Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'српско'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке
  2. Новости у Музеју Српске Православне Цркве уочи отварања капиталне изложбе Осам векова српске уметности, заказане за 9. октобар. Поставка са око 300 до сада неизлаганих, вредних предмета. Прослављајући велики јубилеј, у Музеју Српске Православне Цркве ће у среду, 9. октобра 2019. године, бити отворена изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве 1219-2019. Први пут код нас, биће изложено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига, заједно са уметнички обрађеним оковима, што је у овом тренутку највећа поставка те врсте у Србији. Новости су, ексклузивно, прве добиле дозволу да погледају како теку припреме за велику изложбу, на којој ће бити приказано око 300 до сада неизлаганих и изузетно вредних предмета из богатих ризница цркава и манастира. Међу њима се издвајају стари рукописи на пергаменту из Пећке патријаршије и Високих Дечана с краја 12. и почетка 13. века, као и прве српске штампане књиге - Октоих петогласник и Београдско четворојеванђеље. Јединствену галерију српског иконописа од 14. до 20. века на овој изложби чине иконе из ризница Високих Дечана, Пећке патријаршије и цркава у Призрену. Изузетно су значајне иконе из времена цара Душана - архангела Гаврила и посебно поштоване Богородице Пелагонијске, као и иконе најбољег српског сликара друге половине 16. века, зографа Лонгина. Први пут пред публиком ће бити Лонгинова плаштаница, једина сачувана коју је најбољи иконописац и најплоднији уметник друге половине 16. века урадио. Читава изложбена поставка прожета је, у част јубилеја, галеријом оригиналних портрета патријараха, митрополита и епископа. -Изложена су највреднија дела и светиње које су у нашој Цркви Божјим промислом сачуване од зуба времена и избегле бездушне намере, злу коб и наум непријатеља да их оскрнаве и неповратно затру - написао је у каталогу за изложбу Његова светост патријарх Иринеј. - Иако је до данас преостао мали део најстаријих црквених драгоцености, сачувано је ипак много чесних моштију, повеља, рукописних књига, светих икона, свештених одежди и богослужбених сасуда и крстова. Обележавајући осам векова самосталности наше Цркве, потрудимо се да наставимо стопама предака, старајући се не само да сачувамо оно што смо добили у наслеђе, већ и да умножимо изданке који ће из доброг корена рађати богоугодна дела. Поред ремек-дела каква је Похвала монахиње Јефимије, везена златним нитима на свили, епитрахиља Светог Саве из ризнице манастира Крке и одоре Светог кнеза Лазара, бисери изложбе су три најзначајније плаштанице у Срба: плаштаница Светог краља Милутина с краја 13. века, студеничка плаштаница Антонија Хераклејског с краја 14. столећа - која се први пут представља јавности после завршене конзервације, и Лонгинова. -Изложеним предметима покушали смо да прикажемо богатство црквеног наслеђа, а посебно ризница манастира Високи Дечани и манастира Крка. На тај начин желели смо да представимо распрострањеност тог наслеђа - каже за "Новости" ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве. - Дела из ове две ризнице, које су биле доста удаљене једна од друге и у различитим окружењима, једна ближе византијским и источним утицајима под турском империјом, друга ближе Западу и западним утицајима, сведоче о духовном сагласју и јединству српског народа. Оно се огледа у постојању истоветног уметничког израза, што чини српску црквену уметност јединственом у хришћанском православном свету. Свеобухватним приказом рукописних и штампаних књига сабрано је српско писано наслеђе многих манастира. - Током трајања изложбе, ово ће бити највећа изложена скупина дела те врсте у Србији - објашњава Радовановић. - Међу рукописним наслеђем издвајају се дела писана на пергаменту средином 13. века, попут изборног јеванђеља из Црколеза и Јеванђеља по Луки и Јовану из Пећке патријаршије. Пергамент је употребљаван у раном раздобљу српске књижевности, а припреман је у радионицама при српским манастирима или значајним преписивачким центрима ван њих. Правио се од јагњеће, јареће, телеће или зечје коже, па је за израду једног рукописа била потребна кожа много животиња. Лепотом се на изложби издвајају беседе Светог Исака Сирина из 14. века из Крушедола, Диоптра Михаила Псела, настала средином 15. века, из Пећке патријаршије, Четворојеванђеље протопопа Јована из Кратова из 1580. и Четворојеванђеље митрополита Максима Бранковића из Крушедола, које је 1514. године преписао и украсио монах Манкратије. -Старањем новобрдског и грачаничког митрополита Никанора, у Грачаници је 1539. године штампан Октоих петогласник, на чијој се почетној страници налази оригинална илустрација са приказом манастира Грачаница - каже ђакон Радовановић. - Средствима Тројана Гундулића, трговца из Дубровника, и трудом кнеза Радише Дмитровића, јеромонах Мардарије из Мркшине цркве 4. августа 1552. године завршио је рад на Четворојеванђељу, првој књизи штампаној у Београду. Књиге су у средњем веку и касније биле изузетно вредне, због чега су накнадно, као украс и заштиту, добијале оков. Златар Петар Смедеревац из Бечкерека, данашњег Зрењанина, по налогу крушедолског игумана Силвестра је 1540. године за Четворојеванђеље митрополита Максима израдио оков од сребра са позлатом. У радионици београдског златара Теодосија настао је 1681. године оков за Четворојеванђеље штампано у Београду 1552. године, док је по жељи београдског митрополита Илариона за Јеванђеље штампано у Москви 1656. израђен скупоцени оков. -Дуго црквено трајање обележено је различитим фазама: било је времена полета и уздизања, али нажалост, и времена тешког и великог страдања - објашњава Радовановић. - Оно што је заједничко и једнима и другима јесте непрекинуто уметничко стваралаштво. Чувари рукотворених светиња - епископи, монаси и свештеници - током осам векова прошли су разна искушења, а најчешће су они били први на удару. Постоје многа сведочанства о изузетној пожртвованости да се сачувају ризничке драгоцености, које су брањене и најскупљом ценом животом. -Да је најсавеснији чувар црквених уметничких светиња била Црква, боље од свих речи сведоче драгоцености који су не само израђене, већ и сачуване под окриљем Српске Православне Цркве - каже Радовановић. -О колико великом броју предмета је реч, најбоље говори чињеница да када би све оно што је у Цркви настало и сачувано било изузето, многи музеји и збирке остали би полупразни. Мећу ранохришћанским крстовима-привесцима и крстовима-реликвијарима, посебно се издвајају дечански крст цара Душана и три престона крста великих димензија, из седишта Патријаршије у Пећи. У колекцији се издваја и енколпион (иконица коју носи епископ) са камејом од сардоникса из 12. века са представом Христа, пореклом из Новог Хопова, као и панагијар из Дечана (14. век) и онај из Крушедола, у који је уграђен део Часног крста. Оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Светог Стефана Дечанског и његова житијна икона изложени су у посебној просторији. Водећи мотив изложбе је митра Светог Стефана Штиљановића, израђена у техници филиграна у виду круне са крстом на врху. Круна је особена по томе што се налазила у кивоту са његовим моштима. Деспот Стефан Штиљановић је владао у области Срема и Славоније у тешким временима турских освајања. После смрти, Стефанове мошти приказале су се као чудотворне, па су најпре пренете у манастир Шишатовац, где су пребивале до Другог светског рата, када су га усташе уништиле. Мошти су спасене и 14. априла 1942. године и пренете у Саборну цркву. Посетиоци изложбе ће имати прилику да виде и око стотину веома вредних икона насталих у периоду од 14. до 19. века. Ради се о иконама из ризница манастира Високи Дечани, Пећка патријаршија, као и оним из порушених светиња на Косову и Метохији и из фрушкогорских манастира. Ретка је прилика да се на једном месту виде дела најбољег српског сликара друге половине 16. века - зографа Лонгина, као и иконе значајних мајстора иконописа 17. века - Георгија и Козме, зографа Андреје Раичевића и Радула. Извор: Новости
  3. На недавно направљенон YouTube каналу СРПСКО ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ биће избациване композиције српдких црквених композитора, у опису сваког видеа биће и пдф формат исте мелодије. Позивам све заинтересоване да се укључе у раду кроз предлоге на ову тему и такође да запрате канал... https://www.youtube.com/channel/UCilEvnpkiJBipxIo3u_AemA
  4. Православна црква чешких земаља и Словачке канонизовала је свештеника Станислава Насадила, којег су, док је био у служби при СПЦ, у НДХ убиле усташе 1941. године. Скинуо је прстен с руке када су дошли да га воде и дао га својој супрузи. Уз неколико црно-белих фотографија, то је један од ретких предмета који је остао иза Станислава Насадила, православног свештеника, којег су усташе ухапсиле у његовом дому у Личкој Јасеници 17. јуна 1941. године. Пореклом Чех, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је на богословско школовање и требало је само привремено да служи у Епархији горњокарловачкој. Остао је, међутим, заувек везан за Српску православну цркву и парохију у којој је служио. Поделио је страдање и смрт са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) и свештеницима Богољубом Гаковићем и Ђуром Стојановићем. Ухапшени су истог 17. јуна, одведени у логор у Госпићу истог 20. јуна 1941. године. Ниједном се гроб не зна. Вероватно је то нека од страшних, мрачних јама на Велебиту у које су бацани убијени и стрељани. Православна црква чешких земаља и Словачке први пут ће ове године прославити дан Свештеномученика Станислава 20. јуна – то је дан када је из Плашког одведен с епископом Савом и групом Срба у Госпић. Пре десетак дана, свештеник Станислав Насадило канонизован је у Словачкој, а Српска православна црква од 1961. године молитвено га прославља 17. јула на дан Светог мученика Саве горњокарловачког и свештеномученика који су пострадали с њим. Рођен у данашњој Чешкој у Лоштицама код Мохељница, Станислав Насадило имао је свега 16 година када је дошао у Краљевину СХС на богословске науке. Школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године. За свештеника га је рукоположио владика Иринеј (Ћирић) у Новом Саду и он ускоро одлази на службу при храму Светог Илије у Личкој Јасеници. Десетак година касније, почела су хапшења, почео је усташки прогон Срба, Јевреја и Рома, беснео је Други светски рат са свим својим монструозностима… Могао је јереј Станислав Насадило на много начина да избегне оно што је надолазило, каже у разговору за „Политику” викарни епископ мохачки Исихије, игуман Светоархангелског манастира Ковиљ. – Истицао је рок од десет година, колико је требало да проведе на служби у Српској православној цркви, и могао је да се врати у домовину. Као Чеха, њега би пустиле и усташке власти. Али он је одбио да напусти парохију. Када су дошли по њега, био је свестан да ће пострадати, и својој попадији, такође Чехињи, оставио је прстен. У дому је оставио и двојицу синова – прича владика Исихије. Владика Сава и тројица свештеника били су првобитно затворени у Плашком, а тортура и иживљавање над њима трајала је од тих првих дана по хапшењу све док нису скончали. Много година касније, у Саборном храму Светог Јована Милостивог у Кошицама окупио се велики број верника из Чешке и Словачке. Литургију на којој је 9. јуна канонизован Свештеномученик Станислав служио је поглавар Православне цркве чешких земаља и Словачке, архиепископ Растислав, а саслуживало је девет архијереја из три православне помесне цркве: српске, пољске и чешке и словачке, са свештенством. Један потпис на Одлуци Светог Синода о проглашењу свештеника Станислава свештеномучеником православне цркве посебно је занимљив и открива даљу судбину породице која је тог далеког, несрећног јуна остала без мушке главе. На одлуку која је потписана од стране присутних архијереја и свештеника у храму Светог Јована Милостивог потписао се и директни потомак Станислава Насадила. – То је монах Пајсије, наш сабрат у манастиру Ковиљу. Он је праунук свештеномученика Станислава, односно мајка нашег монаха је његова унука. Породица Насадило остала је да живи у Лици после страдања оца Станислава. Међутим, деведесетих година прошлог века, породица нашег сабрата избегла је у Србију, где и данас живе – каже владика Исихије, који је саслуживао на литургији у Кошицама заједно с владикама СПЦ, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем и буеносајреским Кирилом. У беседи после канонизације, владика бачки Иринеј поручио је верницима: „Свети Божји угодници, мученици и остали нису за нас православне хришћане некаква надљудска бића. Они су исто што и ми, људи од крви и меса, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са Њим... Тако и Свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни, парохијски свештеник из провинције, од данас биће прослављан у целој васељени и у целој Православној Цркви као светитељ”. Бли­ске ве­зе две цр­кве Из­ме­ђу два свет­ска ра­та пра­во­слав­ну ми­си­ју у Че­шкој и Сло­вач­кој вр­ши­ла је упра­во Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква. Ве­ли­ки број по­кр­ште­них гр­ко­ка­то­ли­ка из­ра­зио је же­љу да се вра­ти у пра­во­сла­вље по­сле фор­ми­ра­ња Че­хо­сло­вач­ке, а при­зна­та је би­ла је­ди­но ју­рис­дик­ци­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве на овој те­ри­то­ри­ји. Та­ко је и мла­ди Ста­ни­слав На­са­ди­ло, уз дру­ге сво­је су­на­род­ни­ке, пра­во­сла­вље по­но­во при­мио пре­ко СПЦ и до­шао у на­шу зе­мљу, а ка­сни­је и слу­жбо­вао у срп­ској цр­кви. – Не чу­ди што је вла­ди­ка ми­ха­лов­ско-ко­шиц­ки Ге­ор­ги­је, ко­ји је ини­ци­рао ка­но­ни­за­ци­ју све­ште­но­му­че­ни­ка Ста­ни­сла­ва, у свом го­во­ру СПЦ на­звао и мај­ком цр­квом – ис­ти­че вла­ди­ка Иси­хи­је. Извор: Политика
  5. BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • Настојања да се новобрдска црква Св. Николе прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије Извор: ТВ Мост Ново Брдо, Косово и Метохија, Србија – Рамуш Харадинај, председник сепаратистичке владе у Приштини, објавио је на свом Фејсбук профилу 27. маја како је немачка држава финансирала пројекат „важан за нашу културу и историју“. У питању су реконструктивни радови у српском средњовековној тврђави Ново Брдо (албански Kalaja e Artanës) и посебно на катедрали у овоj средњовековној утврди. „Артанска катедрала […] обогаћује наш идентитет и доказ је суживота у овим областима“, забележио је Рамуш Харадинај. „Данас је добар осећај да смо сведоци спровођења важне инвестиције, што указује на посвећеност једне пријатељске државе у идентификацији и обнови косовског културног наслеђа“, навео је на свом профилу Харадинај. Ове радове посетио је заједно са немачким представником при сепаратистичкој влади у Приштини Кристијаном Хелтом. У питању је српска сакрална грађевина из половине 14. века, посвећена Светом Николи. Према речима Марка Поповића, коаутора монографије коју је о овој цркви објавио Завод за заштиту споменика културе Србије, „испоставило се да је та катедрала у смислу развоја српске сакралне архитектуре значајније место имала него што смо ми и претпостављали“. „Катедрала је подигнута негде средином 14. века а онда је дограђена у доба деспота Стефана Лазаревића и после 1455. нажалост претворена у џамију. После сто година је срушена у једном земљотресу“, рекао је Марко Поповић, научни саветник у Археолошком институту у Београду. У овој цркви у 15. веку столовао је грачанички епископ. Поповић је упозорио на настојања да се ова црква прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије. М. М. (Стање ствари)
  6. BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • Настојања да се новобрдска црква Св. Николе прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије Извор: ТВ Мост Ново Брдо, Косово и Метохија, Србија – Рамуш Харадинај, председник сепаратистичке владе у Приштини, објавио је на свом Фејсбук профилу 27. маја како је немачка држава финансирала пројекат „важан за нашу културу и историју“. У питању су реконструктивни радови у српском средњовековној тврђави Ново Брдо (албански Kalaja e Artanës) и посебно на катедрали у овоj средњовековној утврди. „Артанска катедрала […] обогаћује наш идентитет и доказ је суживота у овим областима“, забележио је Рамуш Харадинај. „Данас је добар осећај да смо сведоци спровођења важне инвестиције, што указује на посвећеност једне пријатељске државе у идентификацији и обнови косовског културног наслеђа“, навео је на свом профилу Харадинај. Ове радове посетио је заједно са немачким представником при сепаратистичкој влади у Приштини Кристијаном Хелтом. У питању је српска сакрална грађевина из половине 14. века, посвећена Светом Николи. Према речима Марка Поповића, коаутора монографије коју је о овој цркви објавио Завод за заштиту споменика културе Србије, „испоставило се да је та катедрала у смислу развоја српске сакралне архитектуре значајније место имала него што смо ми и претпостављали“. „Катедрала је подигнута негде средином 14. века а онда је дограђена у доба деспота Стефана Лазаревића и после 1455. нажалост претворена у џамију. После сто година је срушена у једном земљотресу“, рекао је Марко Поповић, научни саветник у Археолошком институту у Београду. У овој цркви у 15. веку столовао је грачанички епископ. Поповић је упозорио на настојања да се ова црква прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије. М. М. (Стање ствари) View full Странице
  7. Ово монументално дело је урађено на подстрек и под уредничким пером Његовог Преосвештенства епископап западноамеричког Максима (Васиљевића). Књига садржи 1.000 страница са преко 700 фотографија најважнијих историјских личности, цркава, парохија, манастира, фресака, икона и других уметничких предмета. Донети су стручни текстови истакнутих историчара, богослова, уметника и других водећих стручњака на пољу којим се баве. Сматра се да је то зацело књига коју ће поседовати свака српска правослвна кућа у Америци, а и други, несрби, који ће из ове књиге видети колико су Срби допринели јавном животу у САД, култури, уметности, цивилизацији, црквеном градитељству, издаваштву, науци, богословљу, привреди... Књига је приказана на заседању Епархијског савета Западноамеричке епархије 26. фебруара 2019. године. Извор: Српска Православна Црква
  8. Молим вас ако можете да пронађете или да се потрудите да издање ,,Заједница и другост'' буде доступно у електронском формату, да се може узети са интернета. Хвала унапред
  9. Мојсијевци сад имају своју плејлисту на јутјубу, и поставили су ово појање у више делова,одлично за праћење и учуње... Уживајте... Чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић поју мелодије из књиге Осмогласник - Старо српско црквено појање, едиција Богословски уџбеници, у издању Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 2011.
  10. Катавасија (грч. καταβασία – силазак) је песничка форма коју сачињава низ ирмоса чији је задатак да у тематском смислу везују тропаре канона са библијским песмама. Ирмос, тачније његов творац – химнограф – то постиже тако што новозаветни догађај који се празнује настоји да доведе у везу са садржајем библијске песме. На тај начин ирмос служи као образац тропарима који следе, и по напеву и по ритму. Прва од девет песама је химна благодарности коју су појали Мојсије и синови Израиљеви после пролаза кроз Црвено море (2 Мој 15, 1-10). Друга се заснива на Мојсијевој песми пред његову смрт (5 Мој 32, 1-43). Трећа песма је радосна химна пророчице Ане, мајке пророка Самуила (1 Сам 2, 1-10). Четврту песму представља молитва пророка Авакума који је предвидео долазак Господа на свет (Авак 3, 1-13). Пета песма је молитва пророка Исаије и његова радост због доласка Спаситеља на свет (Ис 26, 9-19). Шеста песма је молитва пророка Јоне у утроби кита (Јона 2, 3-10). Седма и осма песма су молитве пуне наде, химна три младића који су чудом остали неповређени у пећи (Дан 3, 26-45; 52-90). Девета је песма хвале Пресвете Богородице (Лк 1, 46-55). Иако се говори о девет песама, у пракси се, међутим, пева осам, с обзиром на то да се друга песма изоставља (осим током Великог поста) због свог тужног и укорног садржаја која као таква не одговара новозаветној радости. На велике празнике катавасија се састоји из понављања почетног ирмоса, док на мање празнике (у ту групу спада и недеља) катавасију чине ирмоси другог сродног или блиског празника. На посведневним јутрењима узимају се само 3, 6, 8, и 9. ирмос последњег канона. Катавасије су сврстане у три групе: минејске, триодске и пентикостарске. Помињу се у најстаријим рукописима Јерусалимског типика. Пропис о певању катавасија током црквене године прописан је Типиком. Катавасија је певана од стране два хора (две певнице), који би силазили с певница до средине храма где су се сусретали да би заједно отпојали закључни ирмос. Отуда, вероватно, долази и сам назив песме (катавасија-силазак). Зборник катавасија српског црквеног појања начињен је за потребе учиника и студената наших богословских училишта, али и свих оних који настоје да тачно науче црквно појање. Приликом нотирања катавасија ослањао сам се на писане и усмене изворе. Постојећи нотни записи катавасија Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Ненадa Барачког, Бранка Цвејића и Стефана Ластавице, консултовани су у значајној мери. Међутим, изузев Сретењске, по запису Стевана Мокрањца, ниједна друга катавасија из пера поменутих мелографа није дословно уврштена у овај зборник. Занимљиво је да се код мелографа ретко срећу записи триодских катавасија. То је вероватно зато што се поједини ирмоси ових катавасија често певају на свакодневним јутрењима чиме се отвара питање јесу ли ове катавасије уопште сматране утврђеним песмама. Усмени извор имао сам у појању блаженопочившег патријарха српског Павла и епископа шумадијског Саве. Српског првојерарха сам дуги низ година слушао за певницом и од њега учио црквене напеве, као и од архимандрита оца Јована Радосављевића, дугогодишњег наставника црквеног појања у Призренској богословији, који је и сам учио црквено појање од патријарха Павла. С друге стране, аудио снимци појања владике Саве у значајној мери су допринели обликовању овог рукописа катавасија. Практично знање које су ова двојица знаменитих српских архијереја имали из области црквеног појања, као и њихово поимање литургијске музике у свези с химнографијом, сврстава их међу најзначајније представнике богослужбеног појања друге половине 20. века у нас. У прилог томе, навешћу пример седме песме Васкршње катавасије – на исти начин записане од стране свих мелографа – чији је мело-поетски однос патријарх Павле делимично редефинисао у складу са сопственим уверењем да химнографске садржаје појац треба да тумачи словесно, са разумевањем, а никако према некритичком аутоматизму. Наиме, док су записивачи забележили-Отроци от пешчи избавивиј бив человјек // страждет јако смертен (мелодијска станка је, дакле, након речи человјек), дотле је патријарх појао-Отроци от пешчи избавивиј // бив человјек страждет јако смертен (мелодијска станка је након речи избавивиј). Сматрао је да такво мелодијско разграничење више одговара смислу текста који казује да Онај који је избавио младиће из пећи // постаде човек, пострада као смртник… Овај приручник, дакле, представља својеврсну синтезу ранијих нотних записа црквеног појања и актуелне појачке праксе. То је интегрални нотни зборник свих деветнаест катавасија који до сада није сачињен, и чији је изостанак, до извесне мере, оптерећивао процес наставе црквеног појања. Мој циљ био је да, на основу сопственог музичко-појачког и педагошког искуства у настави црквеног појања, начиним селекцију најбољих мелодијских мотива, ритмова и акцената у оквиру већ утврђених мело-поетских целина, тј. образаца. У том смислу, мелодијско-ритмичка проширења красе многе завршне (каденцирајуће) обрасце које су српски појци у прошлости знали, а данашњи тек треба да науче. Највећи изазов при бележењу катавасија представљао је избор конкретног мелодијског обрасца у ситуацији када постоје две или више варијанти, или када мелографске записе негира актуелна појачка пракса. Сматрао сам да би навођењем различитих варијанти у фуснотама били задовољени они појци или њихови наставници који песме препознају на основу другачијег редоследа образаца. Испод мелодијског записа потписан је црквенословески језик стандардним правописом. Што се акцентовања тиче, оно је у највећој мери сагласно са старијим, рускословенским начином произношења богослужбеног језика. Одступања су била нужна тамо где то мелодија није дозвољавала, било да се формирала или еволуирала у складу са српским начином акцентовања. За разлику од постојећих нотних зборника српског црквеног појања, овај садржи новину која се тиче тоналности. Мокрањчев тонални концепт, заснован на нотирању свих гласова Осмогласника на тону еф (еф-дур, еф-мол, еф-молдур), потоњи мелографи су прихватили као стандардни. У овом зборнику је то измењено јер је извесно да се у појединим гласовима сачувала модална структура и да није могуће гласове српског Осмогласника свести искључиво на дур-мол тонални систем. С обзиром на то, први глас, који има одлике византијског првог гласа, односно дорске лествице, записан је тако да му је основни тон де (ре). Аналогија постоји и у случају петога гласа чији је основни тон а (ла). Упркос томе, треба знати да се у српској појачкој пракси интонација не доводи у везу с апсолутним висинама и да је у вези с тим Мокрањац изнео рационалан став када је у Предговору свог Осмогласника написао да сваки појац узима интонацију према природи свога гласа. Због лакшег усавајања и разумевања модално-тоналног принципа, тик изнад нотног текста назначен је пратећи, тј. лежећи тон (исон) солмизационим слоговима. Он је неретко статичан, али у појединим гласовима је покретан, у складу с кретањем мелодије, односно променом тонског центра. Назнаке за пратећи глас дате су само у првој и деветој песми, чиме сам сугерисао да се ради о препоруци. У исто време, овим сам желео да дам до знања нашим појцима који су – како нам саопштавају извори – у прошлости и „секундирали“ (пратили главног појца), да пратња не треба да буде у терцама или другим интервалима изнад мелодије, већ једино на основном тону испод мелодије. По томе се једногласно појање (које, додуше, са лежећим тоном чини латенти двоглас), разликује од вишегласног – две праксе које не треба мешати. Разуме се, све то требало би да обезбеди унапређена настава црквеног појања, заснована на учењу солфеђа, односно на музичком описмењавању. Катавасије се певају антифонским, тј. тропарским напевом (у византијској појачкој терминологији под обједињеним термином ирмолошки). Спецификум представља напев којим се певају једино ирмоси и катавасије у оквиру осмог гласа, којег су Барачки и Цвејић управо због тога назвали катавасијским напевом. Заступљени су сви гласови, изузев седмог. Темпо извођења песама у овом зборнику није назначен, али треба имати у виду да се девет песама катавасија, особито празничних, пева свечанијим темпом и тоном. Аудио снимак катавасија којим је допуњена ова публикација дидактичког је карактера и није начињен у сврху јавног емитовања, већ искључиво као помоћно средство у настави црквеног појања1. Зборник, такође, садржи превод свих катавасија на српски језик, као и поглавље „Кад се поје која катавасија?“ преузето из 18. главе Великог типика протојереја Василија Николајевића. Иако катавасије имају статус утврђених песама (чије ауторство се не може доказати, а у неким случајевима ни разумети параметри на основу којих је „утврђен“ њихов мело-поетски размер), то не значи да овај рукопис има догматске претензије. Жеља је приређивача да ученици и студенти из њега стичу основна знања, а касније их могу – како је говорио патријарх Павле – у личном појању донекле и кориговати: ублажити (руске) акценте, додати, односно, скратити украсне тонове, или уместо дужих певати краће завршетке, како је сугерисано у фуснотама. Неопходно је, међутим, стати на пут раширеној пракси произвољног кројења катавасија, чему би требало да допринесе појава овог појачког приручника. Свестан сам да ће зборник катавасија српског црквеног појања, први такве врсте, бити различито вреднован. Стилски гледано, рукопис донекле има одлике старинског појања који ће данашњим генерацијама појаца, навикнутим на бржа богослужења са све већом употребом савременог српског језика, можда деловати архаично. Управо таквим појачким наративом настојао сам да начиним макар симболичну везу између генерација српских појаца из прошлости, који су оставили видног трага на пољу литургијског појања, и наших данашњих појаца. У том односу ови други (ако су ревносни) пројављују се као поуздана и чврста карика у ланцу преношења црквене и културне традиције чији континуитет неће бити доведен у питање. За црквене појце било које епохе је, међутим, изнад свега најважнијa свест да се својим трудом „као живо камење зидају у дом духовни, свештенство свето, да би приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Пт 2, 5). Издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве приредио: др Предраг Ђоковић; рецензент: академик Димитрије Стефановић; нотографија: протођакон Драгиша Ђокић, стр. 158, Београд 2018. Извор: Српска Православна Црква
  11. Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав БоканФестивал хришћанске културе Зајечар 201829. септембар 2018. године епархија тимочка
  12. Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав БоканФестивал хришћанске културе Зајечар 201829. септембар 2018. године епархија тимочка View full Странице
  13. Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика
  14. У службеној употреби латинице неће бити и не треба да је буде Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика View full Странице
  15. Učesnik "Parova" dobio panični napad! Pokušao da pobegne preko krova, tvrdeći da ga opsedaju demoni! Posle svega dva dana Milorad Simić, poznatiji kao Seksi Rok, shvatio je da će u rijalitiju “Parovi” za njega biti mnogo posla. Zaljubio se u Voljenku Ilić, damu koja je žarila I palila devedesetih i bila ljubimica žestokih momaka, ljubavnica vlasnika kazina u centru Beograda. - Mislim da su ušli demoni u mene, imao sam pet žena, osećam da će me naterati da se oženim šesti put. Moram da idem u manastir po blagoslov za ovaj korak - rekao je Seksi i skočio je na krov i uputio se u manastir! Skočili su radnici obezbeđenja, učesnici, ali gorštaka nisu mogli da zaustave. - Moram po blagoslov, do oca Joila. Ja jesam drvoseča, ali znam šta je pošteno". vikao je sa krova Roki. - Voljenka mi se dopala, nije ona kriva, ali ne smem da budem sa njom u krevetu, dok se to ne odobri. Sedam meseci nisam bio sa ženom. Oprostio sam svim ženama koje su me prevarile, šta ću. Imam petoro dece. Kod kuće sam ostavio oca, on je bolestan, sestra će doći da ga obiđe… - rekao je on. Simić je dugo bio na krovu, dok mu se nije obratila produkcija, sa molbom:" Seksi, večeras ulazi takmičar, oko kojeg nam je potrebna tvoja pomoć. Zaposednut je demonima. Pomozi i idi u manastir". U međuvremenu je u studio stigao bivši takmičar Marko Perović, tvrdeći da donosi blagoslov duhovnika kojeg poštuje Seksi Rok. Sve se promenilo kad je ušla Ružica Veljković. Seksi Rok je prihvatio da mu Ružica Veljković bude pomoćnik u stvaranju balansa energije u sedmoj sezoni “Parovi”. Kurir.rs Извор
  16. Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној и Јужној Америци 1814-2019 (The Serbian Christian Heritage of America: The Historical, Spiritual and Cultural Presence of the Serbian Diaspora in North and South America 1814-2019) – монографија на енглеском у поводу јубилеја 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве. Српско хришћанско наслеђе Америке је монографија на 1000 страна, у пуном колору, у тврдом повезу, са преко 900 колор репродукција најзначајнијих историјских личности, цркава, манастира, фресака, икона и других уметничких и историјских предмета. Садржи текстове истакнутих историчара, теолога, уметника и других писаца. У научном, културном, уметничком и историјском погледу, уз обиље непобитних историјских чињеница и богати илустративни материјал, ова монографија документује историјски и духовни идентитет српског народа у Америци и служи као знамење свима нама и свим будућим генерацијама Срба и Српкиња да, упркос свим историјским искушењима, осигурају трајање свог наслеђа. На основу расположивог материјала из архивске грађе приказан је живот и рад српских православних епархија, црквено-школских општина, парохија о других организација у Америци и Канади. Наши исељеници у Америци и Канади сачували су хришћанску веру и свест да припадају српском народу захваљујући својој Цркви. Оснивањем парохија на најлепши начин су овенчали саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Срби су подизали цркве и школе, покретали месечне листове, организовали хорове и женске добротворне организације, отварали своја гробља и сејали своје кости на пространствима Америке и Канаде. Посебну вредност књиге The Serbian Christian Heritage of America чини њена добра композиција прилагођена стандардима западне, првенствено англосаксонске публике, чиме је представљено живо сведочанство о истрајном настојању Српске Првославне Цркве да створи изузетну духовну и материјалну културу и сачува хришћанско наслеђе Америке. У том смислу препоручујемо да монографију Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној Америци 1814-2019” подржите путем спонзорства или наручивањем. PRE-ORDER Online at our Sebastian Press Bookstore by clicking here. Извор: Српска Православна Црква
  17. Српски исељеници у Америци и Канади сачували су хришћанску веру и свест да припадају српском народу захваљујући својој Цркви. Оснивањем парохија на најлепши начин су овенчали саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној и Јужној Америци 1814-2019 (The Serbian Christian Heritage of America: The Historical, Spiritual and Cultural Presence of the Serbian Diaspora in North and South America 1814-2019) – монографија на енглеском у поводу јубилеја 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве. Српско хришћанско наслеђе Америке је монографија на 1000 страна, у пуном колору, у тврдом повезу, са преко 900 колор репродукција најзначајнијих историјских личности, цркава, манастира, фресака, икона и других уметничких и историјских предмета. Садржи текстове истакнутих историчара, теолога, уметника и других писаца. У научном, културном, уметничком и историјском погледу, уз обиље непобитних историјских чињеница и богати илустративни материјал, ова монографија документује историјски и духовни идентитет српског народа у Америци и служи као знамење свима нама и свим будућим генерацијама Срба и Српкиња да, упркос свим историјским искушењима, осигурају трајање свог наслеђа. На основу расположивог материјала из архивске грађе приказан је живот и рад српских православних епархија, црквено-школских општина, парохија о других организација у Америци и Канади. Наши исељеници у Америци и Канади сачували су хришћанску веру и свест да припадају српском народу захваљујући својој Цркви. Оснивањем парохија на најлепши начин су овенчали саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Срби су подизали цркве и школе, покретали месечне листове, организовали хорове и женске добротворне организације, отварали своја гробља и сејали своје кости на пространствима Америке и Канаде. Посебну вредност књиге The Serbian Christian Heritage of America чини њена добра композиција прилагођена стандардима западне, првенствено англосаксонске публике, чиме је представљено живо сведочанство о истрајном настојању Српске Првославне Цркве да створи изузетну духовну и материјалну културу и сачува хришћанско наслеђе Америке. У том смислу препоручујемо да монографију Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној Америци 1814-2019” подржите путем спонзорства или наручивањем. PRE-ORDER Online at our Sebastian Press Bookstore by clicking here. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Српско војничко гробље у Мензел Бургиби у Тунису, где почива 1.200 војника, прошле године је потпуно обновљено. После деценија небриге, Србија је издвојила средства, па су беле сабље части замениле крстове. У години када се обележава век од завршетка Великог рата, српско војничка гробље и спомен-костурница, достојни су ратника који у њима почивају. Двадесетак километара од града-луке Бизерте у Тунису је Мензел Бургиба, насеље на периферији града где је међународно војничко и хришћанско гробље. Гробље је у веома лошем стању. Гробови су порушени, надгробне плоче попуцале, зарасле у траву... Али, при дну гробља блиста обновљени споменик са куполом и натпис "Французима и Србима умрлим за отаџбину". Недалеко је Српско војничко гробље – сређено и очишћено. Сабље од ливеног гвожђа, пободене у земљу у савршеном су реду. На сваком је плочица, име, грб, јединица, ловоров венац. "Преко 1.200 српских војника је сахрањено на војничком гробљу у Мензел Бургиби. За њих 800 зна се тачно место, име и датум рођења. Међутим, остали су сахрањени као незнани војници", каже туристички водич Томислав Штулић. Гробље одржава Ваурдија, која је сада у осмој деценији. У преводу са арапског на српски језик њено име значи Ружа. Живи у кући поред гробља и после мужевљеве смрти, са сином и унуком, брине о српском гробљу. Све који су дошли заједно са екипом РТС-а је пољубила. "Срећна сам што сте дошли. Ви сте моја родбина. Овде су сахрањени ваши. Ми смо једно. Ја бринем о вашим прецима. Недавно је издата књига о српским војницима који су овде сахрањени. И ја сам у њој", каже Ваурдија. Од 1915. до 1917. године више од 60.000 српских бораца је стигло на обале севера Африке, тако да је и ту део српске историје. Опорављали су се и лечили од последица рањавања, глади и тифуса после преласка Албаније. Лека, нажалост, није било за више од 3.000 бораца. Њихове вечне куће су "тамо далеко" у Египту, Алжиру, Мароку и Тунису. Око 10.000 српских војника стигло је после преласка Албаније 1915. године у Бизерту. Тада су саграђене и дрвене бараке. Наредних неколико година овде им је била друга кућа. То је још један доказ нераскидивог пријатељства између Туниса и Србије.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...