Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 346 results

  1. Доласком на власт династије Немањић у Српске земље, наша Црква је сазрела за аутокефалију унутар Византије. Та аутокефалија није дата Охриду, већ је имала седише у малом и не превише важном граду Пећ. Разлог је богумилска јерес која је захвтаила већину балкана и била предвођена Попом Богумилом који је живео у македонији тадашњој. Иако је Пећ била Патриајршија, Зетска епархија у данашњем Тивту се чешће узимала много озбиљније због свог континуитета од времена Цара Константина, и као место одакле су Немањићи примили своју славу. Уметници и архитекте из те епархије су градили Дечане, осликавали Пећку патријаршију... Оно што сам ја приметио, то је настанак Катепаната Раса 971. године и његово укидање 976. године. Катепанат је као термин, предходница речи Капетан. Доласком Немањића на власт а можда и раније, уз добијање Аутокефалије, Србија је добила и политичку независност од катепаната Цариградског из времена Визанстијске власти над старом Рашком. Катепанат Рас — Википедија, слободна енциклопедија SR.WIKIPEDIA.ORG Немањићи су основали зборове (сабор-скупштина) који су били под благословом Митрополије или Епархије. И свака Епархија је била и територијално аутономна преко Кнезова и зборова. У Зетску митрополију, та скупштина се звала Михољски Збор, са три врсте посланика-или капетана како смо ми то називали. били су општински, војни или поморски капетан, ако је постоји нека вода за пловидбу близи. То је значи била Парламентарна Царевина-монархија. Такав систем управе уводи и династија Палеолог Драгаш касније колико сам схватио,. То је посматрано историјски било много раније од француске револуције где се одваја парламент од Цркве и Цара. Али и пре Цетињског сената који су Петровићи основали у оквиру сердарско-племенског друштвеног система у Црну Гору која наслеђује Зету и такође по уставу СПЦ, данашња Митрополија Црногорско-Приморска, наслеђује Зетску Митрополију (иако је то често упитно са културне тачке гледишта, колико су успели да раздвоје период под ЦГ вијалетом и без богословије до времена Краља Николе Петровића, од хришћанске канонске традиције из доба последњих сабора, пре пада под Османлије, јер мене неке карактеристике у то поднебље, подсећају на богумилизам или гностицизам). Михољски збор — Википедија, слободна енциклопедија SR.WIKIPEDIA.ORG Како се може најправилније дефинисат овај период капетанских зборова у Српској историји? дали је то саборни монархизам, нека претеча модерне парламентарне монархије какве имамо у европи? Да ли постоји нека литература, која обухвата, колико је зборова укупно било и у којим временским периодима ? Помињу се у западним крајевима Српских земаља капетани (типа Крешто капетан) који су убијени од арбанаса и опевани у арбанашким епским песмама по Босни. Али о њима нисам нигде пронашао неке помене о континуитету рада неког збора коме би ти капетани припадали. Такође нисам пронашао неке публикације збора из околине Голупца који бих очекивао да је постојао, нема Пећког, Призренског, Охридског, Скопљанског, Нишког, Београдског, Драчки... Они су морали да постоје у оквиру тадашњих административних територија, током Немањића, обзиром да смо живели сви у исту државу и произашли из тог Цариградског катепаната. То је било административно уређење, подједнако као што је након санџачког управног система Османске империје, независна Кнежевина Србија на кратко увела сердарство, од 1834 до 1853 године, након чега уводи капетансије. Или Црногорци који га уводе од 1718. године до 1918. године. Са тиме што нестанком Црногорског сердарства, 1918. године нестаје и Бококоторска независност а са њом и Михољски збор који је трајао све до тада у континуитету од времена Немањића. Након што је кнез Милош Обреновић обновио капетаније у Србију, али без зборова. Тако ради и Црна Гора која уз Сердарство, уводи и капетанију паралелно током постојања Кнежевине Црне Горе.
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 19. јануара 2020. године, на Богојављење, свету архијерејску Литургију у Николајевској цркви у Земуну. Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Јеремија Старовлах и Драгомир Сандо, протојереј Раде Јовић, протонамесник Гојко Ракас, јереји Александар Затезало и Лука Верић, као и ђакони Владимир Руменић и Драган Танасијевић. Светој архијерејској Литургији присуствовали су престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници ГО Земун, представници Војске Србије, Жандармерије, Ватрогасне бригаде, Полиције и многобројни венри народ. После богослужења, свечана литија предвођена Патријархом српским, челницима Општине Земун и престолонаследником Александром и принцезом Катарином Карађорђевић, која је окупила више хиљада верника, стигла је до Земунског кеја где је Његова Светост освештао воде Дунава и благословио неустрашиве пливаче за Часни крст. Преко две стотине пливача пливало је за Часни крст, а међу њима и четири девојке. Најбрже до Часног крста стигао је шестнаестодишњи Стефан Стојиљковић коме је Патријарх уручио заслужену награду и признање. Међу дамама најбржа је била Јелена Стошић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду новоименованог амбасадора Србије у Украјини, Његову Екселенцију Александра Јовановића. Пријему је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  5. Обавјештавамо све вјернике, свештенство, монаштво и сав српски народ да ће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2020. године, посјетити Епархију бањалучку. Његова Светост Патријарх ће том приликом служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци са почетком у 9 часова. Позивамо вас да својим присуством, пажњом и љубављу дочекамо Патријарха српског и молитвено учествујемо у светој Литургији. Дочекајмо свечано и с љубављу Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја испред Саборног храма Христа Спаситеља у 8:30 часова. Парохија бањалучка Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  7. Свети српски архиепископ Данило живео је и делао у време српских краљева: Милутина и Стефана Дечанског, и цара Душана. Властелински син, остаде јединац у својих знатних и богатих родитеља, пошто му помреше браћа и сестре још за његова детињства. Као дете, Данило мољаше родитеље да га даду учитељу да се учи књизи, али они, уцвељени смрћу своје деце, нису хтели да њихово јединче изнурава себе учењем. Међутим малишак остаде упорно при својој жељи, и умоли једног рођака свог да га тајно од родитеља одведе к учитељу. Даровит и врло приљежан, Данило убрзо постаде најбољи ученик, и превазиђе све своје вршњаке и другове у школи, тако да му се сви дивљаху. Родитељи пак његови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази њихов син и како је напредан у учењу, примирише се и препустише се у свему вољи Божјој. Међутим у дечака Данила, упоредо са чежњом за знањем, стаде се бујно развијати и чежња ка целомудрију, чистоти, посту, бдењу, молитви, к врлинама којима се одликују зрели људи. Подвизавајући се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. Волео је да се срета са монасима, указивао им је дужно поштовање, ступао је с њима у разговоре о монашком животу. И ускоро у њему се разгоре жеља да и сам постане монах. И он често мољаше Бога да га удостоји монашког чина. Много слушајући о чудесима у светом граду Јерусалиму и у Светој Гори Атону, он већ у таком узрасту сагореваше од жеље да посети та света места. Али за то још не беше наступило време. Када Данило постаде пунолетан, краљ Милутин га узе на свој двор, пошто беше дознао за његове изврсне особине. Краљ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажњу. Но Данило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнући за монашким животом и чекајући од Бога згодну прилику да ту своју чежњу оствари. Благочестиви краљ Милутин често је путовао по својој земљи, обилазећи цркве и манастире, клањајући се светињама и раздајући богату милостињу. На једном од таких путовања у свити благочестивог краља налазио се и Данило. За време боравка у манастиру Свете Тројице, Сопоћанима, Данило се зближи са једним богоугодним старцем монахом, и у разговору с њим откри му чежњу душе своје за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежњу оствари. И када се краљ и његова свита после богослужења повукоше на одмор и починак, христочежњиви млади властелин се тајно, ноћу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и вођен овим побеже у манастир светог Николе, у Кончул, на реци Ибру. Ту игуман тога манастира Николај замонаши бегунца са краљевог двора давши му име Данило. Давно жељан монаштва, Данило се свом душом даде на испуњавање монашких завета; ревносно посећујући заједно са другима црквена богослужења и у току дана радећи све манастирске послове, Данило се ноћу насамо предавао бдењу, богоразмишљању и непрестаној молитви. Молитва, сузе умилења и покајања, пост и други подвизи убрзо учинише те Данило постаде образац за друге монахе. Глас о његовим подвизима пронесе се на све стране. Дође тај глас и до ондашњег архиепископа Српског Евстатија. Он га позва к себи, јер му беху потребна просвећена и побожна духовна лица. И много пута архиепископ позиваше к себи Данила, али он никако није хтео да остави омиљено му место свога подвижништва. То примора архиепископа те се обрати краљу Милутину, да он нареди монаху Дајнилу да се одазове захтеву архиепископову. Краљ саветова преподобноме Данилу да испуни вољу преосвећенога, и писаше му овако: "Ти си се свагда одликовао оданошћу и послушношћу мојој вољи; поступи и сада по моме захтеву и жељи. Уосталом, ти сам добро знаш, је ли похвално не слушати архиепископа. Он ме је више пута и оправдано молио о томе". Тада преподобни Данило, у Нади да га Бог неће лишити Своје благодатне помоћи, реши да отиде к архиепископу. Узевши благослов од игумана и опростивши се са братијом свога манастира, он отпутова к архиепископу Евстатију, чији се двор налазио у манастиру Жичи. Архиепископ га прими са великом љубављу и рукоположи за јеромонаха, и задржа на свом двору. Налазећи се поред архиепископа, преподобни Данило продужи свој подвижнички монашки живот, напредујући у врлинама. У исто време он обављаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Личан и речит, он имађаше "дар од Господа да мудро и паметно говори пред царевима", по речи пророка Исаије. Тако проведе он годину и по дана поред архиепископа. Међутим преподобног Данила не напушташе његова давнашња пламена жеља: да види Свету Гору, и у њој манастир Хилендар, задужбину светог Стефана Немање и сина му Светога Саве, у којој су се они подвизавали, и оставили је своме потомству као небеску драгоценост. Веома волећи и ценећи ову свету задужбину, краљ Милутин је царски обнови и прошири. Усто на молбу ондашњег Хилендарског игумана Киријака, Милутин подиже недалеко од манастира на самој морској обали пирг, утврђену кулу са црквом Светога Спаса, ради заштите манастира од морских разбојника. Но игуман Киријак ускоро умре. Архиепископ Евстатије и краљ Милутин, у бризи да изаберу достојног прејемника, сазваше духовни сабор ради саветовања, и сабор једнодушно изабра јеромонаха Данила за игумана Хилендарског. Избор преподобног Данила за игумана Хилендарског пада у мучно и тешко време не само за Свету Гору Атонску већ и за сву Грчку царевину, Византију. У то време Турци су се већ кретали ка Цариграду; настојавали су да се из Азије морем пребаце и у Европу. Грчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришћана од неверника. При томе старали су се и за помоћ са стране. Тако је краљ Милутин помагао грчкоме цару Андронику Старијем против Турака у Азији. Затим грчки цар би принуђен да прибегне стварању најамничке војске; у том циљу он узе Шпанске Каталонце. Но најамничка војска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с Турцима, и постаде љути противник православног хришћанског царства. Они су пљачкали, рушили и палили куће по целом Балканском полуострву. По обалама пак грчких мора харали су морски разбојници, особито Венецијански. Ови сувоземни непријатељи, Каталонци, и морски - првенствено Венецијанци, не оставише на миру ни Свету Гору Атонску. Преувеличани гласови о богатствима Светогорских манастира привлачаху разбојнике, који у дивљачким налетима не штеђаху становништво, већ не гледајући ни на звање ни на узраст убијаху, пљачкаху, одвођаху у ропство. Од тих разбојника, иако хришћана - латина, не остаде поштећена ни српска светогорска лавра - Хилендар. Ето, у тако тешко време преподобни Данило би назначен за игумана у Хилендару. Краљ Милутин и архиепископ Евстатије испратише игумана Данила са богатим даровима за свету Хилендарску лавру. Стигавши у Хилендар игуман Данило се предаде још строжијим духовним подвизима, проводећи живот у најдубљем смирењу и испосничком молитвеном подвизавању. При томе он доживљаваше многа искушења и нападе од злих духова, који се на све могуће начине паштаху да га омету у његовим молитвеним подвизима, нарочито ноћним, наводећи на њега разне страшилне и страхотне привиде. Но све то он савлађиваше и побеђиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошћењем, трпљењем, ослањањем на Бога, и приморавањем себе на све веће и веће подвиге. Лични пример игумана и његове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху међу манастирском братијом једнодушност, слогу, међусобну љубав и ревнитељску радост у подвизима. Тако прође доста времена. Но наступише нове прилике које захтеваху од игумана Данила нове подвиге: заштиту Хилендарске обитељи од споменутих разбојника, који пустошаху и разараху сву Свету Гору. У утврђени и уређени Хилендарски манастир беху се збегли многи мирјани, тражећи ту себи крова, заштите и прехране. Све манастирске залихе беху стављене на расположење гладним људима. Но када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. Најзад, у опседнутом манастиру почеше и људи и стока умирати од глади. Неки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушају бекства непријатељи их похваташе, па неке од њих убише а неке у ропство одведоше. Међутим игуман Данило, јак вером и храбар надом у Бога, не падаше духом. Непријатељ је чинио силне напоре да продре у Хилендар: много пута је покушао да развали манастирску капију, или да пробије бедеме; често пута је стрелама засипао манастир, али никако није успевао да се увуче у манастир. Преподобни Данило је храбро бранио манастир и јуначки подносио рат и глад, сав ослоњен на Господа непрестаном молитвом. Тако он издржа три и по године у утврђеном манастиру, опседнутом од непријатеља. А када непријатељ једно време одступи од манастира, брижљиви и далековидни игуман Данило реши да спасе манастирске драгоцености. Зато он најпре осигура даљу заштиту и одбрану манастира са онима што остају, а сам са неколицином братије узе свештене утвари и драгоцености, и крену у Србију да их тамо склони, да их се непријатељ не би дочепао ако му Хилендар падне у руке. На том путу преподобни Данило се пробијао кроз крајеве, заузете и опустошене од непријатеља. Но помоћу Божјом, провлачећи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашњу српску престоницу, град Скопље, предаде краљу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаће које непријатељи задају Светој Гори. Краљ Милутин с радошћу прими игумана Данила, и дивљаше се како се он са толиким благом пробио посред самих непријатеља и стигао жив, и здрав. Притом краљ свесрдно и с брижном љубављу мољаше преподобнога оца Данила да остане код њега док садашње опасности не мину Свету Гору и пут који води ка њој. Али преподобни никако не пристајаше да борави ван Свете Горе, готов да одмах крене натраг уздајући се у милост и помоћ Божију и опомињући се речи Господње, да се не треба бојати оних који убијају тело а души не могу ништа учинити. Као добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не остављати поверену му обитељ. Стога се преподобни са много љубави опрости с краљем и крену натраг у Свету Гору. На том обратном путу он доживе многобројне опасности, али га из свију њих спасаваше нарочито промишљање Божје о њему и богодана му мудрост. Стигавши најзад у Хилендар, преподобни га затече пред падом: јер браниоци манастира дуго већ времена опседнути страдаху од глади и жеђи, и већ беху готови да се предаду непријатељима. Преподобни Данило одмах посла неке своје искусне и вичне људе, те се они некако пробише до мора, купише лађу пшенице, и доставише је манастиру. Затим преподобни најми у околини Свете Горе наоружане војнике за заштиту Хилендара од непријатеља. А непријатељи, чувши да се игуман Данило вратио у Хилендар и сабрао тамо војнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расејаше по свој Светој Гори, свуда харајући и пљачкајући. А када се, по опустошењу Свете Горе, варвари враћаху натраг, и један одред њихов пролажаше у близини Хилендара, војници што се налажаху у Хилендару стадоше молити преподобнога Данила да им допусти да нападну непријатеља. Преподобни беше против тога не желећи их излагати опасности и ранама. Међутим они, уздајући се у Господа и Пречисту Богородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеће варваре. Мноштво непријатеља би рањено, побијено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружја и драгоцености заплењено. Преподобни Данило виде у томе очигледну помоћ Божју, узнесе пламену благодарност Богу, а заплењене драгоцености посла на поклон краљу Милутину по неколицини верних слугу. После тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводећи сво време у молитви, посту и богоразмишљању. За своје врлине, велике трудове и мудрост он код свију стече велику љубав и поштовање. Након немного времена пронесе се вест по Светој Гори да се варвари поново спремају да изврше напад на Хилендар, са намером да овога пута потпуно сврше са њим. Похлепни на богатство Хилендара, они су жудели да га се ма на који начин докопају. Преподобни Данило, дознавши о томе и очекујући себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог Пантелејмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с њим. Тамо се он са својим духовним оцем издвоји у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с њим насамо у разговору цео дан и ноћ. Међутим непријатељи нађоше себи помоћнике: поткупише златом два хилендарска служитеља, који, заведени ђаволом, обећаше предати им преподобног Данила у руке. И док преподобни борављаше у Руском манастиру, непријатељи смислише да се заједно са поткупљеним слугама увуку на неки начин у Руски манастир и ухвате преподобнога Данила. Зато они ноћу одоше Руском манастиру. Поткупљене слуге стадоше куцати на манастирску капију, молећи да их пусте унутра ради виђења са преподобним игуманом Данилом поводом неких манастирских послова. Али се оци побојаше, и не пустише их све до јутрења. Преподобни Данило, обавештен о њима, замоли да их пусте к њему. Као повод свог доласка слуге наведоше неки измишљени разлог. Незлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Но у праскозорје, када преподобни, ходећи поред манастирског пирга, читаше Часове, угледа у даљини као неко јато огромних птица. А када се развиде, показа се да су то чете варвара. Халачући, они опколише манастир и свим силама наваљиваху да пробију ма1настирске бедеме. Најзад провалише унутра, и почеше дивљачки пљачкати и уништавати. Притом захтеваху да им предаду игумана Данила, иначе ће манастир до темеља срушити и спалити. И стварно, они запалише храм и келије. Затим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. Пламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. Тада завереници који беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног Данила предаду у руке непријатељима, да би на тај начин спасли своје животе. Но проницљиви и прозорљиви игуман подвижник осети и схвати ту издајничку заверу, и мудро се снађе: на врху куле бејаше црква, кључеве од ње преподобни узе тајно, позва све у цркву да се помоле Богу и да се опросте међу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души својој непрестано призиваше Господа у помоћ. Када уђоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним Данилом изађоше из цркве закључавши издајице у њој. Међутим пламен већ досезаше до врата; преподобни наће мало воде и нешто вина, изли их на огањ, те тако умањи силу огња. Утом Господ показа к њима милост Своју: одједном са врха Атона дуну силан прохладни ветар, који стаде разгонити дим и гасити огањ, и својом свежином спасе од неподношљиве врућине оне што се налажаху у кули. Тако то трајаше до подне, када непријатељи изађоше из манастира и распоредише се да ручају. Одједном међу њима настаде нека пометња и узбуна: они дохватише своје оружје, поскакаше на коње, и брзо одјурише од манастира. Преподобни Данило спрва сматраше да је посреди нека њихова нова замка или лукавство, и не напуштајући кулу усрдно вапијаше ка Господу. Међутим прође доста времена а непријатељи се не враћаху. Најзад светитељ дознаде да су главне старешине варвара оставили Свету Гору са својим војницима, па су зато и Они што су харали и зулумили по Руском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. Доживевши све то, преподобни узнесе благодарност Богу за такво чудесно спасење своје. Оставивши Руски манастир, преподобни Данило са својом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски Ксиропотамски манастир Светих Четрдесет Мученика, што је на морској обали. Тај манастир је у своје време био много помогнут Светим Савом, првим архиепископом Српским. Ту преподобни Данило уписа себе и своје родитеље у манастирски поменик. И пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у свој манастир Хилендар. После пустошења и пљачкања Свете Горе у току три и по године од стране пљачкашких латинских крсташа, у Светој Гори се стаде постепено васпостављати спокојство и редован монашки живот. На очишћењу Балкана од ових варвара заједно су радили грчки цар Андроник и српски краљ Милутин. Када се на Светој Гори зацари поново тишина и спокојство, преподобни Данило, увек жељан усамљеннчког подвижничког молитвеног тиховања, реши да се повуче са игуманског положаја. Тако, за игумана Хилендарске обитељи би постављен његов ученик Никодим, а о'н се повуче у келију светога Саве на Кареји, где се у своје време подвизавао у молитвеном тиховању сам свети Сава, и оставио властити Типик за живљење у тој његовој молчалници. Преподобни Данило се свом душом предаде подвижничком живљењу по Типику светога Саве: с великим усрђем и љубављу он све време провођаше у молитви, пошћењу, свеноћном стајању, метанијима, песмопјенијима, и осталим светим подвизима, за којима је чезнуо још од ране младости. Велики и неподражљиви беху његови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своје; проводећи све ноћи у молитвеном бдењу, појању псалама и метанијима, он до самог расвитка не даваше себи ни најмањег одмора. Таким животом он стече дар обилних суза. Многе нападе и лукавштине приређиваше му ђаво у време тих подвига; али светитељ тада скидаше са себе крст који је увек носио на прсима, ограђиваше њиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развејаваше тиме сва лукавства вражија. То беше његово уобичајено оруђе и оружје у искушењима и нападима на њега од стране демона. Преподобни сијаше својим врлинама, тако да многи монаси Свете Горе стадоше долазити к њему ради духовне утехе и савета. У време када се преподобни Данило подвизаваше у Карејској испосници, у његовој отаџбини Србији настаде рат: против краља Милутина устаде његов брат Драгутин, са намером да помоћу Угарскога краља отме престо Милутина и на њега посади свога сина Урошицу. Милутин се нађе у великој опасности. Бојећи се упада непријатеља, он смести драгоцености своје у манастиру Бањска. Али он не имаћаше поверљива човека, коме би поверио чување тих драгоцености. Утом епископ Бањске умре. Тада се мисао краља Милутина задржа на вредном Данилу, бившем игуману Хилендарском. И он стаде слати к њему у Кареју једног изасланика за другим, позивајући га к себи. Сав предан усамљеничким подвизима, преподобни Данило дуго се отказиваше. Али га неодступне молбе краљеве најзад примораше, те он реши да остави омиљено место свога молитвеног подвижничког тиховања и самовања. А зашто га је краљ звао, преподобни није знао. Краљ се неисказано обрадова доласку светога Данила, обасу га великом љубављу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своју муку и неопходну потребу да се он, Данило, прими за епископа Бањске и да узме под своју управу манастир светог Стефана у Бањској, где су смештене драгоцености. Овај краљев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног Данила, и он упорно одбијаше то не желећи се растати са омиљеном Светом Гором и тамошњим подвижничким молитвеним тиховањем. Али краљеви разлози и молбе, и стварно тежак положај краљев, принудише најзад преподобнога да пристане, нарочито када му краљ обећа да ће га, ако се помоћу Божјом срећно врати из рата, отпустити у Свету Гору. Тако свети Данило би иосвећен за епископа Бањске и постављен за настојатеља манастира светога Стефана. Тамо краљ тајно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са војском против брата, иако то ни најмање желео није. По вољи Божјој рат се срећно сврши по краља Милутина. Свети Данило би посредник - миротворац међу браћом: измири краља Драгутина и Милутина; убеди Драгутина да се насвагда одрекне потхвата, увредљивих за хришћанска осећања. После тога епископ Данило стаде упорно молити краља Милутина да га отпусти у Свету Гору. Мада краљ покушаваше на све могуће (начине убедити преподобнога да остане у отаџбини, овај никако не хте на то пристати, и отпутова у љубљени Хилендар. Тамо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде својим милим пређашњим подвизима монашким са неподражљивом ревношћу. Као свагда, тако особито сада, он се посвећује читању и изучавању књига Светога Писма. А то читање и изучавање Светога Писма беше сво ограђено и прожето молитвом, постом, бдењем, смиреноумљем, радосним самомучењем, и осталим светим подвизима. Кроз све то у светог епископа - подвижника појача се његова давнашња жеља да отпутује у Свету Земљу и поклони се тамошњим хришћанским светињама. Сматрајући да је сада најзгодније време за то, он се стаде спремати за пут. За ту светитељеву намеру сазнаде у Србији краљ Милутин, и веома се ожалости, јер му је епископ Данило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога је он имао потпуно поверење и чије је савете високо ценио. И краљ стаде упорно призивати к себи преосвећеног Данила и молити га да одложи своје намеравано путовање у Свету Земљу и дође у Србију, и тако и овом приликом докаже љубав и оданост к њему. Не знајући краљеве намере, свети Данило испуни усрдне краљеве молбе и по трећи пут допутова у Србију. Краљ се веома обрадова доласку епископа Данила и одлучно му изјави да га више неће пустити од себе, пошто му је потребан као наставник и саветник. Преосвећени Данило, видећи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиљеном Светом Гором смерно рече: "Нека је за све благословено име Господње". Пошто пак Бањска епископија беше укинута, краљ упути епископа у архиепископију к архиепископу Српском Сави III, који му додели у своме дому келију, као будућем свом прејемнику, јер краљ Милутин, наговарајући епископа Данила да се врати у Србију, обећа му престо светога Саве. Архиепископ Сава III ускоро умре. На архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога Данила, његов ученик, хилендарски игуман Никодим, који је сијао побожношћу и врлинама, а свети Данило би постављен за епископа Хумског, 1317. године. Најзад, стари краљ Милутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у Неродимљу, издахну на рукама светога Данила, 20. октобра 1320. године. Свети Данило, као његов бивши духовни отац, узе учешћа у сахрани краља у његовој задужбени, манастиру светог Стефана у Бањској, сагласно давнашњој жељи покојнога краља. После краља Милутина на престо ступи његов син, свети Стефан Дечански. Одмах после свог крунисања он призва и приближи себи епископа Данила, кога је из младости своје заволео и ценио као мудрог саветника његовог оца, а нарочито као свог помоћника и заштитника у тешким невољама. Благодарећи заузимању и посредовању епископа Данила Стефан Дечански је ослобођен из заточења у Цариграду и коначно помирен са оцем, краљем Милутином. Сада, преосвећени Данило постаде новоме краљу први учитељ, саветник и помоћник. У почетку своје владавине Дечански се нађе у многим тешкоћама, како унутрашњим тако и спољашњим. Нови краљ се морао бранити од унутрашњих непријатеља и супарника својих: свога брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина, и свога рођеног брата по оцу Константина. Исто тако ваљало је бранити и себе и Србију и од спољашњих непријатеља. Бугарски цар Михаил отера од себе своју жену Неду, сестру Стефана Дечанског, и рађаше на зближењу и савезу са Грцима противу Срба. Стефан Дечански је морао и да се оружјем брани и да прибегава мирним преговорима. За такве пак преговоре не беше тада човека способнијег од епископа Данила. Краљ Дечански повери епископу Данилу вођење тих преговора и са бугарским царем Михаилом и са грчким царем Андроником Млађим. И он обави те преговоре са потпуним успехом. Но вршећи разна краљева посланства и обасипан љубављу и пажњом и почастима од стране краља, епископ Данило није могао заборавити своје омиљено усамљеничко подвизавање и молитвено тиховање у Светој Гори. Зато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у Свету Гору. Но у време тог његовог одсуствовања, у Србији умре архиепископ Никодим, 13. маја 1324. године. Краљ Стефан Дечански одмах стаде позивати из Свете Горе светога Данила, не извештавајући га ништа о својој намери, само га позивајући да му дође ради саветовања. Преподобни Данило се одазва позиву и дође у Србију. Тада Сабор све земље Српске, сазван краљем, једногласно изабра 14. септембра, на Крстовдан, 1324. године епископа Данила "за архиепископа свих Српских и приморских земаља". У то време епископу Данилу беше педесет година. Ступивши на престо светога Саве, архиепископ Данило се свом душом својом предаде раду на добро Цркве своје тако вољене отаџбине. Сам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвећиваше паству своју еванђелском просветом, свуда и свиме радећи на томе да душе своје пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечној Истини Христовој. Зато је много радио на просвећивању свештенства и ширењу светих и свештених књига. Сав се залагао да се богослужење врши правилно и благољепно. Свети Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама светога Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправљао што су слаби покварили. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Споменути само најважније, биће доста. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој, светом Јовану и светом Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред Пећских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. Сазидао је пирг, с црквицом светог Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Мудар и речит, имао је дара и вештине за свако земаљско дело. Градитељ и садитељ, свети архиепископ је правио од пустоши и дивљине питому и уљуђену земљу. При сваком послу је неодступно стајао, док га није довршио. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву светога Ђорћа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета. Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских". Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима... световнога живота"у одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању земље, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј и нас грешне, и удостој нас свом душом служити Теби кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У сусрет празнику Христовог Рођења, светлост дана је угледао превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани". Књига представља скраћено издање уџбеника за догматско богословље под називом Тајна вере: увод у православно догматско богословље, први пут био објављеног давне 1996. године. За нешто више од две деценије ова књига, која представља зборник катихетских беседа, доживела је више издања и редакција, што сведочи о њеној популарности не само међу читаоцима у Русији, већ и широм света. Често се дешава да људи који се спремају за свето крштење, или желе да крсте своју децу, немају ту могућност да правилно схвате и да на прави начин приме православну науку. Управо због тога, многи људи – који тек почињу да усвајају православну науку, то чине од момента ступања у Цркву, при томе, учећи се на личним грешкама. Њихова жеља за знањем и трагање за истинама вере могли би се формулисати кроз само једно питање, које гласи: У шта верују православни хришћани? Из жеље да допре до широког круга људи, те да догматске истине Цркве пренесе у срца свих хришћана, митрополит Иларион је свој уџбеник из предмета догматско богословље, препричао једним савременим и прихватљивим језиком. Управо та његова способност, да сва тешка, компликована, па и апорична питања и места објасни једноставно и привлачно, указује на једну дубоку јеванђелску и светоотачку основу, на којима се темеље све његове књиге. Све ауторове мисли су поткрепљене мноштвом цитата и навода из Светог писма, дела Светих отаца, свештених канона и црквеног предања. Књига која се налази у вашим рукама, представља диван пример једног савременог катихизиса. Као такву, књигу је могуће препоручити свим људима, без обзира на њихово образовање и начитаност, као и онима који не само да желе да се упознају са учењем Цркве, већ и да смислено живе у њој. Митрополит Иларион (Алфејев) је председник Оделења за спољне црквене послове Московске Патријаршије и стални члан Светог Синода. Председник је синодске библијско-богословске комисије и ректор Општецрквене аспирантуре и докторских студија Светих Кирила и Методија, као и старешина храма чудотворне иконе Пресвете Богородице Свјех скорбјашчих радост у улици Бољшаја Ординка у Москви. Митрополит Иларион је богослов, композитор, црквени историчар и патролог. Аутор је више од 1.000 публикација. Његове књиге су преведене на десетине светских језика. Књигу је могуће поручити путем сајта: www.granicesrca.com Извор: Подворје Српске Православне Цркве у Москви
  9. Његово преосвештенство епископ дизелдорфски и цијеле Њемачке Григорије изјавио је Срни да је увјерен да српски народ у Црној Гори врло добро зна шта је Црква, на каквим је темељима израсла, чија је и како се за њу и њена добра треба борити. Коментаришући усвајање Закона о слободи вјероисповијести у црногорском парламенту за који Митрополија црногорско-приморска тврди да ће се њиме отети имовина СПЦ у Црној Гори, владика Григорије је рекао да се свештенство и народ у Црној Гори понашају за сваку похвалу с обзиром на неправду која им се брутално наноси. - Може се рећи да су на висини Јеванђеља, досљедни начину на који се Црква вјековима суочава са неправдом - истакао је владика Григорије. Посланици Скупштине Црне Горе усвојили су ноћас спорни Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном статусу вјерских заједница на сједници током које је забиљежен низ инцидентата, укључујући хапшења најмање 18 посланика опозиционог Демократског фронта. Из СПЦ раније је саопштено да тај закон представља основ да држава отме црквену имовину и да ће се тај акт односити на више од 650 светиња, укључујући манастир Острог. Извор: РТРС
  10. Национална и црквена историја Срба у првој половини XVII века не може да се ослони на неко обиље извора. Ипак, интерпретације и таквих малобројних вести сасвим су различите код истраживача. Допринос туркологије и османске филологије био је у томе да донесе један низ статистичких чињеница које се уклапају у главни рам, а да драстично не мењају слику о организацији и структури Српске Правослана Цркве. Вести из српских, руских и западних извора, искоришћене су код српских историчара прве половине XX века, а данашња генерација повесничара само, са више или мање успеха и стила, препричава још тада речено. Патријарх Гаврило Рајић, зван у српским Сказанијима као Гаврило Први, јесте предстојатељ Српске Цркве, који за своје време персонификује сав трагизам српске историје, једног народа без државе, који живи у верски нетрпељивој царевини, на удару западњачког прозелитизма, у тешком геостратешком положају, са мало изгледа на успешну политичку акцију и стицање слободе. Српска црквена самосталност, загарантована турским законима, остварена Макаријевским компромисом са носиоцима османске управе 1557, била је тек национални минимум на који су Срби могли да пристану. То није значило и мирење са стањем окупације. Пример Патријарха Јована Кантула (1592-1613.) и устанака у Банату и Херцеговини (1594.), расположење једне перманентне хајдучије, сведоче како је Српска Православна Црква имала јасан концепт националне побуне, теолошки образложен и идеолошки јасно профилисан. На устаничким барјацима је икона Светог Саве, а лозинка борбе За крст часни и слободу златну важи до обнове модерне српске државе 1804. и касније у доба ослободилачких ратова. Гаврило Рајић, Патријарх који је наследио славног и постојаног Пајсеја Јањевца (1614-1647.), није познат по великим делима у управи, али је остао запамћен по великим покушајима и назнакама у својој патријарашкој делатности. По њима је чврсто уклопљен у процесе који су у српској историји препознатљиви кроз читав XVII и XVIII век. Овде на првом месту мислимо на односе са Римском црквом, исказаном кроз сусрете са латинским мисионарима, богословско-теоријским сучељавањем са заговорницима папистичке еклисиологије. Везе са Русијом, потакнуте практичним потребама изласка из тешког материјалног положаја, али и потајним надама за политичком подршком, сведочиле су о унакрсно допуњујућим токовима и темама које су изградиле повест Српске Цркве и народа. Животопис Патријарха Гаврила Рајића се раширио преко ове две теме, а у сукобу са турским властима довршило се његово житије, јер је био овенчан мученичким венцем. ЖИТИЈСКИ ПОДАЦИ Рођен је, како сведочи Пећко сказаније, у Старом Влаху, а пре него што ће постати српски Патријарх био је Епископ смедеревски и Митрополит рашки. Као рашки Митрополит предводио је обнову Манастира Св. Архангела у подножју планине Ковиљ. Успешна градитељска делатност у завичају ојачала му је ауторитет као архијереја, повећавши и поверење Патријарха Пајсеја Јањевца који у то време није зазирао и презао од радикалних кадровских решења: да свргне и лиши управе над Епархијом неуредне и неспособне епископе. Можда своју агилност Гаврило Рајић дугује и искуству парохијског свештеника, јер је познат запис кнеза штитковског Аврама Рајића из 1719. који се назива „праунуком“ Патријарха Гаврила. Уколико Гаврило није имао потомство по телу, реч је о унуку по бочној линији сродства, односно да му је Патријарх био деда-стриц. У сваком случају такви кнежеви српског друштва, били су преживели остаци средњовековног племства, потомци оне ниже властеле која је носила духовне традиције славнијег и бољег времена, као нпр. Вучетићи у Морачи, Милорадовићи у Херцеговини, Рајићи и Рашковићи са Старог Влаха, Предојевићи и Владиславићи у залеђу Дубровника, сви обновитељи и дароватељи српских манастира и цркава. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ХРИШЋАНСКИ ЗАПАД Додири са Латинима и постфлорентинском теологијом која је латинској јерархији на Балкану давала рецепте за сједињење и залечење „српске шизме“, били су за Србе изазов на стари богословски двобој. Римском Куријом покренути широки прозелитистички фронт од Боке Которске, залеђа Дубровика, затим Шибеника, Задра, Нина, Сења, па преко Жумберка, Иванић-Града до Коморана настојао је да онемогући делатност српских православних архијереја. Јерахија Српске Цркве се одстрањује, или у најблажој варијанти изолује од „рашанског патријарха у Пећи“, јер је тако лакше „Рашане“ придобити за унију. Српски Патријарх Гаврило Рајић је потпуно свестан таквих изазова, стога покушава да апологетски ојача. Папска курија је 1622. устројила познату Конграгацију за ширење вере, језуитске методе, преточене у уметност кроз нападни пијетистички барок, стоје у функцији доказивања метафизичке превласти римокатоличке теологије формулисане на Сабору у Тренту. Од тада ће реч пропаганда, један неолатинизам, остати непопуларно наслеђе европске културе. Није случајно Гаврило Рајић у Русију понео две књиге, један приручник српске историје и апологетско дело из византијске патристике. Прва књига је била Житија и повести светих српских царева и патријараха, а друга дело Нила Кавасиле Типик – изабраније многоје от 34 книг на латинскују јерес. Познати су Патријархови контакти са емисарима Западне цркве у преговорима око помирења и сједињења. Павлина Демског, Украјинца, изасланика Конгрегације примио је 1652. у Манстиру Ђурђеви Ступови код Берана. Такође, имао је дуге разговоре са призренским бискупом Франом Сојмировићем. С обзиром да је наступ западњака пре личио на уцену, а не на искрен богословски дијалог, пут сарадње није био на видику. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И РУСИЈА Недовољно је проучен однос Патријарха српског Гаврила према руском Никону (1605-1681.), великом реформатору богослужбене праксе, идеологу Трећег Рима, Архипастиру чије су канонске и црквено-државне идеје важна етапа у историји руске цивилизације. Мало је вероватно да је српски Патријарх мењао или заступао руског Никона, како пишу неки историци, у времену када је Никон био на удару царске власти збот непопуларности својих црквених реформи. У сваком случају оно што је извесно јесте да је боравак српског Патријарха у Русији добро дошао Никону као ауторитарна потпора његовом реформаторском програму. Гаврило се потписао на Скрижаљу руског Патријарха на следећи начин: „Гаврил Божијом милошћу архиепископ пећки и патријарх српски, све гореречено тако исповедам, а тако и посведочавам и тако држим; а ако ко не верује и не држи гореречено да буде проклет, због тога и руком потписах“. Потакнут примером скопског Митрополита Симеона, који се 1641. стално настанио у Русији и Патријарх Гаврило је изразио жељу да одступи од трона и остане код руских домаћина. По оскудним вестима поручио је Сабору епископа Српске Цркве да бирају новог Патријарха. Касније је променио одлуку, упутио се ка отаџбини, али је већ његов дужи боравак код руског цара био сигнал Турцима за велеиздајничко понашање српског, Пећког Патријарха. „ПРИЂИТЕ ЉУДИ, СРБИ...“ Светост Гаврила Рајића, Патријарха српског проистиче из његове мученичке кончине. Убијен је у Бруси 1659. године, обешен између два стуба. Он је исповедник вере и страдалник за исту, јер је убијен од мухамеданског освајача и тлачитеља балканских хришћана. Сматра се светим у Српској Цркви, на основу чистог искуства и богословског сазнања. У једном запису се за Патријарха Гаврила каже „да је био у Москви у време цара Алексија ради милостиње, оклеветан (облагав) код везира дома Отоманског у Цариграду, осуђен је на смрт дављењем и целокупан светошћу својом чини многа чудеса“. Карловачко Сказаније вели да је: „Гаврило Раич Первиј от Агарјан удављенијем скончасја, от братији оболган неправедно“. Помен неправедне братије говори о раслојавању и размимоилажењу у тадашњем српском Епископату. Горе наведени кнез Аврам „из Штиткова од племена Рајића“ назива себе „унуком светопочившег Патријарха Гаврила“. О Гаврилу Рајићу, као Светом није писао Леонтије Павловић, чак ни у поглављу – Прекинути култови у својој гласовитој књизи Култови лица код Срба и Македонаца. Његове службе нема у римничком (Молитвена правила српским светитељима) из 1761. и београдском Србљаку (1861.). У најновијем издању Србљака Светог Архијерејског Синода из 1986. г., његова служба на песнички начин разрађује историјске чињенице везане за житије и патријарховање. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник српске цркве Христове... Весели се данас црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти...“. Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви, украсио своју порфиру царску, и сместио се са весељем у Царство Небеско“. Радован Пилиповић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. марија97

    Професор

    У новом почетку жудња за напретком је огромна и води ка томе да свој, заиста аматерски, рад показујеш онима који исти осећају. Који се пре свега разумеју у себе. Похвале, критике, савети, негодовања чине фазе једног квалитетног напретка. И све би то било идеално, када не би постојала празнина - познавање особе чији рад читаш. У жврљотинама увек начнемо делић себе, подмиримо своје мисли, нахранимо храброст, али пуноћу своје сопствености никада не може реч описати као што то чини време. Тако да је и читање нечијег писанија ,,сиромашно" све док не загребеш папир испод слова. Међутим, постоје људи који познају прву жврљотину, а још ближе познају шта се иза ње крије. Научићу да читам, научићу (ваљда јесам) да волим читање, бићу спремна на изненадно пропитивање, али оно на шта никада нисмо спремни је оно што нас школа (надам се), учи. Ја сам на сву срећу, а хвала Богу, била отворена да свесрдно прихватим све што ми она шаље. Све што сам мислила да не знам, схватила сам да сам била припремљена, на: избор, пад, стрпљење, одговорност, слободу. Када неко ко познаје мој први жврљ, а онда се дрзнем да пошаљем и други, па трећи, на питање ,,Да ли би сте писали рецензију?", одговори ,,Задовољство ми је." , онда заиста верујем да моје последње писање није назадовало у односу на прво. Потпуно постају сићушне (никако мање важне), реченице великих писаца, када вам велики професор, још већи човек отвори себе да свесрдно прихвати све што шаљем. На пиједесталу савршености, стоји несавршеност као најсавршенија особина сваког од нас. Хвала Вам што ово знам због Вас.
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 16. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Мешихата Исламске заједнице у Србији муфтију др Мевлуда еф. Дудића. Муфтија др Мевлуд еф. Дудић захвалио је Патријарху српском г. Иринеју за уприличен пријем током кога су разговарали о актуелним изазовима са којима су суочени православни и муслимански верници у земљи, региону и свету, као и о могућностима да се исти превазиђу. Патријарх српски г. Иринеј је нагласио да односи између верских представника служе као пример верницима и да треба увек радити на међусобном зближавању јер „имамо много заједничког“. Муфтија еф. Дудић се сложио са наведеном констатацијом Патријарха српског, додавши да су муслимани и православни хришћани „најпречи једни другима“ и да треба заједничким напорима радити на подизању младих генерација које ће, пре свега, бити добри људи. У том погледу, еф. Дудић је упознао Патријарха српског г. Иринеја са низом хуманитарних активности Мешихата којима је указана помоћ и православним верницима у Републици Србији после временских непогода (земљотрес у Краљеву, поплаве у Обреновцу, итд.). Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је захвалио еф. Дудићу на посети и врло садржајном разговору којим су покренута многа питања од обостраног значаја за Српску Православну Цркву и Мешихат Исламске заједнице у Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 27. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду амбасадора Републике Аустрије у Републици Србији, Његову Екселенцију Николауса Лутеротија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Направити једноумну тј. без-умну секту са култом Великог Вође, Срби то воле Преузимање власти и контрола медија Злоупотребити мит о ”враћању Косова” максимално јер Срби цимају на то (иако знаш да је бесмислица) Рехабилитовати Милошевића и остале зликовце, они и ”нису били тако лоши” Подгревати мржњу према западу и цивилизацијским вредностима - ”злочиначко НАТО бомбардовање!” итд. Стаљинистичке методе дискредитације противника - ”подршка независности Косова”, ”страни плаћеници и шпијуни” итд. Постепено поништити везе са цивилизованим светом, глумити у међувремену јер се мора Окренути се Русији, КГБ-оцу и њему сличним Обезбедити подршку СПЦ и почистити је од ”непожељних”, потребна је ”идеолошка подршка” Цркве Завити Србију у црно за наредних 50 година Само ви стаљинови унучићи радите свој посао. Све то дође на своје.
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 14. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Никоса Дендиаса, министра спољних послова Републике Грчке. Пријему су присуствовали генерални секретар Министарства спољних послова Грчке г. Демирис Темистоклис, амбасадор Републике Грчке у Београду г. Јоргос Диакофотакис, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 11. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду амбасадора Сједињених Америчких Држава за верске слободе, Његову Екселенцију Сема Браунбека. Пријему су присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Његова Екселенција Ентони Годфри, сарадници амбасадорȃ гђа Саманта Либрати, г. Хауард Чјунг, г. Адам Шик и гђа Ксенија Лазовић, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је, 1. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду новоименованог амбасадора Грчке у Србији, Његову Екселенцију Јоргоса Диакофотакиса. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Поводм храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 31. октобра 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Луке на Кошутњаку. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сваки пут када походи кошутњачку светињу, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј не пропушта да изрази своје задовољство и истинско дивљење над складом и лепотом храма који се као какав прелепи камени лабуд спустио и угнездио на обронке кошутњачке градске зелене оазе на размеђи градских општина Чукарице и Раковице. Учинио је то Свјатјејши и 31. октобра 2'019. године изражавајући задовољство и благодарност Господу и свима који су се уградили и који се уграђују у ту светињу, а посебно када се живописање светог храма полако приводи крају, чинећи да он поприма свој коначни вид и своју духовну и визуелну пуноту. Благодарност следује свим марљивим свешетеницима, члановима црквене управе, парохијанима и другим добронамерницима који су дали свој допринос у том смислу током последњих двадесет година, али, у времену данашњем, особито признање се мора одати актуелном старешини храма јереју др Николи М. Гаврићу, чија љубав и неисцрпна енергија покрећу и мотивишу многе и многе да пруже свој максимум у циљу довршетка живописања, али и бројних других радова на довршетку, украшенију и унапређењу храма, на радост целокупне пастве и свих суграђана који долазећи у светињу или, макар, пролазећи крај ње, осећају њен молитвени призив Господу и угоднику Његовом, Светом апостолу и јеванђелисти Луки. Његову Светост су, поводом црквене славе, заједно са својим старешином, дочекали и остали чланови братства храма: протојереј Драган Ђокић, јереј Хаџи Миодраг Д. Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, док је, испред верног народа и Црквено-управног одбора то учинио мр Ненад Терзић, који је, са својом благочестивом породицом, и ове године поново био домаћин славее. Његову Светост су дочекали и остали чланови Црквено-управног одбора: председник Горан Бошковић и чланови - Горана Бошковић, др Горан Вукомановић и Александар Илић, породица Драшковић као и многобројни верни народ. Том приликом Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Милојко Топаловић, протојереји Никола Трајковић и Витомир Костић, протођкони Радомир Перчевић и ђакон Драган Танасијевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 29. октобра 2019. године у Патријаршији српској у Београду г. Ника Вујичића, познатог хуманисту и мотивационог говорника. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Његова светост патријарх српски г. Иринеј гостовао је на Радио Телевизији Републике Српске. У току разговора Његова светост је говорио о актуелним дешавањима у Српској православној цркви, прослави 800 година њене аутокефалности и улози светог Саве у добијању самосталности као и о положају српског народа широм његовог отачаства. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  22. Srpski Korto Malteze Jedan od retkih snimaka na kojima se vidi (prvi s leva) Božidar Karađorđević, praunuk vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa. Božidar je odrastao u Francuskoj nakon što su u unutrašnjim obračunima u Srbiji sredinom XIX veka Karađorđevići bili primorani da emigriraju. Vodio je avanturistički život: služio je u Legiji stranaca gde je odlikovan za hrabrost u borbama u današnjem Vijetnamu, proputovao je Indiju i seriju putopisa pretvorio u knjigu "Enchanted India" koja je izazvala dosta paznje, bavio se slikarstvom, primenjenom umetnošću, novinarstvom, i bio je pripadnik pariskog art kružoka na Monmartru, sa Sarom Bernar i Tuluz Lotrekom. Preminuo je u Parizu 1908. godine i danas je, uprkos svom izuzetnom i slikovitom životu, potpuno zaboravljena ličnost... by Bane Gajic Ko је био кнез Божидар Карађорђевић? Љупки принц У историји постоје сличности и подударности. Оне чине човекову прошлост јединственом целином и нераскидивим логичким следом. Оне не чине прошлост једноличном, сиромашном и досадном, већ, напротив, постепено уводе све људе и народе којима припадају у један велики систем. Систем који неки зову цивилизација. Посебно је тешко оним народима који дуго нису имали слободу и били су лишени државе, да се врате у окриље светске породице народа. Проучавајући историју ових народа често у њиховим брзим, претешким, прескупим, заморним и често неуспешним напорима да надоместе изгубљена столећа налазимо занимљиве и неочекиване сличности с другим народима и њиховом историјом. Србија је последња европска држава у којој је трајао сукоб две династије око престола. Баш као што је осамдесет шест година беснела борба двеју династија – Карађорђевића и Обреновића – владајуће и претендујуће лозе монарха који су се смењивали на српском трону. Постојале су и бочне лозе које су такође тежиле власти. Србија је имала срећу да поред свих немира, сукоба и жртава тешког и необјављеног династичког грађанског рата не доживи и долазак треће династије на престо. Песимисти би помислили како Србија можда не би преживела своју династију Бурбона-Орлеана. Кнез Божидар Карађорђевић припадао је управо таквој споредној грани династије Карађорђевића. Кад је 1808. године Србија добила прво уставно уређење, Карађорђе Петровић постао је наследни вожд. Његов најстарији живи син Алекса постао је тада престолонаследник. Устанак је 1813. године пропао, а Карађорђе је погинуо 1817. године. Столетни рат Алекса Карађорђевић имао је само дванаест година кад је пропала устаничка Србија; свега шеснаест кад му је убијен отац. Тада је живео у Бесарабији. У историју је ушао као личност која је објавила столетни династички рат. У документу под насловом Објавленије („Објава”) Алекса је уценио главе кнеза Милоша Обреновића и његовог брата господара Јеврема. Првом претендујућем српском владару није пошло за руком да испуни обећање и убице Обреновића награди стотинама хиљада дуката и највишим државним дужностима. Није успео да дође на кнежевски престо, ни да се врати у родну земљу. Кратак живот Алексе Карађорђевића онемогућио је и његове потомке да се икада закнеже или закраље. Умро је 1830. године пошто је навршио двадесет девет година. Зато је 1842. године, приликом смене династија, Алексин брат Александар постао уставобранитељски кандидат за српски престо. Алекса се оженио у Кишињеву. Његова супруга Марија Трокин, кћерка руског царског дворског маршала, оставила је у наслеђе њиховом сину Ђорђу феуд једног села. Ђорђе се школовао у војним школама у Русији. У Србију се вратио пред крај Кримског рата, изазвавши велику пажњу забринутих конзула Велике Британије и Француске. Руски официр у Србији, предводник старије гране Карађорђевића, у време кад династија није уживала признато право наслеђа, Ђорђе се убрзо оженио најмлађом кћерком мајора Мише Анастасијевића Сарком. Кнез Александар Карађорђевић, тадашњи владар Србије, био је зет најутицајније политичке породице нашег народа из времена устанака – Ненадовића. Старија грана породице Ђорђевим венчањем ородила се с дунавским Ротшилдом и српским Меценом. Ђорђе и Сарка имали су два сина – Алексу и Божидара. Управо ради кандидатуре Ђорђа Карађорђевића на кнежевски престо, Миша Анастасијевић је повео велику политичку борбу за успоставу олигархије у Србији. С тим циљем пред очима ставио се на чело Светоандрејске скупштине (децембар 1858–фебруар 1859). Из ових разлога је изградио највишу и најраскошнију зграду тадашњег Београда – Капетан-Мишино здање – намеран да је претвори у двор. Покушај није успео. Претендент није био заинтересован. Обреновићевци су на скупштини и у окупљеном мноштву били надмоћни. Сарадник „Британике” Пошто су 1858. године Карађорђевићи прогнани из Србије, Алекса и Божидар провели су живот у иностранству. Божидар Карађорђевић рођен је почетком 1862. године, вероватно у Паризу. Била је то славна година за Србију, за чијег је трајања почело ослобађање њених градова. Божидар Карађорђевић проживеће кратак живот. Тај живот ће, међутим, у неколико сегмената испунити, како је то сликовито рекао Монтењ, „максимум човекових могућности”. Божидар ће током четрдесет шест година живота радити као неуморни уметник – вајар и сликар. Кнежеве приповетке сабране су 1921. године и објављене под насловом „Многоструки живот”. Тек део ових приповедака преведен је на српски језик. Преводиће дела с четири језика – Толстоја, Јокаја Мора (Сан и живот), Ернеста Волцогена (Треће колено)... Пропутоваће Балкан – Црну Гору, Албанију, Далмацију, Босну, посетиће Свету гору – доспеће до северне Африке, Скандинавије, Индије... Писаће књиге и објављивати путописе. Његове успомене из Индије „Забелешке из Индије” доживеле су превод на енглески језик (преведене као „Зачарана Индија”). У овом путопису критиковао је неправде британске колонијалне власти у Индији. А ево каквим је богатим изразом и раскошним стилом вождов праунук описао одлазак из Индије: „Ружичаста светлост прожела је читаву сцену ватреним сјајем, и изненада, без сумрака, тама је одузела одраз стварима, утопивши их у пурпурну прашину; и тамо, где је нестала Индија, из океана се извила бела магла у којој су се огледале звезде.” У старијим годинама, даровити кнез постао је писац чланака и „Енциклопедији Британици”. Судбина и скроман иметак подстакли су га да почне да ради као златар и гравер. Новине су писале о принцу раднику, а пријатељи се присећали особе која је увече пресвлачила раднички мантил и облачила фрак. Божидар Карађорђевић био је познаник великана свога доба: Ламартина, Виктора Игоа, пријатељ сликарке Марије Баскирчеве, присан пријатељ Пијера Лотија. Вредни кнез уметник био је доктор права, али је живео животом уметника, који је дању радио као радник јувелир, у слободно време израђивао уметничка дела, а увече, у фраку, одлазио у париску оперу. Наклоњена јавност француске престонице познавала га је као „љупког принца”. Божидар Карађорђевић једини од свих Карађорђевића посетиће Србију током деведесетих година 19. века. Допутовао је до Тополе, где је видео цркву на чијем зиду је био натпис који је спомињао његовог деду као наследника српског трона. За такав пут требало је храбрости, макар колико и за посету Индији. У то време још је на снази био устав чијим су чланом Карађорђевићи проглашени за „проклете”. Следећи пут кнез Божидар посетиће Србију заједно с братом, после Мајског преврата из 1903. године и обнављања власти Карађорђевића. Крунисање стрица Петра Карађорђевића Божидар је пратио као дописник париског „Фигара”. За разлику од брата Алексе, Божидар никад није истицао полагање права на српски престо. Алекса је то учинио само једном, дајући интервју за париске новине током деведесетих година 19. века. Ипак, њихова мајка Сарка настојала је да синовима прибави српски престо. Зато их је још као дечаке представила и османском султану и руском цару. Иако нису имали успеха, Алекса је као официр, добровољац, учествовао у сва три рата који су између 1912. и 1918. године вођени за ослобођење и уједињење српског народа. Са српском војском се борио на Куманову и прешао Албанију. Умро је у иностранству 1920. године. Најбољи изасланик Српства Божидар Карађорђевић није дочекао ове велике и тешке ратове. Умро је почетком 1908. године, још једне судбоносне године у историји Балкана – кад је Босна и Херцеговина присаједињена Аустроугарској. Иза њега је остало богато књижевно дело и бројна уметничка заоставштина. Учесник прве југословенске изложбе одржане у Београду 1904. године многа дела оставио је у Србији. У музејима се чувају његови прелепи пејзажи и композиције насликане на кожи. Његовим брошевима много деценија дичиле су се све старије београдске даме. Алексина и Божидарова мајка Сарка наследила је синове. После изградње Универзитетске библиотеке у Београду старица је поклонила стотинак његових преосталих књига овој новој просветној установи. Божидар Карађорђевић оставио је иза себе важно и достојно дело. Непримећен, као и многи међу онима којима судбина наметне да својим суграђанима након дугог живљења у изгнанству почну да се чине као странци. Овај каваљер Легије части и витез Карађорђеве звезде, био је уз Чедомиља Мијатовића и Јована Мариновића најбољи живи изасланик Српства у Европи и споменик оновременог јединства Србије и Старог континента. Судбина Божидара Карађорђевића слична је усуду Велимира Обреновића, ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића – добровољног прогнаника, усамљеника и великог добротвора наше омладине и културе. Слични су њихови животи који су били племенити због њихових узвишених мотива, а не племићког порекла. Кнез Божидар је такође био велики представник једног времена, остаје нам да се питамо какав би у овом добу осредњих владалаца био краљ. Ипак, да ли су знање, истанчана душа и уметничка надареност оно што препоручује за власт у добру и миру? А шта рећи о веку светских ратова и великог пада човечанства? Старија грана Карађорђевића у извесној мери подсећа на прогнане француске Орлеане. Управо после пада Луја Филипа 1848. године, његови наследници, грофови од Париза, показали су се, упркос неуспешним претензијама на краљевски престо, као врсни војници, историчари и путници. Можда је таква чудна упоредност судбина, у ствари судбоносна порука о крају бел епока. Чедомир Антић Ko је био кнез Божидар Карађорђевић? | Politikin Zabavnik POLITIKIN-ZABAVNIK.CO.RS
  23. Његово Преосвештенство Епископ рибински и даниловски г. Венијамин из Руске Православне Цркве који се налази у вишедневној посети Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој био је 24. октобра 2019. године гост Радио Светигоре. Звучни запис разговора -Везе Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве и наших народа су веома дубоке и оне просежу у прошлост и многа искушење кроз које су пролазиле наше Цркве су умногоме слична, посебно у периоду 20. века када је Црква прошла кроз тешка времена богоудступништва и богоборства кроз велика страдања, која, нека би дао Бог да се не понове никада, ни у Црној Гори и у Украјини, нити у било којем другом простору гдје живе православни. Надамо се да ће то тако бити по молитвама свих наших сестринских Православних Цркава, казао је владика Венијамин. Он је слушаоцима „Светигоре“ приближио Рибинску епархију која се налази у древној Јарославској области говорећи о животу те богоспасаване заједнице и подсетио је на многобројне светиње Рибинске епархије која има 90 парохија и пет манастира, које су нажалост малобројне због миграције становништва према великим центрима. Упркос томе редовна богослужења се врше и на удаљеним местима без обзира на број људи који у њима живе. Епархија успоставља многобројне контакте са организацијама које нису црквене и покреће многобројне пројекте. -Трудимо се да у својој епархији развијамо и социјалну дјелатност. Помажемо онима којима је потребно, колико је у нашим моћима, али наравно наша прва и основна дужност је да ширимо слово Божје и проповиједамо. Могу рећи да смо током ове посјете Црној Гори у том смислу наишли на многе светле примере, рекао је Владика. Епископ рибински и даниловски г. Венијамин је истакао да је посебну благодат осетио приликом посете манастиру Острог: -Посебан осећај лепоте и радости је и сусрет са новим саборним храмовима у Подгорици и Бару. Они су савремени, али у њима је тако лепо уткано предање наше хришћанске традиције и Цркве. Епископ је говорио о Светом Теодору Ушакову који је рођен у селу Бурнаково у Јарославској области, Рибинској епархији. Подсећајући да се честица моштију Светог праведног Теодора Ушакова чува у манастиру Михољској Превлаци, Владика је са радошћу поделио вијест да се ради на обнови храма у којем је тај угодник Божји крштен, а који је био поруган и порушен: -Живот Светог Теодора Ушакова је пример истинског служења својој отаџбини, народу, али и Богу и светим јеванђељским заповестима. Као најважније у односима руског и српског народа Владика је истакао веру православну која нас повезује и жељу да служимо Богу и љидима. И Руска Црква, као и Српска, током 20. века доживјела је велика страдања и прогоне, али реч учитеља Цркве Тертулијана да је крв мученика сјеме за нове хришћане, и у Русији се остварила: -Осећамо и доживљавамо ту реч, снажимо се подвигом новомученика који нам служе као примери и помажу у нашем савременом служењу. Све то посебно осећамо када обнављамо порушене храмове, а увек највише благослова имају обнове храмова у којима су служили Свети новомученици и исповедници Цркве. Извор: Радио Светигора
  24. „Истина“ - Издавачка установа Епархије далматинске објавила је трећи наслов у оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“. Књигом „Спиридон Алексијевић: Дела“ начињен је још један корак у мисији да се од заборава сачува овај део историје и стваралаштва далматинских Срба. Издавачка кућа „Истина“ тако је први пут у овом формату објединила изабрана дела Спиридона Алексијевића, која су до сада била само појединачно објављивана, или пак само у часописима, а верујемо да се још радова крије по разним, још неистраженим архивама. На почетку овог издања нашао се „Споменак Милорадов“, а поред ове својеврсне аутобиографије ту је и Алексијевићева песма „Молитва Господња“, „Житије блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, архимандрита манастира Крке“ и друга дела. Монах Спиридон (Милорад) Алексијевић, родом из Житомислића, по свом књижевном и сликарском дару предствљао је један од најранијих просвећених гласова српског народа у Херцеговини и Далмацији с краја 18. и прве половине 19. века. Основну писменост стекао је у манастиру Житомислић, а школовао се даље у Мостару и Сарајеву, да би 1785. године у манастиру Завала био рукоположен у чин ђакона. Захваљујући неоспорном таленту, у врличкој цркви Светог Николе насликао је више икона, од којих су до данас очуване „Обрезање Господње“ и „Преображење Господње“, а као учитељ је радио у Врлици, Скрадину и Дрнишу. У Дрнишу је 1808. године рукоположен за свештеника, а наредне године борави у манастиру Крки, да би се 1810. као парох вратио у Дрниш. Исте године, по доласку Француза у Далмацију, постављен је за економа епископског Капитола српске православне епархије у Шибенику, као задарски парох службовао је од 1817. до 1823. године, а затим је све до средине 1829. био на функцији администратора или привременог викара Епархије далматинске. У марту 1835. године произведен је у чин синђела, а 1841. умро је у Задру од срчане болести. Најзначаније дело Спиридона Алескијевића, „Споменак Милорадов“, настало је у форми дванаест писама упућених његовом пријатељу Милиславу, а оно, осим литерарне има и изузетну документарну вредност, јер веома аутентично и објективно приказује драматичне године покушаја унијаћења далматинских православних Срба у првим деценијама 19. века, а посебно у време управљања владике далматинског Венедикта Краљевића. Свој допринос овом издању дали су др Жарко Војновић, као приређивач издања, али и, у оквиру предговора и поговора, др Горан Максимовић, др Бранко Чоловић и др Марко Синобад, који су нам сваки из свог угла осветлили и приближили дело Спиридона Алексијевића. Својим експертизама су потакли читаоце на размишљање о многобројним аспектима у којима је његово стваралаштво утицало на културно наслеђе далматинских Срба. Ово издање први пут је доступно широј читалачкој јавности на 64. Међународном сајму књига у Београду, где ће посетиоцима од 20. до 27. октобра бити на располагању на штанду „Истине“, Издавачке куће Епархије далматинске. Извор: Инфо-служба СПЦ
  25. Ми људи смо као на једном гумну. Уз помоћ коња или волова, пшеница се одваја од класа. Слама се одваја на једну страну, а пшеница и плева на другу. Када буде погодан ветар, не прејак, пшеница и плева се заједно лопатама бацају увис. Пшеница пада тежином својом на земљу, а плеву носи ветар. Неко може да се жали да га је ветар учинио плевом, али Ориген каже да ветар нема ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Он је само показао плеви да је празна. Потрудимо се да будемо пшеница Божија, па ћемо одолети ветровима који дувају са свих страна да нас однесу. Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...