Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српско'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Ово монументално дело је урађено на подстрек и под уредничким пером Његовог Преосвештенства епископап западноамеричког Максима (Васиљевића). Књига садржи 1.000 страница са преко 700 фотографија најважнијих историјских личности, цркава, парохија, манастира, фресака, икона и других уметничких предмета. Донети су стручни текстови истакнутих историчара, богослова, уметника и других водећих стручњака на пољу којим се баве. Сматра се да је то зацело књига коју ће поседовати свака српска правослвна кућа у Америци, а и други, несрби, који ће из ове књиге видети колико су Срби допринели јавном животу у САД, култури, уметности, цивилизацији, црквеном градитељству, издаваштву, науци, богословљу, привреди... Књига је приказана на заседању Епархијског савета Западноамеричке епархије 26. фебруара 2019. године. Извор: Српска Православна Црква
  2. Молим вас ако можете да пронађете или да се потрудите да издање ,,Заједница и другост'' буде доступно у електронском формату, да се може узети са интернета. Хвала унапред
  3. Мојсијевци сад имају своју плејлисту на јутјубу, и поставили су ово појање у више делова,одлично за праћење и учуње... Уживајте... Чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић поју мелодије из књиге Осмогласник - Старо српско црквено појање, едиција Богословски уџбеници, у издању Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 2011.
  4. Катавасија (грч. καταβασία – силазак) је песничка форма коју сачињава низ ирмоса чији је задатак да у тематском смислу везују тропаре канона са библијским песмама. Ирмос, тачније његов творац – химнограф – то постиже тако што новозаветни догађај који се празнује настоји да доведе у везу са садржајем библијске песме. На тај начин ирмос служи као образац тропарима који следе, и по напеву и по ритму. Прва од девет песама је химна благодарности коју су појали Мојсије и синови Израиљеви после пролаза кроз Црвено море (2 Мој 15, 1-10). Друга се заснива на Мојсијевој песми пред његову смрт (5 Мој 32, 1-43). Трећа песма је радосна химна пророчице Ане, мајке пророка Самуила (1 Сам 2, 1-10). Четврту песму представља молитва пророка Авакума који је предвидео долазак Господа на свет (Авак 3, 1-13). Пета песма је молитва пророка Исаије и његова радост због доласка Спаситеља на свет (Ис 26, 9-19). Шеста песма је молитва пророка Јоне у утроби кита (Јона 2, 3-10). Седма и осма песма су молитве пуне наде, химна три младића који су чудом остали неповређени у пећи (Дан 3, 26-45; 52-90). Девета је песма хвале Пресвете Богородице (Лк 1, 46-55). Иако се говори о девет песама, у пракси се, међутим, пева осам, с обзиром на то да се друга песма изоставља (осим током Великог поста) због свог тужног и укорног садржаја која као таква не одговара новозаветној радости. На велике празнике катавасија се састоји из понављања почетног ирмоса, док на мање празнике (у ту групу спада и недеља) катавасију чине ирмоси другог сродног или блиског празника. На посведневним јутрењима узимају се само 3, 6, 8, и 9. ирмос последњег канона. Катавасије су сврстане у три групе: минејске, триодске и пентикостарске. Помињу се у најстаријим рукописима Јерусалимског типика. Пропис о певању катавасија током црквене године прописан је Типиком. Катавасија је певана од стране два хора (две певнице), који би силазили с певница до средине храма где су се сусретали да би заједно отпојали закључни ирмос. Отуда, вероватно, долази и сам назив песме (катавасија-силазак). Зборник катавасија српског црквеног појања начињен је за потребе учиника и студената наших богословских училишта, али и свих оних који настоје да тачно науче црквно појање. Приликом нотирања катавасија ослањао сам се на писане и усмене изворе. Постојећи нотни записи катавасија Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Ненадa Барачког, Бранка Цвејића и Стефана Ластавице, консултовани су у значајној мери. Међутим, изузев Сретењске, по запису Стевана Мокрањца, ниједна друга катавасија из пера поменутих мелографа није дословно уврштена у овај зборник. Занимљиво је да се код мелографа ретко срећу записи триодских катавасија. То је вероватно зато што се поједини ирмоси ових катавасија често певају на свакодневним јутрењима чиме се отвара питање јесу ли ове катавасије уопште сматране утврђеним песмама. Усмени извор имао сам у појању блаженопочившег патријарха српског Павла и епископа шумадијског Саве. Српског првојерарха сам дуги низ година слушао за певницом и од њега учио црквене напеве, као и од архимандрита оца Јована Радосављевића, дугогодишњег наставника црквеног појања у Призренској богословији, који је и сам учио црквено појање од патријарха Павла. С друге стране, аудио снимци појања владике Саве у значајној мери су допринели обликовању овог рукописа катавасија. Практично знање које су ова двојица знаменитих српских архијереја имали из области црквеног појања, као и њихово поимање литургијске музике у свези с химнографијом, сврстава их међу најзначајније представнике богослужбеног појања друге половине 20. века у нас. У прилог томе, навешћу пример седме песме Васкршње катавасије – на исти начин записане од стране свих мелографа – чији је мело-поетски однос патријарх Павле делимично редефинисао у складу са сопственим уверењем да химнографске садржаје појац треба да тумачи словесно, са разумевањем, а никако према некритичком аутоматизму. Наиме, док су записивачи забележили-Отроци от пешчи избавивиј бив человјек // страждет јако смертен (мелодијска станка је, дакле, након речи человјек), дотле је патријарх појао-Отроци от пешчи избавивиј // бив человјек страждет јако смертен (мелодијска станка је након речи избавивиј). Сматрао је да такво мелодијско разграничење више одговара смислу текста који казује да Онај који је избавио младиће из пећи // постаде човек, пострада као смртник… Овај приручник, дакле, представља својеврсну синтезу ранијих нотних записа црквеног појања и актуелне појачке праксе. То је интегрални нотни зборник свих деветнаест катавасија који до сада није сачињен, и чији је изостанак, до извесне мере, оптерећивао процес наставе црквеног појања. Мој циљ био је да, на основу сопственог музичко-појачког и педагошког искуства у настави црквеног појања, начиним селекцију најбољих мелодијских мотива, ритмова и акцената у оквиру већ утврђених мело-поетских целина, тј. образаца. У том смислу, мелодијско-ритмичка проширења красе многе завршне (каденцирајуће) обрасце које су српски појци у прошлости знали, а данашњи тек треба да науче. Највећи изазов при бележењу катавасија представљао је избор конкретног мелодијског обрасца у ситуацији када постоје две или више варијанти, или када мелографске записе негира актуелна појачка пракса. Сматрао сам да би навођењем различитих варијанти у фуснотама били задовољени они појци или њихови наставници који песме препознају на основу другачијег редоследа образаца. Испод мелодијског записа потписан је црквенословески језик стандардним правописом. Што се акцентовања тиче, оно је у највећој мери сагласно са старијим, рускословенским начином произношења богослужбеног језика. Одступања су била нужна тамо где то мелодија није дозвољавала, било да се формирала или еволуирала у складу са српским начином акцентовања. За разлику од постојећих нотних зборника српског црквеног појања, овај садржи новину која се тиче тоналности. Мокрањчев тонални концепт, заснован на нотирању свих гласова Осмогласника на тону еф (еф-дур, еф-мол, еф-молдур), потоњи мелографи су прихватили као стандардни. У овом зборнику је то измењено јер је извесно да се у појединим гласовима сачувала модална структура и да није могуће гласове српског Осмогласника свести искључиво на дур-мол тонални систем. С обзиром на то, први глас, који има одлике византијског првог гласа, односно дорске лествице, записан је тако да му је основни тон де (ре). Аналогија постоји и у случају петога гласа чији је основни тон а (ла). Упркос томе, треба знати да се у српској појачкој пракси интонација не доводи у везу с апсолутним висинама и да је у вези с тим Мокрањац изнео рационалан став када је у Предговору свог Осмогласника написао да сваки појац узима интонацију према природи свога гласа. Због лакшег усавајања и разумевања модално-тоналног принципа, тик изнад нотног текста назначен је пратећи, тј. лежећи тон (исон) солмизационим слоговима. Он је неретко статичан, али у појединим гласовима је покретан, у складу с кретањем мелодије, односно променом тонског центра. Назнаке за пратећи глас дате су само у првој и деветој песми, чиме сам сугерисао да се ради о препоруци. У исто време, овим сам желео да дам до знања нашим појцима који су – како нам саопштавају извори – у прошлости и „секундирали“ (пратили главног појца), да пратња не треба да буде у терцама или другим интервалима изнад мелодије, већ једино на основном тону испод мелодије. По томе се једногласно појање (које, додуше, са лежећим тоном чини латенти двоглас), разликује од вишегласног – две праксе које не треба мешати. Разуме се, све то требало би да обезбеди унапређена настава црквеног појања, заснована на учењу солфеђа, односно на музичком описмењавању. Катавасије се певају антифонским, тј. тропарским напевом (у византијској појачкој терминологији под обједињеним термином ирмолошки). Спецификум представља напев којим се певају једино ирмоси и катавасије у оквиру осмог гласа, којег су Барачки и Цвејић управо због тога назвали катавасијским напевом. Заступљени су сви гласови, изузев седмог. Темпо извођења песама у овом зборнику није назначен, али треба имати у виду да се девет песама катавасија, особито празничних, пева свечанијим темпом и тоном. Аудио снимак катавасија којим је допуњена ова публикација дидактичког је карактера и није начињен у сврху јавног емитовања, већ искључиво као помоћно средство у настави црквеног појања1. Зборник, такође, садржи превод свих катавасија на српски језик, као и поглавље „Кад се поје која катавасија?“ преузето из 18. главе Великог типика протојереја Василија Николајевића. Иако катавасије имају статус утврђених песама (чије ауторство се не може доказати, а у неким случајевима ни разумети параметри на основу којих је „утврђен“ њихов мело-поетски размер), то не значи да овај рукопис има догматске претензије. Жеља је приређивача да ученици и студенти из њега стичу основна знања, а касније их могу – како је говорио патријарх Павле – у личном појању донекле и кориговати: ублажити (руске) акценте, додати, односно, скратити украсне тонове, или уместо дужих певати краће завршетке, како је сугерисано у фуснотама. Неопходно је, међутим, стати на пут раширеној пракси произвољног кројења катавасија, чему би требало да допринесе појава овог појачког приручника. Свестан сам да ће зборник катавасија српског црквеног појања, први такве врсте, бити различито вреднован. Стилски гледано, рукопис донекле има одлике старинског појања који ће данашњим генерацијама појаца, навикнутим на бржа богослужења са све већом употребом савременог српског језика, можда деловати архаично. Управо таквим појачким наративом настојао сам да начиним макар симболичну везу између генерација српских појаца из прошлости, који су оставили видног трага на пољу литургијског појања, и наших данашњих појаца. У том односу ови други (ако су ревносни) пројављују се као поуздана и чврста карика у ланцу преношења црквене и културне традиције чији континуитет неће бити доведен у питање. За црквене појце било које епохе је, међутим, изнад свега најважнијa свест да се својим трудом „као живо камење зидају у дом духовни, свештенство свето, да би приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Пт 2, 5). Издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве приредио: др Предраг Ђоковић; рецензент: академик Димитрије Стефановић; нотографија: протођакон Драгиша Ђокић, стр. 158, Београд 2018. Извор: Српска Православна Црква
  5. Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав БоканФестивал хришћанске културе Зајечар 201829. септембар 2018. године епархија тимочка
  6. Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав БоканФестивал хришћанске културе Зајечар 201829. септембар 2018. године епархија тимочка View full Странице
  7. Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика
  8. У службеној употреби латинице неће бити и не треба да је буде Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика View full Странице
  9. Učesnik "Parova" dobio panični napad! Pokušao da pobegne preko krova, tvrdeći da ga opsedaju demoni! Posle svega dva dana Milorad Simić, poznatiji kao Seksi Rok, shvatio je da će u rijalitiju “Parovi” za njega biti mnogo posla. Zaljubio se u Voljenku Ilić, damu koja je žarila I palila devedesetih i bila ljubimica žestokih momaka, ljubavnica vlasnika kazina u centru Beograda. - Mislim da su ušli demoni u mene, imao sam pet žena, osećam da će me naterati da se oženim šesti put. Moram da idem u manastir po blagoslov za ovaj korak - rekao je Seksi i skočio je na krov i uputio se u manastir! Skočili su radnici obezbeđenja, učesnici, ali gorštaka nisu mogli da zaustave. - Moram po blagoslov, do oca Joila. Ja jesam drvoseča, ali znam šta je pošteno". vikao je sa krova Roki. - Voljenka mi se dopala, nije ona kriva, ali ne smem da budem sa njom u krevetu, dok se to ne odobri. Sedam meseci nisam bio sa ženom. Oprostio sam svim ženama koje su me prevarile, šta ću. Imam petoro dece. Kod kuće sam ostavio oca, on je bolestan, sestra će doći da ga obiđe… - rekao je on. Simić je dugo bio na krovu, dok mu se nije obratila produkcija, sa molbom:" Seksi, večeras ulazi takmičar, oko kojeg nam je potrebna tvoja pomoć. Zaposednut je demonima. Pomozi i idi u manastir". U međuvremenu je u studio stigao bivši takmičar Marko Perović, tvrdeći da donosi blagoslov duhovnika kojeg poštuje Seksi Rok. Sve se promenilo kad je ušla Ružica Veljković. Seksi Rok je prihvatio da mu Ružica Veljković bude pomoćnik u stvaranju balansa energije u sedmoj sezoni “Parovi”. Kurir.rs Извор
  10. Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној и Јужној Америци 1814-2019 (The Serbian Christian Heritage of America: The Historical, Spiritual and Cultural Presence of the Serbian Diaspora in North and South America 1814-2019) – монографија на енглеском у поводу јубилеја 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве. Српско хришћанско наслеђе Америке је монографија на 1000 страна, у пуном колору, у тврдом повезу, са преко 900 колор репродукција најзначајнијих историјских личности, цркава, манастира, фресака, икона и других уметничких и историјских предмета. Садржи текстове истакнутих историчара, теолога, уметника и других писаца. У научном, културном, уметничком и историјском погледу, уз обиље непобитних историјских чињеница и богати илустративни материјал, ова монографија документује историјски и духовни идентитет српског народа у Америци и служи као знамење свима нама и свим будућим генерацијама Срба и Српкиња да, упркос свим историјским искушењима, осигурају трајање свог наслеђа. На основу расположивог материјала из архивске грађе приказан је живот и рад српских православних епархија, црквено-школских општина, парохија о других организација у Америци и Канади. Наши исељеници у Америци и Канади сачували су хришћанску веру и свест да припадају српском народу захваљујући својој Цркви. Оснивањем парохија на најлепши начин су овенчали саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Срби су подизали цркве и школе, покретали месечне листове, организовали хорове и женске добротворне организације, отварали своја гробља и сејали своје кости на пространствима Америке и Канаде. Посебну вредност књиге The Serbian Christian Heritage of America чини њена добра композиција прилагођена стандардима западне, првенствено англосаксонске публике, чиме је представљено живо сведочанство о истрајном настојању Српске Првославне Цркве да створи изузетну духовну и материјалну културу и сачува хришћанско наслеђе Америке. У том смислу препоручујемо да монографију Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној Америци 1814-2019” подржите путем спонзорства или наручивањем. PRE-ORDER Online at our Sebastian Press Bookstore by clicking here. Извор: Српска Православна Црква
  11. Српски исељеници у Америци и Канади сачували су хришћанску веру и свест да припадају српском народу захваљујући својој Цркви. Оснивањем парохија на најлепши начин су овенчали саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној и Јужној Америци 1814-2019 (The Serbian Christian Heritage of America: The Historical, Spiritual and Cultural Presence of the Serbian Diaspora in North and South America 1814-2019) – монографија на енглеском у поводу јубилеја 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве. Српско хришћанско наслеђе Америке је монографија на 1000 страна, у пуном колору, у тврдом повезу, са преко 900 колор репродукција најзначајнијих историјских личности, цркава, манастира, фресака, икона и других уметничких и историјских предмета. Садржи текстове истакнутих историчара, теолога, уметника и других писаца. У научном, културном, уметничком и историјском погледу, уз обиље непобитних историјских чињеница и богати илустративни материјал, ова монографија документује историјски и духовни идентитет српског народа у Америци и служи као знамење свима нама и свим будућим генерацијама Срба и Српкиња да, упркос свим историјским искушењима, осигурају трајање свог наслеђа. На основу расположивог материјала из архивске грађе приказан је живот и рад српских православних епархија, црквено-школских општина, парохија о других организација у Америци и Канади. Наши исељеници у Америци и Канади сачували су хришћанску веру и свест да припадају српском народу захваљујући својој Цркви. Оснивањем парохија на најлепши начин су овенчали саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Срби су подизали цркве и школе, покретали месечне листове, организовали хорове и женске добротворне организације, отварали своја гробља и сејали своје кости на пространствима Америке и Канаде. Посебну вредност књиге The Serbian Christian Heritage of America чини њена добра композиција прилагођена стандардима западне, првенствено англосаксонске публике, чиме је представљено живо сведочанство о истрајном настојању Српске Првославне Цркве да створи изузетну духовну и материјалну културу и сачува хришћанско наслеђе Америке. У том смислу препоручујемо да монографију Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној Америци 1814-2019” подржите путем спонзорства или наручивањем. PRE-ORDER Online at our Sebastian Press Bookstore by clicking here. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Српско војничко гробље у Мензел Бургиби у Тунису, где почива 1.200 војника, прошле године је потпуно обновљено. После деценија небриге, Србија је издвојила средства, па су беле сабље части замениле крстове. У години када се обележава век од завршетка Великог рата, српско војничка гробље и спомен-костурница, достојни су ратника који у њима почивају. Двадесетак километара од града-луке Бизерте у Тунису је Мензел Бургиба, насеље на периферији града где је међународно војничко и хришћанско гробље. Гробље је у веома лошем стању. Гробови су порушени, надгробне плоче попуцале, зарасле у траву... Али, при дну гробља блиста обновљени споменик са куполом и натпис "Французима и Србима умрлим за отаџбину". Недалеко је Српско војничко гробље – сређено и очишћено. Сабље од ливеног гвожђа, пободене у земљу у савршеном су реду. На сваком је плочица, име, грб, јединица, ловоров венац. "Преко 1.200 српских војника је сахрањено на војничком гробљу у Мензел Бургиби. За њих 800 зна се тачно место, име и датум рођења. Међутим, остали су сахрањени као незнани војници", каже туристички водич Томислав Штулић. Гробље одржава Ваурдија, која је сада у осмој деценији. У преводу са арапског на српски језик њено име значи Ружа. Живи у кући поред гробља и после мужевљеве смрти, са сином и унуком, брине о српском гробљу. Све који су дошли заједно са екипом РТС-а је пољубила. "Срећна сам што сте дошли. Ви сте моја родбина. Овде су сахрањени ваши. Ми смо једно. Ја бринем о вашим прецима. Недавно је издата књига о српским војницима који су овде сахрањени. И ја сам у њој", каже Ваурдија. Од 1915. до 1917. године више од 60.000 српских бораца је стигло на обале севера Африке, тако да је и ту део српске историје. Опорављали су се и лечили од последица рањавања, глади и тифуса после преласка Албаније. Лека, нажалост, није било за више од 3.000 бораца. Њихове вечне куће су "тамо далеко" у Египту, Алжиру, Мароку и Тунису. Око 10.000 српских војника стигло је после преласка Албаније 1915. године у Бизерту. Тада су саграђене и дрвене бараке. Наредних неколико година овде им је била друга кућа. То је још један доказ нераскидивог пријатељства између Туниса и Србије.
  13. За све који нису имали прилике да виде ову величанствену изложбу Телевизија Храм је припремила специјални ТВ филм. Погледајте и прочитајте каталог: 2017SrpskoNasledjeKiM.pdf View full Странице
  14. Српско коло је данас, 7. децембра 2017. проглашено за нематеријалну културну баштину човечанства – потврдила је за Слово љубве гђа Весна Душковић, музејски саветник у Етнографском музеју. Одлука да се српско коло упише на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа донета је данас на 12. заседању Међународног комитета у Чеџу, у Јужној Кореји, a о процедури до ове одлуке која траје чак две године и о значају препознавања кола, поред Славе која је уписана 2014. на Унескову листу, као вредности у баштини света, у наставку говори гђа Весна Душковић. На основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе у децембру 2015. године започета је процедура за упис традиционалне народне игре коло (која је у Национални регистар уписана у јуну 2012, под називом коло у три, коло у шест) на Репрезентативну листу нематеријалног култруног наслеђа човечанства. Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, припремио је у складу са постављеним стандардима у погледу садржаја и техничких карактеристика, номинацијски досије. који је у марту 2016. године Министарство културе упутило у процедуру усвајања. Досије је припрмељен у сарадњи са предлагачима елемента за Унескову листу, Факултетом музичке уметности; Ансамблом традиционалних игара „Коло“ и Центром за истраживање и очување традиционалних игара Србије (ЦИОТИС-ом). Израда номинацијског досијеа остварена је уз учешће појединаца, локалних заједница, институција, невладиних организација, стручних удружења, који су кроз прикупљање и потписивање писама сагласности, обезбеђивање видео или фото документације, активно допринели изради номинацијског досијеа. Учешће локалних самоуправа, образовних и институција културе, туристичких и невладиних организација, културно-уметничких друштава и великог броја појединаца, у изради номинације су показатељи заинтересованости различитих сегмената друштва, стручне и шире јавности, за очување и преношење елемента, али и потребе актера укључених у процес очувања овог елемента за постизањем његове шире, међународне видљивости. Велики број формалних и неформалних едукативних програма који се организују у институцијама културе, бројне манифестације на којима се коло изводи као део званчних тaкмичарских и ревијалних програма у којима учествују културно-уметничка друштва, или као спонтана активност окупљених учесика, (као што су сабори у Гучи, Тополи…), извођење кола на приватним прославама (свадбе, рођења, крштења, прославе пунолетства, матура…) сведоче о активном присуству кола у различитим сферама живота у Србији данас, што је један од важних критеријума које је потребно испунити за упис на Унескову листу. За препознавање значаја кола у друштву, као и за његово вредновање као дела живе играчке праксе у Србији, од посебног значаја је чињеница да је учење основних елемената игре део формалног система образовања. Едукација о колу је укључена у програме музичког и физичког васпитања за основне и средње школе, а врло често је присутна и у вртићима. На нивоу високог образовања оно је предмет проучавања, не само образових и научних институција које се баве изучавањем традиционалних народних играчких и музичких форми, већ и у оних институција које образује будуће стручњаке за рад у школама и рад са младима. Ипак, преношење у оквиру породице, на приватним окупаљањима и кроз вршњачку едукацију је доминантан начин прношења елемента. Као део породничних и приватних окупљања, извођење кола је заједничка активност, у којој учествују сви чланови домаћинства, од најмлађих до најстаријих, те се знања и вештина играња кола преносе кроз непосредно учествовање, у оквиру породице, сродника, заједнице, међу вршњацима идт. Коло је најраспострањенија игра на територији целе Србије, а поред српског православног становништва, које га сматра обележјем националног идентитета, изводе га и друге етничке и конфесионалне заједнице. Изводе га ланчано повезани играчи, уз музичку пратњу, коју играчи прате изводећи различите врсте корака. Основни образац корака се изводи кроз кретање у десно, играње у месту, а потом, кретање у лево и играње у месту, уз континуирано поцупкивање коленим. Играње у колу је неизоставни део свих окупљања, приватних и јавних прослава, а изводе га припадници свих друштвених, професионалних и старосних група, у сеоским и градским срединама. Упис елемента на Унескову листу значајан је, не само због тога што ће овај сегмент нематеријалног културног наслеђа постати међународно видљивији, већ и због тога што ће различите заједнице јасније увидети да деле заједничко наслеђе, подстаћи их да у већој мери комуницирају и буду спремне да учествују у заједничким активностим, програмима и пројектима за очување и преношење елемента. Такође, упис елемента његовим носиоцима, а нарочито младим људима, омогуаћва да схвате важност сопствене традиције и да се посвете очувању елемента и сопственог нематеријалног културног наслеђа. Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  15. Српско коло је данас, 7. децембра 2017. проглашено за нематеријалну културну баштину човечанства – потврдила је за Слово љубве гђа Весна Душковић, музејски саветник у Етнографском музеју. Одлука да се српско коло упише на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа донета је данас на 12. заседању Међународног комитета у Чеџу, у Јужној Кореји, a о процедури до ове одлуке која траје чак две године и о значају препознавања кола, поред Славе која је уписана 2014. на Унескову листу, као вредности у баштини света, у наставку говори гђа Весна Душковић. На основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе у децембру 2015. године започета је процедура за упис традиционалне народне игре коло (која је у Национални регистар уписана у јуну 2012, под називом коло у три, коло у шест) на Репрезентативну листу нематеријалног култруног наслеђа човечанства. Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, припремио је у складу са постављеним стандардима у погледу садржаја и техничких карактеристика, номинацијски досије. који је у марту 2016. године Министарство културе упутило у процедуру усвајања. Досије је припрмељен у сарадњи са предлагачима елемента за Унескову листу, Факултетом музичке уметности; Ансамблом традиционалних игара „Коло“ и Центром за истраживање и очување традиционалних игара Србије (ЦИОТИС-ом). Израда номинацијског досијеа остварена је уз учешће појединаца, локалних заједница, институција, невладиних организација, стручних удружења, који су кроз прикупљање и потписивање писама сагласности, обезбеђивање видео или фото документације, активно допринели изради номинацијског досијеа. Учешће локалних самоуправа, образовних и институција културе, туристичких и невладиних организација, културно-уметничких друштава и великог броја појединаца, у изради номинације су показатељи заинтересованости различитих сегмената друштва, стручне и шире јавности, за очување и преношење елемента, али и потребе актера укључених у процес очувања овог елемента за постизањем његове шире, међународне видљивости. Велики број формалних и неформалних едукативних програма који се организују у институцијама културе, бројне манифестације на којима се коло изводи као део званчних тaкмичарских и ревијалних програма у којима учествују културно-уметничка друштва, или као спонтана активност окупљених учесика, (као што су сабори у Гучи, Тополи…), извођење кола на приватним прославама (свадбе, рођења, крштења, прославе пунолетства, матура…) сведоче о активном присуству кола у различитим сферама живота у Србији данас, што је један од важних критеријума које је потребно испунити за упис на Унескову листу. За препознавање значаја кола у друштву, као и за његово вредновање као дела живе играчке праксе у Србији, од посебног значаја је чињеница да је учење основних елемената игре део формалног система образовања. Едукација о колу је укључена у програме музичког и физичког васпитања за основне и средње школе, а врло често је присутна и у вртићима. На нивоу високог образовања оно је предмет проучавања, не само образових и научних институција које се баве изучавањем традиционалних народних играчких и музичких форми, већ и у оних институција које образује будуће стручњаке за рад у школама и рад са младима. Ипак, преношење у оквиру породице, на приватним окупаљањима и кроз вршњачку едукацију је доминантан начин прношења елемента. Као део породничних и приватних окупљања, извођење кола је заједничка активност, у којој учествују сви чланови домаћинства, од најмлађих до најстаријих, те се знања и вештина играња кола преносе кроз непосредно учествовање, у оквиру породице, сродника, заједнице, међу вршњацима идт. Коло је најраспострањенија игра на територији целе Србије, а поред српског православног становништва, које га сматра обележјем националног идентитета, изводе га и друге етничке и конфесионалне заједнице. Изводе га ланчано повезани играчи, уз музичку пратњу, коју играчи прате изводећи различите врсте корака. Основни образац корака се изводи кроз кретање у десно, играње у месту, а потом, кретање у лево и играње у месту, уз континуирано поцупкивање коленим. Играње у колу је неизоставни део свих окупљања, приватних и јавних прослава, а изводе га припадници свих друштвених, професионалних и старосних група, у сеоским и градским срединама. Упис елемента на Унескову листу значајан је, не само због тога што ће овај сегмент нематеријалног културног наслеђа постати међународно видљивији, већ и због тога што ће различите заједнице јасније увидети да деле заједничко наслеђе, подстаћи их да у већој мери комуницирају и буду спремне да учествују у заједничким активностим, програмима и пројектима за очување и преношење елемента. Такође, упис елемента његовим носиоцима, а нарочито младим људима, омогуаћва да схвате важност сопствене традиције и да се посвете очувању елемента и сопственог нематеријалног културног наслеђа. Извор: Радио Слово љубве Преузимање View full Странице
  16. Организатор: Галерија Српске академије наука и уметности Народни музеј у Београду и Музеј Српске православне цркве 27. септембар - 12. новембар 2017. СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Има част да Вас позове на свечано отварање изложбе СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ Аутори: дописни члан САНУ Миодраг Марковић и проф. др Драган Војводић Свечана сала САНУ Кнезa Михаила 35, други спрат Среда, 27. септембар, у 19 сати Мултимедијална изложба СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ саздана је из две, вишеструко проблемски повезане основне тематске целине. Прва целина има првенствено задатак да одабраним оригиналним делима и различитим репродукцијама представи особен културни идентитет српског уметничког и духовног наслеђа на Косову и Метохији од 12. до 20. века, произашао из ширих развојних токова наше старе уметности, као одговор на потребе државе и цркве. У том контексту нарочита пажња биће посвећена прегнућу српских ктитора и приложника у стварању и идентитетском профилисању те баштине. Друга изложбена целина намењена је указивању на сталну угроженост и уништавање тог наслеђа, управо због његове јасне идентитетске одређености као нарочитог квалитета. Документовано ће бити представљени дуга историја уништавања и различити облици угрожавања српског уметничког наслеђа на Косову и Метохији, све до данашњих дана. Планирано је да на поменутој изложби, као претежан део експонaта, буду изложени уметнички предмети из збирки Народног музеја у Београду, Музеја примењене уметности, Галерије фресака, Архива САНУ и Музеја СПЦ. У току припреме изложбе врши се темељна конзерваторско-рестаураторска обрада и заштита угрожених икона и богослужбених предмета. С обзиром на лоше стање појединих изузетно значајних уметничких дела, њихова конзервација представља суштински део пројекта. Поводом изложбе у припреми су три пратеће публикације – каталог изложбе и зборник радова (обе на српском и на енглеском језику) и Црква Светог Ђорђа у Речанима код Суве Реке. Цртежи фресака и архитектуре (научна грађа о храму из 14. века, срушеном до темеља 1999).
  17. Извор:https://www.sanu.ac.rs/GalerijaSANU/GalerijaSANU.aspx?arg=288, Организатор: Галерија Српске академије наука и уметности Народни музеј у Београду и Музеј Српске православне цркве 27. септембар - 12. новембар 2017. СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Има част да Вас позове на свечано отварање изложбе СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ Аутори: дописни члан САНУ Миодраг Марковић и проф. др Драган Војводић Свечана сала САНУ Кнезa Михаила 35, други спрат Среда, 27. септембар, у 19 сати Мултимедијална изложба СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ саздана је из две, вишеструко проблемски повезане основне тематске целине. Прва целина има првенствено задатак да одабраним оригиналним делима и различитим репродукцијама представи особен културни идентитет српског уметничког и духовног наслеђа на Косову и Метохији од 12. до 20. века, произашао из ширих развојних токова наше старе уметности, као одговор на потребе државе и цркве. У том контексту нарочита пажња биће посвећена прегнућу српских ктитора и приложника у стварању и идентитетском профилисању те баштине. Друга изложбена целина намењена је указивању на сталну угроженост и уништавање тог наслеђа, управо због његове јасне идентитетске одређености као нарочитог квалитета. Документовано ће бити представљени дуга историја уништавања и различити облици угрожавања српског уметничког наслеђа на Косову и Метохији, све до данашњих дана. Планирано је да на поменутој изложби, као претежан део експонaта, буду изложени уметнички предмети из збирки Народног музеја у Београду, Музеја примењене уметности, Галерије фресака, Архива САНУ и Музеја СПЦ. У току припреме изложбе врши се темељна конзерваторско-рестаураторска обрада и заштита угрожених икона и богослужбених предмета. С обзиром на лоше стање појединих изузетно значајних уметничких дела, њихова конзервација представља суштински део пројекта. Поводом изложбе у припреми су три пратеће публикације – каталог изложбе и зборник радова (обе на српском и на енглеском језику) и Црква Светог Ђорђа у Речанима код Суве Реке. Цртежи фресака и архитектуре (научна грађа о храму из 14. века, срушеном до темеља 1999). View full Странице
  18. мр Златомир Грујић Увод Српско ваздухопловства створено је у Првом балканском рату, крајем 1912. године,[1] и било је тактичког значаја. Тада је свега 15 држава имало ваздухопловне снаге. Борбено крштење имало је у операцијама са братском црногорском војском код Скадра марта 1913. године. У првој години светског рата Српско ваздухопловство је имало: Аеропланско одељење са четири авиона и Балонско одељење са два балона. Коришћено је за углавном за извиђање. Иако скромно по снази и учинцима, дејствујући у условима апсолутне превласти непријатеља у ваздуху допринело је величанственим победама на Церу и Колубари. Крајем 1914. године, приступило се уз помоћ савезника јачању српског ваздухопловства. На школовање у Француску је упућена друга класа пилота. Француска влада је послала у Србију марта 1915. године једну ескадрилу. Та ескадрила обезбеђивала је фронт од Смедерева до Лознице, а Српска Аеропланска ескадра фронт од Смедерева до Голупца.[2] Задаци ваздухопловства су били: извиђање ваздуха; дејство по аустроугарским речним ратним бродовима; борба за превласт у ваздушном простору; бомбардовање непријатељевих објеката и трупа. Српска Аеропланска ескадра добила је априла 1915. године први наоружани авион. У лето 1915. године је радила прва пилотска школа. Предузете су мере на изградњи система протвваздушне одбране. Оспособљена су оруђа и посаде за гађање циљева у ваздуху, успостављен је систем ваздушног осматрања и јављања, са сталним осматрачким станицама на 12 места.[3] У офанзиви Мекензенове армије на Србију у јесен 1915, аустроугарско и немачко ваздухопловство са око 100 борбених авиона, остварило је потпуну превласт у ваздуху. Пред налетом снажне аустро-немачке офанзиве, остављена од савезника, без муниције, хране, одеће и обуће, Српска војска организовано се извлачила према југу. Заједно са војском и народом повлачиле су се и ваздухопловне јединице. Током повлачења Српске војске преко Албаније француска ескадрила је наставила извиђање за потребе Врховне команде дајући извештаје који су тада били јако важни због брзог померања јединица, слабих веза и нејасних намера непријатеља. Са летилишта код Косовске Митровице 12. новембра извршени су последњи летови француске ескадриле. Српски пилоти су наставили и даље да лете.[4] Преосталих пет авиона је коришћено за одржавање везе између Скадра и Драча и Елбасана. Ова својеврсна ратна линија ваздушног саобраћаја проширена је и према Тирани, и одржавана је до 24. децембра 1915. године. Летачи и земаљско особље су преко Рожаја, Андријевице и Подгорице стигли у Скадар 19. децембра. Последњи лет је извршен 23. јануара 1916. године, када је због дотрајалости уништен и последњи авион.[5] Балонско одељење се повлачило до Пећи, где је уништило и делом закопало сав материјал, а затим је расформирано и љуство упућено у састав једног пешадијског пука. Људство српске Ваздухопловне команде прешло је на Крф без губитака, али и без авиона и балона, са мало опреме. Логор српских ваздухопловаца је постављен 3 км од града Крфа, код моста на реци Потамусу. Недалеко одатле, код места Лефкимо био је мали аеродром. На Крфу је извршена прва реорганизација ваздухопловства. Укинуто је Аеропланско одељење, Балонско одељење, Водонична централа, Нишка и Пиротска станица голубије поште. Формирана је Аеропланска ескадра. Командант је био мајор Коста Милетић, а после њега једно време капетан Јован Југовић, а потом и све до пробоја Солунског фронта и ослобођења потпуковник извиђач Петар Мирковић. У саставу Аеропланске ескадре био је и Аероплански депо. Нешто касније при Аеропланском депоу формирана је радионица. На дан формирања Аеропланска ескадра имала је 132, а Аероплански депо 122 човека.[6] Марта 1916. године у Француску је отпутовала трећа класа пилота,[7] 10 официра и 10 подофицира. Касније им се прикључило 10 подофицира који су школовани за авио-механичаре. Они су се по завршетку школовања септембра месеца вратили у Солун, где су распоређени по ескадрилама. У априлу је изабрано 20 официра за ваздухопловне извиђаче.[8] Ова класа је почетком августа завршила обуку и распоређена по ескадрилама.[9] Јануара 1916. године Српска влада је склопила уговор са Француском да опреми Српску војску са пет авијацијских ескадрила и пратећим јединицама. Одлука је реализована кад се српска војска пребацила са Крфа на положаје код Солуна, маја 1916. године. Јединице Аеропланске ескадре су стигле у рејон Солуна 9. маја. Ту су се већ налазили српски пилоти из друге класе.[10] Доласком на Солунски фронт, српско ваздухопловство је укључено у организацију савезничког ваздухопловства која је успостављена крајем 1915. и проширена почетком 1916. године. Аеропланска ескадра Српске војске је базирала у Микри, а касније је премештена ближе Солуну, где се налазила главна база ваздухопловства француске источне војске. Ту је провођена обука прве класе ваздухопловних извиђача, а механичари и остали технички састав укључни су у радионице за склапање и поправку авиона и авионских мотора. Тридесетог маја 1916. године је формирана "Авијатика француске источне војске" са седам ескадрила; и "Авијатика српске војске", или "Српска авијатика" са штабом и пет ескадрила. По једна ескадрила била је намењена за подршку сваке од три српске армије, а две су биле директно потчињене Врховној команди Српске војске. Уместо застарелих авиона уведени бољи извиђачки авиони и бомбардери. Француска авијатика Источне војске имала је 42 авиона. Српска авијатика имала је 30 авиона. У то време Српска војска имала је 14 пилота и мали број извиђача и механичара. У снабдевању Српска авијатика у потпуности је зависила од савезника. Зато је одлучено да се додељене ваздухпловне јединице, формирају као заједничке српско-француске ескадриле, у које је поред француског, укључено и српско летачко и ваздухопловнотехничко особље. Ради што већег степена самосталности, начелник Штаба Врховне команде Српске војске, одредио је нову организацију српског ваздухопловства на Солунском фронту. По тој организацији, задржан је штаб Аеропланске ескадре, под командом мајора Косте Милетића.[11] Штаб је имао улогу да води рачуна о српским ваздухопловцима у српско-француским ескадрилама, да се стара о избору и школовању кадра, и решава управна питања и проблеме на релацији српска Врховна команда - штаб Српске авијатике. Капетан Јован Југовић постављен у Дирекцију "Српске авијатике" да одржава везу са Штабом срспке Аеропланске ескадре.[12] Посебна јединица српског ваздухопловства на Солунском фронту био је Аероплански депо, својеврстан школски центар где се вршила преобука, допунски тренажни и пробни летови. У саставу Депоа био је Аероплански парк, где су испитивани авиони, вршена монтажа, ремонт и оправке. У његовим радионицама радило је 120 до 170 Срба авиомеханичара, занатлија, специјалиста и приучених војника. Штаб српске Аеропланске ескадре прешао је 18. јуна 1916. године из Солуна у Седес, када је извршено укључивање српског особља у српско-француске ескадриле, које су у то време базирале ближе линији фронта у Вертекопу, Острову и Горгону. Командири српско-француских ескадрила били су француски официри и пилоти, а међу њима и неки српског порекла.[13] Најстарији српски старешина (пилот или извиђач) био је одговоран за српско особље. Укључивање српског особља у ескадриле Српске авијатике и оспособљавање за ратна дејства, одвијало се постепено, од јуна, до августа 1916. Прво су оспособљене ескадриле потчињене српској Врховној команди, намењене за задатке стратегијског извиђања и ловачке заштите дела фронта који је држала Српска војска. Крајем јула и почетком августа 1916. године у свих пет ескарила “Српске авијатике” је било 14 српских пилота, 10 механичара и неколико извиђача. Број летача је повећан 24. августа, када је по завршетку школовања пристигло 20 официра-извиђача. То је обезбедило да у ескадрилама буде у просеку по 20 српских официра, подофицира и војника, што је чинило око једне трећине њиховог састава. У току 1916. и 1917. године са Солунског фронта извршена су специјална превожења ваздушним путем.[14] У противофанзиви 12. септембра до 6. новембра 1916. године Српска војска је избила на Кајмакчалан и ослободила Битољ. У борбама је активно учествовала и авијација. Аеропланска ескадра српске војске имала је 31. децембра 1916. године 270 људи, и то: седам у Штабу, 137 у српско-француским ескадрилама и 126 у Аеропланском депоу. Било је 32 пилота, 16 извиђача и 40 механичара. “Нијепорско одељење” је формирано 16. децембра 1916. године.[15] После ослобођења Битоља и Кајмакчалана, где је највећи допринос дала Српска војска, а Српска авијатика извршила преко 300 борбених летова, на фронту је завладало затишје. У то време тежиште дејстава ваздухопловства било је на извиђању, коректури артиљеријске ватре и бомбардовању непријатељевих положаја. Марта 1917. године је дошло до формацијских промена у Српској војсци, па и у авијацији. Наредбом Начелника Штаба Врховне команде Српске војске, при Врховној команди остале су две ескадриле; Првој армији, поред постојеће ескадриле стављена је на располагање још једна ескадрила тада у Трећој армији, и 4 авиона "нијепор" за ловачку заштиту; Другој армији остала је једна ескадрила; "Њијепорско одељење" је и даље остало непосредно потчињено Врховној команди. Штаб Српске авијатике пребазиран је у Водену На Солунском фронту обављен је највећи део активности на опремању српског војног ваздухопловства. Током 1917. и 1918. године на школовању је било више класа пилота, извиђача и механичара. Поред официра, подифицира и војника из Србије, на Солунском фронту се српском вадухопловству прикључио и већи број добровољаца - пилота, извиђача, механичара и других специјалиста из српских крајева. Између осталих било је и 17 Руса пилота и извиђача. Почетком 1918. године створени су услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у српске јединице. Тако је 17. јануара српско-француска ескадрила "АР 521", која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила, а од ескадриле "АР 525" маја и јуна месеца 1918 и Друга српска ескадрила, на аеродрому Вербена. У припремама за пробој Солунског фронта, августа 1918. године, Прва и Друга српска ескадрила груписане су у једну формацију од 40 авиона. Добијен је знатан број модерних бомбардера и извиђача. Од доласка на Солунски фронт у мају 1916. године, до лета 1918. године, српска авијација је уз помоћ савезника, организацијски, кадровски и материјално изграђена и ојачана. Српско ваздухопловство извршило је у борбама на Солунском фронту, и у току припрема за пробој велики број летова. Обављене су свестране прирпеме за предстојећа борбена дејства. Стечена су драгоцена искуства и ударени темељи даљем развоју ваздухопловства. Набаљени су савремени авиони. Опремљени су и оспособљени аеродроми, ваздухопловне радионице и објекти ваздухопловне инфраструктуре. У обуци и борбеним дејствима српски ваздухопловци су стекли ратно искуство и припремили се за ослобођење Отаџбине. Код састава био је изражен висок борбени морал и огромна жеља да се што пре ослободи родна груда. Пред пробој Солунског фронта, поред Штаба Аеропланске ескадре[16], српска војска је имала две авијацијске ескадриле са 40 авиона и око 400 људи обучених и припремљених за изршавање борбених задатака. Српска авијација у припреми за пробој По доласку генерала Франше Д' Епереа за главнокомандујућег на Солунском фронту, почела је реализација идеје српских војних стратега да се крене у одлучујућу офанзиву. Припреме су вршене у највећој тајности. Главни командант савезничких снага доставио је 6. јула 1918. године српској Врховној команди пројекат плана заједничке офанзиве. Према идеји за пробој Солунсог фронта, Српска војска[17] је требало да изврши продор у централном делу фронта: Добро Поље - Ветерник, и да преко тешко проходног планинског земљишта, које је непријатељ добро утврдио, продре ка Кавадарцима и Демир Капији. Западно је била зона француско-италијанксих снага, а источно грчко-британских снага. Савезници - српске, грчке, француске, британске, италијанске и руске снаге, су на Солунском фронту ширине преко 450 км имали 617.000 војника и 200 авиона, а непријатељ - аустријске, немачке и бугарске снаге 600.000 војника и 80 авиона. Српска Прва и Друга армија биле су на централном делу фронта, који је у пробоју имао одлучујућу улогу, па је за њихову авијацијску подршку било непосредно ангажовано шест авијацијских ескадрила које су имале 81 авион. Другој српској армији, која је била на тежишту пробоја, поред две ескадриле које је имала до тада - Прва српска ескадрила АР 521. и 523. ловачка ескадрила, додељене су 12. јула 1918. године као појачање још три француске ескадриле - две извиђачке и једна ловачка: 502. и 505. извиђачка ескадрила и 507. ловаачка ескадрила[18] која је базирала у Ламбету. Прва српска армија је имала тада у саставу само једну ескадрилу - Друга српска ескадрила - АР 525, Табела 1. Табела 1. Назив ескадриле Задатак Аеродром Друга српска ескадрила - АР 525 Подршка српске Прве армије. Вертекоп Прва српска ескадрила - АР 521 Подршка српске Друге армије Вертекоп 523. ловачка ескадрила Ловачка заштита фронта српске Друге армије. Вертекоп 502. извиђачка ескадрила Извиђање за потребе команде српске Друге армије. Вертекоп 505. извиђачка ескадрила Извиђање за потребе команде српске Друге армије. Вертекоп 507. ловачка ескадрила Подршка српске Друге армије. Ламбет У наоружању ескадрила намењених за подршку српских армија били су најсавременији извиђачки и ловачки авиони, који су поред основне намене могли да врше и бомбардерска дејства. У циљу што ефикасније подршке авиони су распоређени по ескадрилама тако да су могле да извршавају различите задатке самостално. Због тога су ескадриле имале више типова авиона у наоружању,[19] што се види у Табели 2, са стањем 12. септембра 1918. године. Табела 2. Ескадрила/ авиони Доранд А.Р. Нијепор Бреге XIV Спад VII Свега 525. ескадрила 12 7 5 - 24 521. ескадрила 6 3 3 - 12 523. ескадрила - - 5 11 16 502. ескадрила 4 3 3 - 10 505. ескадрила 4 3 1 - 8 507. ескадрила - - - 11 11 У к у п н о: 26 16 17 22 81 Идејна замисао за употребу авијације била је да се ради прикривања припрема за офанзиву, што пре над сектором српске Прве и Друге армије успостави потпуна превласт у ваздушном простору. Ради тога је наређено да ескадрилама "Српске авијатике"[20] садејствује још једна француска ловачка ескадрила, а по потреби и 510. бомбардерска ескадрила Врховне команде савезничких снага. Посредну ваздухопловну подршку требало је да пружа француска авијација на битољском сектору, и британска авијација на источном сектору, а бомбардерска дејства да изводи 510. ескадрила.[21] Непосредно пред пробој 525. ескадрила је пребазирала на аеродром Вертекоп ради подршке српске Друге армије. Уместо 525. ескадриле за подршку српске Прве армије одређене су 522. ловачка ескадрила и 506. и 524. извиђачка ескадрила. У командама српских армија највиши орган за ваздухопловство био је шеф ваздухопловне секције, који је предлагао употребу и координирао извршавање задатака авијације са јединицама пешадије и артиљерије, што је било веома важно. Фактички, непосредно пред пробој српске армије је подржавало не шест, већ десет авијацијских ескадрила, што између осталог указује на значај задатака српских армија и важност улоге које које су добиле у пробоју. Састав авијације за непосредну и посредну подршку српских армија у пробоју Солунског фронта је је дат у Табели 3. Табела 3. Назив ескадриле Задатак Аеродром Прва српска ескадрила - АР 521 Подршка српске Друге армије Вертекоп Друга српска ескадрила - АР 525 Подршка српске Друге армије Вертекоп 523. ловачка ескадрила Ловачка заштита фронта Друге српске армије Вертекоп 502. извиђачка ескадрила Извиђање за потребе команде Друге српске армије Вертекоп 505. извиђачка ескадрила Извиђање за потребе команде Друге српске армије Вертекоп 507. ловачка ескадрила Подршка српске Друге армије Ламбет 506. извиђачка ескадрила Подршка српске Прве армије Врбена 522. ловачка ескадрила Подршка српске Прве армије Врбена 524. извиђачка ескадрила Подршка српске Прве армије Врбена 510. ескадрила за стратегијско извиђање Извиђање и борбена дејства за потребе Врховне команде Микра На основу директиве Врховне команде савезничких снага и плана напада српске Врховне команде од 31. јула 1918. године, шеф "Српске авијатике" разрадио је детаљан план употребе јединица у припреми пробоја Солунског фронта. План је донесен 8. августа 1918. године, и у њему је прецизно разрађено која ескадрила и са колико авиона извршава задатке за потребе Врховне команде, армија и дивизија. Авијацијске јединице које су одређене за подршку српске војске и стављене на располагање српској Врховној команди су добиле задатке: · Да врше даљње извиђање на простору: Разимбеј - Дуње - Беловодица - Градско - Демир Капија - долина реке Босове, са осматрањем везе ове долине са долином Вардара преко Маријанске планине. · Да фотографишу објекте и терен до Градског ради завршетка топографских карата и израде фотографија комуникација и жичаних железница: Демир Капија - Рожден и Тројице - Разимбеј; да поново изврше фотографисање свих непријатељских линија. · Да бомбардују непријатељске објекате према српском фронту истим инетзитетом као и до тада, а бомбардовање Демир Капије и Градског да врше само преко долине Вардара, ради усмеравања пажње непријатеља на тај правац који је сматран најпогоднијим за напад, па су га Немци и Бугари најбоље утврдили и запосели значајним снагама. Припреме су трајале од јула до 14. септембра 1918. године, односно до дан пред напад. Непрекидно је повећаван број летова, постепено су у наоружање увођени најновији борбени авиони, вршено је спровођење тактичких и оперативних мера и поступака ради повећања ефикасности дејстава на фронту. Извиђачка авијација је непрекидно фотографисањем непријатељских положаја обезбедила податке за извиђачку и обавештајну службу о стању и распореду непријатељских снага.[22] На основу тих аеро-фото снимака израђене су специјалне карте целог фронта са детаљима. Извиђањем и прецизним лоцирањем циљева извршена је реглажа сопствених артиљеријских оруђа с циљем прецизне и ефикасне ватре по непријатљским објектима. Авијација је вршила и контролна извиђања припрема сопствених снага и маскирања. Разрађен је систем веза између пешадије и авијације, који је омогућавао утврђивање достигнутих положаја и брзо обавештавање надлежних команди. Поред обавештења која су из авиона слата радио-телеграфијом, достављани су и писани извештаји специјалним капсулама са лентом које су бацане из авиона одређеним штабовима.[23] На тај начин је обезбеђена непрекидна и веома добра веза између команди и јединица српске војске. Непрекидним бомбардовањем авијација је стално узнемиравала непријатеља и наносила му губитке. Ради прикривања стварних намера, циљеви су бирани на правцима крилних фронтова, а на главном правцу напада активност авијације је била уобичајена. Бомбардерска авијација[24] дејствовала је: 17. јула 1918. године по немачким аеродромима Удово и Канатарци код Битоља; 18. јула по бугарским логорима северно од Охрида; 20. јула по непријатељским трупама у околини Сереза и Подграца; у току августа по складиштима јужно од Тополчана, код Битоља и код Ђевђелије; 23. августа по аеродрому Удово и Градско; 24. августа по непријатељским трупама на источном делу фронта; почетком септембра по железничким станицама на прузи Удово - Ђевђелија и складиштима у долини Струме, као и по објектима код Битоља; 13. септембра по непријатељским логорима и фортификацијским објектима. Ловачка авијација је штитила извиђачке авионе приликом извршавања задатака дежурством у ваздуху и спречавањем непријатељске авијације да дејствује. У борбама у ваздуху оборено је 30 немачких и бугарских авиона, противавионска артиљерија оборила је 5 непријатељских авиона. Српски пилоти су у току тих дејстава извршили 750 борбених летова. У току припрема за пробој, ваздухопловство је извршило и више специјалних задатака: · Крајем августа пребачено је у позадину фронта на различите позиције шест српских официра и подофицира, који су прикупили обавештајне податке и послали их преко голубова писмоноша. · У Србију су пребачене две групе српских официра и војника инжињераца са задатком да минирају пругу Ниш - Софија и Ниш - Скопље, ради спречавања непријатеља да довлачи појачања. Средином августа 1918. године, по наређењу српске Врховне команде, Друга српска ескадрила је пребазирала са аеродрома Вербена у Вертекоп, и заједно са Првом српском ескадрилом формирала једну здружену јединицу од 40 авиона, и неколико у резерви. У наоружање су уведени најмодернији борбени авиони. Припреме за одлучујућу битку су се одвијале по плану, морал официра и војника је био висок. Са великим нестрпњењем се очекивао почетак напада. Пробој Солунског фронта Дејства авијације од 14. до 20. септембра Артиљеријска припрема за пробој Солунског фронта трајала је 24 часа, од 8 часова 14. септембра до јутарњих часова 15. септембра. Дејства артиљерије била су испланирана и вршена су уз тесну сарадњу и координацију са авијацијом. Наиме, у одређеним интервалима је прекидана артиљеријска ватра како би авијација могла да извиђа, фотографише остварене ефекте и обезбеди податке за коректуру артиљеријске ватре. Поред тога, авијација је дејствовала бомбама и митраљезима по непријатељским снагама на фронту и резервама у позадини. Ловачка авијација је спречила немачке извиђачке авионе да изврше своје задатке. Напад српске Друге армије почео је 15. септембра 1918. године у 5.30 часова. Шумадијска дивизија је до првих поподневних часова заузела Ветерник. Почела је дуго очекивана битка. У силовитом јуришу Српска војска је у првој етапи прешла 65 километара и тиме угрозила цео непријатељски фронт. Првог дана пробоја метеоролошки услови нису погодовали употреби авијације. У јутарњим часовима ниска облачност онемогућила је употребу авијације за потребе српске Друге армије. Тек у 10.30 часова извиђање је вршио један авион из ескадриле Врховне команде. Авиони из 510. ескадриле су у 10.30 часова бомбардовали железничку станицу Градско, погођено је складиште у којем је било 3-5 тона експлозива. У зони српске Прве армије током преподнева извршена су три осматрања непријатеља, једно осматрање командантским авионом, четири успостављања везе са пешадијом и три патролирања. У зони српске Друге армије извршена су два осматрања непријатељске артиљерије, једно успостављање везе са пешадијом, 12 митраљирања непријатељских ровова и позадине, и седам патролирања и пресретања. Поподне у зони српске Прве армије извршено је једно осматрање командантским авионом и бомбардовање бугарских логора, и успостављена је веза са пешадијом Дунавске и Дринске диивизије. У исто време је бомбардован Алсар, и извршена су три осматрања непријатељске артиљерије и 19 патролирања над фронтом српске Друге армије, два извиђања, и успостављена је веза са пешадијом Југословенске и Тимочке дивизије. Предвече око 19.00 часова, један извиђачки авион је извршио извиђање у дубљој позадини непријатеља, и успут дејствовао митраљезом по непријатељевим објектима. Пет авиона из 506. ескадриле митраљирало је непријатељску комору на путу Полчиште - Разим беј. Током дејстава првог дана пробоја један пилот је погинуо, један пилот је рањен, уништен је један авион, а један је оштећен. И другог дана пробоја авијација је извршавала задатке: одржавање везе и командовање; коректура артиљеријске ватре; извиђање и узнемиравање непријатеља; патролирање ловаца у ваздуху. Поред тога, 510. ескадрила је цело преподне нападала бомбама, митраљезима и ручним гранатама непријатељске резерве, логоре и колоне. Извиђачка авијација је имала пуно посла - открила је одступање непријатеља. Поред ескадрила додељених српским армијама, дејствовале су и ескадриле француске Источне војске. У току послеподнева 15 авиона из Другог ваздухопловног сектора, бомбардовало је и митраљирало непријатељске колоне на путу Полчиште - Разимбеј, као и ескадриле француске Источне војске и 510. и 506. ескадрила. Врховна команда савезничке војске је оценила да је авијација 16. септембра изванредно извршила постављене задатке. На фронту српске Друге армије од раних јутарњих часова 17. септембра, извиђачка авијација је откривала бугарске и немачке артиљеријске батерије и у садејству са нашом артиљеријом је вршила коректуру и реглажу артиљеријске ватре. Извиђано је кретање непријатеља на комуникацијама које изводе ка фронту. Авијација је такође дејствовала по тим колонама. Ловачка авијација је вршила патролирања, у зони Друге армије. Авијација је дејствовала по непријатељским снагама на правцима одступања. Пилоти су имали просечно напрезање од 3-4 авијацијска полетања дневно. Основни задатак авијације 18. септембра је било даљње извиђање и одржавање везе. Наиме, због веома брзог продора српских армија било је неопходно прикупљати податке у дубини противника и обезбедити ефикасно командовање са дивизијама које су извршиле дубоке продоре. Основне информације о стању на фронту могле су се добити само на основу извиђања из ваздуха. Врховна команда савезничке војске на Солунском фронту издала је 19. септембра Упут за поделу армијских извиђања: - Ваздухопловство француске Источне војске требало је да извиђа у зони: западно од Црне Реке, с тим да не прелази линију Кичево - Брод - Возарци. - Ваздухопловство српске Врховне команде је требало да извиђа рејон источног тока Црне Реке, закључно са линијом Xена - долина реке Удовице - Бренске - Босово - Демир Капија. Задатак је био откривање покрета на путевима који воде са југа до Демир Капије, Криволака и Градског. - Вардарско ваздухопловни одсек је имао зону између претходно дате линије и реке Вардар. - Британско ваздухопловство и 533. грчка ескадрила добили су зону извиђања: од долине Вардара до Орфанског залива, с тежиштем на комуникацији Криволак - Штип, долина горњег тока Струме и долином Струмице. - 510. ескадрила је требало да сваког дана врши по једно извиђање ка Велесу, с циљем прикупљања информација о железничком саобраћају на вардарској прузи. Извиђања из ваздушног простора извршена 19. септембра показала су да се непријатељ нагло повлачи пред фронтовима српских армија. Дејства авијације од 20 до 30. септембра Авијација савезничке војске је 20. септембра извиђала стање у позадини непријатеља, на свим главним правцима напада. Крајем дана прикупљени су подаци о резултатима наступања уз доста тешкоћа, јер пешадија и коњица нису биле навикнуте да обележавају платном своје предње линије. Вршена су патролирања у зони изнад фронта и бомбардовања у непријатељској позадини. Установљено је да је знатно отежано садејство између авијације и копнених трупа, због велике удаљености аеродрома од линије фронта. Авијација је 21. септембра извиђала простор испред српских трупа у наступању. Извештаји су бацани из авиона у специјалним касетама са лентом. Истог дана и 22. септембра авијација је дејствовала по јединицама Прве бугарске армије у одступању, а 23. септембра бомбардован је Велес. Интензитет дејства авијације је смањен 24. септембра због великог растојања од линије фронта до аеродрома. Због тога је девет авиона из Прве српске ескадриле пребазирало 30. септембра са аеродрома Вертекоп на новоуређени привремени аеродом у Градском. Након ослобођења Скопља - 29. септембра и даљег покрета српске војске, 2. октобра су авиони из Градског полетели за Скопље[25], а за њима и остали авиони са аеродрома Вертекоп. У Скопље су авиони слетели по први пут означени српским заставама на боковима трупа. Дејства авијације у гоњењу непријатеља Почетком октобра 1918. године све борбене ескадриле и службе “Српске авијатике” и Српске аеропланске ескадре, Аероплански депо и Аероплански парк су се прикупили у Скопљу. Одатле је настављена подршка српских и делова француских снага које су наставиле брз продор на север. Прва српска армија под командом војводе Петра Бојовића незадрживо је гонила непријатеља, с дневним темпом напада од више десетина километара. Није познато зашто је Врховна команда савезничке војске, у овој етапи, смањила употребу авијације. Но, Српска војска је смелим маневром 12. октобра ослободила Ниш, иако није имала заштиту из ваздуха. Први авиони “Српске авијатике” прелетели су у Ниш 20. октобра 1918. године и одмах почели да извиђају правце даљег напредоваља долином Мораве и према Крагујевцу. Велику тешкоћу представљао је недостатак горива за авионе, па је летова било недовољно. Још у Скопљу, авијација је коришћена за одржавање везе са јединицама које су преко Пећи наступале према Црној Гори. Неколико британских двомоторних бомбардера великог долета је коришћено за снабдевање српске и француске коњице која је измакла испред фронта. Из ваздуха су им бацане потковице. Октобра и новембра 1918. године радила је линија војног поштанског саобраћаја од Солуна до Скопља, Софије и Ниша, а касније и до Београда и Новог Сада. После 40 дана непрекидних борби и 600 пређених километара, српска војска је 1. новембра 1918. године ослободила Београд. Само 10 дана касније настављене су борбе за ослобођење Српске Војводине, српске Босне и Херцеговине, српске Далмације и Славоније, Српске Крајине и других делова бивше Аустро-Угарске монархије који су изразили жељу да се уједине са Краљевином Србијом и Краље-вином Црном Гором у заједничку државу јужних Словена. Српско ваздухопловци су крајем новембра и почетком децембра 1918. године, преко Београда и Нових Карловаца, долетели у Нови Сад. Ту је била велика ваздухопловна база. У ослобођеној Отаџбини У силовитом јуришу Српска војска је ослобађајући земљу од ропства за непуна два месеца прешла пут од Кајмакчалана до Караванки. Заједно са јединицама копнене војске у ослобођену Отаџбину прелетеле су и пребазирале и све ваздухопловне јединице. Када је 1. децембра 1918. године створена Прва Југославија, српско ваздухопловство преименовано је у ваздухопловство војске нове државе - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У односу на бројно стање и величину српског ваздухопловства на Солунском фронту, Ваздухопловство Југославије, за кратко време нарасло је и по броју људи и количини ваздухопловне технике, јер су многи ваздухопловци словенског порекла (Срби, Хрвати, Словенци) који су били у Аустроугарском ваздухопловству, појединачно или по групама, пришли победничкој - Српској војсци. [26] Штаб српске Аеропланске ескадре пребазирао је крајем 1918. године у Нови Сад, где је тада био један од највећих и најопремљенијих аеродрома. Ту се већ налазила Прва српска ескадрила и пилотска школа. Почетком 1919. од Штаба Аеропланске есакдре формирана је Ваздухопловна команда, као команда ваздухопловства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За команданта је постављен мајор Бранко Вукосављевић. Ваздухопловна команда добила је ранг пука и ранг административног органа III степена. Према војнотериторијалној подели, образоване су четири обласне ваздухопловне команде са седиштем у Новом Саду, Загребу, Скопљу и Сарајеву. Већ јула 1920. године формирано је Одељење за ваздухопловство при Министарству војске и морнарице. [27] На дужности команданта југословенског ваздухопловства мајор Бранко Вукосављевић, један од најбољих пилота и најзначајинијих личности српског војног ваздухопловства, био је веома кратко, јер погинуо у авио-удесу 19. јуна 1919. године на аеродрому Нови Сад. Школовање за пилота завршио је у Трећој класи. Био је први командир "Нијепорског одељења", командир Прве српске ескадриле и први командант југословенског ваздухопловства. [28] После мајора Бранка Вукосављевића за вршиоца дужности команданта југословенског ваздухопловства постављен је Петар Мирковић, потпуковник-извиђач. Ваздухопловство је остало у саставу рода инжињерије, тако да је командант инжињерије био претпостављени сатрешина командату ваздухопловства. Дирекција "Српске авијатике" после пробоја Солунског фронта, прешла је у Београд. Са радом је престала 1920. године када се људство вратило у Француску. Све ескадриле српске авијатике прелетеле су у ослобођену Отаџбину, и преко Скопља, Ниша и Београда, постепено запоседале аеродроме у Новом Саду, Сарајеву, Мостару, Загребу и Љубљани, као и хидро-базе у Боки Которској и Краљевици. Повлачећи се испред српске војске, непријатељ је успео да највећи број својих аероплана и највећи део ваздухопловно-техничког материјала евакуише и склони у Горњу Аустрију, али је и поред тога остало доста средстава, опреме и ваздухопловног материјала. Од доласка са Солунског фронта октобра 1918. године, па до пролећа 1920. године, био је најтежи период у развоју југословенског ваздухопловства, јер се суочавало са многобројним, првенствено материјалним проблемима и тешкоћама. Међутим, како пише Сава Микић, капетан прве класе-пилот са Солунског фронта у књизи "Историја југословенског ваздухопловства" поред свих тешкоћа, ваздухопловство је "сјајно одиграло своју улогу", и постепено стварало услове за превазилажење материјалних и других проблема. [29] Припадници ваздухопловства одмах су се ангажовали са пуно елана на оправкама и подизању инсталација, радионица, складишта и других објеката на аеродромима. Почео је рад на писању правила за обуку летачког и ваздухопловнотехничког састава, организацију рада, командовање и друга питања. Стручној обуци поклањана је посебна пажња, јер је требало јединице што пре довести на ниво оперативне употребљивости. После ослобођеља Боке Которске, где је била велика хидро-база, заплењена је целокупна ваздухопловна техника центра аустроугарског поморског ваздухопловства у Кумбору. Пошто су сви официри, подофицири и војници других националности побегли, остала су само два официра и око 30 подофицира и морнара Срба, који су сачували и спасли сву ту ваздухопловну технику. [30] Закључак Искуства које је Српско ваздухопловство стекло у балканским ратовима, обогаћена су у Првом светском рату. Тактика употребе заснивала се на француским решењима и сопственим искуствима. Упркос многим недостацима, употреба ваздухоплова имала је велики позитиван утицај на морал српске и црногорске војске. У Првом светском рату ваздухопловство је сразмерно својој снази и оспособљености дало значајан допринос победама Српске восјке 1914. У другој години рата повукло се са Српском војском преко Албаније на Крф. Током повлачења извршавани су првенствено задаци извиђања, али и, по први пут у историји употребе авиона у ратовима и задаци санитетског превожења, одржавање везе, превожење значајних личности и поште, и специјална превожења. После албанске голготе српско ваздухопловство је остало без авиона и пратеће технике али је сачувано људство. На Крфу се људство опоравило. Извршена је прва реорганизација ваздухо-пловства, уместо Ваздухопловне команде формирана је Аропланска ескадра, са аеропланским депоом и радионицом. Извршена је обука летача и ваздухоплов- нотехничког састава. Са Крфа Аеропланска ескадра је у мају 1916. године пребачена на Солунски фронт. У оквиру ваздухопловства савезничких војски на Солунском фронту српској војсци је додељено пет ескадрила, по једна ескадрила била је потчињена командама српских армија, а две Врховној команди. Те ескадриле су сукцесивно попуњаване српским кадром, који је школован и обучаван за летачке и ваздухопловнотехничке дужности. Од француско-српских аескадрила касније су формиране српске авијацијске јединице. На Солунском фронту, уз помоћ савезника, српско војно ваздухопловство израсло је у снажну тактичко-оперативну формацију од две армијске ескадриле са око 40 модерних авиона, искусним пилотима, извиђачима и ваздухопловно-техничким кадром. "Нијепорско одељење" - прва самостална српска авијацијска јединица на Солунском фронту је формирано 16. децембра 1916. Године. Прва и Друга српска ескадрила формиране су 17. јануара 1918. године. Тако је Српско војно ваздухопловство припремљено за задатак који су његови припадници чекали скоро четири године - коначно ослобођење поробљене Отаџбине. У балканским и светском рату, српско ваздухопловство је користило 4 балона, 180 авиона 36 типова и модела, већином добијених од савезника, а 4 су заробљена од непријатеља, - Табела 4 и 5. Српско ваздухопловство је, заједно са савезничким ваздухопловством, одиграло велику и веома значајану улогу у припремама за пробој и у пробоју Солунског фронта. Извршени су многобројни и разноврсни задаци у посредној и непосредној ваздухопловној подршци - извиђања, коректура артиљеријске ватре, бомбардовање и митраљирање непријатељевих снага и објеката, одржавање везе, специјална превожења ваздушним путем. У тим дејствима до максимима су испољена стечена борбена искуства, знање и обученост српских и савезничких пилота, извиђача, механичара и њихових команданата и командира. Након ослобођења земље, јединице српског ваздухопловства биле су основа за изградњу ваздухопловства Краљевине Југославије. Табела 4. тиП авиона НАМЕНА ПОСАДА БРЗИНА НАОРУЖАње Морис фарман МФ 11 извиђач 2 118 км/ч - Блерио 11-2А извиђач 2 120 км/ч - Блерио 11-2Г извиђач 2 115 км/ч - Блерио Пенгун школски 1 60 км/ч - Блерио Рулер школски 1 60 км/ч - Табела 5. ТиП авиона НАМЕНА ПОСАДА БРЗИНА НАОРУжАњЕ Морис фарман МФ 11 извиђач 2 118 км/ч 1 митраљез, 80 кг бомби Морис фарман МФ 11 бис извиђач 2 128 км/ч 1 митраљез, 130 кг бомби Воисин 3 тип ЛА бомбардер 2 120 км/ч 1 митраљез, 60 кг бомби Воисин 4 тип ЛБ бомбардер 2 120 км/ч топ 37 мм Кадрон Г4 Б2 бомбардер 2 130 км/ч 1 митраљез, 11о кг бомби Фарман Ф 40 извиђач 2 135 км/ч 1 митраљез, 50 кг бомби Wепор 11 Ц1 ловац 1 152 км/ч 1 митраљез Wепор 12 А2 извиђач 2 144 км/ч 1 митраљез Wепор 21 Ц1 ловац 1 150 км/ч 1 митраљез Wепор 23 Ц1 ловац 1 176 км/ч 1 митраљез, 1 топ Wепор 24 Ц1 ловац 1 176 км/ч 1 синхрони митраљез Доранд АР 1 А2 извиђач 2 153 км/ч 1 митраљез, 82 кг бомби Доранд АР 2 А2 бомбардер 2 153 км/ч 1 митраљез, 82 кг бомби Бреге 14 А2 извиђаћ 2 184 км/ч 1 митраqез, 20 кг бомби Бреге 14 Б2 бомбардер 2 176 км/ч 1 митраљез, 2 топа, 235 кг бомби СПАД С 7 Ц1 ловац 1 191 км/ч 1 митраљез Р.А.Ф. БЕ 2Ц извиђач 2 116 км/ч - Хенри Соп 1 А2 извиђач 2 153 км/ч 1 митраљез, 160 кг бомби Литература 1. - Војна енциклопедија, Београд, 1970-1975. 2. - Војни лексикон, Војниздава~ки завод, Београд, 1981. 3. - Вредновање ваздухопловних традиција, НИУ"Војска", Београд, 1993. 4. - Грујић, З., Авијација Србије и Југославије 1901-1994, Војна књига, Београд, 1997. 5. - Грујић, З., Нови Дан РВ и ПВО, Нови гласник 5/6 1994. 6. - Грујић, З., 82 године војног ваздухопловства у Србији и Црној Гори, Војска број 120-123/1994. године. 7. - Грујић, З., Век наше авијације, Војска, број 155-157/1995. 8. - Грујић, З., Развој ваздухопловне војно-теоријске мисли, Војска, број 176-180/1995-96. године. 9. Грујић, З., Развој ваздухопловства у нас, Нови гласник 6/1997. 10. Грујић, З., Српско ваздухопловство на Солунском фронту, Добовољачки гласник 10/1998. године. 11. - Јанић Ч., Српска авијација у пробоју Солунског фронта, Нови Гласник, 3-4/98, страна 125. 12 - Матовић, Р., Освајање неба, Народна Армија, Београд, 1981. године. 13. - Микић, С., Историја југословенског ваздухопловства, Београд, 1933. године. 14. “Наша Крила” (комлет) из 1928. године, страна 1028 ( Д. Савић) 15. - Ратна крила, Вук Караџић, Београд, 1982. године. 16.- Ратници неба, Вук Караџић, Београд, 1982. године. 17. - Српска авијатика, Музеј југословенског ваздухопловства, Београд, 1993. године. 18.- Симовић Д., Улога и рад ваздухопловства при пробоју Солунског фронта септембра 1918. године, Ратник, 1938, IX свеска, страна 79-100. 19. - Зачетници авијације, Вук Караџић, Београд, 1982. године. [1] Ваздухопловна команда српске војске формирана је 24. децембра 1912 у Нишу. Имала је: аеропланско одељење (ескадру) са 12 авиона, балонско одељење са три балона, водоничну централу и голубију пошту. Командант је био мајор Коста Милетић. [2] Српска авијатика, Музеј југословенског ваздухопловства, Београд, 1993, страна 124. [3] Ибид, страна 141-142. [4] Повлачење ескадриле почело је 16. новембра ка Призрену. Уништена су два авиона која су била у лошем стању, материјал и резервни делови који нису могли да се понесу. Једним авионом је првежен у Призрен тешко болесни поручник-пилот Штефаник, добровољац у Францусокј војсци, Словак, касније први министар војни Чехословачке. Из Призрена је превежен Штефаник и још четири тешка болесника у Скадар. То је била прва примена авиона за превожење болесника у историји авијације у свету, што је потврђено и у светској ваздухопловној и санитеској литератури. [5] У току децембра 1915. и јануара 1916. године поручник Томић је под врло тешким условима извршавао задатке над деловима Албаније преко којих се повлачила Српска војска. Извршио је десет летова одржавајући везу између штабова армија и Врховне команде, преносио је обавештења и превозио поједине високе официре. Више пута пребацио је неколико стотина хиљада динара у злату неопходних за хитну набавку хране и друге потребе. Такође, он је превезао генерала Петра Бојовића из Драча у Скадар када је постављем за начелника Штаба Врховне команде. Последњи лет у Албанији Томић је извршио 23. јануара 1916. године, тог дана после слетања у Љешу снажан ветар је преврнуо његов авион. Тако је Српско ваздухопловство остало и без последњег авиона. [6] Српска авијатика, Музеј југословенског ваздухопловства, Београд, 1993, страна 69. [7] Ибид. У тој класи су били Бранко Вукосављевић, први, и Боривоје Мирковић, последњи команданат ваздухопловства Краљевине Југославије. [8] С обзиром на значај који се придавао извиђању из ваздуха, избору питомаца за прву класу ваздухопловних извиђача посвећена је изузетна пажња. Одабрани су искусни официри са ратним искуством и са потпуним војним образовањем: један потпуковник, три мајора, 15 капетана и један потпоручник. [9] Ибид, страна 71. [10] Десет српских пилота из друге класе стигло је на Солунски фронт још 6. децембра 1915. Они су распоређени у француске ескадриле и укључили се у извршавање задатака. Тако су стекли драгоцена борбена искуства. До доласка српске војске и српске Аеропланске ескадре, ова група пилота извршила је око 200 борбених летова у француским ескадрилама. [11] После одласка мајора Косте Милетића на лечење, за командата Аеропланске ескадре је 1. јула 1916. године постављен капетан Јован Југовић, а од 1. октобра Петар Мирковић потпуковник-извиђач, који је на тој дужности остао све до преласка штаба српске Аеропланске ескадре у Нови Сад после пробоја Солунског фронта. [12] Ибид, страна 82 до 83. [13] Ибид, страна 161. [14]Јула месеца превежен је авионом, ради обавештајне мисије у јужну Србију четнички војвода Василије Трбић. У септембру месецу је у Топлички крај авионом превежен четнички војвода Коста Пећанац ради организовања и руковођења устанком. Октобра месеца 1917. године, у време Топличког устанка, српска влада је одлучила да се у Србију авионом пребаци обавештајац, поручник Јован Илић. За тај лет се добровољно пријавио пилот потпоручник Синиша Стефановић. Стефановић и Илић су на задатак кренули половином октобра из Солуна, преко Корче, долином Дрима, преко Шар-планине ка Горњој Јабланици. Слетели су близу села Силова али је авион је ударио у дрво и запалио се. То су опазили Бугари, околили су и заробили српске официре, обојица су се храбро држали. Поручника Илића су убили приликом саслушања. Потпоручника Стефановића су одвели у Ниш где су покушали да га присиле да пред окупљеним народом изјави како је Српска војска на Солунском фронту у расулу. Међутим, он је окупљеном народу рекао праву истину, узвикнуо је да је српска војска јака и спремна за ослобођење отаџбине и да ће убрзо доћи. Бугари су га одмах убили. [15] Српска авијатика, Музеј југословенског ваздухопловства, Београд, 1993, страна 95. [16] Аеропланска ескадра са Штабом, Аеропланским депоом и радионицом, формирана је почетком 1916. године, након реорганизације српског ваздухопловства на Крфу. Имала је преко 250 људи. На дан 1. маја 1918. године Аеропланска ескадра је имала: 62 официра, 53 подофицира, 30 механичара и 337 кплара и редова. Међу њима је било и 17 официра пилота и извиđача из руске војске. (Симовић, Д., Улога и рад ваздухопловства при пробоју Солунског фронта септембра 1918. године, Ратник, 1938, свеска 9, страна 79-100.) [17] Прва и друга армија ојачане са две француске дивизије. [18] Била је наоружана најмодеријим ловачким авионима типа СПАД који су били међу најбољим авионима Првог светског рата. [19] Симовић, Д., Улога и рад ваздухопловства при пробоју Солунског фронта септембра 1918. године, Ратник, 1938, ИX свеска, страна 19-100. [20] "Српска авијатика" је имала пет ескадрила. [21] Била је наоружана модерним авионима "Бреге 14 Б2" и у тој ескадрили се налазило неколико српских пилота и извиђача. [22] Више пута су фотографисане све предње линије непријатеља, а нарочито сектор: Ветерник - Добро Поље - Срко, на којем је планиран главни правац напада. [23] Те капсуле су бацане из авиона на тачно одређена места, а узимане су такође авионима, тако што су постављане на специјалне стубове са којих су их извиђачи хватали (узимали) у лету изнад тих стубова. [24] Коришћени су авиони "Бреге-14". [25] Нестрпљиви да што пре стигну у Скопље, пет српских пилота су полетели из Градског 2. октобра по подне у веома лошим метеоролошким условима. Сви су морали да принудно слете у ширем рејону Велеса, срећом без тежих последица. После пар дана сви су се прикупили у Скопљу. - Српска авијатика, Музеј југословенског вазудхопловства, 1993. године, страна 145. [26] Микић, С., Историја југословенског ваздухопловства, Београд, 1933. године, страна 568. [27] Ибид, страна 569. [28] Ибид, страна 378. Српска авијатика, Музеј југословенског ваздухопловства, Београд, 1993.године, страна 159. [29] Микић, С., Историја југословенског ваздухопловства, Беград 1933.године, страна 570. [30] Ибид, страна 604. 23 хидроавиона за извиђање и бомбардовање, пет ловачких авиона, хангари и остало. http://udruzenjepvlps.org/blog/2017/09/13/99-godisnjica-proboja-solunskog-fronta/
×
×
  • Create New...