академије осећа учвршћење православне вере у Африци. Он је притом истакао улогу ове школе чији је оснивач поч. архиепископ кипарски Макариос и истакао да срце мисионарења куца овде у Кенији. У наставку се у литији отишло до дивне цркве Свете Софије, где је одржана званична свечаност уручивања диплома дипломираним студентима у пријатној атмосфери, а у присуству амбасадора и мноштва народа. Уређен је свечани програм с певањем црквених песама и народних песама у извођењу више хорова. Патријарх Теодор је упутио очинске речи љубави дипломираним студентима, уручивши им не само дипломе него и благослов сваком од њих и дар у новцу за почетак новог начина живота. Такође им је саветовао да се и даље изграђују у божанској мудрости, послушности, читању духовне литературе, следовању Христовом примеру, напајајући се енергијом божанске Литургије. Такође је заблагодарио професорима Академије на ревности коју су гајили приликом предавања божанског учења Цркве. Следећег дана 19. августа 2018. Патријарх је са архијерејима служио у цркви Светог Елефтерија у селу Рирони код Најробија уз учешће многобројних верника и свештеника из суседних парохија. На путу за то село дочекали су га полицијски оркестар, свештенство и верни народ Божји, и тако су се упутили у цркву где су их дочекали „с палмама и гранчицама“. Ово је изазвало велико одушевљење народа који види први пут предстојатеља своје Цркве. На богослужењу је певала цела црква, и то веома складно. Током Литургије Патријарх је рукопроизвео у звање архимандрита оца Марка, једног од најстаријих делатеља Кенијске Цркве. После Литургије православни народ је певао дивне традиционалне народне песме и изводио домородачке игре. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Патријарх александријски Теодор II служио је у Најробију у цркви Светог Макарија у Патријаршијској академији Божанску Литургију 18. августа 2018. Саслуживали су му митрополит Најробија Макарије, епископи Неофит Кенијске горе и Атанасије Западне Кеније, као и многи свештеници и ђакони. Хор Патријаршијске академије у Најорбију певао је на свахилију и на енглеском. Црква је била испуњена пријатељима и породицама 17 дипломираних семинариста из Кеније, Бурундија, Руанде, Мадагаскара и Замбије. Присуствовали су и амбасадори Србије, Грчке, Русије и Египта, као и папски нунције. Митрополит Макарије је поздавио Блажењејшег и рекао да је ово историјски дан када је ту Патријарх да подели своју љубав са професорима и студентима ове Академије, а Блажењејши Патријарх је изразио своју велику радост и захвалност што се преко рада ове Патријаршијске академије осећа учвршћење православне вере у Африци. Он је притом истакао улогу ове школе чији је оснивач поч. архиепископ кипарски Макариос и истакао да срце мисионарења куца овде у Кенији. У наставку се у литији отишло до дивне цркве Свете Софије, где је одржана званична свечаност уручивања диплома дипломираним студентима у пријатној атмосфери, а у присуству амбасадора и мноштва народа. Уређен је свечани програм с певањем црквених песама и народних песама у извођењу више хорова. Патријарх Теодор је упутио очинске речи љубави дипломираним студентима, уручивши им не само дипломе него и благослов сваком од њих и дар у новцу за почетак новог начина живота. Такође им је саветовао да се и даље изграђују у божанској мудрости, послушности, читању духовне литературе, следовању Христовом примеру, напајајући се енергијом божанске Литургије. Такође је заблагодарио професорима Академије на ревности коју су гајили приликом предавања божанског учења Цркве. Следећег дана 19. августа 2018. Патријарх је са архијерејима служио у цркви Светог Елефтерија у селу Рирони код Најробија уз учешће многобројних верника и свештеника из суседних парохија. На путу за то село дочекали су га полицијски оркестар, свештенство и верни народ Божји, и тако су се упутили у цркву где су их дочекали „с палмама и гранчицама“. Ово је изазвало велико одушевљење народа који види први пут предстојатеља своје Цркве. На богослужењу је певала цела црква, и то веома складно. Током Литургије Патријарх је рукопроизвео у звање архимандрита оца Марка, једног од најстаријих делатеља Кенијске Цркве. После Литургије православни народ је певао дивне традиционалне народне песме и изводио домородачке игре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. ,,Треба да његујемо културу слушања да по оним ријечима ,,проговори да те видим“ упознамо и проникнемо у душу свог ближњег”- учи нас отац Миодраг.   Да ли је хомосексуализам болест или гријех, било је питање наших слушалаца на које је отац Миодраг дао поучан и отрежњујући одговор.   ,,Кад нас ухвати гордост и сујета чини нам се да смо најпаметнији од цијелог свијета, а када то, с помоћи Божјом мало попусти, видимо да је од све наше памети остала само празнина“-каже отац Миодраг у, врло занимљивом, одговору на питање како да се боримо против сујете и гордости.   Ово су само неки од одговора, зато топло препоручујемо да послушате цијелу емисију и душекорисне поуке оца Миодрага Тодоровића.   Извор: Радио Светигора
  9. Тумачећи Свето Јеванђеље на Четврту недјељу по празнику Педесетнице отац Миодраг је тумачио јеванђелску причу о исцјељењу капетановог слуге. Отац Миодраг је говорио о значају празника Видовдана, завјетног празника нашег народа. ,,Светитељи на иконама нијесу без осмјеха већ са осмјесима најдубље радости због сазнања да су ступили у Царство небеско и у наручје Самога Господа”-каже он. Звучни запис емисије ,,Треба да његујемо културу слушања да по оним ријечима ,,проговори да те видим“ упознамо и проникнемо у душу свог ближњег”- учи нас отац Миодраг. Да ли је хомосексуализам болест или гријех, било је питање наших слушалаца на које је отац Миодраг дао поучан и отрежњујући одговор. ,,Кад нас ухвати гордост и сујета чини нам се да смо најпаметнији од цијелог свијета, а када то, с помоћи Божјом мало попусти, видимо да је од све наше памети остала само празнина“-каже отац Миодраг у, врло занимљивом, одговору на питање како да се боримо против сујете и гордости. Ово су само неки од одговора, зато топло препоручујемо да послушате цијелу емисију и душекорисне поуке оца Миодрага Тодоровића. Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. JESSY

    Бог тражи наше чисто срце

    Христос, поштујући предања и законе, бијаше у суботу, на молитви, у храму и учаше народ. Нађе се ту тешка болесница, згрчена жена, која пуних, тешких, осамнаест година није могла поглед свој у небо управити. „А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога.“ (Лк. 13, 12 – 13 Удубите се у речено и замислите себе у таквом догађају. Христос, ставши у по ријечи, поврати здравље једној жени; зашкрипаше њене кости и, послије дугих осамнаест година, она исправи леђа своја и заурла од радости и захвалности; с њом и сав народ. Али, као и свакад, и као и у свему, увијек се нађе неко ко себе издваја од свију и чије срце не може прихватити радост других. Нађе се „старјешина зборнице, негодујући што је Исус исцијели у суботу,“ (Лк. 13, 14) паметујући да има друго вријеме када се лијечити може; субота, по њему, није за тај посао. Није му Господ остао дужан, не бојте се. Сву своју благост преточи у гњев и викну на њега: „Лицемјеру, сваки од вас не одријешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да га напоји? А ову кћер Аврамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у суботњи дан.“ (Лк. 13, 15 – 16 Господ се уопште не либи да овом укалупљеном скреше, право у очи, сву истину о њему и њему сличним; не убоја се Христос да му у лице и пред свима, јавно, каже да је лажов претворни. Народ се одмах приклони Христу и његовој храбрости, а сви који му се противљаху стиђаху се а „сав народ радоваше се за сва славна дјела што их Он чињаше.“ (Лк. 13, 17 Можемо, и сами, замислити колико је обичном свијету било мило кад се нашао неко да њихову истину каже у очи онима којима би сви они то радо казали, а само када би смјели. Цјепидлачење и чангржљивост старјешинска била им је свима додијала. И ми своје симпатије поклањамо Христу и листом смо на његовој страни. Но, станимо и пресаберимо се, и запитајмо се, да ли нам је ту и мјесто. Не чинимо ли и ми често оно што учини формалиста, законик? Немамо ли и ми толико пуно својих шема и калупа, црно-бијелих коцкица у које, по својој вољи и нашем знању, смјештамо људе и догађаје? Није ли тачно да по нашим, укалупљеним, схватањима истина је увијек и искључиво на страни на којој се ми налазимо; добри су они које ми таквим сматрамо и прогласимо а други, који се у наше оквире не уклапају, чуда могу чинити – не прима им се. Када и добро чине, а ми то порећи не можемо, ми се свим силама упињемо да изнађемо неке задње, и скривене, разлоге њихове доброте и тек онда, када нам то пође за руком, умиримо своју укалупљену савјест А Христос неће укалупљење; он тражи храбре. Зар не видимо, у име истинског и животног слављења Бога, Христос руши окове законске, надилази и гази сваки формализам. А ми, кад се, поштено, суочимо сами са собом, видимо да смо се у формализам дубоко заглибили због чега не можемо да се упустимо у изазов храброг и животног хођења за Христом. Отуда је тако мало истинских хришћана међу нама. Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо него да с њим будемо и за њим ходимо. Срцима својим с њим да разговарамо а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане гријехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Не трпи Христос наше дупле и тродупле стварности. „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви – вели нам. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ће мо се судити; ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; и ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.“ (Ис. 1, 15-18 Још је давно, преко пророка свог Исаије, Бог поручио људима да се он не да обманути. „Зато рече Господ: [то се овај народ приближава устима својим и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповјест је људска којој су научени;“ (Ис. 29, 13) због тога „мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће.“ (Ис. 29, 14 Пуно је лакше, површински и формално, испуњавати спољне обавезе; долазити и појављивати се у цркви, и прилоге чак давати, пуно говорити и исправно се изјашњавати, него суштински и дубински бити Христов сљедбеник. Наша је невоља да нас је и таквих мало а правих још мање, што не даје права онима, који ни толико не чине, да такве осуђују. Све ово речено, опет, не ослобађа нас од Божијих заповијести за правим поштовањем Бога. Јер Богу је милост мила а не жртве – дакле, суштина и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос. 6, 6 Бог тражи наше чисто срце. Он хоће да види наше чисте руке; не опране и убијељене, него чисте од сваког дјела рђавога. „У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно, он ће добити благослов од Господа, и милост од Бога спаса својега.“ (Пс. 24, 4-5 Не можемо ни то постићи без помоћи Божије. Знао је то пророк Давид и завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. (Пс. 51, 10) Знајмо то и ми и завапимо исто Права и једина чистота је унутрашња, и унутра, у нама, одвија се истински живот. Дјела која творимо само су излив наше унутрашњости и спољашности. Неко од нас има чвршће бране и уставе те успије да дуго своју унутрашњост држи забрављену али, кад тад, пробије бујица њиховог зла из њих. „Јер унутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека.“ (Мк. 7, 21-23) Зато нас апостол Божији позива да се приближимо Богу да би се он приближио нама. „Очистите руке, грешници, поправите срце ваше, дводушни,“ (Јак. 4, 8) вели нам. Послушајмо га, а сви имамо зашто, и „очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијем,“ (2. Кор. 7, 1) да би нас Бог, који види тамну дубину наших душа, нашао чисте и причислио нас чистима у светом и свијетлом Царстуву свом небеском.
  11. Свето јеванђеље жива је и животворна ријеч Божија. Треба само уронити у ту текућу, бистру воду, свете мудрости да би се доживјела и доживљавала јеванђелска истинитост. Ми смо у опасности да све оно што нам Црква говори примамо с неком нехатном необавезношћу и без стварне жеље да то у животу проведемо. Наши животи и наше стварности, махом су одвојени од стварности Цркве. Свето јеванђеље (Лк. 13, 10-17) своди све актере догађаја у наша животна окружења и ми присуствујемо оштрој свађи између Бога и људи. За утјеху нам је, и за поуку, да се људи посрамише. Христос, поштујући предања и законе, бијаше у суботу, на молитви, у храму и учаше народ. Нађе се ту тешка болесница, згрчена жена, која пуних, тешких, осамнаест година није могла поглед свој у небо управити. „А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога.“ (Лк. 13, 12 – 13 Удубите се у речено и замислите себе у таквом догађају. Христос, ставши у по ријечи, поврати здравље једној жени; зашкрипаше њене кости и, послије дугих осамнаест година, она исправи леђа своја и заурла од радости и захвалности; с њом и сав народ. Али, као и свакад, и као и у свему, увијек се нађе неко ко себе издваја од свију и чије срце не може прихватити радост других. Нађе се „старјешина зборнице, негодујући што је Исус исцијели у суботу,“ (Лк. 13, 14) паметујући да има друго вријеме када се лијечити може; субота, по њему, није за тај посао. Није му Господ остао дужан, не бојте се. Сву своју благост преточи у гњев и викну на њега: „Лицемјеру, сваки од вас не одријешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да га напоји? А ову кћер Аврамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у суботњи дан.“ (Лк. 13, 15 – 16 Господ се уопште не либи да овом укалупљеном скреше, право у очи, сву истину о њему и њему сличним; не убоја се Христос да му у лице и пред свима, јавно, каже да је лажов претворни. Народ се одмах приклони Христу и његовој храбрости, а сви који му се противљаху стиђаху се а „сав народ радоваше се за сва славна дјела што их Он чињаше.“ (Лк. 13, 17 Можемо, и сами, замислити колико је обичном свијету било мило кад се нашао неко да њихову истину каже у очи онима којима би сви они то радо казали, а само када би смјели. Цјепидлачење и чангржљивост старјешинска била им је свима додијала. И ми своје симпатије поклањамо Христу и листом смо на његовој страни. Но, станимо и пресаберимо се, и запитајмо се, да ли нам је ту и мјесто. Не чинимо ли и ми често оно што учини формалиста, законик? Немамо ли и ми толико пуно својих шема и калупа, црно-бијелих коцкица у које, по својој вољи и нашем знању, смјештамо људе и догађаје? Није ли тачно да по нашим, укалупљеним, схватањима истина је увијек и искључиво на страни на којој се ми налазимо; добри су они које ми таквим сматрамо и прогласимо а други, који се у наше оквире не уклапају, чуда могу чинити – не прима им се. Када и добро чине, а ми то порећи не можемо, ми се свим силама упињемо да изнађемо неке задње, и скривене, разлоге њихове доброте и тек онда, када нам то пође за руком, умиримо своју укалупљену савјест А Христос неће укалупљење; он тражи храбре. Зар не видимо, у име истинског и животног слављења Бога, Христос руши окове законске, надилази и гази сваки формализам. А ми, кад се, поштено, суочимо сами са собом, видимо да смо се у формализам дубоко заглибили због чега не можемо да се упустимо у изазов храброг и животног хођења за Христом. Отуда је тако мало истинских хришћана међу нама. Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо него да с њим будемо и за њим ходимо. Срцима својим с њим да разговарамо а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане гријехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Не трпи Христос наше дупле и тродупле стварности. „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви – вели нам. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ће мо се судити; ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; и ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.“ (Ис. 1, 15-18 Још је давно, преко пророка свог Исаије, Бог поручио људима да се он не да обманути. „Зато рече Господ: [то се овај народ приближава устима својим и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповјест је људска којој су научени;“ (Ис. 29, 13) због тога „мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће.“ (Ис. 29, 14 Пуно је лакше, површински и формално, испуњавати спољне обавезе; долазити и појављивати се у цркви, и прилоге чак давати, пуно говорити и исправно се изјашњавати, него суштински и дубински бити Христов сљедбеник. Наша је невоља да нас је и таквих мало а правих још мање, што не даје права онима, који ни толико не чине, да такве осуђују. Све ово речено, опет, не ослобађа нас од Божијих заповијести за правим поштовањем Бога. Јер Богу је милост мила а не жртве – дакле, суштина и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос. 6, 6 Бог тражи наше чисто срце. Он хоће да види наше чисте руке; не опране и убијељене, него чисте од сваког дјела рђавога. „У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно, он ће добити благослов од Господа, и милост од Бога спаса својега.“ (Пс. 24, 4-5 Не можемо ни то постићи без помоћи Божије. Знао је то пророк Давид и завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. (Пс. 51, 10) Знајмо то и ми и завапимо исто Права и једина чистота је унутрашња, и унутра, у нама, одвија се истински живот. Дјела која творимо само су излив наше унутрашњости и спољашности. Неко од нас има чвршће бране и уставе те успије да дуго своју унутрашњост држи забрављену али, кад тад, пробије бујица њиховог зла из њих. „Јер унутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека.“ (Мк. 7, 21-23) Зато нас апостол Божији позива да се приближимо Богу да би се он приближио нама. „Очистите руке, грешници, поправите срце ваше, дводушни,“ (Јак. 4, 8) вели нам. Послушајмо га, а сви имамо зашто, и „очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијем,“ (2. Кор. 7, 1) да би нас Бог, који види тамну дубину наших душа, нашао чисте и причислио нас чистима у светом и свијетлом Царстуву свом небеском. View full Странице
  12. Узимајући у обзир човекову слабост, у овом времену духовног подвига и поста, потребно је да се чешће духовно укрепљујемо како не бисмо клонули. Из тог разлога бриге за човека настала је Литургија Пређеосвећених дарова. Њен циљ је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активног причешћивања између две недељне потпуне Литургије.   Отац Александар Шмеман о потреби и значају причешћивања у данима свете Четрдесетнице каже: „У овој борби наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она насушна храна која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо:   „... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога... Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ... да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..."   Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или, пак, храмовни свети.     Она се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. По речима помињаног оца Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г.) и он гласи: „У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“.   Потребно је истаћи да ова Литургија води порекло из првих векова хришћанства, а њену коначну редакцију сачинио је свети Григорије Двојеслов, епископ римски који је живео у 6. веку. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија Четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причашћа. Она је покајног карактера сходно времену у коме се служи, врши се у тамном одјејанију, она није Евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору, а, најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем.   Према сведочанству светог Јустина Мученика и Философа (2. век), видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Пређеосвећене Литургије управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је више или мање било заступљено у свештеној историји Цркве.   Неизбежно је нагласити да је пост у том првом периоду подразумевао не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, па је из тог разлога Литургија Пређеосвећених дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора (691), овакав вид поста забрањен, изузев само једне Велике суботе.   Пре него кажемо нешто о поретку Литургије Пређеосвећених дарова, незаобилазно је истаћи да се дарови за њено служење припремају и бивају освећени на пуној недељној Литургији светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре пуне недељне Литургије, свештеник поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Пређеосвећених Литургија током седмице служити). Агнец који бива освећен на потпуној Литугији, чува се за Пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот.   Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу.   Између ова два читања налази се један врло специфичан возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Врло су занимљива нека тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.   Други део Литургије Пређеосвећених дарова, после јектеније  и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се спремају за свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се спремају за свето просветљење чита се само од среде четврте недеље поста па све до велике среде), следи део који можемо назвати  припремом за причешће Пређеосвећеним даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма:   „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“   За време ове песме врши се преношење Пређеосвећених дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход на потпуним литургијама. У праксу је касније ушло и читање великопосне молитве светог Јефрема Сирина, коју свештеник чита након полагања Пређеосвећених Дарова на свету трапезу и приликом изговарања ове молитве сам свештеник и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања Божанских дарова на свету трапезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“. Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да Причешће Телом и Крвљу Христовом јесте суштина нашег духовног живота, а самим тим можемо рећи да се у Причешћу даје круна сваком нашем духовном подвигу који је у периоду свете Четрдесетнице изузетно наглашен.   За време причешћа поје се причастен који је препознатив за Литургију Пређеосвећених дарова: „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ После позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији Пређеосвећених дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављење Њега је у устима мојим.“ Док после свештениковог благослова након причешћа, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“   Заамвона молитва на Литургији Пређеосвећених дарова представља сликовити  и врло леп приказ пречасних дана свете Четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи граха јавимо и да се након овог времена подвига удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Ова молитва представља један вид путоказа којим правцем хришћани морају бити усмерени, показујући нам на крају и циљ нашег подвига.   Након отпуста чита се 33. псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који јесте вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како би издржали ток поста и подвига.   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
  13. Време свете Четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Будући да се богослужење Цркве увек прилагођава одређеном периоду у коме се налазимо, исти је случај и са периодом свете Четрдесетнице. Наиме, богослужења у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући при том светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Узимајући у обзир човекову слабост, у овом времену духовног подвига и поста, потребно је да се чешће духовно укрепљујемо како не бисмо клонули. Из тог разлога бриге за човека настала је Литургија Пређеосвећених дарова. Њен циљ је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активног причешћивања између две недељне потпуне Литургије. Отац Александар Шмеман о потреби и значају причешћивања у данима свете Четрдесетнице каже: „У овој борби наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она насушна храна која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: „... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога... Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ... да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..." Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Она се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. По речима помињаног оца Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г.) и он гласи: „У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“. Потребно је истаћи да ова Литургија води порекло из првих векова хришћанства, а њену коначну редакцију сачинио је свети Григорије Двојеслов, епископ римски који је живео у 6. веку. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија Четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причашћа. Она је покајног карактера сходно времену у коме се служи, врши се у тамном одјејанију, она није Евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору, а, најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству светог Јустина Мученика и Философа (2. век), видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Пређеосвећене Литургије управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је више или мање било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у том првом периоду подразумевао не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, па је из тог разлога Литургија Пређеосвећених дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора (691), овакав вид поста забрањен, изузев само једне Велике суботе. Пре него кажемо нешто о поретку Литургије Пређеосвећених дарова, незаобилазно је истаћи да се дарови за њено служење припремају и бивају освећени на пуној недељној Литургији светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре пуне недељне Литургије, свештеник поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Пређеосвећених Литургија током седмице служити). Агнец који бива освећен на потпуној Литугији, чува се за Пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између ова два читања налази се један врло специфичан возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Врло су занимљива нека тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Други део Литургије Пређеосвећених дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се спремају за свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се спремају за свето просветљење чита се само од среде четврте недеље поста па све до велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће Пређеосвећеним даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење Пређеосвећених дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход на потпуним литургијама. У праксу је касније ушло и читање великопосне молитве светог Јефрема Сирина, коју свештеник чита након полагања Пређеосвећених Дарова на свету трапезу и приликом изговарања ове молитве сам свештеник и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања Божанских дарова на свету трапезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“. Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да Причешће Телом и Крвљу Христовом јесте суштина нашег духовног живота, а самим тим можемо рећи да се у Причешћу даје круна сваком нашем духовном подвигу који је у периоду свете Четрдесетнице изузетно наглашен. За време причешћа поје се причастен који је препознатив за Литургију Пређеосвећених дарова: „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ После позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији Пређеосвећених дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављење Њега је у устима мојим.“ Док после свештениковог благослова након причешћа, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији Пређеосвећених дарова представља сликовити и врло леп приказ пречасних дана свете Четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи граха јавимо и да се након овог времена подвига удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Ова молитва представља један вид путоказа којим правцем хришћани морају бити усмерени, показујући нам на крају и циљ нашег подвига. Након отпуста чита се 33. псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који јесте вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како би издржали ток поста и подвига. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Драгана Милошевић

    Важно је чиме испуњавамо своје срце и памћење

    У недељу, 19. новембра 2017. године, верујући народ Пљеваља и околине сабрао се у манастиру Свете Тројице на светој архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. Саслуживали су протојереј-ставрофор Огњен Перковић, парох пљеваљски; протосинђел Владислав, настојатељ Светотројичке обитељи; јеромонах Никодим, сабрат овог манастира; и протођакон Никола Перковић. У својој беседи Епископ је подсетио присутне на речи недељног јеванђељског одељка о исцељењу крвоточиве жене и подизању из мртвих Јаирове кћери. По речима Владике, у ова два догађаја приказана је с једне стране безобална вера болесне жене и потиштеног, тужног оца а са друге стране безобална љубав Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа према човеку, који и свима нама у данашње време препоручује да и сами имамо веру, поверење у Њега и да ће Он свима нама узвратити по вери нашој. Надахнут овим Христовим чудима епископ Атанасије је поучио вернике да што више разговарају о оваквим догађајима и о свим спасоносним делима нашег Господа која су описана у току Његовог живота са људима: -Трагично је, а то је и честа појава, да тако важне догађаје сметнемо са ума, склонимо из наше свести и видокруга. И уместо тако важних догађаја често истичемо неке баналне, пролазне, безначајне и штетне, и то држимо у својој свести, то слажемо у свом срцу, тиме пунимо своју душу као неким смећем, тако да за овако важне догађаје записане у светом Јеванђељу не остане простора у нашој свести, нашем памћењу, у нашем срцу. Важно је чиме испуњавамо своје памћење и своје срце, добротољубљем или злољубљем, храном која покреће дух човеков и срце, или на добро или на зло. Извор: Епархија милешевска
  15. У недељу, 19. новембра 2017. године, верујући народ Пљеваља и околине сабрао се у манастиру Свете Тројице на светој архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. Саслуживали су протојереј-ставрофор Огњен Перковић, парох пљеваљски; протосинђел Владислав, настојатељ Светотројичке обитељи; јеромонах Никодим, сабрат овог манастира; и протођакон Никола Перковић. У својој беседи Епископ је подсетио присутне на речи недељног јеванђељског одељка о исцељењу крвоточиве жене и подизању из мртвих Јаирове кћери. По речима Владике, у ова два догађаја приказана је с једне стране безобална вера болесне жене и потиштеног, тужног оца а са друге стране безобална љубав Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа према човеку, који и свима нама у данашње време препоручује да и сами имамо веру, поверење у Њега и да ће Он свима нама узвратити по вери нашој. Надахнут овим Христовим чудима епископ Атанасије је поучио вернике да што више разговарају о оваквим догађајима и о свим спасоносним делима нашег Господа која су описана у току Његовог живота са људима: -Трагично је, а то је и честа појава, да тако важне догађаје сметнемо са ума, склонимо из наше свести и видокруга. И уместо тако важних догађаја често истичемо неке баналне, пролазне, безначајне и штетне, и то држимо у својој свести, то слажемо у свом срцу, тиме пунимо своју душу као неким смећем, тако да за овако важне догађаје записане у светом Јеванђељу не остане простора у нашој свести, нашем памћењу, у нашем срцу. Важно је чиме испуњавамо своје памћење и своје срце, добротољубљем или злољубљем, храном која покреће дух човеков и срце, или на добро или на зло. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  16. Џуманџи

    Псеће срце

    Version 1.0.0

    12 downloads

    Михаил Булгаков
  17. Митрополит Амфилохије: Понижавање мајки је највећа срамота Црне Горе (ВИДЕО)       „Срце мајке – је срце Богомајке,“ цитирао је митрополит Амфилохије пјесника Тин Ујевића, када је вечерас посјетио мајке које штрајкују глађу испред Скупштине Црне Горе. Он је посавјетовао мајке да прекину са штрајком глађу а да наставе са „најстрожијим постом“. „Гледајући вас овдје, које сте подариле свијету највеће богатство, као да гледам своју мајку. Зато имам бескрајно поштовање и према својој мајци и према вама и према вашем материнству које је једно и јединствено. Стога бих био слободан да вам предложим: Оставите штрајк глађу а наставите овако како сте се бориле,“ посавјетовао их је владика и додао: „Предложио бих честитој Влади: да колико сјутра испоштују вашу материнску љубав, и своје мајке. Ако је једна држава толико сиромашна да не може да испоштује мајку и дијете ту нема државе, та држава нема будућности.“ Митрополит је нагласио да су мајке највећа радост Црне Горе. „Зар је на то спала Црна Гора да има мајке са својом дјецом које немају могућности да своју дјецу прехране?,“ упитао је владика и напоменуо да је ово удар на светињу живота и достојанство Црне Горе, највећа срамота која се догодила и која се догађа Црној Гори. „Образ Црне Горе је материнство,“ нагласио је митрополит. Он је благословио да се мајке сјутра причесте. Извор: http://www.in4s.net/mitropolit-amfilohije-ponizavanje-majki-je-najveca-sramota-crne-gore-video/  
  18. Митрополит Амфилохије: Понижавање мајки је највећа срамота Црне Горе (ВИДЕО) „Срце мајке – је срце Богомајке,“ цитирао је митрополит Амфилохије пјесника Тин Ујевића, када је вечерас посјетио мајке које штрајкују глађу испред Скупштине Црне Горе. Он је посавјетовао мајке да прекину са штрајком глађу а да наставе са „најстрожијим постом“. „Гледајући вас овдје, које сте подариле свијету највеће богатство, као да гледам своју мајку. Зато имам бескрајно поштовање и према својој мајци и према вама и према вашем материнству које је једно и јединствено. Стога бих био слободан да вам предложим: Оставите штрајк глађу а наставите овако како сте се бориле,“ посавјетовао их је владика и додао: „Предложио бих честитој Влади: да колико сјутра испоштују вашу материнску љубав, и своје мајке. Ако је једна држава толико сиромашна да не може да испоштује мајку и дијете ту нема државе, та држава нема будућности.“ Митрополит је нагласио да су мајке највећа радост Црне Горе. „Зар је на то спала Црна Гора да има мајке са својом дјецом које немају могућности да своју дјецу прехране?,“ упитао је владика и напоменуо да је ово удар на светињу живота и достојанство Црне Горе, највећа срамота која се догодила и која се догађа Црној Гори. „Образ Црне Горе је материнство,“ нагласио је митрополит. Он је благословио да се мајке сјутра причесте. Извор: http://www.in4s.net/mitropolit-amfilohije-ponizavanje-majki-je-najveca-sramota-crne-gore-video/ View full Странице
  19. Читајући одговоре, којих заиста има свакаквих налетела сам и на овај - Зорана Миљевић Из Београда, али прихватилиште је замишљено да буде у сеоској средини, за труднице и мајке са децом, до две године старости. У међувремену бисмо их оспособљавали за занимања која би им омогућила запослење и даљу егзистенцију. Пројекат је скуп, а локална самоуправа је један од елемената. У почетку је идеја била да прихватилиште буде на неком манастирском имању, где би монахиње помагале трудницама и деци. Али, као што рекох, нико у цркви није био заинтересован. Било која општина у Србији долази у обзир, нарочито у деовима у којима је "бела куга" изражена (типа источна Србија). Ја бих, разуме се, радила са корисницима, а ето, видим, има још заинтересованих да се укључе. Хвала вам на томе, од срца. Питање је колико би било потенцијалних корисница. Нисам имала средстава ни да платим истраживање. Али, кадгод чујем за неку овакву ситуацију, као што је у горњем статусу, зажалим што прихватилиште не постоји... Читајући даље о овој теми на интернету, наишла сам поново на сличан пост - Zorana Miljevic Oba manastira koje ste naveli (Slanci i Fenek) su muški manastiri. Pošto imam u vidu dobrotvorni (ali i misionarski, duhovni, obrazovni, pedagoški, pa i poljoprivredni) rad sa ženama i decom, neophodno je da to bude ženski manastir. Reč je,naime, o mom projektu Prihvatilišta za nezbrinute trudnice i majke". Dobro ste rekli da i u našoj Crkvi uslovi postoje. Nadala sam se da će biti i dobre volje, a organizacija bi bila moja briga. Bog bi sigurno pomogao, ali sam se posle pet godina uzaludnog traganja za eparhijom i manastirom u kome bi se taj projekat realizovao, pomirila s tim da je jedina nada samo neko privatno lice, ktitor ili zadužbinar, koji bi hteo da uloži sredstva u ovaj privatni projekat. Na SPC više ne računam. Da imam sopstvena sredstva, poput ruskih plemića pre oktobarske revolucije, poput svete Jelisavete, problem bi odavno bio rešen. ................................. Каква је ситуација у комшилуку? BLAGOSLOVLJENA KUĆA ZA TRUDNICE I SAMOHRANE MAJKE S DJECOM Na području župe Dobroga Pastira u Brestju u subotu 14. ožujka otvorena je i blagoslovljena kuća "Srca Isusova i Marijina" za stambeno nezbrinute trudnice i samohrane majke s djecom. Duhovnik Udruge za promicanje dostojanstva ljudskog života i obrane nerođenog djeteta "Centar za nerođeni život – Betlehem" , provincijal Hrvatske pavlinske provincije o. Marko Glogović je u propovijedi istaknuo da je s apostolatom za život započeo 1999. godine, ne da se bori protiv nekoga, nego za život, za žene, majke, trudnice, za nerođenu djecu i žrtve zlostavljanja, a oni koji spašavaju nerođene susreću se s progonima, pogrđivanjem i ismijavanjem. "Uz tolike osobe koje ljube i štite život te ustaju u obranu najslabijih, protekle godine sam odgovorio 70-ak djevojaka i žena od pobačaja. Ako kršćani ne dignu svoj glas, boje se i ne čine djela ljubavi, ne svjedoče Krista, a treba se odvažiti i ne gledati na prepreke", poručio je propovjednik. Unatoč tome što u početku nije imao podršku ni od koga, s velikim pouzdanjem u Gospodina, započeli su s malim letkom te postali velika udruga, koja danas, uz tisuće molitelja i mnoge volontere, ima 12 podružnica po Hrvatskoj. Kuća u Brestju je "Srca Isusova i Marijina" koja kucaju zajedno za treće srce – srce nerođenoga djeteta. Riječ je o prvoj kući te udruge na zagrebačkom području, a četvrtoj, uz kuće u Karlovcu i Sisku. Prema riječima Glogovića, u njoj nisu važni zidovi, nego međusobna ljubav, "razapinjanje" za drugoga ne tražeći svoju hvalu i probitak. U kratkom razdoblju, bez velikih akcija uspjeli su prikupiti velike novce, ali kuća nije sazdana samo od "čudesnih" novaca, temeljno u njoj je srce – Ljubav, poručio je duhovnik Glogović. Grad Zagreb: Dječji centar u Nazorovoj dobio Majčinski odjel Osim Majčinskog odjela, u planu je i realizacija projekta kojim bi majke dobile dva stana na korištenje nakon odlaska iz Centra.Dječji dom Zagreb u Nazorovoj ulici dobio je i Majčinski odjel. Preuređeni i obnovljeni prostor kroz nekoliko tjedana trebao bi biti spreman za korištenje, a namijenjen je majkama i trudnicama Grada Zagreba, ali i Zagrebačke županije. Majčinski odjel koristit će nezbrinute trudnice i majke s malom djecom koje imaju zakonsko pravo koristiti prostor Dječjeg centra Zagreb dok dijete ne navrši godinu dana. Osim otvorenja majčinskog odjela, do kraja godine trebao bi se realizirati i projekt u kojem bi Grad Zagreb dodijelio dva stana na korištenje majkama nakon odlaska iz Dječjeg centra, kao i apliciranje sredstava iz Europskih fondova za obrazovanje mladih majki. – Ova dva stana će nam biti dragocjena pomoć kao jedan prijelazni period za majke, kako bi što lakše stale na svoje noge – rekla je Jasna Ćurković Kelava. Kapacitet odjela je 15 majki i trudnica čime bi se trebale pokriti potrebe Grada Zagreba, ali i Zagrebačke županije, a uz smještaj Centar im nudi i široku lepezu pomoći. – Ove djevojke ovdje zapravo uče biti majke. Vrlo često su to maloljetne osobe i prvi put se suočavaju s roditeljstvom, tako da ih ovdje na neki način učimo djecu da brinu o svojoj djeci. Uz ro, pomažemo im da završe neki od oblika obrazovanja, da pronađu stan i da se osamostale. – rekla je Jasna Ćurković Kelava. Kuća za smještaj trudnica i nezbrinutih majki s novorođenčadi i djecom do tri godine, Kuća ljubavi Savica Skrb o trudnicama i nezbrinutim majkama s novorođenčadi i djecom do tri godine, zadovoljavanje životnih potreba (stanovanje, prehrana, odijevanje, održavanje osobne higijene, briga o zdravlju, čuvanje, odgoj i obrazovanje, njega, radne aktivnosti i korištenje slobodnog vremena) djece jasličke dobi bez odgovarajuće roditeljske skrbi; trudnica i majki koje iz različitih razloga nemaju osnovnih uvjeta živjeti u svojim obiteljima. И тако даље.......... ........... Трагајући за сличним у Србији, нашла сам само ово - http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_socijalnoj_zastiti.html Usluge smeštaja Član 47 Usluga smeštaja obezbeđuje se smeštajem korisnika u: 1) srodničku, hraniteljsku i drugu porodicu za odrasle i starije (u daljem tekstu: porodični smeštaj); 2) dom za smeštaj korisnika, uključujući male domske zajednice (u daljem tekstu: domski smeštaj); 3) prihvatilište; 4) druge vrste smeštaja, u skladu sa zakonom. Usluge smeštaja obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u skladu sa ovim zakonom. .......................... Овај Закон (који сам једва прочитала, јер су ми мисли лутале и није ми држао пажњу тај суви текст у којем се не назире човек, живи човек са живим проблемом), је изгледа све што Србија нуди. Невероватно је - наша земља и наши људи нису заинтересовани. Ако и јесу заинтересовани, као госпођа Зорана Миљевић са почетка приче, могу само да ударају у зидове... Надам се да сам погрешила и да ми је промакло неко лепо, ушушкано место где се младе жене, будуће мајке, осећају прихваћено, и где се рађају бебе. ..... а тако би било лепо, негде и у Србији прочитати - DA ŽIVOTU!!! Bog je blagoslovio ljudski život od samog njegovog začeća, utisnuo u njega pečat osobnosti i svoje ljubavi. Zato svaki život ima dano pravo da se rodi i da te nazove majkom. Ako imaš problema, ako si odbačena od svojih najbližih, ne vidiš riješenja u svojoj situaciji, ako razmišljaš, čak, i o prekidu trudnoće...stani!!! Ne čini to!!! Tvoje dijete želi živjeti!!! Mi ćemo ti pomoći. Javi se !!!
  20. Мирјана Бобић Мојсиловић: Срце под притиском 8. јануара 2017. 0 Неко је за Бадње вече, у неколико речи, на “Твитеру” описао како са нама стоје ствари, и како прави српски либерал, то јест политички монден, уредно и уљудно сваког 25. децембра свим католицима честита Божић, како 5. јула правилно напише Бајрам шериф мубарек олсун и како 6. јануара обавезно напише нешто у стилу: “Де сте Срби сељобери, је л’ постите?” Овај сатирични пост, рекао је можда више о стању духа у овој земљи него стотине текстова по новинама. Српски либерали, међутим, само су у тренду, односно “ин” јер не би могли да поднесу да буду “аут”. Kао што је у духу политичке коректности и одлазећи амерички председник Барак Обама, уместо Божића, грађанима Америке честитао “Срећне празнике”, да не би увредио оне који у Христа не верују, тако и ова домаћа изузетна сорта напредних мислилаца води рачуна да не увреди никога, осим овдашњих сељачина које се усуђују да посте, да се крсте, или да, не дај Боже, те своје навике јавно испољавају. Јер, српски либерали најбоље схватају смисао политичке коректности, која је нека врста приручне и у ствари савршене замене за универзалног Бога, са којим, обрни-окрени, никако не може да се погреши. А овде политичка коректност, пре свега, подразумева својеврсни аутошовинизам, што је нека врста менталне пречице за улазак у велики свет у коме постоји само либерална узвишеност, прецизно дефинисана на дневној бази. На пример, Обамини клозети без ознака за мушкарце и жене, роњење суза над бразилским шумама и тотални мук над стотинама хиљада људи побијених у Јемену, разумевање културних различитости када се ради о мигрантима који силују по Европи, пристајање на истине глобалних медија, и апсолутни мук на зверски огавне “карикатуре” “Шарли Ебдоа” на тему Хора руске армије који је погинуо у авионској несрећи код Сочија. Додајмо том списку и најновији слоган либералске пропагандне хистерије да су “Руси криви за све”. Либерали су светски демагози, доктори за убиство слободе говора, они који су измислили термин “лажне вести” како би право на истину присвојили само за себе. Убијање слободе говора, наравно, води сваком другом убијању, а потреба да се спасава свет само је параван за потребу да се њим апсолутно влада. Либерали воле тишину. Промовишући термине као што су “говор мржње” и “лажне вести”, либерали су себи направили фантастично маневарско поље да сваком ко се не слаже лако залепе етикету. Расиста, фашиста, а у Србији – нацош, нациста, сељачина, и најгоре – путиноид. Српски либерални фашизам немилосрдно напада и оптужује, водећи рачуна у исто време о обавезној вакцинацији, љубави према ЕУ, Сорошовом лику и делу, избеглицама код железничке станице, српској естрадној сцени и политичкој некоректности, на пример, бадњака. Ако је у глобалним медијима за хришћанске празнике већ уведено правило да се помињу само као “Празници”, ако су у једној америчкој школи за ускршња јаја већ смислили еуфемизам – “пролећне сфере”, ако либерални свет већ увелико и крупним корацима гази ка томе да педофилија буде декриминализована – јер се ради само о “сексуалној склоности”, и томе слично, у Србији, он селективно исмева све традиционалне вредности, јер је најлакше пентрање по либералној лествици – декларативни презир према сопственој средини, од које си самим тим бољи. И то је, очигледно, првостепени задатак политичке коректности на овим просторима. Тако да се то на терену, претворило у велики двобој познат као “Егзит” против Гуче, труба против техно звука, ракија против екстазија. Латиница против ћирилице. ЕУ против Србије. Вегетаријанци против проклетих сармата. Суши против прасетине. НАТО и друге дилеме у погледу светског мира, љубави међу народима, и ере Водолије. Добар холестерол, против лошег холестерола. Блам ме је што сам Србин, против онога ко је у вези са тим поносан. Смртна озбиљност, против смеха. Смрт против живота. Централна клима против пушења. Држава против родитеља. Етикета против аргумента. Да нико не буде увређен, осим оних који треба да буду увређени и ућуткани. И историја, и бајке, и нарочито српски фолклор, и народне умотворине, све то има да се ревидира у духу политичке коректности и нове, либералне асептичности света. Пошто је српски либерал за слободу избора, осим када се ради о ЕУ, НАТО и Божић Бати. Уопште ме не би изненадило да нам се зада још једно поглавље за улазак у ЕУ: да Срби престану да славе Божић са бадњаком. Јер сеча бадњака јесте и еколошки опасна и примитивна. А познато је да сваки напредни народ мора да има своје бразилске шуме, о којима ће либерали да брину. Вечерње новости
  21. Ромејац

    Отворено срце Призрена

    Све што овај манастир поседује јесте, према схватању игумана Михаила, народно, па тако овде има за свакога оброк, постеља и разговор.– Манастирски салон, заправо собица препуна књига и столица од прућа, где се дочекује, лечи и окрепљује, место је где се на чудан начин и силом прилика, после више од шест и по векова, вратила нека врста лечилишта Домаћини и гости пред Душановим народним конаком Мали Михајло из Новака се нешто разболео, мора до лекара, јавља из Манастира Светих Архангела код Призрена, његов имењак, игуман Михаило. Првог дана ове године, иако и сам тек пристигао са лечења игуман организује да педијатар, из деведесет километара удаљене Грачанице, дође и прегледа болесно дете из повратничког села. Манастирски салон, заправо једна собица препуна књига и столица од прућа, где се дочекује, лечи и окрепљује, место је где се на чудан начин и силом прилика, после више од шест и по векова, вратила нека врста лечилишта. Међу остацима дебелих зидова у које удара Бистрица стоје и они болнички, иза којих су се лечили и утехе тражили људи у средњем веку. У Арханђелској повељи цара Душана о оснивању комплекса из 1347–1348. године, пише: „а за болницу као што је узаконио краљ тако и нека стоји, дванаест постеља; и ко се разболи да је у болници”. Срби данас у Призрену немају ни болницу нити иједног лекара, ни једну једину постељу. Да би Зоран Стевановић, први повратник у оближњу Срецку, стигао до те постеље, кад му затреба, потребно је прећи десетине или стотине километара, што често организује архангелски манастир. Стевановић је, још 2002. године, заобишао пунктове Кфора и тако сакривен и непријављен живео у свом завичају све док га немачки војници нису открили. Упркос каснијем повратку Срба, овај крај се није развио у стабилну средину, а повратници знају да је безбедан само манастир. Све што овај манастир поседује јесте, према схватању игумана Михаила, народно, па тако овде има за свакога оброк, постеља и разговор. Његово искуство креће се од управљања великим сопоћанским братством до православних испосница на Аљасци. Први се, после Погрома, вратио 2014. године у обновљени Епископски двор у Призрену. Изнад Архангела је само небо, а около окомите литице, па човек има осећај да се налази на дну бунара. На његовом дну је извор вере, кош за игру деце, пси Аска и Арон, мачак Жућа зрикавог погледа, простор за мали фудбал призренских богослова и место где се летос почела обнављати Црква Светог Николе, јер је садашња капела мала и у њу не може да стане више од петнаест верника. Године оспоравања косовских власти, обећања међународне заједнице и чекања дозволе за градњу прекинуо је епископ Теодосије речима: „Нашом љубављу и вољом, а Божјом силом треба да обновимо и ову светињу, да се у њој сабирамо, на темељу на ком ћемо градити све што је добро, часно и поштено, и што су наши преци држали и сачували и нама предали.” Дунђери из околних муслиманских села, чије становништво никада није изгубило поштовање за светињу, тихи као сенке кренули су да, по плановима Завода за заштиту споменика Републике Србије, откопавају темеље, чисте наносе и узиђују прво камење након векова пропадања и пустошења. Онда је, крајем године, од косовских власти и локалног призренског Завода за заштиту споменика стигла забрана градње, радницима је запрећено полицијом и казнама. Представници међународне заједнице ћуте, српски представници у овдашњим институцијама не могу да ураде ништа, а Архангели чекају обнову мале цркве у манастирском комплексу. Забрана говори више од свих аргумената о значају Душанове задужбине и томе колико је велики страх од тог рушевног камења које се непрестано налази у циклусу разарања и обнове. На једној страни је прича о светињи вековима дубоко улазила у народ, језик, време, науку и поезију, а на другој животној страни данас се – у манастиру и око њега – сваки камен, сваки детаљ и ововремена мука, доброта и обнова претварају у истински животни садржај локалних Срба оснажен и подржан љубављу и делима игумана Михаила и његовог манастира. На крају мали Михајло с почетка ове приче за Божић неће бити сам. Доћи ће му у Архангеле много другара из Ораховца, Велике Хоче, са Брезовице, из Грачанице, Косовског Поморавља... Монументални комплекс најмоћнијег владара Балкана Тешко је данас схватити тај средњовековни парадокс: зашто најмоћнији владар Балкана на заравни поред брзе реке у окомитом и суровом кањону, неколико километара од Призрена, подиже монументални комплекс који се у целини могао сагледати само са врхова околних планина? Зашто у сигураном времену своје власти одлучује да овде смести богате мозаике, скулптуре, фреске иконе и свој гроб? Исто тако је неразумљиво савременом човеку да прихвати да овде долазе као у свој дом монаси, искушеници, посетиоци из целог света и да их привлачи овај простор и светиња. Миран и сигуран период великог властелинства у које је риба стизала из Плава, а цар једини имао право да поставља игумана, окончан је доласком Турака. Од тада је сваки покушај да се сачува макар један отесани камен, сваки напор да се спасава благо Архангела био праћен тешким невољама. Добар део завршио је у Синан-пашиној џамији, а ископавања у двадесетом веку показала су да је испод наноса земље и плавина реке претекло нешто и за ово време. Обнова деведесетих обележена је киднаповањем монаха Харитона 1999. године, коме су отмичари одсекли главу, а све је до темеља затрто у Погрому 17. марта 2004. У Архангелима је преживела само сива манастирска мачка. Протерани калуђери, по повратку, живот и службе отпочињу под шаторима. Братство и мештани Сиринићке жупе из пепела зидају монашки конак, касније се, највише уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију, зида гостинска зграда, једино место где већи број верника и повратника може преспавати и коначити. На његовом улазу пише Душанов народни конак или скраћено, како у шали кажу – ДНК. Извор
  22. "Јер је жива ријеч Божија, и јака и оштрија од свакога мача оштра с обје стране, и пролази до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем." (Јевр. 4, 12) "А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа." (1.Сол. 5, 23) Како су свети оци сагледали човека осим на личносном плану? Које су то законитости које одликују сваког од нас? Добар увод у истраживање ове области даје нам ђакон Александар Јовановић у предавању "Анатомија молитве".
  23. Архимандрит РАФАИЛ Карелин „БЛАГОДАТ ЧИНИ ПРАВОСЛАВНИМ НЕ САМО УМ, ВЕЋ И ЧОВЕКОВО СРЦЕ“ (интервју за Православие.ру) – Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена? – За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност. Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире. Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега. Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији.
×