Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српском'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора View full Странице
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора
  3. Његово Блаженство митрополит Православне Цркве у Америци Тихон упутио је своме сабрату српском патријарху Иринеју писмо подршке поводом недавних збивања у Црној Гори проузрокованих усвајањем новог закона који државним властима даје могућност да конфискују имовину СПЦ. У писму објављеном на сајту ове Цркве митрополит Тихон наглашава да ПЦА молитвено подржава напаћену Српску Цркву и чињеницу да не признаје расколничку „Црногорску православну цркву“ која ужива подршку садашње црногорске власти. „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“, пише Предстојатељ ПЦА. Пун текст писма митрополита Тихона гласи: „Ваша Светости, возљубљени брате, саслужитељу у Господњим светим тајинствима, Усред радосног прослављања Рођења и Богојављања Господњег морамо да Вам се обратимо с тугом због невоља које спопадају нашу православну браћу у Црној Гори. Желимо да изложимо Вама и Вашој вољеној пастви да Православна Црква у Америци стоји молитвено, подржава и одржава општење са Црногорском митрополијом СПЦ и да Православна Црква у Америци не признаје као канонску тзв. Црногорску Православну Цркву, нити њено „свештенство“ које предводи рашчињени Мираш Дедеић. Ми одбацујемо законе којима се ограничава верска слобода црногорских грађана, јер желимо да одржимо јединство наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и да чврсто стојимо против радњи сваке и било које власти којима се изазива конфронтација и насиље према верницима и отимање њихове црквене имовине. У служби на Богојављање чујемо зачало из књиге пророка Исаије у којем се вели: „Послушајте, и жива ће бити душа ваша, и чинићу с вама завет вечан ... Зваћеш народ кога ниси знао, и народи који те нису знали стећи ће се к теби“ (Исаија 55, 3.5). „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“. Са тугом, а ипак у нади на милост Господа нашег рођеног у Витлејему и крштеног у Јордану нас ради, остајем, ТИХОН Архиепископ Вашингтона Митрополит све Америке и Канаде Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Као што сам наслов каже, Фјодор се повуко. Завршио је такмичарску каријеру победом на противником из С.А.Д. током меча у Јапану. Крај такмичарске каријере је обележио у Рингу са Руском и Српском заставом и изјавом са се захваљује за љубав и подршку "клањам се свима који су се молили за мене у Русији и другим православним земљама Србији и Грчкој, па и овде у Јапану". Обележио је историју ММА као једна од најбољих бораца у историји овог спорта, пореклом је из Луганске области, па се верује да је пореклом Србин из Славено Србије, као и остали Руси који тврде да су у највећем броју, пошли за Славеносрбију из Далмације, Боке, Херцеговине... вероватно колко сам схватио током прогонства канонског Митрополита Далматинског Симеона Кончаревића који је основао Славено Србију унутар Руске империје. извор слике Сваки борац на улазак пред меч има неку песму која се пусти као подршка, он је између осталих, тражио да се пуштају песме Св.Владике Николаја Велимировића пре него почне меч. То сма лично гледао, али ову са Христе Боже нисам гледао па не знам дал је монтажа, али ми делује да није: Ово су делови неких од бољих борби и победа којих је имао, видео је направио неки његов фан:
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 6. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Милорада Додика, председавајућег Председништва Босне и Херцеговине. Пријему је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. У Епископском двору у Врању, на дан Светог Јована Златоустог, 26. новембра 2019. године одржан је састанак Програмског савета за организацију Међународног научног скупа Преподобни Прохор Пчињски – 950 година у српском народу, којим је председавао Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије. На састанку су усвојене тематске целине за Међународни научни скуп који треба да се одржи од 11. до 13. јуна 2020. године у манастиру Преподобног Прохора Пчињског: Ктитори манастира Преподобног Прохора Пчињског, Монаштво у доба Преподобног Прохора Пчињског, Монаштво и игумани манастира Преподобног Прохора Пчињског, Преподобни Прохор Пчињски и светитељи Православне Епархије врањске, Свети отац Прохор Пчињски у народном животу и предању, Манастир Преподобног Прохора Пчињског у историји, науци, култури, књижевности и медицини кроз векове, Литургијски живот, архитектура, сликарство и уметност манастира Преподобног Прохора Пчињског, Историјска сведочанства о манастиру Преподобни Прохор Пчињски, Језик и говори у долини Пчиње. На седници је разматран предлог учесника Међународног научног скупа, као и предлог термина за пријаву тема и достављање радова, као и друга организациона питања. За секретаре Програмског савета именовани су: архимандрит мр Методије (Марковић), намесник манастира Преподобног Прохора Пчињског; др Драгољуб Марјановић, научни сарадник Филозофског факултета у Београду; и г. Ненад Радуловић, асистент на Филозофском факултету у Нишу. Извор: Епархија врањска
  7. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј. Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу. „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса. Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17). Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник. Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве. Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена. Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину... Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика. Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство. Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама. Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој! (превео епископ бачки Иринеј) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа. На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон... Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.
  9. Карактеристика српског поимања жртве никадa се није огледала у неком одређеном обиму и квантитету којима би се мјерила њена вриједност. Жртвом достојном поштовањa смaтрало се све, од најмањега дара до највећег. И на дар се увијек узвраћало и узвраћа захвалношћу, и то захвалношћу не за дар него за љубав дародавца. Јеванђељска ријеч: какав си у маломе, такав ћеш бити и у великоме, чини нам се, могла би послужити као добро тумачење овом етосу – начину живота нашег народа. (Као што знамо, међутим, наш народ је пролазио кроз разне „едукативне“ процесе по многим питањима, па и по овоме, које слободно можемо назвати суштинским животним питањем. Нарочито је болан траг остављала наука и поука 19. вијека, која је, чини нам се, просто гледано хтјела да у исту раван стави праведност и љубав. Читавог „рационалистичког“ и „позитивистичког“ 19. вијека у Европи упућиван је један те исти приговор да сиромашнима не требају дјела љубави него дјела праведности. Борбу за и у име љубави људи су замијенили борбом за идеју једнакости, која је или остала само идеја, или су под плаштом једнакости вршене најгоре могуће дискриминације и прогоњења у друштву (како је то нпр. било за вријеме комунизма). Приговарало се да су дјела љубави изговор за богате и да богати на тај начин желе да избјегну праведност и једнакост. Мислило се да богати тако желе сачувати свој положај и сиромашне, нарочито радничку класу, задржати у њиховом сиромаштву, не само као сиромашне, него и као обесправљене. А у нашем народу дјела милости или дјела љубави нису чинили само богати у односу на сиромашне, него и сиромашни у односу на сиромашне, и то је тако одувијек било. У Светом Писму се каже да није дар оно што се дарује од сувишка, него је дар оно што се дарује од срца. Тачно је и то да држава треба да почива на темељима праведности, што је хришћански поглед на државу, али индустријско друштво као кулминација философског става 19. вијека, позитивизма и сцијентизма, управо је дошло у кризу. Однос између рада и профита постао је главно питање. Профит, односно капитал постао је средство моћи. И опет су радници, за које се испочетка чинило да ће достићи своју правду и своја права, постали обесправљени и нашли се у рукама малог броја оних који располажу капиталом. Мислило се да ће нови одговор или прави одговор за стицање правде бити разна удружења или такозвани синдикати унутар великих компанија. Али знамо и какав је резултат тога. Римокатоличка црква на Западу је покушала наглашеном „каритативном“ дјелатношћу постићи неку равнотежу. Ништа није помогло уравнотежењу друштва, напротив – у Енглеској, Француској и водећим европским земљама јаз међу класама је већи него што је био. У нашем окружењу догодило се нешто још горе – као да су ријечи блаженог Августина биле пророчке – да ће се држава у којој се не управља праведно претворити у велику лоповску дружину. Наша Црква и наш народ увијек су знали да је у том односу државе и Цркве врло битно разликовати „оно што припада цару“, то јесте држави, и оно што припада Богу. Народ и Црква нису везали своју судбину за судбину државе, него се из Светог Писма учило шта тражи од нас наш Бог кад је у питању живљење овдје на земљи и међусобни односи међу људима.) Овај одломак Светог Писма чита се пред почетак Великог и Часног поста и, врло занимљиво, зове се Јеванђеље страшног Суда: А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Ко је ближњи мој – питаће неко Господа Исуса Христа – а Он ће на то испричати причу о милостивом Самарјанину који је оног пребијеног од разбојника помазао уљем, напојио вином и смјестио у гостионицу. Он је био ближњи. И наш народ је за ближњега свога и ближњим својим сматрао увијек онога који не говори о томе да ли нас воли или не воли, да ли нам добро жели или не жели, него који све што чини потврђује дјелима љубави. Покушаћемо на једноставан начин, можда би се то могло назвати „архитектонским“ или грађевинским поређењем, објаснити гдје је и у чему је извор оваквог погледа на стварност када је у питању схватање жртве и жртвовања у нашем народу. Слободни смо помислити да одговор на љубав коју према човјеку покаже неко, по нашем мишљењу није одмах љубав него вјера, повјерење. Јер кад неко према нама показује љубав, он не успијева да нас аутоматски учини способним да га волимо, али нас сигурно учини другачијима кад је у питању вјера и повјерење у њега, у ту конкретну личност. Вјера би у том будућем односу, а који тог часа постаје процес, значила темељ и основу. Зашто нам је потребан темељ и основа? Зато да бисмо могли на њему почети да градимо жив и динамичан однос са оним који је према нама и у односу на нас поднио жртву и показао љубав. Градња такође подразумијева жртву, али она никад и никако не може бити само индивидуално дјело. Та градња је синергија. Међутим, као што добро знамо, свако изграђивање подразумијева труд, зној, рад, трпљење. Трпљење, међутим, не може да буде без основа, али још више не може да буде без смисла. Основ трпљења је вјера, али шта је смисао? Смисао је нада. Међутим, и основ и смисао само су просте недоречености ако немају свог циља. А шта је њихов циљ? Циљ је љубав. Зато у свакој грађевини или на свакој грађевини, а нарочито на грађевини међусобних односа са људима морају бити постављени прозори који омогућавају и поглед изнутра и поглед споља, што опет значи комуникацију и никада и нипошто затвореност. На зидовима и стубовима трпљења, који не би имали никаквог ослонца, нити би могли бити носиви без вјере и наде, требало би онда као мудрост да се спусти кров који се зове љубав, без кога би свака грађевина бивала бесмислена и изложена стихијама које би је увијек лако могле разорити. (Отуда везаност нашег човјека за дом и домовину, јер тај дом није производ профита, него плод (међусобне) љубави.) Ова наизглед једноставна слика у себи крије безброј предвидивих и непредвидивих појединости. Оно што би свакако требало предвидјети јесте и могућност неуспјеха. И оно што никако не би требало да заборавимо, а што нам историја нашег народа неумољиво посвједочује, јесте немогућност сигурности, односно несигурност дома самог по себи и самог за себе. То јесте, дом може бити разорен, али оно што га је градило остаје – остају љубав и жртва. Зато када наш народ жали за њивом, за домом, он помиње сузе и зној које је ту пролио, а не колико је новца у њега уложио. Дом такође не може бити сачуван уколико није у односу, то јесте у заједници са другима који око нас граде своје домове. Зато је у нашем народу било тако својствено и тако често да једни другима помажу у изградњи својих кућа и да сви заједно граде храм и град. Било је некако опште прихваћено да помоћи другоме значи помагати себи, а нарочито помоћи сиромашном и немоћном. Жртва је тако била својственија ономе који је имао више, а благодарност свима, што опет није ништа друго него жртва. Нетрпељивост међу људима, сумњичавост, себичност, завист, завада, жртвом су тако преображавани у сигурну наду, и чак у љубав. Вјера, дакле, погођена громом божанске љубави рађа љубав. И тако се овај свијет просвјећује жртвом – оном Исусовом на крсту, када је Његово ребро прободено копљем и из њега проистекла вода и крв, милост и живот. Христос, Живот и радост, Жртва свих жртава, све што је прије крсне смрти претрпио – пљување, шамаре, ругање, неправедну осуду – учинио је да би нама показао пут којим можемо изаћи из зачараног круга егоизма, себичности и индивидуализма, у које се заплео савремени свијет, управо покушавајући да избегне трпљење. У мисли нашег народа, у његовом начину живота, Христова жртва и осјећај за другога никада није престао да живи и – по оном Јеванђељу страшног суда – никад није могао сасвим бити укинут. Али је чињеница да је тај осјећај некад био мање, некад више интензиван. И по тој мјери, по мјери тог интензитета, по мјери спремности да ономе који је наг дамо одијело, који је гладан да му дамо да једе, који је у тамници да га посјетимо, који је у болници да га обиђемо, наш народ је био у историји велики или мали, славан или неславан – по мјери своје спремности на жртву. Неко би рекао да данас није тако, али најновији догађаји, на крају 20. вијека, шокирали су свијет спремношћу једног малог народа на жртву. У мојој Херцеговини, од Невесиња до Требиња, изгинуло је на стотине синова јединаца за образ и слободу, односно за ближњега свога. Таква спремност за жртву не може се објаснити ничим другим до дубоким предањским осјећањем, дубоко запретеним у идентитету нашег народа. Навешћу један примјер, који говори да спремност нашег човјека на жртву није само у односу на ближњег и на истог по вјери, по нацији, него у односу на сваког човјека. О постојању те вјере да је ближњи сваки човјек свједочи величанствени примјер младог Требињца Срђана Алексића. Он је погинуо у Требињу бранећи једног муслимана сиромаха од пијаних војника ЈНА, Срба, а сам је био српски јунак. Ако бисмо хтјели рећи једном ријечју, племенитост једног народа из хришћанске перспективе могла би се мјерити спремношћу на жртву. Узвишеност било које личности и поштовање те личности без обзира на њене успјехе, неуспјехе, резултате, побједе и поразе, мјериће се само способношћу, спремношћу на жртву. Могли бисмо дуго да набрајамо – од Св. мученика косовског Лазара, у чијем престоном граду ово данас говоримо, па до савремених мученика које смо, ево, помињали – да је мјера којом је мјерена њихова величина увијек била жртва. А жртва једина даје – и то је заиста парадоксално – побједоносну сигурност и објављује истину да је Бог љубав, и да је могућа љубав и да смо ми способни да је творимо као иконе Божије. У свијету у коме живимо тај Бог је скрајнут, заборављен и заборављан. Свијет пак није постао свјетлији, слободнији, сретнији откад је Бог остављен по страни. Видимо да свијет иде из кризе у кризу, а човјек је лишен свога достојанства и осуђен је на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте. Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости. Јер се, како каже, твар покори таштини, не од своје воље, него због онога ко је покори. Наш народ је увијек имао ту отвореност да осјети да није изречена посљедња ријеч о овом свијету и да се не поистовјећује са „стањима“ и збивањима овог свијета, него да се моли уздасима неизрецивим чекајући да се јави Син Божији на дан посљедњег Суда. А та свијест производи такав етос који је прије свега другог жртвени, а то не значи само страдални него и васкрсни и побједоносни. И не само да о томе говори страдање нашег народа, које је, које је као што је познато, бивало кроз вијекове, него и наше састрадавање са свима који страдају, ма које вјере да су и ма из ког народа да су. Као што о томе говори и осуда злочина, непристрасна, поготово кад га извршава неко од наших. А више од свега свједочи то непоколебиво благонастројење народно и усмјереност једних према другима, као и спремност да се опет и изнова поднесе жртва за другога, чак и да се да живот за брата и пријатеља свога. По оној Господњој ријечи: Од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближнње своје. То ко је ближњи наш нам говори Јеванђеље страшног Суда, Суда кога у жртвеном и страдалном настројењу очекујемо са страхом и љубављу, и који ће бити једини праведан и милостив у свим вијековима. И на крају: што је дубља љубав, то су дубља страдања, што је већа ширина страдања, то је ширшаја љубав, што је узвишенија димензија страдања, то је узвишенија љубав. Зато је исти симбол и страдања и љубави – а то је Крст. Овај народ је изабрао Крст као страшни и славни символ жртве за своје знамење и знак, под чијим окриљем живи и којим побјеђује. То је уједно културни образац и путоказ – символ и знак идентитета. онога који гради и онога који је жртвом и љубављу њен покретач (иницијатор). *Предавање одржано на „Књижевно-философској школи“ у Крагујевцу, јун 2006. г. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Париз, 26. март 2019. На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије. У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим… Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи. Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу. Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица. Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. Сад и ја видим да немам. Наташа Пејин Координатор за односе са медијима КИЦ-а
  11. Воштаница у стиховима бесмртном пријатељу и српском витезу проф. Предрагу Вукићу Отишо си пријатељу ... Отишо си пријатељу, са Цетиња ка Острогу, да се с гњезда духовнога, душом винеш Милом Богу. Отишо си мили друже, с пером бритким ко истина, тим двосеклим мачем твојим, да се дружиш са светима. Отишо си с ходом благим, и молитвом с стиховима, да се Мајци Божјој јавиш, и свим српским дивовима. Отишо си чистог срца, и са душом пуном Бога, да се свецу српског рода, кажеш њему са Острога. Отишо си кано монах, с светлом ризом међ Анђеле, а тамо те чека љепша, бели српски калуђере. Отишо си да се молиш, са Давидом псалме појеш, да стиховма душе своје, везеш Христу славопоје. Отишо си дико наша, што кроз облак Небу хиташ, да загрлиш светог Саву, и с Немањом благо питаш. Отишо си од Цетиња, ко некада Лот праведни, твој одлазак знамење је, завичаја врх огледни. Отишо си да се сретнеш, с породицом Божјом - верно, Петра светог са Цетиња, да пољубиш руку смерно. Отишо си драги брате, отишо си, ех да ниси, ал сећања жива слика, на зидовма срца виси. Отишо си професоре, историје зналче сјајни, опрости ми што не дођох, да на гробу теб се јавим. Отишо си бесмртниче, под острошку свету стену, прими свећу воштаницу, од стихова исплетену. Отишо си пријатељу, ал ћеш увек с нама бити, смрт је тела само пара, васкрсење коњец кити. Написано теби у спомен, драги пријатељу Пеђа, у рано јутро Славе Манастира Пиносава, св. Архангела Гаврила. У твојој милој мајци Србији и Карађорђевој Шумадији. Твој пријатељ и брат у Васкрслом Господу Христу, игуман Петар.
  12. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости View full Странице
  13. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости
  14. Празник Васкрсења Светог и Праведног четвородневног Лазара - Лазарева субота, Крсна је слава Првојерарха наше помесне Цркве - Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.
  15. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске већ три године истрајава у епохалном послу за нашу културу и духовност: штампању Сабраних дела оца Георгија Флоровског на српском језику. Протођакон доц. др Златко Матић, уредник едиције, био је гост Радија „Светигора“ у емисији „Ожиљци и опомене“ аутора г. Спиридона Булатовића, и том приликом је истакао кључне чињенице везане за почетак и ток реализације овог пројекта. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Саборност
  16. Уочи празника првог архиепископа српског Светога Саве гост емисије "Пирг" у четвртак 24. јануара био је ђакон Далибор Мидић. Благодарећи радију Глас, доносимо звучни запис разговора. Звучни запис разговора
  17. У среду, 2. јануара 2019. године, на празник Светитеља Данила II Архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије служио је Свету Литургију у манастиру Бањска поводом славе манастирске капеле посвећене овом светитељу. Владики су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије, у присуству монаштва и верног народа. На крају Литургије Владика је осветио и преломио славски колач у част Светог Данила Бањског и честитао имендан игуману манастира, протосинђелу Данилу. Након Свете Литургије, Епископ Теодосије освештао је нови гостински конак манастира Бањске. За све присутне игуман Данило приредио је трпезу љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  18. У оквиру Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду покренут је пројекат превођења Септуагинте, односно превођења хришћанског Старог Завета са старогрчког на српски језик. Пројектом „Септуагинта на српском“ руководи проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Катедри за Стари Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, чије је тренутно поље научних интересовања управо Септуагинта. Преводилачки тим је започео са радом половином октобра 2018.[1] За сам почетак замолили бисмо вас да појасните недоумицу која се често јавља у широј јавности по питању тога да ли хришћани и Јевреји у својим традицијама праве разлику у поимању Старог Завета, односно Јеврејске библије? Да, постоји разлика између хришћанског Старог Завета и Јеврејске библије. Битно је нагласити да се под хришћанским Старим Заветом искључиво подразумевају текстуалне варијанте и канонска структура књига присутних у Септуагинти. Историјски и богословски гледано, Стари Завет се уобличио у окриљу ране Цркве у септуагинтиној текстуалној традицији. Стога је нужно правити разлику између хришћанског Старог Завета и Јеврејске Библије, познатије под називом Танах која се текстуално заснива на масоретској традицији. Наравно, овом констатацијом се ни у ком случају не дискредитује јеврејска теолошка и текстуална традиција. Напротив, она се сматра једним од легитимних наследника староизраилског религијског и литерарног предања. Овом констатацијом се само увиђа и акцентује разлика која постоји између Старог Завета и Танаха, то јест између хришћанског и јудејског разумевања Светог Писма. Септуагинта је посебно важна за источноправославну Цркву, како грчку, тако и остале. То важи и за нас, јер су наши стари преводи (старословенски, српскословенски) били засновани на Септуагинти. Самим тим наша целокупна богослужбена, канонска и иконографска пракса, као и средњовековно књижевно и црквено стваралаштво, засновано је на тој писаној традицији. Библијски институт на Православном богословском факултету покренуо је пројекат превођења Септуагинте. У чему се пре свега огледа допринос овог подухвата? Покретањем пројекта „Септуагинта на српском“ отвара се могућност да се први пут у нашој историји (ма колико чудно звучало) појави интегралан превод Старог Завета на српском језику Досадашњи интегрални преводи Старог Завета, сем девтероканонских књига, на савремени српски књижевни језик било да је у питању превод Ђ. Даничића или Л. Бакотића, настали су највећим делом са латинског, при чему су преводиоци консултовали још неке преводе. У оба превода распоред грађе, садржина књига и нумерација стихова урађени су према масоретској и латинској традицији. У наведеним преводима појављују се текстуалне верзије књига на основу масоретског текста. Тако верзије књига, као што су: Књига пророка Јеремије, Књига о Јову, Књига Исуса Навина, Књига о Јестири, Књига пророка Данила итд, прате масоретску текстуалну традицију. Самим тиме не садрже изворни потенцијал и потребну корелацију са новозаветним књигама. Књиге се и именују према масоретској традицији, тако нпр. уместо назива Прва или Друга књига царства, који се налазе у Септуагинти, у овим преводима се именују као Прва или Друга књига Самуилова. Посебно су проблематична и осетљива месијанска места, где постоје значајне разлике између Септуагинте и масоретског текста (нпр. Пост 3, 15; Ис 9, 5; Дан 7, 14 итд). Уз то, оба наведена превода су са језичке стране делом не разумљива тако да приликом читања појављује проблем исправног разумевања појединих речи, тачније препознавања смисла текста. Како би требало разумети то да Септуагинта до сада није преведена на српски језик? Одсуство Септуагинте у нашим новим преводима, делом је изазвано њеним општим статусом у донедавним библијским студијама на Западу. Западноевропска библијска традиција има мало непосредних веза са Септуагинтом. Западни хришћани су се држали Вулгате, превода Светог Писма на латински језик из 4. века. Протестанти су се из идејних разлога већ у раним фазама определили за масоретску текстуалну традицију. Услед убрзаног развоја библистике код протестаната, временом је дошло до велике фаворизације масоретског текста. Променио се однос и према „латинској Библији“, чак и код римокатолика. Новији преводи Библије углавном су рађени са масоретског текста. Задуго је у научним круговима Септуагинта углавном доживљавана као најстарији превод, који је имао извесну тежину у текстолошким истраживањима. Међутим, након откривања Кумранских рукописа (половином 20. века) научници су дошли до неких важних увида, који су бацили сасвим ново светло на Септуагинту. Између осталог установљено је да Септуагинта представља и посебну рукописну традицију, која се делом разликује од масоретске. Ревидирани су ранији ставови и јасно констатовано да су рукописи Септуагинте старији преко пет стотина година од масоретских рукописа. Убрзо после тих сазнања кренуле су озбиљније студије на тему Септуагинте. То је резултовало чињеницом да су основани институти и започети радови на преводу Септуагинте. До сада су се појавили интегрални преводи на енглеском (2007), немачком (2009), румунском (2011) и шпанском (2015), већим делом на француском (1984сс) и Петокњижје на италијанском (1999). Незванично се говори да ће такав пројекат бити покренут у Русији и Мађарској. Иначе, изучавање Септуагинте је једна од тренутно најдинамичнијих област у оквиру библијских студија на светском нивоу. На православном Истоку, који је непосредно ослоњен на Септуагинту, из већ познатих разлога, у новије доба (XVIII–XX век) није било озбиљнијих радова на том пољу. Томе је свакако доприносила и базично мала писменост, а тиме и слаба општа заинтересованост за Свето Писмо. С друге стране, богослужбени језик је у многим словенским Црквама углавном црквенословенски, што се негативно одражавало на потребу за преводом на савремени језик конкретне православне заједнице. Све је то условило да су православни народи готово по инерцији почели да праве савремене преводе на основу западних издања. Библијске студије код православних донедавно нису биле довољно развијене да би се ушло у такав подухват. То је основни разлози због којих се у новијој историји већине помесних православних Црква, сем код Румуна, није појављивала организована иницијатива да се Стари Завет (Септуагинта) преведе на неки од савремених језика. Иако до сада није постојао плански организован пројекат превођења Септуагинте на православном Истоку, да ли су забележени барем појединачни преводи? Било је неких појединачних покушаја у Русији крајем XIX и почетком XX века. Професор Казанске духовне академије, П. А. Јунгеров превео је један број старозаветних књига на руски (Пост, Јов, Псалми, Пр, Проп, Пнп и пророке). Код нас су у новијој историји митрополит Амфилохије Радовић и епископ Атанасије Јевтић, такође, појединачно превели један број девтероканонских књига, као и Књигу постања (А. Јевтић). Њихов рад представља добру основу за даљи превод целокупне Септуагинте. Преводи митр. Амфилохија и еп. Атанасија су много допринели на буђењу свести о значају таквог подухвата и његовом резултату. Међутим, целокупан превод Септуагинте, који подразумева текстолошка сравњивања рукописа, додатна стручна појашњења, дефинисања јединственог вокабулара итд. подразумева заједнички рад већег броја стручњака из различитих научних области. Како би се овако захтеван подухват спровео до самог краја, претпостављамо да је потребан велики број стручњака и мултидисциплинарни приступ самој тематици. Да ли српска академска сцена поседује довољан број стручњака за наведени пројекат? Ми се на Библијском институту већ годинама прпремамо за такав подухват. Један број наших докторанада за предмет својих дисертација имају теме из домена студија Септуагинте. Припремљена је и остала логистика у смислу стручне литературе и других техничких помагала. С друге стране, савремена српска академска заједница располаже пуним капацитетом за један овакав пројекат. На овом пројекту учествује петнаестак стучњака из области класичних наука. Ту су и теолози, старослависти, србисти, хеленисти, текстолози, палеографи итд. У овом тренутку на пројекту је укључено преко тридесет пет сарадника. Радна концепција је таква да су направљена четири преводилачка тима који преводе поједине књиге. Групе су оформљене тако да у њима буду заступљене све битне научне области (класични филолози, теолози, слависти и србисти), с тим што срж преводилачких група чине класични филолози, који су и најбројнији. Будући да су истраживања и преводи Септуагинте актуелни, да ли сте у контакту са колегама из иностранства? Свакако. Успостављен је контакт и начињени први кораци у сарадњи са значајним светским центрима који се баве Септуагинтом (нпр. United Bible Societies, The International Organization for Septuagint and Cognate Studies). Један од приређивача немачке Септуагинте (Septuaginta-Deutsch), проф. др Мартин Мајзер, био је гост нашег Института. У оквиру посете, одржао је два јавна предавања из домена студија Септуагинте, као и већи број консултација са колегама на пројекту. Уговорена је и посета професора емеритуса Емануила Това, са Јеврејског универзитета у Јерусалиму, иначе, водећег стручњака из ове области. Ступили смо у контакт и са другим колегама, и сви су они спремни на сарадњу. Планирамо да у предстојећем периоду сазовемо међународну научну конференцију на тему Септуагинта у словенској традицији. Будући да је реч о дугорочном пројекту, колико фаза има и у којој се фази тренутно налази? У првој фази, из више разлога, кренуло се са превођењем Петокњижја и Псалама. Петокњижје је у процесу настанка Септуагинте прво и преведено на грчки, а његов превод је био узор и за касније преводице. Значај Петокњижја и његова канонска позиција у Старом Завету дају му неупитну предност. Псалми, као поетски текст и богослужбено важна књига, такође ће бити превођени од самог почетка. У следећој етапи би се преводиле историјске књиге, затим поетско-мудросне и пророчке Такође би за студијско издање били преведени апокрифни текстови, који су присутни у старим кодексима Септуагинте. Конципирање мултидисциплинарног пројекта у хуманистичким наукама представља знатан изазов, посебно када је реч о преводу теолошки традираног текста. Како је замишљена структура овог превода? Приликом превођења посебну улогу имаће наша досадашња преводилачка и рукописна традиција. Планирани превод биће заснован на основним преводилачким матрицама које се већ појављују у старим преводима, чиме ће се очувати континуитет са ранијом традицијом. На тај начин био би очуван „теолошко-језички код“ који је уткан у нашу богослужбену, химнографску, канонско-правну, хагиографску и општу културну баштину. Слично ће бити узети у обзир и новији српски преводи (Даничић, Вук Караџић), који су код нас нашироко прихваћени. Нарочито ће се уважити њихов језички израз и стил. Треба имати на уму да су та два превода, преводилачка ремек дела у којима је народни језик дошао до пуног израза. С друге стране, превод ће бити у духу савременог српског језика. Стога ће на пројекту бити ангажован један број лингвиста и познавалаца наше језичке културе, с циљем да превод испуни највише језичке стандарде. Колико је важно успоставити такав однос са нашом традицијом? Ослањањем на постојећу традицију, освешћује се сопствена културна баштина, која до сада није истраживана из ове перспективе. У теолошком и уопште културолошком смислу они представљају важну спону, која ојачава наш духовни и културни идентитет. Стари словенски рукописи, поред тога, имаће још једну улогу. Наиме, планирано је да се истраживања усмере у правцу поређења старословенских и српскословенских превода, с једне, и грчког текста, с друге стране. Та област је, иначе, у савременој науци неистражена, тако да се тиме отвара простор нашим стручњацима (поготово младим теолозима, класичним филолозима и славистима) да дају свој допринос на општем пољу истраживања Септуагинте. Још битније је то што се таквом концепцијом отварају нове могућности за текстолошка истраживања Септуагинте. Научна парадигма, на основу које се тражи изворни текст, биће узета у обзир. На овом пројекту циљ неће бити искључиво да се реконструише хипотетички изворни текст. Овим подухватом се покушава афирмисати и теолошко-текстолошки утврдити развој текста са фокусом на рецепцију. Циљ је да се утврди и стандардизује Септуагинтин рукописни ток својствен византијској, односно нашој црквеној традицији. Из тог рукописног тока настали су словенски преводи, који у овом случају треба да помогну да се, у мери у којој је то могуће, реконструише и стандардизује византијско-словенски текст. Такав текст би могао послужити као основни текст за ново критичко издање Септуагинте. Да ли би то значило да би резултати овог пројекта поред националног доприноса могли имати и међународни значај? Оваквим поступком у знатно већој мери постајемо занимљиви широј, међународној научној заједници. То у стратешком смислу значи да се овим пројектом код нас дефакто оснива истраживачки центар, који се бави старословенском и српскословенском библијском текстуалном традицијом. С обзиром на то, планирано је да се постојећи старословенски и рукописи и касније српске редакције тих рукописа каталогизују, дигитализују и транскрибују у електронски формат, како би се створиле основе за даља истраживања. Рад на старословенским и редакцијским рукописима, који подразумева њихово међусобно поређење, затим сравњивање са грчким текстом и даља стручна истраживања, предвиђен је да буде предмет већег броја докторских дисертација, како библиста, тако и класичних филолога и слависта. Млади истраживачи би тако били у прилици да расветљавају Септуагинтину рукописну традицију, њен историјски развој и однос према најстаријим сачуваним рукописима. Већ постоји један број започетих дисертација, чији је предмет истраживања из ове области. У оквиру пројеката управо се омогућава стицање потребних знања, вештина и компетенција за израду таквих дисертација или мастер и других стручних радова. Будући да је сам пројекат изузетно сложен и да ће се обрађивати различити аспекти класичних наука, славистике и теологије, да ли су у плану и нека стручна издања која би пратила сам превод текста Септуагинте? Поред студијског издање, које би подразумевало критичке напомене и појашњења важна за овакав превод, биће приређено и популарно (црквено) издање (укључујући и Паримејник), које би се користило у свакодневној, црквеној и приватној употреби. У основи то би био један превод, с тим што би студијско издање, поред ширих преводилачких појашњења, садржавало и извесне текстуалне варијације и додатне стручне коментаре. Такође, студијско издање ће садржати и књиге које не улазе у категорију канонских или девтероканонских књига, а налазе се у најранијим септуагинтиним рукописима. Друга могућност је да у једном тому буде само превод, док би други садржавао апокрифне списе, додатна појашњења и коментаре. Међутим, пре самог штампања превод ће бити приређен у електронском формату, са могућношћу коначне одлуке у вези са материјалом који ће бити одштампан у зависности од непосредних захтева и предлога будућих корисника. Паралелно са процесом превођења радиће се: Речник библијско-грчког језика, који би требало да буде важно и поуздано помагало за даља изучавања светописамског текста; Граматика библијско-грчког језика, коју ће приредити колеге са класичних наука; Граматика старојеврејског језика, чији аутори ће бити теолози и класични филолози; Увод у Септуагинту, који ће садржавати општа питања која се тичу Септуагинте. Добар део тога Увода сам већ написао. Такође ће се радити Увод у Стари Завет, на основу септуагинтиног текста. Тај посао је планиран да ураде наставници и сарадници са Катедре за Стари Завет ПБФ. Поред заснованости на Септуагинти, Увод ће садржавати вишеструку рецепцију старозаветних књига, и као такав, биће јединствен у свету библијске науке. У оквиру пројекта је планирана и израда појединачних монографија и научних студија. Свесни смо чињенице да се пројекат налази у почетној фази и да је још увек тешко спекулисати о томе колико ће цео пројекат укупно трајати, али према вашој процени када одприлике можемо очекивати прва издања? Процена временског рока трајања пројекта „Септуагинта на српском“ условљена је обимом и дубином захвата. То значи да сам превод, без додатних коментара, подразумева знатно краћи временски рок. Све даље елаборације, које би се нужно одразиле и на сам квалитет превода, захтевају додатно време. Оне су у сваком случају неопходне и представљају condiciones sine quibus non за квалитетан и стручан превод. Ако се узме у обзир и израда наведених речника, граматика и увода, тај рок би био још померен. У сваком случају, овако постављен пројекат захтева вишедеценијски ангажовани рад. Шта бисте издвојили као особеност овог подухвата? Ствар коју треба посебно издвојити и нагласити јесте то да је један од важнијих циљева овог подухвата – као што сам већ напоменуо – истраживање старозаветне старословенске и српскословенске рукописне традиције и њених грчких предложака. Та истраживања су већ почела и изводе их млади докторанди уз подршку нас професора и сарадника. Тим сачињавају теолози/библисти, класични филолози и слависти. Циљ је, дакле, да се преко старих словенских и српских рукописа установи грчки текст са којег су настали наши преводи. То је реалан историјски текст, који у основи источно-православне теологије и културе. Управо, тај грчки текст у даљем кораку треба да буде предложак (Vorlage) за будуће критичко издање Септуагинте. Наиме, пројекат „Септуагинта на српском“ се неће завршити преводом и издавањем наведених приручника и стручних студија. Замисао је да се код нас оформи стручни тим који ће радити на новом критичком издању Септуагинте. Такав посао по природи ствари добија међународни значај. Све што бих даље рекао спада у домен прогноза. Требаће много добре воље, рада, енергије и памети да у томе успемо. Иако може звучати тривијално, једна од најчешћих препрека у реализацији научних пројеката на нашим просторима јесу материјална средства. На који начин је замишљено да се финансира целокупан пројекат? Са стручне и техичке стране углавном су створени сви потребни предуслови из извођење оваковог пројекта. Остало је још отворено питање његовог финансирања, а под финансирањем се пре свега подразумевају хонорари за учеснике на пројекту. У питању је велики и дуготрајан посао, који се не може извести без материјалне подршке. Иако нико од сарадника ни на који начин није чак ни сугерисао такво питање, ствари су јасне. Ми припремамо пројектну документацију с циљем да пријавимо пројекат код Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Отворено је питање колико се концеп пројекта поклапа са постојећим пропозицијама. Лично планирам да у министарству представим пројекат и укажем на његов значај. Можда ће звучати нескромно, али овакав подухват је од прворазредног значаја – црквеног и националног. Искрено се надам да ћемо наићи на разумевање и подршку. Такође, очекујемо подршку унутар Цркве, јер се овај превод највише тиче нас. У сваком случају, то је једна од ставки коју ћемо решавати у предстојећем периоду. Оно што охрабрује јесу добра воља, одлучност и озбиљност са којом смо ушли у овај посао. Коначно, потребна је вера у успех јер „све је могуће онима који верују“ (Мр 9, 23). Извор: Теологија.нет
  19. У Новом Саду је у недељу, 21. октобра у Српском народном позоришту представљен музички диск „Славни граде“, хора и оркестра ученика Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Публика је у интерпрентацији призренских богословаимала прилику да чује најлепше песме са Косова и Метохије Програм је отворен обраћањем Његовог Преосвештенство Епископ рашко-призренског и косовско- метохијског господина Теодосија. О народним лирским песмама са Косова и Метохије говорила је проф. др Валентина Питулић. Своје стихове о Косову и Метохији и призренској богословији, говорили су глумица Љиљана Лашић и Ратко Поповић, песник из Грачанице. Ове догађај је, заједно са Косовскометохијским одбором Матице српске, организовала Фондација „Симонида“ Извор: Радио Тавор View full Странице
  20. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...