Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'срце'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 49 results

  1. Срце хришћанско није обично срце. Оно је срце које куца за читав свет и свету даје пулс живота. Одакле љубав и снага том срцу? Његова љубав и снага је Христос - Источник живота и љубави. Звучни запис беседе Најјаче куца срце светитеља. Оно никада не престаје да куца јер је сво постало Љубав, а „Љубав никад не престаје“. Данас је у сазвежђу светих рода нашега посебно блистало једно срце, срце Светог Јована Владимира, Кнеза српског. Свети Јован Владимир сав је био образ врлина. Смирен и кротак. Ревностан и благочестив. Владар и витез. Неимар Цркве и добротвор. Чесни муж. Он је огледало рода српскога у које смо се загледали у храму Сабора српских светитеља у Жупи александровачкој. То је огледало у коме се једино можемо препознати ако личимо на Христа. То је огледало у коме се данас огледа род наш српски и дивни Бар и читава Црна Гора, и у њему виде себе преображене у Љубав Христову и икону Светог Јована Владимира чије срце непрестано куца... Данас 04. јуна 2020. године, свету архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, а радост на радост употпунило је рукоположење вероучитеља Илије Ракановића у свети ђаконски чин. Епископу је салуживало свештенство архијерејског намесништва жупског као и гост свештеник Петар Лазић из Епархије жичке. Извор: Епархија крушевачка
  2. Разговор са схи-монахињом мати Теодором, новоизабраном Игуманијом манастира Грачанице Замонашила сам се у манастиру Грачаници 1955. године. Похађала сам монашку школу која је трајала десет година, у којој је предавао Патријарх Павле. Чему Вас је учио Патријарх Павле у монашкој школи? Учио нас је историју, катихизис, црквенословенски – да преводимо са црквенословенског на српски језик – учио нас је Стари Завет, Нови Завет, Свете Оце – шта је рекао Свети Сава Освећени, Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Богослов – како су се подвизавали. Предавао нам је о Лоту, о Мртвом мору, о два спаљена града, Содоми и Гомори – како се Господ јавио Лоту и упутио га да иде ка Сигору; како су се Аврам и Лот поделили, а нису се свађали. Које светоотачке поуке се сећате из тог периода? Волела сам оно што нам је причао о Светом Сави Освећеном, који је рекао: „Нека је нас оволико колико нас је. Хране има довољно. Који извршавамо вољу Божју да останемо, а који нисмо такви, да се отпуштамо. Боље је и један који врши вољу Божју, него множина безаконика“.
  3. Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована. Звучни запис емисије Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом. Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију. Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман. “Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић. Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина. “У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове). Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем. Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији. “Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији. Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве. У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија. Извор: Радио Светигора
  4. У пету недjељу Свете и Велике Четрдесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Светог Саве при Српској православној гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, архијерејски намjесник загребачки и ђакон Александар Лукић. Нажалост, због актуелне ситуације са корона вирусом Литургија је служена без присуства вјерујућег народа. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" - http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти. Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије. Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  6. Подршка борби за светиње Српске православне цркве у Црној Гори стигла је и из Сремске Каменице, где су поподне одржани молебан и литија. Велики број грађана окупио се у порти Храма Рођења Пресвете Богородице у Сремској Каменици како би пружили подршку народу у Црној Гори који протестује због Закона о слободи вероисповести. Ректор Богословије светог Петра Цетињског, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић подсетио је да није први пут да свештенство са Цетиња прелази преко Дунава и Саве да би тражило благослов и помоћ за своју невољу. "Пуно ми је срце кад видим ову порту испуњену братском љубави. Вјерујте, драги владико, и браћо и сестре, мислио сам да је бог затворио небо само изнад Црне Горе да у току ових литија не пада ни киша ни снијег, али видим где год се саберу људи, у име братске подршке. Нема кише ни у Каменици", рекао је, између осталог отац Гојко Перовић. "Бол који трпи наш народ у Црној Гори и Косову и Метохији, и било где на другом месту, није то бол само њихов, већ је то за истину и засигурно бол наш", поручио је парох протопрезвитер-ставрофор Гавро Милановић. Након молитве, литија је одржана на улицама Сремске Каменице. Подршку скупу дали су и представници градске и покрајинске власти, а главна порука и овог скупа била је "Не дамо светиње". Извор: РТВ
  7. У уторак 28. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и г. Владан Степовић. Чтецирали су вероучитељи г. Марко Гаљак и г. Борко Богићевић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је у беседи рекао: “Драга браћо и сестре, Бог из ничега ствара свет а из таме изводи светлост, и тако Бог чини непрестано. И за ову светлост, о којој говори свети апостол Павле, можемо да поставимо питање, шта је то светлост? О којој то светлости апостол Павле говори? Он говори браћо и сестре, да је светлост сам Господ Исус Христос. Он који обасјава свакога човека који долази на свет, јер је Он сам рекао: “Ја сам светлост свету, који за мном иде неће никада ходити по тами”. Дивна је ово поука која нам говори ако идемо за Христом, онда ће у нама све бити светло, онда у нама неће бити таме зато што светлост управо протерује таму. Ако идемо за Христом, и ако Христа имамо у себи, наш ће ум, наше срце, воља, цело наше биће браћо и сестре биће у светлости. У Христовој светлости. Јер је само та Христова светлост која прогони таму из нас самих, прогони таму из нашег ума, из нашег срца, из наше воље, значи Христос прогони таму из читавог нашег бића. Али да би светлост Христова била у нама, онда морамо браћо и сестре да верујемо у ту светлост”, поручио је између осталог у беседи Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије свето крштење је примила слушкиња Божја Милица. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да данас прослављамо Свете Оце. Звучни запис беседе „Ми у ове свете дане прво прослављамо Дјетињце, прослављамо најљепшега међу синовима људским Господа нашег Исуса Христа и кроз Њега и преко Њега прослављамо сву дјецу која се рађају овдје на земљи. Јер, дјеца јесу оно најдивније и најчудесније на земљи. Зато је Господ и рекао: Пустите дјецу да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Након Дјетињаца, подсјетио је Владика, прослављамо Материце. „Прослављамо материнство. Срце сваке мајке је призвано да буде срце Богомајке“, казао је он. Додао је да данас прослављајући Свете Оце прослављамо, прослављамо све оне који су кроз вјекове припремали Рођење Господа Исуса Христа. „И оне који су свједочили Њега рођенога од Духа Светога и Пресвете Дјеве“, објаснио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић. Звучни запис беседе На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу. Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва... Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”. У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”. На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
  10. ИНТЕРВЈУ: Стаменко Шушак, руководилац Клинике за кардиоваскуларну хирургију Стаменко Шушак Када Вам кажемо СРЦЕ, на шта прво помислите? Какав је осјећај држати нечије срце на длану? Срце је посебан орган. Оно има посебну аутономију. Налази се у центру људског бића – на споју његове вертикале и хоризонтале; на споју његове трансценденције и иманенције. Срце није само обична пумпа која омогућава циркулацију крви кроз људски организам. Срце има дубљи, онтолошки, апофатички значај. Оно је орган највећег и најдубљег људског познања. Срце је орган који је задужен за умно, ноетичко бивствовање сваког човека. У срцу се рађа љубав, вера и нада. Пошто је човек амбивалентно биће, а рекли смо да зло постоји, у срцу се може укоренити и мржња, срџба, бес… Тада срце пати. Дуго пати. Временом оболи. Лако је онда повезати све побројане чињенице са добро познатим светским подацима, да су срчана обољења најчешћа од свих масовних незаразних обољењâ. О томе медицина мало говори. Срце је и надлогичан орган. Надразумни орган. Логично се не може објаснити безусловна љубав мајке према детету, која ће – ако затреба – и свој живот жртвовати за њега. Веома је интересантно да материца мајке и анатомски центар самог људског срца, које такође има своју вертикалу и хоризонталу, имају исти етимолошки корен. Глава детета и срце мајке су током трудноће били у непосредном контакту. Дете је слушало откуцаје мајчиног срца, а мајка је срцем осећала дете. Дакле, срце је и орган осећања. У људском мозгу, који је веома битан орган, стварају се само осећаји, док се осећања развијају у срцу. Срце и мозак су и директно повезани. Требамо пазити да нам осећања буду чиста, јер све што је нечисто, прља ову ”посуду” која ће касније да испрља цело наше биће. Ето, тако настају болести. То јесте права етиологија сваке болести – ”клица смрти” коју сви носимо и рђаве (по)мисли и осећања. Медицина не може о овоме да говори, јер се бави само научним приступом. Она је дошла до изванредних достигнућâ и истинâ. Али, то је само један исечак истине. Да бисмо човека сагледали свеобухватно – другачије и не може – истина мора да буде целовита, те је потребна помоћ и антропологије, психологије, онтологије, философије и теологије. Ето, о томе размишљам када се изговори реч СРЦЕ. Огромна је одговорност држати нечије срце у рукама. Наравно, овде не мислим само на буквално, физичко држање нечијег срца током операцијâ на отвореном срцу. Држати нечије срце у рукама значи и када некога волите, али и мрзите. Срце директно преноси енергију. И добру и лошу. То друга страна осећа. Због тога морамо пазити на (по)мисли које утичу на наша осећања. Ако су осећања лоша, она не оштећују само наше срце и наш организам; она негативно утичу и на срца наших ближњих. Када се молимо за нечије здравље, сложићемо се, молимо се срцем. Тада се осећа невероватна топлина у срцу, коју осећамо ми али и они за које се молимо. Срце, дакле, има дубок апофатички значај. Када резимирате Ваш досадашњи живот, шта је то што Вас је највише испунило као човјека? Љубав, добра дела и вера у Бога. ЦЕО ИНТЕРВЈУ: INTERVJU: Rukovodilac Klinike za kardiovaskularnu hirurgiju Stamenko Šušak – Novosti Plus WWW.NOVOSTIPLUS.ORG Rođeni ste u Prnjavoru, u ljekarskoj porodici. Otac Vam je bio čuveni ljekar i ginekolog, veoma poštovan i cijenjen. Danas ulica na samom ulazu u Prnjavor nosi njegovo ime. Prema Vašim riječima, bio Vam je uzor. Da li je...
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. новембра 2019. године, на празник Светог Арсенија Серемца, свету aрхијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду. Његову Светост Патријарха дочекао је старешина храма протојереј-ставрофор Трајан Којић са свештеничким братством и верним народом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Андрejа Арсић, Вајо Јовић, Јован Благојевић, Драган Протић, Драган Предић и Слободан Кеџић, јереји Миодраг Ристић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони Владимир Руменић, Драган Ашковић, Славко Аничић, Драган Танасијевић и Бранислав Кеџић. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је тпм приликом рукоположио ђакона Бранислава Кеџића у презвитерски чин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Његово Преосвештенство Епископ г. Јован Пурић началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, у Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Поред братства Храма Васкрсења Христовог саслуживали су игумани епархијских манастира Плужац, Јовања и Лелић – архимандрити Данило и Михаило и отац Георгије. Молитвено је учествовао велики број верника, који је поред унутрашњости цркве испунио и порту. Један од повода за сабрање било је и обележавање дана рођења Светог Нектарија Егинског који Епархија ваљевска обележава првог октобра или у недељу пре тог дана, као што је ове године случај. Благодаран Господу и Преосвећеном Епископу ваљевском Милутину, са чијим је благословом служио Литургију, Епископ Јован је поручио верницима да Господ никад неће оставити човека, али да човек мора кроз молитву Богу да отвори свој ум, док је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа Милутина обнародовао да ће освећење Храма Светог Нектарија бити у првој половини наредне године – када ће се навршити 100 година од светитељеве земаљске кончине. Извор: Радио Источник
  13. У среду 4. септембра 2019. године, када света православна Црква слави светог мученика Агатоника и светог свештеномученика Горазда Чешког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У богонадахнутој беседи Владика Јован је између осталог рекао да када би сваки човек послушао речи светог апостола Павла, онда би обратио пажњу на своје срце, зато што је срце средиште бића човековог, и не само бића већ и живота човековог, јер из срца човековог излази и наше добро и наше зло. “У срцу се зачиње, расте и сазрева и добро и зло, и због тога је срце радионица добра и зла. У срцу човековом јесте и светлост и тама и како кажу свети оци и Бог и ђаво, а шта ће преовладати то зависи од нас самих. Човек је христоносац када је његово срце испуњено јеванђељским добродетељима. Када је срце човечије испуњено јеванђељском љубављу онда то срце може да смести у себе и Бога и анђеле и људе. Срце човечије је широко кад је добро у њему, кад је Бог у њему”, поручио је Епископ Јован у бресничком храму. Извор: Епархија шумадијска
  14. Велика и дивна светиња древни Самоград код Бијелог Поља, чији је храм посвећен Светом Пантелејмону, прославио је молитвено и свечано своју славу. Свету архијерејску Литургију, на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, 9. августа 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Јоаникије. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха епархија Црногорско-приморске и Будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ тог краја. Сабранима речима пастирске беседе обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови: -Господ је преко преобраћеног Савла ширио хришћанство у свим крајевима васељене. Сијао је сјеме спасоносне ријечи Божје, оснивао Цркве, постављао Епископе, а неколико вјекова касније ријечи Благовијести Божје дошле су и до овог освештаног мјеста. Нажалост, ово мјесто било је и заборављено, али, хвала Богу, обнавља се и поново се овдје пјева спасоносна пјесма Богу. Као што је додирнуо срца многих људи у свим временима, тако је Господ додирнуо и срце младића Пантелејмона који је живио у Никомидији, чија је мајка била хришћанка, али се прерано упокојила, па је он био васпитан као незнабожац. Он је, ипак, задржао чистоту срца, коју Господ тражи од нас. -Срце Светог Пантелејмона распалило се љубављу према живом Богу и постао је Његов служитељ. Изучио је медицинске науке и помагао људима више од свега љубављу, молитвом и благодаћу Пресветог Духа. Хришћанство је у то вријеме било забрањена и гоњена религија. Кад су тадашње власти сазнале да је он хришћанин окомиле су се својом мржњом на њега, па је био мучен имена ради Христовог, али Свети Пантелејмон је био свјестан тога да ни по коју цијену не смије да се одрекне своје вјере. Спремност Светог великомученика Пантелејмона да својим животом посвједочи вјеру уједно је порука свима нама да вјера није само узвишено размишљање или осјећање, већ кретање ка Богу, живи однос са Богом и другим људима, поручио је протосинђел Евстатије. Сабрање је поздравио Преосвештени Епископ г. Јоаникије говорећи о древном Самограду у коме су старе светиње, подигнуте у славу Божју, вековима служиле и певале у славу Божју. Слава манастира Самограда прослављена је ломљењем славског колача. Празник је уједно и имендан настојатеља манастира, монаха Пантелејмона. На првом Тргу од ћирилице одржан је песнички час на којем је беседио Веселин Матовић, стихове су говорили Милица Бакрач и Рајко Палибрк, а уз гусле Самограду је певао Мијат Недовић. Извор: Српска Православна Црква
  15. Данас, на Петровдан, празник Светих Апостола Петра и Павла, Свјатјејши Патријарх српски Иринеј служио је Божанску Литургију у Храму посвећеном овим светитељима у Топчидеру. Патријарху је саслуживало свештенство Архиепископије београдско-карловачке у присуству јереја Владимира Марковића, старешине Топчидерског Храма, др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и бројног верног народа. "Данас браћо и сестре овај свети храм и сви храмови у целој Цркви Православној славе два велика света имена. Два велика света Апостола – то су Петар и Павле. Добро познати нашем народу" - поучио је верни народ Свјатјејши Патријарх српски. "Они су били ученици Христови, који су науку Христову, науку Јеванђелску пронели широм тадашњега света. Истина, било је ту још 12 великих Апостола и 70, такозваних, малих Апостола и сви су они ту били на делу Божијем, али ова два Апостола се посебно истичу међу њима, а посебно Свети Апостол Павле" - рекао је Патријарх Иринеј говорћи о животу и делима Светих Апостола Петра и Павла. "Оно што су Апостоли проповедали другима и себи, то су потврдили и живот својим. То је оно што је многе људе тога времена утврдило у вери" - рекао је Патријарх и додао: "Да су Апостоли саградили себи палате и не знам каква уживања светска – нико им не би поверовао" - поручио је Патријарх. Он је истакао да су сви Апостоли пострадали за име Христово и жртвовали свој живот за оно што је највредније – за Христа и истину његову и тиме запечатили своје Јеванђеље и своју проповед међу народима. "Они су основали цркве браћо и сестре, на њима почива Црква Христова коју су они утврдили и која постоји до дана данашњега и постојаће до краја света и времена. Ми ништа не можемо против истине, јер истина је моћна и снажна, а истина коју су они проповедали, јесте Божанска истина. То није истина људска, ни ума људскога. Оно што је Бог открио, Апостоли су прихватили и саопштили народу, основали Цркву и ево као што видимо, поред многих гоњења кроз читаву историју Цркве и данас постоји Црква" поручио је Патријарх, истакавши да је после сваког гоњења, страдања и проливања крви Хришћања, Црква увек излазила као победник, са већом силом, снагом и својим присуством у свету. "Ето браћо и сестре, данас славимо две велике личности наше Цркве, а они су учинили да се у Цркви појаве многи свети људи, велики људи који сијају својим светим животом, који осветљују тај пут Христов и позивају многе, и онда и данас, да тај Христов пут следимо и ми, као што су га следили Свети Апостоли и многи Свети Оци Цркве наше Православне" - рекао је Патријарх. Његова Светост је поучио верни народ да када долазимо у Свети Храм морамо да знамо да је Господ у њему. "Можемо се ми свуда Богу молити и треба да се молимо и у њиви и на радном месту, али Црква је најпогодније место да се заједнички Богу помолимо, јер се у Цркви најбоље доживљава и открива Господ наш и даје благодат своју која нас просвећује, учи и води путем његовим" - казао је Патријарх Иринеј. Патријарх је подсетио верни народ и на значај Свете Тајне Исповести: "На жалост, по мало је заборављена Света Тајна Исповести, али она је велики дар Божији. Сви смо ми људи подложни греху. Зна Господ какви смо ми по природи својој, зато нам је дао Свету Тајну Исповести да све оно што урадимо по слабости и немоћи својој духовној, онда када се искрено исповедимо, када дамо обећање да то више нећемо чинити - то је опроштено, избрисано из наше животне књиге. Зато поред Светога Причешћа не заборавимо Свету Тајну Исповести. Није срамота рећи оно што чинимо по својој слабости и немоћи! Треба да се стидимо греха, а не њенога исповедања. Зато је Господ поставио, не анђела да нас исповеда, већ је ставио свештеника који је исто тако подложан тим слабостима и немоћима. Зато без сваког стида и срама отворимо срце своје и слободно исповедимо са покајањем оно што смо учинили, замолимо Господа да нам то опрости и Господ заиста опрашта тамо где је покајање" - поучио је Патријарх српски Иринеј верни народ сабран у топчидерском Храму Светих Апостола Петра и Павла данас на Петровдан. Извор: Телевизија Храм
  16. Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди! Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа. Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду. Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили. Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави! Свети Лука Кримски Извор: Пријатељ Божији
  17. «Може се слободно сматрати да je прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи», каже Килпатрик. Међутим, као што смо у претходним поглављима могли видети, православна вера нас учи да сами пo себи нисмо добри, да постоји извесна грешка у нашој природи, која потиче од прародитељског греха. Између осталог, она нас позива да превазиђемо нашу огреховљеност и да ходимо путем савршенства. «Будите ви, дакле савршени, као што je савршен Отац ваш небески» (Мт. 5,48). С тим у вези православни свештеник и психотерапеут, др Стивен Мјуз каже: «Управо je недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, aпсихотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје камен спотицања, (узрокован терапеутовим приступом), који доприноси проблему због којег нам се неко обрати за помоћ. Када то кажем мислим да je вера у Бога наша главна психотерапија, a да jeординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читав живот и завршава се тајном коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа што je мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током читавог живота, a не, као што je то често случај, тако што целог живота тражимо начин да се променимо да бисмо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.» Према томе, иако je утицај наслеђа и првих година развоја детета неоспоран, карактер човека, према мишљењу данашњих психолога и психотерапеута, као и теолога, није споменутим утицајима нужно детерминисан. Људски карактер није статичко, већ динамичко својство човека, и процесно je усмерен ка трансформацији и самотрансценденцији. Људски карактер je представљен оним у шта човек верује, шта зна и хоће, оним чему се нада и оним што воли, обележјима која чине суштину човека отвореног према трансценденцији и егзистенцији. «Овакав стваралачки индивидуациони процес не може се замислити без препознавања својих погрешака и мана, хришћани би рекли - грехова, али онда ни без (по)кајања. У овоме су такође сложни и теолози и психијатри, односно психотерапеути, иако препознавање грешака у себи и њихово отклањање називају различитим именима. Духовник ове грешке у човеку назива гресима, aчишћење од њих (по)кајањем док психотерапеут говори о комплексима којих се ослобађамо освешћивањем путем катарсе или неког другог облика психотерапије,» закључује др Јеротић.
  18. У пету недјељу Часног поста, у Недјељу посвећену Светој Марији Египћанки, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон Владимир Јарамаз. За пјевницом је пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Рекао је да се из животописа преподобне Марије Египћанке може јасно увидјети, да Господ својом љубављу, свакоме човјеку даје шансу да се спасе, будући да нема тога грешника који може бити отписан за Бога. „Јер, Христос је управо дошао да да живот за гријехе цијелога свијета, за сваког човјека и то значи да врата Цркве Божије никоме нису затворена, то значи да свако може да дође Господу и да врата Цркве Божије, као мјеста гдје се сједињујемо са Богом су отворена свима. Али, само ако желимо на њих да уђемо“, рекао је он. Додао је да је друга поука из овог житија подједнако важна нама данашњим хришћанима, баш као и онима ранијих вјекова, а то величина покајања. „Колико је само велико покајање Марије Египћанке? Оно показује да Бог од највећег грешника може начинити светитеља. И то јесте наша нада. То је нама охрабрење“, казао је отац Мирчета Као трећу поуку, отац Мирчета је издвојио јасну поруку да када кренемо тим Божијим путем, нипошто се не смијемо вратити на стари, пређашњи начин живота. “ Да се не окрећемо назад, него, да идемо напријед према Христу, према Царству Божијем и да све уложимо, да уложимо сав труд да идемо таквим путем. Е тако је живјела Марија Египћанка, пуних 47 година у пустињи. Ето нам дивног примјера“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У недељу Средопосну, дана 6. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Тењи. Архијереју су саслуживали протонамесник Ненад Лазић, парох друге парохије тењске, протонамесник Драгослав Шалајић, парох прве парохије тењске, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки и ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ Херувим се после заамвоне молитве обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење ова наша света Литургија овде у Тењи где смо се сабрали да прославимо име Божије и да се у молитви сетимо свих оних који су својим животом угодили Господу. На почетку новозаветне историје свети Јован Крститељ позвао је народ речима: ”Покајте се, јер се приближи Царство Божије!”, а у другом делу новозаветног јеванђелског текста стоји: ”Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој”. Видимо две веома динамична и сродна симбола за сваког хришћанина – узимање крста и узимање покајања. На самом свом почетку Јеванђеље нас поучава да је суштина нашег живота у покајању, јер кроз покајање чистимо душу и срце. Тако испуњавамо речи Господа нашега Исуса Христа: ”Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”. Једино кроз покајање можемо преображеним очима гледати Лице Божје. Преображени лик сваки човек добија сабирајући своје врлине, стицањем врлинског начина живота, поучавајући се Јеванђељем и причешћујући се. Од самога смо Господа добили задатак да узмемо крст врлине који је свакоме од нас потребан. Тај крст нас води путем ка вечном животу, отвара нам двери Раја и омогућава нам да живимо у заједници са самим Богом. Отуда произилази велика љубав Божја која нам је дата. Иако је овај свет огреховљен а ми обремењени разним греховима, похотама и сластима, Бог нам сваке недеље даје могућност да можемо доћи у Цркву Божју, даје нам да се можемо причестити Телом и Крвљу Господњом. Исто тако, Црква нам омогућава да можемо живети врлинским животом. Ако смо у заједници Цркве Божије онда смо на путу врлине, љубави и милости Божје. Онда ћемо сами препознати да нисмо непријатељи једни другима, него да смо браћа и сродници у Христу. Једино у Христу можемо упознати једни друге. Велика је љубав Божја у тајни покајања, велика је љубав у тајни ношења Крста Господњега. Кроз покајање човек отвара своје срце и омива га сузама, тражећи свој пут ка спасењу. Крст нам је дат на светој Тајни крштења када се облачимо у одећу Христову и када задобијамо крст врлине са којим ходимо у овоземаљском животу. Тако ћемо моћи приликом Другог Христовог доласка видети Славу Божју и уврстити се у ред светих Божјих угодника. Мноштво је примера светих људи из наше историје који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну покајања. Крстопоклона недеља која је за нама учи нас и подсећа да је суштина нашег живота у ношењу крста Христовога, јер је Христос својим Распећем обожио Крст и пројавио његову суштину. Том суштином ми започињемо сваки дан, свако јутро када осване дан ми се прекрстимо тражећи од Бога благослов за тај дан. Исто тако када падне ноћ и тело се умори, одлазећи на спавање прекрстимо се узимајући тако благодат Божју да би ноћ која треба да протекне била благословена. Наш народ је увек тако живео, живео је крстоносно и у љубави, чувао је своју историју у културу. Као народ Божји требамо да ходимо путем Јеванђеља и Христових заповести. Стога нека је благословен данашњи дан и нека је благословено причешће овој нашој деци и свима вама народе Божји. Да се што чешће у току овога поста причешћујемо, да задобијамо врлински начин живота и да ходимо путем светога Саве и путем свих отаца наших који су угодили Господу и гледају Господа лицем к лицу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ово наше данашње сабрање овде у Тењи. Амин. По одслуженој светој Литургији у парохијској сали уприличена је трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. Свети пост нас учи и васпитава да сами себе, и једни друге, и сав живот свој, предајемо Христу Богу нашему, а то ћемо учинити ако Господу предамо своје срце, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цркви Светог апостола Томе у Бечићима, гдје је данас, 26. марта, са свештенством служио Литургију пређеосвећених дарова којом је почело братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. У архипастирској бесједи владика Амфилохије је тумачећи молитву коју изговорамо у току Свете божанствене литургије: Не дај срцу моме да залута на зле помисли, да не измишља изговор за гријехе, казао да је срце центар тјелеснога и духовнога живота и да човјеку нема живота, ни тјелеснога ни духовнога, без здравога срца: „Основни призив човјеку јесте да преда Богу своје срце, а тиме он Богу предаје себе, тијело и душу своју. Срце чисто саздај у мени Боже и Дух прави обнови у утруби мојој , говорио је древни пророк у Старом завјету, а исто тако кроз сво божанско откривење и науку Божију непрекидно говоре и други свети пророци. Од срца зависи шта се догађа у човјеку, шта се збива са њим. Од њега зависи људско дјелање, понашање и дјела.“ Високопреосвећени Митрополит је истакао да мјесто гдје Бог једино може да нађе Себи покоја на земљи јесте управо људско срце. „Зато је пророк записао ријечи Божије: Чедо моје, дај ми срце твоје! Када човјек преда срце своје Господу, онда му предаје и душу своју и тијело своје. Зато се и молимо да Господ не допусти да срце наше залута на зле помисли, да не измишља изговоре за гријехе, да се не правда за своје помисли, за оно што се у њему догађа.“ Појаснио је владика да тамо гдје је срце човјеково, тамо је и Бог његов и да је зато од огромног значаја да срце своје преиспитамо, да видимо куда иде, чему и коме служи, коме га предајемо. Митрополит је подсјетио да је Бог вјечна љубав и да је људско срце створено и призвано да буде обиталиште те вјечне и непролазне љубави: „Зато не дозволимо срцу своме да лута на зле помисли, да се не правда и не измишља изговоре за гријехе, него да кроз извршење заповијести Божјих, вјеру у живога Бога, надање у Бога и Његову божанску силу, срце своје, и тиме себе и своје биће, предамо Господу Богу живоме и истинитоме који обитава у људском срцу.“ На крају бесједе Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да нас Свети пост управо томе учи: „Предаћемо сами себе и сав живот свој ако Богу предамо срце и душу, помисли и живот и сва своја осјећања, разум и вољу, творећи заповијести Његове и ходећи Његовим путем који води у живот вјечни. Господу нашем срцезналцу и даваоцу срца нашега, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!“ По завршетку Литургије настављено је братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете четрдесетнице назива духовним пролећем и светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како бисмо што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свештени период године био саображен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је као брижна мајка подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених Дарова. Литургија пређеосвећених Дарова служи се само за време Свете четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмицâ Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, у случају да се у те дане догоди празник светог који у типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако се у те дане догоди празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста и великопосних богослужења. Према сведочанству протојереја Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време Свете четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору и он гласи: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија пређеосвећених Дарова“. Литургија пређеосвећених Дарова води порекло од првих векова, док је њену коначну редакцију сачинио Свети Григорије Двојеслов, епископ римски. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причешћа. Ова света служба је покајног карактера сходно времену у коме се служи, а самим тим богослужи се у тамном одјејанију. Она није евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору. Најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству Светог Јустина Мученика и Философа, видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Литургије пређеосвећених дарова управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је, више или мање, било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у првим временима подразумевао потпуно не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, те је из тог разлога Литургија пређеосвећених Дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора, овакав вид поста забрањен, изузев само једне - Велике суботе. Сâм појам „пређеосвећени Даровиˮ указује да се Свети Дарови за њено служење припремају и бивају освећени на потпуној недељној Литургији Светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре недељне Литургије, презвитер поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Литургија пређеосвећених Дарова служити током те седмице). Агнец који бива освећен на потпуној Литургији, чува се за пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот (дарохранилицу). Када је реч о последовању (поредку) Литургије пређеосвећених Дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све премудрошћу створио, а презвитер за то време испред часне трапезе чита Светилничне молитве почев од четврте. После велике (мирне) јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан моменат у овом првом делу Литургије пређеосвећених Дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Овај свештени тренутак указује да се и на Литургији пређеосвећених Дарова хранимо са две трпезе – најпре са трпезе речи Божје у виду старозаветних чтенија, а потом и са трпезе Царства Небеског, пређеосвећеним Даровима. Између ова два старозаветна читања налази се специфичан и јединствен возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Знаменити тумач светог богослужења, Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања на Литургији пређеосвећених Дарова има следећи смисао: „Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просвећује и освећује.ˮ Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, односно, на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Симеон Солунски доноси важно сведочанство о богослужбеној пракси дочекивања вечерње светлости, и по њему: „Паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.ˮ Други део Литургије пређеосвећених Дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се припремају за Свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се припремају за Свето просветљење произноси се само од среде четврте недеље Великог поста, све до Свете и Велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће пређеосвећеним Даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење пређеосвећених Дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход, који бива на потпуној Литургији. У праксу је доста касније ушло изговарање великопосне молитве Светог Јефрема Сирина, коју презвитер изговара након полагања пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу и приликом изговарања ове молитве сâм презвитер и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања божанствених пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“, коју са слободом можемо разумети као централну молитву ове свете службе. (прочитати молитву у целости) Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христове јесте суштина нашег духовног живота, јер у нашем опитном сусрету са Господом у причешћу Светим Тајнама, постајемо удеоничари Богочовечанског Тела – Цркве, актуализујући притом наше хришћанско назначење и делатно испуњавајући Господњу заповест на коју нас наведена молитва и подсећа: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему…ˮ Дакле, у речима ове молитве сагледан је и сâм смисао служења Литургије пређеосвећених Дарова, а то је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивање између две недељне потпуне Литургије. Централна мисао која треба да се роди у срцима нашим јесте савршена чежња за причешћем и сусретом са Господом нашим у Светој Чаши. Да закључимо, Литургија пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави и без срдачне чежње према Светим Тајнама Тела и Крви Господње, као и без практиковања честог, или боље речено, активног (редовног) причешћивања. За време причешћа, поје се причастен „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Након позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији пређеосвећених Дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављање Њега је у устима мојим.“ Док, након благослова презвитера, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији пређеосвећених Дарова представља сликовит и врло леп приказ пречасних дана Свете четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи греха јавимо и да се након овог свештеног времена подвига и поста удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Са слободом можемо рећи да ова молитва представља један вид путоказа којим правцем су хришћани усмерени у периоду Свете четрдесетнице, показујући нам на крају и циљ нашег подвига и великопосног путовања. Након отпуста чита се 33. благодарствени псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који је вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како бисмо издржали ток поста и подвига, предокушавајући радост Празника над празницима. Катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо и филм о Литургији Пређеосвећених Дарова у коме ову центарлну великопосну службу објашњава Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Вашој пажњи препоручујемо и разговор о Литургији Пређеосвећених Дарова:
  22. Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете четрдесетнице назива духовним пролећем и светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како бисмо што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свештени период године био саображен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је као брижна мајка подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених Дарова. Литургија пређеосвећених Дарова служи се само за време Свете четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмицâ Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, у случају да се у те дане догоди празник светог који у типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако се у те дане догоди празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста и великопосних богослужења. Према сведочанству протојереја Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време Свете четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору и он гласи: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија пређеосвећених Дарова“. Литургија пређеосвећених Дарова води порекло од првих векова, док је њену коначну редакцију сачинио Свети Григорије Двојеслов, епископ римски. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причешћа. Ова света служба је покајног карактера сходно времену у коме се служи, а самим тим богослужи се у тамном одјејанију. Она није евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору. Најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству Светог Јустина Мученика и Философа, видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Литургије пређеосвећених дарова управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је, више или мање, било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у првим временима подразумевао потпуно не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, те је из тог разлога Литургија пређеосвећених Дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора, овакав вид поста забрањен, изузев само једне - Велике суботе. Сâм појам „пређеосвећени Даровиˮ указује да се Свети Дарови за њено служење припремају и бивају освећени на потпуној недељној Литургији Светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре недељне Литургије, презвитер поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Литургија пређеосвећених Дарова служити током те седмице). Агнец који бива освећен на потпуној Литургији, чува се за пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот (дарохранилицу). Када је реч о последовању (поредку) Литургије пређеосвећених Дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све премудрошћу створио, а презвитер за то време испред часне трапезе чита Светилничне молитве почев од четврте. После велике (мирне) јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан моменат у овом првом делу Литургије пређеосвећених Дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Овај свештени тренутак указује да се и на Литургији пређеосвећених Дарова хранимо са две трпезе – најпре са трпезе речи Божје у виду старозаветних чтенија, а потом и са трпезе Царства Небеског, пређеосвећеним Даровима. Између ова два старозаветна читања налази се специфичан и јединствен возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Знаменити тумач светог богослужења, Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања на Литургији пређеосвећених Дарова има следећи смисао: „Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просвећује и освећује.ˮ Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, односно, на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Симеон Солунски доноси важно сведочанство о богослужбеној пракси дочекивања вечерње светлости, и по њему: „Паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.ˮ Други део Литургије пређеосвећених Дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се припремају за Свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се припремају за Свето просветљење произноси се само од среде четврте недеље Великог поста, све до Свете и Велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће пређеосвећеним Даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење пређеосвећених Дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход, који бива на потпуној Литургији. У праксу је доста касније ушло изговарање великопосне молитве Светог Јефрема Сирина, коју презвитер изговара након полагања пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу и приликом изговарања ове молитве сâм презвитер и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања божанствених пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“, коју са слободом можемо разумети као централну молитву ове свете службе. (прочитати молитву у целости) Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христове јесте суштина нашег духовног живота, јер у нашем опитном сусрету са Господом у причешћу Светим Тајнама, постајемо удеоничари Богочовечанског Тела – Цркве, актуализујући притом наше хришћанско назначење и делатно испуњавајући Господњу заповест на коју нас наведена молитва и подсећа: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему…ˮ Дакле, у речима ове молитве сагледан је и сâм смисао служења Литургије пређеосвећених Дарова, а то је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивање између две недељне потпуне Литургије. Централна мисао која треба да се роди у срцима нашим јесте савршена чежња за причешћем и сусретом са Господом нашим у Светој Чаши. Да закључимо, Литургија пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави и без срдачне чежње према Светим Тајнама Тела и Крви Господње, као и без практиковања честог, или боље речено, активног (редовног) причешћивања. За време причешћа, поје се причастен „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Након позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији пређеосвећених Дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављање Њега је у устима мојим.“ Док, након благослова презвитера, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији пређеосвећених Дарова представља сликовит и врло леп приказ пречасних дана Свете четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи греха јавимо и да се након овог свештеног времена подвига и поста удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Са слободом можемо рећи да ова молитва представља један вид путоказа којим правцем су хришћани усмерени у периоду Свете четрдесетнице, показујући нам на крају и циљ нашег подвига и великопосног путовања. Након отпуста чита се 33. благодарствени псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који је вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како бисмо издржали ток поста и подвига, предокушавајући радост Празника над празницима. Катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо и филм о Литургији Пређеосвећених Дарова у коме ову центарлну великопосну службу објашњава Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Вашој пажњи препоручујемо и разговор о Литургији Пређеосвећених Дарова:
  23. На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на Месопусну недјељу, објаснио зашто постоје такозване трапаве седмице и осврнуо се на значај Задушница. Одговарајући на питања наших слушалаца отац Момо је дао многе душекорисне одговоре, зато ову емисију тополо препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...