Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српска'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 92 results

  1. Srpska narodna religija: od Zduhaća i Suđaja do pravoslavlja Srpska religija – hrišćanska, črvsta i homogena, nije oduvek bila takva. Ona vuče korene iz paganizma Starih Slovena koje je i danas zadržala. Ukoliko se pitate zašto su običaji baš takvi kakvi jesu, zašto i dalje postoji sujeverje i kako je ono nastalo, morate se vratiti dublje u istoriju. Morate se vratiti u vreme kada je religija bila mnogobožačka https://www.youtube.com/watch?v=3yXmyCOq3Ok
  2. Одличан текст Ведрана Гагића. Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за...
  3. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с
  4. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с View full Странице
  5. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори. ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА: - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић. Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори. - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи. Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици. Извор: Новости
  6. Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака 17.02.2020 Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног реда било антидејтонско деловање Уставног суда БиХ. Посланици су са 70 гласова за и два против усвојили следећих осам закључака поводом рада Уставног суда БиХ. 1. Народна скупштина Републике Српске потврђује приврженост Републике Српске Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, посебно изворном тексту Устава БиХ као Анекса 4. 2. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да предложе у Парламентарној скупштини БиХ усвајање Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ. 3. Народна скупштина Републике Српске задужује Владу Републике Српске да настави раније започете преговоре са Владом Федерације БиХ са циљем дефинисања граничне линије између Републике Српске и Федерације БиХ, а у складу са Анексом 2 Општег оквирног споразума за мир у БиХ. 4. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да обуставе доношење било каквих одлука у органима БиХ до усвајања Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ и његовог ступања на снагу. 5. Народна скупштина Републике Српске наглашава да је Република Српска страна потписница свих анекса Општег оквирног споразума за мир у БиХ, самим тим и Анекса 4 који је Устав БиХ. 6. Народна скупштина Републике Српске потврђује да су високи представници и Уставни суд БиХ кршили Дејтонски споразум и Устав БиХ и на тај начин изменили политички систем супротно Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, а који је уговор међународноправног карактера. 7. Народна скупштина Републике Српске обавезује све институције Републике Српске да не прихватају и не проводе било какве будуће антидејтонске и недемократске одлуке Високог представника и Уставног суда БиХ. 8. Народна скупштина Републике Српске тражи да представници Републике Српске у заједничким органима БиХ обавесте Народну скупштину о провођењу ових закључака у року од 60 дана. Посебна седница заказана је због кризе настале у БиХ услед спорних одлука Уставног суда БиХ. Парламенту су се обратили председница Републике Српске Жељка Цвијановић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, премијер РС Радован Вишковић, представници парламентарних клубова... Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака RS.SPUTNIKNEWS.COM Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног...
  7. Око шездесет хиљада православних вјерника сабрало се вечерас око саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици на молебан и литију улицама главног града у знак молитвеног отпора безакоњу које богоборни властодршци врше над Српском православном црквом у Црној Гори. У тренутку кад је чело литије било на „Миленијуму“, њен крај је био на мосту Блажа Јовановића. На највећи скуп који памти Подгорица претходно су у литијама од десетина километара стигли припадници брдских племена: Бјелопавлића, Пипера, Куча, Братоножића, Васојевића, Морачана и Ровчана, као и из староцрногорске Катунске нахије. Литија је након молебана Пресветој Богородици предвођена свештенством и монаштвом, на чијем челу је био протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, прошла од храма Булеваром Светог Петра Цетињског, кроз центар града – улицом Слободе и назад ка храму преко моста „Миленијум“. Протојереј Предраг Шћепановић честитао је, уз овације сабраног народа Новаку Ђоковићу данашњу побједу на Аустралијан опену и подсјетио да је Ђоковић ктитор цркве у Јасеновом пољу код Никшића, која је такође угрожена овим законом. Поздравио је и селектора црногорске ватерполо репрезентације Предрага Гојковића, који је данас био у Цетињском манастиру код митрополита Амфилохија, као и кошаркаша Николу Миротића, који се вјерном народу обратио преко видео-бима. „Дивим се вашој вјери, љубави и упорности. На свакој литији моје је срце са свима вама. Не дамо светиње“, поручио је Миротић. Прота Момчило Момчило Кривокапић, који 51 годину служи као свештеник у Котору, рекао је да се црногорска власт преиграла и да у Црној Гори нема никакве друге Православне цркве до Српске православне цркве. Рекао је да су грађани збунили оне који мисле да су Цркву искоријенили и да ће правити неку своју цркву. „Прије неки дан ми је предсједник рекао да сам луд, мало се заиграо предсједник“, казао је прота Кривокапић. „Закон који су они мученици донијели по команди они не могу да одбране, јер је он мимо сваког закона. Нека повуку тај закон, јер ако он не повуче закон, закон це повући њега, како пише у једном афоризму“, казао је он. Казао је да смо неки дан имали прилику да гледамо презнојавање предсједника Мила Ђукановића. „Најопасније што је Мило рекао, јесте да ми рушимо државу, а ми бранимо душу Црне Горе. Ово што се сада дешава може само да објасни Јеванђеље. Са здравога коријена, који је посадио у српском народу Свети Сава, само је у датом тренутку, када је изазван овим безбожничким законом, када је неко кренуо да нам узме душу, да нам узме све, само је, из тог коријена кренула младост. И ово што ви доживљавате сада, ово што ви радите, то је зов Светог Саве, светих српских просветитеља, учитеља, Светог Василија Острошког – то је оно што носимо сви у души“, казао је он. Поручио да „нема тог мајчиног сина који ће окупити оволики народ“. „Нико нам не може ништа. Док не повуку овај закон нећемо се маћи са улица. Сваки дан ће нас бити све више. Преговора може бити тек кад се закон повуче“, поручио је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Око шездесет хиљада православних вјерника сабрало се вечерас око саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици на молебан и литију улицама главног града у знак молитвеног отпора безакоњу које богоборни властодршци врше над Српском православном црквом у Црној Гори. У тренутку кад је чело литије било на „Миленијуму“, њен крај је био на мосту Блажа Јовановића. На највећи скуп који памти Подгорица претходно су у литијама од десетина километара стигли припадници брдских племена: Бјелопавлића, Пипера, Куча, Братоножића, Васојевића, Морачана и Ровчана, као и из староцрногорске Катунске нахије. Литија је након молебана Пресветој Богородици предвођена свештенством и монаштвом, на чијем челу је био протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, прошла од храма Булеваром Светог Петра Цетињског, кроз центар града – улицом Слободе и назад ка храму преко моста „Миленијум“. Протојереј Предраг Шћепановић честитао је, уз овације сабраног народа Новаку Ђоковићу данашњу побједу на Аустралијан опену и подсјетио да је Ђоковић ктитор цркве у Јасеновом пољу код Никшића, која је такође угрожена овим законом. Поздравио је и селектора црногорске ватерполо репрезентације Предрага Гојковића, који је данас био у Цетињском манастиру код митрополита Амфилохија, као и кошаркаша Николу Миротића, који се вјерном народу обратио преко видео-бима. „Дивим се вашој вјери, љубави и упорности. На свакој литији моје је срце са свима вама. Не дамо светиње“, поручио је Миротић. Прота Момчило Момчило Кривокапић, који 51 годину служи као свештеник у Котору, рекао је да се црногорска власт преиграла и да у Црној Гори нема никакве друге Православне цркве до Српске православне цркве. Рекао је да су грађани збунили оне који мисле да су Цркву искоријенили и да ће правити неку своју цркву. „Прије неки дан ми је предсједник рекао да сам луд, мало се заиграо предсједник“, казао је прота Кривокапић. „Закон који су они мученици донијели по команди они не могу да одбране, јер је он мимо сваког закона. Нека повуку тај закон, јер ако он не повуче закон, закон це повући њега, како пише у једном афоризму“, казао је он. Казао је да смо неки дан имали прилику да гледамо презнојавање предсједника Мила Ђукановића. „Најопасније што је Мило рекао, јесте да ми рушимо државу, а ми бранимо душу Црне Горе. Ово што се сада дешава може само да објасни Јеванђеље. Са здравога коријена, који је посадио у српском народу Свети Сава, само је у датом тренутку, када је изазван овим безбожничким законом, када је неко кренуо да нам узме душу, да нам узме све, само је, из тог коријена кренула младост. И ово што ви доживљавате сада, ово што ви радите, то је зов Светог Саве, светих српских просветитеља, учитеља, Светог Василија Острошког – то је оно што носимо сви у души“, казао је он. Поручио да „нема тог мајчиног сина који ће окупити оволики народ“. „Нико нам не може ништа. Док не повуку овај закон нећемо се маћи са улица. Сваки дан ће нас бити све више. Преговора може бити тек кад се закон повуче“, поручио је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Са благословом протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског, у организацији Православног братства Свети Арсеније Сремац из Даниловграда, у уторак 14. јануара 2020. године, у сали парохијског дома уприличено је прво духовно предавање ове године. Предавање на тему „Српска црква у доба краља Милутина“, одржао је мастер историје и теолог г. Раде С. Булајић. Звучни запис предавања У програму је наступила и отпјевала неколико пјесама Мила Церовић, магистрант дипломатије у Москви и етно појац, родом из Никшића. Духовно вече програма водио је Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре. После излагања предавач је одговарао на питања присутних слушалаца који су били заинтересовани, тематски везане за црквену и националну историју. Извор: Радио Светигора
  10. Библиотека и Архив Српске академије наука и уметности драгоцени су не само за нашу културу, већ и за светску баштину. И део Архива Српске православне цркве у Сремским Карловцима, који је под старатељством САНУ, чува документе непроцењиве вредности за европску историју од 15. до 19. века. У наредних неколико година, ово културно благо биће доступно у дигиталном облику. За непуних осам месеци, у Аудиовизуелном архиву и центру за дигитализацију САНУ направљена су 174.024 дигитална снимка. Дигитализовано је 216 вредних и старих књига и више од 35.000 књига, докумената, артефаката и дијапозитива, и то по највишим светским стандардима. Међу њима су најстарије књиге у Библиотеци – Апијанова „Историја Рима“ из 1477. и Луканова „Фарсалија“ из 1498. године, као и четворојеванђеље из 14. века, апостоли и јеванђеља (13. век), Сврљишки одломци јеванђеља (12. век), Богородичник… У дигиталном облику сачуван је и Српски рјечник Вука Стефановића Караџића са маргиналијама из 1818, као и Француска граматика Јоакима Вујића, први пут штампана у тренутку надирања Наполеонове војске у Европу у време Првог српског устанка. – Поред ових подухвата, дигитализовано је 1.798 докумената и артефаката у вези са животом и радом Слободана Јовановића, чиме је САНУ, поред осталих пригодних догађања, обележио 150-годишњицу његовог рођења – каже Радослав Зеленовић, управник Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију. – Планирамо да током наредне године дигитализујемо Стару збирку Архива САНУ, преписку Вука Караџића, а реч је о 35.000 докумената, затим ретке књиге из Библиотеке и сва издања САНУ и њених претходница од 1841. до данас. Аудиовизуелни архив се налази у простору који заузима четири нивоа, у коме су задовољени сви стандарди које захтева дигитализација културног наслеђа – од регулисаних климатских услова и замрачења прозора до боје зидова. Једна станица налази се у самој згради САНУ, у којој је предвиђена дигитализација изузетно вредне архивске и библиотечке грађе, која не би требало да се износи. Идентична опрема за дигитализацију се користи у Британској библиотеци, Музеју модерне уметности у Њујорку, Моргановој библиотеци и другим значајним музејима и библиотекама. – Опрема је изузетно брза, реч је о апаратима којима је потребно од шест до осам секунди за осликавање по страни када су у питању старе књиге, а други скенер може да сними 40.000 страница на дан – објашњава Зеленовић. – Годишњи капацитет је више од два милиона дигитализованих примерака. Али некад су капацитети дигитализације већи него брзина којом можемо да добијемо грађу. Највише муке нам задају метаподаци, односно све оно што даје контекст фотографији, документу и слици. Није исто дигитализовати 17.000 књига које је САНУ објавио и, на пример, Вукову преписку, за коју треба пронаћи додатне информације како би њихова корисност била максимална. Приоритет Аудиовизуелног архива је дигитализација културног наслеђа које се налази у САНУ, и тек кад се овај велики посао оконча доћи ће на ред културно благо које баштине друге институције. – Планирамо да закључимо споразуме о стратешкој сарадњи са разним културним институцијама у Србији, али и другим институцијама које чувају непроцењиве културне артефакте – каже академик Александар Костић, председник Стручног савета Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ. – Али то ће доћи на ред тек после дигитализације повеља и кодекса српских владара из 14. и 15. века, ауторских записа радова и кореспонденција најважнијих српских научника и писаца, врхунске уметничке збирке са више од 3.000 слика, повеља и цртежа, аутограма музичких дела српских композитора, фото-архива са око 10.000 фотографија и негатива… У Академији су заоставштине Милана Јовановића Батута, Милана и Војислава Грола, Милутина Миланковића, Бранка Ћопића, Васка Попе, Данила Киша и многих других, а најпотпунију збирку о надреализму сакупио је Марко Ристић. Та грађа се, међутим, не може дигитализовати необрађена, и ово ће бити додатни подстицај за архивисте. ПОМАГАЛА ЗА ОШТРИНУ Архивистика не познаје брзину, зато запослени у Аудиовизуелном центру раде пажљиво и полако, јер документ и књиге морају да врате у стању у ком су их примили. – Непроцењива је важност материјала који се дигитализује. Када је у питању драгоцено средњовековно наслеђе, пажљиво прегледамо сваку књигу или документ, морамо да прелистамо сваку страну пре него што почне снимање – објашњава Бранислав Војновић, стручни консултант за дигитализацију. – Пошто је материјал веома стар и фрагилан, не смемо доћи у ситуацију да га на било који начин оштетимо. Користимо и разна помагала како бисмо изравнали странице и тиме постигли врхунску оштрину на комплетној површини снимка. УСТАВ ВОЈВОДИНЕ У дигиталном студију у Сремским Карловцима током 2019. дигитализована је грађа о Српском народном покрету у Хабзбуршкој монархији током 1848. и 1849. године. Скенирани су Устав Војводине, нацрт Устава у штампи, пројекат Устава за Војводину српску, затим велики број докумената са потписима Јосифа Рајачића и Ђорђа Стратимировића, као и хрватског бана Јосипа Јелачића и аустријских војних власти. Дигитализовани су спискови за мобилизацију, наредбе, административне одлуке, преписка главног штаба у Карловцима, којим је руководио патријарх Јосиф Рајачић… Посебно вредан део ове грађе представља збирка очуваних, често веома декоративних печата, не само Карловачке митрополије, већ и институција Хабзбуршке монархије.
  11. На Филозофском факултету на Палама 9. новембра 2019. године одржан је научни скуп под насловом Српска Горажданска штампарија у светлу науке и културе. Организатори скупа били су Филозофски факултет Пале и Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче. Скуп је свечано отворен у амфитеатру Филозофског факултета, а учесницима и гостима обратили су се: проф. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета Пале; проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи; проф. др Милан Кулић, ректор Универзитета у Источном Сарајеву; и г. Драган Давидовић, директор Републичког секретаријата за вере. Скуп је отворен пленарним предавањем академика Бранка Летића на тему Књига наша насушна, а затим је уследио рад по секцијама. Своје радове на скупу изложили су: академик Злата Бојовић, проф. др Бошко Бранковић, др Радован Пилиповић, проф. др Родољуб Кубат, епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), проф. др Владислав Топаловић, проф. др Дарко Ђого, протосинђел Данило Гаврановић, мр Душица Грбић, др Станоје Бојанин, проф. др Зорица Никитовић, проф. др Србољуб Убипариповић, проф. др Мирко Сајловић, мр Вања Шмуља, проф. др Ненад Тупеша, проф. др Биљана Самарџић, мр Бојан Крунић. Уочи научног скупа, 8. новембра, уприличена је промоција другог фототипског издања књига Горажданска штампарија 1519-1523. У недељу, 10. новембра, учесници скупа посетили су Ново Горажде и храм Светог великомученика Георгија у Доњој Сопотници. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Почетком године, у већ чувеном интервју-у, један наш вољени преосвећени епископ је исказао мишљење да је аутокефалност нашој средњовековној цркви неканонски додељена са стране Цариградског патријарха, у Никеји, 1219 године. Али, чињенице говоре да је самосталност наше цркве, сагласно својим канонским ингеренцијама, тачније, у складу и у потпуном сагласју са 17. правилом Халкидонског и 38. правила Трулског сабора, даровао тадашњи византијски цар Теодор I Ласкар. Управо на основи истих светих канона на којима је 200 година раније основана Охридска Архиепископија, чији се архиепископ Хоматијан тада једини противио таквој царевој одлуци, доводећи у питање његово царско достојанство, што се историјски и фактички није показало исправним. Према томе, Цариградски патријарх није био обавезан да тражи дозволу од Охридског архиепископа да би одвојио српске области у посебну самосталну цркву и да јој хиротонише Светог Саву за њеног првог арепископа, него је овај (Хоматијан) и сам био дужан да повуче своје епископе из српских земаља, сагласно горепоменутим светим канонима. Отуда, сматрам да исказано мишљење нашег вољеног епископа, а које неретко бива експлоатисано у јавности на уштрб угледа наше свете цркве, уопште не одговара истини.
  13. У Бремену је почела настава за ђаке у Српској допунској школи. Према дугогодишњем обичају ђаци и родитељи су се заједно са својом професорком Милицом Станковић окупили у храму Светог Георгија где је прочитана молитва за успех у учењу. Служио је протојереј Саша Момировић. Свештеник се после службе обратио свим ученицима и пожелео им много успеха у текућој школској години. За све присутне припремљени су слаткиши и мале Богородичине иконе. Одржан је и први родитељски састанак на коме се разговарало о календару рада у наредној школској години, а истакнута је и добра сарадња школе, цркве и Српског културног центра ,,Бремен“. Састанку су присуствовали и Борислав Марковић, председник СКЦ ,,Бремен“ као и два члана управе, Небојша Драгонић и Слободан Марковић. Први пут су родитељском састанку и молебану присуствовали сви чланови породице Медаковић; Данијел, Славица, Давид и Хелена, јер је Давид (7) постао ђак Српске допунске школе. Савет родитеља Српске допунске школе позива све заинтересоване да се укључе у наставу и рад школе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. 11.02.2017. "Опасни криминалци" харају просветом Ослобођен је Кертес. Ослобођен је Динкић. Ослобођен је Карић. Хулиганима на стадионима држава не може ништа, по признању председника Владе. Зукорлићевој дивљој градњи држава не може ништа, по признању председника Владе. Али зато, има где може! Има где је држава храбро стала у одбрану права, безбедности и мирног сна свих нас и наше деце. Долијали су окорели криминалци, злостављачи и насилници - Живадин Дисић, Петар Благојевић и Смиља Јанковић. Ови страшни људи учинили су страшне ствари: први се потукао с колегом, тако што га је колега ударио пред сведоцима, и то је то; други је удаљио проблематичног ученика са часа, и то уз помоћ педагога; трећа је ученику коме је "испеглана" оцена из њеног предмета поручила да ако је петица проблем, може одмах да му је закључи и не мора ни да долази на њене часове. Ово троје насилника и злостављача је заиста починило невиђене злочине, те су и заслужили најоштрије казне - одузета им је лиценца за рад пре него што су окончани спорови у којима се њихова кривица доказује. Пожурило се мало, али тако и треба када су овако стравични злочини у питању! Државо, свака ти част! Дисић покушава да се за правду избори већ три године, као и Благојевић. Колегиница Јанковић се за правду бори од 2015. године. Могуће је израчунати колико их је ова неправда коштала у новцу. Немогуће је израчунати колико их је коштала живаца и здравља. Након што су исцрпели све остале могућности, од среде, 8. фебруара, штрајкују глађу испред зграде Владе Републике Србије, у Немањиној. Пију воду, са мало шећера и соли. Дане и ноћи проводе на тротоару, на београдској кошави. На неколико метара од врата која воде у зграду Владе, стоје или леже огрнути ћебићима. Стиропор на који су могли да седну неко им је украо. Друге ноћи су им достављене вреће за спавање, из којих на низбрдици исклизну па их пред зору пробуди хладноћа бетона. Промрзли су и озебли, имају грчеве од глади и не одустају. Дисић каже да му повратка у Ниш нема. Или ће се вратити са потписаним решењем о враћању лиценце, или се неће вратити жив. Када га колеге обиђу, понуди им своје ћебе да се огрну јер види да дрхте од зиме. Благојевић је штрајк започео веома нарушеног здравља, са најозбиљнијом дијагнозом. Због тога се у ноћи склони на сат-два, али се брзо врати на тротоар у Немањиној. Смиљу су Дисић и Благојевић убедили да као жена не треба стално да буде са њима и излаже се таквим напорима. И она се понекад мало одмори, али је ипак најчешће са њима и пружа им подршку. У тренутку објављивања овог текста њих троје су на бетону већ више од 77 сати. Петар Благојевић изгледа веома лоше, Дисић је већ помодрео од хладноће. За то време, министар Шарчевић је успео да састави неколико реченица, па је тражио имејл адресе колега да им достави тај текстић. У текстићу се каже: Не може човек да не ода признање министру због оволиког труда, човечности и колегијалности. Чак је и колегама тражио имејл адресе. Свака част! Није му било мрско, иако се ради о окорелим просветним криминалцима. А сад мало о онима који чувају углед просвете. Кажу да је на Дисићево место дошао зет једне просветне инспекторке. Кажу да постоји извесна госпођа која има везе са лиценцама, а којој се паре не гаде и са којом се лако можете договорити. Кажу да постоје директори који пажљиво бирају чланове дисциплинске комисије и који вас за тили час могу суспендовати или вам уручити отказ. Кажу и да постоје директори који на сличан начин обрлате и чланове школског одбора, па немате ни коме да се жалите. И онда вам не преостаје ништа друго него да се помирите са етикетом "злостављач" и "насилник", осим уколико нисте Диске, Пера или Смиља. Они се не мире и одлучни су да истрају до краја. У овом тренутку не бране само своје право на рад, већ и моје и твоје. У овом тренутку бране право на здрав разум по коме не можеш бити крив док суд не каже да то јеси. У овом тренутку се боре против свих бахатих директора и окошталог система у коме се прави криминалци возикају у бесним, топлим аутомобилима, и вероватно брже него што је дозвољено баш у овом тренутку лете Немањином, питајући се какви оно клошари умотани у ћебад леже на тротоару. Вероватно нам није јасно колико ови храбри људи већ данима воде битку свих нас. Од нас не очекују ништа, а ако им понудимо топлу људску реч, дали смо им све што им је данас потребно. Диске, Перо и Смиљо, већи сте људи од свих нас заједно! (Фотографије коришћене у тексту направиле су моје колеге, а преузете су са друштвених мрежа) http://ljubinkabobanedic.blogspot.rs/2017/02/blog-post_11.html?spref=fb
  15. Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Свети изданци владарске породице Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Цркве Светог Симеона у Мајамију је једина српска црква у југоисточној Флориди и покрива територију од Порт Сент Луси до Ки Веста. Сви они који живе на тој територији и осећају се православним Србима или желе да припадају парохији добродошли су у цркву Светог Симеона, где ће пронаћи све оно што је једној православној души потребно. Службе Божје се одржавају сваке недеље и празником у 10 часова пре подне. Током постова вечерње службе су уочи недеље и празника. У току године, пред Божић или у току Великог (Васкршњег) поста служе се додатне службе чије се дан и време посебно најављују. Православна душа којој треба разговор, савет или било која врста духовне помоћи може да се обрати свештенику Милану. При цркви активно ради Недељна школа за децу од 3 до 14 година старости (тренутно је уписано око 60 деце) у којој се учи српски језик, веронаука и српска историја са географијом. Фолклорна група Балкан, састављена од српске и румунске деце и омладине, активно вежба и редовно приказује програм. Сваке недеље, одмах после свете Литургије, наставља се заједничарење у сали где се послужује трпеза љубави са традиционалним српским јелима. Извор: Епархија источноамеричка
  18. Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Лазара косовског, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!" „Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић
  19. Извор: https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=57667 ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ 1) Покрштавање Српског народа из Цариградске Патријаршије (7-9. век) Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и ступање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико векова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Тимок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора. tekst2.pdf View full Странице
  20. Српска православна црква у Црној Гори „ужива нелегитимне привилегије" и убира приходе од давно „узурпиране имовине". Ово је став црногорске владе на коме почива темељна идеја новог Закона о верским заједницама. Тим трагом Нацрт закона сугерише развлашћивање Српске православне цркве и својеврсну национализацију њене имовине. Спровођење овог плана подгоричка влада доживљава као историјску ствар која ће до краја утемељити културни и грађански идентитет Црне Горе. Постоји, такође, уверење да је коначно пронађен „правни начин" да се релативизује духовна јурисдикција Српске православне цркве у Црној Гори, а потом спута и њен јавни и политички утицај. Отпор Црногорско-приморске митрополије, међутим, није ништа мањи него у ранијим споровима са државом Црном Гором. Нацрт закона је тренутно у Венецијанској комисији, а до краја јуна требало би да се нађе у скупштинској процедури. Тим поводом о историјским узроцима, пореклу и могућем исходу сукоба Српске православне цркве и савремене црногорске државе за Речено и прећутано говоре историчар др Александар Раковић, стручњак за црквено право др Далибор Ђукић и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић. Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  21. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019)
  22. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице
  23. „Прегаоцу Бог даје махове“, цитира Његоша Епископ буеносајрески Кирило говорећи о мисији најмлађе епархије СПЦ, која се налази у Јужној Америци. Српска православна црква слави ове године велики јубилеј, осам векова аутокефалности, а њена најмлађа епархија, буеносајреска, пуни осам година. Основана одлуком Светог архијерејског сабора 2011, Епархија буеносајреска, са седиштем у Аргентини, данас има своје парохије у Бразилу, Венецуели, Чилеу, Еквадору, Перуу, Колумбији, Гватемали, Салвадору, Костарики, Доминиканској Републици и Панами. Свог првог епископа добила је у септембру прошле године. То је владика Кирило (Бојовић), пре замонашења математичар и асистент на подгоричком Природно-математичком факултету. Био је викарни епископ диоклијски пре него што је изабран да управља Епархијом буеносајреском. – Дошао сам овде по послушању, пре свега мом духовном оцу Митрополиту Амфилохију, а затим Светом архијерејском сабору наше Цркве. Нисам знао ни шпански језик, који је овде неопходан, нити сам имао неку посебну мисијску обуку. Зато је за мене све што сам овде срео велики изазов, као да сам се обрео на некој другој планети. Посебно је тешко што су парохије удаљене једна од друге стотинама и хиљадама километара и што мора много да се путује, нарочито авионима, од којих имам неку урођену трему, тако да све време лета проведем у молитви, нарочито понављам Тропар часном крсту, јер авион има облик крста. Велика је част, али и обавеза и одговорност, бити први епископ Српске православне цркве у Јужној Америци – истиче у разговору за „Политику“ владика Кирило. Примарни задатак мисије Српске цркве у Јужној Америци, према његовим речима, јесте враћање вери људи српског или другог православног порекла са територије бивше Југославије: да нађемо, како додаје, изгубљене овце „дома Израиљевог“. – Због дугорочног нередовног стања у нашем народу на овом делу америчког континента, осећа се раслабљеност за црквени живот и за било коју акцију којој је циљ обнова вере, културе, језика, историјског памћења нашег народа. У том смислу основни наш задатак у овој етапи наше мисије је обнова и очување православне вере и духовног живота – каже владика Кирило. Епархија има добру сарадњу са свим православним помесним црквама које су присутне у Јужној Америци, али и са католичком и протестантским црквама. Отворена је и за Јужноамериканце који желе да приме православље и у својим редовима, међу свештеницима и верницима, има и локално становништво. Тако су у Бразилу, Еквадору, Гватемали, Колумбији и Костарики парохије и манастири састављени искључиво од месног становништва. – У Аргентини и Венецуели углавном су верници нашег порекла, од којих има доста људи који потичу из мешовитих бракова. Наши људи су се углавном успешно интегрисали у друштво, многи су угледни доктори, професори или политички радници. Ђорђе Капитанић, пореклом са севера Црне Горе, био је у једном тренутку и председник владе Аргентине – каже Епископ буеносајрески. У најмлађој епархији Српске цркве недавно је освештан нови храм посвећен Светом Јовану Златоустом у Каруару у Бразилу. Цркву је заједно са Епископом Кирилом освештао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. – Тако је наша Црква на свој 800. рођендан освојила и најудаљеније западне просторе земљиног шара под сазвежђем Јужни крст. Градимо и Храм Свете Тројице на северу Аргентине у граду Ресистенцији, где је највише људи нашег порекла, има их десетине хиљада. Планирамо изградњу још неколико храмова, али наравно да ће све то зависити и од финансијских средстава. Али, како каже тајновидац Његош, „прегаоцу Бог даје махове“ – напомиње владика Кирило. Свештеници Епархије буеносајреске протеклих месеци деле тешку судбину становништва Венецуеле. Архимандрит Евстатије Аздејковић и свештеник Павле, Венецуеланац, редовно извештавају владику Кирила о тешкој ситуацији. – Један део, нажалост, налази спас у бекству у друге државе Јужне или Северне Америке. Онај део који је остао Црква покушава да окупи и утеши, да му помогне колико је Бог дао снаге и средстава. И поред свега тога, њих двојица тамо успевају да служе свете литургије, да крштавају и венчавају, да опоју упокојене и да помогну старе, болесне, и сиромашне – каже владика Кирило. Јован Златоусти и сузе оца Жаира Наш свештеник Жаиро, Бразилац и бивши протестант, обратио се дубински у православну веру читајући беседе Светог Јована Златоуста и постао православни свештеник, којег је рукоположио Митрополит Амфилохије, прича владика Кирило. – Кад је дошао у Црну Гору приликом рукоположења, причао нам је он, једино му је остала сумња у вези са моштима светих. Међутим, према његовом казивању, у тренутку када се приклонио кивоту преподобног Симеона Дајбабског у манастиру у Подгорици у њему се све унутра ускомешало и духовно и физички и он је читав дан остао поред кивота светитеља са покајним плачем. Тим сузама је очистио и ту последњу сумњу. Из те његове вере никао је и Храм Светом Јовану Златоусту са параклисом преподобном Симеону у градићу Каруару на северу Бразила – наводи Епископ буеносајрески г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Дводневни научни скуп на тему: „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности”, отворен је у петак, 17. маја 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. У име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, учеснике скупа је поздравио бивши нишки Епископ Јован (Пурић), који је истакао да најдубље стваралаштво треба да добије вечни значај. Нема сукоба између Пушкина и једнога Серафима Саровскога, али ће многи поставити питање нама који смо се сабрали: „Зашто нисте нам помогли да се спасемо од упропашћавања културе?” Сигурно да је то велика Тајна присуства и Бога и Духа Светога, јер без Њега нема духовности. Само памћење, само сећање је, уствари, у Литургији – сећање на оно што је Господ Исус Христос урадио за нас. Нека Бог дâ да овај скуп буде не само теорија и затворен у овај простор, него да има и практичне последице и утицај кроз државу, кроз институције, на обичног човека, да се наш човек подигне у духу и да нам васкрсне српска култура, поручио је бивши нишки Епископ Јован. Обраћајући се присутнима, професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је циљ овог округлог стола да се сагледа какво је садашње стање на српском културном простору. Једино на такав начин моћи ћемо сопствену културну самосвест да подигнемо до нивоа који нам омогућује успешно решавање одређених питања важних за достојанствени опстанак српскога народа, казао је професор Станић. Господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије, указао је на важност заједничке културе сећања и историјског памћења. У данашњим сесијама учествују академик Матија Бећковић, професор др Мило Ломпар, професор др Богољуб Шијаковић, академик Миро Вуксановић, др Александар Гајић, Иван Негришорац, Драгослав Бокан, и многи други научни делатници. Сутра, 18. маја, о устројству, проблемима и вредностима српског културног простора ће говорити: професор др Ђорђе Ђурић, професор др Игор Борозан, професор др Валентина Питулић, професор др Лидија Томић, и други стручњаци за наведену тематику. Радови са овог научног скупа – 63 реферата – биће штампани у Зборнику. О наведеној теми, у српској култури одавно није било овако широких, систематичних и организованих разговора. Претходни се догодио пре више од две деценије, октобра 1998. године, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске. Извор: Радио Беседа

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...