Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 177 results

  1. Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, у Недељу раслабљеног, Преосвећена господа Епископи аустралијско-новозеландски Силуан и ваљевски Милутин служили су свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Ваљеву. Том приликом, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Герасим (Девић), сабрат манастира Лелић. -Јеванђељска прича о Бањи Витезди, читана данас у светим храмовима, говори нам о једном чудесном месту у коме је анђео Господњи пројављивао милост Божју узбуркавајући воду и човеку који би у њу први ушао даривао исцељење, ма од какве болести да је боловао. Управо у овој бањи догађа се сусрет Господа Христа са човеком који је 38 година био одузет, немајући кога да га спусти у воду. Заправо, немајући Богочовека, Онога чији је долазак пророковао Свети пророк Исаија, Онога чијом ћемо се раном излечити. Свето Јеванђеље нас овом причом из историјских догађаја уводи у духовне и ова бања постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је епископа Силуана. -Господ Христос кроз овај догађај нам указује да је једини начин да човек задобије целовитост у овом свету крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. Да прође кроз воду благодатног крштења и роди се за нови живот у Богочовеку Христу. Кроз ову јеванђељску причу учимо се да је грех често разлог зашто човек страда. Наравно, постоје и други разлози. Знамо из Старог завета о страдању праведног Јова. У већини случајева, ми страдамо због нашег греха, носећи рањену природу наших праотаца и падајући сами. Господ Христос дозвољава да се кроз разне болести вратимо себи, а тиме и Њему. Јер, човек који нема проблема у животу лако може да залута и заборави на своју улогу у овоме свету, за свој огромни призив којем се диве анђели. Они, који су на највишим висинама созерцања живог Бога. Браћо и сестре, ми смо иконе Господа Христа, односно иконе Бога Оца и Духа Светога. Господ Христос је урамио Себе у нашем лику у овоме свету, истакао је епископ Силуан. -Зато је важно да не падамо под искушењима и теретима пролазних ствари овог света, већ Христовим умом да анализирамо појаве у друштву и са стрпљењем носимо свој крст, а Господ Христос зна какав је крст српског народа, који не живи у изобиљу овоземљаском. Али, многа богата западна друштва би учинила све да имају виталност и енергију духа српског народа. Желели би да имају радост српског народа, који поред толике голготе уме да се смеје. Који уме да заигра коло, да се обрадује другом, почасти га. То је српски човек! Зато што су му корени свети и снажни, јер извиру из светог Јеванђеља Христовог, које је проповедао Свети Сава, кога посебно прослављамо у овој години. Осам стотина је година од аутокефалности Српске Цркве и то обележавамо не само овде, већ и на Петом континенту. Наша Светосавска Црква чини српски народ снажним и бесмртним у ма каквим околностима. Зато што онај ко има Бога – има све. Онај који има све, а нема Бога, нема ништа, истакао је епископ Силуан. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних епископа Милутина. На свакој Литургији коју служи на територијално најудаљенијим олтарима Српске Цркве, своје духовне завичајце молитвено помиње. Епископ Милутин, свештенство и благоверни народ Ваљевске епархије су му увек у срцу и увек смо сви заједно у молитви ма где били. Епископ Милутин заблагодарио је епископу Силуану на служењу свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. -Владика Силуан је овде духовно стасао. Духовно су га водили и учили великани Свети владика Николај и отац Јустин. Надахнуо се великим светитељима и писао о њима. Данас просвећује наш благочестиви народ Петог континента. Ја бих волео да остане овде бар два месеца, али остаје само још петнаест дана и онда се враћа у далеку земљу. Мора, такав је наш крст. Како је говорио Свети владика Николај, сваки владика је самац и пустињак. Радујемо се што је дошао и добро нам увек долазио у наш град Ваљево, у Пустињу где је положио монашки завет, писао о оцу Јустину и дивио се великом владики Николају, јерарху Цркве Христове и човеку сличном Светом Сави, дирљиве су речи епископа Милутина. На светој архијерејској Литургији у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић отац Герасим (Девић). Исповедно писмо прочитао је чувар кивота владике Николаја, игуман Георгије. После полагања заклетве оца Герасима и обнародовања Арипастирске грамате, епископ Милутин је благословио новорукоположеног јеромонаха и позвао верни народ да за њега узноси молитве Господу, а он ће Му служити угледајући се на владику Николаја и све свете из рода српског. Извор: Епархија ваљвеска
  2. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве примио у згради Патријаршије председника Републике Србије г. Александра Вучића и председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика. "Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име", рекао је патријарх Иринеј после седнице редовног годишњег заседања Светог Аархијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржане 13. маја 2019. године. Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше Цркве. Патријарх је такође рекао да је у разговору констатовано да је стање на Косову и Метохији врло тешко и да је веома неизвесно како ће се пронаћи решење за питање Косова и Метохије. Наша љубав према Косову и Метохији је велика, истакао је Патријарх, али је ситуација налик на пословицу која каже: "Желим ти, ћерко, да те царев син узме, али други играју око куће..." "Борићемо се и нећемо посустати у одбрани Косова. Колико ћемо успети? Надамо се у Бога и историју и помоћ пријатеља да ћемо нешто успети. Колико - остаје да видимо, зависно од ситуације у свету и оних који подржавају нас и другу страну", рекао је Патријарх новинарима. Битно је, каже, да имамо разумевање и оно што видимо то је да се наш председник јуначки бори и за Србију и за Косово и Метохију и за све оно што је везано за српско име. "Не сумњамо у његове добре намере и труд који видимо", нагласио је Патријарх. Истакао је да се диви енергији Вучића и да наш председник води јако тешке разговоре. "Дивим се и молим се Богу да му да снаге и мудрости да обави улогу председника државе на најбољи и најкориснији начин", рекао је Његова Светост патријарх Иринеј и на питање да ли је то његов став, прецизирао да је то и његов и став Сабора Српске Православне Цркве. "Два и по сата смо разговарали са нашим драгим председником о проблему нашег народа и Цркве", рекао је Патријарх. Највише пажње смо посветили, истиче Патријарх, разговорима око Косова и Метохије и констатовали да је стање врло тешко на Косову и Метохији и да је, с обзиром на прилике, неизвесно врло како ће се наћи решење за питање Косова и Метохије. У разговорима у Патријаршији учествовао је и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик. Додик је изјавио да је разговор Александра Вучића са Патријархом и владикама Српске Православне Цркве од значаја, јер, истиче, без заједничког става свих важних фактора у Србији и свих Срба не може да се реши ниједно важно државно и национално питање. "Подељеност око тога како решити неко важно питање, попут Косова и Метохије свакако смањује шансе да то буде у прилог добрих решења која очекујемо", рекао је Додик. Додик је оценио да треба бити рационалн и реалан, те додао да је то оно што се данас први пут чуло и говорило и о разним могућностима за евентуално решење... "Без заједничког става свих важних фактора у Србији и свих Срба у целини не може да се реши ниједно важно државно и национално питање", подвукао је Додик. Он је захавлио патријарху Иринеју на позиву да учествује у заседању Сабора, који је прилика да се најотвореније раговара о свим питањима државне и националне политике, у чему Црква има значајну улогу. Додик је пренео да је разговор био отворен и да није било "никаквих скривених ни тема ни одговора, нити је шта остало скривено", већ је био озбиљан разговор, у којем је, каже, њему било нешто лакше него председнику Србије. "Видео сам искреност у дискусијама свих, а приступ који је Вучић показао на отворене теме био је веома јасан и није оставио дилеме, као што ни закључци нису оставили никакве дилеме", рекао је Додик. После разговора са Патријархом и владикама на седници Сабора Српске Православне Цркве, председник Вучић је истакао да је његово да настави да се бори, да извуче максимум од свега што може да добије за српски народ, уз чување мира и стабилности, али без пристајања на уцене и давања оног што није наше право да дамо, нити смемо да дамо. Вучић је пренео да је током састанка који је трајао два и по сата, изнео велику бригу за наш народ на Косову и Метохији, говорио отворено и искрено о свему што тишти наш народ, одговарао на питања и примебде. "Чини ми се да смо се добро разумели, да је важно да разумемо наше различитости, али да поштујемо једне друге и да верујемо да радимо у најбољем интересу за нашу отаџбину. Говорили смо и о односима Српске и Србије, о добрим односима, јединственом буквару за српски етнички простор, меморијалном центру у Јасеновцу, као и о важној ствари, да у Србији, а слично је и на српским етничким просторима, изгубимо 104 човека дневно, јер више умре него што се роди. Нас је сваког дана мање за 104 човека, и то су свари на којима морамо да радимо", објаснио је он. Указао је на то да је после отворене дискусије са појединим епископима успео да оствари рационалан и нормалан однос. "Говорио сам отворено, искрено, упозоравајући на, а и неке владике су то дорбо приметиле, да некада нисмо били у пуном сагласју са реалношћу и да нас је то скупо коштало. Не бих да нам се сличне ствари догађају, као у не тако далекој прошлости", рекао је он и изразио уверење у плодотворност састанка. Подвукао је да, за разлику од неких, сматра да је Црква важан друштвени чинилац који има право на своје ставове, а који не морају да буду исти као ставови државе. Црква је, подсетио је, помагала на свим територијама где је српски народ био угрожен, посебно на Косову и Метохији. "Пред нама је тежак период. Изнео сам све своје бриге. Мислим да је Патријарх одлично разумео, као што сам ја разумем његову бригу и муке, да неко мора да доноси не тако лаке овоземаљске одлуке. Неко од владика је рекао- 'шта год да урадиш, бићеш увек некоме крив'. Ја сам то одлично разумео", пренео је Вучић. Навео је да је обавестио Сабор о свим разговорима и преговорима, као што је и Црква њега обавестила о свим својим бригама и ставовима. "Хвала Његовој Светости, који је показао огромну одговорност за развој и напредак српског друштва. Хвала и Милораду Додику који је добро разумео, а није морао, јер је могао лако да скупља само политичке поене на Сабору. Био је веома коректан и искрен, добро је разумео државну позицију Србије", указао је Вучић. Вучић је најавио да ће наставити да ради у најбољем инетресу народа на Косову и Метохији и државе у целини. Изразио је уверење да ћемо моћи у будућности да се радујемо новим економским успесима, отварањима фабрика, да више то буде више тема, а не ова стратешка питања. Извор: Српска Православна Црква
  3. Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске
  4. Непостојање државне језичке политике наноси озбиљну штету српским националним интересима, упозорава Одбор за стандардизацију српског језика. Крајње је време да се у Србији утврди језичка политика као значајан елеменат укупне националне и државне политике, истакнуто је на 21. пленарној седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној крајем марта у САНУ. Одбор је, речено је, на својим научним конференцијама елаборирао проблематику из домена утврђивања и спровођења језичке политике, која се, међутим, утврђује и спроводи искључиво у сарадњи струке и државе. Непостојање државне језичке политике наноси озбиљну штету српским националним интересима; данас је већ озбиљно угрожен статус српског језика, а и положај ћирилице је недозвољено лош. На седници је поднесен предлог Извештаја о раду Одбора за 2018. и предложен план рада за 2019. годину, а такође именовани су потпредседник и заменик секретара Одбора. Према речима Срете Танасића, председника Одбора, на седници је закључено да је потребно подржати и подстаћи рад комисија на изради започетих или планираних библиографија, што је наведено као значајан задатак у плану рада Одбора непосредно по његовом оснивању. Констатовано је да Одбор има добру сарадњу с Министарством културе и информисања Републике Србије и да се залаже за такву сарадњу и са другим министарствима и државним институцијама на пословима који се тичу српског језика. Одбор за стандардизацију српског језика ће се поново обратити јавности и надлежним институцијама предлогом да се српски језик уведе на све факултете према програмима примереним профилу факултета ради учења српског стандардног језика и познавања важних чињеница из историје српског језика, што је део опште културе сваког факултетски образованог човека. Такве програме урадили би представници појединих факултета с представницима катедара за српски језик и Одбора за стандардизацију српског језика. Одбор ће наставити борбу за идентификовање српског језика и писма у међународним библиотечким стандардима и залаже се за неодложно започињање решавања проблема везаних за израду корпуса српских ијекавских говора. Одбор такође подржава захтеве Срба изван Србије и Републике Српске да користе право на употребу свог језика и писма и да им се гарантују права која Република Србија обезбеђује националним мањинама у Србији. Извор: Политика
  5. Највиши представници српског народа на крсној слави Патријарха српског г. Иринеја. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 20. априла 2019. године у Патријаршијском двору у Београду, поводом Лазареве суботе - крсне славе Његове Светости, председника Републике Србије г. Александра Вучића и Председавајућег Председништва Бих г. Милорада Додика. Свечани чин ломљења славског колача обавио је Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије. Славскoј свечаности, поред Преосвећених Епископа бачког г. Иринеја, шумадијског г. Јована, нишког г. Арсенија и ремезијанског г. Стефана, присуствовали су Његово Краљевско Височанство Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, шеф српске дипломатиије г. Ивица Дачић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и представници привредног и културног живота српске престонице. Извор: Српска Православна Црква
  6. Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг. Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи. Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило. Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен. Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба. Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика. У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица. „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика. Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“. „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима. Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива. Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца. Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично. И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених. Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда. Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење. У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове. Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли. „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену. „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења. „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“. Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“. Ишчекује и екскурзију. „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже. Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг. Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве. „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже. Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“. На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“. На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 29. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду Њихова Краљевска Височанства престолонаследника Александра и принцезу Катарину Карађорђевић. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 29. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Парламента Грузије г. Ираклија Кобахидзеа. Пријему су присуствовали амбасадор Грузије г. Јосеб Нанобашвили, народни посланици у Парламенту Грузије г. Гога Гулордав, г. Закарије Куртснашвили, г. Ђорђи Тотладзе, г. Давид Бакрадзе, шеф Одељења за међународне односе гђа Тамара Колбаја, шеф Одељења за односе са јавношћу и информисање гђа Ана Гочашвили, саветник Председника Парламента г. Леван Макашвили, шеф Кабинета Председника Парламента г. Николоз Самхарадзе и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Српска Православна Црква
  8. Матија Чалић Власт у Србији је на корак од велеиздаје. После продаје неколико виталних предузећа, беса Западу мора да се одржи и да се прода оно најважније и најсветије, а то је Косово и Метохија. Од 2013. године и Бриселског споразума, самопроглашена држава на територији Космета је на добром је путу да своју независност покаже и тако што ће се ујединити са Албанијом, а у томе власт Србије несебично помаже терористима који су сада политичари. Изгледа да су “мучни преговори” и спавање на поду у Бриселу само параван за унапред договорене ствари. Поставља се само једно питање, а то је: како припремити народ у Србији да ту издају прихвати. Ноам Чомски је манипулације у медијима објаснио помоћу десет стратегија. За тренутну психолошку пропаганду која се врши над српским народом, а са циљем продаје и предаје Косова и Метохије, требало би обратити пажњу на прве четири: 1) Преусмеравање пажње Пажњу јавности преусмеравати са важних проблема на неважне. Презапослити јавност поплавом неважних информација, да људи не би размишљали и стекли основна сазнања у разумевању света. 2) Стварање проблема Та метода се назива и “проблем-реаговање-решење”. Треба створити проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазвати и преносити насиље са намером, да јавност лакше прихвати ограничавање слободе, економску кризу или да би се оправдало рушење социјалне државе. 3) Поступност промена Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено, “на кашичицу”, месецима и годинама. Промене, које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, биће спроведене политиком малих корака. Свет се тако временом мења, а да то не буди свест о променама. 4) Одлагање Још један начин за припремање јавности на непопуларне промене је, да их се најављује много раније, унапред. Људи тако не осете одједном сву тежину промена, јер се претходно привикавају на сâму идеје о промени. Поред тога и “заједничка нада у бољу будућност” олакшава њихово прихватање. Од како је садашња гарнитура на власти, контрола медија и њихова злоупотреба су на високом нивоу. Сâми садржаји медија су веома дискутабилни, а читав медијски простор је постао ријалити програм. Медији у Србији се баве свим могућим неважним стварима, од разних ријалити програма до бомбастичних наслова из живота јавних личности о којима се пише и по месец дана, а суштинске теме се само површно обрађују или се уопште не спомињу. Трећа стратегија говори о томе да промене које треба да се изврше, морају корак по корак или “на кашичицу” да се уводе, тачније, убацују у свест народа. Тако је пре две године често могла да се чује изјава неких аналитичара који говоре о томе да, ако Албанци крену са насиљем на Космету, да ће српска војска за 24 часа заузети север Космета. Зашто само север, када су цело Косово и Метохија део Србије по Уставу, Резолуцији 1244 СБ УН и према другим бројним међународним документима? Председник Србије је организовао такозвани “унутрашњи дијалог” о статусу Косова и Метохије, где је већина учесника тог дијалога изнела став о замрзнутом сукобу као решењу, док је сâм председник изјавио да је против тога и да је то лоше по Србију. Како то да један човек зна шта је боље, поред толико института, научника, професора, црквених великодостојника? После такозваног унутрашњег дијалога, председник је предложио поделу Космета, међутим та подела би изгледала тако да Србији припадне само северни део српске покрајине, а то је 17% територије целог Космета. Три године, приликом сваког спомињања Косова и Метохије, потенцира се искључиво север покрајине, а изоставља се то да на централном делу територије Космета живи између 80 хиљада Срба. Какву поруку власти из Београда шаљу тим Србима спомињући само север? Већина манастира се налази управо на територији јужно од Ибра коју власти желе да поклоне, тачније да инвестирају у пројекат Велике Албаније, која се последњих месеци такође провлачи кроз медије као стање које се мора прихватити и уложити сви напори да се барем нешто сачува, а то је тај север о коме причају и на коме инсистирају власти у Србији претходне три године. Поједини представници садашње српске државне управе се све више и чешће понашају као портпароли и пропагатори Велике Албаније. Међутим, идеја о подели Космета није наишла на плодно тле, па се прешло на другу стратегију, стратегију стварња проблема. Последњих годину дана, такозване шиптарске специјалне јединице (а то су само пресвучени терористи) често упадају у српска села и хапсе Србе по читавој територији Косова и Метохије па и на том толико потенцираном северу, где до споменутог Бриселског споразума нису смели кроче. Према Бриселском споразуму, званично ни сада не смеју, али проблеми морају да се праве и страх да се шири, да би се прихватила подела. Политички дискурс власти у Београду је очувати мир и дијалогом решавати питање Космета док се непрестано врши насиље над Србима на Космету, које не штите нити Србија, нити КФОР. Иначе, једина улога КФОР је да се брине о безбедности. У страху је лакше контролисати масе. Четврта стратегија - стратегија одлагања - има за циљ куповину времена и намештања ситуације за коначан потпис. Првобитно, председник Србије изјави да договора неће бити, јер га шиптарска страна не жели, а после одређеног времена и неке шиптарске акције, поново се спомиње српско одсецање севера и разграничење као српски предлог. Такво играње топло-хладног, код народа изазива стање збуњености и неспремности на реаговање. Председник Србије манипулише народом и када изјави да ће Срби морати да бране Врање ако се не прихвати подела. Поред те изјаве председника Србије, председник самопроглашеног Косова изјављује да је његов предлог размена територија, тачније да они Србији уступе север Космета, а за узврат Србија њима уступи Прешево, Бујановац и Медвеђу, што говори да договор постоји и да га само треба спровести. И на територији Медвеђе се почело са насиљем - недвно су шиптарски екстремисти упали у два села на тој територији која се налазе на сâмој административној линији са Косметом и опљачкали их уз употребу оружја. Какву поруку власти Србије шаљу већинском српском народу на тој територији? Поставља се и питање да ли је и то договор власти из Београда и шиптарских терориста са Космета, да би се народ застрашио и прихватио њихов договор? Од три наведене општине (Прешево, Бујановац, медвеђа), које се налазе ван територије Космета, Шиптари чине већину само у Прешеву – и, зашто се онда преговара уопште о тим територијама? Можда зато што је на територији општине Медвеђа 2012. године пронађено огромно налазиште злата (процена, око 78 тона), па уз поклон територије Шиптарима, даје се поклон и њиховим заштитницима из Сједињених држава? Још једна веома важна ставка у овој психолошкој пропаганди је и то да разне јавне личности, од глумаца до спортиста, изјављују како је добро да Србија раскрсти са Косметом. Имајући у виду њихов утицај на народ то само појачава кампању против Косова и Метохије као саставног дела Србије. Уз све то, читава ова психолошка операција се завршава протестима квазиопозиције и њиховим вампирским испумпавањем енергије народу, који је ионако незадовољан стањем у држави, тако да је питање да ли ће народ имати снаге да реагује на издају која се све више приближава. Извор
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду помоћницу државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава гђу Мари Ројс. Пријему су присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду г. Кајл Скат, саветник помоћнице државног секретара г. Бари Роганов, шеф Одељења за медије, културу и образовање г. Тим Стандарт, секретар за политичка питања гђа Џенифер Стојановић, аташе за културу г. Мајк Брук, преводилац гђа Ана Црнојевић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Српска Православна Црква
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 14. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду г. Милана Кркобабића, министра без портфеља задуженог за регионални развој и координацију рада јавних предузећа. Извор: Српска Православна Црква
  11. У манастиру Светог Стефана у Липовцу надомак Ниша одржан је радни део научног скупа “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије. О значају овог скупа за Српску Православну цркву ексклузивно за радио Глас Православне Епархије нишке говорио је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј. Повод за одржавање ове конференције био је велики јубилеј високопреподобног архимандрита Дионисија, духовника Манастира у Липовцу, који ове године навршава пуних седам деценија монашког живота. Његова Светост се присетио првог сусрета са оцем Дионисијем далеке 1976. године.
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 10. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александра Вучића. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и ваљевски г. Милутин; као и председница Владе Републике Србије гђа Ана Брнабић, први потпредседник Владе и министар спољних послова г. Ивица Дачић и генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић. Председник Вучић је упознао Његову Светост Патријарха и чланове Светог Синода са садржајем платформе коју су усвојили косовско-метохијски Албанци, са опасним последицама тог чина, како по наставак преговора Београда и Приштине тако, и још више, по српски народ на Косову и Метохији, и са тренутном тешком ситуацијом у јужној српској покрајини. Председник Вучић је захвалио Патријарху и архијерејима што са својом државом деле забринутост и одговорност. У разговору са представницима медија, после сусрета, Његова Светост патријарх Иринеј је поручио да је стање на Косову и Метохији из дана у дан све теже и компликованије, али да је добро да су Црква и државни врх на истој страни. „Битно је да имамо исто мишљење о проблему и о томе како да реагујемо у оваквим приликама“, каже Патријарх и сматра да су овакви састанци веома потребни. „Пожељно је да буду што чешћи. Управо како се проблеми јављају, да тражимо најбоље решење и да уобличимо став Цркве и став државе“, рекао је поглавар Српске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 6. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду представнике Удружења Пријатељи 72. специјалне и Удружења ветерана 63. падобранске бригаде. Извор: Српска Православна Црква
  14. Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, у Светосавском дому у Нишу вечерас је отпочела дводневна научна конференција “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије из Ниша.
  15. У недељу, 3. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ храма Преподобног Симеона Мироточивог, одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Симеон Мироточиви - телесни и духовни родоначелник српског народа. Извор: Радио Беседа
  16. Трајна опомена Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом. Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре. Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили. Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији. Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому. Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи. Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник. http://www.srna.rs/novosti/670580/ubistvo-srpskog-svata-i-paljenje-srpske-zastave---trajna-opomena.htm
  17. „Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан.“ – Матија Бећковић. Међународни дан матерњег језика се обележава сваке године 21. фебруара широм свијета. Овај дан је успостављен 1999. године од стране УНЕСКО-а. 1717. године je руски цар Петар I пошао у појсету Француској, намјеран да на том путу обавезно обиђе и стари град Ремс, традиционално место крунисања француских монарха. Уваженом госту су римокатолички калуђери, у знак нарочитог поштовања, показали најсветију драгоценост која се чувала у храму, древну свету књигу исписану тајанственим, непознатим знацима, над којом су вековима сви француски краљеви полагали заклетву током крунисања. Узевши у руке стари рукопис, Петар I је, на запрепашћење калуђера, почео да га чита наглас. Ријеч је заправо била о Јеванђељу написаном дијелом на црквено-словенском језику, а дијелом на глагољици. Касније је откривено да је Јеванђеље доспело у Француску средином XI вијека и да га је донео неко из пратње Ане Јарославовне, кћери кијевског књаза Јарослава Мудрог. Она је желела да, након удаје за француског краља Хенрија I, током крунисања положи заклетву на Јеванђељу које је донијето из Русије. Временом су сви заборавили одакле је оно доспело у Ремс и на ком језику је написано. Французи су веровали да је текст тог Јеванђеља написан на језику анђела и били су потпуно шокирани када се испоставило да гост из „варварске земље“ разуме тајанствени „рајски језик“. Јеванђеље Ане Јарославовне се и данас чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске. На данашњи дан бројне институције које се баве језиком и књижевности организују предавања. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. На данашњи дан 2010. године обављен је свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја. Свечани чин устоличења је извршен на саборној светој архијерејској Литургији у Саборном светоархангелском храму у Београду. -Данашњи дан је велики дан како за мене лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је Патријарх српски увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости, рекао је између осталог Његова Светост у приступној беседи. ИС ПОЛА ЕТИ, ДЕСПОТА!
  19. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Долгоденствујте Ваша Светости. На многаја љета!
  20. Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем изјавио је да се у питање рјешавања проблема Косова и Метохије мора улазити са више оптимизма и наде и оцијенио да се, дугорочно гледајући, ствари могу завршити позитивно по Српску православну цркву и народ. Владика Јефрем истиче да је питање Косова и Метохије централно питање српског народа и Српске православне цркве. "Нажалост, на дјелу је очигледна отимачина и безакоње на свјетском нивоу, које покушава да нам оспори право на Косово и Метохију", рекао је епископ бањалучки за "Глас Српске". Говорећи о изградњи српско-руског храма у Бањалуци, владика Јефрем је рекао да је урађена крипта и темељи храма, подруми и темељи духовног центра, као и већи број подземних гаража потребних за нормално функционисање ових објеката. "Потребно је завршити још одређене административне послове који су у току и надамо ће наредне сезоне послови кренути даље, првенствено на храму, а потом и на духовном центру", додао је епископ бањалучки Јефрем. Он је поручио да је "потребно да се вратимо Богу и вјечним духовним и моралним вриједностима и овај свијет и живот у њему учинимо могућим, прихватљивим и достојним човјека". "Не смијемо да се варамо, нико нам на земљи неће ријешити све наше проблеме, али ако наши прохтјеви и потребе буду имали мјеру, онда има наде да наш живот буде срећан, миран и благословен - да будемо задовољи", рекао је владика Јефрем. Коментаришући потез васељенског патријарха Вартоломеја који одобрава аутокефалност непризнатој украјинској православној цркви, владика Јефрем каже да је то крајње погрешно и за Цркву неприхватљиво. "Остаје за све нас несхватљив потез цариградског патријарха Вартоломеја да се директно мијеша у послове Руске православне цркве, а ако би тај преседан прошао, он би се могао примијенити и на друге просторе, укључујући и наше. То се, ипак, неће догодити", истакао је владика Јефрем. Владика Јефрем је православним грађанима Републике Српске честитао предстојећи празник Рођења Исуса Христа - Божић и пожелио им срећну и благословену Нову Господњу 2019. годину. Извор: Православие.ру
  21. Интервју Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја дат г. Милораду Вучелићу и г-ђи Љиљани Богдановић за недељник "Печат" Печат бр. 551, Београд, 28. децембар 2018, стр. 6 – 16. Ваше Преосвештенство, ове, 2019. године, обележићемо осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Са чим Српска Православна Црква и српски народ у тој јубиларној години излазе пред Светог Саву? Благодарим Вам, поштовани и драги пријатељу, на могућности да у Печату, из године у годину, водимо божићне разговоре о питањима која не заокупљају само нас двојицу већ и сав наш народ, као и друге људе и народе. У мојим одговорима на Ваша питања зацело нема посебних дубокоумних мисли, али има, надам се, бар нечег од божићне поруке наше Цркве коју она сваке године у ове дане упућује својим верницима и другим људима добре воље. Та порука се може свести на следеће: Христово Рођење значи ново рођење човека и човечанства, препород вере, оваплоћење наде и, изнад свега, улазак мира Божјег, а не људског, и љубави Божје, а не тек пролазне људске, у наш свет и живот. Зато је Божић, и у највећим невољама, појединачним и општим, празник радости. И ја се, ево, радујем што божићну радост могу да поделим са Вама и са читаоцима Печата, поздрављајући све нашим традиционалним божићним поздравом: Мир Божји, Христос се роди! А сада бих покушао да одговорим на Ваше питање. Осам векова постојања самосталне или аутокефалне Српске Православне Цркве свакако представља велики јубилеј, годишњицу коју треба обележити на свецрквеном и свенародном плану, и то достојно и достојанствено, на духовно користан и плодотворан начин. Прослава ће имати смисао и оправдање уколико је доживимо као прилику и подстицај за враћање светосавском духу, што ће рећи – хришћанском православном етосу и јеванђелским духовним вредностима. Ако се пак она сведе на неку уобичајену „фешту”, па ма и изузетно гламурозну, на неколико манифестација које ћемо, због њихове испразности, заборавити чим прођу, онда је боље да ништа и не обележавамо. Не би нам било први пут да сметнемо с ума велике људе и судбинске догађаје из наше прошлости без којих не би било ни наше садашњости ни наде у нашу будућност, овде на земљи и горе на небу. Светитељска висина и свечовечанска ширина лика Светога Саве, његов историјски подвиг и незастариво духовно наслеђе треба да нам буду позив и призив на преиспитивање нашег делања, на преосмишљавање нашег живљења и на осветљавање нашег пута. Ту мислим и на сваког појединца и на народ као целину. Народе, по правилу, воде (и заводе!) њихове елите. Наша друштвена, политичка и интелектуална елита посрће — а понекад и „бауља” — на путу изналажења каквог–таквог места за нас у „врлом новом свету” постхришћанске културе и цивилизације, која све више прераста у отворено антихришћанску културу и цивилизацију, све кријући се иза милозвучне реторике о људским правима, „западним вредностима”, демократији, брисању границâ, борби против тероризма, сиромаштва и глади... Напомињем да се и у извесним црквеним и теолошким круговима, настројеним елитистички и прогресивистички, дâ запазити еволуција у правцу мирења или бар примирја са „врлим новим светом” и делимичног утапања у његову глобалну уравниловку, у којој и сâмо хришћанство „еволуира” у једну од религијâ, вредну или безвредну као и све остале, већ како ко изволи да изабере користећи своја људска права. Многима, нарочито припадницима елитâ, полуелитâ и квазиелитâ, изгледа да би напуштање старих традиција и идеала, укорењених у Православљу и Светосављу, и прихватање нових, „модерних” вредности, односно идолâ, донело комфоран живот — па и материјално благостање — у условима либералног друштва и либералног тржишта. Они су у праву, али само половично и површински. Јер, преузимајући варљиве „вредности” и клањајући се идолима постхришћанскога света, опстали бисмо као јединке и грађани, као „двоножна жива бића без крилâ” (по Платоновој дефиницији), па и као социјалне групе и заједнице, али не и као народ са истим идентитетом. Као Срби, већински православне вере, престали бисмо да постојимо. Остало би само исто име, али ни то није сигурно: из сопствене историје и из историје других народа знамо добро да промена идентитета и вредносне парадигме често доводи и до промене имена. Библијска мудрост нас учи да нема ничег новог под сунцем — ничег осим богочовечанског Лика Христовог. Све је већ виђено и пређено, па и наша назначена дилема: куда поћи? да ли широким, утабаним, релативно удобним путем савременог „мејнстрима” (ни језик, ето, не измиче загрљају „научне” еволуције!) или пак уским и скрбним, али вековним заветним путем Светога Саве? И он је, наиме, баш као ми данас, био суочен са огромним религијским, цивилизацијским и националним изазовима и искушењима. Али је он — као и његов отац свети Симеон (Стефан Немања), његов брат Стефан Првовенчани и потоњи Немањићи — знао да је излаз у пуноћи, а не у површности, и да је пут спасења у квалитету живота, а не у његовом квантитету, тојест у његовим спољашњим одликама и ефемерним садржајима. Зато се Свети Сава одлучно и бескомпромисно определио за ону Цркву и ону културну парадигму која је у његово време изгледала као историјски дефинитивно поражена и превазиђена — за Православну Цркву и за културно–цивилизацијски образац који из ње извире. Не смемо мислити да је то опредељење било једноставно. По каквој му драго тродимензионалној логици и овоземаљској мудрости његов избор је био неразуман и катастрофалан. Православна Империја је до ногу потучена, а ромејски цар и цариградски патријарх су убоги изгнаници или избеглице у Малој Азији, док латинско-франачки завојевачи, боље рећи хорде западних крсташа, гвозденом руком владају у Цариграду и изгледају несаломиви. Успоставивши своје Латинско Царство, они, штавише, скрнаве и пљачкају чудесни храм Свете Софије и устоличују свога патријарха. Под тим околностима Свети Сава ипак не одлази у Цариград на поклоњење тамошњем латинском патријарху, нити у Рим на поклоњење папи, патријарху читавог моћног Запада, него одлази у Никеју на сусрет са прогнаним царем и прогнаним патријархом и управо од њих тражи и добија канонску самосталност, односно аутокефални статус, за Цркву свог отачаства. Све до тада, усудио бих се да кажем, било је неизвесно коме ће се „царству“ Србија коначно приклонити, источном или западном, првом, наизглед беспомоћном, или другом, наизглед свемоћном. Савин избор показује да је он првенствено био истински васпитаник Свете Горе, духовно зрео и далековид човек, богат мудрошћу „не од овога света“, а не само способан политичар, државник и дипломата, како га најчешће приказују данашњи тумачи његове личности кад га сместе у Прокрустову постељу своје логике. Захваљујући таквом опредељењу Светога Саве довршено је идентитетско уобличавање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. Захваљујући том путу и Завету, јачем од свих историјских искушења и невоља, преживели смо под Османлијама, преживели албанску Голготу у Великом рату, преживели Јасеновац, Јадовно и небројена друга стратишта, преживели страшни грађански рат за време нацистичке окупације, преживели терор и егзекуције које извршише обезбожени и одрођени Срби над сопственим народом, преживели његово цепање на нове и лажне нације, преживели арнаутске злочине и побуне од турских до наших времена, преживели натовског „Милосрдног анђела“ и још много, много тога. Преживећемо, благодаћу Божјом и молитвама светитеља Саве, и искушења кроз која сада пролазимо. Живећемо, надамо се, имаћемо будућност, у времену и у вечности, у историји и у есхатону. Сâмо наше битисање у великој саборној породици хришћанских народа видим као највреднији дар Божји нашем народу. И Светога Саву доживљавам као живи личносни дар. Све што је свето и честито, добро, лепо и истинито у бићу српског народа нека буде наше уздарје Богу и Светоме Сави! Да ли се на недавном Светом Архијерејском Сабору, или на некој од претходних седница Синода, говорило о плану обележавања овог значајног јубилеја или пак о моментима који ће посебно бити истакнути у том програму? Може ли таква годишњица бити и својеврстан подстицај за преиспитивање, па и снажење националне самосвести, нашег духовног, историјског и културно-цивилизацијског кода? Говорило се, наравно, и недавно и раније. Лично сам врло задовољан начином на који је отпочело прослављање великог јубилеја. Наиме, на нашем Богословском факултету у Београду одржан је средином децембра међународни научни скуп под називом „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве: историјско, богословско и културно наслеђе“. Учествовало је више од стотину еминентних истраживача из десетак земаља. Ради се о признатим научницима из области богословља, историје, филологије, историје уметности, археографије, права и других области. Излагања су била разврстана у више тематских целина: историја Цркве и народа, развој српског богословља, место Српске Православне Цркве у домаћој и европској култури и тако даље. То је била прва у низу манифестацијâ које су у плану прославе. Одржана је, наравно, са благословом Светог Архијерејског Сабора и под покровитељством Светог Синода, у организацији Богословског факултета. Централна прослава, како је предвиђено, биће одржана почетком октобра 2019. године у манастиру Жичи као првом седишту српске Архиепископије, а у продужетку у Пећкој Патријаршији и Београду. Његова Светост Патријарх српски Иринеј је упутио позив представницима свих аутокефалних Цркава да дођу у Србију и узму учешћа у прослави. Поред богослужбеног дела прославе, који је превасходан, биће постављена репрезентативна изложба „Осам стогина година уметности под окриљем Српске Православне Цркве“, одржана свечана академија и слично. Већ имамо и најаву појединих значајних медијских кућа да ће са своје стране, али у сарадњи и координацији са нашом Црквом, дати допринос великом јубилеју. Држава, колико сам упознат, припрема постављање споменика Стефану Немањи — светом Симеону Мироточивом — и друге манифестације. Очекујем да ће прослава јубилеја бити организована и у свим епархијским центрима и већим градовима, као и у свим институцијама просвете и културе, понајпре у Матици српској и Српској академији наукâ и уметности, на српским универзитетима и другде, и то не само у Србији него и у Републици Српској, Црној Гори, дијаспори на свим континентима... Наравно, овај јубилеј и ова прослава су још једна прилика за снажење хришћанских врлина и националне самосвести нашег народа. За протеклих осам векова Српска Православна Црква и српски народ пролазили су много пута кроз велика искушења. Да би очувао светосавску православну веру предака и српско име, наш народ је свесно пристајао на велике жртве и страдања. Колико је утемељена стрепња да би се и година пред нама могла сврстати у године највећих искушења? Искушења, жртве и страдања не престају. Народ страда на различите начине. Некад више, а некад мање. Данас је најугроженији на Косову и Метохији, и северно и јужно од Ибра. Сада су власти самопроглашене гротескне државице практично забраниле увоз хране, лекова и других елементарних ствари неопходних за живот, с тим што се забрана односи само на робу из централне Србије и на српски народ Косова и Метохије. Кажу да су шиптарски екстремисти проливали млеко и бацали чоколадице из Србије вичући: „Нема више кравицâ, нема више бананицâ!” То нечовештво није само остало некажњено него је највероватније било и подстакнуто с оне стране Атлантика док се Европа, нарочито она бриселска, „евроунијатска”, млако и неуверљиво противи нечувеним поступцима албанских власти, које иначе прихватају као нормалне. Уверен сам да ће наша држава наћи пута и начина да помогне свом народу и да га снабде намирницама и лековима. Постоји, додуше, стрепња да би Албанци могли поћи на још већу радикализацију, посебно с обзиром на скандалозно формирање њихове „војске”, опет по одобрењу Запада, уз гажење сваког права и морала. Али сад и Србија има спремну војску. Државно руководство Србије јесте под притисцима, али није неодлучно по питању заштите народа. Нисмо, хвала Богу, ни без пријатељâ у свету. И Шиптарима је, верујем, доста страдања и немам утисак да су Бог зна колико одушевљени егзибицијама својих дичних вођа. Стога сам, упркос свему, оптимиста. Страдају Срби и у негдашњој класичној српској земљи, Црној Гори. Као последица најтежих облика дискриминације српског народа врши се његова насилна асимилација, израженија, нажалост, у Црној Гори него у Хрватској. Притисци на Србе, на њихов идентитет и на њихова социјална, политичка, верска и национална права, наређени су и организовани од стране највиших државних органа. Монтенегрински демократи, такође штићеници и миљеници Запада, бесрамно лажирају националну историју, посмртно прогоне Његоша и остале песнике и писце, измишљају језик, хапсе, фабрикују афере... Преко медијâ вешто пласирају бављење потпуно небитним темама — питањем, например, да ли усамљена црквица на врху планине има грађевинску дозволу. И док свима познати медијски мандарини оркестрирано наглабају и полемишу о измишљеним проблемима, нико од њих не помиње да је Србину у Црној Гори данас немогуће да добије посао у државној служби. Да не говоримо о томе да атеисти хоће да одреде Цркви шта сме, а шта не сме, да је игноришу и малтретирају, премда је она најмногобројнија и најпопуларнија институција, да јој оспоравају право на слободно делање и припадност, верску и националну, да меркају њену имовину не би ли је некако отели... И тако даље, и томе слично. Дискриминаторске мере се, дабоме, не примењују на Цркве и верске заједнице као такве већ једино и искључиво на Српску Православну Цркву. Понекад се чини да је српски народ озбиљно посустао, да је опхрван малодушношћу, сумњама и колебањем у поимању својих могућности. Није, међутим, мало оних који тврде да је стање „историјског премора“ привидно, да Срби нису изгубили вољу и моћ да се боре и супротстављају злу које их окружује и настоји да их савлада. Не говоримо први пут о овој теми, али околности се мењају, па Вас, Ваше Преосвештенство, и сада питам: Има ли наша нација снагу и потенцијал за препород и трајање? Потражимо одговор на ово питање у српским земљама које смо управо поменули, у Црној Гори и на Косову и Метохији! Док антисрпски режим у Црној Гори заправо забрањује ћирилицу и фалсификује историју, ученици гимназије „Петар I Петровић Његош“ у Даниловграду јавно истичу транспарент „Свети Петре, каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице“. Или, када Ђукановићеви једномишљеници и савезници из Приштине забрањују основне намирнице и лекове из Србије, српски студенти у Косовској Митровици праве перформанс „Kosovo Schwitz“, креативно и уметнички, али и jасно указујући европској и светској јавности на нацистички карактер и намере тамошњих власти. Очевидно је да је дух српског народа несаломив. Државне власти Србије и Републике Српске не смеју да посустану у афирмацији идентитета и изворне националне културе. Сећате се, била је најављена Декларација о опстанку, као обећавајући пројекат. Дискутовало се о њој у јавности, али се више и не помиње... Ипак, на основу више показатељâ, између осталог и отпора таблоидизацији, вулгаризацији и злоупотреби медијâ, мишљења сам да актуелни састав републичког Министарства културе заслужује наше поверење и подршку. Време нашег колективног страдања није од јуче. Муке које живимо дуго трају, а наши традиционални разговори, премда посвећени хришћанском духу Божића и његове племенитости и радости, безмало увек бивају осенчени бригом. Европа у овом тренутку кључа, извесно је да се руши свет који се чинио стабилним, колективно се сумња у европске (америчке!) вредности и тамо где има разлога да се верује у њих! Где данас можемо пронаћи упориште за наду и веровање у бољу будућност? Страдамо ми, православни Срби, али страдају, свако на свој начин, и други, махом невини људи, наши суседи: Хрвати, муслимани, Шиптари. Сада страда и народ у Украјини, на Блиском Истоку, у Африци, где све не... Страдају и Европљани у својим градовима, од терориста, а сад и у социјалним немирима. Уз ризик да се најеже самозвани хиперправославци, изјављујем да је тачно више пута изнесено тврђење папе Фрање да је трећи светски рат почео и да траје. Тврђење са таквог места засновано је свакако на информацијама недоступним обичном човеку. Мислим да се због интересâ мултинационалних компанија и битно другачијег устројства светске економије, затим због развоја технологије уопште и разорности нових врста оружја, поменути рат одвија другачије него у прошлости и да има другачије ратне циљеве него претходна два и сви ранији. Стога су и могућности за разрешење двојаке: може да траје дуже, да се премешта у различите делове света и да донесе већа разарања него претходни, а може, дај Боже, да дође и до његовог бржег окончања. Свет је сада заиста у агонији. Али како је и Паскал тачно приметио, Христос се родио и увек се рађа у свету осенченом напетостима и антагонизмима. У Христу је и нада, и утеха, и упориште за данашњи дан, али и за будућност. „Свет је у целини у стању трансформације: веома моћне трансформације која се динамично развија. Ако се на време не усредсредимо, ако на време не схватимо шта и како треба да радимо и како – можемо заувек да останемо у заостатку“, рекао је недавно Владимир Путин. С добрим разлозима слутимо да ово промишљање може данас бити универзално важећи налог – за Исток и Запад, за велике силе и мале народе, за глобалисте и суверенисте... Судбина оних који се не „усредсреде“ биће „заувек“ одређена. Шта у таквом свету може и треба да учини Србија не би ли избегла мрачну будућност именовану као „заувек у заостатку“? Ради се о процени једног од најутицајнијих људи данашњице. Његову личност је језгровито и маестрално оцртао покојни Добрица Ћосић речима: „Пијани Јељцин имао је генијално чуло и надахнуће да Русију остави савременом Петру Великом — Владимиру Путину.” О њему смо претходних година помало разговарали, чак смо овлаш скицирали, онолико колико видимо, историјске изворе његовог политичког и социјалног програма који је препородио Русију. Његова наведена изјава не представља само констатацију већ и упозорење одговорног државника сународницима, поготову онима који су на државним функцијама и имају одговорност у друштву. Наравно, како с правом кажете, ово промишљање о динамици друштвеног развоја и сталним трансформацијама има универзално значење. Таквом промишљању се већа пажња поклања у епохама када се свет убрзано мења услед технолошког напретка и променâ у политичком и друштвеном устројству. Ми живимо у таквој епохи. Неке промене запажамо лако, са њима живимо, примењујемо их у свакодневици. Неке, међутим, остају скривене обичном човеку, али су они који предводе државе и друштва дужни да их препознају и да своје деловање одговорно прилагођавају тим променема како не би заостали или како би макар опстали. Заостајање је, нажалост, случај са нашим друштвом на прелому два миленијума. Многе нове појаве које су довеле до треће, а сад већ и до четврте технолошке и индустријске револуције, мењају структуру и организацију друштва, при чему се јављају нови центри и носиоци моћи, а потом и нови механизми реалне власти и у појединим друштвима и на глобалном плану. Ако оставимо по страни светску политику схваћену као трајни процес све нових и нових заплета, ипак уочавамо да је кретање ка мултиполаризму у међународним односима резултат баш тог динамизма о коме говори председник Русије, односно резултат технолошког напретка многих држава заснованог на улагању у просвету и науку. То је, чини ми се, излаз и за Србију. Срећа је по савремену цивилизацију што данашња Русија, по Промислу Божјем, заснива свој развој на духовно-моралним основама, конкретно на вредностима и традицијама Православља. Стога она није више минорни „играч” који само прати моћне трансформације и динамични развој Запада него је поново светска сила и моћан покретач таквих промена. Али као епископ сам дужан да опет подсетим да, упоредо са сталним трансформацијама и настојањем друштва и појединца да напредују у различитим делатностима, у истој мери ваља имати на уму речи Светога Писма: „Што је било, то ће бити; што се чинило, то ће се чинити; нема ништа ново под сунцем ” (Проп. 1, 9) — ништа осим Христа Богочовека, Који Својим доласком у свет даје смисао људским стремљењима и настојањима. И као што крст Христов, тај универзални символ наше вере и наше цивилизације, има своју хоризонталу и вертикалу, тако и у животу друштва и појединца динамизам и напредак представљају хоризонталу живота, а усмереност ка вечности и старање о вечном животу и непролазним вредностима представљају вертикалу. Склад у коме се, у кључним и преломним тренуцима, зна шта је претежније, као што су то знали Свети Сава и свети кнез Лазар, обезбеђује трајање у историји и удео у вечности. Занимљиву мисао је исказао поменути светски лидер: „Без јасног разумевања шта и како треба радити, не треба ни долазити на власт.“ Међутим, разумевање данас може имати и посебан смисао, јер су народи својеврсни таоци својих елита и глобалног система који је уређен према интересима најповлашћенијих и најбогатијих у локалним и – посебно – у наднационалним елитама. Може ли, у цивилизацији у којој живимо, такав поредак бити промењен без великих потреса, револуција и ратова? Речи које сте цитирали наставак су исказа председника Русије из Вашег претходног питања. Његова изјава се у целини односи на морално понашање носилаца власти у контексту напретка државе. Председник Путин захтева да односи у друштву буду јасно постављени — да се зна ко, шта и зашто ради. Он се заправо стара да народи Русије не буду таоци елитâ. Америчка пак индустрија односâ са јавношћу оперише појмом „обликовање ставова, мишљењâ и перцепцијâ” и то назива „инжењерингом пристанка“. За оца либералне демократије, Волтера Липмана, народ је „збуњено стадо”, а његови фаворити Американци су „глупи и неуки”. Од њихове „буке и гажења” треба „интелигентну мањину“ заштитити „производњом пристанка“. Без обзира на то што сам увек на страни „збуњеног стада“, као сада на страни учесникâ српског протеста у Косовској Митровици и „жутих прслука” у Паризу, не мислим да је излаз у револуцијама. Како рече Достојевски, сви идеали света не вреде ни једне једине невине дечје сузе, акамоли људских живота. И ванредни Свети Архијерејски Сабор, одржан током новембра у Београду, изнудили су историјски изазови који су од Српске Цркве тражили хитне одговоре, између осталог да заузме став о Косову и Метохији и став о неканонским поступцима Цариградске Патријаршије на простору духовног и територијалног деловања Руске Православне Цркве у Украјини. Због чега је било неопходно да се о томе изјасни највиши орган наше црквене власти? Сабор јесте одржан у новембру, али није био ванредни Сабор нити је био изнуђен само историјским изазовима него је био заказан месецима унапред да би се бавио црквеном просветом, што је било основна тема тог заседања. Сабор је ипак морао да се бави пре свега темом Косова и Метохије, односно сталним новим искушењима, као и ескалацијом црквене кризе у Украјини. Сабор је у основи поновио свој претходни став о Косову и Метохији, већ добро познат нашој јавности, залажући се за праведно решење и не прихватајући покушаје силникâ да се силом отуђи неотуђива територија Србије, и то — гле цинизма! — уз њен пристанак. Проблем пак неканонских поступака Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије не представља, како сте тачно рекли, само проблем прекида међусобног литургијског и сваког другог општења тих двеју помесних Цркава нити, штавише, само проблем нарушених односа у православној васељени у целини. Поступке Фанара видим, у крајњој линији, као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења Православне Цркве о Христу, Распетом и Васкрслом, како пред властитим верним народом, који је свуда, а посебно у Украјини, због тих поступака саблажњен и изложен великим искушењима, тако и пред инославним хришћанима–боготражитељима који у Православној Цркви траже, а многи и налазе, изворно, јеванђелско и апостолско хришћанство. Осрамоћени смо као православни хришћани и пред муслиманима и припадницима других религија, међу којима има доста оних који се према Православној Цркви односе са поштовањем и поверењем, такође видећи у њој изворно хришћанство. Илустрације ради наводим једну давну успомену из свог живота. Пре готово пола века, као сасвим млад јеромонах, путовао сам, аутобусом, из Призрена у манастир Дечане, чији сам сабрат тада био. Крај мене је седео један старији Шиптар (у то време још није био у оптицају етноним Албанац за косовско-метохијске Арбанасе). Видело се да је човек припрост, али и да је убеђени верник, муслиман. Као и многи други муслимани, поготову тада, у времену пре избијања сукоба, према мени као монаху се односио с поштовањем, чак срдачно. Заподенуо је са мном разговор о вери, с нагласком на сличностима и разликама између Православља и ислама. У неком тренутку је, на моје велико изненађење, изјавио отприлике следеће: „Ми вас сматрамо за праве хришћане. Зато, кад неко из неке друге хришћанске заједнице прелази у ислам, ми од њега тражимо да најпре буде православац, па га тек онда примамо.” Ово његово наивно и, наравно, неутемељено веровање ипак сведочи о угледу наше Цркве у средини из које је он поникао. Искуства ове врсте сам имао и при сусретима са неким муслиманима у другим местима, укључујући и Београд и Нови Сад, као и у Цариграду, Каиру, Аману и другде у већински муслиманским земљама. Слично поштовање и поверење показују и многи римокатолички верници: у Далмацији, примера ради, Православље зову „стара вира“ и обраћају се нашим свештеницима за благослов и молитву, а исто то, искање благослова и молитве, и лично сам много пута доживео у Италији. На нивоу пак њихове духовне елите, многи теолози и бискупи су се такође у разговорима са великим симпатијама изражавали о вредности православног богословља, нарочито учења о Цркви и о саборности као општем начелу црквеног живота, о богатству православног богослужења, о узвишеном карактеру православног монаштва и духовности уопште, о лепоти православне црквене уметности, особито византијских икона, фресака и мозаика, и тако даље. Лакомисленост и лакоћа са којом је Цариградска Патријаршија – коју иначе уважавамо и волимо као своју Цркву Мајку – својим поступцима у Украјини изневерила саборност и погазила свештене каноне Цркве довела је све наведено у питање, а код многих је и директно прокоцкала пређашње поверење. Показала је, нажалост, да је и код нас итекако присутно схизофрено размимоилажење теорије и праксе, теологије и реалности, етоса и живота, и да је било могуће савезништво, морално и канонски недопустиво, између Цариградске Патријаршије и световне власти у Украјини, као и других ванцрквених, па и антицрквених чинилаца, у служби једног чисто политичког пројекта, а на уштрб једине канонске Цркве у Украјини, признате од свих, на првом месту од саме Цариградске Патријаршије. Наша помесна Црква, Српска Патријаршија, није у овој жалосној ситуацији заузела став да треба да буде за једне, а против других, него је принципијелно указала на једини могући излаз из ове дубоке кризе, а то је повратак начелу саборности и вековном канонском поретку, поновно откривање богољубља и братољубља као једине примене вере у животу и свеправославно одговорно решавање проблема уместо пренаглашеног инсистирања на свом првенству и на својим – наводно изузетним и искључивим – привилегијама и овлашћењима, мимо и изнад свих других, са позиције „првог без једнаких” уместо са позиције „првог међу једнакима”. Јер, тиме се via facti поништава досад неприкосновено православно начело саборности, а где нема саборности, ту, хоћеш–нећеш, почиње да кружи баук апсолутне монархије, баук папства. Због папства као отклона од духа саборности већ имамо један велики раскол, раскол између хришћанског Истока и Запада, који траје вековима. Због ове нове, источне варијанте папства, односно због појаве схватања да епископ који је први по части и рангу није први у сабору него први по себи, изнад сваког сабора, може настати нови велики раскол. Такав раскол помесне Православне Цркве морају спречити. Јер, увек је боље спречити него лечити. Молитвено се надам да за то још није касно. На недавном Светом Архијерејском Сабору поновљено је оно што је Црква и раније саопштавала. То је уверење да „ни по коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација“. Због чега је било потребно да се тај став понови и на ванредном Сабору? Одређени политички кругови покушавају да пласирају спекулације о несугласицама у Цркви поводом питања суверенитета Србије на Косову и Метохији, као и о наводној несагласности Цркве и државних власти по истом питању. Они се заправо боре за власт у Србији лијући крокодилске сузе над судбином косовско-метохијских Срба, а кад је било потребно уложити сваки напор да се Косово и Метохија сачувају и спасу за Србију, тада су ту нашу заветну земљу проглашавали баластом кога се треба ратосиљати. Мислим да је добро што је Сабор одлучио да понови свој претходни јасан став и тако оповргне разне инсинуације и манипулације, као и да одговори на незаслужене критике од стране појединих представника државе да је Црква заговорник „замрзнутог конфликта”. Црква је уствари против сваког конфликта, али сматра да отимачима и окупационим управљачима Косова и Метохије Србија мора да ускрати свој пристанак на њихово недело. Поготову је са њихове стране дрско и цинично то што покушавају да наметну тезу да се то преболно питање мора решити одмах, без одлагања, по хитном поступку, а решење како га они замишљају заправо је само једно — да Србија призна независност самопроглашене албанске државе број два или непосредно или пак посредно, путем такозваног свеобухватног споразума између Београда и Приштине. Зашто, питам се, не захтевају, и то ултимативно као што то чине са нама, да се сместа, без даљих преговора, нађе решење за много дуже конфликте него што је овај наш? Зашто не захтевају да се одмах и сместа окончају спорови те врсте у Европи (Кипар — Турска, Каталонија — Шпанија, Ирска — Енглеска...) или у Азији (Палестина — Израел, Нагорни Карабах — Азербејџан и Јерменија, Кашмир — Пакистан и Индија, Тајван — Кина...)? Зашто увек Србију и српски народ проглашавају за изузетак и „јединствен случај”? Зашто само за нас вазда имају посебан аршин, посебне „стандарде”? Неће баш бити, чини ми се, да код нас шкрипи све, а код наших моћних „пријатеља” — ништа. Најновији догађаји — повлачење признања такозване државе Косово од стране низа државâ, неуспех самопроглашене туђе творевине и њених покровитеља да је угурају у Интерпол, увођење скандалозних такси на српске производе (без праве реакције од стране оних које Албанци слушају без поговора), апсолутно незаконито и опасно успостављање такозване косовске војске (опет уз благонаклоност спонзорâ с обе стране Атлантика) и тако даље — показали су да наш државни врх не пристаје на капитулацију ради евроунијатске химере и привидног партнерства нити напушта свој распети народ на Косову и Метохији. То и јесте најречитија апологија става Цркве и уједно доказ да Србија као држава, мада принуђена да новим агама, беговима и пашама „вода опанке”, ипак има у суштини исти став који заступа и наша Црква. За сваког од нас и за све нас Косово је најскупља реч. Његова Светост Патријарх српски Иринеј недавно је рекао „да би било трагично, и за историју света, и за српски народ, да Пећка Патријаршија, наш духовни центар, не буде у оквиру наше државе, и да би то требало да схвате и они који снагом и силом управљају овим светом“. Оваква опасност пак реално прети, па о драматичном патријарховом упозорењу морамо одговорно размишљати! То чинимо свесни да савременој епохи недостаје духовност, да се чак чини да живимо у поретку који измиче контроли разума, и запрепашћујуће је налик апокалиптичним предсказањима. Шта уочавате као одлучујуће, у прошлости и данас, што је учинило да свет крене у правцу евидентног духовног посртања? Питајући ме, већ сте дали, у неколико речи, и мој одговор, па ће он зато и бити кратак. Ви сте навели недостатак духовности, поредак неконтролисан разумом и апокалиптичку атмосферу као узроке духовног посртања савременог света. Исто то мислим, и то до у танчине. Ипак ћу овај наш заједнички увид мало прецизирати и протумачити. Недостатак духовности је горки плод апостасије, богоодступништва, напуштања Христа и хришћанства, његове замене постхришћанским сурогатима и новим, антихришћанским идолопоклонством. То је историјски грех западне цивилизације, некада хришћанске. У свету ислама, будизма и других великих религија и традиција нема масовне апостасије, али војно и политички (не и културно– –цивилизацијски!) надмоћни Запад, у име фанатичне вере у предности свога система и својих „вредности”, немилосрдно их, најгрубљом силом, намеће читавом свету, што је велики савремени руски мислилац Александар Зиновјев крстио термином „тоталитарна демократија”. Свет је, хтео не хтео, талац постхришћанског Запада — до даљњега. Такав Запад види и православни свет као туђу и непријатељску цивилизацију, што налазимо код Хантингтона и толиких других. Ту је главни извор русофобије, чија смо ми, као „мали Руси”, колатерална штета. Даље, светски поредак, посебно „нови светски поредак” (који је, сре
  22. Његова Светост Патријарх српски Иринеј примио је 14. децембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке. Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су извели ученици београдске Музичке школе Мокрањац, а потом је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве. Његова Светост је срдачном добродошлицом поздравио директоре основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. -Ово је прилика да разговарамо о успесима и неуспесима, и да оно што је добро подржимо и оснажимо, а оно што није добро исправимо, да буде онако како треба, казао је, између осталог, Свјатјејши Патријарх. Присутнима се затим обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Проф. Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости исправљају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра. Надахнуто слово је произнео директор гимназије Патријарх Павле г. Јасмин Николовски који је говорио о значају верске наставе и њеном утемељењу у духу младог човека који где год да пође носи оно што је темељ вере и отаџбине. У име свих директора београдских школа захвалила је директорка Основне школе Данило Киш гђа Данијела Чоловић. У овој години за самопрекоран рад Његова Светост је уручио захвалнице начелнику Војне гимназије пуковнику Мирославу Гвозденовићу и начелнику Средње стручне школе потпуковнику др Стевану Мушицком. Захвалнице су уручене и истакнутим директорима основних школа: гђи Александри Брајовић Зороњић (ОШ Драган Лукић), г. Добрици Синђелићу (ОШ Свети Сава) и гђи Данијели Чоловић. У музичком програму наступали су ученици музичких школа Коста Манојловић и Мокрањац, као и етно група Фенечки бисери који делају при манастиру Фенеку. На свечаности су похваљени и вероучитељи г. Милован Парезановић, гђа Сања Станишић и гђа Милица Ракић, која има изузетне резултате са децом која похађају наставу у школама при београдским болницама. На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе. Пријему су присусtвовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић; гђа Весна Недељковић, помоћник министра за предшколско и основно образовање; протојереј-ставрофор Предраг Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протођакон Стеван Рапајић, секретар Црквеног суда; главни и одговорни уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев. Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке мр Сандра Дабић и чланови Одбора ђакон Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...