Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српском'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 49 results

  1. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости View full Странице
  2. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости
  3. Празник Васкрсења Светог и Праведног четвородневног Лазара - Лазарева субота, Крсна је слава Првојерарха наше помесне Цркве - Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.
  4. Париз, 26. март 2019. На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије. У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим… Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи. Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу. Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица. Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. Сад и ја видим да немам. Наташа Пејин Координатор за односе са медијима КИЦ-а
  5. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске већ три године истрајава у епохалном послу за нашу културу и духовност: штампању Сабраних дела оца Георгија Флоровског на српском језику. Протођакон доц. др Златко Матић, уредник едиције, био је гост Радија „Светигора“ у емисији „Ожиљци и опомене“ аутора г. Спиридона Булатовића, и том приликом је истакао кључне чињенице везане за почетак и ток реализације овог пројекта. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Саборност
  6. Уочи празника првог архиепископа српског Светога Саве гост емисије "Пирг" у четвртак 24. јануара био је ђакон Далибор Мидић. Благодарећи радију Глас, доносимо звучни запис разговора. Звучни запис разговора
  7. У среду, 2. јануара 2019. године, на празник Светитеља Данила II Архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије служио је Свету Литургију у манастиру Бањска поводом славе манастирске капеле посвећене овом светитељу. Владики су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије, у присуству монаштва и верног народа. На крају Литургије Владика је осветио и преломио славски колач у част Светог Данила Бањског и честитао имендан игуману манастира, протосинђелу Данилу. Након Свете Литургије, Епископ Теодосије освештао је нови гостински конак манастира Бањске. За све присутне игуман Данило приредио је трпезу љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  8. У оквиру Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду покренут је пројекат превођења Септуагинте, односно превођења хришћанског Старог Завета са старогрчког на српски језик. Пројектом „Септуагинта на српском“ руководи проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Катедри за Стари Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, чије је тренутно поље научних интересовања управо Септуагинта. Преводилачки тим је започео са радом половином октобра 2018.[1] За сам почетак замолили бисмо вас да појасните недоумицу која се често јавља у широј јавности по питању тога да ли хришћани и Јевреји у својим традицијама праве разлику у поимању Старог Завета, односно Јеврејске библије? Да, постоји разлика између хришћанског Старог Завета и Јеврејске библије. Битно је нагласити да се под хришћанским Старим Заветом искључиво подразумевају текстуалне варијанте и канонска структура књига присутних у Септуагинти. Историјски и богословски гледано, Стари Завет се уобличио у окриљу ране Цркве у септуагинтиној текстуалној традицији. Стога је нужно правити разлику између хришћанског Старог Завета и Јеврејске Библије, познатије под називом Танах која се текстуално заснива на масоретској традицији. Наравно, овом констатацијом се ни у ком случају не дискредитује јеврејска теолошка и текстуална традиција. Напротив, она се сматра једним од легитимних наследника староизраилског религијског и литерарног предања. Овом констатацијом се само увиђа и акцентује разлика која постоји између Старог Завета и Танаха, то јест између хришћанског и јудејског разумевања Светог Писма. Септуагинта је посебно важна за источноправославну Цркву, како грчку, тако и остале. То важи и за нас, јер су наши стари преводи (старословенски, српскословенски) били засновани на Септуагинти. Самим тим наша целокупна богослужбена, канонска и иконографска пракса, као и средњовековно књижевно и црквено стваралаштво, засновано је на тој писаној традицији. Библијски институт на Православном богословском факултету покренуо је пројекат превођења Септуагинте. У чему се пре свега огледа допринос овог подухвата? Покретањем пројекта „Септуагинта на српском“ отвара се могућност да се први пут у нашој историји (ма колико чудно звучало) појави интегралан превод Старог Завета на српском језику Досадашњи интегрални преводи Старог Завета, сем девтероканонских књига, на савремени српски књижевни језик било да је у питању превод Ђ. Даничића или Л. Бакотића, настали су највећим делом са латинског, при чему су преводиоци консултовали још неке преводе. У оба превода распоред грађе, садржина књига и нумерација стихова урађени су према масоретској и латинској традицији. У наведеним преводима појављују се текстуалне верзије књига на основу масоретског текста. Тако верзије књига, као што су: Књига пророка Јеремије, Књига о Јову, Књига Исуса Навина, Књига о Јестири, Књига пророка Данила итд, прате масоретску текстуалну традицију. Самим тиме не садрже изворни потенцијал и потребну корелацију са новозаветним књигама. Књиге се и именују према масоретској традицији, тако нпр. уместо назива Прва или Друга књига царства, који се налазе у Септуагинти, у овим преводима се именују као Прва или Друга књига Самуилова. Посебно су проблематична и осетљива месијанска места, где постоје значајне разлике између Септуагинте и масоретског текста (нпр. Пост 3, 15; Ис 9, 5; Дан 7, 14 итд). Уз то, оба наведена превода су са језичке стране делом не разумљива тако да приликом читања појављује проблем исправног разумевања појединих речи, тачније препознавања смисла текста. Како би требало разумети то да Септуагинта до сада није преведена на српски језик? Одсуство Септуагинте у нашим новим преводима, делом је изазвано њеним општим статусом у донедавним библијским студијама на Западу. Западноевропска библијска традиција има мало непосредних веза са Септуагинтом. Западни хришћани су се држали Вулгате, превода Светог Писма на латински језик из 4. века. Протестанти су се из идејних разлога већ у раним фазама определили за масоретску текстуалну традицију. Услед убрзаног развоја библистике код протестаната, временом је дошло до велике фаворизације масоретског текста. Променио се однос и према „латинској Библији“, чак и код римокатолика. Новији преводи Библије углавном су рађени са масоретског текста. Задуго је у научним круговима Септуагинта углавном доживљавана као најстарији превод, који је имао извесну тежину у текстолошким истраживањима. Међутим, након откривања Кумранских рукописа (половином 20. века) научници су дошли до неких важних увида, који су бацили сасвим ново светло на Септуагинту. Између осталог установљено је да Септуагинта представља и посебну рукописну традицију, која се делом разликује од масоретске. Ревидирани су ранији ставови и јасно констатовано да су рукописи Септуагинте старији преко пет стотина година од масоретских рукописа. Убрзо после тих сазнања кренуле су озбиљније студије на тему Септуагинте. То је резултовало чињеницом да су основани институти и започети радови на преводу Септуагинте. До сада су се појавили интегрални преводи на енглеском (2007), немачком (2009), румунском (2011) и шпанском (2015), већим делом на француском (1984сс) и Петокњижје на италијанском (1999). Незванично се говори да ће такав пројекат бити покренут у Русији и Мађарској. Иначе, изучавање Септуагинте је једна од тренутно најдинамичнијих област у оквиру библијских студија на светском нивоу. На православном Истоку, који је непосредно ослоњен на Септуагинту, из већ познатих разлога, у новије доба (XVIII–XX век) није било озбиљнијих радова на том пољу. Томе је свакако доприносила и базично мала писменост, а тиме и слаба општа заинтересованост за Свето Писмо. С друге стране, богослужбени језик је у многим словенским Црквама углавном црквенословенски, што се негативно одражавало на потребу за преводом на савремени језик конкретне православне заједнице. Све је то условило да су православни народи готово по инерцији почели да праве савремене преводе на основу западних издања. Библијске студије код православних донедавно нису биле довољно развијене да би се ушло у такав подухват. То је основни разлози због којих се у новијој историји већине помесних православних Црква, сем код Румуна, није појављивала организована иницијатива да се Стари Завет (Септуагинта) преведе на неки од савремених језика. Иако до сада није постојао плански организован пројекат превођења Септуагинте на православном Истоку, да ли су забележени барем појединачни преводи? Било је неких појединачних покушаја у Русији крајем XIX и почетком XX века. Професор Казанске духовне академије, П. А. Јунгеров превео је један број старозаветних књига на руски (Пост, Јов, Псалми, Пр, Проп, Пнп и пророке). Код нас су у новијој историји митрополит Амфилохије Радовић и епископ Атанасије Јевтић, такође, појединачно превели један број девтероканонских књига, као и Књигу постања (А. Јевтић). Њихов рад представља добру основу за даљи превод целокупне Септуагинте. Преводи митр. Амфилохија и еп. Атанасија су много допринели на буђењу свести о значају таквог подухвата и његовом резултату. Међутим, целокупан превод Септуагинте, који подразумева текстолошка сравњивања рукописа, додатна стручна појашњења, дефинисања јединственог вокабулара итд. подразумева заједнички рад већег броја стручњака из различитих научних области. Како би се овако захтеван подухват спровео до самог краја, претпостављамо да је потребан велики број стручњака и мултидисциплинарни приступ самој тематици. Да ли српска академска сцена поседује довољан број стручњака за наведени пројекат? Ми се на Библијском институту већ годинама прпремамо за такав подухват. Један број наших докторанада за предмет својих дисертација имају теме из домена студија Септуагинте. Припремљена је и остала логистика у смислу стручне литературе и других техничких помагала. С друге стране, савремена српска академска заједница располаже пуним капацитетом за један овакав пројекат. На овом пројекту учествује петнаестак стучњака из области класичних наука. Ту су и теолози, старослависти, србисти, хеленисти, текстолози, палеографи итд. У овом тренутку на пројекту је укључено преко тридесет пет сарадника. Радна концепција је таква да су направљена четири преводилачка тима који преводе поједине књиге. Групе су оформљене тако да у њима буду заступљене све битне научне области (класични филолози, теолози, слависти и србисти), с тим што срж преводилачких група чине класични филолози, који су и најбројнији. Будући да су истраживања и преводи Септуагинте актуелни, да ли сте у контакту са колегама из иностранства? Свакако. Успостављен је контакт и начињени први кораци у сарадњи са значајним светским центрима који се баве Септуагинтом (нпр. United Bible Societies, The International Organization for Septuagint and Cognate Studies). Један од приређивача немачке Септуагинте (Septuaginta-Deutsch), проф. др Мартин Мајзер, био је гост нашег Института. У оквиру посете, одржао је два јавна предавања из домена студија Септуагинте, као и већи број консултација са колегама на пројекту. Уговорена је и посета професора емеритуса Емануила Това, са Јеврејског универзитета у Јерусалиму, иначе, водећег стручњака из ове области. Ступили смо у контакт и са другим колегама, и сви су они спремни на сарадњу. Планирамо да у предстојећем периоду сазовемо међународну научну конференцију на тему Септуагинта у словенској традицији. Будући да је реч о дугорочном пројекту, колико фаза има и у којој се фази тренутно налази? У првој фази, из више разлога, кренуло се са превођењем Петокњижја и Псалама. Петокњижје је у процесу настанка Септуагинте прво и преведено на грчки, а његов превод је био узор и за касније преводице. Значај Петокњижја и његова канонска позиција у Старом Завету дају му неупитну предност. Псалми, као поетски текст и богослужбено важна књига, такође ће бити превођени од самог почетка. У следећој етапи би се преводиле историјске књиге, затим поетско-мудросне и пророчке Такође би за студијско издање били преведени апокрифни текстови, који су присутни у старим кодексима Септуагинте. Конципирање мултидисциплинарног пројекта у хуманистичким наукама представља знатан изазов, посебно када је реч о преводу теолошки традираног текста. Како је замишљена структура овог превода? Приликом превођења посебну улогу имаће наша досадашња преводилачка и рукописна традиција. Планирани превод биће заснован на основним преводилачким матрицама које се већ појављују у старим преводима, чиме ће се очувати континуитет са ранијом традицијом. На тај начин био би очуван „теолошко-језички код“ који је уткан у нашу богослужбену, химнографску, канонско-правну, хагиографску и општу културну баштину. Слично ће бити узети у обзир и новији српски преводи (Даничић, Вук Караџић), који су код нас нашироко прихваћени. Нарочито ће се уважити њихов језички израз и стил. Треба имати на уму да су та два превода, преводилачка ремек дела у којима је народни језик дошао до пуног израза. С друге стране, превод ће бити у духу савременог српског језика. Стога ће на пројекту бити ангажован један број лингвиста и познавалаца наше језичке културе, с циљем да превод испуни највише језичке стандарде. Колико је важно успоставити такав однос са нашом традицијом? Ослањањем на постојећу традицију, освешћује се сопствена културна баштина, која до сада није истраживана из ове перспективе. У теолошком и уопште културолошком смислу они представљају важну спону, која ојачава наш духовни и културни идентитет. Стари словенски рукописи, поред тога, имаће још једну улогу. Наиме, планирано је да се истраживања усмере у правцу поређења старословенских и српскословенских превода, с једне, и грчког текста, с друге стране. Та област је, иначе, у савременој науци неистражена, тако да се тиме отвара простор нашим стручњацима (поготово младим теолозима, класичним филолозима и славистима) да дају свој допринос на општем пољу истраживања Септуагинте. Још битније је то што се таквом концепцијом отварају нове могућности за текстолошка истраживања Септуагинте. Научна парадигма, на основу које се тражи изворни текст, биће узета у обзир. На овом пројекту циљ неће бити искључиво да се реконструише хипотетички изворни текст. Овим подухватом се покушава афирмисати и теолошко-текстолошки утврдити развој текста са фокусом на рецепцију. Циљ је да се утврди и стандардизује Септуагинтин рукописни ток својствен византијској, односно нашој црквеној традицији. Из тог рукописног тока настали су словенски преводи, који у овом случају треба да помогну да се, у мери у којој је то могуће, реконструише и стандардизује византијско-словенски текст. Такав текст би могао послужити као основни текст за ново критичко издање Септуагинте. Да ли би то значило да би резултати овог пројекта поред националног доприноса могли имати и међународни значај? Оваквим поступком у знатно већој мери постајемо занимљиви широј, међународној научној заједници. То у стратешком смислу значи да се овим пројектом код нас дефакто оснива истраживачки центар, који се бави старословенском и српскословенском библијском текстуалном традицијом. С обзиром на то, планирано је да се постојећи старословенски и рукописи и касније српске редакције тих рукописа каталогизују, дигитализују и транскрибују у електронски формат, како би се створиле основе за даља истраживања. Рад на старословенским и редакцијским рукописима, који подразумева њихово међусобно поређење, затим сравњивање са грчким текстом и даља стручна истраживања, предвиђен је да буде предмет већег броја докторских дисертација, како библиста, тако и класичних филолога и слависта. Млади истраживачи би тако били у прилици да расветљавају Септуагинтину рукописну традицију, њен историјски развој и однос према најстаријим сачуваним рукописима. Већ постоји један број започетих дисертација, чији је предмет истраживања из ове области. У оквиру пројеката управо се омогућава стицање потребних знања, вештина и компетенција за израду таквих дисертација или мастер и других стручних радова. Будући да је сам пројекат изузетно сложен и да ће се обрађивати различити аспекти класичних наука, славистике и теологије, да ли су у плану и нека стручна издања која би пратила сам превод текста Септуагинте? Поред студијског издање, које би подразумевало критичке напомене и појашњења важна за овакав превод, биће приређено и популарно (црквено) издање (укључујући и Паримејник), које би се користило у свакодневној, црквеној и приватној употреби. У основи то би био један превод, с тим што би студијско издање, поред ширих преводилачких појашњења, садржавало и извесне текстуалне варијације и додатне стручне коментаре. Такође, студијско издање ће садржати и књиге које не улазе у категорију канонских или девтероканонских књига, а налазе се у најранијим септуагинтиним рукописима. Друга могућност је да у једном тому буде само превод, док би други садржавао апокрифне списе, додатна појашњења и коментаре. Међутим, пре самог штампања превод ће бити приређен у електронском формату, са могућношћу коначне одлуке у вези са материјалом који ће бити одштампан у зависности од непосредних захтева и предлога будућих корисника. Паралелно са процесом превођења радиће се: Речник библијско-грчког језика, који би требало да буде важно и поуздано помагало за даља изучавања светописамског текста; Граматика библијско-грчког језика, коју ће приредити колеге са класичних наука; Граматика старојеврејског језика, чији аутори ће бити теолози и класични филолози; Увод у Септуагинту, који ће садржавати општа питања која се тичу Септуагинте. Добар део тога Увода сам већ написао. Такође ће се радити Увод у Стари Завет, на основу септуагинтиног текста. Тај посао је планиран да ураде наставници и сарадници са Катедре за Стари Завет ПБФ. Поред заснованости на Септуагинти, Увод ће садржавати вишеструку рецепцију старозаветних књига, и као такав, биће јединствен у свету библијске науке. У оквиру пројекта је планирана и израда појединачних монографија и научних студија. Свесни смо чињенице да се пројекат налази у почетној фази и да је још увек тешко спекулисати о томе колико ће цео пројекат укупно трајати, али према вашој процени када одприлике можемо очекивати прва издања? Процена временског рока трајања пројекта „Септуагинта на српском“ условљена је обимом и дубином захвата. То значи да сам превод, без додатних коментара, подразумева знатно краћи временски рок. Све даље елаборације, које би се нужно одразиле и на сам квалитет превода, захтевају додатно време. Оне су у сваком случају неопходне и представљају condiciones sine quibus non за квалитетан и стручан превод. Ако се узме у обзир и израда наведених речника, граматика и увода, тај рок би био још померен. У сваком случају, овако постављен пројекат захтева вишедеценијски ангажовани рад. Шта бисте издвојили као особеност овог подухвата? Ствар коју треба посебно издвојити и нагласити јесте то да је један од важнијих циљева овог подухвата – као што сам већ напоменуо – истраживање старозаветне старословенске и српскословенске рукописне традиције и њених грчких предложака. Та истраживања су већ почела и изводе их млади докторанди уз подршку нас професора и сарадника. Тим сачињавају теолози/библисти, класични филолози и слависти. Циљ је, дакле, да се преко старих словенских и српских рукописа установи грчки текст са којег су настали наши преводи. То је реалан историјски текст, који у основи источно-православне теологије и културе. Управо, тај грчки текст у даљем кораку треба да буде предложак (Vorlage) за будуће критичко издање Септуагинте. Наиме, пројекат „Септуагинта на српском“ се неће завршити преводом и издавањем наведених приручника и стручних студија. Замисао је да се код нас оформи стручни тим који ће радити на новом критичком издању Септуагинте. Такав посао по природи ствари добија међународни значај. Све што бих даље рекао спада у домен прогноза. Требаће много добре воље, рада, енергије и памети да у томе успемо. Иако може звучати тривијално, једна од најчешћих препрека у реализацији научних пројеката на нашим просторима јесу материјална средства. На који начин је замишљено да се финансира целокупан пројекат? Са стручне и техичке стране углавном су створени сви потребни предуслови из извођење оваковог пројекта. Остало је још отворено питање његовог финансирања, а под финансирањем се пре свега подразумевају хонорари за учеснике на пројекту. У питању је велики и дуготрајан посао, који се не може извести без материјалне подршке. Иако нико од сарадника ни на који начин није чак ни сугерисао такво питање, ствари су јасне. Ми припремамо пројектну документацију с циљем да пријавимо пројекат код Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Отворено је питање колико се концеп пројекта поклапа са постојећим пропозицијама. Лично планирам да у министарству представим пројекат и укажем на његов значај. Можда ће звучати нескромно, али овакав подухват је од прворазредног значаја – црквеног и националног. Искрено се надам да ћемо наићи на разумевање и подршку. Такође, очекујемо подршку унутар Цркве, јер се овај превод највише тиче нас. У сваком случају, то је једна од ставки коју ћемо решавати у предстојећем периоду. Оно што охрабрује јесу добра воља, одлучност и озбиљност са којом смо ушли у овај посао. Коначно, потребна је вера у успех јер „све је могуће онима који верују“ (Мр 9, 23). Извор: Теологија.нет
  9. У Новом Саду је у недељу, 21. октобра у Српском народном позоришту представљен музички диск „Славни граде“, хора и оркестра ученика Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Публика је у интерпрентацији призренских богословаимала прилику да чује најлепше песме са Косова и Метохије Програм је отворен обраћањем Његовог Преосвештенство Епископ рашко-призренског и косовско- метохијског господина Теодосија. О народним лирским песмама са Косова и Метохије говорила је проф. др Валентина Питулић. Своје стихове о Косову и Метохији и призренској богословији, говорили су глумица Љиљана Лашић и Ратко Поповић, песник из Грачанице. Ове догађај је, заједно са Косовскометохијским одбором Матице српске, организовала Фондација „Симонида“ Извор: Радио Тавор View full Странице
  10. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev
  13. Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev View full Странице
  14. У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.
  15. У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. View full Странице
  16. У Виндзору, граду на југу Канаде, италијанска заједница је подигла торањ са сатом у знак сећања на др Лазара Јовановића, који је пуних педесет година даноноћно лечио и помагао имигрантске породице. Чувени лекар, за кога истичу да је био „Србин по рођењу и Италијан у срцу“, преминуо је 2004. године али пацијенти и њихови потомци и даље памте његова хумана дела. У средишњем делу Мале Италије у Виндзору, улица Ири је била затворена за саобраћај јер је италијанска заједница свечано открила споменик ‒ торањ са сатом ‒ у знак поштовања и љубави према изузетном човеку, лекару и хуманисти др Лазару Јовановићу. Окупили су се чланови одбора за уређење тог дела града, бивши пацијенти, сви они који су иницирали, планирали и изградили споменик а ваља рећи да су за средства и рад заслужни канадски Италијани. Том приликом вијориле су се три заставе а отпеване су и три химне (српска, италијанска и канадска). Природна сила и нежни див Приликом откривања спомен-плоче, градоначелник Виндзора Дру Дилкинс је рекао: „Говорили су да је био природна сила, нежни див, свеприсутни ослонац, лекар изузетно упућен у сва поља медицине и да никад није било нити ће бити сличног њему". Догађају су се придружили представници српске заједнице (као и културно-уметничка друштва „Опанак" из Едмонтона и Академија Бате Марчетића из Торонта). Међу угледним званицама били су и амбасадор Италије у Канади Клаудио Тафури и генерални конзул Србије у Торонту Василије Петковић. Њима и Филипу Роки, председнику Одбора за подизање споменика, припала је част да пресецањем врпце и званично „отворе" споменик. Српско-италијанско друштво пријатељства Необично је да нека етничка група у Канади, попут италијанске у Виндзору, на тај начин исказује поштовање припаднику неке друге етничке групе, рекао је генерални конзул Петковић. Зато је на претходном сусрету са представницима три црквено-школске општине у Виндзору, Св. Димитрија, Св. Петке и Грачанице, покренута идеја о оснивању српско-италијанског друштва пријатељства. У име српске заједнице, Перо Ковачевић је уручио слику академске сликарке Неде Лакетић Франческу Лазару Вили, који је добио име по доктору. Евоциране су успомене на педесет година рада др Лазаревића, који је радио скоро до своје деведесете године. Торањ са сатом ће се већ крајем лета наћи на траси бициклистичке трке, постати део разгледнице Виндзора, града који преко реке гледа на Америку и Детроит. Др Лазар Јовановић се крајем Другог светског рата, спасавајући голи живот, обрео у Италији. Уз помоћ породице дечака коме је помогао, успео је да заврши започете студије медицине на факултету у Риму, да би по дипломирању отишао у Канаду. Од 1952. је радио у Ургентном центру у Виндзору а по завршетку смене га је, испред његове приватне ординације у улици Ири, где се и налази споменик, чекао дуги ред пацијената. Радио је до дубоко у ноћ, све док није прегледан и последњи пацијент а онима у невољи поклањао лекове и није наплаћивао услугу. Реч је о времену пре него што је Канада увела опште здравствено осигурање па су доброта, пожртвованост и професионалност др Лазаревића прешле готово у легенду. Говорио је пет језика, укључујући и италијански. ВИДЕО Фото: ФБ свештеника Милана Јовановића, Gracanica Serbian Orthodox Church, Serbian Centre Windsor
  17. На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци. Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО. Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем. Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“. Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату. Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Ње­го­ва пи­лот­ска дипло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од јуна 1912. године, а код нас број је­дан.) Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе. УПВЛПС, ВС фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС
  18. Поменом и полагањем венаца и цвећа на гроб наредника Михаила Петровића, јуче је на Новом гробљу у Београду обележена 105. годишњица смрти првог српског пилота и прве жртве у историји српског ваздухопловства. На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци. Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО. Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем. Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“. Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату. Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Ње­го­ва пи­лот­ска дипло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од јуна 1912. године, а код нас број је­дан.) Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе. УПВЛПС, ВС фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС View full Странице
  19. Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку. – Лепо је у ово доба године… волим рано пролеће. Боје оживе, цветови полако почињу да миришу, деца постају све бучнија. Волим децу. Цео свој живот посветио сам деци. Посебно оној коју живот није много миловао. Ћутим. Слушам. Посматрам како неуобичајно младим очима изнова упознаје свет око себе… Жељан га је. Чини ми се да не пропушта ниједан повишени дечији тон ка којем ужурбано окреће главу… Смешкам му се. Стидљиво покушавам да схватим његову фасцинираност дечијом буком. Ишчекујем обећану причу. Знам њену горчину, али је у његовим светлим очима још увек не наслућујем. Замисли, пријатељу, замисли – Замисли пријатељу, замисли сада да сви ови дечији гласови нису несумњиви доказ среће, да својим неспретним и неконтролисаним покретима деца око нас не траже од својих мајки и очева играчке, сладоледе, не моле да их узму у наручје. Замисли да су то крици умирућих, последњи трзаји прекланих, уваљаних у сопствену крв и изнутрице… Замисли да не дижу руке ка мајкама и очевима него ка суровим убицама молећи их не да их узму у руке, него да их из челичног загрљаја шаке и каме пусте у живот и слободу… Замисли да ово што чујеш нису звуци аутомобила, нити тандрљање точкова дечијих колица по кладрми већ ударци мотора војних камиона и лупање точкова транспортних колица којима се ка Сави одвлаче лешеви… Слушам. Без смешка. Обећано почиње да се испуњава. Ђурађ Чичић, поткозарски Митровчанин родом из Кобатоваца, маленог села смештеног у близини Лакташа скупа са своје две сестре Смиљом и Радојком и још 25.000 српске деце одведен је 1942. године у Јасеновац, у којем је током наредне две године и осам месеци туђом вољом проживео болну и крваву истину коју од окончања рата до данас Хрватска у континуитету одриче. Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прича… ћутим, слушам. Прича… – Други светски рат, барем што се мене тиче, започео је на радио-станици. Скупљали смо се, ми деца, заједно са старијима у сеоској гостиони, где смо у недељама пред почетак рата слушали вести. Знали смо ми да ће бити рата и пре него што смо шестог априла чули да је Београд под бомбама. Доносиле су нам Сава и Уна тешке гласове са Кордуна, Баније и из Славоније да се тамо нешто гадно спрема иза леђа свих нас. Међутим, када смо шестог априла сви ми колико нас је било сабраних око тог маленог радија почели да плачемо, а неки и да дижу главу у небо и да се крсте, знали смо да је ђаво однео шалу. Ђедови су били забринути, многи од њих су ионако били неповерљиви према „шокадији“ и нису били одушевљени чињеницом да земљу деле са онима који су их вешали 1914. Наши родитељи били су више збуњени и у то време, мање уплашени, док смо ми – деца – све то посматрали са стране, надајући се да немамо разлога да бринемо о туђим бригама. Наша брига тих година биле су ливаде, игре и могућност да се изостане из школе, док смо све друго препуштали онима који су заправо били прави власници нашег света… Ђурађ Чичић Све се променило Ветар лагано дува… деца се све гласније смеју. Једни иду у школу, други се из школе враћају. Сусрећу се близу нас. У парку. Задиркују једни друге, са надом да ће наићи на неко сељачко дете подесно за збијање шала распитују се одакле је ко, док они који се познају једни другима добацују неодмерене речи које дечија неконтролисаност још увек не схвата као увреду… Смешка се. Прати их погледом и тешко уздише. Ја ћутим… ћутим и чекам да поново проговори. – Све се брзо променило. Рат је завршио и пре него што је почео. Било их је који ни позив честито нису добили. Држава је нестала, а ми смо се преко ноћи пробудили у туђој – као ноћ црној држави… на својој земљи. И почело је… прва убиства, хапшења, одвођења. Све смо ми то гледали, још увек несхватајући да се то дешава нама. Чини ми се да се читав српски народ тада није разликовао од нас деце и да подједнако нисмо ни помислити могли да ће нас се сатирати секирама, камама, маљевима, да ће нас бацати у јаме и реке, да ће нас католичити и претварати у робове. Породице су почеле да нестају. Први велики покољ који сам упамтио из прича био је у непосредној близини Кобатоваца, у Лакташима, где су припадници Црне Легије из Херцеговине поклали готово читаво село, а међу њима и моју текту Косу Којић, њеног мужа Милоша и њихово седморо деце. Држали су страже у селу, како никоме не би пало на памет да поклане покопа, а у жељи да наше мртве додатно опогане пуштали су на њих узгладнелу стоку из обора и штала. Тај покољ био је толико тежак и његов задах осетио се све до Бање Луке да су моји родитељи одлучили да мене и две сестре пошаљу код родбине забаченије село Бакинце. Како су све то била сиромашна села и како је било и старих о којима је требало водити рачуна, они су остали у Кобатовцима, надајући се да ћемо се ми, уколико до понављања злочина дође, спасити и да усташе неће ићи у забаченија села. Погрешили су… Застаје. Дечија граја се примирила. Тишину нарушава удаљена бука аутомобила. Гледа изнад мене. Тражи границу. Мисли, сећања, бола… нерадо се сећа онога на шта га задата реч нагони… скупља усне, тражи ваздух. Уздише дубоко. – Погрешили су. Партизани пробили обруч на Козари, а усташе и Немци почели да сакупљају нас, обичне људе. Те 1942. године први пут сам лично посведочио истину коју Хрватска данас избегава. Као мрак када се спушта на земљу, тако су се из наших зелених јунских и јулских шума пут села спуштали црнокошуљаши. Били су бесни, пуни гнева. Гонили су људе из кућа као стоку. Ударали их, вукли по прашњавим путевима, клали на кућном прагу, псовали мајку српску и православну. Општа гужва, ужас и метеж на све стране. Сећам се да су мене и сестре истерали из куће у којој смо се крили и дословно одвукли и бацили на избезумљену људску гомилу која се лагано претварала у колону. Више се није знало ни ко је коме род, ни ко познаник… Погнуте главе полако смо кренули праћени ударцима и погрдим повицима стражара. Речено нам је да идемо скелом преко Саве, у Јасеновац. Није нам тада то значило готово ништа, посебно не нама деци. Они који су крај себе имали родитеље тискали су се уз њих, а нас троје, како смо били сами, чврсто смо се држали загрљени решени да се више нећемо раздвајати. Изморени и намучени, стигли смо до Српске Градишке и реке Саве. Скела је увелико радила, па нам је речено да одморимо док не кренемо даље, односно док не дође наш ред на утовар. Не сећам се више колико је то трајало, али смо у једном часу сво троје били на скели. Знам и памтим још само то да ме је одушевила та количина воде коју ја раније нисам имао могућност да видим. Били смо ланцима везани једни за друге, па за скелу. Да није било тако, скочио бих у реку иако нисам знао да пливам… Делили су нас – У Јасеновац смо стигли уморни и гладни. Уместо хране и воде, одмах по уласку у логор добили смо добре батине. Неко мање, неко више, зависно од тога ко се нашао ближе усташама. После батина уследило је раздвајање. Делели су нас. Децу су на силу отимали од родитеља. Ту су почела и прва убиства у самом логору. Онај ко се превише бунио или је прегласно јаукао, био је на лицу места ликвидиран. Мајке су чупале косе, вриштале, деца су плакала, запомагала, али џаба… Смиља, Радојка и ја били смо тада по први пут после дуго времена, ако не срећни, а оно барем задовољни чињеницом да крај себе нисмо имали родитеље од којих би нас раздвајали. Одвели су нас на неку ливаду, испред великих хала за које ће се касније испоставити да ће нам бити нови дом… црн, крвав, мучан… али дом. Слушам. Не проговарам. Шта рећи човеку чије су патње на прагу новог дома тек почеле. Шта рећи детету чији бол ни сам не бих могао да савладам. Ћутим. Слушам… – Ни прва ноћ није прошла, а већ су до нас допирали ужасни крици логораша помешани са повицима и вриском распамећених усташа. Подврискивали су као када се надјачава тамбурашки бећарац. Те вечери, као и неколико наредних нисмо спавали. Нисмо ни причали, нисмо ни плакали. Тискали смо се, тражили рођаке и познанике, још увек незнајући шта се тачно дешава око нас. Били смо деца од свега неколико година па до тринаест, четрнаест. Престрашени, напуштени, гладни, уморни, без икога ко би могао да нам пружи реч утехе. Сломљени и напуштени од свих. Тих првих дана, сећам се и сада тога, сањао сам родитеље и родно село. Чињеница да смо били раздвојени давала ми је наду да су живи, здрави и да нас чекају на кућном прагу. Те снове, како су пролазили дани, недеље, месеци и године смењавила је крвава јава коју никакво скретање мисли није могло да спута. Кућни праг замениле су раке и пећи, а насмејане родитеље откинуте главе и ископане очи. Живео Поглавник Анте Павелић! – Јутра су почињала постројавањем. Улазили су кад-кад пијани, кад-кад трезни, али једнако бесни и крвави, шутирајући и пљујући нас. Дан смо започињали са уздигнутом руком и повиком: „Живео Поглавник Анте Павелић!“ Ми млађи, већ прописно уплашени и искрено да кажем, недовољно свесни коме кличемо, то смо лако радили. Они нешто старији су одбијали, а казна за тај преступ било је јавно сакаћење. Извели би нас напоље, постројили испред мученика, нагонили да из свег гласа кличемо Поглавнику, док би за то време извршитељ казне детету секао уши, нос, прсте, вадио очи или секао језик. Иста крвава казна која је при сваком покрету усташке руке остављала на нашим лицима и одрпаној гаредорби топли и крвави траг, била је примењивана и када неко од нас, обично због глади и болести, не би устао са пода на којем смо спавали. И никада нису секли оба уха или вадили оба ока, већ једно по једно, за опомену, а и да би „други пут имали шта да раде“. За две и по године таквом кажњавању присуствовао сам ни сам не знам колико пута. Што би дете гласније јаукало, то би ми морали јаче да кличемо Павелићу. Гурајући колица са двоје близанаца, крај нас прође млађа жена. Ћути. Гледа испред себе и лагано гура двоје задовољне деце. Са пролећа, Митровица се просто напуни младим мајкама и децом. Као да град на Сави не води борбу против беле куге… – Доводили су родитеље да гледају клање деце и децу да гледају клање родитеља. По смештању у логор, уредно смо пописани па им није био проблем да споје породице. Одводили су нас без икаквог реда, као када домаћин уђе у свињац или кокошињац да уграби прасе или кокош. Само улете међу нас, повуку за ноге или главу кога хоће и затворе врата. Изводили су нас да гледамо како отсецају деци главе, доносили откинуте делове тела и бацали међу нас. Ми смо све то гледали, ледили се и најчешће ћутали. Знате, то се деси када се много уплашите. Обично се тада укочите и не можете да реагујете. Тукли су људе камама, лопатама, крамповима, маљевима, чиме год су стигли. Свакој новој групи деце која је довођена нама приређиван је „дочек“. Усташе би те новајлије питале да ли неко хоће бонбон или коцку шећера. Ко би се јавио, добио би или ударац или би био убијен, зависи од тога шта зликовац мисли да је мученик заслужио. Ми смо наравно знали шта их чека, али нисмо смели било шта да кажемо. То је било страшно, јер ме је касније, када сам већ одрастао, дуго мучила помисао да сам можда и сам био џелат тим малишанима… Дим и пепео – Виђао сам и Лубурића и Шакића и Љуба Милоша. Долазили су често да нас обиђу. Као и сви, псовали су нам српску и православну мајку, шутирали нас у стомак, претили да ће нас поклати. То вам је онај Шакић кога је демократска Хрватска сахранила са свим почастима у усташкој униформи. Сећам се да је једном Лубурић рекао да на све треба поклати јер ће једино тада хрватски народ бити слободан. Знате, тих година Лубурић је напунио тридесету. То су вам године када човек може највише да пружи својој заједници, када може највише да користи добру. Изгледа да се код њега, као и код многих њему сличних у Хрватској тих година све окренуло наглавачке. Све што је он умео и знао, уложио је, на нашу велику жалост у Јасеновац. Тако су вероватно и дошли на идеју да отворе крематоријуме. Ноћу би доводили људе, гурали их у ватру, а ујутру би Роми метлама сакупљали пепео и неспаљене остатке и све то одвозили у Саву или расипали ко зна где. Вечери су нам биле затроване димом, ноћи ужасним крицима, а јутра невероватним количинима пепла које су тамни ромски прсти просто упијали као сунђер воду. Сећам се да многи од њих после тог посла нису смели ни да се додирну, знајући да на врховима прстију имају не пепео него остатке бивших људи и логораша, као што су и сами били. Људи су летели у ваздух, ношени ветром, као у филмовима. Лепили су нам се за косу, улазили у уши, сакривали се у ноздрвама. Ветар пронесе мирис липе. Није ли то лепше од тешког задаха спаљеног тела? Коме на души требају избезумљени погледи и згрчени прсти? Каква је то душа која на себе прима толике смрти? – Гледао сам како живи из рака моле да их не преливају гашеним кречом. Те згрчене шаке које вире из незатрпаних рака никада нећу моћи да заборавим. Када им је и Јасеновац постао мали, ови црни и крвави цвећари, своје цвеће смрти почели су да сеју у на нашој страни Саве, тамо код Градине, где и данас на хиљаде Срба из земље мотри на Јасеновац. Смиљо, Радојка… Неко крај нас пронесе мирис сладоледа. Изгледа да Митровчани не хају за временску прогнозу и не мисле да је за још увек рано за ледену посластицу. Из оближњих пекара миришу пецива. Разговор се одужио. Мој саговорник решен је да последњи пут каже све чега се сећа. Мој ум није био спреман да прихвати бол српског дечака – јасеновачког заточеника… – Били смо гладни. Стално. Јели смо угаљ. Знате ли како је страшно јести угаљ? Што за доручак поједете, за ручак повратите. Нисмо добијали воду, па смо сабирали крваве локве или захватали од лешева и крви упрљану савску воду. Ни то нам није дозвољавано, па смо се трудили да се сакријемо од усташа. Када би нас видели, бесно би нас ударали, просипали воду и викали: „Шта је, би ли воде, мајку ли ти српску!“ Глад, зима, запара, мирис лешева и крви, изнемоглост, избезумљеност од страха и нека ненормална равнодушност која нас је са времена на време опијала, довели су нас до пред смрт. Били смо изобличени. Кожа се слепљивала за кост и то је производило велике болове. Вене су се опирале стисцима коже, али узалуд. Болело је јако, толико да смо буквално пузали и вукли се по поду. Усташе су се смејале, називале нас својим псима и једнако ударале и вређале. А били смо деца. То никада не заборавите. Нисмо имали више од четрнаест година! После годину дана робовања у Јасеновцу оболео сам од пегавог тифуса. За мном су оболеле и Смиља и Радојка. Мучио сам се три месеца онако гладан, ударан, изложен свакојаком шиканирању, али сам ипак издржао. Сестре, као и многи други нису. Једно јутро сам само видео да су умрле. Мислим да нисам ни плакао. Само сам их прозвао по имену – „Смиљо, Радојка..“. Нисам имао снаге за било шта друго. Било је то последње моје обраћање њима. Усташа је ушао, мене протресао, видео да сам жив, њих две и још неколицину друге деце је покупио, набацао на нека колица и извео напоље. Ни данас не знам да ли су завршиле у Сави, у некој од јама или пећи. Тек, остао сам сам. Сетих се брата. Обећао сам му да ћемо се видети. Нестрпљив је да са мном што пре подели своја надања у вези првог свештеничког поклоничког путовања у Русију које му предстоји. Не могу да замислим да га нема. „Сироти Ђурађ“, помислих док готово слеђено посматрам како са неким чудним миром прича своју животну причу. Да ли човек после толико бола огугла или пронађе прави смисао живота? Сат мог спасења – Три месеца пре ослобођења Јасеновца, дошао је у логор Јосип Самарџић из Загреба који је тражио децу која би изучавала сајџијски занат. Усташе су имале обичај да нас децу поклањају хрватским породицама како би били њихови робови. Одвођени смо жиром тадашње Хрватске, па је тако у логор дошао и Јосип. Сећам се, истина као кроз маглу, да је ушао у логор, да су нас неколицину постројили и да се представио. Када је питао ко би хтео са њим, нико није смео да се јави. Плашили смо се да нас то јављање не одведе у сигурну смрт. Ипак, нас неколицина, мислим да нас је било пет или шест, при чему нас троје из Кобатоваца, подгили смо руке и јавили се. Издвојили су нас, саопштили да идемо за Загреб. Био сам пресрећан. По први пут након две и по године ужаса. Нисам размишљао ни о родитељима, ни о глади, болести, халуцинацијама, клањима, сестрама… У мислима већ сам био далеко од ужаса у који су ме други дотерали. На излазу из логора последњи пут, тек толико да не заборавим одакле одлазим, усташа ме је „почастио“ ударцима кундака по глави. После дужег путовања на којем нисмо имали никаквих проблема, стигли смо у Загреб. Испоставило се да је Јосип био добар човек и да му је једини циљ био да нас спасе. Нисмо учили никакав занат, живели смо са њим и чекали крај рата. Лечио нас је, хранио и водио рачуна да случајно не изађемо на улицу кад и колико не треба. Његов долазак у логор и наш излазак из јасеновачког пакла касније сам сабрао у „сат мог спасења“. Већ после неколико недеља, у сан су поново почели да ми долазе родитељи. Истина, њихови ликови били су ми непознати, гласови још мање, али сам знао да су то они. Дозивали су ме да се вратим кући и бивао сам све нестрпљивији. У мени се поново родило дете. Плакао сам. Ноћима најчешће. Све што се годинама сакупљало просто је морао да изађе из мене: сви ти ножеви, крв, сви ти демони у људском облику, њихово зло и жеља да нас покољу. Јосип нас је тешио, молио да се стрпимо и обећавао да ће нас чим се рат оконча вратити породицама. Најсрећнијег дана свог живота, повратка у родитељски загрљај, Ђурађ се не сећа. Каже, тако то обично бива код „тих малобројних дана у којима ничега нема осим среће“. Био је, говори ми са осмехом, „леп дан… или ипак није?“ – Зар је то све и важно када сте поново у наручју својих родитеља који су вас при томе отписали и сматрали мртвим. Мојим повратком кући, муке су биле коначно завршене, барем што се мене тиче. Дуго година после рата, тачније све до своје смрти, родитељи су јецали и говорили да су сестре и мене послали у смрт и муке. Знате, Кобатовци нису били сатрвени од усташа, док је село у које су нас склонили, верујући да ћемо бити заштићени, поклано и расељено. Али ето, живот је и поред свих оних који су желели да га зауставе ипак победио! Та истина нека буде за наук свима који мисле да могу да зауставе живот, а моја бол и патње нека буду на уму свима који данас у новој усташкој држави смањују број жртава Јасеновца и НДХ. Нека знају они, чак и да је тако како лажу, да моја судбина остаје непромењена. Не дао Бог да они и њихова деца и поред свега што су радили и у последњем Отаџбинском рату, проживе оно што сам ја проживео. Нека није страдало 700.000 људи, нега није страдало ни 7.000, али да ли једно заклано, обезглављено или осакаћено дете усташу чини мањим зликовцем? Овде се не ради и никада се није радило само о броју, него о спремности добре већине једног народа да са уживањем и ненормалном бестијалношћу сатире друге народе, српски пре свега. У крајњем, нису ли се и нацистички официри и службеници у тој Хрватској згражавали над методама које су у ликвидацији Срба примењивале усташе? А сетимо се само шта су ти исти Нацисти радили у својим логорима. Ђурађ Чичић је читав свој живот посветио деци. После завршетка Основне школе у Кобатовцима, уписао је Нижу реалну гимназију у Босанској Градишки, а потом Учитељску школу. Дефектологију је завршио у Београду на Вишој школи, као и Факултет одбране. Као дефектолог радио је са слепим и слабовидим, као и са децом ометеном у развоју. Одбрану и заштиту предавао је генерацијама Митровчана који су га упамтили по добру. Данас је први човек Стрељачког друштва „Живко Релић-Зуц“ у Сремској Митровици. Клуб ради са доста успеха и окупља велики број деце. Ђурађ, мало у шали, а мало у збиљи, каже да их радо обучава у руковању оружјем, како би пружили отпор онима који покушају да им учине оно што су усташе урадиле њему, његовим сестрама и 25.000 српске деце са Козаре. Ђурађ Чичић има четворо унучади и ово је, каже, његово последње сећање на Јасеновац. С. Лапчевић http://www.vidovdan.org/istorija/prica-o-srpskom-decaku-jasenovackom-logorasu/
  20. У Свечаној сали Дома Војске у четвртак 08.02. биће одржан концерт „У част српском Страдиварију“. Свираће солисти на виолончелу, Сандра Белић и Немања Станковић и на виолини Катарина Васиљевић уз пратњу Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“. Концерт почиње у 18 сати. Организатор овог музичког догађаја је Удружење „Пријатељи српске културе“ у чијем власништву је виолина коју је својевремено направио чувени градитељ гудачких инструмената, Никола Васић, много познатији у Америци, где је живео и радио, него у свом родном Зворнику. Виолина, коју је Никола Васић направио 1954. године, у Србију је стигла посредством доктора Душана Ристића, који је овај инструмент купио на једној њујоршкој аукцији, видеши да унутра стоји посвета на српском ћириличном писму. Инструмент је поклонио Удружењу „Пријатељи српске културе“ које га на одређено време и по потреби уступа младим уметницима који нису у могућности да га приуште. На инструменту српског Страдиварија, на концерту њему у част у Дому Војске, свираће млада виолинисткиња, Катарина Васиљевић, добитница бројних иностраних и домаћих признања.
  21. Преосвећени Епископ браничевски др Игњатије, уз речи подршке, направио је кратак увод говорећи о Цркви и њеној особини живог организма који расте и развија се у сваком контексту. Епископ др Игњатије је истакао пастирску делатност Цркве и потребу да народ Божји разуме истине вере које су изложене у богослужбеној химнографији. По речима епископа Игњатија, велики је подвиг преводити текстове који обилују догматском тематиком коју је потребно темељно и јасно дефинисати и изложити у црквеним химнама, како не би дошло до јереси. Проф. др Предраг Драгутиновић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду направио је историјски пресек превођења библијских текстова и говорио о значају превода богослужбених текстова на савремени језик из библијско-теолошке и пастирске перспективе. Он је окарактерисао рад епископа Лукијана на овом пољу као изузетан допринос нашој светој Цркви и уопште добринос науци. Проф. Драгутиновић је истакао да једина критика на овај превод може да буде нови, тј други, превод и да свако ко се усуди да критикује треба да приложи најпре и свој лични допринос. Професор црквеног певања у Крагујевачкој богословији г. Немања Старовлах је објаснио под којим условима и на који начин се формирао Посни триод, а затим је говорећи о преводу епископа Лукијана у контексту црквеног певања показао да се овај превод може веома лако певати, што је и демонстрирао отпевавши једну од стихира најпре на црквенословенском језику, а потпм и на српском језику. Проф. Данијел Дојчиновић са Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци говорио је о традицији богослужбеног песништва код Срба, уз осврт на византијску књижевност и утицај који је византијско богослужбено песништво имало на српску културу. Професор је такође подржао рад епископа Лукијана на преводу богослужбених књига и истакао значај који превод Посног триода има не само у богослужбеном смислу него и када је у питању књижевност односно песништво. Превод епископа Лукијана је у том контексту и превод својеврсне збирке песама која се развијала под окриљем византијске књижевности током раног средњег века. Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан је заблагодарио свим говорницима и изложио разлоге који су га навели да започне превођење богослужбених књига и услове под којима је радио, а потом је захвалио свима који су дали свој допринос у овом подухвату. Представљању Посног триода присуствовали су Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Раде Дробац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Александар Драгичевић, председник Самоуправе Срба у Мађарској гђа Вера Пејић Сутор, српски представник у Парламенту Мађарске г. Љубомир Алексов и многи представници јавног и културног живота Срба у Мађарској. Извор: Српска Православна Црква
  22. Дана 3. фебруара 2018. године у свечаној сали Текелијанума, српског храма културе у Будимпешти, представљен је Посни триод који је на савремени српски језик превео Преосвећени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Повезане вести: Света архијерејска Литургија у Будимпешти Представљен Посни триод у преводу епископа Лукијана Преосвећени Епископ браничевски др Игњатије, уз речи подршке, направио је кратак увод говорећи о Цркви и њеној особини живог организма који расте и развија се у сваком контексту. Епископ др Игњатије је истакао пастирску делатност Цркве и потребу да народ Божји разуме истине вере које су изложене у богослужбеној химнографији. По речима епископа Игњатија, велики је подвиг преводити текстове који обилују догматском тематиком коју је потребно темељно и јасно дефинисати и изложити у црквеним химнама, како не би дошло до јереси. Проф. др Предраг Драгутиновић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду направио је историјски пресек превођења библијских текстова и говорио о значају превода богослужбених текстова на савремени језик из библијско-теолошке и пастирске перспективе. Он је окарактерисао рад епископа Лукијана на овом пољу као изузетан допринос нашој светој Цркви и уопште добринос науци. Проф. Драгутиновић је истакао да једина критика на овај превод може да буде нови, тј други, превод и да свако ко се усуди да критикује треба да приложи најпре и свој лични допринос. Професор црквеног певања у Крагујевачкој богословији г. Немања Старовлах је објаснио под којим условима и на који начин се формирао Посни триод, а затим је говорећи о преводу епископа Лукијана у контексту црквеног певања показао да се овај превод може веома лако певати, што је и демонстрирао отпевавши једну од стихира најпре на црквенословенском језику, а потпм и на српском језику. Проф. Данијел Дојчиновић са Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци говорио је о традицији богослужбеног песништва код Срба, уз осврт на византијску књижевност и утицај који је византијско богослужбено песништво имало на српску културу. Професор је такође подржао рад епископа Лукијана на преводу богослужбених књига и истакао значај који превод Посног триода има не само у богослужбеном смислу него и када је у питању књижевност односно песништво. Превод епископа Лукијана је у том контексту и превод својеврсне збирке песама која се развијала под окриљем византијске књижевности током раног средњег века. Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан је заблагодарио свим говорницима и изложио разлоге који су га навели да започне превођење богослужбених књига и услове под којима је радио, а потом је захвалио свима који су дали свој допринос у овом подухвату. Представљању Посног триода присуствовали су Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Раде Дробац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Александар Драгичевић, председник Самоуправе Срба у Мађарској гђа Вера Пејић Сутор, српски представник у Парламенту Мађарске г. Љубомир Алексов и многи представници јавног и културног живота Срба у Мађарској. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...