Search the Community

Од свих „лудих“ Руса, овај је дефинитивно најлуђи. Човек за „све“ који је померио границе онога што се зове таленат, жеља и мотивација. За њега сам знао али ми је постао препознатљив тек кад сам погледао филм „Слуга“. Нови руски хит Милоша Биковића. У биоскопској сали један Рус је прокоментарисао када је видео глумца Ивана Охлобистина, речима „ево га поп“. Нисам био сигуран да сам добро чуо, а кроз главу ми је прошла мисао да се ради можда о неком протестантском руском свештенику. Површном претрагом по интернету се за мене отворио поглед у свет човека у којем би желео да боравим неко време. Не због онога што је тај човек у животу урадио, већ због тога, да што год да је желео, он је урадио. И ничега се није кајао. Иван Охлобистин је познати руски глумац. По томе је вероватно најпознатији. Али овај човек је и још много другог. Родио се 1966. у браку 60-годишњех хирурга, хероја из многих ратова (Шпански грађански, Други Светски, Фински, Корејски) и 19-годишње студенткиње. Рођен је у санаторијуму где је његов отац радио и као да је већ то слутило да ће му живот бити веома непредвидив и интересантан. Његова младост је била проткана моторима, алкохолом и тучама. То је било пролазно, а женидба са руском глумицом Оксаном Арбузовом га је потпуно преобратила. До тада је успео да заврши школу за режију и да се наметне као један од младих лидера руске кинематографије. И то углавном као вишеструко награђивани сценариста и глумац. И ако му је свет филма и позоришта основно опредељење и професија, Иван Охлобистин је оставио трага и у политици али и у Цркви, а лична интересовања само додају на комплексности његове личности. Упоредо са филмском каријером, Охлобистин је успео да се бави и водитељским послом, пева, пише књиге, буде политичар, рангирани шахиста, гаји руже, постане мајистор аикидоа и још неких других борилачких вештина… али и да буде православни свештеник и да га прогласе опасним и забрањују улазак у неке земље као и да забране приказивање његових филмова. Интересантан је његов сусрет са патријархом српским Павлом. Охлобистин је снимао филм за серијал „Канон“ о НАТО-рату 1999. Тада се срео и са патријархом Павлом који му је у једном тренутку ставио свештенички орар око главе. Иван се тргао и рекао да он није свештеник, на шта му је патријарх рекао „Знам ја ко јесте а ко није свештеник“. И заиста веома брзо након тога, Иван Охлобистин је рукоположен за свештеника Руске Православне Цркве. У чину јереја је био око десет година, паралелно пишући сценарија и настављајући да глуми, само много мање, а у то време је објавио и књигу из области научне фантастике. Свету филма се вратио у потпуности 2010. године, када је на сопствени захтев из личних разлога тражио отпуст из свештеничке службе, што му је патријарх руски Кирил и одобрио. И сама његова свештеничка служба је била трн у оку многима, јер је био позната личност. Прави разлог лежи по његовим речима у немогућности да се прехрани од свештеничке плате, обзиром да је стекао велику породицу. У браку је добио шесторо деце. Два сина и четири ћерке. Убрзо након напуштања свештеничке службе постао је веома активан у политичком животу. Убеђени је монархиста, а био је и председнички кандидат, када је представио свој програм који је изазвао много полемика. Учествовао је и у раду еколошког покрета, а његове изјаве (још као свештеника) како „гејеве треба спалити у пећи“ или подршка отцепљеном региону Донбас, направила је од њега државног непријатеља у неким балтичким републикама, а у Украјини и лице које се терети за тероризам. Охлобистин је на сопствени захтев добио од председника републике Донбас лично, и држављанство. Активни је члан удружења ловаца и риболоваца, а и велики заговорник и лидер званичне групе која се залаже за слободу ношења малог оружја (револвери и пиштољи). Од председника Путина, добио је 2001. званично признање због заслуга за отаџбину. Сам је признао да није сигуран због чега је конкретно добио то признање, јер је у том тренутку био актуелан са више ауторских пројеката, од којих је најважнији био о житијима Светих као и о рату у Србији. Тренутно се у Русији приказује ријалити програм о његовој породици. Нама су познати његови филмови Цар, Јереј-Сан, и Слуга. Углавном је као глумац оживотворавао ликове негативаца. Да је урадио само половину од овога што сам набројао, а нисам све ни навео, било би довољно за цео живот просечног човека, а од Охлобистина верујем да ћемо још толико новог доживети. Необични људи су по правили контраверзни али и веома интересантни. Храбри и вредни. Они који показују да је рад нешто што доноси резултат и да без обзира на предиспозиције или не, све је могуће. Владан Ракановић за Чудо Иван Охлобистин руски глумац и свештеник за којег је сусрет са патријархом српским Павлом био пресудан | Čudo WWW.CUDO.RS

Зоран Ђуровић: Куросава међ' српским владикама Акира Куросава је пре дуплих изештаја са саборâ наше помесне Цркве направио ремек-дело Рашомон, где сваки од протагониста прича своју причу и свака од њих се разликује. Свако прича причу онако како је сам доживео тај исти догађај, желећи тиме да оног другог увери у истину коју говори. На званични извештај са мајског Сабора СПЦ текуће године, појави се и друго приопћење, које је први потписао митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Сада смо добили и два извештаја са седнице Епископског Савета СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, одржане у Чикагу, 7. децембра 2019. Привешћу оба извештаја. Први је мој превод текста који су писали епископи Лонгин и Максим (за њих је званични језик енглески, па се не труде да нам дају текст на српском; оригинал овде), а други је епископа Митрофана (овде). 1) САОПШТЕЊЕ ЦЕНТРАЛНОГ ЦРКВЕНОГ САВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СЕВЕРНОЈ, СРЕДЊОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ Централни Савет Српске Православне Цркве у Северној, Централној и Јужној Америци, који представља свих пет српских православних епархија на овим територијама, састао се у катедрали Светог Васкрсења у Чикагу 6-7, децембра 2019. Наш састанак је почео Светом Литургијом коју је предводио Његово Преосвештенство Епископ Кирило Буенос Аирески и Јужне и Централне Америке. Тиме смо поново потврдили наше јединство у Христу и са пуноћом Српске Православне Цркве. Савет је размотрио и одлучио о многим питањима важним за живот и функционисање наше Свете Цркве. Савет је био извештен од наших епископа да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одредио да се укину одређене одлуке Црквеног Сабора одржаног у јулу, а које се тичу територијалног ограничења садашњег устројства, и да се Црквени Сабор који би укључивао свих пет епархија сазове почетком следеће године. Наши епископи су известили Савет да ће Епископски Савет извршити све директиве Синода. Централни Савет је примио ове информације и чека сазивање Сабора од стране Епископског Савета за 29. фебруар. Одлучујући о буџету Централне Цркве за наредну годину, Савет је поновио своју финансијску и моралну подршку раду Теолошке школе Свети Сава, смештене у манастиру Нова Грачаница. Од наших епископа се тражило да именују Веће Поверења које ће сарађивати са нашим епископима, дајући препоруке за побољшање и развој школе. Црквени спољни правни савет САД-а одржао је презентацију у вези савета који су дали 2017., који се тиче корпоративне структуре за епархију и преименовања и понудио је низ опција и препорука за осигурање поштовања свих законских захтева. Оне су узете у брижљиво разматрање. Централни Савет је са великом забринутошћу констатовао постојање концентрисаних напада на наше епископе, и преко њих на нашу Свету Цркву, који су вођени на интернету и путем друштвених медија. Знамо да су напади, који приписују нечасне мотиве и проблематичне правне методе нашим епископима, у ствари лажни и сасвим неутемељени. Савет даје наново пуну подршку и поверење нашим епископима и целокупном Епископском Савету, и тражи од наших верника да те нападе одбаце као лажи, као што то они и јесу. Чикаго, 7. децембра 2019 За време овог светог Божићног Поста молимо се за Његову Светост, нашег Патријарха Иринеја, за јерархију, свештенство, монаштво и све вернике Српске Православне Цркве, као и за снагу и благодат од Новорођеног Спаситеља да наставе светим путем Св. Саве. 2) ЕПИСКОПСКИ САВЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СЕВЕРНОЈ, СРЕДЊОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ 6. децембра/23. новембра 2019. године У Чикагу Свој богоданој Црквеној пуноћи Српског православног Народа у Северној, Средњој и Јужној Америци По благодати и дару Светога и Животворнога Духа, чувајући благообразност и свештени поредак (1Кор 14,40) Цркве Христове, а на основу одлуке Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве (Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године), и у духу налога Епископског савета (Еп.сав. Бр. 11 од 5. децембра 2019. године), Епископи чланови Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку имају част да саопште да усвајају одлуку Светог Архијерејског Синода која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“ (Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године). Сложивши се са овом одлуком Светог Архијерејског Синода, Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, саопштава да је нашој Светосавској Цркви јединство важније од свега другог те сазива ванредни Црквени сабор за 29. фебруар 2020. године у Клирвотеру, Флорида, који ће извршити одлуку Светог Архијерејског Синода. Тако је оно што је зависило од богољубивих епископа учињено, а преостало се односи на вас да пројавите сложну и сагласну љубав према Господу, чиме ће се пројавити и ваша искрена љубав према нашој Светосавској Цркви. Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци ОСВРТ НА РАЗЛИЧИТЕ ИЗВЕШТАЈЕ Ваља најпре приметити да је Митрофанов извештај ранији (6. дец.), док је Лонгин-Максим каснији (7. дец.). Испада да Л-М коригују Митрофанов извештај, односно да је Митр. независан. Митр. је лојалан Синоду, док у Л-М имамо муљање. Л-М вели: „Савет је био извештен од наших епископа да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одредио да се укину одређене одлуке (certain decisions) Црквеног Сабора одржаног у јулу“. У Митр. се јасно понавља синодска одлука: „Ставити ван снаге све одлуке“. Сасвим је јасно да је Л-М за америчку публику и да покушава да релативизује речено од Синода. Синод је тражио још 25. септ. да се сазове ванредни Сабор, док је Лонгин то одбио 19 нов. сазивајући само састанак Епископског Савета за Северну, Средњу и Јужну Америку, а за 6. и 7. децембар састанак Централног Црквеног Савета. Синод на то пролонгирање (није игра речи) понавља захтев за Сабором 25. нов. не пристајући на Лонгинове игре без граница. Иначе, Лонгин и Максим су сво време дезинформисали црквену јавност да није било никаквих промена, да за све имају покриће и сагласност Сабора и Синода СПЦ, а сада су спиновали преко несвесних борбаша за неверу да су имали ту сагласност, и објављено је несрећно срочено (да се благо изразим, јер смо имали и случај позивног писма Јустина Жичког које је Патријарх – верујући у здраву памет српског епископа – потписао, за позив на прославу рукоположења Светог Саве) писмо еп. Јована шумадијског (овде). Но ни из тог несрећног писма не произилази оно што се десило на терену, а то је да су променили име још пре две године. Зашто? С чијим допуштењем? Из ког разлога? Питао се неко: „Ко је крив што је Устав 'усвојен' без дозволе Сабора и Синода у Бг? Ко је крив што се у Уству не помиње Спц и Патријарх у Београду? Шта тачно значи Максимово саопштење да ће он да саслужује са свима са којима је до сада саслуживао, без обзира на став Сабора у Београду? Да ли то значи ако Спц прекине општење са турским патријархом Вартоломејем да се то не односи на Максима?“. Из Л-М не знамо ни да ли је Сабор на крају сазван! „Централни Савет је примио ове информације и чека сазивање Сабора од стране Епископског Савета за 29. фебруар (The Central Council received this information and awaits the calling of the Sabor by the Episcopal Council for February 29)“. Ово је врхунац апсурда, јер исти Савет од себе очекује да се посаветује сам са собом, а онда да донесе одлуку о седници о саветовању и тако у круг. Савет се већ био састао и могли су да донесу одлуку, а не да пишу ове бесмислице. Код Митр. је све јасно: „Епископски савет... саопштава да је нашој Светосавској Цркви јединство важније од свега другог те сазива ванредни Црквени сабор за 29. фебруар 2020. године у Клирвотеру, Флорида, који ће извршити одлуку Светог Архијерејског Синода“. Питање је да ли је то Митрофанова „истина“? Знамо да је било свађе између њега и Лонгина. Подсећам на дуплу игру Лонгина и Иринеја, јер Лонгин у свом акту вели: „На тим састанцима [о којима сада пишем] ће се приступити извршењу одлука Светог Архијерејског Синода“. Иринеј: „Седнице поменутих тела су сазване ради имплеметација одлукâ Светог Архијерејског Синода“. Зашто одлуке већ нису донешене, јер ни претходне нису донешене на Сабору? Неко вели, да би се Сабор поставио као ауторитет и да би се обнародовало шта су пучисти урадили. Наиме, и сами пучисти су своје потезе правдали потврдом сабора који су летос држали, али тада није било никаквог гласања о овим одлукама. Пучисти су гледали да на сваки начин не дође до Сабора, правдајући то великим трошковима, а у бази прилепљујући те трошкове Синоду и окрећући тако делегате против истог. Сабор су сазвали (ако јесу) за 29. феб., што је последњи дан пред истек рока који им је Синод дао, а то је 1. март. Не постоји никакав позитиван рационалан разлог за тај датум, него показује само како се спрдају са Синодом. Очекују да ће до тада врбовати још неке истомишљенике, а у ствари се надају пропасти Сабора, јер ће људи одбити да дођу. Наиме, тада је Long Weekend и људи ће ићи другде или бити у кругу породице, а почиње и пост. Даље, Сабор је сазван у Клирвотеру, Флорида, што је далеко од Чикага где је концентрација Срба и трошкови које чланови морају да сносе су огромни. Такође се састанак планира у цркви где је била промоција књиге Гејл Волшек, заступнице дарвинизма и геј права, а Максим је био организатор тога. Он јој је и публиковао књигу, а надам се да је Атанасије Јевтић добио потписан примерак. Никакву одговорност за датум и место немају Митрофан и Кирило. Они су мањина. Јако ружна епизода је била ругање Максимово на рачун Кирила коме су (његовој епархији) САД епархије дужне да дотирају одређену суму, што је још у Амфилохијево време било установљено. То је мисионарска епархија, али се зна да сит гладноме не верује, мада може да му се и не руга барем. Максиму је пак битно да иде наоколо и да се хвали како је још увек професор на ПБФ... Сасвим су гратис жалопојке Л-М, али и Добријевића (овде), како их неки злонамерници гоне по медијима и друштвеним мрежама, јер су они дужни да објасне и зашто их „гони зли“ Синод и зашто им је поништио све одлуке. Г. Давид је рекао владикама да „хоћете да нас завадите са Синодом и са СПЦ“. И то је тачно. Американци су мајстори у замени теза. Већ годинамо бивамо бомбардовани спиновима и лажима који су финансирани из ових кругова, а бачка епархија доби и спор против Блица (овде), мада то може да изгледа као Пирова победа, али је битна као зарез на стаблу дрвета. Највећи проблем овде је прегистрација коју је тројац извршио, тако да су власништва црквеношколских парохија и других тела постала епархијска, и регистрована су као The one person corporation, што значи да могу да пређу код кога им драго. Добар текст о томе написа Каргановић (овде). Патријарх Вартоломеј у мају долази у САД. Да ли ће српске владике из САД доћи на мајски Сабор у Београд? Зоран Ђуровић Рим, 10.12.2019 View full Странице

Београд уз браћу у Црној Гори, на Косову и Метохији и свим српским крајевима | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

View full Странице

Представници Министарства одбране и Војске Србије положили су данас венац на споменик посвећен седморици припадника Војске Југославије који су погинули пре 30 година током хуманитарне мисије у Јерменији, саопштило је Министарство одбране. Седам припадника Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране (РВ и ПВО) - Владимир Ерчић, Предраг Маринковић, Миленко Симић, Милан Мићић, Бориша Мосуровић, Милисав Петровић и Јован Зисов, погинули су 12. децембра 1988. године, када се њихов авион срушио приликом хуманитарне мисије којом је тадашња СФРЈ послала помоћ земљотресом разореној Јерменији, преноси Бета. Споменик је подигнут 1995. године а венце су положили чланови делегација, чланови породица погинулих пилота и велики број окупљених грађана Јерменије. Делегацију је предводио командант 204. ваздухопловне бригаде РВ и ПВО бригадни генерал Жељко Билић који се захвалио јерменском народу што одаје почаст погинулим ваздухопловцима и оценио да се пријатељство Србије и Јерменије „никада неће угасити”. Током тродневног боравка у Републици Јерменији, чланови делегације и породица положили су венац и у Меморијалу у оквиру Музеја геноцида. http://www.politika.rs/scc/clanak/417591/Delegacija-Srbije-odala-pocast-poginulim-srpskim-pilotima-u-Jermeniji

Када смо почињали са веронауком мислио сам да је сваки почетак тежак па и овај и да ће то проћи како време буде одмицало, али како је време пролазило (а прошло је 17 година) све је теже и теже. Ми вероучитељи на својим плећима носимо цео образовни систем и апаратуру као једно бреме које гледа да нас сатре, згази, понизи, омаловажи, одбаци, дискриминише... Радиш али немаш права као други који раде с тобом. Отимају ти децу, прекрајају групе, избацују из распореда, приморавају ученике да твој предмет не изаберу. А онда кад ти узму децу (јер је лакше родитељима да им деца не иду на веронауку него да ЉУТЕ учитеља/ицу) не знају шта ће са њима. Битно је да имају групу. Првих година веронауке када су деца већином бирала овај предмет, сви су били љубазни према нама и молили нас да им дамо по неко дете да направе групу. Нису морали да нас моле јер смо свима излазили у сусрет. Нисмо дозвољавали да колега/колегиница остане без часова. Ипак су то НАШЕ КОЛЕГЕ. Временом су ”тражитељи” престали да буду фини. Постајали су све осионији и безобразнији, дрскији и безочнији. Почели су да отимају, фалсификују, анкетирају ђаке и по 5 пута (док не добију тражени број). За њих си ти ”уљез” у систему, неко ко их омета да учврсте темеље грађанског васпитања (sic!) а кад га учврсте онда не знају шта ће са децом, него ”блеје” и чекају да им прође и тих 45 минута. Није битно како и шта се ради. Битно је да је “норма” испуњена. Али ту се не стаје. Иде се даље. Граћанско се не држи, деца иду кући, директори то знају и ћуте, начелници школских управа то знају и ћуте, а ти се бориш да и то мало деце што имаш задржиш. Деца ко деца - што се не мора није обавезно. Нису све школе овакве, нису сви директори/це овакви, нису сви учитељи/овакви. Има још часних али су ретки. Скоро ми један ученик рече да у његовој бившој школи на “периферији града” никад нису ни понудили да бирају. Учитељица је поништила постојање веронауке. Мислио сам да дете претерује. Али кад су ми и друга деца то исто потврдила онда сам се запитао “куда плови овај брод”. Христос је рекао: “Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.” Христос се не уклапа у менталитет Парова, Задруга и сличних скарада и зато није пожељан. А ја се питам да ли је просвета наша постала носилац тог Задругарско-Паровског помрачитељства или је остала носилац оног Светосавског, Теслиног, Пупиновог, Миланковићевог... просветитељства. Просудите сами. View full Странице

На маргинама посете делегације НГ Охаја са којом наша војска већ више од деценије има сарадњу, представници војносвештеничке службе наше војске, угостили су "колеге по мантији"-припаднике верске службе Националне гарде Охаја... Овом приликом, учињена је посета Тимочкој и Жичкој епархији СПЦ, као и 98. ваздухопловној бази, те предузети кораци ка орагнизацији обележавања годишњице спашавања летача америчког РВ у Другом светском рату, која ће се одржати следеће године у Прањанима... Фотографије: Саша Милутиновић, ФБ

Масони су 1942. године морали да одгоре на 33 питања која им је поставио Недићев министар полиције Танасије Динић по концепту нацистичких стручњака за антимасонерију и под надзором Гестапоа. Од одговора је зависило да ли ће слободне зидаре послати у логор, избацити из службе, одузети пензије, стрељати као таоце... Око двеста масона из Београда и Србије је одговорило на та питања. На основу одговора др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића, који се чувају у Архиву Југославије, написан је сценарио за серију од седам полусатних епизода "33 одговора". Они су одабрани зато што су рођени у различитим крајевима бивше краљевине Југославије, различитих су националности и религија, 1942. су живели у Београду и Србији и били се на удару нациста и колаборациониста. Њихови одговори су били веома храбри, нису одступили ни од једног принципа слободног зидарства. Избегавање одговора такође је могло имати трагичне последице. У серији играју глумци Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Микица Петронијевић, Тома Трифуновић. Њихове одговоре, кључне појмове и догађаје коментаришу Зоран Д. Ненезић, Немања Девић, Драгомир Анђелковић и Бранко Радун. Сценарио су на основу аутентичних докумената написали Драган Коларевић и Милан Јовановић. Уредник серије Драган Коларевић, редитељ Милан Јовановић. После хапшења масона у ноћи између 4. и 5. новембра 1941. године, када су одведени у логор на Бањици, где су држани као таоци до средине јануара 1942, масони су морали да одговоре на 33 питања која им је упутио Танасије Динић, тад већ министар полиције у Недићевој влади. Масоне су, истовремено, у Загребу оптуживали да су створили Југославију, у Београду да су је растурили. Били су национално непоуздани и једнима и другима. Нацистичко-недићевска пропаганда оптуживала је масоне да су искључиви кривици за слом краљевине Југославије уз Јевреје и комунисте. Одабрани су одговори др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића. У првој епизоди масони саопштавају податке из биографије и непознате чињенице које су актуелне и данас. Хасан Ребац објашњава зашто је Србин а не Турчин, зашто је био четник пре Балканских ратова. Ребац је био потпредседник Народне одбране чији члан је био и Виктор Новак, животни циљ му је био превазилажење разлика и предрасуда између Срба православне и мухамеданске вере. Био је у истој ложи са др Виктором Новаком у Београду, а са Јованом Алексићем у скопској ложи "Косово" од 1930. Нажалост његови животни циљеви нису остварени. Уредник Драган Коларевић, сценарио Драган Коларевић и Милан Јовановић, редитељ Милан Јовановић. Глуме: Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Тома Трифуновић, Микица Петронијевић.

Српска православна црква и верници данас обележавају Видовдан, празник на који се вековима уназад служи помен српским ратницима погинулим у бици са Турцима на Косову Пољу 1389. године. Тим поводом у параклису Светог краља Милутина у београдском Дому Војске Србије војни свештеник, потпоручник Славко Папић, служио је парастос косовским јунацима, али и свим светим ратницима и мученицима пострадалим у одбрани земље. У свом инспиративном обраћању након помена, директор Медија центра "Одбрана", пуковник Стевица Карапанџин је рекао да се молитве на помену не уздижу ка небу ради људског сећања на српске јунаке, већ да би они завредили место у Божијем сећању, у вечности. Он је подсетио да је приликом освештавања параклиса Светог краља Милутина, патријарх Српске православне цркве, Иринеј одлучио да у свети престо положи мошти Светог кнеза Лазара, уз образложење да им је место управо у Ратничком дому. Директор Медија центра "Одбрана" је истакао да је свети Кнез Лазар, као највећи витез српског рода, свима заштита али и судија. - Данас смо се помолили за све јунаке који су учинили ту жртву коју народ препознаје вековима и зато воли свог војника. Она не подразумева само спремност да се изгуби овоземаљски живот него и ризик да се изгуби онај важнији, живот у вечности, а управо на ту жртву су били спремни сви они за које смо се данас помолили - рекао је он. Цитирајући речи Митрополита Амфилохија, "Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде", Карапанџин је потврдио да их се увек сети на данашњи дан. - Те речи су уствари срж "косовског завета" који вековима представља духовну и војничку вертикалу око које су се сви велики јунаци, због којих смо данас овде, а за које верујемо да су данас на таквом месту одакле могу да узнесу достојне молитве за нас, како бисмо на Видовдан и ми прогледали духовним видом - рекао је пуковник Стевица Карапанџин. На помену у Дому Војске прочитана су сва имена припадника Војске и Полиције који су положили живот за отаџбину током 1998. и 1999. године и узнете молитве за њихово спасење. View full Странице

Pošto je pre neki dan ispraćen i poslednji voz koji je krenuo sa železničke stanice Beograd, koja još uvek nije zamenjena s novom, što je uostalom i sasvim normalno za Srbiju koja ne funkcioniše po principu menjamo staro za novo, već po onom rušimo staro a onda ćemo već nešto smisliti, skrpiti i slepiti od tih ruševina, evo da i ja tome dodam svoju. Da opišem svoje poslednje putovanje vozom iz stare železničke stanice koja je sad već ušla u istoriju. Bilo je to pre par meseci kad sam vozom koji je kretao u 18.10, u jeftinoj varijanti od 6600 dinara povratna, išla za Grčku s tim što je voz išao samo do Gevgelije odakle se prelazilo na autobus koji je nastavljao do Soluna. Sva srećna dođem na stanicu dvadesetak minuta ranije, od voza ni traga. 18.10 nema. 18.20, 18.30, 18.40 redovno najavljuju kašnjenja koja pomeraju za 10-15 minuta. Najzad se svečano pojavi voz. Ponosan, gord, može mu se. Stoji još pola sata – sat u stanici. Razlog – treba da prođe osoblje da očisti vagone. Voz je poluprazan u kupe mi ulazi neki mladić iz jednog mesta na sat –dva od Beograda, koji radi u Bg na građevini pa se svako veče vraća kući. Ima ženu decu, mesečnu kartu, jes malo naporno ali ovako mu je jeftinije nego da iznajmljuje stan. Posle desetak minuta pristojnog razgovaora cap, mlada kršna radnička ruka pravo na koleno. Pa opali po nežnosti. Onoj iskonskoj s kojom se tako ponosimo na ovim prostorima. Ja mu kažem dete, majka mogu da ti budem, nema veze, ništa da ne brinem on voli matorke. A usput da li ja uopšte znam šta to znači da se svaki dan cima po dva sata ujutro i uveče, do Beograda i nazad za neku bednu crkavicu, samo da bi prehranio porodicu. Pa mora i on s nečim da se zabavi, da ubije dosadu, i on je živo biće. A moje koleno i butina su idealan rekvizit za to. Malo samilosti i razumevanja molim. Tako je to s dečurlijim u nedostatku boljeg oni od svega naprave igračku. Ali pošto mentalni sklop putnika nije problem železnice, da ih ne krivim i za to. Posle dva dana klackanja, duplo više vremena nego što je bilo potrebno da se stigne do iste destinacije onda kad su železnice nastale, dovučemo se sa nekoliko sati zakašnjenja do Gevgelije. Tamo nas čeka grčki autobus sa grčkim vozačem koji je u međuvremenu doručkovao svario, popapao užinu i nju svario, odgledao filmski maraton a još malo pa bi došlo i vreme bilo ručku dok ne dočeka voz – smiren, blažen, kako i ne bi bio. Pretopstavljam da mu je ta tura jedino što radi za ceo dan, jer dok dođe do Gevgelije, sačeka nepredvidljiv broj sati i vrati se nazad prođe mu i radno vreme tako da nema čemu da se žali. O Grčkoj neću jer bi to zahtevalo poseban post. Na povratku iz Soluna ista priča. Autobusom do Gevgelije, hvala i doviđenja, pređemo na stanicu još iz doba Tiletovih radnih akcija - raspad. Nit čoveka nit voza na vidiku. Sablasno kao u nekom prostoru posle nuklearne eksplozije. Stanica ogoljena i oguljena, otpadajuća fasada, nigde svetla, informacija, niti bilo koga da pitaš. Pada neka kišica, putnici mahom stranci na proputovanju, rasporedili se između dve polurazvaljene nadstrešnice i čekaju Godoa, Boga Oca ili prvog koji se pojavi. Mole boga da im ono što je ostalo od krova ne padne na glavu. Nailazi nešto što liči na voz, ista priča kao i u Beogradu s tom malom razlikom da je Gevgelija slepo crevo jedne nedefinisane države, a ne prestonica suverene države, samozvanog garanta stabilnosti na Balkanu, grad prepun lepih devojaka i dobre zabava koji iz godine u godinu privlači sve više stanaca. Osim nešto malo Makedonaca koji silaze u Skopju u vozu su pretežno stranci. Iz naših krajeva, znajući situaciju, niko normalan ne ide vozom u Grčku pa se vozom i ne vraća. Kod mene u kupe uđe jedna Austalijanka. Mlada, zgodna, atraktivna, pita da li je slobodno , eto ja sam sama pa žensko a pošto prvi put dolazi u naše krajeve nije baš najsigurnija da sedi sama, svakakvog sveta ima. Ja joj se zahvalim što me odmah ošacova i izdvoji od tih svakakvih i tako krenusmo da ćaskamo. Na proputovanju je po Evropi, tri nedelje, ide u Srbiju jer je čula da je totalno otkačena zemlja, zapad je ne zanima, tamo je sve sterilno a ona bi malo života i egzotike. E sad pošto je mlada dama ostala još uvek u priči iz doba hladnog rata ispriča mi svoj plan putovanja – ona bi do Beograda i malo da šnjuva po Srbiji, a onda bi da skokne do Mađarske, Češke, Poljske jer joj je jedna baka poreklom Čehinja koja živi u Australiji puno pričala o Češkoj iz doba komunizma pa bi da vidi šta je ostalo od toga. Šta da joj kažem osim sestro slatka ako si mislila da tražiš egzotiku u Češkoj odmah da te obavestim da si zakasnila dobrih 30 godina, tad kad je moglo da se vidi ono što tebe zanima ti nisi bila ni spermatozoid u nastajanju, ako ti je do ''ludila'' i nadrealnih scena onda ti je bolje da se držiš Srbije, eventualno skokneš do Bosne, Albanije, možda Rumunije i Bugarske jer to što ti tražiš u Poljskoj i Češkoj sigurno nećeš naći. I dok mi tako ćaskamo uđe kondukter – karte na pregled, i kad je video da s njom pričam engleski zamoli me za jednu uslugu – pošto je voz pun stranaca, u Preševu je ušlo puno migranata a on engleski ne zna da li bih ja mogla da mu malo pomognem i strancima objasnim da voz ne ide direktno do Beograda već da ide samo do Resnika gde ima autobus s kojim mogu do centra, a on će me posle s nečim nagraditi. I tako ja s njim od kupea do kupea, Kanađani, Afganistanci, Nemci, Sirijci i ostala bratija, za Beograd, za Beograd, objasnim ja svima njima i onim sledećima koji su u međuvremenu ulazili, a kondukter pošto smo mu bile zanimljive sedne u naš kupe i krene da nam priča svoje dogodovštine vezane za železnice Srbije. I krene on – moj prvi radni dan. Ispriča nam kako je bio tek zadužio železničko odelo, čisto novo izašlo iz plastike i kako je s tim novim odelom krenuo da proverava karte. Prvi dan. Relacija Niš – Beograd. Sav ponosan, jedinac od majke, sigurno radno mesto u državnoj službi, plata socijalno i sve što uz to sleduje. I stigne voz do Male Krsne kad ono na sred stanice Cige kolju prase i pevaju. Ulaze u voz s koritancem prase priklano ali ne i zaklano koprca se i skiči dok se oni muče da ga dokolju. Nagurali se tako u delu pored wc-a, između dva vagona, pevaju, sviraju, krv šprica na sve stane a on ne sme da pređe u sledeći vagon da ne bi isprljao odelo. Na sledećoj stanici silaze sa prasetom, čekaju ih svatovi sa mladom i mladoženjom. Prevodim Austalijanki ona vrišti od smeha. Vidi on da se našoj dragoj gošći s južnog dela ravne ploče sviđaju njegove pričea pa ne bi da je liši ugođaja nastavlja dalje. Poznato je naširoko to naše gostoprimstvo i ljubav prema strancima. Priča tako o nekoj sredovečnoj ženi koja da prehrani porodicu prodaje svoje usluge u vozu. Žena putuje na relaciji od tačke A do tačke B bez gaća i brushaltera pa u zavisnosti od toga koliko stranka ima da potroši diskretno diže suknju ili majicu. A može i jedno i drugo ako se mušterija proalavi. To ide s popustom. I kaže fino joj ide. Lepo njima dobro njoj, on se pravi da ne vidi, zašto bi se mešao ljudima u posao, njemu ni iz džepa ni u džep. Nastavlja dalje neku najskoriju priču o nekom očajniku, depresivcu koji je hteo da iskoči iz voza i izvrši samoubistvo kog su nahvatali taman pred završnim činom dok je recitovao poslednje reči molitve i držali ga za noge sve do Mladenovca gde su ga predali hitnoj i policiji. I tako uz razne dogodovštine s konfetama i bez, uz povremene preveode sve ređim strancima dođošmo mi skoro do destinacije. I kao što je obećao – pošten čovek reši da me nagradi za sav moj trud i prevode, iz kondukterske torbice vadi gomilu pletenih narukvica koje sam pravi u slobodno vreme i prodaje na veliko po pijacama ili ljudima na koje naleti usput a za koje mu se učini da su zainteresovani. Da namiri. Šta ćeš, plata mala, ne sećam se koliko reče i svaki dinar je dobrodošao. Ali pošto sam zaslužila on mi jednu poklanja, mogu da biram. Inače ih prodaje za 100 dinara. Australijanka gleda ne može da veruje, kupuje odmah pet komada a pošto nema u dinarima da li može u evrima, može naravno ali kurs je malo veći pa joj poklanja jednu... Biznis cveta. Ona zadovoljna, nije još nogom ni kročila u Srbiju a već je spopali napadi egzotike... očekivala je sve ali ne i scene ovakvog preživljavanja, prizore iz Indije i Azije usred civilizovane Evrope. Mislila je da je ovde koliko toliko sređeno. Znala je da su plate male ali je mislila da od njih ljudi ipak mogu da prežive, ni sanjala nije da čovek od 43 godine koji ima redovan posao mora da plete narukvice da bi uspeo da plati račune. I tako dovukosmo se do Resnika – siđosmo na stanicu busa nema. Kako sam objasnila ljudima a kako se i meni činilo u suludom naletu optimizma mislila sam da će nas na stanici sačekati neki autobus koji su unajmile železnice Srbije da pokriju taj deo puta – jok. Tip nas uputi na GSP, Australijanka me sad već ne ispušta jer vidi da je vrag odneo šalu. Dođe autobus broj četrdeset i neki i kad je vozač video šta ga čeka samo se okrenu i ode. Pa ti Sonja sad opet objašnjavaj tim istim strancima da autobus ide u garažu jer te blam da im kažeš da vozača mrzi da vozi svu tu rulju. On jeste plaćen da trpi sav naš bes, ispade i crne energije ali nije plaćen da prevozi tri puta više tih besova, ispada i crnih energija. Za to treba da dobije tri plate a pošto mu ih niko neće dati čovek ode ostavljajući nas sve na stanici smatrajući to za njegovo pravo. A na stanici opšti haos, Pakistanac sa četvoro dece i dva džaka koja zauzimaju mesto bar za još dva putnika u kojima nosi dragocenu ćebad koja mu trebaju da se pokrije ako ga dočeka noć u nekom bespuću, migranti sa decom, stranci sa glomaznim ultramodernim hi-tech rančevima... svi na stanici da se ukrcaju u jedan GSP busić koji čak nije ni onaj dupli ''harmonika.'' Austalka me drži i kaže – jel sad vidiš zašto sam htela da dođem ovde i da vidim baš Srbiju? Ovakvog haosa nema više nigde na svetu, samo kod vas. Nema sestro slatka, nema! Преузето са фејсбук профила Соње Зељковић https://www.facebook.com/sonja.zeljkovic.5/posts/1730035520414866

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић борави у тродневној посети манастирима и црквама Српске православне цркве на Космету, саопштила је информативна служба Председништва. Иванић је посету започео у Пећкој патријаршији обиласком манастирског комплекса и разговором с мати Харитином, која обавља дужност игуманије Пећке патријаршије. Мати Харитина упознала је Иванића са ситуацијом и проблемима с којима се сусреће сестринство манастира, које ни у најтежим данима није напуштало ову светињу. Манастир Пећке патријаршије један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа. У манастирском комплексу чувају се мошти 14 упокојених српских патријарха. Осим што је старо средиште српске цркве, Пећка патријаршија је и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Четири цркве манастира Пећке патријаршије су од 2006. године на Листи културне баштине УНЕСКО-а. Иванић је посетио и Високе Дечане, где је са игуманом Сава Јањићем разговарано је о животу у манастиру и проблемима с којима се сусрећу. Од 1999. године манастир Дечани штите припадници италијанског контингента КФОР-а. Највећи очувани средњовјековни хришћански храм на Балкану – Црква Христа Пантократора (Сведржитеља) у манастиру Високи Дечани који је од 2004. године, на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине. Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић посету Космету данас наставља обиласком Велике Хоче. Такође, у Призрену ће обићи Саборни храм светог Ђорђа, Цркву Богородице Љевишке, Богословију и Манастир светих архангела, каже се у саопштењу. View full Странице

Опет Министарство просвете и пакети и курсеви. Наставља се увођење будистичке медитације у просветни систем Србије јер су "стручњаци" Министарства проценили да Ђоковићев програм будистичке медитације није секта и може да се учи у школама. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:664952-Ministarstvo-prosvete-Novakov-program-nije-sekta Ministarstvo prosvete: Novakov program nije sekta S. VIDAČKOVIĆ - I. MIĆEVIĆ | 13. maj 2017. 20:00 | Komentara: 16 Bura u beogradskoj OŠ "Stevan Sinđelić" zbog pojedinih dečjih aktivnosti. Ministarstvo prosvete potvrđuje da je reč o akreditovanom seminaru. Foto Nebojša Mandrapa POJEDINI roditelji đaka OŠ "Stevan Sinđelić" iz Beograda uznemirili su se zato što su im deca, bez njihovog znanja, uz zvuke gonga učila da meditiraju. Po društvenim mrežama, pa i medijima, počele su da se šire glasine kako je reč o nekakvoj sekti koju je u srpske škole doveo Novak Đoković. Iz škola koje su uključene u program, iz Fondacije Novaka Đokovića, ali i iz Ministarstva prosvete oštro demantuju da je reč o bilo kakvoj sekti, već o akreditovanom programu "Mind up" koji fondacija slavnog tenisera, uz podršku Ministarstva, organizuje u nekoliko škola i vrtića širom Srbije. Propust škole bio je, svakako, što nije zatražila saglasnost roditelja. I Marija Karić, majka učenice drugog razreda ove škole, potvrdila je "Novostima" da škola nije tražila saglasnost, ali veruje da nema razloga za paniku. - Ma kakva sekta, to su gluposti - kaže Marija Karić. - Novakova fondacija finansira učenje kineskog jezika u našoj školi, pa se i taj program odvijao na časovima kineskog. Ne vidim u tome ništa sporno. I meditacija i gong su deo kineske kulture, pa su verovatno u tu svrhu i upotrebljeni. Prema rečima Gorane Džudže Jakovljević, projektnog menadžera Novak Đoković fondacije, projekat "Mind up" počeli su da primenjuju 2015. godine u Srbiji. Na njegovoj izradi u Velikoj Britaniji radilo je više od 30 doktora nauka i u svetu je dao odlične rezultate. DOBRA ISKUSTVA IZ OPOVA- Program su sprovodili učitelji i nastavnici fizičkog vaspitanja, u mlađim razredima, i bili su veoma zadovoljni i oni i deca i roditelji - kaže Milica Cuca, direktorka OŠ "Dositej Obradović" iz Opova, koja je bila u pilot-projektu. - Naglasak je bio na razvijanju pozitivnih emocija u odeljenju. Primenjivane su vežbe aktivnog slušanja, vežbe povećanja koncentracije i pažnje, vođene fantazije, što su sve aktivnosti koje se primenjuju i kroz druge programe u školama. - Programom deca i mladi poboljšavaju aktivnost na času, koncentraciju, olakšavaju uspostavljanje radne navike, a sve aktivnosti su zabavne, kreativne i kratke. Takođe "Mind up" ima velike rezultate u smanjenju vršnjačkog nasilja - poručuje naša sagovornica. - U programu je pet škola i pet vrtića i svi su bili u obavezi da detaljno upoznaju roditelje sa svim informacijama. Program nije obavezan. Nakon godinu dana učitelji i vaspitači su primetili da su deca koncentrisanija na učenje, da bolje sarađuju i da u grupama i razredima vlada pozitivnija atmosfera. I u Ministarstvu prosvete potvrđeno nam je da je reč o programu koji je akreditovan u vreme mandata prethodnog ministra, te da se nalazi na listi besplatnih seminara za prosvetne radnike. - U pilot-projektu učestvovale su četiri škole i četiri predškolske ustanove u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Opovu - kažu u Ministarstvu prosvete. - Naravno, ukoliko se nastavnici u radu sa učenicima odluče da primenjuju nove metode koje su deo ovog programa, u skladu sa propisanom autonomijom, škola je obavezna da ima pisanu saglasnost saveta roditelja i odluku školskog odbora, kao i da obavesti sve roditelje. Iz ministarstva poručuju da će, ako bude bilo dokaza o neadekvatnoj primeni i efektima programa, revidirati njegovu opravdanost. http://www.pravoslavniroditelj.org/upozorenje-ponovo-jos-jedan-obrazovni-paket-koji-se-vec-primenjuje-u-srpskim-skolama-budisticko-sektaske-tehnike-za-decu/ УПОЗОРЕЊЕ ПОНОВО: Још један „образовни“ пакет који се ВЕЋ примењује у српским школама – будистичко секташке технике за децу! Фондација Новак Ђоковић у сарадњи са „Hawn“ фондацијом популарне глумице Голди Хон (Goldie Hawn) која промовише будистичку медитацију кроз образовни систем већ три године спроводи програм под називом Мајнд Ап (MindUp) у школама у Србији! Заиста није шала! Тај програм се спроводи, поново уз здушну подршку одређених људи при Министарству просвете! Поједине групе при Министарству просвете као да су потпуно изгубиле филтер за распознавање шта је заиста образовни програм а шта је промоција сексуализације деце (случај са недавним „образовним“ секс-пакетима) , а сада се показује да не зна да разликује ни едукативни програм од секташког програма који у својој основи садржи источњачке медитативне праксе и зен-будистичку „умну свесност“ (mindfulness). Министре Шарчевићу – знате ли Ви за ово? С обзиром да је у питању програм духовно опасне садржине он се увија у обланду „неуронауке“, „позитивне психологије“, „социјално-емоционалног учења“ и нечега што називају „умном свесношћу“ (mindful awareness, линк ОВДЕ ) како би се лакше пласирао као едукативни програм за децу. Оно што представља кључни показатељ да ствари ту са духовне стране нису чисте је управо овај префињено назван термин „умна свесност“ , термин који се понекад у самом програму и будистичкој медитативној пракси назива следећим речима: “свесност“ (mindfulness) , „свесна пажња“, „фокусирана пажња“, као и употребна термина “свесно“ као придева уз одређене активности попут „свесно слушање“, „свесно гледање“, „свесно кретање“ (mindful). На сајту Фондације Ђоковић можемо видети и називе лекција овог „едукативног“ програма (линк ОВДЕ ) : 15 lekcija „MindUp” nastavnog programa su: Kako radi naš mozak Umna svesnost Fokusirana pažnja Svesna degustacija Svesno slušanje Svesno mirisanje Svesno gledanje (viđenje) Svesno kretanje (prvi deo) Svesno kretanje (drugi deo) Perspektivno razmišljanje Uživanje u srećnim iskustvima Odabir optimizma Izražavanje zahvalnosti Činjenje dobrih dela Svesno delovanje u zajednici Употреба термина „свесно“ и „свесност“ у српском језику има потпуно другачији садржај него што се у овом програму, као и у самом зен-будизму из кога овај програм проистиче – пласира. Духовно објашњење, са становишта православно-хришћанског учења у чему се састоји опасност овог програма Мајнд-Ап који се спроводи већ над нашом децом под окриљем Министарства просвете можете на овом линку – православно апологетско-мисионарски центар при нашој Српској Православној Цркви је већ обрадио ову тему! Напомињемо да за хришћане овај програм крши уставно право родитеља да васпитавају децу у складу са својим верским или филозофским уверењима. Осим тога, оно што је примарније, програм Мајнд-Ап је духовно штетан по душе деце која су њему подвргнута! Овај програм се већ спроводи , без сагласности и знања родитеља деце, али уз одобрење извесних група при Министарству просвете, у одређеним школама у Београду, Новом Саду, Нишу и Опову (слика са сајта Фондације Ђоковић – Мапа школа у којима се већ спроводи „свесност“) Запањени родитељи су тек од сопствене деце после дужег времена сазнали да деца у школи уче технике „свесног“ гледања, медитације, да просветни радници користе и посебне инструменте чији звуци имају за циљ увођење деце у медитативно стање (наводно са циљем да се деца боље фокусирају, смире и снизе стрес). Да ствар буде још гора, Фондација Ђоковић на својој интернет страни јасно истиче циљ да уведе овај програм у целокупни образовни систем Србије, као и да пројекат подржава Министарство просвете. (линк ОВДЕ ) Министре Шарчевићу, време је за велико спремање у Вашем Министарству, јер се више не зна шта се све спроводи над НАШОМ децом уз одобрење Ваших најближих сарадника! О дубљим разлозима како се овај програм, инициран од стране „Фондације Ђоковић“, нашао у нашем школству, прочитајте у тексту: „Зашто Фондација Ђоковић пласира секташка учења нашој деци?“, линк ОВДЕ. Родитељи, распитајте се код своје деце да ли се овај програм спроводи кришом и над њима и јавите нам се да бисмо употпунили и објавили списак школа где смо већ открили да се увелико спроводи овај секташки програм! Редакција сајта ПравославниРодитељ.орг View full Странице