Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'срца'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 39 results

  1. У петак 7. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Григорија Богослова, Епископ шумадијски Г. Јован служио је поводом храмове славе у Грошници свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, те презвитера Миљана Антића, Ненада Милојевића и Драгише Богичевића. Литургију је својим појањем улепшао хор Србских појаца. Чтецирали су ученици богословије Александар Бојанић и Милан Јеличић. Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да се: “Свети Григорије Богослов удостојио Духа Светога који га је научио шта је Бог и показао му величину дела Господњих. Мудрост коју су његова уста говорила је његов хришћански живот врлине у Господу. Богослов је онај који се моли и који слуша шта му Бог говори и извршује дела Господња. Без благослова, ништа није у Господу, а свети Григорије је све радио са благословом. Оно што је говорио, свети Григорије је то и живео. Живот без труда да живимо по Светом Писму је као звоно које јечи и кимвал који звечи. Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом. Тело човека онда постаје сасуд Духа Светога. Такав човек поштује друге и никада не истиче себе. Свети Григорије је свој живот претворио у Господа. Славећи светитеље, ми славимо посреднике између нас и Исуса Христа. Када се молимо светитељима за спасење, онда најпре мислимо да спасе нас од нас самих. Исус Христос је једини посредник између нас и Бога Оца. Страх кочи ум човеков и не дозвољава му да прихвати чудо спасења које од Христа Спаситеља долази”, била је поука вернима Владике Јована. Након причешћа верних, преломљен је славски колач коју су приредили одборници црквене општине грошничке са верним народом, старањем проте Душана Илића и јереја Ненада Милојевића са својим породицама. Трпеза љубави је постављена у сали парохијског дома, где је верни народ наставио прослављање храмове славе светог Григорија Богослова заједно са својим Владиком. Извор: Епархија шумадијска
  2. Након Молебана Пресветој Богородици, који је служен у Саборном храму Светог Василија Острошког, свенародна литија у одбрану вјере православне и светиња прошла је, у четвртак 23. јануара 2020. године, од никшићке Саборне цркве преко Трга Шака Петровића кроз град Никшић до главног градског трга „Слободе“. Литију је предводио Епископ захумско-херцеговачки Г. Димитрије са свештенством и монаштвом двије Епархије. Свештеном ходу, при поласку из Саборног храма, придружио се и већи број вјерника из приградских насеља Страшевина и Кличево, који су заједно са надлежним парохом, протојерејем-ставрофором Велимиром Јововићем, литијски дошли до никшићке Саборне цркве Светог Василија Острошког. Величанственом сабрању вјерног народа, који на миран и достојанствен начин, са иконама, свијећама, црквеним барјацима, духовим пјесмама и молитвама, изражава своје неслагање са дискриминаторским Законом о слободи вјероисповјести, упереним против епархија СПЦ у Црној Гори, на Тргу „Слободе“, обратио се Преосвећени Епископ Димитрије. Он је казао да је велика част и велики Божји благослов бити у овим литијама и заблагодарио никшићком свештенству, на челу са Владиком Јоаникијем, што су га позвали да дође у град Светог Василија Острошког. „Чудесне су ове везе које је успоставио свештени ход Светог Оца нашег Василија, који је ходао од Завале и Тврдоша до Никшића и Острога. Чудесан свештени ход који нас је за све вјекове везао у једно, тако да Херцеговци знају да овдје имају увијек човјека, то је Свети Василије Острошки, а тај благослов се продужава кроз вјекове, кроз вријеме“, рекао је Владика захумско-херцеговачки. Додао је да је велика љубав и велика радост доћи у Никшић, у град Светог Василија, а он је, како је истакао, дошао вечерас, овдје да се научи нечему. „Ви сте посланица Божја, ви сте посланица написана, не мастилом на папиру, него, ви народе Божји, ваша вјера, ова Црква жива, посланица написана у срцима свих вас, коју ми који дођемо читамо и надахњујемо се љубављу Божјом. То ви нама преносите, ко је паметан и мудар ћути и учи из овог пророчког гласа Божјег, који се одашиље од ваших срдаца“. „Ваша срца су залог бољитка, залог нашег препорода, јер пророштво ваше није прорицање просто будућих добара, него је то откривење нама воље Божје. Воља Божја је да љубав и мир влада, воља Божја је да влада чојство и јунаштво, да влада поштење, честитост, истина свуда и за све, једино тако ће бити бољитка за ово друштво, за ову државу, за све нас лично“, навео је Преосвећени Епископ. Поручио је да оно што вјерни народ жели овим литијама јесте правда. „Али не само за нас, него за све људе свих идеолошких опредјељења, свих националних опредјељења, свих вјерских опредјељења. Ово су литије, које само могу добро донијети овој држави, тако да они који говоре да су оне против, варају се зато што овај народ, и ви сви, свједочите да сте пуни љубави, да желите да сви уђу у истину, да сви уђу у радост Господа, да се сви наслађују правдом Божјом“, закључио је Владика захумско-херцеговачки Димитрије. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  3. Епископ Херувим: ”Требамо да пустимо Христа да уђе у наша срца и душу, да они буду место где ће обитавати Христос, да та вечна Тајна као кандило сија у нама и у потребно време доноси своје плодове. Требамо увек да слушамо Цркву Божју, да се поучавамо речима Светога Јеванђељa". На Материце, дана 29. децембра, када Црква прославља светог пророка Агеја и свету Теофанију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Архангела Михаила у Белом Манастиру. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Владо Кљајић, умировљени парох, протојереј Драган Вукадиновић, парох беломанастирски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење ово сабрање данас у Белом Манастиру, у нашој цркви посвећеној светом Архангелу Михаилу. Заиста благодат Божја делује, сабира наш верни народ у цркву Божју, да буде причасник вечних Тајни кроз Тело и Крв Христову. Данас смо заиста осетили ту радост и испуњење јер смо примили вечне Дарове Живота који нам отварају врата Царства Небеског и испуњавају нас врлинама. То су дарови које ми требамо да сабирамо у овоземаљском животу. Тако чинећи задобићемо венац вечне славе и уврстићемо се са десне стране Оца, са светим Божјим угодницима који су у свом овоземаљском животу служили Христу као Цару Васељене и Господару наших живота. Требамо да пустимо Христа да уђе у наша срца и душу, да они буду место где ће обитавати Христос, да та вечна Тајна као кандило сија у нама и у потребно време доноси своје плодове. Требамо увек да слушамо Цркву Божју, да се поучавамо речима Светога Јеванђеља. Свети апостол Лука нас је речима данас увео у Тајну коју смо данас окусили, Тајну Живота кроз Тело и Крв Христову. Тако треба да живимо, да носимо то са собом, да долазимо на службе Божје, на свете Литургије, да се у Христу сабирамо. Христос треба да нам постане Путовођ у животу, да нам Он буде Нада и Љубав. По свом подобију ми смо мали христоси, али морамо у сваком случају да се трудимо, да сабирамо врлине и вечна добра која нас упућују на живот у Цркви Божјој. Нема живота ако нисмо у Цркви Божјој, нема нигде Наде и Љубави какву нам Христос даје. Ако сагледамо обичног човека који је без Бога онда видимо да његова љубав прође и нестане. Ако смо у Цркви Божјој, ако имамо љубави према Христу онда је то вечна Љубав. Христос се и рађа из велике Љубави према човеку да наша љубав не буде тренутна и пролазна него да поприми вечну димензију у свакоме човеку. Ако нас Бог воли не можемо ни ми бити другачији, не можемо не волети друге поред себе. Сви смо мали христоси и требамо да проносимо Тајну Оваплоћења, тј. Рађања, али и Васкрсења које је пуноћа Живота. Требамо да се поучавамо из тих истина, из догмата које учимо о закону нашег живота. Јеванђеље треба да се преточи у дело, у дело благословено у Христу. Када смо овако сабрани, када је пуна црква, заиста је због благодатног Дара Светога Духа. Свети Дух нас сабира и позива да долазимо на свете Службе Божје где нас милује и греје пламена љубав Христова. Христова љубав надопуњује недостатке свих нас, свакога појединачно почевши од мене и свештеника свако има своје мане и недостатке. Христова пламена љубав нас увек милује и сагорева наше недостатке, да бисмо једни другима могли бити браћа и сестре. Свети апостол Павле увек позива верне са ”браћо и сестре”. Није позивао само у оно време, него позива у сва времена. Зато што ми у Цркви Божјој требамо да будемо браћа и сестре, и да то што овде осетимо и носимо одавде треба да траје и да се изграђује. Требамо увек да обнављамо ту истину да смо сви ми браћа и сестре у Христу и да својим животом проносимо ту лепу поуку којом нас поучава свети апостол Павле. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу поделити радост данашњег празника мајки – Материце, који је наша света Црква одредила. Нажалост, данас се неки одричу тог благословеног дара, не желе да рађају и испуне Божју заповест ”Рађајте се и множите се…”. Требамо увек да будемо свесни да испуњавамо тај благослов Божји. Прошле недеље смо прослављали Детињце, данас прослављамо Материце, а следеће недеље су Оци. Видимо како Црква брине о породици која је темељ нашега постојања у овом свету. Породица треба да буде благословена и многодетна. Не треба да се повучемо након једног или двоје деце и да кажемо ”Ето то је мој допринос”. Требамо да се трудимо да наше породице буду многољудније, јер једино тако можемо опстати и остати на овим просторима. Онда је то нада и крепкост за живот нашег народа на овим просторима. Црква Божја се увек бринула за своје и моли се Богу за свој народ. Честитам вам празник Материца и нека је благословена наша заједница овде у Барањи благословена, нека се очува и сачува свој јези и културу јер ћемо једино тако бити наследници светога Саве и светога Симеона – проносиоци Светосавског духа и наслеђа. Живели! Срећни и благословени били! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  4. Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Интервју катихете Бранислава Илића за радио "Светигору": Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу – Богомладенцу Христу! Катихета Бранислав Илић: Божићни пост-у сусрет Богомладенцу Патријарх Иринеј: Благословени дани божићног поста Патријарх Иринеј: Није довољно лишити се мрсне хране, ако се не лишавамо рђавих мисли и дела! Патријарх Иринеј: Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника! Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић): Пост - промјена философије живота Митрополит дабробосански Хризостом: Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења Митрополит Порфирије: Пост обухвата читаво наше биће и личност! Митрополит Порфирије: Смисао и значај поста у хришћанском животу Разговор са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем: На прагу Божића Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Епископ милешевски Атанасије (Ракита): Божић - празник добрих односа Божићни пост Дечанска братија о Божићном посту Архимандрит Данило (Љуботина): Рођење Христово у светлости традиције – некад и сад Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост Протопрезвитер Мирчета Шљиванчан: Христос се рађа, славите! Протопрезвитер Никола Пејовић: У сусрет Богомладенцу - од заповијести до савршене љубави Протопрезвитер Никола Пејовић: Радост ишчекивања најљепшег од синова људских Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост - две лепте од душе и тела Протопрезвитер Иван Цветковић: Божићни пост ТВ Храм: Божићни пост - смисао поста Радио Светигора: Божићни пост Презвитер Велимир Врућинић: Божићни пост је благословен период! Презвитер Арсеније Арсенијевић: Православни пост, могућност и нада савременог човека и света Радио Беседа: Божићни пост и датум слављења Божића Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог Детињци Материце Недеља Светих Праотаца Недеља пред Рождество Христово - Светих Отаца Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Велико мноштво побожног народа сабрало се у селу Вукушици на празник Светог Стефана Дечанског ради присуства и учествовања у Светој Архијерејској Литургији. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архијерејског намесника жичког протојереја – ставрофора Ненада Илића, протонамесника Александра Јевтића, пароха краљевачког, јереја Милана Костића, пароха грачачког, јереја Младена Миливојевића, пароха вукушичког, као и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног Светог Јеванђеља Владика Јустин је поучио присутне указавши на величанствено преизобиље Божије славе која се нама људима открива преко анђела и светитеља, јер су је они први угледали, препознали и у њој слободно и непрекидно обитавају. Сваки човек који допусти да се благодатно дејство Божје љубави дотакне срца, спреман је да вечно остане у заједници са јединим Човекољупцем. Насупрот томе, они који ту љубав и благодат не поседују, бивају лак плен свим ђавољим лажима и понудама. Они постају површни симпатизери и „поштоваоци“ православља, остајући ван заједнице са Богом, која се по дару задобија само онда када себе уронимо постом, молитвеним животом и делима љубави у живот који нам Бог открива и у потпуности прихватимо све што је Његово. Повод за сабрање народа Божјег под сводовима Цркве брвнаре Светог Јована Крститеља из 19. века био је завршетак обнове црквене порте. У току ове године парохијани вукушичке парохије (којој припадају села Вукушица, Отроци и Вранеши са засеоком Јелошница) потрудили су се заједно да простор око ове светиње уобличе и улепшају. Порта је ограђена тарабом каква је некад била, а унутрашњост порте је рукама радника „Бањског зеленила и чистоће“ добила нови изглед сејањем траве и сађењем разних вишегодишњих украсних биљака. Ангажовањем Месне заједнице Вукушица и њеног председника Милана Ердоглије, као и Општине Врњачка Бања асфалтирана је комплетна деоница пута који води ка цркви, проширен и асфалтиран паркинг, и оно што је најважније за вернике који долазе из даљине – постављени су туристички путокази који воде ка овој јединој цркви брвнари на територији бањске општине. У претходном периоду извршена је електрификација звона и обновљена звонара из 1951. године. Владика је после заамвоне молитве поделио архијерејске захвалнице онима који су највише допринели у обнови овог духовног простора. Међу њима су били: у име Општине Врњачка Бања председник општине господин Бобан Ђуровић, господин Предраг Иричанин, привредник из Отрока који је исфинансирао обнову звонаре, господин Ивица Лазаревић, директор предузећа „Шуме Гоч“, због даривања грађе за ограду, и господа Славољуб и Ненад Сеизовић, мештани села Вранеши, због вођења послова ограђивања. Уз празничну трпезу коју су приредили парохијани поменута су и многа друга имена и институције који су кроз јединство и сарадњу показали да воле своју цркву и тиме дају добре резултате – пријатне људском оку и души. У повратку из Вукушице, Владика је посетио Цркву Светог Саве у Вранешима, видео нови жртвеник, нови електрични систем за грејање цркве и обишао недавно укровљену црквену салу која се од маја прошле године зида заједничким напорима парохијана из Вранеша и Општине Врњачка Бања. Извор: Епархија жичка
  6. https://www.bizlife.rs/biznis/poslovne-vesti/iz-srca-sumadije-krece-inicijativa-da-se-zabrani-rad-nedeljom/ Socijalno ekonomski savet grada Kragujevca jednoglasno je doneo odluku da pokrene inicijativu za zabranu rada nedeljom u trgovinskoj delatnosti, osim na mestima gde je to neophodno (benzinske stanice, apoteke). “Ova inicijativa je proistekla iz činjenice da je položaj zaposlenih u trgovini nezavidan, a veliko broj zaposlenih u ovoj delatnosti, obavlja posao sa samo 2 slobodna dana, kao i da ne postoji efikasan model kontrole njihovog radnog vremena. Pri tome su plaćeni kao da ostvaruju pravo na 40-časovno radno vreme nedeljom. Ovakvo radno vreme ima poguban uticaj na živote zaposlenih, ali i na njihove porodice”, navodi se u saopštenju Socijalno ekonomskog saveta. Posebno značajnim za ovu inicijativu Savet je ocenio podatak da od 200.000 zaposlenih u trgovini, 70 odsto su žene. Da podsetimo, u trgovinama u Kragujevcu, osim u velikim trgovinskim lancima, radnici imaju samo dva slobodna dana mesečno i 10 dana godišnjeg odmora, računajući i vikende, rečeno je u Savezu samostalnih sindikata (SSS) Kragujevca. Poznato je i da trgovci primaju minimalnu zaradu, a negde ni toliko, jer im gazda traži da mu vrate deo te sume. “Mora da se stane na put takvom kršenju zakona. Tražimo da se nadležni organi uključe u kontrolu, pre svega inspekcija rada”, rekao je predsednik SSS Kragujevca i predsedavajući Socijalno-ekonomskom savetu Jugoslav Ristić. Inače, u 9 država Evropske unije već je zabranjen rad trgovina nedeljom, među kojima su Francuska, Nemačka, Austrija, Poljska. Nedavno je ovu zabranu uvela i Crna Gora. Socijalno ekonomski savet grada Kragujevca će ovu inicijativu uputiti republičkom Socijalno ekonomskom savetu, ministru trgovine i predsednici Vlade republike Srbije. Izvor: pressek.rs Foto: Pixabay
  7. У недјељу 18. по Педесетници, 20. октобра, на празник када наша Света црква прославља Срђевдан – Свете Мученике Сергија и Вакха, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, као и протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс и своју славу – Свете мученике Сергија и Вакха, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на смирење као краејоугаону врлину која даје чврсте и поуздане темеље спасењу у нашем животу, као и на преображење наше личности и нашег живота у додиру заједништва живота са живим Богом. Почетни дио свог обраћања отац Далибор је посветио примјеру Светог апостола Петра, који је примјер смирености и преображаја живота у Христу, будући да је то у ствари примјер и свједочење сваког хришћанина: ,,Данашња јеванђелска прича нам говори о Светом Апостолу Петру, који је на почетку приче био прост рибар, зарађујући за живот и старајући се о породици тако што му је главно занимање било ловљење рибе, док, на крају приче видимо да Симон, доцнији Петар постаје ловац људи, ловац душа људских. Колика промјена, колико је дубока димензија ове приче! Заиста овако чудесна прича, чудесно свједочење показује нам да када се човјек сусретне са Богом, чиме год се бавио, живот његов се преображава, мијења. Колико год наше срце било окамењено, тврдо и колико год да својом мишљу и људима око нас не дајемо љубави онолико колико би требали и колико Бог тражи, када примимо Христа у себе, у душу и срце наше, заиста се догађа преображење, преумљење и самим тим чудо.“ Појаснио је отац да ако истински Христа примамо у наше биће, срце и душу, а примамо Христа прво крштењем, Светом тајном миропомазања, па Светом тајном причешћа, постепено се преображавамо, мијењамо на боље, а што је најважније постајемо причасници Божији, постајемо заједничари са живим Богом. „Самим тим и ми као и Апостол Петар постајемо ловци људи и ловци њихових душа“, рекао је отац Далибор. Он је затим дао акценат да тај симболичан израз ловци људи, значи свједоци Бога живога који то свједочанство показују и потврђују својим животом: ,,Свако од нас, на првом мјесту епископи, па свештеници, ђакони, народ вјерни – народ Божији, сви који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, сваки од нас је призван да буде као апостол Петар. Призвани смо да као хришћани, облачећи се у свјетло рухо преображења живота и свјетлих дјела, ловимо људске душе, да их ловимо за живот у Богу, за живот хришћана, али ловећи их сопственим примјером, примјером нашег живота.“ Истичући да свако од нас треба да проповједа Христа и вјерује у Господа, прота Далибор је казао да Света тајна крштења треба да нас истински обоготвори. И тако живјећи постајемо ловци и својим примјером проповједамо Господа ближњима својим и онима који још нису познали Бога и Његово спасење за живот свијета. На самом крају свог пастирског обраћања, отац Далибор је нагласио да једино кроз истинско и дубоко смирење и смиравање кроз живот можемо задобити спасење, будући да нам то и примјер Светог апостола Петра свједочи у више наврата: ,,Само кроз смирење, можемо задобити спасење. То нам показује Господ својим примјером, показује нам и свједочи непрестано Јеванђеље, али свједочи нам и Свети Апостол Петар. Који у више наврата у животу је показао своје смирење и отворену спознају и исповједање пред Господом и своје немоћи и своје огреховљености и слабости“, поручио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су данашњи свечари принијели у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Сергеја и Вакха. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У десету недељу по Духовима, када наша Света, Саборна и Апостолска црква прославља свете мученике Аникиту и Фотија, у Саборном Храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началтвовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Присутном народу, након прочитаног Светог Јеванђеља, обратио се отац Слободан. „Драга браћо и сестре, драга дјецо чули смо Свето јеванђеље у коме се по ко зна који пут појавила сила Божија, сила ријечи Божије, која изгони свако зло из овога свијета, која изгони зло из човјека. Господ, када се преобразио на гори Тавору, пред својим изабраним ученицима Петром, Јаковом и Јованом, сишао је са горе опет међу своје ученике који бијаху на окупу. И међу њима бјеше још људи и међу њима бјеше и овај несрећни човјек чији син бјеше много болестан од болести од које нема горе. Бјеше опсједнут злим демоном који га од дјетињства мучаше. И много пута, како он и каже иштући помоћи од Господа, много пута га бацаше и у ватру и у воду. И мучаше га љуто. И каже доведох га ученицима твојим и они га не могаше исцијелити. Не могаше га исцијелити, кажу Свети Оци, зато што овај човјек немаше довољно вјере. Бјеше маловјеран, а маловјерни у томе тренутку бијаху и ученици Христови. Па ни они не могаше, иако им је Господ дао сили у власт да изгоне зле духове, не могаше овог демона изагнати из болеснога младића. И зато их Господ и кори ријечима: „Роде невјерни и маловјерни докле ћу вас трпјети, докле ћу бити са вама?“ И Господ, као много пута што је до тада чинио, смиловавши се на молбу овога несрећног човјека, силом ријечи Своје Божанске изгони демона из овога младића који од тог тренутка постаде здрав. И касније га, када осташе насамо, уптаху ученици Његови: „Зашга га ми не могасмо истјерати?“ и Господ им рече: „За невјеровање ваше.“ И поред тога што је Господ пред њима толике тајне открио, толико чудеса својих пројавио, опет по слабости људској пројавило се код Његових ученика маловјерје које је и било разлог зашто они не могаше помоћи овоме несретном младићу. И Господ им онда каже: „Ако имате вјере колико зрно горушично, моћи ћете рећи овој гори премјести се одавде на друго мјесто и све ће вам бити по вашој вјери.“ А поред тога што Господ истиче колико је важна вјера и колико смо моћни и јаки када имамо вјеру у Њега, Господ нам још открива другу Свету Тајну, да се тај род демонски, нечисти, не може изагнати ничим, осим, поред вјере и постом и молитвом. Дала је Света Црква и Свети Оци да се управо у ове дане када се и ми трудимо да се кроз пост и молитву очистимо од свакога гријеха и свакога греховног зла које обитава у нашим срцима, да се управо ово Свето Јеванђеље чита. Да нас Господ још једном опомене колико је важно да се држимо поста и молитве и сваке друге јеванђелске врлине којима преображавамо своја срца и своје душе и постајемо пријемчиви за примање благодати Божије. Нека би нас ова Ријеч Господња коју смо прочитали данас надахнула и утврдила у вјери, а та вјера нека би породила у нашим срцима наду, нека би породила љубав, а из љубави нека би се родиле све остале јеванђелске врлине, које, нека би увијек биле, украс наших душа и наших срдаца“. Након ове заједничке молитве, Отац Слободан позвао је све присутне на недељно послужење у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Из архиве доносимо предавање јеромонаха Макарија, игумана свештене обитељи манастира Савина. Отац Макарије је ово предавање одржао 17. децембра 2017. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви. На видео запису предавања благодаримо братији манастира Подмаине.
  10. Друга недјеља по Духовима, 30.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Мануила, Савела и Исмаила, саборно и молитвено је прослављена у Острогу. Уз молитвено учешће више стотина вјерника, који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, на платоу Горњег Острога, Светом Литургијом началствовао је јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се бесједећи обратио о.Радмило, који је подсјетио на ријечи Јеванђеља када Господ позива Симона званог Петра, брата његовог Андреја, Јакова и Јована да иду за њим који безпоговорно остављају своје искрпљене мреже и оца свога Заведеја и крећу за Христом. Христос им није обећао ни част, ни власт, ни богатство, већ им је рекао да ће бити ловци људи умјесто рибе. Зар није Господ могао најумније људе да сабере, књижевнике, богаташе, зар није могао одмах многобожачке храмове да преведе у хришћанске храмове, да Јеванђеље буде у читавом свијету? Али не. То би био атак на људску слободу. Наша срца су рањена, душе мрачне, дан пролази брзо, ноћ долази, смрт куца на вратима свакоме од нас. Зато пођимо за Христом као што су ови свети апостоли, а Христос ће наша срца да огрије божанском љубављу, а душе наше даосвијетли – казао је о.Радмило. Пожелио је сабранима добродошлицу у острошку светињу код родитеља и оца свих који му долазе и који брише сваку сузу, који тјеши сваку душу и гдје као и у Јеванђељу слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте. Јуче кад сам био код кивота Светог Василија долази жена која има кћерку од 15 година, која је боловала од карцинома. Прије шест мјесеци су долазили овдје и читане су молитве овдје код Кивота и Бог и Свети Василије исцијелише њену кћерку. Збиља, велика је љубав Божија у Острогу – казао је о.Радмило и подсјетио да је људима дато да буду богови по благодати, јер су светитељи били људи као и ми, али су угодили Богу и Бог их је прославио. Извор: Манастир Острог
  11. У суботу, 22. јуна 2019. године, када наша Црква молитвено прославља Светог Кирила Александријског (Оданије Педесетнице), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Николе, у селу Сибница код Сопота. Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, парох сопотски протонамесник Горан Лукић, парох поповићки протонамесник Марко Стевановић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика рекао је да речи данашњег Јеванђеља које смо чули позивају све хришћане на будност, на живот, на освећење и просвећење, јер тако је рекао Господ апостолима у данашњем Јеванђељу: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Мт 5,16). “Речи данашњег Јеванђеља не односе се само на апостоле, оне се односе на све хришћане у свим временима. Односе се на све људе за које Господ каже у Светом Јеванђељу “Ко има уши да чује нека чује” (Мт 13,9). Господ је свима нама подарио уши да слушамо, да чујемо, али од човека зависи шта хоће да чује, да ли хоће да чије добро или лоше. Све то зависи од нашег опредељења коме служимо и за кога живимо. Да ли ћемо само да слушамо или ћемо то добро што смо чули применити у своме животу. И хришћани су позвани са овим речима да светле у духовном мраку овога времена, да буду светиљке и да светле онима који желе да иду за Христом. Зато је велики благослов и дар Божији дат нама хришћанима да будемо светлост свету, да покажемо и докажемо својим животом, својом вером и својим делима, да заиста у нама има Светлости Христове. Јер уколико у човеку има светлости Христове, онда ће тај човек не само себи, већ и другима осветљавати пут да не лутају у мраку. Светлост значи чистоту у вери, да живимо у чистоти срца својега. Да у срце своје сместимо оно што је Најчистије, тј. Бога. Али Господ не бива у нечистом срцу, зато је и речено “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт 5,8). Светост је супротно стање грешности. А грех је оно што нас обара и што затамњује нашу душу, наше срце. Светост се постиже постепеним хришћанским животом. Живећи светим животом, хришћанским животом, чинећи света и Богоугодна дела, хришћани и друге побуђују на светост живота и да и они заједно са нама прослављају Бога. Зато су примери наши врло важни, важнији од речи, јер ваљан пример има већу моћ и већу снагу од речи. А речи опет могу имати духовне силе само онда када су спојене са добрим примером. Добар пример тихо делује, често пута и неопажено, но силно и неодољиво. Стога се помолимо Господу да нам помогне да сачувамо светлост те свеће коју је Христос упалио у нама, да је не угасимо. Нека нам Господ помогне да светлимо и незнабожцима и нехришћанима и злочинцима, да светлимо светлошћу Христовом и да дајемо пример како би се и они поправили”. Након свете Литургије у сали парохијског дома, трудом оца Горана-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави. Извор: Епархија шумадијска
  12. На почетку емисије отац Јефтимије говорио је о смислу празника Силаска Светог Духа на апостоле-рођендану Цркве Христове. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Он је рекао да Дух Свети, који је на данашњи празник сишао на апостоле у виду огњених језика, освећује све и оживотворана читав свијет, чистећи наша срца и пунећи их љубављу према Богу и ближњима. Отац Јефтимије је одговарао и на питање наших слушалаца о томе шта је савјест и зашто нас она мучи нарочито после смрти особе коју смо повриједили, колики је гријех абортус, о молитви, исповијести и другим питањима наше вјере на која је Пивски игуман одговарао из свог богатог опитног искуства, зато топло препоручујемо за слушање духовне поуке оца Јефтимија (Шкулетића). Извор: Радио Светигора
  13. Нова књига Његовог Преосвештенства Архиепископа верејског г. Амвросија Померање границе срца, у преводу на српски језик, од сада је доступна свим домаћим читаоцима. Књига је на руском језику први пут објављена у јуну прошле године, у издању Петроградске духовне академије. Превод књиге на српски језик, у издању Подворја Српске Православне Цркве у Москви и Издавачке куће „Православац“ из Шапца, урадио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви и викар Патријарха српског. Књига је посвећена свим изазовима са којима се у свом свакодневном раду сусретао њен аутор, тада Aрхиепископ петерговски и ректор Петроградске духовне академије, а сада Архиепископ верејски и ректор Московске духовне академије. У књизи, чији поднаслов служи и као мото Ако желите пронаћи Бога, тражите Га у вама блиским људима, ахиепископ Амвросије бави се значајним темама, попут васпитавања младих људи, практиковања молитве, монашким животом, али и искушењима и могућностима која са собом носи савремено окружење у коме живимо. Будући да у књизи постоји и посебно поглавље посвећено Великом посту и његовом духовном значају на основу примера из текста Великог покајног канона Преподобног Андреја Критског, објављивање превода књиге у првим данима свете Четрдесетнице представља велико духовно богатсво за све верне Српске Цркве. Књига је написана савременим језиком, због чега је за врло кратко време освојила срца широког круга људи, на првом месту младих боготражитеља, због чега верујемо да ће она бити занимљива и нашој православној омладини, ђацима и студентима духовних школа Српске Православне Цркве, али и свима онима који траже одговоре на питања да ли је духовни живот могућ у савременом свету, како изгледа духовно образовање, у чему је значај Великог поста и како изгледа живот монаха. Књигу је могуће купити у већини црквених књижара или наручити путем сајта: www.granicesrca.com. Извор: Српска Православна Црква
  14. На почетку емисије отац Драган је подсјетио наше слушаоце на значај празника Обрезања Господњег и Нове године. Он је потом тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по Духовима, недјељу Богоотаца. Отац Драган одговарао је на питање слушалаца о тајни страдања поводом трагедије које се догодила децембра прошле године у судару аутобуса и воза у близини Ниша у којој је живот изгубило петоро људи. Звучни запис емисије Он је одговарао и на питање наше слушатељке која има проблема у брачном животу због љубоморе, и о самом проблему љубоморе, а билло је и питања о томе како окајати гријех абортуса. Шта се дешава са душама животиња, кућних љубимаца, које смо вољели након њихове смрти, било је још једно од питања на које смо добили одговор у овој емисији. Ово су само нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  15. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је данас, на празник Светог Николаја – Никољдан, Свету архијерејску Литургију у Јагодњаку у цркви посвећеној овом Божјем угоднику и чудотворцу. Архијереју су саслуживали: протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, умировљени пароси, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој беседи Преосвештени Владика поучио је народ: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је на здравље и спасење Света Литургија и данашњи празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Данас смо прославили славу Јагодњачког храма и принели смо бескрвну жртву Богу од свих и за све. Псалмопојац Давид каже: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Заиста је Бог диван у светима својим, диван је свети Николај Мирликијски који је својим животом и жртвом за Цркву Божију дао Богу велики принос. Из живота овога светитеља можемо видети да је био велики борац за чистоту наше православне вере. Учествовао је на Првом васељенском сабору када су се доносили догмати од животног значаја за нашу Цркву. На Првом васељенском сабору формиран је Символ Вере на којем је свети Николај Мирликијски као владика био веома заслужан за борбу против аријанства, чувајући тако чисту веру наше свете Цркве. У тропару посвећеном светом Николају славимо га као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Заиста нас свети Николај учи уздржању и истинској, чврстој и непоколебивој вери. Данас као народ очекујемо чудеса од Бога не испитујући при томе дубину свога срца. У дубини нашег срца треба стајати вера, јер је она темељ свега у нашем животу. Ако немамо вере не можемо очекивати благослов и чудо Божје. На то нас упућује Свето Јеванђеље у којем нам Господ у причама говори како да задобијемо Царство Небеско. На разне начине нас Господ Исус Христос преко светих Јеванђелиста како можемо сачувати чврстину вере и задобити Царство Божије. Данас смо у Светом Јеванђељу по Луки могли чути какав је пут човека који жели да задобије Царство Божије. „Блажени кротки јер је њихово Царство Небеско“ - управо тако, уколико смо кротки и незлобиви, ако једни према другима имамо љубави и не изграђујемо мржњу која нас одваја од љубави и милости Божије, бићемо на путу спасења и Царства Божијег. Света Црква нас на то упућује и увек нас томе учи. Икона Царства Божијег је Света Литургија на којој смо се данас сабрали. Видимо како је све лепо, свештеници служе, приносимо Богу бескрвну жртву, народ се причешћује – то је заиста иконизација Царства Божијега. Данас смо били сведоци Васкрсења, Љубави и Милости Божије. Свака Литургија је сама по себи јединствена и непоновљива, то је велика жртва коју ми Богу можемо дати. Када год смо на службама Божијим требамо приступати Светој Чаши, Телу и Крви Христовој, јер је то печат нашега живота овде на земљи. Свако од нас треба да се труди у подвигу, али суштина је Света Чаша – Тело и Крв Христова. Требамо да приступамо Извору Живота – печату наше вере и нашега Васкрсења. На Литургији ми пролазимо кроз све догађаје које су обележили овоземаљски живот Господа нашега Исуса Христа. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ваша крсна слава, нека вас Господ Исус Христос сачува молитвама светога оца нашега Николаја и вашега другог заштитника светог Нектарија Егинског, од сада и кроз сву вечност. Амин. После амвоне молитве уследило је резање славског колача. Овогодишња кума била је госпођа Слађана Пандур из Јагодњака а своје кумство предала је госпођи Стани Чучковић из Јагодњака. Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому ЦО Јагодњак. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни. – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир. Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога. – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  17. Дан када се наша Света Црква молитвено сјећа чудесног Рођења Пресвете Богородице Марије, у народу познат и као Мала Госпојина, литургијски је прослављен у Острогу, у петак 21. септембра 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Драженко Ристић шавнички парох и ђакон Марко Радмило из Франкфурта. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни. – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир. Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога. – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице
  18. Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет
  19. Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет View full Странице
  20. Свету архијерејску литургију служио је епископ ЗХиП г. Григорије уз саслужене новоизабраног епископа Димитрија, свештеникa Радивоја Круља, Небојше Коловића, Драга Зубца, Зорана Илића, Немање Лукете и Младена Чалије и ђакона Влада Вукановића и Ратка Зубца. Након литије, испред храма преломљен је славски колач. У празничној бесједи владика Григорије представио је новог епископа поручивши вјерницима да отворе своја срца и да се испуне љубављу према новом епископу и свим људима јер ће тако све што радимо имати смисла. Празновање је настављено уз културно умјетнички програм у порти храма и славску трпезу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  21. Празновање је почело празничним вечерњем и концертом у порти храма које организовала Општина Невесиње у сарадњи са Црквеном Општином и културним установама у нашем граду. Учествовали су црквени хор Симонида, хор и наставници и ученици Музичке школе, хор Основне Школе. Између наступа прочитани су одломци из јеванђеља у којим се говори о васкрсењу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету архијерејску литургију служио је епископ ЗХиП г. Григорије уз саслужене новоизабраног епископа Димитрија, свештеникa Радивоја Круља, Небојше Коловића, Драга Зубца, Зорана Илића, Немање Лукете и Младена Чалије и ђакона Влада Вукановића и Ратка Зубца. Након литије, испред храма преломљен је славски колач. У празничној бесједи владика Григорије представио је новог епископа поручивши вјерницима да отворе своја срца и да се испуне љубављу према новом епископу и свим људима јер ће тако све што радимо имати смисла. Празновање је настављено уз културно умјетнички програм у порти храма и славску трпезу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  22. По прочитаном Јеванђељу Епископ је поучио окупљени народ подсетивши нас на значај идења за Христом и благоразумни страх Мироносица као првих сведока Васкрслог Христа. Присутни народ се на крају Свете Литургије причестио светим Христовим Тајнама, после чега се са својим Епископом окрепио за трпезом љубави која је припремљена трудом свештеника Ивана Жарковића и ђакона Милана Качаревића. Благодарећи Господу за све, опростили смо се са Епископом духовно озарени и ојачани, молитвено ишчекујући неки нови сусрет. Извор: Епархија крушевачка
  23. У недељу, 22. априла. 2018. године, на дан када се Света Православна Црква сећа жена Мироносицâ, првих сведокâ Васкрслог Христа и када се обавља спомен благообразног Јосифа из Ариматеје и Никодима, потајних ученика Господа нашег Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светих Јоакима и Ане у Стрмцу код Бруса. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник жупски протојереј Вукман Петровић, старешина цркве Преображења Господњег у Брусу јереј Иван Жарковић, игуман манастира Светог Стефана у Лепенцу јеромонах Серафим, протођакон Андрија Јелић и ђакон бруско-александровачки Милан Качаревић. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу Епископ је поучио окупљени народ подсетивши нас на значај идења за Христом и благоразумни страх Мироносица као првих сведока Васкрслог Христа. Присутни народ се на крају Свете Литургије причестио светим Христовим Тајнама, после чега се са својим Епископом окрепио за трпезом љубави која је припремљена трудом свештеника Ивана Жарковића и ђакона Милана Качаревића. Благодарећи Господу за све, опростили смо се са Епископом духовно озарени и ојачани, молитвено ишчекујући неки нови сусрет. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  24. JESSY

    Отворимо врата свога срца

    И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили. Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас. Архимандрит Емилијан http://hramsvetijovan.blogspot.rs/2018/03/blog-post.html
×
×
  • Креирај ново...