Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српску'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 30 results

  1. Тениски шампион Новак Ђоковић је изјавио да је спреман да помогне да се сачува капела Покрова Пресвете Богородице у Ници, јавља Orthodoxie.com, а преноси сајт СПЦ. Француски спортски вебсајт је известио да је тенисер Новак Ђоковић рекао да је спреман да помогне православну Покровску капелу у Ници, која припада Западноевропској епархији Српске Православне Цркве, а која се налази у згради предвиђеној за продају. У овој капели се налазе фреске епископа Јована Нектарија (Евграфа Коваљевског). Кристијан Естроси, градоначеник Нице, рекао је да ће се састати са српским тениским шампионом како би размотрили ово питање и сачували ово место за богослужбену употребу. Новак Ђоковић се недавно са сином молио у капели. Радио Слово љубве је известио о посети Новака Ђоковића Ници и учешћу у свечаностима Савеза Срба Француске, а емитовали смо, благодарећи председнику овог Савеза, Ђуру Ћетковићу, и аудио - разговор са Новаком: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=17972 http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=17974
  2. Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир. – Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада. Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“. Извор: Новости
  3. -Потребно је да се сви учимо философији православља и философији Сретења, да волимо Бога и ближње своје. То је наш крст, али и наша побједа - то је наше васкресење, поручио је епископ Фотије. Владика зворничко-тузлански г. Фотије служио је 15. фебруара 2019. године свету Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мачковцу код Лопара поводом великог празника Сретења Господњег. -За нас је Сретење велики празник, а свети оци тумачећи овај празник кажу да је то сусрет Бога и човјека, сусрет Бога и човјека у самом Христу, сусрет Бога и човјека између праведнога Симеона и самога богодјетета Исуса Христа, рекао је епископ Фотије и напоменуо: -Црква је почетком шестог вијека установила да се овај празник празнује свечано са литијама јер показује спасење, показује да Господ Христос долази на овај свијет као Спаситељ да све људе спасе од смрти ђавола и гријеха. То је догађај који нам показује и благослов сусрета са другим човјеком, а ми људи у другом човјеку када га сусретнемо сусрећемо самог Бога, јер је сваки човјек икона Бога живог, поготову крштен човјек, Однос према Богу и ближњем је повезан. -Када свакодневно сусрећете друге људе према њима треба да се односите хришћански, са љубављу и поштовањем у духу данашњег празника Сретења Господњег. Када долазимо у Цркву, долазимо да се сусретнемо са Богом,. Кроз молитве, покајањем, вјером, исповјешћу и причешћем ми се сусрећемо и сједињујемо са самим Богом. То је пуноћа данашњег празника Сретења и пуноћа наше вјере, казао је владика Фотије. После Литургије служен је парастос за 242 погинула борца Одбрамбено-отаџбинског рата Војске Републике Српске из мајевичког краја. -Њихова је жртва је велика. Они су се уградили у темеље Републике Српске да би ми могли благородно да живимо на овој земљи и да је чувамо својим животом, својим дјелом и својом љубављу, рекао је владика Фотије. Извор: Српска Православна Црква
  4. Поводом трогодишњице историјског сусрета патријарха московског и све Русије Кирила са римским папом Фрањом у Хавани, 12. фебруара 2019. организована је међународна конференција на Факултету за постдипломске и докторске студије Св. равноапостолног Кирила и Методија у Москви. Тема конференције је била „Смрт и умирање у технолошком друштву: између биомедицине и духовности“. Организатор овог научног скупа били су Одељење за спољне односе Московске Патријаршије, Папски савет за јединство хришћана, овај Факултет и Папска академија живота. У својој поздравној речи митрополит Иларион је напоменуо да је прва годишњица сусрета Папе и Патријарха обележена на Фрибуршком универзитету у Швајцарској, а друга у Бечу и била је посвећена положају хришћана на Блиском истоку. Истакнуто је, између осталог, да је еутаназија преступ човека против самог себе и против друштва. Пропагирање еутаназије може се на крају крајева претворити у смртоносну друштвену идеологију и на тај начин би се стварала „цивилизација смрти“ уместо, „цивилизације љубави“, о којој је као о задатку хришћанског друштва много писао папа Јован Павле II. На конференцији су говорили представници Папског савета за јединство хришћана и Епископ орехово-зујевски Пантелејмон, који је рекао и то да се тема конференције тиче не само болесних, него и свих људи који се спремају да пређу у други живот, па и сваког од нас; сваки човек је смртан, истиче епископ. Напомиње се да ће ова конференција пружити веома важан и потребан допринос, а у практичном раду лекара, мединцинских сестара, свештеника може помоћи да више помогну другима и тиме их припремити за неизбежни крај живота. Научном скупу су прусуствовали представник патријарха антиохијског и свег Истока у Москви митрополит филипопољски Нифон, старешина Подворја Српске Цркве у Москви епископ моравички Антоније, старешина Подворја Цркве Чешких земаља и Словачке архимандрит Серафим (Шемјатовски), старешина Подворја Православне Цркве у Америци у Москви протојереј Данило Андрејук, као и генерални секретар Конференције католичких бискупа Русије свештеник Игор Ковалевски, сарадник Папског савета за јединство хришћана свештеник Јакинт Дестивел, стручњак за биоетику, медицинско и морално богословље свештеник Ренцо Пегораро и други. Извор: Српска Православна Црква
  5. Свештенство и монаштво Српске православне цркве у Црној Гори је, наиме, поново на удару власти у Подгорици, што је потврдио митрополит Амфилохије који је казао да држава у овом тренутку тражи да преко 50 монаха и монахиња напусти Црну Гору. То није први пут да држава прогања монахе и свештенике СПЦ и то превасходно оне који нису рођени у Црној Гори. То је био чест случај у протеклој деценији, па је на пример под изговором „сузбијања илегалне миграције“ 2011. године МУП Црне Горе саопштио да 86 свештеника СПЦ нема одобрен боравак у Црној Гори, те да морају да га ријеше на законом прописан начин. Из Митрополије су тада истовремено тврдили да држава намјерно годинама не одговара ни на једну њихову молбу за боравак, те да држава на тај начин жели да десеткује кадар СПЦ у Црној Гори. Нешто слично се, чини се, догађа и последњих мјесеци. Парламент Црне Горе је почетком 2018. године усвојио закон по којем свештеници Митрополије црногорско-приморске који долазе из Србије и БиХ морају да полажу црногорски језик и, парадоксално, да приложе потврду о регистрацији вјерске заједнице за коју раде, поред чињенице да Црна Гора званично нема регистар вјерских заједница. Да ствар буде гора, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је уједно и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, за Спутњик је потврдио да су у Митрополији током претходна два-три мјесеца примили више десетина негативних одбијајућих решења којим је Министарство унутрашњих послова преко својих подручних јединица широм Црне Горе одбијало легалне и легитимне захтјеве свештеника, монаха, монахиња, као и чланова свештеничких породица (попадија и малољетне дјеце) да им се продуже привремени боравци у Црној Гори. „Јавност зна да је у вријеме министра Горана Даниловића то питање било ријешено и решавано на законит начин. Чак је својевремено и Министарство унутрашњих послова издало једно увјерење којим је потврдило неспоран грађанско-правни субјективитет Митрополије црногорско-приморске, епархије Будимљанско-никшићке и других црквених установа у Црној Гори. Тада је нашем свештенству, монаштву и члановима свештеничких породица издаван привремени боравак на годину дана, а они су наравно поступали законито и благовремено су подносили захтјеве за продужење привременог боравка“, подсјећа отац Џомић. Последњих мјесеци ситуација се промијенила, па је Министарство унутрашњих послова, према ријечима нашег саговорника, из неких себи знаних разлога поступило потпуно супротно и захтјеве свештенства и монаштва за привременим боравком почело да одбија уз образложење да Митрополија црногорско-приморска није пријавила своје сједиште и вјерско дјеловање у Црној Гори, што је, како отац Џомић примјећује, нонсенс своје врсте. „Ми смо на та првостепена обавјештења благовремено улагали своје жалбе и оне су све до једне одбијене. Монасима, свештеницима и члановима свештеничких породица је остављен рок од 30 дана да морају да напусте Црну Гору, што су они и учинили, јер би им у супротном пријетило депортовање“, каже отац Џомић. „Ми смо у међувремену поднијели тужбе Управном суду. Ријеч је о ванредним правним средствима и очекујемо да ће Управни суд да ријеши те предмете у складу са законом и да усвоји наше тужбе, јер довољно је само да наведем чињеницу да су и овом приликом брутално кршена процесна права свештеника, монаха, монахиња и чланова њихових породица као странака у поступку, јер им чак није било омогућено ни да се изјасне прије доношења решења, на шта су по закону о управном поступку ти органи обавезни да учине“, објашњава наш саговорник. Када се подвуче црта, отац Џомић нема никакву дилему да је у питању једно незаконито поступање црногорског МУП-а. „Не видим разлог да се то ради. Таман је то питање било ушло у легалне токове, људима су одобравани привремени боравци, а сада се без икаквог разлога поступа потпуно супротно“, јасан је саговорник Спутњика. С обзиром да је као координатор Правног савјета Митрополије пуномоћник у поменутим поступцима, наш саговорник каже да се најрадије не би бавио политичким или медијским аспектима тог питања, већ би се задржао искључиво на правном дијелу. „Оно што заиста јесте фрапантно за мене као човјека, правника и као некога ко познаје ту материју, јесте да је 2016. на 2017. годину издаван привремени боравак свештеницима, монасима и монахињама, по основу обављања вјерске службе, док се 2017. и 2018. године то одбија, а на чекању су још сигурно једно тридесетак свештеника, монаха, монахиња, као и дјеце која иду у школу.“ „Можете онда замислити како све то изгледа у реалном животу, тако да заиста мислим да је то Црној Гори непотребно, да треба да се уђе у законито поступање и да МУП нема ниједан разлог да одбија ове на закону засноване захтјеве свештенства и монаштва“, наводи отац Џомић. Извор фотографије и текста https://rs.sputniknews.com/komentari/201812261118302002-dzomic-spc-crna-gora-analiza/
  6. Нема никакве дилеме да је Министарство унутрашњих послова незаконито поступило када је наложило да више десетина монаха и свештеника СПЦ напусте Црну Гору, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић, који истиче да је тим поводом поднета и тужба Управном суду. Свештенство и монаштво Српске православне цркве у Црној Гори је, наиме, поново на удару власти у Подгорици, што је потврдио митрополит Амфилохије који је казао да држава у овом тренутку тражи да преко 50 монаха и монахиња напусти Црну Гору. То није први пут да држава прогања монахе и свештенике СПЦ и то превасходно оне који нису рођени у Црној Гори. То је био чест случај у протеклој деценији, па је на пример под изговором „сузбијања илегалне миграције“ 2011. године МУП Црне Горе саопштио да 86 свештеника СПЦ нема одобрен боравак у Црној Гори, те да морају да га ријеше на законом прописан начин. Из Митрополије су тада истовремено тврдили да држава намјерно годинама не одговара ни на једну њихову молбу за боравак, те да држава на тај начин жели да десеткује кадар СПЦ у Црној Гори. Нешто слично се, чини се, догађа и последњих мјесеци. Парламент Црне Горе је почетком 2018. године усвојио закон по којем свештеници Митрополије црногорско-приморске који долазе из Србије и БиХ морају да полажу црногорски језик и, парадоксално, да приложе потврду о регистрацији вјерске заједнице за коју раде, поред чињенице да Црна Гора званично нема регистар вјерских заједница. Да ствар буде гора, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је уједно и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, за Спутњик је потврдио да су у Митрополији током претходна два-три мјесеца примили више десетина негативних одбијајућих решења којим је Министарство унутрашњих послова преко својих подручних јединица широм Црне Горе одбијало легалне и легитимне захтјеве свештеника, монаха, монахиња, као и чланова свештеничких породица (попадија и малољетне дјеце) да им се продуже привремени боравци у Црној Гори. „Јавност зна да је у вријеме министра Горана Даниловића то питање било ријешено и решавано на законит начин. Чак је својевремено и Министарство унутрашњих послова издало једно увјерење којим је потврдило неспоран грађанско-правни субјективитет Митрополије црногорско-приморске, епархије Будимљанско-никшићке и других црквених установа у Црној Гори. Тада је нашем свештенству, монаштву и члановима свештеничких породица издаван привремени боравак на годину дана, а они су наравно поступали законито и благовремено су подносили захтјеве за продужење привременог боравка“, подсјећа отац Џомић. Последњих мјесеци ситуација се промијенила, па је Министарство унутрашњих послова, према ријечима нашег саговорника, из неких себи знаних разлога поступило потпуно супротно и захтјеве свештенства и монаштва за привременим боравком почело да одбија уз образложење да Митрополија црногорско-приморска није пријавила своје сједиште и вјерско дјеловање у Црној Гори, што је, како отац Џомић примјећује, нонсенс своје врсте. „Ми смо на та првостепена обавјештења благовремено улагали своје жалбе и оне су све до једне одбијене. Монасима, свештеницима и члановима свештеничких породица је остављен рок од 30 дана да морају да напусте Црну Гору, што су они и учинили, јер би им у супротном пријетило депортовање“, каже отац Џомић. „Ми смо у међувремену поднијели тужбе Управном суду. Ријеч је о ванредним правним средствима и очекујемо да ће Управни суд да ријеши те предмете у складу са законом и да усвоји наше тужбе, јер довољно је само да наведем чињеницу да су и овом приликом брутално кршена процесна права свештеника, монаха, монахиња и чланова њихових породица као странака у поступку, јер им чак није било омогућено ни да се изјасне прије доношења решења, на шта су по закону о управном поступку ти органи обавезни да учине“, објашњава наш саговорник. Када се подвуче црта, отац Џомић нема никакву дилему да је у питању једно незаконито поступање црногорског МУП-а. „Не видим разлог да се то ради. Таман је то питање било ушло у легалне токове, људима су одобравани привремени боравци, а сада се без икаквог разлога поступа потпуно супротно“, јасан је саговорник Спутњика. С обзиром да је као координатор Правног савјета Митрополије пуномоћник у поменутим поступцима, наш саговорник каже да се најрадије не би бавио политичким или медијским аспектима тог питања, већ би се задржао искључиво на правном дијелу. „Оно што заиста јесте фрапантно за мене као човјека, правника и као некога ко познаје ту материју, јесте да је 2016. на 2017. годину издаван привремени боравак свештеницима, монасима и монахињама, по основу обављања вјерске службе, док се 2017. и 2018. године то одбија, а на чекању су још сигурно једно тридесетак свештеника, монаха, монахиња, као и дјеце која иду у школу.“ „Можете онда замислити како све то изгледа у реалном животу, тако да заиста мислим да је то Црној Гори непотребно, да треба да се уђе у законито поступање и да МУП нема ниједан разлог да одбија ове на закону засноване захтјеве свештенства и монаштва“, наводи отац Џомић. Извор фотографије и текста https://rs.sputniknews.com/komentari/201812261118302002-dzomic-spc-crna-gora-analiza/ View full Странице
  7. Дана 20. новембра 2018. године у Инсбруку је потписан уговор о поклону новог храма Српској Православној Цркви. Црквена општина Инсбрук основана је 1992. године и од тада за своје богослужбене потребе користи изнајмљени храм у том граду. После дугогодишњег трагања за трајним решењем, Црквена општина Инсбрук добила је од стране монашког реда Редемпториста Римокатолика на поклон велелепни храм непроцењиве вредности, смештен у ужем центру града. У име Српске Православне Цркве, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, уговор о поклону су потписали председник Црквене општине Беч г. Радосав Митровић и секретар Црквене општине Беч протојереј-ставрофор Драго Вујић, у присуству архијерејског намесника за Западну Аустрију протојереја-ставрофора Драгана Ерића, председника Црквене оштине Инсбрук г. Живорада Карајовића и надлежног пароха протојереја Александра Столића. Протојереј Александар Столића, пароха у Инсбруку од 2015. године, активно се трудио да српска црквена заједница добије своје богослужбено место. Милошћу Божјом, Српска Православна Црква је богатија за још један храм у Епархији аустријско-швајцарској. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његова Светост Патријарх српски г.. Иринеј посетио је 3. новембра 2018. године школу "Свети Сава" која ради у склопу Српске православне црквено-школске општине у Јоханесбургу, а под управом Министарства просвете Републике Србије, јавља Радио Слово љубве. Српску школу "Свети Сава" тренутно похађа 30 ђака уз посебно одељење у Преторији, престоници Јужноафричке Републике. У пратњи Епископа шумадијског г. Јована, јеромонаха Доситеја Хиландарца и осталих чланова посланства Српске Православне Цркве, Патријарх се упознао са ученицима и професором разредне наставе гђом Виолетом Павловић Мариновић. Проф. Павловић Мариновић представила је високим гостима ученике и рад школе. Деца су извела пригодан програм припремљен посебно за Патријарха кога су даривала дивним радовима. Његова Светост је благословио ђаке и поручио им: -Ово је права школа за вас, децо. Важно је не заборавите своје порекло, културу и језик. Извор: Српска Православна Црква
  9. Његова Светост Патријарх српски г.. Иринеј посетио је 3. новембра 2018. године школу "Свети Сава" која ради у склопу Српске православне црквено-школске општине у Јоханесбургу, а под управом Министарства просвете Републике Србије, јавља Радио Слово љубве. Српску школу "Свети Сава" тренутно похађа 30 ђака уз посебно одељење у Преторији, престоници Јужноафричке Републике. У пратњи Епископа шумадијског г. Јована, јеромонаха Доситеја Хиландарца и осталих чланова посланства Српске Православне Цркве, Патријарх се упознао са ученицима и професором разредне наставе гђом Виолетом Павловић Мариновић. Проф. Павловић Мариновић представила је високим гостима ученике и рад школе. Деца су извела пригодан програм припремљен посебно за Патријарха кога су даривала дивним радовима. Његова Светост је благословио ђаке и поручио им: -Ово је права школа за вас, децо. Важно је не заборавите своје порекло, културу и језик. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама. И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године. Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут. Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут. Сумњив крај Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага. Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали. Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште. Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву. На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора. Расуло по Албанији Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен. И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске. Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама. За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору. Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином. Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена. Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада. Колегијалне халуцинације Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном. Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”. Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу. Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају? Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”. Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”. Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”. * * * Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година: „Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.” ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године. Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом. Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули. Немања БАЋКОВИЋ, Политикин Забавник, број 3475/2018 Емисија о Кости Стојановићу, из циклуса "Заборављени умови Србије", биће емитована сутра, у недељу 30. септембра 2018. године на РТС 3 у 12:19 сати. Фељтон настао на основу Костиног дела "Слом и васкрс Србије", објавиле су "Вечерње новости" о можете га прочитати овде.
  11. -Повод доласка патријарха Иринеја значајан је и за нас и за Српску Православну Цркву, истакао је председник Додик. Он је рекао да је повод данашњег окупљања прослављање великог успеха, као и да присуство мноштва људи говори о српском јединству које треба његовати. -Не треба заборавити да је Мркоњић Град 1995. године био опустошен, окупиран, запаљен и опљачкан, а обиљежавањем изградње храма славимо живот, нагласио је г. Додик. Он је захвалио ктитору г. Младену Милановићу што је одлучио да на овај начин трајно обележи своју припадност српском народу и православној вери. И председник Владе Републике Српске гђа Жељка Цвијановић истакла је да је ово изузетно важан дан и за Мркоњић Град и за Српску. -Посјета Његове Светости, бројних владика и грађана показује колико је важно да градимо духовност, да не заборавимо све вриједности на којима почива наше друштво и да сви вјерујемо у јаку Републику Српску, истакла је Цвијановићева. Она је нагласила да целокупна овогодишња прослава славе општине Мркоњић Град - Светог пророка Илије показује заједништво. -Све ово показује да смо заједно и да је важно за све наше општине да заједно иду у сигурнију будућност у слободној и јакој Српској, рекла је гђа Цвијановић. Поле освећења храма Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, са архијерејима, освештао и Парохијски дом у оквиру храма. Председник Републике Српске г. Милорад Додик позвао је све људе да се у суботу, 4. августа 2018. године, у Бачкој Паланци окупе и присуствују обележавању егзодуса Срба из Хрватске и Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији Олуја. Председник Додик је рекао да је то била стравична судбина српског народа на том простору. -Не смијемо то да заборавимо. Морамо то да обиљежавамо, рекао је г. Додик данас новинарима у Мркоњић Граду. Он је истакао да је захвалан председнику Србије Александру Вучићу што је пре седам-осам година кренуо са иницијативом обележавања тог страшног догађаја који је протерао Србе са простора Хрватске и учинио Србе безначајном мањином на коју се тамо врши притисак, која се терорише и губи све елементе националног и народног припадања. Додик је рекао да је та војна акција била у суштини акција физичког чишћења Срба. -Срби који су тамо остали, остали су са неком дозом страха и патње, тамо се одричу свог националног и државног идентитета. И у том погледу ми то не смијемо заборавити. Обиљежавање је једини начин да сачувамо сјећање на присуство Срба на тим просторима, оценио је Додик. У суботу, 4. августа 2018. године, највиши званичници Србије и Српске присуствоваће у Бачкој Паланци обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у оружаној акцији "Олуја". Церемонија обележавања егзодуса Срба из Хрватске, које организују Србија и Српска, најављена је за 20 часова на стадиону Спортско-рекреативног центра Тиквара. Извор: Српска Православна Црква
  12. Председник Републике Српске г. Милорад Додик оценио је да су освећење храма Светог Саве у Мркоњић Граду и долазак Његове Светости Патријарха г. Иринеја важни за Републику Српску. -Повод доласка патријарха Иринеја значајан је и за нас и за Српску Православну Цркву, истакао је председник Додик. Он је рекао да је повод данашњег окупљања прослављање великог успеха, као и да присуство мноштва људи говори о српском јединству које треба његовати. -Не треба заборавити да је Мркоњић Град 1995. године био опустошен, окупиран, запаљен и опљачкан, а обиљежавањем изградње храма славимо живот, нагласио је г. Додик. Он је захвалио ктитору г. Младену Милановићу што је одлучио да на овај начин трајно обележи своју припадност српском народу и православној вери. И председник Владе Републике Српске гђа Жељка Цвијановић истакла је да је ово изузетно важан дан и за Мркоњић Град и за Српску. -Посјета Његове Светости, бројних владика и грађана показује колико је важно да градимо духовност, да не заборавимо све вриједности на којима почива наше друштво и да сви вјерујемо у јаку Републику Српску, истакла је Цвијановићева. Она је нагласила да целокупна овогодишња прослава славе општине Мркоњић Град - Светог пророка Илије показује заједништво. -Све ово показује да смо заједно и да је важно за све наше општине да заједно иду у сигурнију будућност у слободној и јакој Српској, рекла је гђа Цвијановић. Поле освећења храма Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, са архијерејима, освештао и Парохијски дом у оквиру храма. Председник Републике Српске г. Милорад Додик позвао је све људе да се у суботу, 4. августа 2018. године, у Бачкој Паланци окупе и присуствују обележавању егзодуса Срба из Хрватске и Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији Олуја. Председник Додик је рекао да је то била стравична судбина српског народа на том простору. -Не смијемо то да заборавимо. Морамо то да обиљежавамо, рекао је г. Додик данас новинарима у Мркоњић Граду. Он је истакао да је захвалан председнику Србије Александру Вучићу што је пре седам-осам година кренуо са иницијативом обележавања тог страшног догађаја који је протерао Србе са простора Хрватске и учинио Србе безначајном мањином на коју се тамо врши притисак, која се терорише и губи све елементе националног и народног припадања. Додик је рекао да је та војна акција била у суштини акција физичког чишћења Срба. -Срби који су тамо остали, остали су са неком дозом страха и патње, тамо се одричу свог националног и државног идентитета. И у том погледу ми то не смијемо заборавити. Обиљежавање је једини начин да сачувамо сјећање на присуство Срба на тим просторима, оценио је Додик. У суботу, 4. августа 2018. године, највиши званичници Србије и Српске присуствоваће у Бачкој Паланци обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у оружаној акцији "Олуја". Церемонија обележавања егзодуса Срба из Хрватске, које организују Србија и Српска, најављена је за 20 часова на стадиону Спортско-рекреативног центра Тиквара. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће на Илиндан, 2. августа 2018. године, на позив Преосвећеног Епископа бањалучког г. Јефрема, чином освећења храма Светог Саве и Духовног центра у Мркоњић Граду у Републици Српској. Саопштено је на званичној интернет страници Српске Православне Цркве. View full Странице
  14. Објављен је нови број часописа "Растко" - часопис ученика и професора Богословије Светог Саве у Београду. Ваш примерак новог броја часописа „Растко“ можете поручити на телефон 066 8000 850 или путем е-адресе casopisrastko@gmail.com View full Странице
  15. Дал би Срби који су спасавали и обликовали Српску свест и слободу, хтели да буду део Евопске Уније, како ми да се орентишемо. Немамо владара типа Путина јер нисмо Русија, немамо моћну војску. Да је имамо, да са њом кренемо да решавамо своје проблеме и спасавамо Србе ван Србије и вратимо отето. Ми би морали геноцид или сеобу да изазовемо у више балканских држава. Притом и заратимо са Европским силама. Чак ни Русија која има преко 25.000.000 људи у бившим републикама СССР-а, од тога су многи јако угрожени и етнички омаловажни. Ипак Русија не ратује против литваније, украине и понеких јер зна да то води у општи рат са силама које су у коалицији данас са тим државама. Српско ропство под Римском Царством је је била компликована прича над србима која је довела до стварања римокатоличке "хрватске државе" и поделе срба на два хришћанска правца. Касније имамо део где срби прелазе на ислам, док је са друге стране аустроугарска. Па имамо постепену албанизацију, хеленизацију и романизацију неких већих српских група у нашој прошлости. 1200 и неке године џингис кан је покренуо војску и покорио кину, индију, русију... Дошао је чак овде код нас, та освајања су покренула турска племена која су са монголима примила ислам. Ислам је уништио друштвено уређење изазвавши поларизацију, док је Русија војним путем уништила матицу монгола и свела их на даншљу парализовану државу у модерном свету. 1300 и неке године ми имамо косовску битку, због тога и падамо под ропство. Турци, Арапи и остали муслимански народи су уништили тај бисер источног хришћанства где су живели разни народи па и словени. То су биле теме наших интелектуалаца, даље од тога нисмо превише стигли да одемо јер смо трпели велике жртве и стално били у фазама опоравка. Проласком тих стогодишњих ратова, од малих битки па до тог Хришћанског расколног рата и исламске окупације ми немамо континуитет мира ни 50 година. Европска Унија насупрот тога није верска или културно обједињена група која нам може наметнути нешто туђе. Тамо у ЕУ, ако додамо ЦГ, РС или БиХ, живи око 4.000.000 срба. Били би смо без граница и забрана. И ако би ушли у ЕУ то би било за најмање 8 година. Ја не видим ништа друго круцијално битно за нас тамо, сем овога. Пошто живимо у времену када смо подељени на Евроскептике и оне који хоће да постанемо чланица ЕУ, повео сам се размишљањем шта би на то рекли Интелектуалци који су довели до очувања Српског народа, језика, вере и културе у нашој прошлости. Михајло Пупин, Вук Караџић, Свети Сава Немањић, Владика Николај, Његош, Цар Лазар па и други мање помињани битнији Срби... Дали је неко од њих показао и оставио нама данас пример како да се заштити и оснажи народ када је територијално разједињен, притиснут и политички ограничен?
  16. Симеоновско-савинска просвета, органски везана за Студеницу и њено првобитно назначење, и по свом садржају и по својим циљевима и методима по много чему је другачија од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање више просвету на школско образовање, знање н практично умење. Студенички симеоновско-савински тип просвете разликује се од оваквог типа просвећености и схватања васпитања не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице, и њиховог крајњег назначења. Студеничко просветно предање је засновано на непатвореним новозаветним темељима и Христовој науци, пронетој н доживљеној кроз палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство, с једне стране, али и кроз скоро хиљадугодишње цариградско-источно ромејско (византијско) искуство сагласија (хармоније) Цркве и државе, с друге стране. За поближе упознавање са студеничким типом просвете треба првенствено имати у виду да је Студеница основана за монашко општежиће, по цариградским и светогорским „образницима“. Како каже Свети Сава у Житију свога оца Симеона Немање, основана је „на покој и умноженије јединоких чина“ (монашког чина). [2] И као што је, образац Хиландарског типика био Евергетидски цариградски типик, на исти начин он је био и образац Студеничког типика као основног обрасца целокупног живота у Студеници, а преко ње и Жиче касније и у другим манастирима широм српских земаља. Пишући, пак, Студенички типик, или како је назван „Образник Светога Саве“,[3] Свeти Сава нема за циљ да даде само спољашњу уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње у целу Србију, живо монашко предање и опит Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду; Палестини (Лавра Светог Саве Освећеног) и на Синају. То је чињеница од далекосежног значаја не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео Средњи век па и до најновијих времена били жижа културног живота и просвете Српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих, примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођених у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и себарских колиба – уткивало се .у српско народно биће, и постајало његова „колективна свест“, оно што смо назвали „палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство“, тј. живо источноправославно просветно Предање. Све то би било неоствариво, бар не ни у приближно толиким и таквим размерама, без личности Симеона и Саве, двојице главних неимара Студенице и утемељитеља студеничке просвете. Срби су, колико нам је познато, једини народ у свету чија је целокупна историјска судбина утемељена на две светитељске личности: на свецу владару и државотворцу и на свецу оснивачу Цркве и кроз њу и у њој уобличитељу народног духовно-културног бића. Без те историјске чињенице просто је немогуће схватити прошлост Српске Цркве и државе, као ни токове српске просвете и културе. На сродности по телу (отац и син) и духовној једнодушности Симеона и Саве саграђени су не само Хиландар и Студеница и светородна лоза Немањића; него н Српска држава и Црква, као и унутарње сагласије и целовитост српског културног просветног и народног бића до најновијих времена. Стефан Немања „обнављањем своје домовине“,[4] а oба, Симеон и Сава, градњом Хиландара и Студенице, постају и остају извориште и „образник“ саборности и сабраности српског свеукупног историјског постојања. Они то постају како својом телесном и духовном сродношћу и једнодушном усмереношћу истим и крајњим циљевима свог личног и народног заједничког живота, тако и преко плодова те њихове сродности и једнодушности, првенствено преко из, њих израслог немањићко-лазаревићког сагласја измећу Цркве н државе, на начелима устројства источно-ромејске (византијске) државности и црквености. Лични животни пут Симеона и Саве постају образац пута њихове државе и Цркве, њиховог узајамног сретања и прожимања. Пошто је обновно своју дедовину Стефан Немања се, одазива позиву Савином и преко Студенице иде Хиландару и Светој Гори. Осетивши да су све лепоте и части овог света „као дим“, привучен вечном Христовом љубављу он почиње да се брине о својој души и о дану у који ће стати на Страшин Суд.[5] Брига о „дедовини“, брига је о своме и народном телу; брига о својој души прераста у бригу о души свог народа. Већ у Студеничком типику Свети Сава указује, преко откривања човековог устројства, на људску меру устројства и дубљег смисла не само Студенице него и целокупног друштвено-црквеног бића Српског народа. Јер, по Студеничком типику, као што је човек „сложен“ од душе и тела тако је састављено „сложено“ и све оно што постоји у манастиру н што се у њему збива, Манастир има, као и човек, своју „душу“. То је „богољепна служба“, тј. богослужење и молитвено-литургијско оприсутњење у њему Царства небеског. Тело је сам манастир као грађевина и све оно у њему што је неопходно за наше тело (храна и др.).[6] Тај податак, који по самој природи ствари постоји у човеку и који се разоткрива у устројству Студенице, остварујући се кроз „образник Светог Саве“ (типик), показује се као основа историјског устројства друштвено-црквене „заједнице Немањићке државе и Цркве. Држава се доживљава као човеково тело а Црква – као душа тога тела. Одричући се на сабору у Студеници (1196. г.), свога престола ради „благога ига Христовога“ и постајући заједничар „часнога и ангелскога и апостолскога образа“ иночког, Симеон Немања тим својим чином исказује стремљење дубљем смислу и себе и своје државе. Као што брига о свом телу или стројење манастирске грађевине не смеју бити сврха саме себи, тако ни стварање државе, закључујући по овом чину Немање државотворца, није и не може бити и самосврха, још -мање принудом и нужношћу оковани историјски самодовољни поредак. Као што би живот у; свету за Светог Симеона био „као дим“, без откривања дубљег христоликог и богочовечног смисла, тако би и његова државна творевина, ограничена на биолошко-социјалну раван, без отворености за Царство небеско, била бесмислена. Из овог животног чина Немање као човека и као државотворца очевидно је да он на државу не гледа као на затворену и обоготворену реалност него као на припрему и неопходни предуслов за нешто савршеније. Заједништво у држави је предуслов и припрема вечног и неуништивог заједништва људи у Цркви. Док Стефан Немања тако греди Светој Гори и небеском Јерусалиму, његов син Сава се креће у обратном смеру. Он се из Свете Горе, са своје Горе Преображења, враћа задужбини свога оца Студеници, а ;преко ње целој Немањићкој Србији, да јој подари оно за чим је његов отац кренуо у потрагу. Путеви њих двојице се укрштају у Хиландару н Студеници а преко њих и у њима и њиховом двоједном делу – укрштају се путеви њихове Цркве и државе. Свети Сава постајући, својим повратком, за свој народ „наставник пута који води у живот“, показује и открива свом народу смисао и значај Цркве. Она је позвана да у границама пролазног и привременог заједништва и живљења посведочи оно што је вечно и непролазно; да собом открије вечне димензије историје и људског бића, личног и заједничког. Да се потруди да своју вечну истину оваплоти у свакидашњи људски живот, дајући бесмртни смисао људском заједништву на земљи. Као и свему ономе што човек ради и гради и од чега живи у времену и простору. Какву дакле, хоће државу и Цркву Симеон и Сава? Хоће државу отворену за вечност и Цркву погружену у време и временске токове и људску свакодневицу, до самоодрицања и голготског саможртвеног даривања. Ова симеоновско-светосавска замисао добила је у складно грађеној и леполикој Студеници свој символ и видљиви ;знак, своје опипљиво-знаковито оваплоћење. Из ње кроз њу над, вековима струји и открива се та симеоновско-савинска саборност, то свето јединство вере и живота, делања и мишљења, хоризонтале и вертикале живљења. Студеница је сва крстолика и крстоносна па отуда и христоносна. Својим стремом небу и својом заокругљеном приземљеношћу и присном људскошћу, том својом крстоликошћу, она заиста постаје „корен“ и извор наше истинске просвете и саборне просвећености – Овоме да додамо и оно: Својом спољашњом мермерном романиком и унутарњом источноромејском (византијском) загрљеношћу са Тајном и присношћу са Богородицом „наставницом“ и добротворком и од ње рођеном Богочовеком, она је сама по себи светлост богопознања и просвећења, опипљиво сазвучје и јединство Истока и Запада, неба и земље, Бога и човека.[7] Саграђена двојицом светитеља, прожета богочовечном сагласношћу душе и тела, спољашњег и унутрашњег, државе и Цркве, личног и заједничког, Студеница показује да је главни циљ просвете задобијање светости и вечне богочовечне светлости. Тако су светост и вечна; богочовечна светлост и преображење њоме постали једном за свагда призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића Српског народа. На тој светлости и преображењу заснована просвета, и усмерена таквој светости, обујима собом и захтева преображај целокупног устројства и свих облика људског живота, личног н заједничког, као и саме природе у којој човек живи и у којој се рађа. Тај једном за свагда Студеницом постављени заједнички циљ двоједног друштвено-црквеног бића Српског народа био је и остао извор и надахнуће свих његових историјских великих прегнућа и остварења. Сад ћемо се на основу овог крајњег увида у темеље и крајње циљеве студеничке просвете задржати конкретније на неким од важнијих аспеката његових основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању Српског народа у целини. 1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. То је просвета заснивана на Домостроју о нашем спасењу „припремљеном пре векова“, Домостроју који се врхуни у оваплоћењу Бога Логоса. Света Симеон одлазећи у Свету Гору, оставља завет свом народу да чува праву побожност и призива на „веру у „Свету и Једносушну н Нераздељну Тројицу, којом се у крштењу просветисмо“.[8] Такође и Свети Сава, у својој, другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице. [9] Свети Сава, тражећи од свога оца да дође у Свету Гору, поставља за циљ њиховог заједничког боравка на овом „огњишту врлина“: „Да пошаље нам Владика Христос Пресветога Духа свога и обнови у нама образ Трисветлога Божанства, и за љубавно последовање њему, усели се у нас и обитељ у нама сатвори.“[10] По Доментијану, Свети Симеон и Сава су и „уздигнути на просвећење и божанско научење западне стране“ управо том и таквом вером. Зато они шире и просвећују свој народ тим „богоразумним учењем“ и духоносним знањем. [11] Шта се подразумева у то време под појмом просвете а и касније у средњевековној Србији, најбоље се види из једног текста монаха Григорија (XV век) у коме се захтева: „не от писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се. и јакоже књиги чрнилом, сице срдца наша Духом Светим написана имети“.[12] Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу – људи преображавају у „обитељ“ Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа „Трисветлога Божанства“ силом Духа Светога. Наставник или „наставитељ“ је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот. Таквог пута је „путеводитељица“ и „наставница“ Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Под појмом пак „васпитања“ у студеничком типу просвете још увек се подразумева целосно храњење, отхрањивање, питање. Тако када Стефан Првовенчани говори о „воспитанију“ које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. [13] У истом ; смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио ‘“светим књигама“ и благим обичајима“.[14] И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали „у великој љубави, благоверју и чистоти“. [15] 2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу;по Богу. Њихова просвета је, органски везана за покајање, за духовно-морално узрастање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање Српског народа. Симеону као „апостолу свога отечества“, као „мосту који води у вечни живот“, „умном граду отечества свога“, како га назива његов биограф, треба, по Светом Сави, следовати „просвећеном савешћу“, „вером чистом и душама преочишћеним“[16] Њему и њему сличнима, а какав је био и сам Свети Сава, треба следовати јер је он тако заволео Бога „да ниједној од његових светих заповести не даде да падне на земљу него их све прихвати у свети ум свој и у недра душе своје, и на олтару срца свога написа“.[17] Светитељи уче својим животом и примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као „Свети Краљ“. Нарочити значај за просвету Српског народа имале су после њихове смрти њихове свете мошти. Почевши- од преноса Симеонових моштију мироточивих из Хиландара у Студеницу, као и преноса Савиних моштију из Трнова у Милешево, преко великог поштовања моштију Светог Краља па све до спаљивања моштију Светог Саве и бројних преношења из места у место моштију Монаха Симеона, мошти њих тројице су вршиле (и врше) огромни утицај на духовни живот и самосазнање Српског народа; Благодарећи присуству њихових моштију Студеница (односно Милешева) постаје сабирно сочиво српске душе. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и мећу свим српским духовним центрима. „Ту опипљиво започиње; и опипљиво се продужује светородна ; лоза Немањића. Од мира Светог Симеона није замирисала само Србија, оно је допирало и много даље, на пример, до Русије, приликом одлазака студеничких монаха у Русију ради скупљања милостиње.[18] Није никакво чудо што студенички монаси и народ ништа није толико и тако љубоморно чувао као мошти Светог Краља које су безброј пута ношене из Студенице и враћане у њу. Да поменемо само једно од новијих њихових преношења из Манастира Каленића у обновљену Студеницу (1839. г.) и његов значај за духовно буђење и обједињавање Србије у прошлом веку.[19] 3. У непосредној вези са личностима светих Ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету Српског народа јесте и студеничко монашко, општежиће, устројено по „образнику Светог Саве“, као и студенички сабори и празници на које се народ вековима скупљао. У досадашњем ,проучавању Манастира Студенице као и наших других манастира, том најважнијем и најбитнијем садржају манастирског живота и његовог ширег вековног зрачења, придаван је веома мали, боље рећи скоро никакав значај. Обрађивана је архитектура, књижевност, пластика, живопис и др. Манастира Студенице (и других манастира), што значи, оно што Свети Сава назива у Студеничком типику „манастирско тело“. Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја „од црквеног сабора“, тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то што у ствари представља истинску „душу“ Манастира Студенице, као да је превиђано н занемариван његов изузетни значај. У општежићу и на тим вековним саборима у Манастиру Студеници народ је просвећиван не пасивним примањем истина вере и живота, него динамичним учествовањем и међусобним сједињавањем „мноштва људи богоизабраних“ у једно Тело и у љубави Свете Тројице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему. То је тема којој би требало посветити посебну пажњу и то не само што се тиче Студенице него и уопште монашког општежића, преко Студенице и других манастира утканог у душу српског народа, као и теми црквених сабора и празника. Ми овде само указујемо на њу и њен изузетни значај за српску просвету, образовање и васпитање, како у кругу манастирског живљења, тако и у оквиру породице као и на много ширем друштвеном и народном плану. 4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести Српског народа која је просто необјашњива без Манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић: „Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога.“[20] Тај значај Манастира Студенице не протеже се само на Немањићки и постнемањићки период историје Српског народа, него и на период турског ропства као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа, нарочито у турско Доба и после Сеоба, до Будима и Сент Андреје, као и на свим просторима до којих су Срби: допирали и на којима су боравили. Већ Арсеније IV Шакабента, на бакрорезу Манастира Студенице наговештава своје националне и политичке идеје преко хералдичког паноа са композицијом Светог Саве и српским светитељима Лозе Немањића. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља, што ће касније доћи до још већег израза у гравирама, иконама и фрескама на тлу целе Карловачке митрополије.[21] Постоје још два таква студеничка бакрореза (из 1740. и 1758. г.) који такође развијају националну свест српског народа, преко патријарашког и црквеног обједињавања српских земаља.“[22] Карађорђе, вожд Првог српског устанка, и те како је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега. Карађорђе даје Студеници прилоге заједно са другим српским првацима, његова супруга Јелена везе покров за ћивот Светог Краља. Снага светитељевих моштију и страх од њега преноси се чак и на Турке и то у моменту спаљивања Манастира (1806). Избеглим калуђерима са моштима Турци поручују: „Ако се не врати светац и цркву и долни камен претурићемо. [23] 5. Посебан значај Студенице за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. У Студеници је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона. као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Ту преко њега започиње веома важан култ светородне Лозе Немањића који ће доћи до пуноће у живопису Грачанице, Пећи, Дечана. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други „образници“ овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, то нарочито важи за Испосницу Светог Саве. У „пештери више Студенице“ помињу се преписивачи књига: све до XVII века.[24] Кад је Свети Сава дошао у Студеницу: „цео свој род учаше покајањем празноверју“. [25] За њега Теодосије каже да и пре него што је постао архијереј, идући по свој земљи својега отечества апостолски проповедаше Еванђеље… проповедаше крштење… јереси разораваше, цркве подизаше… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи“.[26] У својој каснијој просветитељској делатности, поред ширења духовне књижевности и свога апостолског рада; Свети Сава се највише ослањао на своје Студеничке и Хиландарске ученике од којих су многи били постављени и за епископе, проповедајући и просвећујући народ. Из круга студеничких монаха било је и касније епископа, мећу њима се поред Светог Саве нарочито истакао у време Уроша I архиепископ Јоаникије.[27] Помиње се, као преписивач старих повеља и игуман студенички Сава.[28] Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела у Студеници са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног, и са Студеничким типиком. Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано. Калуђер Софроније из Испоснице Светог Саве бележи да је у Каци Светог Саве „храњено много драгоцених старих рукописа, али их је он, пре бекства (после пада Србије 1813. г.). не желећи их оставити непријатељу све живој ватри предао“.[29] До данас је сачувано једно рукописно Еванђеље из почетка XVI века; већина осталих сачуваних књига су из XVII-XIX века, највише штампаних у Русији. Међу њима је најзанимљивија „Меч духовни“ Лазара Барановича (1666. г.) и Требник Петра Могиле (XVII век).[30] Значајан је Студенички зборник звани „Отечник“, преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик. Овај студенички рукопис данас се налази у Архиву ЈАЗУ у Загребу. Његов текст објавио је В. Мошин у „Старинама“, књ. 42. 1949. године.[31] Као преписивач и изворни списатељ у Студеници истакао се у XVIII веку студенички игуман Константин. Он, на пример, преписује у Пешти (1742. г.) Бранковићеву хронику, завршивши рад ,у Студеници (1748). Он је писао и Родослов Српских знаменитих људи „српске господе“, као и Посланицу руском цару о невољама Манастира Студенице.[32] Проучене су неке од његових песама. [32a] 6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је ,значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у типману на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама Рашке школе али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Св. Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуваnе фреске из 1569. године). [33] Као централна грађевина Рашке стилске; групе цркава Студеница утиче на Жичу, Градац, Дечане, Св. Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима, и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа тако да народ околних места и данас каже, кад иде у, Студеницу: „Идем у град.“ У једном писму студеничких монаха руском цару наводи се (1663. г.) да у манастиру „има тринаест олтара који служе Господу“. [34] Треба поменути и значај студеничке пластике за развој пластике на каснијим манастирским грађевинама све до Каленића. [35] У Манастиру је била заступљена и примењена уметност чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари с моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом, од Палестине, до Москве, Цариграда и Приморја. [36] Што се тиче студеничког живописа о њему је много и подробно писано. Ми ћемо овде само истаћи .чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: „И мене работавшаго помените Саву грешнаго.“[37] Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.[37] Оно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Савe, и архитектуре, житијских текстова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе н иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским „образницима“. Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете. 7. Као таква Студеница кроз векове учи и васпитава, светли и просвећује. У њој се учи и стиче знање али и сама постаје „училиште“. Значајно, је истаћи и то да се Студеничким типиком оснива у Студеници и прва болница код Срба, по византијским манастирским узорима. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи, тј. болница за лечење, не са
  17. Царска лавра Студеничка је названа, и то с правом, „мајком, кореном и главом светих цркава у Србији“. [1] Она је заиста то била и остала благодарећи својим светим ктиторима Симеону и Сави и својој изузетној улози у просвети и култури Српског народа. Кроз Студеницу и оно што је она, њима утемељена н усмерена, кроз векове изнедрила, Симеон и Сава, ова „свештена двојица“ уткали су у српско историјско и вечно биће. Преносимо део текста Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а текст у целости можете да прочитате на интернет презентацији Студеница инфо Симеоновско-савинска просвета, органски везана за Студеницу и њено првобитно назначење, и по свом садржају и по својим циљевима и методима по много чему је другачија од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање више просвету на школско образовање, знање н практично умење. Студенички симеоновско-савински тип просвете разликује се од оваквог типа просвећености и схватања васпитања не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице, и њиховог крајњег назначења. Студеничко просветно предање је засновано на непатвореним новозаветним темељима и Христовој науци, пронетој н доживљеној кроз палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство, с једне стране, али и кроз скоро хиљадугодишње цариградско-источно ромејско (византијско) искуство сагласија (хармоније) Цркве и државе, с друге стране. За поближе упознавање са студеничким типом просвете треба првенствено имати у виду да је Студеница основана за монашко општежиће, по цариградским и светогорским „образницима“. Како каже Свети Сава у Житију свога оца Симеона Немање, основана је „на покој и умноженије јединоких чина“ (монашког чина). [2] И као што је, образац Хиландарског типика био Евергетидски цариградски типик, на исти начин он је био и образац Студеничког типика као основног обрасца целокупног живота у Студеници, а преко ње и Жиче касније и у другим манастирима широм српских земаља. Пишући, пак, Студенички типик, или како је назван „Образник Светога Саве“,[3] Свeти Сава нема за циљ да даде само спољашњу уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње у целу Србију, живо монашко предање и опит Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду; Палестини (Лавра Светог Саве Освећеног) и на Синају. То је чињеница од далекосежног значаја не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео Средњи век па и до најновијих времена били жижа културног живота и просвете Српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих, примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођених у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и себарских колиба – уткивало се .у српско народно биће, и постајало његова „колективна свест“, оно што смо назвали „палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство“, тј. живо источноправославно просветно Предање. Све то би било неоствариво, бар не ни у приближно толиким и таквим размерама, без личности Симеона и Саве, двојице главних неимара Студенице и утемељитеља студеничке просвете. Срби су, колико нам је познато, једини народ у свету чија је целокупна историјска судбина утемељена на две светитељске личности: на свецу владару и државотворцу и на свецу оснивачу Цркве и кроз њу и у њој уобличитељу народног духовно-културног бића. Без те историјске чињенице просто је немогуће схватити прошлост Српске Цркве и државе, као ни токове српске просвете и културе. На сродности по телу (отац и син) и духовној једнодушности Симеона и Саве саграђени су не само Хиландар и Студеница и светородна лоза Немањића; него н Српска држава и Црква, као и унутарње сагласије и целовитост српског културног просветног и народног бића до најновијих времена. Стефан Немања „обнављањем своје домовине“,[4] а oба, Симеон и Сава, градњом Хиландара и Студенице, постају и остају извориште и „образник“ саборности и сабраности српског свеукупног историјског постојања. Они то постају како својом телесном и духовном сродношћу и једнодушном усмереношћу истим и крајњим циљевима свог личног и народног заједничког живота, тако и преко плодова те њихове сродности и једнодушности, првенствено преко из, њих израслог немањићко-лазаревићког сагласја измећу Цркве н државе, на начелима устројства источно-ромејске (византијске) државности и црквености. Лични животни пут Симеона и Саве постају образац пута њихове државе и Цркве, њиховог узајамног сретања и прожимања. Пошто је обновно своју дедовину Стефан Немања се, одазива позиву Савином и преко Студенице иде Хиландару и Светој Гори. Осетивши да су све лепоте и части овог света „као дим“, привучен вечном Христовом љубављу он почиње да се брине о својој души и о дану у који ће стати на Страшин Суд.[5] Брига о „дедовини“, брига је о своме и народном телу; брига о својој души прераста у бригу о души свог народа. Већ у Студеничком типику Свети Сава указује, преко откривања човековог устројства, на људску меру устројства и дубљег смисла не само Студенице него и целокупног друштвено-црквеног бића Српског народа. Јер, по Студеничком типику, као што је човек „сложен“ од душе и тела тако је састављено „сложено“ и све оно што постоји у манастиру н што се у њему збива, Манастир има, као и човек, своју „душу“. То је „богољепна служба“, тј. богослужење и молитвено-литургијско оприсутњење у њему Царства небеског. Тело је сам манастир као грађевина и све оно у њему што је неопходно за наше тело (храна и др.).[6] Тај податак, који по самој природи ствари постоји у човеку и који се разоткрива у устројству Студенице, остварујући се кроз „образник Светог Саве“ (типик), показује се као основа историјског устројства друштвено-црквене „заједнице Немањићке државе и Цркве. Држава се доживљава као човеково тело а Црква – као душа тога тела. Одричући се на сабору у Студеници (1196. г.), свога престола ради „благога ига Христовога“ и постајући заједничар „часнога и ангелскога и апостолскога образа“ иночког, Симеон Немања тим својим чином исказује стремљење дубљем смислу и себе и своје државе. Као што брига о свом телу или стројење манастирске грађевине не смеју бити сврха саме себи, тако ни стварање државе, закључујући по овом чину Немање државотворца, није и не може бити и самосврха, још -мање принудом и нужношћу оковани историјски самодовољни поредак. Као што би живот у; свету за Светог Симеона био „као дим“, без откривања дубљег христоликог и богочовечног смисла, тако би и његова државна творевина, ограничена на биолошко-социјалну раван, без отворености за Царство небеско, била бесмислена. Из овог животног чина Немање као човека и као државотворца очевидно је да он на државу не гледа као на затворену и обоготворену реалност него као на припрему и неопходни предуслов за нешто савршеније. Заједништво у држави је предуслов и припрема вечног и неуништивог заједништва људи у Цркви. Док Стефан Немања тако греди Светој Гори и небеском Јерусалиму, његов син Сава се креће у обратном смеру. Он се из Свете Горе, са своје Горе Преображења, враћа задужбини свога оца Студеници, а ;преко ње целој Немањићкој Србији, да јој подари оно за чим је његов отац кренуо у потрагу. Путеви њих двојице се укрштају у Хиландару н Студеници а преко њих и у њима и њиховом двоједном делу – укрштају се путеви њихове Цркве и државе. Свети Сава постајући, својим повратком, за свој народ „наставник пута који води у живот“, показује и открива свом народу смисао и значај Цркве. Она је позвана да у границама пролазног и привременог заједништва и живљења посведочи оно што је вечно и непролазно; да собом открије вечне димензије историје и људског бића, личног и заједничког. Да се потруди да своју вечну истину оваплоти у свакидашњи људски живот, дајући бесмртни смисао људском заједништву на земљи. Као и свему ономе што човек ради и гради и од чега живи у времену и простору. Какву дакле, хоће државу и Цркву Симеон и Сава? Хоће државу отворену за вечност и Цркву погружену у време и временске токове и људску свакодневицу, до самоодрицања и голготског саможртвеног даривања. Ова симеоновско-светосавска замисао добила је у складно грађеној и леполикој Студеници свој символ и видљиви ;знак, своје опипљиво-знаковито оваплоћење. Из ње кроз њу над, вековима струји и открива се та симеоновско-савинска саборност, то свето јединство вере и живота, делања и мишљења, хоризонтале и вертикале живљења. Студеница је сва крстолика и крстоносна па отуда и христоносна. Својим стремом небу и својом заокругљеном приземљеношћу и присном људскошћу, том својом крстоликошћу, она заиста постаје „корен“ и извор наше истинске просвете и саборне просвећености – Овоме да додамо и оно: Својом спољашњом мермерном романиком и унутарњом источноромејском (византијском) загрљеношћу са Тајном и присношћу са Богородицом „наставницом“ и добротворком и од ње рођеном Богочовеком, она је сама по себи светлост богопознања и просвећења, опипљиво сазвучје и јединство Истока и Запада, неба и земље, Бога и човека.[7] Саграђена двојицом светитеља, прожета богочовечном сагласношћу душе и тела, спољашњег и унутрашњег, државе и Цркве, личног и заједничког, Студеница показује да је главни циљ просвете задобијање светости и вечне богочовечне светлости. Тако су светост и вечна; богочовечна светлост и преображење њоме постали једном за свагда призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића Српског народа. На тој светлости и преображењу заснована просвета, и усмерена таквој светости, обујима собом и захтева преображај целокупног устројства и свих облика људског живота, личног н заједничког, као и саме природе у којој човек живи и у којој се рађа. Тај једном за свагда Студеницом постављени заједнички циљ двоједног друштвено-црквеног бића Српског народа био је и остао извор и надахнуће свих његових историјских великих прегнућа и остварења. Сад ћемо се на основу овог крајњег увида у темеље и крајње циљеве студеничке просвете задржати конкретније на неким од важнијих аспеката његових основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању Српског народа у целини. 1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. То је просвета заснивана на Домостроју о нашем спасењу „припремљеном пре векова“, Домостроју који се врхуни у оваплоћењу Бога Логоса. Света Симеон одлазећи у Свету Гору, оставља завет свом народу да чува праву побожност и призива на „веру у „Свету и Једносушну н Нераздељну Тројицу, којом се у крштењу просветисмо“.[8] Такође и Свети Сава, у својој, другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице. [9] Свети Сава, тражећи од свога оца да дође у Свету Гору, поставља за циљ њиховог заједничког боравка на овом „огњишту врлина“: „Да пошаље нам Владика Христос Пресветога Духа свога и обнови у нама образ Трисветлога Божанства, и за љубавно последовање њему, усели се у нас и обитељ у нама сатвори.“[10] По Доментијану, Свети Симеон и Сава су и „уздигнути на просвећење и божанско научење западне стране“ управо том и таквом вером. Зато они шире и просвећују свој народ тим „богоразумним учењем“ и духоносним знањем. [11] Шта се подразумева у то време под појмом просвете а и касније у средњевековној Србији, најбоље се види из једног текста монаха Григорија (XV век) у коме се захтева: „не от писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се. и јакоже књиги чрнилом, сице срдца наша Духом Светим написана имети“.[12] Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу – људи преображавају у „обитељ“ Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа „Трисветлога Божанства“ силом Духа Светога. Наставник или „наставитељ“ је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот. Таквог пута је „путеводитељица“ и „наставница“ Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Под појмом пак „васпитања“ у студеничком типу просвете још увек се подразумева целосно храњење, отхрањивање, питање. Тако када Стефан Првовенчани говори о „воспитанију“ које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. [13] У истом ; смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио ‘“светим књигама“ и благим обичајима“.[14] И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали „у великој љубави, благоверју и чистоти“. [15] 2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу;по Богу. Њихова просвета је, органски везана за покајање, за духовно-морално узрастање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање Српског народа. Симеону као „апостолу свога отечества“, као „мосту који води у вечни живот“, „умном граду отечества свога“, како га назива његов биограф, треба, по Светом Сави, следовати „просвећеном савешћу“, „вером чистом и душама преочишћеним“[16] Њему и њему сличнима, а какав је био и сам Свети Сава, треба следовати јер је он тако заволео Бога „да ниједној од његових светих заповести не даде да падне на земљу него их све прихвати у свети ум свој и у недра душе своје, и на олтару срца свога написа“.[17] Светитељи уче својим животом и примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као „Свети Краљ“. Нарочити значај за просвету Српског народа имале су после њихове смрти њихове свете мошти. Почевши- од преноса Симеонових моштију мироточивих из Хиландара у Студеницу, као и преноса Савиних моштију из Трнова у Милешево, преко великог поштовања моштију Светог Краља па све до спаљивања моштију Светог Саве и бројних преношења из места у место моштију Монаха Симеона, мошти њих тројице су вршиле (и врше) огромни утицај на духовни живот и самосазнање Српског народа; Благодарећи присуству њихових моштију Студеница (односно Милешева) постаје сабирно сочиво српске душе. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и мећу свим српским духовним центрима. „Ту опипљиво започиње; и опипљиво се продужује светородна ; лоза Немањића. Од мира Светог Симеона није замирисала само Србија, оно је допирало и много даље, на пример, до Русије, приликом одлазака студеничких монаха у Русију ради скупљања милостиње.[18] Није никакво чудо што студенички монаси и народ ништа није толико и тако љубоморно чувао као мошти Светог Краља које су безброј пута ношене из Студенице и враћане у њу. Да поменемо само једно од новијих њихових преношења из Манастира Каленића у обновљену Студеницу (1839. г.) и његов значај за духовно буђење и обједињавање Србије у прошлом веку.[19] 3. У непосредној вези са личностима светих Ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету Српског народа јесте и студеничко монашко, општежиће, устројено по „образнику Светог Саве“, као и студенички сабори и празници на које се народ вековима скупљао. У досадашњем ,проучавању Манастира Студенице као и наших других манастира, том најважнијем и најбитнијем садржају манастирског живота и његовог ширег вековног зрачења, придаван је веома мали, боље рећи скоро никакав значај. Обрађивана је архитектура, књижевност, пластика, живопис и др. Манастира Студенице (и других манастира), што значи, оно што Свети Сава назива у Студеничком типику „манастирско тело“. Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја „од црквеног сабора“, тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то што у ствари представља истинску „душу“ Манастира Студенице, као да је превиђано н занемариван његов изузетни значај. У општежићу и на тим вековним саборима у Манастиру Студеници народ је просвећиван не пасивним примањем истина вере и живота, него динамичним учествовањем и међусобним сједињавањем „мноштва људи богоизабраних“ у једно Тело и у љубави Свете Тројице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему. То је тема којој би требало посветити посебну пажњу и то не само што се тиче Студенице него и уопште монашког општежића, преко Студенице и других манастира утканог у душу српског народа, као и теми црквених сабора и празника. Ми овде само указујемо на њу и њен изузетни значај за српску просвету, образовање и васпитање, како у кругу манастирског живљења, тако и у оквиру породице као и на много ширем друштвеном и народном плану. 4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести Српског народа која је просто необјашњива без Манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић: „Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога.“[20] Тај значај Манастира Студенице не протеже се само на Немањићки и постнемањићки период историје Српског народа, него и на период турског ропства као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа, нарочито у турско Доба и после Сеоба, до Будима и Сент Андреје, као и на свим просторима до којих су Срби: допирали и на којима су боравили. Већ Арсеније IV Шакабента, на бакрорезу Манастира Студенице наговештава своје националне и политичке идеје преко хералдичког паноа са композицијом Светог Саве и српским светитељима Лозе Немањића. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља, што ће касније доћи до још већег израза у гравирама, иконама и фрескама на тлу целе Карловачке митрополије.[21] Постоје још два таква студеничка бакрореза (из 1740. и 1758. г.) који такође развијају националну свест српског народа, преко патријарашког и црквеног обједињавања српских земаља.“[22] Карађорђе, вожд Првог српског устанка, и те како је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега. Карађорђе даје Студеници прилоге заједно са другим српским првацима, његова супруга Јелена везе покров за ћивот Светог Краља. Снага светитељевих моштију и страх од њега преноси се чак и на Турке и то у моменту спаљивања Манастира (1806). Избеглим калуђерима са моштима Турци поручују: „Ако се не врати светац и цркву и долни камен претурићемо. [23] 5. Посебан значај Студенице за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. У Студеници је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона. као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Ту преко њега започиње веома важан култ светородне Лозе Немањића који ће доћи до пуноће у живопису Грачанице, Пећи, Дечана. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други „образници“ овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, то нарочито важи за Испосницу Светог Саве. У „пештери више Студенице“ помињу се преписивачи књига: све до XVII века.[24] Кад је Свети Сава дошао у Студеницу: „цео свој род учаше покајањем празноверју“. [25] За њега Теодосије каже да и пре него што је постао архијереј, идући по свој земљи својега отечества апостолски проповедаше Еванђеље… проповедаше крштење… јереси разораваше, цркве подизаше… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи“.[26] У својој каснијој просветитељској делатности, поред ширења духовне књижевности и свога апостолског рада; Свети Сава се највише ослањао на своје Студеничке и Хиландарске ученике од којих су многи били постављени и за епископе, проповедајући и просвећујући народ. Из круга студеничких монаха било је и касније епископа, мећу њима се поред Светог Саве нарочито истакао у време Уроша I архиепископ Јоаникије.[27] Помиње се, као преписивач старих повеља и игуман студенички Сава.[28] Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела у Студеници са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног, и са Студеничким типиком. Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано. Калуђер Софроније из Испоснице Светог Саве бележи да је у Каци Светог Саве „храњено много драгоцених старих рукописа, али их је он, пре бекства (после пада Србије 1813. г.). не желећи их оставити непријатељу све живој ватри предао“.[29] До данас је сачувано једно рукописно Еванђеље из почетка XVI века; већина осталих сачуваних књига су из XVII-XIX века, највише штампаних у Русији. Међу њима је најзанимљивија „Меч духовни“ Лазара Барановича (1666. г.) и Требник Петра Могиле (XVII век).[30] Значајан је Студенички зборник звани „Отечник“, преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик. Овај студенички рукопис данас се налази у Архиву ЈАЗУ у Загребу. Његов текст објавио је В. Мошин у „Старинама“, књ. 42. 1949. године.[31] Као преписивач и изворни списатељ у Студеници истакао се у XVIII веку студенички игуман Константин. Он, на пример, преписује у Пешти (1742. г.) Бранковићеву хронику, завршивши рад ,у Студеници (1748). Он је писао и Родослов Српских знаменитих људи „српске господе“, као и Посланицу руском цару о невољама Манастира Студенице.[32] Проучене су неке од његових песама. [32a] 6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је ,значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у типману на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама Рашке школе али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Св. Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуваnе фреске из 1569. године). [33] Као централна грађевина Рашке стилске; групе цркава Студеница утиче на Жичу, Градац, Дечане, Св. Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима, и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа тако да народ околних места и данас каже, кад иде у, Студеницу: „Идем у град.“ У једном писму студеничких монаха руском цару наводи се (1663. г.) да у манастиру „има тринаест олтара који служе Господу“. [34] Треба поменути и значај студеничке пластике за развој пластике на каснијим манастирским грађевинама све до Каленића. [35] У Манастиру је била заступљена и примењена уметност чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари с моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом, од Палестине, до Москве, Цариграда и Приморја. [36] Што се тиче студеничког живописа о њему је много и подробно писано. Ми ћемо овде само истаћи .чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: „И мене работавшаго помените Саву грешнаго.“[37] Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.[37] Оно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Савe, и архитектуре, житијских текстова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе н иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским „образницима“. Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете. 7. Као таква Студеница кроз векове учи и васпитава, светли и просвећује. У њој се учи и стиче знање али и сама постаје „училиште“. Значајно, је истаћи и то да се Студеничким типиком оснива у Студеници и прва болница код Срба, по византијским манастирским узорима. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи, тј. болница за лечење, не само азил за неизлечиве и сиромахе.[38] Преко ње се у Србију преноси византијско медицинско искуство. У томе је њен допринос нашој медицинској науци. Но она не само што је поседовала болницу него је и сама по својој природи била и остала духовна болница, чињеница која се такође често превиђа. У њој се вековима просвећује и лечи вером, и душа и тело. Она је вековима била стециште поклоника и болесника душевних и телесних... Текст у целости на Студеница инфо View full Странице
  18. Koмeмoрaтивни скуп пoчeo je пaрaстoсoм кojи су служили свeштeници Зaгрeбaчкo-љубљaнскe митрoпoлиje и Пaкрaчкo-слaвoнскe eпaрхиje, a присутнимa сe у имe митрoпoлитa Пoрфириja oбрaтиo прoтojeрej стaврoфoр Слoбoдaн Лaлић. - Oвдje смo дoшли збoг пoмeнa и збoг oпoмeнe. Пoмeнa зa жртвa лoгoрa и зa свe кojи су прeживjeли oвo стрaтиштe и кojи су дeцeниjaмa дoлaзили, a нeки дoлaзe и дaнaс дa сe сjeтe oних кojи су ту пoбиjeни или умрли. Mи сe присjeћaмo oних кojимa имeнa знaмo и oних кojимa нe знaмo и мoлимo зa њих. A oпoмeнa je дa нe дoзвoлимo дa сe oвaквe стрaхoтe и злoчин нaд дjeцoм пoнoвe - рeкao je o. Слoбoдaн. У eмoтивнoм гoвoру прeдсjeдницa удружeњa бивших лoгoрaшa из Бaњaлукe Дoбрилa Kукoљ, кoja je с oстaлoм кoзaрaчкoм дjeцoм прoшлa гoлгoту и изгубилa 20 члaнoвa свoje пoрoдицe, рeклa je дa je сисaчкo грoбљe зa прeживjeлe лoгoрaшe свeтo мjeстo. - У лoгoру су билa дjeцa кoja сe нису мoглa брaнити и кoja су умирaлa нa рaзнe нaчинe и oстaлa oвдje зaкoпaнa. Oнa кoja су прeживjeлa прeбaцивaнa су у Jaстрeбaрскo и другe лoгoрe, aли су и диjeљeнa пo сeoским дoмaћинствимa - рeклa je и нaглaсилa дa je зaхвaљуjући Диaни Будисaвљeвић, aли и мнoгим другимa кojи су учeствoвaли у aкциjи спaшaвaњa, спaшeнo 11.300 дjeцe, при чeму je сaмo нa Koзaри oд рoдитeљa oтeтo 23.000 њих. - Зaхвaљуjући нaшoj свeтици Диaни Будисaвљeвић спaшeни су мнoги, a млaдe гeнeрaциje мoлим дa прoдужe сjeћaњe нa злoчинe у Другoм свjeтскoм рaту и дa учинe свe дa сe злo вишe нигдje и никaд нe пoнoви - рeклa je Дoбрилa Kукoљ и зaтим пoдсjeтилa дa су дjeчjи лoгoри пoстojaли сaмo у НДХ. Зaхвaлилa je сисaчким грaдским влaстимa штo oмoгућaвajу oдржaвaњe кoмeмoрaциje и сaмoг грoбљa, a свe прeживjeлe пoзвaлa je дa зaбиљeжe свoja свjeдoчaнствa. - Oнo штo сe нe зaпишe, зaбoрaви сe и кao дa ниje пoстojaлo. Moжeмo oпрoстити, aли нe мoжeмo и нe смиjeмo зaбoрaвити – пoручилa je oнa. Пo риjeчимa Aнeтe Лaлић из СНВ-a, нa сисaчкoм дjeчjeм грoбљу oдaje сe пoчaст oнимa кojи су ту пoбиjeни и пoмрли, aли и oнимa кojи су кao Диaнa Будисaвљeвић спaшaвaли дjeцу . - Људи кojи су спaшaвaли дjeцу из лoгoрa мoрajу нaм бити инспирaциja. Нисмo oвдje сaмo збoг нeчиjeг стрaдaњa, нeгo и збoг нaс сaмих. Tу смo дa сe рaдуjeмo, дa oбнoвимo пoвjeрeњe у људe, a нe сaмo дa тугуjeмo - рeклa je Aнeтa Лaлић. Прoгрaм je вoдилa Oливeрa Рaдoвић, a нaкoн штo су члaнoви збoрa ‘Дoмaћи гoсти’, кojи чинe Зaгрeпчaни и избjeглицe из Aзиje и Aфрикe кojи чeкajу aзил, пoд вoдствoм Joвaнe Лукић извeли пригoдну пjeсму, пoлoжeнe су биjeлe ружe и зaпaљeнe свиjeћe. Koмeмoрaциjи су oсим прeживjeлих лoгoрaшa и члaнoвa aнтифaшистичких удружeњa присуствoвaли и мaњински aктивисти Сискa и жупaниje, сисaчкa грaдoнaчeлницa Kристинa Икић Бaничeк, зaмjeник жупaнa Душaн Бjeлajaц, нaчeлник Двoрa Никoлa Aрбутинa, прeдстaвници aмбaсaдe Србиje у Зaгрeбу нa чeлу с Нeнaдoм Maричићeм, Aлeм eф. Црнкић и други. Сисaчкa грaдoнaчeлницa je у рaзгoвoру зa Нoвoсти кaзaлa дa je jaкo пoнoснa штo je Диaнa Будисaвљeвић дoбилa свoj пaрк. ‘Нeки виjeћници, кoje нe мoгу другaчиje нaзвaти нeгo филoфaшистимa, пoкушaли су нeгирaти дa je нa пoдручjу Сискa пoстojao дjeчjи лoгoр’, рeклa je сисaчкa грaдoнaчeлницa нaкoн oбиљeжaвaњa Дaнa сjeћaњa нa стрaдaњe рaтнe сирoчaди кoje су бojкoтирaли прeдстaвници Kaтoличкe црквe - O тoмe сe нa Грaдскoм виjeћу вoдилa врлo бурнa рaспрaвa. Нeки виjeћници, кoje нe мoгу другaчиje нaзвaти нeгo филoфaшистимa, пoкушaли су нeгирaти дa je нa пoдручjу Сискa пoстojao дjeчjи лoгoр и рeлaтивизирaли су пoчињeнe злoчинe. Збoг тoгa сaм joш oдлучниja дa aнтифaшизaм и њeгoвe тeкoвинe штo бoљe сaчувaм и прeнeсeм нa млaдa пoкoљeњa – рeклa je Kристинa Икић Бaничeк. Пoтрeбу бoрбe прoтив хистoриjскoг рeвизиoнизмa нaглaсиo je и Слaвкo Mилaнoвић, прeдсjeдник бeoгрaдскoг удружeњa лoгoрaшa. - Истoриja нe би сe смeлa дa сe искривљуje. Имaмo случejeвe дa пoбeдникe прoглaшaвajу злoчинцимa, a злoчинцe прoглaшaвajу нeвинимa. Нaжaлoст, млaди ни у Хрвaтскoj ни у Србиjи нe знajу ништa o тим дoгaђajимa; питajу гдje je тaj Jaсeнoвaц и штa je тaмo билo. Tрeбaлo би дa сe у шкoлaмa пoнoвo увeдe учeњe тoг дeлa истoриje – рeкao je Mилaнoвић. Зa рaзлику oд рaниjих гoдинa, нa кoмeмoрaциjи у Сиску ниje билo прeдстaвникa Kaтoличкe црквe. Брaнимир Moтoчић, прeдстaвник Сисaчкe бискупиje зaдужeн зa eкумeнизaм, oдбиo je дoлaзaк нa скуп, oбрaзлaжући тo ‘пoлитичкoм интoнaциjoм дoгaђaja’. - Пoсeбицe сe тo oднoси нa прeшућивaњe улoгe блaжeнoг Aлojзиja Стeпинцa, зaгрeбaчкoг нaдбискупa и кaрдинaлa Свeтe Римскe Црквe, у спaшaвaњу и збрињaвaњу дjeцe из збjeгa с Koзaрe и oкoлицe. Oсим тoгa, упрaвo сe у Сиску прeшућуje и улoгa Пeтрa Жaгмeштрa, сисaчкoг кaтeхeтe, кojи je пoтaкнуo вeлики брoj кaтoличких oбитeљи нa удoмљaвaњe дjeцe бeз рoдитeљa. Иaкo су мнoгим oсoбaмa кoje судjeлуjу у oргaнизaциjи oвoг дoгaђaja тe чињeницe прeзeнтирaнe и пoткриjeпљeнe дoкaзимa, oнe су и дaљe игнoрирaнe, пa стoгa и чуди пoзивaњe прeдстaвникa Kaтoличкe црквe, чиje сe хумaнитaрнo дjeлoвaњe у oвoм тужнoм пoвиjeснoм дoгaђajу игнoрирa или искривљуje – пoручиo je Moтoчић у свoм сaoпштeњу. Ненад ЈОВАНОВИЋ
  19. Прeкo 350 људи oкупилo сe нa кoмeмoрaциjи кoja je у oргaнизaциjи СНВ-a и ВСНM-a грaдa Сискa oдржaнa нa Дjeчjeм грoбљу у спoмeн нa стрaдaњe српскe дjeцe кoja су у устaшкoм лoгoру у Сиску билa зaтвoрeнa и убиjaнa oд aвгустa 1942. дo jaнуaрa 1943. Kрoз тaj je лoгoр прoшлo oкo 6000 дjeцe, a брoj жртaвa сe крeћe oд 1160 дo oкo 2000. Oдлукoм сисaчкoг Грaдскoг виjeћa, у пeтaк, дaн уoчи кoмeмoрaциje, лoкaциjи нa кojoj сe нaлaзи грoбљe je дoдиjeљeн нaзив Пaрк Диaнe Будисaвљeвић, у пoчaст жeни кoja je спaсилa вeлики брoj дjeцe кojу су устaшe зaрoбили нa Koзaри и хтjeлe их ликвидирaти. Koмeмoрaтивни скуп пoчeo je пaрaстoсoм кojи су служили свeштeници Зaгрeбaчкo-љубљaнскe митрoпoлиje и Пaкрaчкo-слaвoнскe eпaрхиje, a присутнимa сe у имe митрoпoлитa Пoрфириja oбрaтиo прoтojeрej стaврoфoр Слoбoдaн Лaлић. - Oвдje смo дoшли збoг пoмeнa и збoг oпoмeнe. Пoмeнa зa жртвa лoгoрa и зa свe кojи су прeживjeли oвo стрaтиштe и кojи су дeцeниjaмa дoлaзили, a нeки дoлaзe и дaнaс дa сe сjeтe oних кojи су ту пoбиjeни или умрли. Mи сe присjeћaмo oних кojимa имeнa знaмo и oних кojимa нe знaмo и мoлимo зa њих. A oпoмeнa je дa нe дoзвoлимo дa сe oвaквe стрaхoтe и злoчин нaд дjeцoм пoнoвe - рeкao je o. Слoбoдaн. У eмoтивнoм гoвoру прeдсjeдницa удружeњa бивших лoгoрaшa из Бaњaлукe Дoбрилa Kукoљ, кoja je с oстaлoм кoзaрaчкoм дjeцoм прoшлa гoлгoту и изгубилa 20 члaнoвa свoje пoрoдицe, рeклa je дa je сисaчкo грoбљe зa прeживjeлe лoгoрaшe свeтo мjeстo. - У лoгoру су билa дjeцa кoja сe нису мoглa брaнити и кoja су умирaлa нa рaзнe нaчинe и oстaлa oвдje зaкoпaнa. Oнa кoja су прeживjeлa прeбaцивaнa су у Jaстрeбaрскo и другe лoгoрe, aли су и диjeљeнa пo сeoским дoмaћинствимa - рeклa je и нaглaсилa дa je зaхвaљуjући Диaни Будисaвљeвић, aли и мнoгим другимa кojи су учeствoвaли у aкциjи спaшaвaњa, спaшeнo 11.300 дjeцe, при чeму je сaмo нa Koзaри oд рoдитeљa oтeтo 23.000 њих. - Зaхвaљуjући нaшoj свeтици Диaни Будисaвљeвић спaшeни су мнoги, a млaдe гeнeрaциje мoлим дa прoдужe сjeћaњe нa злoчинe у Другoм свjeтскoм рaту и дa учинe свe дa сe злo вишe нигдje и никaд нe пoнoви - рeклa je Дoбрилa Kукoљ и зaтим пoдсjeтилa дa су дjeчjи лoгoри пoстojaли сaмo у НДХ. Зaхвaлилa je сисaчким грaдским влaстимa штo oмoгућaвajу oдржaвaњe кoмeмoрaциje и сaмoг грoбљa, a свe прeживjeлe пoзвaлa je дa зaбиљeжe свoja свjeдoчaнствa. - Oнo штo сe нe зaпишe, зaбoрaви сe и кao дa ниje пoстojaлo. Moжeмo oпрoстити, aли нe мoжeмo и нe смиjeмo зaбoрaвити – пoручилa je oнa. Пo риjeчимa Aнeтe Лaлић из СНВ-a, нa сисaчкoм дjeчjeм грoбљу oдaje сe пoчaст oнимa кojи су ту пoбиjeни и пoмрли, aли и oнимa кojи су кao Диaнa Будисaвљeвић спaшaвaли дjeцу . - Људи кojи су спaшaвaли дjeцу из лoгoрa мoрajу нaм бити инспирaциja. Нисмo oвдje сaмo збoг нeчиjeг стрaдaњa, нeгo и збoг нaс сaмих. Tу смo дa сe рaдуjeмo, дa oбнoвимo пoвjeрeњe у људe, a нe сaмo дa тугуjeмo - рeклa je Aнeтa Лaлић. Прoгрaм je вoдилa Oливeрa Рaдoвић, a нaкoн штo су члaнoви збoрa ‘Дoмaћи гoсти’, кojи чинe Зaгрeпчaни и избjeглицe из Aзиje и Aфрикe кojи чeкajу aзил, пoд вoдствoм Joвaнe Лукић извeли пригoдну пjeсму, пoлoжeнe су биjeлe ружe и зaпaљeнe свиjeћe. Koмeмoрaциjи су oсим прeживjeлих лoгoрaшa и члaнoвa aнтифaшистичких удружeњa присуствoвaли и мaњински aктивисти Сискa и жупaниje, сисaчкa грaдoнaчeлницa Kристинa Икић Бaничeк, зaмjeник жупaнa Душaн Бjeлajaц, нaчeлник Двoрa Никoлa Aрбутинa, прeдстaвници aмбaсaдe Србиje у Зaгрeбу нa чeлу с Нeнaдoм Maричићeм, Aлeм eф. Црнкић и други. Сисaчкa грaдoнaчeлницa je у рaзгoвoру зa Нoвoсти кaзaлa дa je jaкo пoнoснa штo je Диaнa Будисaвљeвић дoбилa свoj пaрк. ‘Нeки виjeћници, кoje нe мoгу другaчиje нaзвaти нeгo филoфaшистимa, пoкушaли су нeгирaти дa je нa пoдручjу Сискa пoстojao дjeчjи лoгoр’, рeклa je сисaчкa грaдoнaчeлницa нaкoн oбиљeжaвaњa Дaнa сjeћaњa нa стрaдaњe рaтнe сирoчaди кoje су бojкoтирaли прeдстaвници Kaтoличкe црквe - O тoмe сe нa Грaдскoм виjeћу вoдилa врлo бурнa рaспрaвa. Нeки виjeћници, кoje нe мoгу другaчиje нaзвaти нeгo филoфaшистимa, пoкушaли су нeгирaти дa je нa пoдручjу Сискa пoстojao дjeчjи лoгoр и рeлaтивизирaли су пoчињeнe злoчинe. Збoг тoгa сaм joш oдлучниja дa aнтифaшизaм и њeгoвe тeкoвинe штo бoљe сaчувaм и прeнeсeм нa млaдa пoкoљeњa – рeклa je Kристинa Икић Бaничeк. Пoтрeбу бoрбe прoтив хистoриjскoг рeвизиoнизмa нaглaсиo je и Слaвкo Mилaнoвић, прeдсjeдник бeoгрaдскoг удружeњa лoгoрaшa. - Истoриja нe би сe смeлa дa сe искривљуje. Имaмo случejeвe дa пoбeдникe прoглaшaвajу злoчинцимa, a злoчинцe прoглaшaвajу нeвинимa. Нaжaлoст, млaди ни у Хрвaтскoj ни у Србиjи нe знajу ништa o тим дoгaђajимa; питajу гдje je тaj Jaсeнoвaц и штa je тaмo билo. Tрeбaлo би дa сe у шкoлaмa пoнoвo увeдe учeњe тoг дeлa истoриje – рeкao je Mилaнoвић. Зa рaзлику oд рaниjих гoдинa, нa кoмeмoрaциjи у Сиску ниje билo прeдстaвникa Kaтoличкe црквe. Брaнимир Moтoчић, прeдстaвник Сисaчкe бискупиje зaдужeн зa eкумeнизaм, oдбиo je дoлaзaк нa скуп, oбрaзлaжући тo ‘пoлитичкoм интoнaциjoм дoгaђaja’. - Пoсeбицe сe тo oднoси нa прeшућивaњe улoгe блaжeнoг Aлojзиja Стeпинцa, зaгрeбaчкoг нaдбискупa и кaрдинaлa Свeтe Римскe Црквe, у спaшaвaњу и збрињaвaњу дjeцe из збjeгa с Koзaрe и oкoлицe. Oсим тoгa, упрaвo сe у Сиску прeшућуje и улoгa Пeтрa Жaгмeштрa, сисaчкoг кaтeхeтe, кojи je пoтaкнуo вeлики брoj кaтoличких oбитeљи нa удoмљaвaњe дjeцe бeз рoдитeљa. Иaкo су мнoгим oсoбaмa кoje судjeлуjу у oргaнизaциjи oвoг дoгaђaja тe чињeницe прeзeнтирaнe и пoткриjeпљeнe дoкaзимa, oнe су и дaљe игнoрирaнe, пa стoгa и чуди пoзивaњe прeдстaвникa Kaтoличкe црквe, чиje сe хумaнитaрнo дjeлoвaњe у oвoм тужнoм пoвиjeснoм дoгaђajу игнoрирa или искривљуje – пoручиo je Moтoчић у свoм сaoпштeњу. Ненад ЈОВАНОВИЋ View full Странице
  20. Академик Љубиша Ракић рекао је данас да је током НАТО агресије на Републику Српску и СР Југославију употребљено осиромашеног уранијума у количини која би била довољна за конструкцију око 170 реплика нуклеарне бомбе бачене на Хирошиму. „Најчешће последице на здравље људи су поремећаји функције тироидне жлезде, малигна оболења, заливски и балкански синдром који је присутан код наших, али и западних војника који су учествовали у тим ратовима“, рекао је Ракић у Дому Војске Србије на промоцији књиге „Рани и одложени здравствени ефекти осиромашеног уранијума“, аутора доктора Светлане Жунић.Ракић, који је рецензент књиге, истакао је да су и аномалије плода све чешће и чешће.Он је навео да је употреба осиромашеног уранијума коришћеног у заливским ратовима и на Балкану довела до глобалне контаминације.Због ваздушног преношења честица након експлозија пројектила, додао је он, последице нису забележене само на подручјима где је употребљен, већ и на удаљености од више хиљада миља.Жунићева је казала да бомбардовање пројектилима који садрже осиромашени уранијум изазива глобалну контаминацију животне средине, што доводи до климатских промена које се манифестују температурним екстремима, пожарима и слично.Повећана фреквенција шумских пожара забележена је на територији Србије и околних земаља након бомбардовања Републике Српске и СР Југославије. Контаминација свих природних ресурса, укључујући ваздух, воду и биосферу, узрок је и контаминације популације и то најчешће путем удисања.Она је додала да честице осиромашеног уранијума у организам, осим удисања, доспевају и уносом контаминиране хране и воде и контаминацијом озлеђене коже.Жунићева је истакла да растући трендови малигних и немалигних обољења, како у Србији, тако и у Европи и свету дају подстицај за проучавање негативних последица војног коришћења осиромашеног уранијума.Свака студија, закључила је она, која се бави овим проблемом нема краја јер је штетни утицај осиромашеног уранијума трајан и може се мерити милијардама година. Извор: http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=104086&NATO-bombe-bacene-na-SRJ-i-Republiku-Srpsku-imale-uranijuma-kao-170-bombi-na-Hirosimu
  21. Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана 11. Септембар 2017 - 8:56 Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј позвао вернике да помогну жртвама урагана Харвија и Ирме „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: 'Идите с миром, грејте се, и наситите се’, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаков 2,14-17). С обзиром на разарајући ефекат урагана Харвија и Ирме, епископ Иринеј позива све свештенство, монаштво и вернике Епархије Источноамеричке, као и сви људи добре воље, да се присно моле Господу да оснажи оне који су погођени овим природним катастрофама и избави их од сваке опасности и невоље. Нека Он који је Живот и Васкрсење подари вечни покој онима који су изгубили животе и утеши њихову родбину и пријатеље. Ураган Харви је десетковао делове Тексаса и прети да опустоши суседне државе, узрокујући без преседана уништења и трауме, пропраћено губитком животā и имовине. Ураган Ирма се проширио Карибима, остављајући многе острвске народе без струје, водIOCC, International Orthodox Christian Charities,е и хране. Сада, услед тога, непримерена је крађа на све стране. Ураган Ирма напредује према Флориди, која се припрема за ову потенцијално катастрофалну пустош. На свима нама је не само да се молимо, него и да поделимо терет с нашом браћом и сестрама тиме што ћемо изражавати солидарност и забринутост и пружати неопходну помоћ. Као Епископ Источне Америке желим јавно изразити своју колективну захвалност православним Србима Мартинике који су образовали групу названу Мисија како би били у контакту са нашим верницима на острвима Сент Мартин, Сент Бартолеми и Гваделуп. Мисија је прикупила довољно хране и одеће како би помогла онима који су највише погођени на Сент Мартину и острву Гваделуп. Као православни хришћани сви смо позвани да се молимо да Бог оснажи оне којима предстоје разарања. Међутим, наше молитве треба да буду пропраћене опипљивом помоћи онима који су сада у великој невољи и потребама. Апелујемо на наше свештенство, монаштво и вернике да своје прилоге директно шаљу Међународној православној добротворној служби (IOCC, International Orthodox Christian Chariti IOCC, International Orthodox Christian Charities,es), агенцији под покровитељством Конференције канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, која ће указивати помоћ преко својих оперативних група свима који имају потребу. Свима свештеницима се препоручује да се телефоном обраћају IOCC бесплатно: 877.803.4622, како би помогли људима у невољи. Извор: Источноамеричка епархија (превод Информативне службе СПЦ) Bishop Irinej Calls Faithful to Pray and Support Victims of Hurricanes Harvey and Irma What does it profit, my brethren, if a man says he has faith but has not works? Can his faith save him? If a brother or sister is ill-clad and in lack of daily food, and one of you says to them, ‘Go in peace, be warmed and filled,’ without giving them the things needed for the body, what does it profit? So faith by itself, if it has no works, is dead (James 2:14-17). Responding to the devastating effects of Hurricanes Harvey and Irma, Bishop Irinej calls upon all clergy, monastics and faithful of the Diocese of Eastern America, and all people of good will to fervently pray the Lord strengthen those adversely affected by these natural disasters and to deliver them safely from harm and danger. May He who is the Life and Resurrection grant rest eternal to those who lost their lives and comfort their families and friends. Already Hurricane Harvey has decimated parts of Texas and continues to ravage neighboring states, causing unprecedented destruction and trauma, coupled with loss of life and livelihood. Hurricane Irma has torn through the Caribbean, leaving many island nations without electricity, water or food. Now in its wake, unprecedented burglary is rampant. Hurricane Irma is headed for Florida, which is preparing itself for this potentially catastrophic storm. We are all called not only to pray, but also to share in the burden of our brothers and sisters by expressing solidarity and concern, while offering care. As Bishop of Eastern America, I would like to publically express our collective appreciation to the Orthodox Serbs of Martinique who have formed a group called Mission in order to keep in contact with our faithful on the islands of St Martin, St Barthélemy and Guadeloupe. Mission has prepared a boatload of food and clothing to assist those most affected on St Martin and the Island of Guadeloupe. As Orthodox Christians we are all called to pray that God strengthens those in the path of devastation. Our prayers, however, should be accompanied by tangible aid to those now in dire distress and need. We ask our clergy, monastics and faithful to contribute their donations directly to IOCC, International Orthodox Christian Charities, an agency under the aegis of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America, and have offered the assistance of their emergency task force to anyone in need. All clergy are instructed to call IOCC toll free: 877.803.4622, to help those who are afflicted. Click to visit IOCC's online donation portal and support to those in need!
  22. Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана 11. Септембар 2017 - 8:56 Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј позвао вернике да помогну жртвама урагана Харвија и Ирме „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: 'Идите с миром, грејте се, и наситите се’, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаков 2,14-17). С обзиром на разарајући ефекат урагана Харвија и Ирме, епископ Иринеј позива све свештенство, монаштво и вернике Епархије Источноамеричке, као и сви људи добре воље, да се присно моле Господу да оснажи оне који су погођени овим природним катастрофама и избави их од сваке опасности и невоље. Нека Он који је Живот и Васкрсење подари вечни покој онима који су изгубили животе и утеши њихову родбину и пријатеље. Ураган Харви је десетковао делове Тексаса и прети да опустоши суседне државе, узрокујући без преседана уништења и трауме, пропраћено губитком животā и имовине. Ураган Ирма се проширио Карибима, остављајући многе острвске народе без струје, водIOCC, International Orthodox Christian Charities,е и хране. Сада, услед тога, непримерена је крађа на све стране. Ураган Ирма напредује према Флориди, која се припрема за ову потенцијално катастрофалну пустош. На свима нама је не само да се молимо, него и да поделимо терет с нашом браћом и сестрама тиме што ћемо изражавати солидарност и забринутост и пружати неопходну помоћ. Као Епископ Источне Америке желим јавно изразити своју колективну захвалност православним Србима Мартинике који су образовали групу названу Мисија како би били у контакту са нашим верницима на острвима Сент Мартин, Сент Бартолеми и Гваделуп. Мисија је прикупила довољно хране и одеће како би помогла онима који су највише погођени на Сент Мартину и острву Гваделуп. Као православни хришћани сви смо позвани да се молимо да Бог оснажи оне којима предстоје разарања. Међутим, наше молитве треба да буду пропраћене опипљивом помоћи онима који су сада у великој невољи и потребама. Апелујемо на наше свештенство, монаштво и вернике да своје прилоге директно шаљу Међународној православној добротворној служби (IOCC, International Orthodox Christian Chariti IOCC, International Orthodox Christian Charities,es), агенцији под покровитељством Конференције канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, која ће указивати помоћ преко својих оперативних група свима који имају потребу. Свима свештеницима се препоручује да се телефоном обраћају IOCC бесплатно: 877.803.4622, како би помогли људима у невољи. Извор: Источноамеричка епархија (превод Информативне службе СПЦ) Bishop Irinej Calls Faithful to Pray and Support Victims of Hurricanes Harvey and Irma What does it profit, my brethren, if a man says he has faith but has not works? Can his faith save him? If a brother or sister is ill-clad and in lack of daily food, and one of you says to them, ‘Go in peace, be warmed and filled,’ without giving them the things needed for the body, what does it profit? So faith by itself, if it has no works, is dead (James 2:14-17). Responding to the devastating effects of Hurricanes Harvey and Irma, Bishop Irinej calls upon all clergy, monastics and faithful of the Diocese of Eastern America, and all people of good will to fervently pray the Lord strengthen those adversely affected by these natural disasters and to deliver them safely from harm and danger. May He who is the Life and Resurrection grant rest eternal to those who lost their lives and comfort their families and friends. Already Hurricane Harvey has decimated parts of Texas and continues to ravage neighboring states, causing unprecedented destruction and trauma, coupled with loss of life and livelihood. Hurricane Irma has torn through the Caribbean, leaving many island nations without electricity, water or food. Now in its wake, unprecedented burglary is rampant. Hurricane Irma is headed for Florida, which is preparing itself for this potentially catastrophic storm. We are all called not only to pray, but also to share in the burden of our brothers and sisters by expressing solidarity and concern, while offering care. As Bishop of Eastern America, I would like to publically express our collective appreciation to the Orthodox Serbs of Martinique who have formed a group called Mission in order to keep in contact with our faithful on the islands of St Martin, St Barthélemy and Guadeloupe. Mission has prepared a boatload of food and clothing to assist those most affected on St Martin and the Island of Guadeloupe. As Orthodox Christians we are all called to pray that God strengthens those in the path of devastation. Our prayers, however, should be accompanied by tangible aid to those now in dire distress and need. We ask our clergy, monastics and faithful to contribute their donations directly to IOCC, International Orthodox Christian Charities, an agency under the aegis of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America, and have offered the assistance of their emergency task force to anyone in need. All clergy are instructed to call IOCC toll free: 877.803.4622, to help those who are afflicted. Click to visit IOCC's online donation portal and support to those in need! View full Странице
×
×
  • Create New...