Претражи Живе Речи Утехе

Генетска слика Лепенског Вира и Винче У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије. Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних. Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено. Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа са друге стране. Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе: 1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II 2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице) 3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II 4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a). Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар. Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага). Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена. Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племенасеверног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима. Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава. Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%. Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију. Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас. Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац (Извор текста)

Митрополит Иларион у Београд је дошао како би присуствовао откривању мозаика у куполи Храма Светог Саве, а истиче да није случајно што се тај догађај поклопио са прославом 180. годишњице успостављања односа између Русије и Србије. — Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика Николају II, а у Београду стоји такав споменик. То сведочи о томе да је српски народ свестан колико је високу цену платио руски народ за слободу Србије. Током векова Русија је штитила Србију и то пријатељство међу нашим народима, које и данас постоји, плаћено је крвљу руских војника. То што се јубилеј 180 година успостављања дипломатских односа између Русије и Србије поклопио са отварањем прве етапе мозаика Храма Светог Саве такође није случајно, јер су управо Русија и Руска православна црква притекли у помоћ српском народу и Српској православној цркви како би им помогли да се реализује тај огромни пројекат. Надам да ће наше заједничко стваралаштво у том храму бити настављено. Како ви видите суштину духовних односа између Срба и Руса и између наше две цркве? — Наши односи су данас у успону. То су односи које одликује дух братске сарадње. Ми практично на дневној основи имамо комуникацију и дијалог о читавом низу питања. Већ много година у Београду служи представник РПЦ, протојереј Виталиј Тарасјев, већ много година у Москви служи представник СПЦ, владика Антоније, који на веома високом нивоу представља Српску православну цркву и ми се према њему односимо са великим поверењем и великом љубављу. Наша два патријарха се редовно састају. Буквално у децембру су се састали када смо празновали век обнове Патријаршије у Руској православној цркви, а ускоро поново очекујемо Његову светост патријарха Иринеја у Москви зато што му је додељена награда Фонда јединства православних народа. Та награда се додељује једном годишње. Његова светост патријарх Кирил утврђује кандидатуре и у овом случају награда је додељена патријарху Иринеју за вишегодишњи и истакнути допринос православном јединству. Ти односи данас су наравно наставак вишевековних веза између наше две цркве које су постојале и, како сам уверен, постојаће увек зато што друкчије напросто не може да буде. Ми смо предодређени да будемо заједно, јер смо једнокрвни и једноверни народи. Митрополит Иларион: Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика. Србија је у сложеној ситуацији зато што нам кажу да не можемо да будемо и блиски са Русијом и да постанемо чланица ЕУ. Стално смо изложени уценама. Нова уцена је да треба ускладити спољну политику са ЕУ пре него што постанемо чланица ЕУ, другим речима, то значи да се уведу санкције Русије. Какво је Ваше мишљење, може ли Србија да се одупре? — Мислим да Србија сада заиста стоји пред избором и тај избор зависи од српског руководства и српског народа. У тој ситуацији вештачке конфронтације између ЕУ и Русије, која је данас направљено пре свега због политике САД, Србија је заиста пред избором. Веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама са тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом. Осим тога, треба да разумете да ако намеравате да уђете у ЕУ један од услова је да Србија одустане од било каквих претензија на Косово и Метохију, тј. да пристане на одрицање од своје историјске територије, на којој се налазе српске светиње и на којој и даље живи српски народ, мада веома притиснут последњим догађајима и околностима. Уз то, да би добила улазницу за Европску унију Србија ће морати да прихвати законе који постоје у ЕУ: да призна тзв. истополне заједнице, да их изједначи са браком, да хомосексуалним паровима да право на усвајање деце, а то ће бити издаја не само српског народа, већ и издаја православља. Зато. наравно. мора да се направи избор, а мислим да су се многи народи нашли у сличној ситуацији. Сада су Срби на раскршћу. Ми се истински надамо да ће српски народ направити свој избор пре свега полазећи од своје историје и полазећи од православне вере која је заправо и створила тај народ. Двапут сте били на Космету, а снимили сте и филм о српским православним земљама. Добро вам је позната ситуација на Косову и Метохији. Шта мислите, зашто Запад радије ћути о ситуацији у којој се налазе православни верници и СПЦ на Космету? — Ако погледамо политику Запада према православљу у целини у последњих 10 година, онда можемо да видимо да ту нема никакве подршке. Штавише, спроводи се активна подршка исламу, чак и вештачко наметање ислама, и то на традиционално хришћанским територијама. Сведоци смо имиграционе политике која подстиче прилив представника те религиозне традиције у Европу што доводи до нарушавања равнотеже успостављене током векова. То кажем упркос томе што у Русији, на пример, можемо видети изузетно добре и лепе односе између православаца и муслимана. Али муслимани код нас живе вековима, а у појединим земљама у Европи они су се појавили од скора. Притом, Европа акценат ставља на идеју да ће ти муслимани бити интегрисани у европско друштво и да ће прихватити европске вредности, иако многи не намеравају да се интегришу, а европске вредности им нису интересантне. Ти људи заправо желе да дођу у Европу где ће створити своје енклаве, од чега ће потом у Европи настати европски исламски калифат. О томе су прилично отворено говорили и многи представници радикалног ислама. Мислим да та имиграциона политика коју данас воде поједине западне земље представља својеврсно самоубиство, јер ће доћи време када ће се, на пример, Немци пробудити у својој земљи и схватити да то више није њихова земља. Тој политици се тренутно противе поједине земље ЕУ, као што су Мађарска, Словачка и Пољска, али време ће показати колико ће оне успети да сачувају свој идентитет и да се успротиве тој иницијативи из Брисела. Митрополит Иларион: Ми смо предодређени да будемо заједно јер смо једнокрвни и једноверни народи. Православни свет се налази у компликованој ситуацији, а сличност између Руске и Српске православне цркве лежи такође у томе што ми, на пример, имамо проблем са непризнатом Македонском православном црквом, а РПЦ са расколницима у Украјини. Одакле ти расколи? — Раскол се увек дешава на политичкој основи. Ако говоримо о Украјинској цркви, она је настала након што се Украјина одвојила од Русије, прогласила се самосталном државом. Тада је и Филарет Денисенко, који није постао патријарх Руске православне цркве, решио да постане патријарх у Украјини. Он је заправо направио тај раскол у цркви, он је тај процес предводио, имао је добре односе са тадашњим украјинским властима и уз њихову подршку тај раскол је почео да јача. Нажалост, то траје већ неких 25 година, то је раскол који је немогуће превазићи, упркос томе што је децембра прошле године Филарет Денисенко написао писмо руском патријарху Кирилу и епископима Руске православне цркве у којем је позвао обе стране на дијалог, па чак и молио за опроштај. Буквално сутрадан након што је то писмо прочитано и након што смо ми формирали комисију за дијалог он је одржао конференцију за новинаре на којој је у суштини дезавуисао све своје тврдње и молбе. Тако да видимо да је превазилажење тог раскола веома сложена ствар, али се надамо да је то ипак могуће и увек рачунамо на солидарност свих помесних цркава. Јер раскол у једној цркви означава раскол у свим православним црквама — морамо то јасно да схватимо. А ако једна православна црква почне да подржава раскол на штету других цркава, онда то може довести до нових раскола, али никако неће довести до превазилажења постојећих. Непризната Македонска православна црква обратила се Бугарској православној цркви како би она била мајка црква МПЦ. Како Ви то коментаришете? — Увек полазимо од тога да проблем непризнате Македонске цркве мора да се решава дијалогом између ње и Српске православне цркве. Тања ТРИКИЋ

Српски народ јесте пред избором, а веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама с тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом, сматра митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења Руске православне цркве за спољне црквене везе. Митрополит Иларион у Београд је дошао како би присуствовао откривању мозаика у куполи Храма Светог Саве, а истиче да није случајно што се тај догађај поклопио са прославом 180. годишњице успостављања односа између Русије и Србије. — Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика Николају II, а у Београду стоји такав споменик. То сведочи о томе да је српски народ свестан колико је високу цену платио руски народ за слободу Србије. Током векова Русија је штитила Србију и то пријатељство међу нашим народима, које и данас постоји, плаћено је крвљу руских војника. То што се јубилеј 180 година успостављања дипломатских односа између Русије и Србије поклопио са отварањем прве етапе мозаика Храма Светог Саве такође није случајно, јер су управо Русија и Руска православна црква притекли у помоћ српском народу и Српској православној цркви како би им помогли да се реализује тај огромни пројекат. Надам да ће наше заједничко стваралаштво у том храму бити настављено. Како ви видите суштину духовних односа између Срба и Руса и између наше две цркве? — Наши односи су данас у успону. То су односи које одликује дух братске сарадње. Ми практично на дневној основи имамо комуникацију и дијалог о читавом низу питања. Већ много година у Београду служи представник РПЦ, протојереј Виталиј Тарасјев, већ много година у Москви служи представник СПЦ, владика Антоније, који на веома високом нивоу представља Српску православну цркву и ми се према њему односимо са великим поверењем и великом љубављу. Наша два патријарха се редовно састају. Буквално у децембру су се састали када смо празновали век обнове Патријаршије у Руској православној цркви, а ускоро поново очекујемо Његову светост патријарха Иринеја у Москви зато што му је додељена награда Фонда јединства православних народа. Та награда се додељује једном годишње. Његова светост патријарх Кирил утврђује кандидатуре и у овом случају награда је додељена патријарху Иринеју за вишегодишњи и истакнути допринос православном јединству. Ти односи данас су наравно наставак вишевековних веза између наше две цркве које су постојале и, како сам уверен, постојаће увек зато што друкчије напросто не може да буде. Ми смо предодређени да будемо заједно, јер смо једнокрвни и једноверни народи. Митрополит Иларион: Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика. Србија је у сложеној ситуацији зато што нам кажу да не можемо да будемо и блиски са Русијом и да постанемо чланица ЕУ. Стално смо изложени уценама. Нова уцена је да треба ускладити спољну политику са ЕУ пре него што постанемо чланица ЕУ, другим речима, то значи да се уведу санкције Русије. Какво је Ваше мишљење, може ли Србија да се одупре? — Мислим да Србија сада заиста стоји пред избором и тај избор зависи од српског руководства и српског народа. У тој ситуацији вештачке конфронтације између ЕУ и Русије, која је данас направљено пре свега због политике САД, Србија је заиста пред избором. Веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама са тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом. Осим тога, треба да разумете да ако намеравате да уђете у ЕУ један од услова је да Србија одустане од било каквих претензија на Косово и Метохију, тј. да пристане на одрицање од своје историјске територије, на којој се налазе српске светиње и на којој и даље живи српски народ, мада веома притиснут последњим догађајима и околностима. Уз то, да би добила улазницу за Европску унију Србија ће морати да прихвати законе који постоје у ЕУ: да призна тзв. истополне заједнице, да их изједначи са браком, да хомосексуалним паровима да право на усвајање деце, а то ће бити издаја не само српског народа, већ и издаја православља. Зато. наравно. мора да се направи избор, а мислим да су се многи народи нашли у сличној ситуацији. Сада су Срби на раскршћу. Ми се истински надамо да ће српски народ направити свој избор пре свега полазећи од своје историје и полазећи од православне вере која је заправо и створила тај народ. Двапут сте били на Космету, а снимили сте и филм о српским православним земљама. Добро вам је позната ситуација на Косову и Метохији. Шта мислите, зашто Запад радије ћути о ситуацији у којој се налазе православни верници и СПЦ на Космету? — Ако погледамо политику Запада према православљу у целини у последњих 10 година, онда можемо да видимо да ту нема никакве подршке. Штавише, спроводи се активна подршка исламу, чак и вештачко наметање ислама, и то на традиционално хришћанским територијама. Сведоци смо имиграционе политике која подстиче прилив представника те религиозне традиције у Европу што доводи до нарушавања равнотеже успостављене током векова. То кажем упркос томе што у Русији, на пример, можемо видети изузетно добре и лепе односе између православаца и муслимана. Али муслимани код нас живе вековима, а у појединим земљама у Европи они су се појавили од скора. Притом, Европа акценат ставља на идеју да ће ти муслимани бити интегрисани у европско друштво и да ће прихватити европске вредности, иако многи не намеравају да се интегришу, а европске вредности им нису интересантне. Ти људи заправо желе да дођу у Европу где ће створити своје енклаве, од чега ће потом у Европи настати европски исламски калифат. О томе су прилично отворено говорили и многи представници радикалног ислама. Мислим да та имиграциона политика коју данас воде поједине западне земље представља својеврсно самоубиство, јер ће доћи време када ће се, на пример, Немци пробудити у својој земљи и схватити да то више није њихова земља. Тој политици се тренутно противе поједине земље ЕУ, као што су Мађарска, Словачка и Пољска, али време ће показати колико ће оне успети да сачувају свој идентитет и да се успротиве тој иницијативи из Брисела. Митрополит Иларион: Ми смо предодређени да будемо заједно јер смо једнокрвни и једноверни народи. Православни свет се налази у компликованој ситуацији, а сличност између Руске и Српске православне цркве лежи такође у томе што ми, на пример, имамо проблем са непризнатом Македонском православном црквом, а РПЦ са расколницима у Украјини. Одакле ти расколи? — Раскол се увек дешава на политичкој основи. Ако говоримо о Украјинској цркви, она је настала након што се Украјина одвојила од Русије, прогласила се самосталном државом. Тада је и Филарет Денисенко, који није постао патријарх Руске православне цркве, решио да постане патријарх у Украјини. Он је заправо направио тај раскол у цркви, он је тај процес предводио, имао је добре односе са тадашњим украјинским властима и уз њихову подршку тај раскол је почео да јача. Нажалост, то траје већ неких 25 година, то је раскол који је немогуће превазићи, упркос томе што је децембра прошле године Филарет Денисенко написао писмо руском патријарху Кирилу и епископима Руске православне цркве у којем је позвао обе стране на дијалог, па чак и молио за опроштај. Буквално сутрадан након што је то писмо прочитано и након што смо ми формирали комисију за дијалог он је одржао конференцију за новинаре на којој је у суштини дезавуисао све своје тврдње и молбе. Тако да видимо да је превазилажење тог раскола веома сложена ствар, али се надамо да је то ипак могуће и увек рачунамо на солидарност свих помесних цркава. Јер раскол у једној цркви означава раскол у свим православним црквама — морамо то јасно да схватимо. А ако једна православна црква почне да подржава раскол на штету других цркава, онда то може довести до нових раскола, али никако неће довести до превазилажења постојећих. Непризната Македонска православна црква обратила се Бугарској православној цркви како би она била мајка црква МПЦ. Како Ви то коментаришете? — Увек полазимо од тога да проблем непризнате Македонске цркве мора да се решава дијалогом између ње и Српске православне цркве. Тања ТРИКИЋ View full Странице

Postovani donatori, clanovi i prijatelji, Sa radoscu vas obavestavamo da smo zahvaljujuci ogromnom broju donatora sirom sveta uspeli da prikupimo dovoljno sredstava za potrebe izgradnje kuce porodice Przic sa Kosova i Metohije (https://www.srbizasrbe.org/tuzna-prica-porodice-przic) koja bi trebalo da bude izgradjena, opremljena i useljena pocetkom proleca. Takodje, u sklopu nase Bozicne akcije prikupili smo potrebna sredstva i za pomoc 60 porodica sirom Krajine, Kosova i Metohije, Republike Srpske, centralne Srbije, Crne Gore i drugih krajeva Balkana gde zive ugrozene srpske porodice a koje ce dobiti pomoc nase organizacije u predstojecem periodu. Takodje, dostavljamo vam mesecni izvestaj decembar: https://issuu.com/srbizasrbe/docs/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017 (issu format) http://www.srbizasrbe.org/izvestaj/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017.pdf (pdf format) U planu za 2018. godinu je da Humanitarna organizacija Srbi za Srbe obezbedi vrednu humanitarnu pomoc za preko 200 socijalno ugrozenih visedetnih porodica, te upucujemo poziv svim donatorima, clanovima i prijateljima nase organizacije da podrze nas dobrotvorni rad i u ovoj godini: http://www.srbizasrbe.org/donacije Jos jednom upucujemo veliku zahvalnost svim donatorima koji su se do sada ukljucili i podrzali Bozicnu akciju nase organizacije. Deca su nasa buducnost! Humanitarna organizacija Srbi za Srbe www.srbizasrbe.org www.facebook.com/srbizasrbe www.serbsforserbs.org ........... Dear donors, members and friends, Thanks to the far-reaching support of donors from all around the world, we are joyful to announce that our organization succeeded with collecting donations towards building a new home for the Przic family from the Kosovo and Metohija region (https://www.srbizasrbe.org/tuzna-prica-porodice-przic). As we plan, the home should be built, furnished and family moved in during spring time. Furthermore, as a part of our Christmas action, Charity organization Serbs for Serbs made to raise donations to help 60 families living in the Krajina, Kosovo and Metohija, Republic of Srpska, central Serbia, Montenegro and other Balkan regions, and the aid should reach those families in the next 30 days. Also, please read our monthly report for december: https://issuu.com/srbizasrbe/docs/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017 (issu format) http://www.srbizasrbe.org/izvestaj/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017.pdf (pdf format) The annual plan for 2018 is to provide worthy humanitarian help for over 200 socially empowered families, so we are inviting all our donors, members and friends to support our work in the upcoming period: http://www.srbizasrbe.org/donacije Once again, we are sending our deepest gratitude for all our donors who supported Christmas action. Children are our future! Charity organization Serbs for Serbs www.srbizasrbe.org www.facebook.com/srbizasrbe www.serbsforserbs.org

Postovani donatori, clanovi i prijatelji, Sa radoscu vas obavestavamo da smo zahvaljujuci ogromnom broju donatora sirom sveta uspeli da prikupimo dovoljno sredstava za potrebe izgradnje kuce porodice Przic sa Kosova i Metohije (https://www.srbizasrbe.org/tuzna-prica-porodice-przic) koja bi trebalo da bude izgradjena, opremljena i useljena pocetkom proleca. Takodje, u sklopu nase Bozicne akcije prikupili smo potrebna sredstva i za pomoc 60 porodica sirom Krajine, Kosova i Metohije, Republike Srpske, centralne Srbije, Crne Gore i drugih krajeva Balkana gde zive ugrozene srpske porodice a koje ce dobiti pomoc nase organizacije u predstojecem periodu. Takodje, dostavljamo vam mesecni izvestaj decembar: https://issuu.com/srbizasrbe/docs/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017 (issu format) http://www.srbizasrbe.org/izvestaj/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017.pdf (pdf format) U planu za 2018. godinu je da Humanitarna organizacija Srbi za Srbe obezbedi vrednu humanitarnu pomoc za preko 200 socijalno ugrozenih visedetnih porodica, te upucujemo poziv svim donatorima, clanovima i prijateljima nase organizacije da podrze nas dobrotvorni rad i u ovoj godini: http://www.srbizasrbe.org/donacije Jos jednom upucujemo veliku zahvalnost svim donatorima koji su se do sada ukljucili i podrzali Bozicnu akciju nase organizacije. Deca su nasa buducnost! Humanitarna organizacija Srbi za Srbe www.srbizasrbe.org www.facebook.com/srbizasrbe www.serbsforserbs.org ........... Dear donors, members and friends, Thanks to the far-reaching support of donors from all around the world, we are joyful to announce that our organization succeeded with collecting donations towards building a new home for the Przic family from the Kosovo and Metohija region (https://www.srbizasrbe.org/tuzna-prica-porodice-przic). As we plan, the home should be built, furnished and family moved in during spring time. Furthermore, as a part of our Christmas action, Charity organization Serbs for Serbs made to raise donations to help 60 families living in the Krajina, Kosovo and Metohija, Republic of Srpska, central Serbia, Montenegro and other Balkan regions, and the aid should reach those families in the next 30 days. Also, please read our monthly report for december: https://issuu.com/srbizasrbe/docs/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017 (issu format) http://www.srbizasrbe.org/izvestaj/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017.pdf (pdf format) The annual plan for 2018 is to provide worthy humanitarian help for over 200 socially empowered families, so we are inviting all our donors, members and friends to support our work in the upcoming period: http://www.srbizasrbe.org/donacije Once again, we are sending our deepest gratitude for all our donors who supported Christmas action. Children are our future! Charity organization Serbs for Serbs www.srbizasrbe.org www.facebook.com/srbizasrbe www.serbsforserbs.org View full Странице

Умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије тврди да државни врх Србије износи неистине и да није тачно да се Срби враћају на Косово којим "управљају Вучићеви мафијаши".

У недељу су празничну Литургију заједно служили епископ источноамерички Иринеј (Српска Православна Црква) и епископ менхетенски Николај, заједно са храмовним свештенством и свештенством српске Саборне цркве Светог Саве која је изгорела на Васкрс 2016. Црквa je била пуна, по неким рачунањима до 500 верника је било на празничној Литургији – храмовни парохијани и Срби, верници – од којих се већина причестила Светим тајнама Христовим. На празничној служби је проширени архијерејски хор појао под диригентском палицом Петра Фекуле. Након завршетка службе, митрополит источноамерички и њујоршки Иларион прочитао је Божићну посланицу Првојерарха Руске Заграничне Цркве. У име митрополита Илариона, катедралног свештенства и у своје лично име, епископ Николај је поздравио епископа Иринеја и српску браћу и сестре у вери. Његово Преосвештенство је говорио о историји празника, и објаснио зашто га хришћани обележавају и зашто ми морамо увек живети по Христовим заповестима. Епископ Николај је казивао о томе како је народ Србије отворио своју земљу и своје срце руском народу који је био приморан да напусти своје домове после Октобарске револуције 1917. године. Он је исто тако напоменуо је да много година Србија била дом Заштитнице руске дијаспоре – Курске иконе Матере Божие. Епископ Николај је истакао да Руска Загранична Црква никад неће заборавити гостопримство српског народа, и да ће овде увек бити место за православне Србе у Саборној цркви. Епископ Иринеј се захвалио епископу Николају на његовим пријатним поздравним речима и додао да су његова паства и он лично погођени пројавама трајне љубави и подршке које су осетили од Руса, а посебно од свештенства и парохијана ове Саборне цркве. Сестринство Саборне цркве Знамења и сестринство српске Саборне цркве Св. Саве припремили су празничну трпезу љубави. Извор: Српска Православна Црква

У суботу 6. и у недељу 7. јануара, источноамерички викарни епископ Менхетна Николај служио је Божанску Литургију поводом Рождества Христовог у синодској Саборној цркви Знаммења у Њујорку. Свеноћно бденије поводом Божића служено је у празничном, радосној и топлој атмосфери. У недељу су празничну Литургију заједно служили епископ источноамерички Иринеј (Српска Православна Црква) и епископ менхетенски Николај, заједно са храмовним свештенством и свештенством српске Саборне цркве Светог Саве која је изгорела на Васкрс 2016. Црквa je била пуна, по неким рачунањима до 500 верника је било на празничној Литургији – храмовни парохијани и Срби, верници – од којих се већина причестила Светим тајнама Христовим. На празничној служби је проширени архијерејски хор појао под диригентском палицом Петра Фекуле. Након завршетка службе, митрополит источноамерички и њујоршки Иларион прочитао је Божићну посланицу Првојерарха Руске Заграничне Цркве. У име митрополита Илариона, катедралног свештенства и у своје лично име, епископ Николај је поздравио епископа Иринеја и српску браћу и сестре у вери. Његово Преосвештенство је говорио о историји празника, и објаснио зашто га хришћани обележавају и зашто ми морамо увек живети по Христовим заповестима. Епископ Николај је казивао о томе како је народ Србије отворио своју земљу и своје срце руском народу који је био приморан да напусти своје домове после Октобарске револуције 1917. године. Он је исто тако напоменуо је да много година Србија била дом Заштитнице руске дијаспоре – Курске иконе Матере Божие. Епископ Николај је истакао да Руска Загранична Црква никад неће заборавити гостопримство српског народа, и да ће овде увек бити место за православне Србе у Саборној цркви. Епископ Иринеј се захвалио епископу Николају на његовим пријатним поздравним речима и додао да су његова паства и он лично погођени пројавама трајне љубави и подршке које су осетили од Руса, а посебно од свештенства и парохијана ове Саборне цркве. Сестринство Саборне цркве Знамења и сестринство српске Саборне цркве Св. Саве припремили су празничну трпезу љубави. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

26.11.2017 Извор: Dnevnik.rs Пар седмица након што је представљено на Београдском сајму књига, дело посвећено једној од најзнаменитијих личности старе Србије, Петру Костићу, „Листићи из даље и ближе прошлости Петра Костића“ историчара др Александре Новаков и др Уроша Шешума доживело је промоцију у граду из ког и потиче, у Призрену. Фото: З. Милосављевић/ Црква Светог Спаса Зграда призренске богословије, која је после погрома 2004. потпуно обновљена, а коју је у своје време Петар Костић завршио и био њен професор и ректор, била је место где је поводом 165 година од његовог рођења, уочи празника Светих Врача Козме и Дамјана, 13. новембра, указано на његов стваралачки опус, значај и допринос српској историографији. - Петар Костић, доајен међу српским културним делатницима на простору Старе Србије и Македоније, у жељи да себи и својим читаоцима објасни узроке тешког стања српског народа на овим просторима у 19. веку, објавио је знатан број радова о политичкој, културној и друштвеној историји Старе Србије у 18. веку и тиме дао драгоцен допринос српској историографији – каже научни секретар Српског биографског речника и уредник за фотографију СБР Александра Новаков, један од аутора књиге. Фото: Promocija knjige „Listići iz dalje i bliže prošlosti Petra Kostića“ u Prizrenu Највише пажње, дакако, Костић је посветио Призрену. Осликао је српске призренске обичаје приликом веридбе, просидбе и свадбе, описао начин прослављања крсне славе, записивао пословице, загонетке, бројалице и обредне песме и тако оставио значајне етнографске и лексикографске изворе за проучавање културне баштине метохијских Срба. Ова књига, која представља својеврсну збирку Костићевих радова објављених у периодици између 1902. и 1934. године, издавачки је првенац Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена, осведоченог чувара културног наслеђа тог древног града, у ком се на сваком кораку наилази на трагове српског битисања. Друштво је настало 2004. године у Младеновцу, али окупља Призренце ма где да су уточиште нашли пошто су морали да напусте родни град, да би се сачувало културно-историјско наслеђе Срба на Косову и Метохији, пре свега Призрена и околине, јер они представљају неисцрпну ризницу материјалне и нематеријалне српске баштине. - За 13 година успели смо да обновимо одређен број цркава, спасимо их од пропасти, покренули смо више акција, попут Школе калиграфије која је ове године почела да ради у манастиру Светих Архангела и намењена је деци из дијаспоре и с Косова и Метохије – каже председник Друштва Бојан Бабић. - Лане смо покренули и Фестивал средњовековне музике Медимус... Међу резултате прегалачког рада чланова овог Друштва иза ког стоји огромна љубав према Призрену, који тешко да може и друге који само кроче у њега оставити равнодушним, Бабић убраја и учешће у обнови цркве Светих Врача Козме и Дамјана у Поткаљаји, некадашњем српском кварту и историјском језгру Призрена. Зорица Милосављевић Више цркава него становника У Призрену данас живи петнаестак Срба, најмлађи Призренац, тромесечни Бранислав, крштен је ових дана. Ако се томе дода педесетак богослова, професори и свештенство, српска заједница онда броји седамдесетак чланова, а пре 1999. године било их је 12.000. - Сада има више светиња него Срба – каже Бојан Бабић.- Призрен је у средњем веку по предању, имао са околином 365 цркава и манастира, за сваки дан по једну. Призрен сам као град је имао 30 цркава и манастира, од којих сад постоји петнаестак, остало су црквишта и остаци. Оближња Велика Хоча данас има 13 цркава и манастира, Љубижда на ободу Призрена има их 10. То је велики потенцијал Призрена који је постао туристички град. Призрен је толерантан град и једини на Косову и Метохији у ком би Срби могли да се врате да живе.

26.11.2017 Извор: Dnevnik.rs Пар седмица након што је представљено на Београдском сајму књига, дело посвећено једној од најзнаменитијих личности старе Србије, Петру Костићу, „Листићи из даље и ближе прошлости Петра Костића“ историчара др Александре Новаков и др Уроша Шешума доживело је промоцију у граду из ког и потиче, у Призрену. Фото: З. Милосављевић/ Црква Светог Спаса Зграда призренске богословије, која је после погрома 2004. потпуно обновљена, а коју је у своје време Петар Костић завршио и био њен професор и ректор, била је место где је поводом 165 година од његовог рођења, уочи празника Светих Врача Козме и Дамјана, 13. новембра, указано на његов стваралачки опус, значај и допринос српској историографији. - Петар Костић, доајен међу српским културним делатницима на простору Старе Србије и Македоније, у жељи да себи и својим читаоцима објасни узроке тешког стања српског народа на овим просторима у 19. веку, објавио је знатан број радова о политичкој, културној и друштвеној историји Старе Србије у 18. веку и тиме дао драгоцен допринос српској историографији – каже научни секретар Српског биографског речника и уредник за фотографију СБР Александра Новаков, један од аутора књиге. Фото: Promocija knjige „Listići iz dalje i bliže prošlosti Petra Kostića“ u Prizrenu Највише пажње, дакако, Костић је посветио Призрену. Осликао је српске призренске обичаје приликом веридбе, просидбе и свадбе, описао начин прослављања крсне славе, записивао пословице, загонетке, бројалице и обредне песме и тако оставио значајне етнографске и лексикографске изворе за проучавање културне баштине метохијских Срба. Ова књига, која представља својеврсну збирку Костићевих радова објављених у периодици између 1902. и 1934. године, издавачки је првенац Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена, осведоченог чувара културног наслеђа тог древног града, у ком се на сваком кораку наилази на трагове српског битисања. Друштво је настало 2004. године у Младеновцу, али окупља Призренце ма где да су уточиште нашли пошто су морали да напусте родни град, да би се сачувало културно-историјско наслеђе Срба на Косову и Метохији, пре свега Призрена и околине, јер они представљају неисцрпну ризницу материјалне и нематеријалне српске баштине. - За 13 година успели смо да обновимо одређен број цркава, спасимо их од пропасти, покренули смо више акција, попут Школе калиграфије која је ове године почела да ради у манастиру Светих Архангела и намењена је деци из дијаспоре и с Косова и Метохије – каже председник Друштва Бојан Бабић. - Лане смо покренули и Фестивал средњовековне музике Медимус... Међу резултате прегалачког рада чланова овог Друштва иза ког стоји огромна љубав према Призрену, који тешко да може и друге који само кроче у њега оставити равнодушним, Бабић убраја и учешће у обнови цркве Светих Врача Козме и Дамјана у Поткаљаји, некадашњем српском кварту и историјском језгру Призрена. Зорица Милосављевић Више цркава него становника У Призрену данас живи петнаестак Срба, најмлађи Призренац, тромесечни Бранислав, крштен је ових дана. Ако се томе дода педесетак богослова, професори и свештенство, српска заједница онда броји седамдесетак чланова, а пре 1999. године било их је 12.000. - Сада има више светиња него Срба – каже Бојан Бабић.- Призрен је у средњем веку по предању, имао са околином 365 цркава и манастира, за сваки дан по једну. Призрен сам као град је имао 30 цркава и манастира, од којих сад постоји петнаестак, остало су црквишта и остаци. Оближња Велика Хоча данас има 13 цркава и манастира, Љубижда на ободу Призрена има их 10. То је велики потенцијал Призрена који је постао туристички град. Призрен је толерантан град и једини на Косову и Метохији у ком би Срби могли да се врате да живе. View full Странице

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је узело неколико десетина хиљада Срба и припадника других јужнословенских народа. Russia Beyond покушаће да вам приближу откуд толико велики број Југословена у револуцији и по којим критеријумима су бирали страну. Октобарска револуција, чија се стогодишњица сада обележева представља један од највећих догађаја двадесетог века. Пошто је у Русији у то време на снази био Јулијански календар, прва социјалистичка револуција у историји света остала је упамћена као октобарска, иако се по данас важећем календару одиграла 7. новембра (25. октобар по Јулијанском календару) 1917. године. Октобарска револуција представља кулминацију хаоса у који руско друштво упада након Фебруарске револуције, када је под крајње сумњивим и до данас не сасвим разјашњеним околностима, са власти збачен цар Николај Други Романов. Октобарска револуција представљала је увод у крвави Грађански рат, који је потрајао више од 5 година. Процењује се да је на обе зараћене стране погинуло преко 2,5 милиона војника, којима када се дода број страдалих од глади, немаштине и терора који су спроводиле обе зараћене стране, као и разне аутономне наоуружане групе, долази се до бројке од 10 милиона. У Октобарској револуцији и грађанском рату који је уследио, запажено учешће имали су Срби и други народи бивше Југославије. Борили се су се на обе стране, а процењује се да их је било око 40,000. Цар Николај извршио смотру српских добровољаца Октобарска револуција догодила у трећој години Великог рата. Срби из Босне и Херцеговине, Хрватске и Војводине били су војне обвезнике аустроугарске армије. Војни врх Жуто-црне монархије из разумљивих разлога мобилисане Србе уместо у борбу са војском Краљевине Србије, слао је углавном на Југозападни фронт (против Русије и Румуније) и италијанско ратиште, где им је командовао један од најбољих аустроугарских официра, фелдмаршал Светозар Боројевић, Србин са Баније. Маршал Боројевић иако се није директно борио против српске војске, био је уз генерала Стјепана Саркотића (одговорног за рушење Његошеве капеле на Ловћену), једини аустроугарски официр чија је молба за пријем у Војску Краљевине СХС 1918. године одбијена. Већина Срба у аутроугарску војску била је мобилисана против своје воље, и често су се без борбе предавали руској војсци. Од српских ратних заробљеника већ на лето 1915. формиран је Српски добровољачки одред, чију је смотру у Одеси извршио сам цар Николај Други. Процењује се да је током 1915. из Русије као подршка Србији упућено неколико хиљада добровољаца, бивших аустроугарских војника. Улазак Бугарске у рат пресеца овај коридор и српски добровољци боре се од тада заједно са Русима у Румунији и Галицији (део територије данашње Украјине). Цар Николај на смотри српских добровољаца у Одеси Број српских доборовољаца значајно је порастао након Брусиловљеве офанзиве (јун-септембар 1916), током које је аусторугарска армија претрпела фаталне губитке. Око милион аустроугарских војника избачено је из строја, а преко 400.000 су заробљени, од чега велики број су били Срби и припадници других народа бивше Југославије. Продор који је осмислио генерал Алексеј Брусилов био је најзначајнији руски војни успех у Првом светском рату. Интересантно је такође да се Брусилов, најуспешнији царски генерал у Првом светском рату, 1920. године придружио бољшевицима и у септембру месецу исте године потписао апел упућен официрима и војницима Беле армије, који је позивао на прекид грађанског рата и предлагао пуну амнестију. Тито одбио да се придружи српским добровољцима Снаге српских доборовољаца уочи Фебруарске револуције нарасле су биле на око 40,000 бораца, што је било довољно за попуну две самосталне дивизије. Ове једнинице биле су отоворене и за аустроугарске ратне заробљенике из реда осталих јужнословенских народа. У марту 1915. у руско заробљеништво пао је и каплар Јосип Броз. Он одбија могућност да се придружи српским добровољачким јединицама и бира заробљенички логор, уз принудни рад на одржавању Трансибирске железнице. Након збацивања цара Николаја, морал у двема српским добровољачким дивизијама није се разликовао много од осталих јединица руске армије. Харали су недисциплина и дезертерство, што је довело до ниховог значајног осипања. На ратне заробљенике и српске добровољце посебну пажњу су обратили бољшевици. Унутар дивизија формирани су војнички комитети - совјети, а активно су дељени и пропагандни комунистички леци на српском језику. Комунистичка агитација, с обзиром на социјалну структуру војника, преко 80% су били радници и сељаци, имала је значајног успеха. Активна комунистичка пропаганда На врхунцу Руског грађанског рата, у Царицину се 1918. године публиковао тројезични часопис „Интернационалист“, на мађарском, немачком и српском језику. Уредник овог издања био је грађанин Аустроугарске, Србин из Сомбора Лазар Вукичевић. Исте године у Москви је лични Лењинов пријатељ др Вукашин Марковић покренуо часопис на српском језику „Револуција“. Марковић је у Русију доспеo као студент медицине, узео активног учешћа у револуцији, након чега се вратио у родну Црну Гору. Тамо због револуционарне делатности долази у сукоб са законом, а из цетињског затвора бежи у Русију. Београдска Политика 1927. године пише да „после успеха кантонских бољшевичких трупа совјетска влада је послала Кинезима др Марковића за главног политичког комесара.“ Др Вукашин Марковић са Лењинове десне стране у црном капуту, Црвени трг 1918. Најпознатији Србин у Октобарској револуцији био је Алекса Дундић. О биографији легендарног хероја Руског грађанског рата пре Октобарске револуције има мало веродостојних података. Познато је само да је након заробљавања код Луцка (данашња Украјина) приступио Српској добровољачкој дивизији. Током грађанског рата борио се раме уз раме са иконама револуције Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим. Познати писац Исак Бабељ у књизи „Црвена коњица“, описује га као „Србина храбријег од свих“. Дундић гине пред сам крај рата у окршају са Пољацима код града Ровно (такође данашња Украјина). У више градова Русије данас постоје улице које носе име Алексе Дундића, укључујући Москву и Санкт Петербург. Посвећено му је неколико позоришних представа и филмова, укључујући и југословенско-совјетску коопродукцију из 1958, у којој улогу Дундића тумачи Бранко Плеша. Неки од Срба постали су касније жртве система за који су се у Октобарској револуцији борили. Један од таквих био је Владимир Ћопић, потпуковник Шпанске републиканске армије, командант 15. интернационалне бригаде „Линколн“, страдао је 1939. у Стаљиновим чисткама. Две године раније стрељан је и комдив (чин у рангу генерал-потпуковника) Данило Сердић, командант 3. коњичког корпуса Белоруског војног округа, носилац Ордена црвене заставе. Комунистички историчари после Другог светског изнели су тврдње је чак половина српских доборовољаца прешла на страну бољшевика. Те оцене су вероватно претеране и мотивисане биле дневно политичких потребама, по којима је владајући комунистички систем требало ретроактивно популаризовати. Ипак, Срби који су се борили на страни бољшевика били су услед ефикасне комунистичке агитације и пропаганде неупоредиво мотивисанији, од оних који су били на страни Беле армије и сродних групација. Југославија последња признала СССР Временом су се српске јединице интегрисале са интервенционистичким снагама Антанте које су подржавале владу адмирала Колчака. Када је формирана Влада Краљевине СХС српским јединицама је упућена званична инструкција да се потчињавају команди француског генерала Жанена. Српске једнице на страни снага контрареволуције дејствовале су на северу Русије, у Архангелску је постојао посебан српски одред. Срби су 1918. ратовали такође у Сибиру и на Далеком Истоку, заједно са Чехословачким корпусом, јединице формиране од аустроугарских заробљеника чешке и словачке националности, по сличном моделу као и српске дивизије. Српске јединице на страни контрареволуције повукле су се из Русије преко далекоистичних лука заједно са осталим снагама Антанте у другој половини 1918. Белогардејска елита у Србији. Барон Врангел седи други с лева, поред њега је митрополит Антоније Храповицки. Током Грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, градовима које су контролисали снаге контрареволуције. У Белој гарди, делу чувеног руског писца Михаила Булгакова, помиње се да су у Кијеву почетком 1919. наде противника бољшевика и Петљуриних украјинских националиста (претеча данашњих бандероваца), подгревале гласине о искрцавању српске војске у Одеси. Регуларна српска војска није дошла у помоћ контрареволуцији, али последња земља на планети која је признала СССР била је Краљевина Југославија. То је урађено тек у предвечерје Другог светског рата, 25. јуна 1940. године. Игор ДАМЈАНОВИЋ

Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на којем се налази Србија обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су нам свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нам мање позната. Имена која су важна за историје других земља а опет везана за нас. Везана за нас нечим нераскидивим и незамењивим — пореклом. Ово су нека од њих. CC0 / ЈАВНО ВЛАСНИШТВО Шандор Петефи Шандор Петефи, рођен као Александар Петровић (1. јануар 1823. Кишкереш — 31. јул 1849. Шегешвар), био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац и тада почиње да објављује своје прве песме. Истицао се као велики мађарски националиста који се залагао за отцепљење од Хабзбуршке монархије. Сходно својим ставовима, 1848. године постаје вођа будимпештанске омладине и пропагира самосталност Мађарске. Као револуционар придружује се мађарској војсци против монархије. Погинуо је 1849. године у 26. години живота у месту Шегешвару које се данас налази на територији Румуније. Његова дела су утицала на рад многих песника, међу којима су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Данас, многе културне и образоване установе у Мађарској, као и мост у Будимпешти носе његово име. CC0 / ЈАВНО ВЛАНИСШТВО Јанош Хуњади познат и као Сибињанин Јанко. Јанош Хуњади, (1387. место рођења није познато — 11. август 1456. Земун) у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко, био је намесник Краљевине Мађарске. Поред тога што је био намесник носио је титуле жупана, бана, војводе Ердеља и капетана Београда. Рођен је као друго дете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај. Његова жена Ержебет Силађи, која је код нас позната под именом Маргарета Свилојевић, из племићке је породице. Ипак, то није било довољно да и сам Хуњади једнога дана постане мађарски краљ. Оно што он није могао да буде пошло је за руком његовом сину Матији Корвину, који је био један од најпознатијих мађарских краљева. Своју војну каријеру почео је код жупана Стефана Лазаревића, да би касније прешао у војску краља Жигмунда. Као војсковођа Хуњади се увек борио на страни хришћана, тако да је његово име битно не само за Мађарску већ за цело ово поднебље, а посебно за Румунију и Србију. На територији Србије се борио у неколико битака, међу којима је најзначајнија битка за одбрану Београда у којој је учествовао заједно са својим старијим сином Ласлом. Током рата у Београду је избила куга од које је оболео и сам Хуњади. Преминуо је 11. августа у Земуну, који је тад припадао Краљевини Угарској. Због својих борби против Турака на овим просторима сматра се највећим хришћанским војсковођом, па стога ужива велику популарност. У Мађарској је проглашен за народног хероја, а због својих заслуга то звање носи и у Румунији. У српским народним песмама познат је под именом Сибињанин Јанко, а у литератури и као Јован Хуњади. © FLICKR/ DAVID BAILEY Споменик Ђурађу Кастриоту Скендербегу у Приштини Ђурађ Кастриот, (6. мај 1405. Сина — 7. јануар 1468. Љеш) познатији као Скендербег, био је албански национални херој, а многи у Албанији га сматрају оцем Албаније. Порекло Скендербега води из Зете. Његов отац Јован, који је дошао у Јањину као српски кефалија, називао се принцом Епира, а његова мајка Војислава имала је племићко порекло. Када је Скендербегов отац изгубио битку против Бајазита Првог, Скендербег је заједно са својом браћом одведен у Турску. Током боравка у Турској добија име Скендербег и прима ислам. Сам Скендербег је ипак био велики противник Отоманског царства, што га је довело до тога да покрене борбе против Турака. Свој поход против Отомана започиње у Албанији, а касније се прикључује и биткама у околини Ниша. Због тога га је глорификовала и католичка црква. Истакао се и у другим борбама, међу којима су и рат са Венецијом и Млетачком Републиком. Након опсаде Кроје, Скендербег оболева од маларије и умире у 62. години. Скендербег се у документима среће и под другим именима, а постоје и списи у којима је Скендербег на српској ћирилици уписан под именом Ђурађ. Без обзира на ове чињенице, у Албанији га сматрају етнички чистим Албанцем. CC BY-SA 4.0 / ВАНИЛИЦА Споменик Мехмед паши Соколовићу у Вишеграду. Мехмед паша Соколовић (1506. Соколовићи — 1579. Истанбул) је био познати везир у Отоманском царству. Рођен је као Бајица Ненадић у селу Соколовићи у близини места Рудо. Отац му се звао Димитрије, док име његове мајке није познато. У раном детињству Мехмеда пашу Соколовића одвели су јаничари у Истанбул током данка у крви. Мехмед паша је своју каријеру почео као заповедник царске гарде, а завршио као Велики везир. За време његовог живота у Отоманском царству су се променила три владара (султана): Сулејман, Селим Други и Мурат Трећи. У нашу историју Мехмед паша је ушао као отомански војсковођа који је учествовао у освајању Београда. Управо ова битка га истиче у први план и од тада његова војна каријера креће узлазном путањом. Био је ожењен ћерком Селима Другог, Есмахан, са којом је добио сина Ибрахима. Након смрти Селима Другог на престо долази његов син Мурат који није имао поверење у Соколовића и његова популарност почиње да опада. Ипак, то га није спречило да до краја живота носи звање Велики везир. Соколовић губи живот у атентату, а сахрањен је поред Ејуп џамије у Истанбулу. Мехмед паша Соколовић је био познат као велики задужбинар, а иза себе је оставио џамије, цркве и мостове. Мост у Вишеграду је његова најпознатија задужбина, а поред њега подигао је још три моста, од којих су два у Босни и Херцеговини а један у Црној Гори. CC0 / ЈАВНО ВЛАСНИШТВО Омер-паша Латас Омер паша Латас (24. септембар 1806. Јања Гора — 18. април 1871. Цариград) је био османски паша српског порекла из Војне Крајине. Рођен је као Михајло у Јањој Гори, која је тада била у Аустрији. Школовао се у Госпићу и Задру, где је завршио војну школу. Његов отац је био нижи официр у аустриској војсци. Када је завршио кадетску школу, због породичних проблема, бежи у Гламоч, а одатле у Бањалуку. У Бањалуци, по саветима свог газде муслимана, прелази у ислам. После Бањалуке сели се у Видин, где ради као професор техничког цртања у цариградској војној школи, из које га унапређују и шаљу у Цариград. Радио је као професор код престолонаследника Абдулмеџида, сина султана Махмуда Другог. На подручју Балкана Омер паша Латас је остао запамћен по сламању отпора босанских бегова, који су се противили султановим реформама. За време те акције затворено је више од 1.000 ага и бегова, а око 400 њих је послато за Цариград. Због тога је Омер паша Латас проглашен за најгорег непријатеља у Босни и Херцеговини. Ахмед паша Херцеговић, (1445. Херцег Нови — 1517. Цариград) рођен као Стефан Херцеговић, био је адмирал у Османском царству. Потиче из племићке породице Косача. Његов отац Стефан Вукчић био је четврти гувернер Босне, брат Владислав последњи херцег Светог Саве, а сестра Катарина краљица Босне. Детињство је провео у Захумљу и Дубровнику, где је завршио основну школу. Након доласка Турака у Босну и Херцеговину његов отац одлучује да га пошаље у Истанбул султану Мехмеду Другом. У Истанбулу је научио турски језик и примио ислам. Служио је три турска султана: Мехмеда Другог, Бајазита Другог и Селима Првог Јауза. Учествовао је у многим освајачким походима. Иза себе је оставио много задужбина. Сахрањен је на свом имању у близини Мраморног мора.

Срби и српска властела Бранковићи на подручју данашње Словеније и северне Италије у XV веку После пораза српске војске у Бици на Марици 26. септембра 1371. године, долази до првих већих сеоба Срба узрокованих турским освајањима. Миграције су још више појачане иза Боја на Косову 1389. године. Међу првим избеглицама били су бројни припадници српског племства, са којима је бежало и мноштво народа. Главни правци тих сеоба су ишли према западу и југозападу (Босна и Далмација) и према северу (Угарска). Пресељавања су често била усмерена у крајеве где су Срби тада били компактно насељени, нпр. на Пељешац¹ али и у подручја удаљенија од матице, па се тако 1404. године обнављају српске колоније у близини Будима (на острву Чепел – Српски Ковин)². Ови први таласи померања српске етничке масе изазвани османлијским продирањима нису захватили подручје данашње Словеније и северне Италије, које је било доста удаљено од српске деспотовине и изван главног правца сеобе. Избеглице су у ове пределе најпре почеле да стижу из Далмације и то у Трст и у Венецију. Зато 1413. године Велико веће града Трста одлучује да откупи од приватника (чак и на силу!) терене крај тршћанског предграђа Контовела (Contovela), где би се могли настанити „Склави, који су већ стигли са границе Босне и Далмације“³. И у Венецији су у XV веку досељавања Срба била јака, посебно из далматинских градова. У првој половини XV века православних је у Млецима било неколико хиљада, већином Грка. Историчар православља у Венецији проф. Јoaнис Велудис наводи да је у млетачкој православној црквеној општини поред Грка било и много „Словена, то јест Срба“ (Slabon tutesti Serbon)⁴. Никодим Милаш, позивајући се на Велудиса, закључује да је српскога народа у Венецији морало бити доста „... што су они били у стању, у XV вијеку да саставе засебну своју општину, а та општина по млетачким државним законима о асоцијацијама, морала је бројити најмање 250 чланова, породичних поглавица, да би могла законом бити призната, и дакле најмање толики је ту број породица српских морало тада бити“⁵. Године 1427. умрлог Стефана Лазаревића наслеђује на челу српске деспотовине његов сестрић Ђурађ Бранковић. Деспот је морао да се одупире феудалном сепаратизму али и да се сналази у тешком положају двоструког вазалства (према Угарској и према Турској). Ђурађ, који је од децембра 1414. био ожењен (у другом или трећем браку) са Гркињом Јерином (Ирином) Кантакузин, је покушао да свој положај учврсти женидбеним везама: млађа кћи Катарина се 20. IV. 1433. венчала са грофом Улрихом II Цељским а њена сестра Мара се 1435. удала за султана Мурата II, поневши огроман мираз. Обе намераване удаје честитали су деспоту 1433. године дубровачки посланици Гундулић и Бобаљевић⁶. Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није променила веру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија сачувана српска књига на подручју данашње Хрватске. Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије. Из присуства свештеника Војислав Ј. Ђурић извлачи врло логичан закључак да је Катарина имала придворну цркву у Цељу или Вараждину⁷. Лик грофице (од 1436. кнегиње) Катарине Цељске остао је овековечен на једном рељефу из 18. века, који се и данас налази у Цељу⁸. Из 15. века је „цељски олтар“ у цркви на Птујској Гори, познатом католичком ходочасничком месту. На олтару је рељеф Богородица са плаштом; испод плашта, међу угарском властелом, приказан је и лик деспота Стефана Лазаревића. По мишљењу Бога Графенауера je кнежевски двор у Цељу је био, пoрeд Трстa, једино место на словеначком подручју, куда су допирали европски културни и уметнички токови (хуманизам и ренесанса)⁹. После уступања Београда Мађарима, канонски духовни старешина свих православних Срба и Румуна у Угарској је био митрополит београдски, који је јурисдикцију над тим великим подручјем задржао скоро један век (1429-1527). У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана митра, дар Катарине Бранковић, кнегиње Цељске, београдском митрополиту. Катарина је очито, одмах по венчању, у неке од тврђава довела себи верне посаде – Србе, а Срби су чак постављани и за заповеднике. То видимо из чињенице, да је Угарски сабор својом одлуком 1439, захтевао од Ђурђа Бранковића и његовог зета Улриха II Цељског, да управу над градовима и доменима не смеју давати странцима¹⁰. Деспот је међутим тек 1451. преузео обавезу, да команду над тврђавама неће више поверавати Србима, већ само Мађарима. Ипак, 1453. заповедник града Вилагош је Влатко а његов помоћник Бранислав¹¹. Споменуту одлуку Угарског сабора нису поштовали ни Улрих II ни Катарина, па је још 1456. (иза убиства Улриха) каштелан у Медведграду и жупан Загребачког поља био властелин из Деспотовине, Србин Богавац Милаковић; у оба Калника је заповедао Павле Микшић, такође Србијанац. Српске посаде су тада, средином XV века, биле смештене у многим утврђењима Цељских: Медведграду, Раковцу (код Врбовца), Малом и Великом Калнику (код Крижеваца), Копривници. Број Срба („Rasciani“) у тим тврђавама сигурно није био мали ако им је угарски краљ Владислав III 1447. г. писао да не узнемиравају грађане и сељаке разним теретима и кметским работама¹². Крајем маја 1440. тада 65-годишњи деспот Ђурађ био је на подручју Цељских (по Мавру Орбину боравио је у Загребу¹³), одакле је са женом и неколико стотина коњаника, преко Фурланије кренуо за Зету, на поседе који су били у склопу српске деспотовине. Млечани су га лепо примили и он је са својим људима 9. јула, на млетачким галијама, испловио из Марана (западно од Аквилеје), одлучан да поведе борбу против Турака. За казну, следеће године султан је ослепео заробљене деспотове синове Гргура и Стефана, а Ђурађ се, после војног неуспеха и породичне трагедије, након тромесечног боравка у Дубровнику вратио у Угарску, покоривши се новом краљу Ладиславу V (Ладислав Посмрче – Постумус). Године 1443. му је умро унук Ђурађ, син Катарине Цељске. Било је то раздобље тешких притисака од стране Турака, династичких борби и неприлика у Угарској али и форсирања Фирентинске уније (Ферара 1438 – Фиренца 1439 ). Упркос свему, Ђурађ Бранковић, као једини од православних владара, није послао изасланике на сабор у Фиренцу а касније није прихватио унију, коју је склопио византијски цар Јован VIII Палеолог. Јуна 1448. је у Цељу заручена Јелисавета, једина кћерка Улриха II и Катарине, за Ладислава, старијег сина Јанка Хуњадија. Три године касније, након окончаног рата између Хуњадија и Јелисаветиног деде деспота Ђурђа и склапања мира у Смедереву између њих двојице, тада десетогодишња Јелисавета је била поново верена – овај пут са млађим Хуњадијевим сином Матијом. Био је одређен и датум венчања: 6. децембар 1453. (на Св. Николу). Значајна је деспотова одредба да Јелисавета (она је иначе у то време боравила на његовом двору) и после удаје остане у православној вери (in ritu fidei Grecorum) и „да буду увек са њом и у њеној породици свештеник грчког обреда и племићи, госпође и девице, које ћемо ми или наши синови изабрати“¹⁴. Следеће, 1452. године, Цељски су доживели велики губитак: умро је њихов наследник Херман IV, Јелисаветин брат. Претпоставља се да је венчање Матије и Јелисавете одржано (можда о Св. Николи, децембра 1454?) и да је она иза тога отишла у дворац Хуњад у Ердељу, док је Матија као коморник пошао на Владиславов двор¹⁵. Три месеца касније, оболевши од неке неизлечиве болести, Јелисавета је умрла у четрнаестој години живота (1455). Дана 9. новембра 1456. у Београду је Ладислав Хуњади на превару убио Улриха II, последњег грофа Цељског; месец и по дана касније, у 81. години живота умро је његов таст и савезник Ђурађ Бранковић. Покушавши да одржи што више поседа свога мужа, Катарина се на имањима у склопу Угарске одржавала уз помоћ подбана Јана Витовца, чешког капетана, који је раније био у служби Улриха II Цељског¹⁶. У погледу наслеђивања Урлихових поседа у аустријским земљама, споразум Катарине и аустријског цара постигли су у Грацу 15. децембра 1457. њени преговарачи Андреас Баумкирхер и Фридрих Ламбергер¹⁷. Удовица је морала да изручи утврђења која је још држала; у замену Фридрих III јој је дао у доживотни посед дворац Гуркфелд (Кршко) са свим приходима и обећао годишњу ренту. Имамо податке и о уговору склопљеном 10. марта 1458, којим се Катарина одриче неких својих имања у корист цареву; овај уговор је касније био још три пута обновљен¹⁸. Последњи кнегињин непосредан контакт са грађанима загребачког Градеца збио се почетком 1457., када су представници тог слободног краљевског града дошли на разговоре у Цеље. У једној жалби из 1458. године наведен је податак о кнегињином саветнику у том правном послу – вараждинском архиђакону Жигмунду као „капелану госпође кнегиње“ (capellanus domine comitisse). Из тог податка Нада Клаић неправилно закључује да је Катарина примила римокатоличку веру¹⁹. Разумљиво је становиште Катаринино, да живећи далеко у дијаспори треба имати добре односе са католичким свештеницима, поготово ако се очито ради о поузданику и капелану њеног покојног мужа. Зато израз „капелан госпође кнегиње“ не треба узети строго лично, већ у смислу капелан на двору кнегиње. Да је тако потврђује и кардинал Енеа Силвио Пиколомини, каснији папа Пио II, који у својој „Историји императора Фридриха III“ за Катарину бележи да је додуше „лепог изгледа и понашања“ (facie et moribus honesta) али „оскврњена грчком поквареношћу“ (graeca perfidia maculata)²⁰. По мужевој смрти, кнегиња је столовала у Загребу, Вараждину и Постојни (Аделсберг)²¹. Почетком 1459. Катаринин слепи брат Стефан је био свргнут са деспотског престола и побегао је у Будим. Затим се склонио код своје сестре и затражио од Дубровчана да га приме, што они нису учинили да се не би замерили Турцима. Дубровачко Веће умољених је с тим у вези закључило да се треба извинити посланицима кнегиње Цељске²². Средином маја 1460. кнегиња Катарина је боравила у Вараждину, о чему нам сведочи један сачуван документ²³. Уговором у Загребу од 8. маја 1461. она је продала Јану Витовецу и браћи Жигмунду и Валтазару од Вајспријаха два замка и једанаест утврђења у Славонији (овај географски појам је тада обухваћао и данашњу северозападну Хрватску). Уговор је склопљен и у имену деспота Стефана (regni Rasciae despotus)²⁴. Августа претходне године слепи деспот Стефан је отишао у Албанију Скендербегу, чији је пашеног постао. После склопљене купопродаје са Витовецом, Катарина је отпутовала за Дубровник, где је тражила депозит београдског митрополита, који се налазио код Марина Ђурђева Гучетића. Тада јој је понуђена судска расправа²⁵. Деспот Стефан је у међувремену напустио Албанију, отишавши прво у Италију а затим на поседе своје сестре Катарине. Јуна 1462. налазимо Стефана у фрањевачком самостану у Венецији, где су га посетили бискуп Модене Ђовани Антонио и Антонио Гвидобони. Слепи деспот је описан као ретко достојанствен, високог стаса, озбиљан и мудар. Око 1465. године (по Орожену 1463.²⁶) Стефан је, заједно са својом сестром Катарином, купио од грофа Леонарда Горичког замак Београд (Belgrado, Belgrad) у Фурланији. Деспот се са породицом преселио у тај оронули дворац и у њему васпитавао синове Ђорђа и Јована и кћерку Мару. До 1457. са браћом је преузео мали део очеве ризнице који је остао у Дубровнику (209 литара злата односно 68,5 кг) али то није битније поправило његов тежак материјални положај. О Стефановом финансијском стању сведочи одлука дубровачког Већа умољених од 3. јануара 1466. којим му се дарује једно одело (una vesta) у вредности 15 дуката²⁷. Године 1469. Катарина се одрекла Кршког у замену за исплату једнократне одступнине и преко Дубровника отпутовала у Јежево у Македонији, где је живела њена сестра, султанија Мара. Од пресељења у Јежево кнегиња је писала своја писма само на српском а гласници су јој били већином српски калуђери²⁸. Она и Стефан су 1472. заложили дворац Београд грофу Леонарду²⁹. Деспот је умро 1477. године и сахрањен је у цркви, коју је имао на свом фурланском поседу³⁰. У Београду је наставила да живи његова супруга Ангелина са децом. И поред заштите Млетачке републике била је узнемиравана од својих суседа, па је по савету Катарине крајем 1478. са синовима отишла у Беч да се жали Фридриху III. Цар ју је узео у заштиту, уступивши јој дворац Вајтерсфелд (Weitersfeld) у Корушкој, а Ангелина му се са децом заклела на верност³¹. О намераваној продаји Београда сачувана је опширна кореспонденција између Венеције, Цариграда и горичког грофа, између којих је посредовао Јеврејин Симон 1480. године. У лето те године је у истој ствари Катарина из Јежева, на српском језику³², писала горичком грофу у Линц. Писмо је послала по свом духовнику, калуђеру Марку („Marcus kaloier“ по немачком документу), којег је на путу у Аустрију пратио кнегињин слуга Ђорђе Србин³³. На посредовање Фридрихово, Ангелинина кћерка Мара се 1485. у Инзбруку венчала, у присуству самог цара, за Бонифација Палеолога V, монфератског пограничног грофа. Катарина није нашла купца за Белградо, па је зато одлучила да дворац поклони своме зету (сестрином мужу), грчко-арбанашком властелину Матеју Спану, али се потом ипак нагодила са грофом Леонардом (који је убрзо цело имање поклонио немачком цару). Када је 1485. Ангелина са синовима кренула у Угарску, понела је собом и мошти свог покојног мужа, деспота Стефана. Тиме је завршено раздобље живљења властеле Бранковића на просторима данашње Словеније и северне Италије. Катарина је крај живота дочекала у Македонији; сахрањена је око 1492. г. у манастиру Конча, западно од Струмице. Тих деценија друге половине XV века, морем и копном су према северозападу кретале многе избеглице. Године 1463. „Sclavi“ долазе у Савудрију; 1469. г. у циљу верског одгоја новопридошлих православних (schismatici) „Морлака”, копарски бискуп предаје цркву Св. Ивана Еванђелисте фрањевцима трећередцима³⁴. Године 1476., када су „Склави“ стигли у Пиран, општина им је дала необрађену земљу Каштела, ослобађајући их свих давања за десет година; крајем века Ускоци се насељавају на тршћанском Красу и продиру све до Соче. У списима јавних нотара у Пули из XV века остала су забележена имена појединих „Склава“ – грађана Пуле, која сведоче о њиховом пореклу: Марко из Србије, син покојног Павла (Marcus de Servia, f. qm. Pauli); Марица Јованова из Медуна; Љубиша Јованов; Милица Симина; Милка.³⁵ Од 1474. упадали су Турци у Белу Крајину а у урбарима из тих година срећемо прва имена придошлица: Радаковић, Цветковић итд. (Побрежје код Адлешића, 1477. г.); Матеј Родослав (Желебеј, 1490 г.); Јаков Радуровић, Радинковић и Попковић (Грибље, 1490. г.) итд.³⁶ Био је то тек увод у пуно бројнија насељавања Срба у ове крајеве, до којих је дошло током XVI века. Никола Милованчев Чланак је објављен у зборнику „Срби у Словенији“ (симпозијум у Сремским Карловцима 1996), Београд 1997, стр. 87-95, а прештампан у часопису „Беседа“, Љубљана, I/2000, бр. 1, стр. 80 – 88. _____________________ ¹ Хрватски историчар Никола Звонимир Бјеловучић у свом делу „Povijest poluotoka Rata (Pelješca) sa dijelom povijesti Zahumlja (Hercegovine) i Dubrovačke republike“ (Сплит, 1921. год., стр. 124 - 125) о томе каже : „Како је било врло мало пучанства на полуотоку уопће, а поготово иза буна 1346-7, и 1362-3; Дубровчани населише Броце 1364. год; па сад опет стонску околицу са Србима год. 1386. Ови нови насељеници Срби ојачаше православље и богомилство на полуотоку. Дубровчани сами нам потврђују год. 1371, да су становници полуотока Срби, насељени из Србије; сада након 15 година опет насељују Србе у Стон, и стонску околицу, то јест на полуоток; ово је очити доказ из оних давних времена из XIV в., да су полуоточани оних времена били Срби.“ Бјеловучић је до овог закључка дошао служећи се Растићевом „Дубровачком хроником“ (Resti: Croniche di Ragusa - Monumenta Spectantia Historiam Slavorum Meridionalium, knj. 25. Scriptores vol. II, JA, Zagreb 1893, урeдиo Нaткo Нoдилo) и „Дубровачким споменицима“ (Monumenta Ragusina, tom I – V, JA, Зaгрeб 1879 – 1897). ² Цркву и манастир Ковин на Чепелу подигла је краљица Јелена (кћерка рашког жупана Уроша), која је средином XII века – за време малолетности њеног сина Гејзе II – владала Угарском. У то време њен брат Белош је био палатин угарски и бан славонски (хрватски) – Радослав Грујић : „Православна српска црква“, Београд 1921, стр. 81. ³ Pietro Kandler: Codice diplomatico istriano, Трст 1847-1861 (нoвo издaњe: Трст 1989). Цитиранo пo Браниславу Мeсaрoвићу: „Seobe u Dalmaciju i Istru od 1371-1540. Godine“, Београд 1986, стр. 20. ⁴ Jоанис Велудис (Ιωάννης Βελούδης/Veludo): Ελλήνων ορθοδόξων αποικία εν Βενετία. Ιστορικόν υπόμνημα, Венецијa 1893, 26. Цит по: Никодим Милаш, „Православна Далмација“, Нoви Сaд 1901, стр. 234. ⁵ Никодим Милаш: Православна Далмација, Нoви Сaд 1901, стр. 234. ⁶ Nicolae Jorga: Notes et extraits pour servir à l'histoire des croisades au XVe siècle, Paris 1899, 315-316. ⁷ Војислав J. Ђурић: Последња уметничка жаришта. Историја српског народа, књ. II, Бeoгрaд 1982, стр. 542 . ⁸ O oвoм рeљeфу je писаo Aлекса Ивић: „Kaтаринa Цељскa, кћи деспота Ђурђа Бранковића. Рељеф грофице Kataрине у Цељском музеју.“ „Времe“, Београд, IX/1929, бр. 2824, 4. новембар 1929, стр. 1,3. ⁹ Bogo Grafenauer: Celjski grofje. Enciklopedija Slovenije, књ. 2, Љубљана 1988, стр. 15. ¹⁰ Corpus iuris hungarici, 290. Цит. пo Meсаровићу. ¹¹ Monumenta Hung. hist. XXXIII; No 245. Цит. пo Meсаровићу. ¹² Радослав Грујић: Пакрачка епархија, Споменица o српском православном владичанству пакрачком, Нoви Сaд 1930, стр. 8 . ¹³ Maвро Орбин: Kраљевство Словена, Бeоград 1968, стр. 112. ¹⁴ Janko Orožen: Zgodovina Celja. II del. Цеље 1927, стр. 103 – 104. ¹⁵ Истo, str. 116. ¹⁶ Koнстантин Јиречек: Историја Срба, књигa I, Београд 1984, стр. 385. ¹⁷ Oрoжен, исто, стр. 139. ¹⁸ Aлекса Ивић: Нови подаци о грофици Катарини Цељској. Летопис Матице српске књ. 268, Нoви Сaд 1910, стр. 45-47. ¹⁹ Nada Klaić: Zadnji knezi Celjski v deželah Sv. krone, Љубљана-Цeљe 1991, стр. 78. ²⁰ A. F. Kollar: Aeneae Silvii episcopi Senensis (qui postea Piuis papa II fuit) Historia rerum Friderici III imperatoris, Analecta monumentorum omnis aevi vindobonensia, т. II, Беч 1762. Цит. пo Нaди Клaић, истo, стр. 19. ²¹ Jиречек, истo, стр. 409. ²² Consilium Rogatorum, XVI, 82-82* и Jorjo Tadić: Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939, стр. 95. Цит. пo Душaнкa Динић-Кнежевић: „Sremski Brankovići“, „Istraživanja” 4, Нoви Сaд 1975, стр. 20-21. ²³ J. Stipšić – M. Šamšalović, Isprave u Arhivu Jugoslavenske Akademije, Zbornik Hist. instituta Jug. akad, vol. 3, стр. 593. ²⁴ Нaдa Клaић, истo, стр. 78. ²⁵ Ђорђе Сп. Радојчић: „Хагиолошки прилози o последњим Бранковићима“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду, XII/1939, стр. 103-114. ²⁶ Oрoжен, истo, стр. 139. ²⁷ Душaнкa Динић-Кнежевић, истo, стр. 23. ²⁸ Јиречек, истo, стр. 409. ²⁹ Mилкo Кoс: Srbski Brankovići in goriški grofje. Časopis za slovenski jezik, književnost in zgodovino, Љубљaнa, II/1920, стр. 95. ³⁰ Војислав Ј. Ђурић, истo, стр. 542-543. ³¹ Алекса Ивић: Историја Срба у Војводини, Нoви Сaд 1929, стр. 19. ³² M. Кoс, истo, кaжe „v slovanskem jeziku”. ³³ Нијe jaснo зaштo M. Кoс (истo, стр. 93) рeч „Syriff” (Србин) прeводи сa „Šerif”. ³⁴ Meсаровић, истo, стр. 50. ³⁵ Meсаровић, истo, стр. 62. ³⁶ Душaн Кoс: Urbarji za Belo krajino in Žumberk (15-18. stoletje), књ. I, Љубљaнa 1991, стр. 118, 178, 212. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Дал би Срби који су спасавали и обликовали Српску свест и слободу, хтели да буду део Евопске Уније, како ми да се орентишемо. Немамо владара типа Путина јер нисмо Русија, немамо моћну војску. Да је имамо, да са њом кренемо да решавамо своје проблеме и спасавамо Србе ван Србије и вратимо отето. Ми би морали геноцид или сеобу да изазовемо у више балканских држава. Притом и заратимо са Европским силама. Чак ни Русија која има преко 25.000.000 људи у бившим републикама СССР-а, од тога су многи јако угрожени и етнички омаловажни. Ипак Русија не ратује против литваније, украине и понеких јер зна да то води у општи рат са силама које су у коалицији данас са тим државама. Српско ропство под Римском Царством је је била компликована прича над србима која је довела до стварања римокатоличке "хрватске државе" и поделе срба на два хришћанска правца. Касније имамо део где срби прелазе на ислам, док је са друге стране аустроугарска. Па имамо постепену албанизацију, хеленизацију и романизацију неких већих српских група у нашој прошлости. 1200 и неке године џингис кан је покренуо војску и покорио кину, индију, русију... Дошао је чак овде код нас, та освајања су покренула турска племена која су са монголима примила ислам. Ислам је уништио друштвено уређење изазвавши поларизацију, док је Русија војним путем уништила матицу монгола и свела их на даншљу парализовану државу у модерном свету. 1300 и неке године ми имамо косовску битку, због тога и падамо под ропство. Турци, Арапи и остали муслимански народи су уништили тај бисер источног хришћанства где су живели разни народи па и словени. То су биле теме наших интелектуалаца, даље од тога нисмо превише стигли да одемо јер смо трпели велике жртве и стално били у фазама опоравка. Проласком тих стогодишњих ратова, од малих битки па до тог Хришћанског расколног рата и исламске окупације ми немамо континуитет мира ни 50 година. Европска Унија насупрот тога није верска или културно обједињена група која нам може наметнути нешто туђе. Тамо у ЕУ, ако додамо ЦГ, РС или БиХ, живи око 4.000.000 срба. Били би смо без граница и забрана. И ако би ушли у ЕУ то би било за најмање 8 година. Ја не видим ништа друго круцијално битно за нас тамо, сем овога. Пошто живимо у времену када смо подељени на Евроскептике и оне који хоће да постанемо чланица ЕУ, повео сам се размишљањем шта би на то рекли Интелектуалци који су довели до очувања Српског народа, језика, вере и културе у нашој прошлости. Михајло Пупин, Вук Караџић, Свети Сава Немањић, Владика Николај, Његош, Цар Лазар па и други мање помињани битнији Срби... Дали је неко од њих показао и оставио нама данас пример како да се заштити и оснажи народ када је територијално разједињен, притиснут и политички ограничен?

Аутор: Никола Станковић ТВ ХРАМ View full Странице

Скот у Прањанима: Прави јунаци су Срби који су спасавали пилоте субота, 16. сеп 2017 Извор: Танјуг У Прањанима је обележена годишњица мисије Халијард током које је у Другом светском рату спасено више од 500 америчких ваздухопловаца. Венце на Галовића пољу положили су амерички амбасадор у Србији Кајл Скот, представници министарства одбране, представници Фондације Халијард као и председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић. Кајл Скот (архивска фотографија) Амерички амбасадор у Србији Кајл Скот посебно је захвалио Фондацији Халијард на ономе што раде сваке године, као и председнику општине Горњи Милановац. "Стојим иза споменика, а иза мене је поље, тако изгледа, али није обично, то је поље јунака и јунаштва. Авијатичари који су се борили заједно против фашиста били су из Енглеске, Америке, Пољске, Чешке, Француске, Русије и веома ми је драго да су и аташеи из неких од ових земаља данас овде са нама, јер су они били прави хероји. Половина од њих се није вратила, а 500 који су били погођени успели су да скоче на познату територију Србије, где су били срећни", рекао је амбасадор Скот. Додао је да је и ћерка америчког војника српског порекла Џорџа Војиновића, који је и осмислио мисију Халијард, Ксенија Вилкинсон, присутна данас. Према његовим речима, јунаци су били и они који су организовали спасавања 500 људи, јер је то било веома опасно. "Прави јунаци су Срби који су спасавали пилоте, обични сељаци који су их чували, лечили и давали задње мрвице свог хлеба да би хранили ове непознате људе, чак иако су њихова деца била гладна. Који су испред носа Немцима чистили терен како би ту била писта за авионе. Знајући да ће, када се спасавање заврши и авиони оду, њихов живот и даље бити у опасности. То су за мене прави јунаци", поручио је амбасадор. Председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић захвалио је присутнима и испричао колико је Мисија Халијард значила тада Југословенској војсци и војсци САД. "Мисија Халијард је једна од највећих таквих мисија изведених у Другом светском рату и она само показује способност тадашње наше војске да се ухвати у коштац са знатно бројнијим непријатељем и са својим савезницима у њој успе", рекао је Ковачевић. Додао је да као и тада и сада је српска војска спремна да се носи са новим изазовима. "То смо показали и пре неколико дана са пријатељском армијом САД у заједничкој вежби под називом 'Сајбер Тесла 2017'. Поред тога што смо показали да можемо равноправно да учествујемо у освајању нових технологија, такође смо још једном показали наше пријатељство са САД", указао је Ковачевић. Представник фондације Мисије Халијард Џон Капело рекао је да овде нису дошли само да би прославили годишњицу, већ и да би одали признање појединцима који су учествовали у мисији спашавања.

У емисији „Спутњик интервју“ разговарали смо о националном идентитету. Шта је национални идентитет и како се гради? Колико су Срби свесни свог националног идентитета? Да ли идемо ка патриотизму или шовинизму? Када су Срби имали најјаче изражен национални идентитет, а како га доживљавају млади нараштаји? Гости емисије Спутњик интервју били су историчар Чедомир Антић и песник Љубивоје Ршумовић.

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему: