Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српске'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 264 results

  1. На позив пожешког бискупа Антуна Шкворчевића, предсједника Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, у божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство хришћана, 17. јануара 2019. године, у Бискупском дому у Пожеги, одржан је сусрет епископа Српске православне Цркве у Републици Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. Из Српске православне Цркве у сусрету су учествовали митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије; епископ горњокарловачки г. Герасим; епископ пакрачко-славонски г. Јован; епископ далматински г. Никодим и епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Уз домаћина, пожешког бискупа г. Антуна Шкворчевића, из Хрватске бискупске конференције у сусрету су узели учешћа задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције г. Желимир Пуљић; сплитско-макарски надбискуп и метрополит, предсједник Бискупске комисије Хрватске бискупске конференције за дијалог са Српском православном црквом г. Марин Баришић; ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит г. Ђуро Хранић и хварски бискуп и генерални секретар Хрватске бискупске конференције г. Петар Палић. На почетку сусрета је домаћин, бискуп Антун, изразио добродошлицу, истакавши увјерење да је овај скуп епископа и бискупа сусрет, јер се на њему остварује оно расположење које св. апостол Павле препоручује Kолошанима. Апостол их увјерава да код оних који вјерују у Христа више „нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“. Затим наставља: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални.“ (Kолошанима 3:11-15). Потом су пригодну ријеч упутили митрополит Порфирије и надбискуп Желимир Пуљић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промовисања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнуто је да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко сопствених, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљава једне од других. Бискупи и епископи су се заузели за јеванђелска полазишта у међусобним односима и дјеловању, за заједничке наступе у нашој јавности, како би охрабрили вјернике да промовишу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости. У разговору је дотакнуто више актуелних питања из јавног живота, с посебним освртом на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно послије њега, као и о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995. године, како Хрвата тако и Срба, посебно оних чији су најближи убијени или су нестали. О томе су бискупи и епископи дали посебну Изјаву. На сусрету је владала братска атмосфера, испуњена срдачношћу и међусобним повјерењем. View full Странице
  2. Из Српске православне Цркве у сусрету су учествовали митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије; епископ горњокарловачки г. Герасим; епископ пакрачко-славонски г. Јован; епископ далматински г. Никодим и епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Уз домаћина, пожешког бискупа г. Антуна Шкворчевића, из Хрватске бискупске конференције у сусрету су узели учешћа задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције г. Желимир Пуљић; сплитско-макарски надбискуп и метрополит, предсједник Бискупске комисије Хрватске бискупске конференције за дијалог са Српском православном црквом г. Марин Баришић; ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит г. Ђуро Хранић и хварски бискуп и генерални секретар Хрватске бискупске конференције г. Петар Палић. На почетку сусрета је домаћин, бискуп Антун, изразио добродошлицу, истакавши увјерење да је овај скуп епископа и бискупа сусрет, јер се на њему остварује оно расположење које св. апостол Павле препоручује Kолошанима. Апостол их увјерава да код оних који вјерују у Христа више „нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“. Затим наставља: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални.“ (Kолошанима 3:11-15). Потом су пригодну ријеч упутили митрополит Порфирије и надбискуп Желимир Пуљић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промовисања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнуто је да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко сопствених, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљава једне од других. Бискупи и епископи су се заузели за јеванђелска полазишта у међусобним односима и дјеловању, за заједничке наступе у нашој јавности, како би охрабрили вјернике да промовишу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости. У разговору је дотакнуто више актуелних питања из јавног живота, с посебним освртом на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно послије њега, као и о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995. године, како Хрвата тако и Срба, посебно оних чији су најближи убијени или су нестали. О томе су бискупи и епископи дали посебну Изјаву. На сусрету је владала братска атмосфера, испуњена срдачношћу и међусобним повјерењем.
  3. Бошњачки институт Адил Зулфикарпашић наводни је аутор Меморандума БОИНГ, својеврсног бошњачко-муслиманског "Начертанија" који се ових дана поновно, након што је 1999. године састављен, појавио на интернету Бошњачки институт Адил Зулфикарпашић наводни је аутор Меморандума БОИНГ, својеврсног бошњачко-муслиманског "Начертанија" који се ових дана поновно, након што је 1999. године састављен, појавио на интернету. Меморандум БОИНГ наводно је настао у јуну 1999. године, а идејни творац је, према оном како стоји у документу, Бошњачки институт Адил Зулфикарпашић. Дневник.ба, који је објавио спорни документ, се ограђује од садржаја документа и наглашава како нису сигурни у аутентичност самог Меморандума БОИНГ, међутим, објављују га пошто невероватно кореспондира са стварним политичким и друштвеним приликама у БиХ данас. Такође, наглашавају уколико је Меморандум БОИНГ пост фестум написан онда је реч о врхунској анализи, а уколико је, пак, план, онда се заиста успешно и врхунски проводи и овом приликом одају признање аутору. Меморандум БОИНГ, заправо, је платформа за развој бошњачке унитаристичке и централистичке идеје којом се бх. Хрвати претварају у националну мањину. Неке од кључних теза Меморандума БОИНГ су оне о умањивању одговорности Бошњака за злочине над Хрватима у БиХ, осигуравање Бошњацима дуготрајног и апсолутног статуса жртве кроз монтиране судске поступке, заговарање модела грађанске државе будући да су Бошњаци већински народ. Такође, наведено је и како би бошњачки политичари пред међународном заједницом требали глумити да су за измене Изборног закона БиХ, а аргументе Хрвата и Срба у БиХ проглашавати фашистичким и сепаратистичким. У наставку прочитајте Меморандум БОИНГ у целости: 1. Умањити одговорност Бошњака за почињене злочине и разарања, и оптужницама, потјерницама и монтираним судским процесима против држављана БиХ хрватске и српске националности осигурати Бошњацима дуготрајан статус апсолутне жртве. 2. Не дозволити да се баца љага на припаднике Армије БиХ, посебно на генерале. 3. Бошњачки народ изоловати од информација хрватских и српских медија, усадити му осјећај праведника и највеће жртве. Јачати жељу за осветом. Обучити га да прекида протубосански дијалог, да све аргументе Срба и Хрвата у БиХ који нису на фону унитарне БиХ називају фашистичким и сепаратистичким. 4. Избјегавати националну реторику. Као већински народ заговарати грађанску државу. Везати национални покрет уз нову бошњачку националну странку, која ће имати грађански, а не национални предзнак, како би се за овај пројект придобили и представници међународне заједнице, посебно Американци. 5. Из позиције жртве вршити снажне притиске на представнике међународне заједнице у БиХ. Од ОХР-а међународним лобирањем и помоћу бошњачких пријатеља изнудити измјене изборног закона које ће онемогућити антибосанским снагама да уцјењују у федералном парламенту (овај је дио већ остварен Петрићевим амандманима) 6. Измјенама изборног закона представничку демократију у Федерацији претворити у припадничку. Именовати своје људе на сва мјеста која припадају Хрватима, тамо гдје то омогућују недостаци изборног закона. 7. Осигурати да високи представници у БиХ буду политички "мекани" и лако поткупљиви. Поткупити све будуће високе представнике у БиХ капиталом из пријатељских земаља истока. Преко ОХР-а изнудити извођење владавине Бошњака путем 'грађанске владе' у Федерацији. Уколико се Хрвати буду позивали на законе притиском на ОХР путем наклоњених чланица ПИК-а, суспендовати изборна тијела. У Уставном суду Федерације поставити своје људе који ће се прогласити ненадлежним. 8. Пронаћи подобне Хрвате и Србе у Федерацији који ће насјести на причу о грађанској БиХ. Ако се такви не могу пронаћи као беневолентни и лојални овој идеји купити их позицијама, славом и моћи. Ако не буде ни таквих, пронаћи корумпиране и уцијенити их. 9. Међу Хрватима у БиХ, као слабом и неорганизованом политичком корпусу пронаћи људе из медија који су вољни радити за овај пројект. 10. Основати новину на хрватском језику која мора бити инсталирана у Херцеговини, како би се одагнале сумње да је контролише Сарајево. Поред новине, настојати у свим осталим медијима обезбиједити минимално један пробосански оријентисан који би дјеловао с хрватских подручја, чиме би учинак био већи. 11. Основати странку с хрватским предзнаком која мора имати радикалну хрватску реторику, како би се одагнале сумње да је странка пробошњачка. Погодност код хрватских радикала јесте политичка србофобија. Кооптирати у тијела нове грађанске Владе Федерације оне Хрвате којима је србофобија једини политички кредо. За шефа те пробосанске хрватске странке поставити човјека ограничене урачуњивости, који је послушан и не врлуда, како би га се могло држати под контролом, а чији је пробосански политички кредо оформљен и провјерен раније. Резултате те странке у медијима максимализирати. Након њеног уласка у Владу у Босни јој осигурати подружнице, како не би доживјела фијаско, те фингирати изборне резултате исте странке убудуће бошњачким гласовима, како би странка преживјела. 12. Преузети јавне медије у држави. Преко њих криминализовати и држати у шаци све оне који се буду одупирали овом пробосанском пројекту. На чело јавног емитера поставити такође интелектуално ограниченог човјека задојеног екстремно лијевим начелима. Како би се код странаца створио привид грађанских медија повремено нападати бенигне исламске групе попут вехабија и сл. Давати им велико значење и представљати их као сталну опасност, а грађанску бошњачку идеју представљати као једину која се у стању супротставити радикализацији и исламизацији бх друштва. За то вријеме на терену радити на радикалној исламизацији Бошњака, путем убачених НВО група с истока, којима је потребно осигурати финансирање. 13. Политички еутаназирати Хрватску. Понављањем приче о договору Бобан-Караџић и Туђман-Милошевић новим лидерима у Хрватској дати до знања да је БиХ склизак терен на који не требају улазити. Сваки покушај РХ лидера који би био на трагу јачања положаја Хрвата у БиХ прозвати преко јавних медија и денунцирати пропагандом о обновљеном Караџић-Бобан путу. 14. Потицати останак ХДЗ-а на власти у Хрватској. Због гријеха прошлости РХ Влада на челу са слабим и покајничким ХДЗ-ом није никаква пријетња бошњачкој идеји. Преко Бошњака у РХ Сабору јачати идентитет Бошњака у РХ и останак ХДЗ Владе. ХДЗ је сам по себи, због међународно прихваћене приче о подјели Босне, већ еутаназиран. Спречавати долазак лијеве Владе с државничким начелима на власт у РХ. У случају доласка такве Владе на власт, јачати непријатељство и ненаклоњеност Хрватима у БиХ према идеји љевице, пропагандом о повратку комуниста. Раширити свијест међу бошњачким лидерима да љевица у Хрватској може бити опаснија за пројект унитаризације БиХ од РХ деснице и додатно их обучити за комуникацију с њима. 15. Након изнуђених изборних амандмана у Федерацији увести грађанску демократију по вољи већине. Све противбосанске снаге држати у опозицији. Држање Хрвата у опозицији правдати вишим патриотизмом. Именовање Федералне Владе мимо Устава правдати потребом да се спријечи хаос. Повике о конститутивности Хрвата, који ће се јавити након тога, гушити пропагандом како нису само ХДЗ Хрвати добри Хрвати. Избјегавати теме попут конститутивности, Устава, колективних права. Јачати теме попут програмске и идеолошке коалиције и сл. 16. Наше Хрвате гурати у медије, нарочито на ХРТ, инсталисати под сваку цијену на ХРТ провјерен пробосански кадар који ће осигурати термине пробосанским снагама на ХРТ (овај је дио већ одрађен преко Марије Топић Црноје оп.а). 17. Чињеницу да је већина Хрвата и даље везана уз националне странке разбити илузијом о томе како их више од пола гласа за водећу грађанску странку. 18. Након укидања права на представничку демократију Хрватима у ФБиХ, слабити и сотонизирати њихово природно приближавање Србима до чега ће засигурно доћи услијед унитаризације у Федерацији. Приближавање Хрвата и Срба у БиХ најопаснија је посљедица нашег цијелог пројекта претварања Федерације у грађанску државу, која може изазвати словенско-хрватски ефект већ виђен у Југославији те довести до формирања политичке осовине у БиХ, која би могла промијенити судбину БиХ. 19. Све Хрвате који буду заговарали сарадњу са Србима у БиХ јавно прозивати као српске плаћенике. На јавним медијима перпетуирати документарне филмове о српским злочинима над Хрватима. 20. Користити јаки антисрпски сентимент у РХ како би се дискредитовали хрватски лидери у БиХ који комуницирају са Србима. Сваки састанак хрватских и српских лидера у БиХ назвати коалицијом и политичким пактирањем, радити паралелу са Бобан-Караџић састанцима. 21. Јачати пријатељство с Хрватима у Хрватској на свима нивоима. Договорити с грађански оријентисаним Вуковарцима пријатељство Сарајева и Вуковара. Искористити антихерцеговачко расположење у Хрватској као аргумент за негирање противхрватског расположења код Бошњака аргументима да Хрвати у РХ и они у БиХ те да су они у РХ добри, а наши у БиХ лоши. 22. Осмислити САНУ ИИ и путем јавних медија у БиХ и својих људи у РХ ширити пропаганду о „САНУ-у ИИ“ и тиме плашити Хрвате у РХ и у Федерацији новим великосрпским пројектом како би се оспорио политички дијалог Хрвата са Србима. 23. Све грађански оријентисане Србе и Хрвате који у почетку насједну на идеју овог пројекта, а у међувремену устану против њега медијски изоловати и политички еутаназирати. (Ово се већ догодило Влаисављевићу и Ловреновићу). Бошњаке који устану против овог пројекта јавно изопштити и дискредитовати на све могуће начине. 24. Сваки захтјев за Трећим ентитетом гушити причом о "хрватској Посавини" као бошњачкој дуди варалици за Хрвате. Посавину јавно признати као једини комад БиХ који припада Хрватима како би се захтјеви за Трећим ентитетом што интензивније гасили. 25. Суфинансирати дјеловање Исламске заједнице у Санџаку. 26. Суфинансирати дјеловање Исламске заједнице у Херцеговини. 27. У Међународним круговима пропагирати стање апартхеида у Санџаку и Херцеговини. Негирати причу о етнички очишћеном Сарајеву те о пола милиона Хрвата и Срба који недостају на већинским бошњачком подручју у БиХ. Приче о апартхеиду на бошњачком подручју називати фашистичким и монструозним оптужбама. 28. Посебну пажњу посветити Мостару. Покушати преко сарадње с Турском у Источни Мостар настанити хиљаде нових студената који требају бити будући бошњачки лидери Мостара и Херцеговине. 29. Посебну пажњу посветити експлоатисању снажне симболике свештеника код Хрвата. Будући да они имају огроман утицај на католике у БиХ пронаћи неколико свештеника који ће радити за нашу ствар и дати им медијске и сваке друге привилегије. Пронаћи најташтије међу њима, који ће за мало медијске пажње потпуно пригрлити бошњачки национални програм. 30. Развијати свијест о геноциду у Сребреници. Јеврејским моделом експлоатације геноцида слабити положај Бањалуке. Негирати у међународним контактима турски геноцид над Јерменима, како би се осигурала дугорочна подршка Турске. 31. Искористити припадност исламу код Америке; увјерити их да помагањем муслимана на Балкану имају дугорочно јак противаргумент код исламских земаља за све оптужбе како је Америка антиисламска. 32. Јачати сарадњу с Турском и користити њене ресурсе моћи у свијету. Приватно на састанцима с Турцима изражавати им вјерност и припадност једној нацији. Јавно се у БиХ ограђивати од туркофилије, како би се задржала патриотска пробосанска позиција. 33. Све особе из средњовјековне босанске историје, били они православци или католици, прогласити древним Бошњацима, како би се осигурао вишевјековни национални континуитет и уједно обезбиједио имиџ темељног народа. Уједно Хрвате и Србе у БиХ прогласити досељеницима. Овом плану потребно је приступити одмах и без одгађања. Бошњачки институт у Сарајеву – Фондација Адил бег Зулфикарпашић, Сарајево, 17. јуна 1999. http://www.novosti.rs/вести/насловна/република_српска.652.html:771002-ДНЕВНИК-БА-ОБЈАВИО-НАВОДНИ-БОШЊАЧКИ-МЕМОРАНДУМ-Српске-аргументе-проглашавати-фашистичким-Хрвате-плашити-великосрпским-пројектом
  4. ризница богословља

    Дан и крсна слава Републике Српске

    Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2019. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци. Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије и Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије, као и протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, синђели Платон и Теофило, протођакон Радојица Жагран и ђакон Зоран Ђурић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светој архијерејској Литургији присуствовали су председавајући Преседништва БиХ г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, преседник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић. У славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, Његова Светост Патријарх је преломио славски колач са највишим званичницима Републике Српске. Извор: Српска Православна Црква
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. јануара 2019. године, на Бадње вече, вечерње са освећењем бадњака у храму Светог Саве на Врачару.Поред многобројног верног народа престонице, молитвеном чину прсуствовали су министар спољних послова г. Ивица Дачић и министар одбране Александар Вулин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  6. Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије. Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву. Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен. Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности. У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском. Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије. Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка). После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни. На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима. јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка Извор: Српска Православна Црква
  7. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14). Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5). Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем. Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“. Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету. „Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања. Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека. Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену. Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4). У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6). Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога. Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали. Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави. Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ. Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2). Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква
  8. Светом архијерејском Литургијом коју су 27. децембра 2018. године, о празнику Светих мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других с њима, с верним народом, свештенством и монаштвом у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу служили Преосвештена господа Епископи бихаћко-петровачки Сергије, пакрачко-славонски Јован и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије отпочела је још једна редовна седница Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Преосвештеним Владикама у евхаристијском слављу саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Антонић и Ђорђе Теодоровић, протојереј Драган Гаћеша, јереј Огњен Тенџерић и ђакони Влада Вукановић и Милан Томашевић. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, речима благодарности за учешће у молитвеном јединству и на посети овој нашој, изнад свега значајној светињи - нашем Новом Косову - архипастирском беседом браћу архијереје, свештени клир и вернике поздравио је Преосвештени Владика славонски г. Јован. Том приликом Владика је верном народу сестринских епископија Бихаћко-петровачке и Захумско-херцеговачке и њиховим архијерејима Сергију и Димитрију на молитвено помињање подарио део моштију Светих новомученика из Слобоштине. Доносећи благослове и молитве Светих новомученика ливањски, гламочкиг, дрварских, шушњарских и многих других, с благодарношћу за свети дан и свето место, пастирском беседом о Светим новомученицима Епископије бихаћко-петровачке окупљене је поздравио владика Сергије. После кратког освежења, оци архипастири и чланови Одбора за Јасеновац отпочели су и радни део седнице, а затим су у поподневним часовима у пратњи владике Јована посетили и светиње Пакраца, престоног града Епископије славонске. Извор: Српска Православна Црква
  9. Поштовани православни родитељи, Годинама смо писали о опасности родне идеологије која се намеће нашем друштву и најважније – нашој деци. Владике руске, грчке и бугарске Цркве су већ подигле свој глас против џендер идеологије, о чему смо писали ОВДЕ. Пред вама је први теолошки текст (колико смо ми информисани) који разматра ову тему унутар Српске Цркве а потиче из Митрополије загребачко-љубљанске. Браво! Драго нам је да видимо да има православних теолога при нашој Цркви који су добро упућени у џендер идеологију и спремни су да се ухвате у коштац са њом. Надамо се да је ово само почетак и да ће се наши епископи лично и јасно огласити и поучити верни народ о родној идеологији која се крије иза „родне“ равноправности и Истамбулске конвенције. Редакција сајта Православни родитељ Напомена: Текст пред вама писао је православни теолог, а написан је на хрватском језику јер је намењен хрватском говорном подручју. Христос нам је дао као последњу своју Заповест да идемо и учимо све народе, јер вера у Распетог и Васкрслог Христа није вера само Руса, Срба и Грка већ свих људи без обзира на национално порекло који препознају да је Православна Црква лађа спасења. Неколико мисли о Истанбулској конвенцији и родној идеологији Већ неко вријеме у хрватској јавности траје расправа око ратификације Конвенције Вијећа Еуропе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у обитељи, скраћено назване Истанбулском конвенцијом, због тога што је усвојена у Истанбулу 11.05.2011. Католичка јавност оптужује ову Конвенцију за покушај увођења некршћанске родне идеологије у друштво. Православна Црква у нашим крајевима није заузела, барем засад, службени став о дотичној Конвенцији. Покушат ћемо у овом чланку дати кратку анализу дотичне Конвенције и родне идеологије, из перспективе православног теолога. Кроз ову анализу обрадит ћемо укупно четири ствари. Прво, обрадит ћемо неке опћените техничке нејасноће око саме Конвенције. Друго, укратко ћемо изложити наук Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима. Треће, укратко ћемо прокоментирати спорне изјаве из саме Конвенције. Четврто, покушат ћемо одговорити на питање, може ли се, и како се може православни вјерник у хрватском друштву ангажирати око овог питања. Нејасноће око саме Конвенције Прво што изазива недоумицу је уопће потреба да се изради једна оваква Конвенција посвећена искључиво насиљу над женама. Наиме, живимо у вријеме када се јако инзистира на једнакоправности сполова и опћенито једнакости свих људи. Насиље је нешто што једнако тешко погађа и мушкарца и жену, и одраслог човјека и дијете. Мушкарац такођер може бити жртва насиља, па макар само психичког. Свако живо биће може бити жртва насиља, и сваког једнако боли насиље. За Православну Цркву по том питању нема двоструких критерија, а не би их требало бити ни за било којег човјека здравог разума. Ударац или увреда боли једнако мушкарца или жену, те, уколико се жели разним конвенцијама заштитити људе, онда их се треба заштити све. Чему израда посебне Конвенције с врло конкретним и одлучним одлукама и смјерницама само за једну категорију људи? Друго, живимо у друштву које је врло развијено и напредно у односу на многа друштва на нашем планету. Људска права штити Устав РХ, штите закони, постоји правосуђе, постоји полиција, постоје сигурне куће, постоје и телефонске линије које тражи Конвенција, постоје већ сада невладине удруге које се баве људским правима. Дакле, огромну већину тога што Конвенција тражи за сузбијање стварног насиља цивилизацијски имамо и примјењујемо. Чему сада посебна Конвенција с међународним надзором провођења (дотични надзорници имају фактички дипломатски и државнички имунитет и привилегије)? Наравно да се и у нашем правосуђу, полицијском поступању и образовању може пуно тога побољшати, и да често не можемо бити задовољни оваквим стањем, но доносити овакву Конвенцију с међународним надзорницима у Хрватској, као да се ради о земљи у којој постоји легална трговина робљем и сакаћење женских гениталија, чини нам се у најмању руку претјераним, да не кажем понижавајућим. Постоје земље у којима је потребна таква Конвенција с међународним надзором, но чини нам се да Хрватска није међу њима. Подсјећам, живимо у земљи у којој расте број војникиња и полицајки, у којој је предсједник државе жена, потпредсједница Владе и фактички шефица државне економије жена, итд. Треће, пуно тога у Конвенцији је прилично магловито дефинирано. Чини нам се да се бркају појмови „насиље“ и „дискриминација“, као и то, да су многи појмови подложни различитом и широком тумачењу. Уз такву непрецизност нитко не може бити сигуран какве посљедице будућност доноси. Ево конкретног примјера. Православна Црква нпр. забрањује ређење жена. Конвенција прописује да: “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена.“ Надаље: „Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца…Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере за спречавање свих облика насиља обухваћених подручјем примјене ове Конвенције од стране било које физичке или правне особе.“ Дакле, може ли се догодити у будућности случај да нека жена затражи ређење у Православној Цркви? Може. Хоће ли јој Црква одобрити то? Неће. На темељу ове Конвенције, дотична жена може изјавити да осјећа психичку штету и патњу, да ова одредба Православне Цркве представља обичај и традицију који се темељи на идеји мање вриједности жене или њеној стереотипној улози и да се коси с Конвенцијом. Посљедица може бити захтјев државе или друштва Цркви да одустане од своје праксе. Видимо дакле на конкретном примјеру камо води крајње широко тумачење појма „насиље“. Учење Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима Наук православне Цркве о овој теми се базира на Библији и Предаји Цркве, а у тој Предаји посебно истичемо наук Светих Отаца Цркве, као и канонско право исте. Библија каже: „И рече Бог: »Начинимо човјека на своју слику, себи слична, да буде господар рибама морским, птицама небеским и стоци – свој земљи – и свим гмизавцима што пузе по земљи!« На своју слику створи Бог човјека, на слику Божју он га створи, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: »Плодите се, и множите, и напуните земљу, и себи је подложите! Владајте рибама у мору и птицама у зраку и свим живим створовима што пузе по земљи!« И дода Бог: »Ево, дајем вам све биље што се сјемени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје сјеме: нека вам буду за храну!“ (Пост 1, 26-29). Дакле, Библија и православље дају жени част и достојанство које јој не даје ниједна феминистичка идеологија. То је потпуна равноправност мушкарца и жене, који чине једно јединствено биће звано човјек. То је надаље, сличност Богу; и жена је, као и мушкарац, створена на слику Божју. Зато, сваки чин насиља према жени, за Православну Цркву јест чин богохуљења и светогрђа против слике и прилике Божје. Православној Цркви нису потребне никакве идеологије ни конвенције, јер она сама ево већ тисућљећима постојано учи апсолутну једнакост мушкарца и жене, њихову узајамну љубав и испуњеност. Даље нас Библија учи: „Но човјеку се не нађе помоћ као што је он. Тада Јахве, Бог, пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку направи Јахве, Бог, жену па је доведе човјеку. Нато човјек рече: »Гле, ево кости од мојих костију, меса од меса мојега! Женом нека се зове, од човјека кад је узета!« Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену и бит ће њих двоје једно тијело“ (Пост 2, 20-24). Другим ријечима, мушкарац и жена су не само морално, него и физичко јединство. Као што у људском организму различити органи творе складну цјелину звану тијело, тако и муж и жена, као два складна органа, чине једно биће звано човјек. Да је овакво стање остало, односи између мушкараца и жена би били савршени. Не би било гријеха ни грешних страсти, ни данашњег пожудног сполног чина, ни трудничких и порођајних мука, ни старења, ни смрти. Међутим, човјек је сагријешио. Рекао је Богу „не“, а ђавлу „да“. Прва је то учинила жена, а онда је на то навела свог мужа. Ово је врло важно исправно разумјети, јер се из тога често извлаче криве предоџбе о „кривњи жене-слушкиње“. Наиме, за ријеч „помоћ“, којом се описује Евин однос према Адаму, употребљава се хебрејска ријеч која се користи врло често за опис Божје помоћи и потпоре изабраном народу. Другим ријечима, жена је била Адаму постављена да се одговорно брине за њега, а не да му буде слушкиња. Бог јој је повјерио ту одговорност. Дакле, ријеч је о божанској одговорности, а не о томе да је она била намијењена мушкарцу као робиња. Упадајући у гријех и увлачећи мужа у то, она је изневјерила Божје послање. Посљедице су биле катастрофалне: „А жени рече: »Трудноћи твојој муке ћу умножит’, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.« А човјеку рече: »Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио јести рекавши: С њега да ниси јео! – ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађат ће ти трњем и коровом, а хранит ћеш се пољским раслињем. У зноју лица свога крух свој ћеш јести докле се у земљу не вратиш: та из земље узет си био – прах си, у прах ћеш се и вратити«“ (Пост 3, 16-19). Дакле, падом у гријех, људска нарав се измијенила, и човјек је постао смртан и пропадљив, грешан и зао. Због Адама је сав свијет проклет, и он сам је осуђен на мучан живот. Нарушени су и односи између сполова. Због тога што је изневјерила Божје послање и предала се ђавлу, жена је на себе навукла проклетство порођајних боли, пожуде и подчињености мужу. Изворна помоћ мужу, брига и одговорност за њега, изродила се, због отпада од Бога, у подчињеност мужу. Нестало је узајамне равноправности и надопуњавања. Сва потлаченост жена коју видимо, резултат је овог гријеха Адама и Еве, а не учења Цркве. Крист преко Цркве својим доласком почиње исправљати ово зло. Зато, према православном науку, у кршћанском браку не смије бити пожуде ни господарења, већ се муж и жена требају трудити насљедовати оно стање брака, какво је било прије гријеха Адама и Еве. Још и више; њихови односи су слика односа Криста и Цркве. Нови Завјет каже: „Мужеви, љубите своје жене као што је Крист љубио Цркву те себе предао за њу да је посвети, очистивши је у купељи воде уз ријеч те себи предведе Цркву славну, без љаге и набора или чега таква, него да буде света и без мане. Тако треба да и мужеви љубе своје жене као своја тијела. Тко љуби своју жену, себе љуби. Та нитко никада не мрзи свога тијела, него га храни и његује као и Крист Цркву. Доиста, ми смо удови његова Тијела! Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену; двоје њих бит ће једно тијело. Отајство је то велико! Ја смјерам на Криста и на Цркву (Еф 5,25-32).“ Који то феминизам или било која друга људска идеологија нуди жени овакву част? Кршћанима, поред ових смјерница и заповиједи, нису потребне никакве конвенције да би штитили жене од злостављања. Но истовремено Црква зна и уочава да мушкарац и жена нису једно те исто, односно, да је Бог створио човјека у два спола. За православље, ови сполови су биолошка одређења која увјетују егзистенцију и улогу човјека. За православље, ако си рођен као мушкарац, мушкарац си. Ако си рођен као жена, жена си. Све друго је кршење јасне Божје воље и Промисла који Бог има о одређеном човјеку. Дакле, по православном учењу, мушко и женско су једно људско биће, и нема разлике у вриједности између њих, али има разлике у њиховим улогама. Те улоге су одређене њиховим биолошким сполом. То значи да, за православне, нема разлике између спола и рода, односно, спол и род су за православне синоними. За Православну Цркву је посве неприхватљива родна теорија у смислу да је род друштвена датост неовисна о биолошком сполу и да се може мијењати како се коме прохтије. Мушко је мушко, женско је женско, свако са својим улогама, и узајамно се надопуњујући, чине биће звано човјек. Нови Завјет изравно учи о разликама ова два људска спола и о њиховим међусобним односима: „Али хтио бих да знате: свакому је мужу глава Крист, глава жени муж, а глава Кристу Бог. Сваки муж који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. Свака пак жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти главу своју. Та то је исто као да је обријана. Јер ако се жена не покрива, нека се шиша; ако ли је пак ружно жени шишати се или бријати, нека се покрије. А муж не мора покривати главе, та слика је и слава Божја; а жена је слава мужева. Јер није муж од жене, него жена од мужа. И није створен муж ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има »власт« на глави поради анђела. Ипак, у Господину – ни жена без мужа, ни муж без жене! Јер као што је жена од мужа, тако је и муж по жени; а све је од Бога. Сами судите доликује ли да се жена гологлава Богу моли? Не учи ли нас и сама нарав да је мужу срамота ако гоји косу? А жени је дика ако је гоји јер коса јој је дана мјесто пријевјеса“ (1 Кор 11, 3-15). Даље: „Подложни будите једни другима у страху Кристову! Жене својим мужевима као Господину! Јер муж је глава жене као и Крист Глава Цркве – Он, Спаситељ Тијела. Па као што се Црква подлаже Кристу, тако и жене мужевима у свему“ (Еф 5, 21-25). Даље: „Тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима: ако су неки од њих можда непослушни Ријечи, да и без ријечи буду придобивени живљењем вас жена, пошто промотре ваше богољубно и чисто живљење. Ваш накит нека не буде извањски – плетење косе, кићење златом или облачење хаљина. Него: човјек скровита срца, непролазне љепоте, блага и смирена духа. То је пред Богом драгоцјено. Тако су се доиста и некоћ свете жене, зауфане у Бога, ресиле: покоравале су се мужевима. Сара се тако покори Абрахаму те га назва господаром. Њезина сте дјеца ако чините добро не бојећи се никаква застрашивања. Тако и ви, мужеви, обазриво живите са својим женама, као са слабијим сполом, те им исказујте част као субаштиницима милости Живота да не спријечите својих молитава“ (1 Пт 3, 1-7). Напосљетку: „Хоћу дакле да мушкарци моле на свакоме мјесту, подижући чисте руке без срџбе и распре; исто тако жене – у доличну држању: нека се ресе стидљивошћу и разбором, не плетеницама и златом или бисерјем или скупоцјеним одијелом, него – добрим дјелима, како доликује женама које исповиједају богољубност. Жена нека у миру прима поуку са свом подложношћу. Поучавати пак жени не допуштам, ни владати над мужем, него – нека буде на миру. Јер први је обликован Адам, онда Ева; и Адам није заведен, а жена је заведена, учинила прекршај. А спасит ће се рађањем дјеце ако устраје у вјери, љубави и посвећивању, с разбором“ (1 Тим 2, 8-15). Ове реченице су саме по себи кристално јасне, и за православне имају догматску и свевременску вриједност. Жена је једнако вриједна као и мушкарац, и мушкарац ју је дужан љубити и вољети као што је Крист љубио Цркву. Али, у заједничком бићу званом човјек, њена улога је друкчија од мушкарчеве. Њој не припада водствена улога. Њој је глава мушкарац. Јасно се каже да жена треба бити послушна мужу. Као што у свему на свијету постоји здрава хијерархија, како би могло функционирати, тако хијерархија постоји и у односу мушко-женско. Она не значи мању вриједност жене, јер би такво нешто представљало хулу на Бога који је створио жену. Ова хијерархија значи да је муж глава жени, да је дужан бринути за њу, и да има одговорност за њу. Ово се све одразило на Предају Православне Цркве. Православна Црква не реди жене у свећеништво. Не дозвољава им јавни говор у цркви. Забрањује им улазак у светиште цркве, успињање на амбон, додиривање светог прибора. Жене у цркви стоје одвојено од мушкараца, покривене главе. Жена се не може причестити у вријеме менструације и кроз четрдесет дана постпорођајног чишћења. Ово није зато што је жена мање вриједна, јер као што смо видјели, има исто достојанство као мушкарац; него зато што је њезина улога, базирана на сполу, друкчија. Божја воља са женским бићем је друкчија. Жена има напросто друго послање, супруге и мајке, које је једнако важно као и сва остала послања. Православље се по први пута сусрело с родном идеологијом још у ИВ. ст., када су херетици еустацијани на темељу свог учења против брака, покушали укинути разлику између мушкараца и жена, те су наговарали жене да се шишају и носе мушку одјећу. Црква је одговорила канонима 13 и 17 Сабора у Гангри којима се то забрањује, и ти канони важе у православљу и данас – дио су Номоканона, основног црквеноправног зборника Православне Цркве. Ако изузмемо Криста, који је Богочовјек, прво људско биће иза Њега је Богородица Марија – жена. Уз њу, безбројни корови мученица и светица, монахиња, мајки и дјевица, свједоче како је описани православни идеал могуће живјети. Нарушавање тог идеала, сваки покушај родне идеологије, мијењања мушке и женске улоге, и све остало што излази из граница здравог, кршћанског, обитељског патријархата, за православље је гријех и побуна против Бога. Спорна мјеста у Конвенцији Погледајмо сада избор извадака из Конвенције који су апсолутно неприхватљиви за било којег православног кршћанина. “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена, укључујући пријетње таквим дјелима, присилу или намјерно одузимање слободе, било да се појављују у јавном или приватном животу Ову дефиницију смо већ прокоментирали у уводу и видјели смо како је у интеракцији с неким другим изјавама и дефиницијама могућа њена злоупотреба у виду кршења вјерских права грађана и Цркава. Но, примјера има безброј. Ако у цркви кажемо да мушкарац први иде на причест, чинимо ли кажњиво дјело? “род” означава друштвено обликоване улоге, понашања, активности и особине које одређено друштво сматра прикладнима за жене и мушкарце; “родно утемељено насиље над женама” означава насиље усмјерено на жену због тога што је жена или које неразмјерно погађа жене; Видјели смо да је за православље ова дефиниција рода неприхватљива. Род је спол, спол се добива од Бога рођењем и одређује наш живот. Зато наша животна улога мушкарца или жене није производ друштвеног развоја. Ово је хереза и гријех, нарушавање Божјег закона,а коси се и са здравим разумом. Наше сполно/родно одређење и улоге које проистјечу из њега нису извор насиља, како нам Конвенција жели сугерирати. – уврштењем у своје националне уставе или друго одговарајуће законодавство начела равноправности жена и мушкараца те осигуравање практичног остварења тог начела; – забраном дискриминације жена, укључујући и уз примјену санкција, кад је то примјерено Ако одређени наук неке вјерске заједнице, примјерице Православне Цркве, није у складу с Конвенцијом, а садржај Конвенције се преточи у Устав, законе и државне санкције, хоће ли се та вјерска заједница наћи изван закона? Посебне мјере које су потребне за спречавање и заштиту жена од родно утемељеног насиља неће се сматрати дискриминацијом у смислу ове Конвенције Што ово значи? Уколико држава дефинира да је горе изложено православно учење и пракса протузаконита на темељу Конвенције, и уколико држава крене у санкционирање, то се неће сматрати вјерским прогоном или дискриминацијом, чиме се вјерницима и Цркви одузима свако легитимно право на обрану својих ставова и начина живота. Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере како би дјеловале уз дужну пажњу у спречавању, истраживању, кажњавању и осигуравању накнаде штете за сва дјела насиља обухваћена подручјем примјене ове Конвенције која су починили недржавни субјекти. Црква је недржавни субјект, зар не? Ако ћемо горе изложену православну праксу дефинирати као насиље, по овој Конвенцији, доспијевамо под државни прогон. Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца. Ова изјава је изравно обвезивање државе да крене у искорјењивање свега што се темељи на „стереотипним улогама жена и мушкараца“. Видимо да се дио православне црквене праксе темељи управо на различито дефинираним улогама жена и мушкараца. Хоће ли се онда искорјењивати Библија, књиге светих Отаца? Хоће ли Црква морати у некој даљој будућности морати мијењати своје канонско право? Странке ће осигурати да се култура, обичаји, вјера, традиција или такозвана “част” неће сматрати оправдањем за било које дјело насиља обухваћено подручјем примјене ове Конвенције. Опет се враћамо на први примјер. Ако жена затражи ређење или улазак у олтар и каже да јој забрана тога наноси психички трауму, она је по овој Конвенцији жртва насиља. Овдје се изричито каже да „вјера“ не може бити оправдање за то. Значи ли то да ћемо морати мијењати вјерски наук? Странке ће подузети, када је то примјерено, потребне кораке како би наставне материјале о питањима као што су равноправност жена и мушкараца, нестереотипне родне улоге, узајамно поштовање, ненасилно рјешавање сукоба у особним односима, родно утемељено насиље над женама и право на особни интегритет, прилагођено развојним способностима ученика, укључиле у редовни наставни план и програм и на свим разинама образовања. Све ово улази у школе. Дакле, ваша ће православна дјеца морати у школама учити против свог православног наука, који уопће не потиче никакво насиље, него су га појединци једнострано и лажно прогласили насиљем. Странке ће осигурати да мјере подузете у складу с овим поглављем: – буду утемељене на разумијевању родно утемељеног насиља над женама Насиље над женама нема никаквог родног утемељења. Проучавајући православни наук, видјели смо да он ни на који начин не потиче насиље. Проблем је то што тај наук очито некоме смета, па га је дотични произвољно и лажно прогласио родним насиљем. Странке ће подузети потребне законодавне или друге мјере како би осигурале да се, при одређивању скрби о дјеци и права на виђање дјеце, узму у обзир појаве насиља обухваћене подручјем примјене ове Конвенције. Странке могу подузети друге мјере у вези с починитељима, као што су: – праћење или надзор осуђених особа; – одузимање родитељских права, ако се најбољи интерес дјетета, што може укључивати сигурност жртве, не може зајамчити на неки други начин. Што ово значи? Хоће ли вам се моћи одузети дјецу или вам забранити виђање дјеце, уколико ћете је одгајати у горе описаном православном науку? Јер, по Конвенцији, ви дјецу учите насиљу. Из свега овог видимо апсолутну неспојивост родне идеологије с православљем, и неприхватљивост ове Конвенције управо због тога што жели ту идеологију наметнути друштву. Може ли се православни вјерник ангажирати око овога? Видјели смо кроз досадашње излагање неприхватљивост родне идеологије и Конвенције за православље. Према томе, православни вјерник по својој вјерничкој савјести и ставу не смије то прихватити. Што се ширег друштвеног ангажмана тиче, пошто не постоји службени став наше Цркве о томе (став других православних Цркава постоји), не постоје ни службене црквене иницијативе које би се бавиле овом темом у пракси. Једнако тако, не постоје у Хрватској ни грађанске иницијативе православног усмјерења у којима би се вјерник могао ангажирати око тога. Може ли се придружити католичким и католички усмјереним иницијативама? То је врло деликатно питање. С једне стране, био би то екуменски потез, јер православље и католичанство дијеле исте ставове по том питању. Међутим, треба имати на уму да је један дио тих организација и иницијатива изразито антиправославно настројен, односно, против је канонске СПЦ у Хрватској, те подупире пројект лажне тзв. ХПЦ. Ово у пракси значи да православни вјерник не може судјеловати у таквим иницијативама и покретима, нити им давати потпору, јер су, из православног кута гледања, протуцрквени, и желе православне лишити светих сакрамената и одвојити их од свеопће Цркве. Извор: Православље у Хрватској http://www.pravoslavniroditelj.org/prva-reakcija-iz-srpske-crkve-na-temu-dzender-ideologije-bravo-za-mitropoliju-zagrebacko-ljubljansku/
  10. ризница богословља

    Архијереји код председнице Републике Српске

    Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић поводом 9. јануара - Дана Републике, уприличила је 28. децембра 2018. године пријем за представнике верских заједница. Пријему у Палати Републике присуствовали су представници Српске Православне Цркве: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ бихаћко-петровачки г.Сергије и Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије, као и председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић и директор Секретаријата за вере г. Драган Давидовић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. Првојануарски број Православља, новина Српске Патријаршије, почиње Божићном посланицом која је посвећена свој духовној деци Српске Православне Цркве и честитком, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! На странама Православља можете прочитати Божићни разговор - интервју са композитором Светиславом Божићем, дописним чланом САНУ, који каже: „Творац нас је саздао за господство у скромности и моћ у послушности.“ У рубрици Догађај, о недавно завршеном Међународном научном скупу „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, одржаном на Православном богословском факултету Универзитета у Београду пишу др Владислав Пузовић и др Владан Таталовић. У рубрици Дела светитељска, о преводилачком подвигу - „Охридски пролог“ на словачком језику. Са главним преводиоцем величанственог дела Светог владике Николаја Велимировића, протојерејем Петром Сороком, разговарао је протођакон Радомир Ракић. У рубрици Поводи, о великој Српкињи Савки Суботић – народној мајци и изложби поводом сто година од њене смрти постављеној у Музеју града Новог Сада пише мр Биљана Цинцар-Костић. У рубрици: Реч две са... можете прочитати разговор са професором Призренске богословије Дејаном Ристићем, који одговара на бројна питања проте Братислава Кршића. У рубрици Божић мог детињства намесница манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку монахиња Теодора (Васић) кроз разговор са Јеленом Јеж доноси сећања на чари породичног окупљања за Бадњи дан и Божић у подавалском крају Београда. Извор: Српска Православна Црква
  12. Информативна служба Српске Православне Цркве честита празник Рођења Богомладенца верницима и свештенству хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару. МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
  13. Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква
  14. Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Епископ Атанасије Јевтић излагао је на тему "Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју" овог, другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ који се на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржава од 10. до 14. децембра 2018. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  16. Отвoрен научни скуп „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019) - Историјско, богословско и културно наслеђе“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019), под пуним покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У међународној научној манифестацији учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача, чиме се објављује неподељена жеља колективне научне свести за актуалним значењима православног хришћанства у српском контексту и шире од тога. Опшириније на интернет страници научног скупа. Извор: Српска Православна Црква
  17. -Поставих овога кир Саву као архиепископа свима српским земљама и поморским… Васељенски патријарх Манојло I (Доментијан, Житије Светог Саве) У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске православне цркве (1219-2019), под пуним покровитељством Светог архијерејског синода Српске православне цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске православне цркве историји, теологији и култури српског народа. У међународној научној манифестацији учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача, чиме се објављује неподељена жеља колективне научне свести за актуалним значењима православног хришћанства у српском контексту и шире од тога. Програм првог дана научног скупа – понедељак, 10. децембар 2018. године: 9:00 – 11:00 – Света архијерејска литургија 11.00 – 12.00 – регистрација учесника и послужење 12:00 – 13:30 – отварање скупа и поздравне речи: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, председник САНУ академик Владимир Костић, ректор Универзитета у Београду проф. др Иванка Поповић и Епископ браничевски др Игнатије Мидић, декан Уводно предавање – Јован Тарнанидис: Ћутање Светога Саве на оптужбе охридског архиепископа Димитрија Хоматијана о злоупотреби архијерејског чина 13:30 – 15:00 – ручак за званице и регистроване учеснике 16:00 – посета Музеју Српске православне цркве и храму Светог Саве 19:00 – вечерња служба Извор: Званична интернет страница научног скупа извор
  18. Драгана Милошевић

    Чије су српске гусле?

    Пише: Рајо ВОЈИНОВИЋ Након што је Унеско одлучио да гусле уврсти на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства као дио културног наслеђа Србије, регионални медији веле да су амбасадори Албаније, Хрватске, Црне Горе и БиХ поднијели тој организацији заједнички захтјев за „постизање консензуса о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури“. Декларацију је, кажу, у име свих земаља представио албански амбасадор при Унеску, Ферит Хоџа. Међутим, гусле, за које Хоџа и остали му братственици траже да се утврди јесу ли византијске или арапске, су српске. А ево и зашто. У једној од својих литургијских проповиједи Митрополит црногорско-приморски Афилохије тумачи стихове Радована Бећировића манастири и свето гудало/то је српску вјеру сачувало и вели: „ Гусле чувају лик и памћење охристовљеног, освештаног српског народа. Манастири памте вјекове јер памте Христа који је освештао Собом вријеме и који је Творац вјекова. Гусле су никле из храмова, из манастира, из светог путира, из жезла црквенога, испуњене тим памћењем памте вјекове. Оне чувају то памћење као што га и манастири чувају“. Дух гусала је дух српског завјета с Богом. Тај завјет је, на Видовдан 1389. године, светом крвљу наших светих предака овјерен „на убаву, на пољу Косову“. Стога је истина коју гусле вјековима казују свим српским покољењима Христова истина. Јер, као што у Новом завјету имамо Христову тајну вечеру, тако у косовском завјету имамо кнежеву косовску вечеру. И као што Јуда на тајној вечери издајнички цјелива Христа, тако и Вук Бранковић на косовској тајној вечери издајнички цјелива честитога кнеза. Уз Лазарево име стоји атрибут честити због тога што је његова једина мјера – узрастање у мјеру раста висине Христове. Све то нам казују наше гусле јаворове, и зато су оне велика светиња. Зато Матија Бећковић каже да су црквено звоно и гусле два најсветија звука српског народа. Српском јуначком епу, који је настао уз звуке гусала, по свједочењу саме културне Европе 19. вијека, након Хомера нема равнога. То је библијски поглед на свијет, тј. Библија на српски начин. У њему имамо и Стари и Нови завјет. Имамо старозавјетну борбу против зла, али имамо и новозавјетно косовско морално начело које врхуни нашим јуначким епом: Земаљско је за малена царство/а небеско увек и довека. Oно нашу косовску Голготу чини свевременом. То је најбоље знао ловћенски тајновидац Његош, који је косовску гробницу доживљавао као гробницу наде у васкрсење. Надање се наше закопало/на Косово у једну гробницу. Сјетимо се његовог Вука Мићуновића који у “историческом собитију при свршетку 17. вијека”, три стотине, дакле, и више година након Косова, вели Хамзи капетану за исто то Косово: Зар на њему заједно не бјесмо/па ја рва и тада и сада/ти издао пријед и послијед… Или, пак, Бећировићевог Трипка Жугића који више од пет вјекова након косовског боја пјева по мојковачком разбојишту: Бојна њива шта је коме крива/те је данас сто топова гађе/не ору је да јој жито рађе/По њој сију зрна од олова/ђе ће нићи хиљаде гробова/а трунути јуначки костури,/из њих расти косовски божури. Станислав Винавер, кад објашњава због чега овдашњи муслимани (који се данас зову Бошњаци) нијесу успјели да створе велику десетерачку епску поезију, за гусле каже да су оне „зачикавање, инат, пркос“ у условима пораза; да је тај њихов инат јуначки – „јер је против јачега од себе, најјачега“. И додаје: „Шта је са тријумфом? Рећи ћете, па и Вишњић ликује! Погледајте његову “хвалу Чупићеву“, његовог будног Карађорђа, његовог Богићевића Анту – због којега везир цару не може на диван доћи: “јер не могу кроз Лозницу проћи од господства Богићевић Анте“ итд. Не може кроз Лозницу проћи: у ствари Лозница је “чик“! – Цариграду! Лозница – према Цариграду – баш као гусле јаворове према турској сили и ордији!“ Као Давид прeма Голијату или као ми Срби према НАТО пакту. Да ли је то, и кад је а кад није, добро – друго је питање, али је чињеница да смо такви. Зато Константин Никифоров каже: „Срби су мали народ са менталитетом великог народа“. Од Немање и Светог Саве наовамо, бити Србин значи бити Христов. Зато није лако бити Србин и зато многи одустају. Таквима је благоутробије на првоме мјесту. Отуда толико нових националних идентитета насталих отпадањем од нас. Е, али је баш зато узвишено бити Србин! И ето, то памте, томе нас уче (да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века) и на то нас вјековима опомињу “манастири и свето гудало”. Гусларева пјесма је, уствари, косовска литургија која понавља голготску косовску драму српског опредјељења за царство небеско. Српски гуслар је заправо свештенослужитељ који началствује том светом службом. Свака његова пјесма је по једно зачало које се свечано казује у току косовске литургије, што и њега и оне који га слушају припрема да се у једномислију косовског подвижништва духовно причесте „код бијеле Самодреже цркве“. Кад год српски гуслар запјева уз струне гусала, било о преткосовском или о каквом покосовском догађају, он у ствари пјева о Косову, јер пјева о томе „ко је вјера а ко је невјера“! Без Бога и косовског завјета гусле нијесу гусле. Зато су гусле – српске гусле. Ми данас присуствујемо, о чему свједочи и ова најновија „братска“ антисрпска иницијатива, феномену гоњења гусала на скоро читавом српском етничком простору. Не, наравно, због њиховог звука већ због онога што се уз њих пјева. У Црној Гори то гоњење је посебно, јер је двоструко. Гоне их, наиме, и истовремено покушавају да их преотму нама Србима! Гоне их јер се, веле, с гуслама не може у Европу! Кажу да се, у име „европских вриједности“ мора раскрстити с „гусларском и џефердарском Црном Гором“ која „угрожава црногорски демократски пројекат“ (Миодраг Вуковић). Гоне их из истих разлога из којих гоне СПЦ и српски језик. И као што су измаштали непостојећи црногорски језик и непостојећу црногорску цркву, тако покушавају да измаштају и црногорске гусле. Али, као што није могуће да Црква не признаје светост Светом Сави, тако није могуће ни да гусле не признају Никца од Ровина и његова „оба побратима“ за “синове Обилића”. Наравно, гусле јесу и црногорске, али не и монтенегринске. Као што нијесу ни хрватске, ни албанске, ни бошњачке. Ако међу њима неко и пјева уз гусле, то само свједочи о њему као конвертиту, потомку неког Србина или бившег Србина. А да су гусле и црногорске, али не и монтенегринске и конвертитске, свједочи својим и садржајем и насловом и Његошево „Огледало српско“. Кад се овај „проблем“ у Црној Гори отворио међу нама гусларима, подијели смо се по истом обрасцу по коме се овдје подијелио читав наш народ. Тако су се данас у земљи чуда која се неким чудом још увијек зове Црна Гора догодило и чудо да поједини гуслари уз гусле више не помињу српство и Косово. Они тако покушавају да оно што је узрасло на српској духовној њиви пресаде у новоцрногорску, тј. у монтенегринско-дукљанску духовну прлину. Али, авај њима, никако да докуче куд се ђеде цар Дукљана благо, као што ми Срби вјековима већ знамо знамо за Немањино! Толико је велика њихова идентитеска празнина! И управо та празнина, али и ванцивилизацијско лице њиховог обезбоженог племенског менталитета ускакања у туђе торове овом процесу у савременој Црној Гори дају основу. То је, заправо, оно „само зло“ из Његошевог писма проти Георгију Николајевићу у којем пустињак цетињски каже: „Да је лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна и медена. Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. (…) Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. (…) Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића…“. Ако подловћенским племенима одузмете немањићко-косовски завјет, онда између Цуца, Бајица, Његуша, Бјелица… с једне стране и Сијукса, Апача и Команча с друге – нема никакве разлике. А и ако је има, онда је то сигурно на штету ових првих. Ето, тако су данас, као и све остало, у Црној Гори и гусле „раздијелили“ између тог „самог зла“ и оног „коматића од развалинах нашега царства“. Онај ко у данашњој Црној Гори зна да се не може истовремено служити Богу и мамону, Косовском завјету и царству земаљскоме, тај је остао вјеран ономе Његошевом „коматићу“. Ето због чега је Монтенегринима и осталим регоналним антисрбима прихватљиво братство с Даутом Хоџом у покушају да оспоре истину коју је преко Вука још прије два стољећа спознала сва цивилизована Европа: да су гусле – српске гусле. (Аутор је предсједник Савеза српских гуслара, организације која окупља српске гусларе у Србији, Црној Гори и Републици Српској http://mitropolija.com/2018/12/07/cije-su-srpske-gusle/
  19. -Поставих овога кир Саву као архиепископа свима српским земљама и поморским... Васељенски патријарх Манојло I (Доментијан, Житије Светог Саве). У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019), под пуним покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У међународној научној манифестацији учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача, чиме се објављује неподељена жеља колективне научне свести за актуалним значењима православног хришћанства у српском контексту и шире од тога. Програм првог дана научног скупа - понедељак, 10. децембар 2018. године: -9:00 - 11:00 - света архијерејска Литургија -11.00 - 12.00 - регистрација учесника и послужење -12:00 - 13:30 - отварање скупа и поздравне речи: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, председник САНУ академик Владимир Костић, ректор Универзитета у Београду проф. др Иванка Поповић и Епископ браничевски др Игнатије Мидић, декан -Уводно предавање - Јован Тарнанидис: Ћутање Светога Саве на оптужбе охридског архиепископа Димитрија Хоматијана о злоупотреби архијерејског чина -13:30 - 15:00 - ручак за званице и регистроване учеснике -16:00 - посета Музеју Српске Православне Цркве и храму Светог Саве -19:00 - вечерња служба Извор: Званична интернет страница научног скупа
  20. Сутра се навршава 27 година од убиства српске породице Зец у Загребу, коју су ликвидирали припадници резервне јединице МУП-а Хрватске, под командом Tомислава Мерчепа, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас Они су 7. децембра 1991. године ликвидирали Михајла Зеца /38/, његову супругу Марију /36/ и њихову дванаестогодишњу кћерку Александру. По Мерчеповом наређењу, Миро Бајрамовић је наредио припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима. Приликом привођења, око 23.00 часа, испред његове куће у Пољаничкој улици на Tрешњевци, убио га је Синиша Римац, наводно у покушају бијега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову кћер Александру. Суљић их је најприје одвео у хотел „Панорама“, а одатле на Сљеме гдје их је побио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да лешеве баце у јаму за смеће и затрпају. Неколио дана послије ликвидације, њихове лешеве је пронашао Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Преостало двоје дјеце породице Зес, Гордана и Душан, успјели су преживјети, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама, наводи се у саопштењу. Убице породице Зец су убрзо пронађене и ухапшене, а у преткривичном поступку признали су убиства и одвели полицију на мјесто гдје су закопали жртве. За дјело за које су били пријављени прије саслушања није било предвиђено обавезно присуство браниоца у предкривичном поступку. Међутим, по расвјетљавању злочина, дјело се преквалификује, а починиоци се, по савјету адвоката, у истрази бране ћутањем, због чега се претходни искази као незаконити изузимају из списа, а поступак се обуставља „у недостатку доказа“. Хрватска влада је, под притиском међународне заједнице, у априлу 2004. године донијела одлуку да дјеци убијених Михајла и Марије Зец, Гордани и Душану, додијели износ од 200.000 евра, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малољетници остали без родитеља и без икаквих средстава за живот. Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Tомислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а Хрватске стациониране у Пакрачкој Пољани и на Загребачком велесајму и савјетника у истом министарству, на пет година и шест мјесеци затвора. Осуђен је због тога што „није спријечио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено“, а међу убијенима су наведена и имена Михајла, Гордане и Александре Зец. Из чињеничног описа пресуде изостављено је 20 жртава за које се није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао. Пресудом из фебруара 2017. године, Врховни суд је преиначио првостепену пресуду тако што му је повећао казну на седам година затвора, коју, умјесто у затворској ћелији, повремено „издржава“ у елитној бањи Крапинске топлице. http://jadovno.com/navrsava-se-27-godina-od-ubistva-srpske-porodice-zec-u-zagrebu/?fbclid=IwAR1OSCfB9PKX6UnEvWYhxuAT1VhHqE-7TAl0zRyGv5zY_WBR5Wj14EYpjcA#.XAlykVVKjGh
  21. Ђаци из Републике Српске ће учити кинески језик у школама Влада Републике Српске усвојила је на седници у четвртак Информацију о увођењу кинеског језика у школе у Републици Српској. Влада је овластила министра просвете и културе Републике Српске да потпише Споразум о обезбеђивању наставника кинеског језика са Конфуцијевим институтом са седиштем у Кини. Конфуцијев институт са седиштем у кинеском Ханбану, овим споразумом се обавезује да обезбеди наставнике кинеског језика за Републику Српску и БиХ, са циљем да подржи реализацију наставе кинеског језика у Републици Српској и БиХ. С циљем спровођења активности на увођењу факултативног изучавања кинеског језика, Министарство је предложило школе у којима су ученици исказали интересовање за изучавање кинеског језика, те је од другог полугодишта школске 2017/2018. године овај језик уведен као факултативна настава у основним школама "Свети Сава" из Источног Новог Сарајева, "Свети Сава" из Добоја, "Георги Стојков Раковски" из Бањалуке и "Србија" из Шамца и Средњошколском центру Фоча. У сарадњи са Конфуцијевим институтом кинески језик изучава се и у ЈУ Гимназија Бањалука, и то у две групе - почетну и напредну по 20 ученика, дакле укупно 40 ученика. У бањалучкој Гимназији у току је и реализација пројекта добијања Конфуцијеве учионице. (rtrs.tv) http://www.novosti.rs/вести/насловна/република_српска.652.html:763490-Ђаци-из-Републике-Српске-ће-учити-кинески-језик-у-школама
  22. У четвртак, 29. новембра 2018. године, у Патријаршији српској у Београду одржана је седница Пододбора Комисије за унапређење црквене просвете Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Састанком је председавао Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, председник Комисије за унапређење црквене просвете. Састанку су присутвовали проф. др Драгомир Сандо, проф. др Бошко Миловановић, проф. др Живорад Миленовић, секретар Подобора ђакон Радомир Маринковић, као и вероучитељи из више епархија који су учествовали у изради уџбеника Православног катихизиса. Радне верзије уџбеника за све разреде основне и средње школе су урађене. На састанку су разматрани извештаји о обављеној рецензији уџбеника. Већина уџбеника добила је добре оцене. Изнети су предлози и препоруке који ће довести до унапређења квалитета предложених уџбеника. Одређени су рокови за даље фазе у изради уџбеника и предложене мере за ефикаснији рад Пододбора како би нови уџбеници за Православни катихизис били спремни до почетка наредне школске године. Извор: Српска Православна Црква
  23. У децембарском броју Православљa у рубрици Реч две уз насловну страну, објављен је текст уредника новина протођакона др Дамјана С. Божића, Бљесак живота и пламен вере, посвећен блаженоуснулом проти Драгољубу Денису Павићевићу из Чикага. -Од мале нам је користи што се сада јавно признаје и пише о „организованој непријатељској акцији појединих група са изразито албанско-националистичким и иридентистичким намерама, упереним против слободе, независности и интегритета наше земље. А ти поступци нису почели сада, нити су створени за ову прилику... записао је давне 1980. године тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, у књизи Извештаји са распетог Косова Светом Архијерејском Синоду за САСабор СПЦ 1957–1990, из које нови број Православља доноси одломак. Православље пише и о ктиторској слави у манастиру Дечанима у Епархији рашко-призренској, на којој се, упркос напетој ситуацији која је узнемирила Србе на Косову и Метохији последњих дана, 24. новембра окупило преко хиљаду верника из целе Србије, Црне Горе и Републике Српске, који су на велики дан – празник Светог краља Стефана Дечанског – дошли да се, заједно са братијом Високих Дечана и Србима који живе у Метохији, Богу помоле и целивају нетрулежне мошти Светог краља. Идемо у сусрет Божићу, почео је Божићни пост, а о томе је са протојерејем-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије, разговарала Слободанка Грдинић. -Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе, каже прота Гојко и позива све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Историчар др Александар Раковић из Института за новију историју Србије се однедавно нашао на црногорској „црној листи“ непожељних, заједно са још тројицом српских интелектуалаца... За Православље, је о том немилом догађају и његовим далекосежним последицама са др Александром разговарала Сања Пановић. Новине Српске патријаршије пишу и о 75-годишњици од упокојења Јована Дучића, принца српске поезије, као и о стогодишњици завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Српска Православна Црква
  24. У Новом Саду су одржане дводневне свечаности ̵ 24. и 25. новембра. Учествовали су представници Српске Православне Цркве, Републике Србије, Покрајине и Града Новог Сада. Драма „Светозар“ У оквиру обележавања 100-годишњице од завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, представа Светозар премијерно је приказана у суботу, 24. новембра 2018. године, на сцени Српског народног позоришта. Драма је настала по тексту једног од најзначајнијих савремених српских писаца Милована Витезовића, а у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића. Представу је режирао Југ Радивојевић. Кроз живот, дело и страдање народног трибуна Светозара Милетића приказана је комплетна епоха српске борбе за остварење вишевековног сна о присаједињењу. Премијери су присуствовали представници Републике Србије, Покрајине, Града Новог Сада, свештенство Епархије бачке, као и многи други представници друштвеног и јавног живота Српске Атине. Након представе у Српском народном позоришту, а поводом обележавања значајних јубилеја, на Тргу слободе је уприличен трочасовни концерт. У двема главним новосадским улицама, Змај Јовиној и Дунавској, приређена је изузетна интерактивна изложба 1918 понос, посвећена најзначајнијим личностима и преломним догађајима Првог светског рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Музеј Присаједињења, споменик Краљу и академија Другога дана свечаности у Новом Саду, 25. новембра, уследила је централна прослава ̵ отворен је Музеј Присаједињења Војводине Краљевини Србији, на Тргу републике откривен је споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу и одржана је академија у Српском народном позоришту. Сталну поставку Музеја чини низ артефаката који аутентично сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, али и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права. Први пут на једној адреси налазе се књиге, фотографије и други сведоци вишевековне борбе Срба за опстанак у моћном аустроугарском царству и сједињење са Србијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је откривању споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу, на Тргу Републике. Споменик је висок око 10 метара. Краљ гледа ка Владичанском двору, а постамент је од мермера и на њему пише текст на ћирилици на све четири стране - и то на јужној Петар I Карађорђевић 1844–1921, северној Краљ Србије 1903–1918, на западној (предњој страни) je грб Краљевине Србије, а са источне Рума 24. новембар 1918, Нови Сад 25. новембар 1918. На Тргу републике, о важности значајних јубилеја које обележавамо говорили су г. Александар Вучић, председник Републике Србије и г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Приликом свечаности откривања споменика суверену Краљевине Србије у тренутку Присаједињења и једној од најзначајнијих личности у целокупној историји српског народа, наступио је хор Гимназије Јован Јовановић Змај, свирао је Оркестар Гарде Војске Србије, а глумац Лазар Ристовски говорио је одломак из говора Краља Петра Првог Карађорђевића српској војсци код Призрена. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој присуствовао је свечаној академији у Српском народном позоришту, где су заједнички наступили Војвођански симфонијски оркестар, Београдска филхармонија и хор Опере Српског народног позоришта. Присутнима су се обратили г. Александар Вучић, председник Републике Србије, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Велика народна скупштина од 757 делегата донела је, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, одлуку о припајању Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је усвојила Скупштина Срема у Руми. Одлука Велике народне скупштине била је својеврсни израз вековног настојања Срба и других народа с простора некадашње Јужне Уграске да уобличе територију на којој ће остварити своја пуна национална права. Извор: Епархија бачка
×