Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'срби'.
Found 64 results
-
Владика Фотије: Срби у Федерацији БиХ сведени на ниво статистичке грешке
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изјавио је на годишњем окупљању Тузлака у Бијељини да су Срби у свим деловима Федерације Босне и Херцеговине сведени на ниво статистичке грешке. -Срба је у Федерацији безначајан број, али је за нас значајно да је наша историја тамо, да су наше светиње тамо и велика имовина. Српска Православна Црква само у Тузли има више од 30 објеката које ћемо потраживати и ми то нећемо оставити – музеје, иконе, културно благо које морамо очувати, рекао је владика Фотије. Епископ Фотије је најавио објављивање књиге о страдању и прогону Срба са простора Тузле и околине са значајном документацијом како ти догађаји не би били заборављени, као ни векови живота Срба на тим просторима. Владика је истакао да је Српска Православна Црква кохезиони фактор, место окупљања Срба и да чува јединство народа. -Проблем око наше Цркве постоји и у Америци, проблем у Црној Гори, у БиХ је сада проблем са покушајем одузимања земљишта и морамо бити јединствени, доносити праве одлуке и најпаметнија решења за добро нашег народа, поручио је епископ Фотије. Он је похвалио сусрете представника власти Републике Српске и Србије као доказ јединства који српском народу улива наду и снагу. Владика Фотије је благословио православни сабор у Бијељини који је на празник Сретење окупио више од хиљаду Тузлака. -Велика се трагедија десила у Тузли из које је 20.000 Срба напустило своје домове, рекао је владика Фотије и поручио да једино слога може спасити српски народ од даљег страдања. -Нека постоје све партије у Републици Српској, али оно што је основно, што је заједничко, то не сме да се гази, а то су наши темељи – Република Српска и свето православље, наши празници попут 9. јануара, наше јединство, закључио је Епископ зворничко-тузлански. Петом сабору Тузлака присуствовао је и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик који је за рад и пројекте Завичајног удружења Тузлака у Бијељини поклонио 50.000 КМ. -Српски народ који је напустио своје куће и постојање на простору данашње Федерације Босне и Херцеговине је страдалнички и јуначки и дао је несумњив допринос одбрани и развоју Републике Српске, оценио је г. Додик. Он је поручио да је захвалан свим људима у Републици Српској за поверење и указао колико је данас важно да поново сви буду окупљени око идеје Републике Српске. -Република Српска се одбранила у рату и гради се у миру, али је и оспоравају различите инстанце, раније је то чинио високи представник, а сада се путем Уставног суда Босне и Херцеговине покушава изманипулисати и под плаштом приче о владавини права подметнути Србима одговорност и кривица зато што бране своје, оно што већ имају, рекао је г. Додик. Председник Организационог одбора г. Данијел Перић каже да окупљање Тузлака у Бијљеини постаје традиција и да је све више оних који желе да присуствују том догађају. Осим богатог културно-уметничког програма, г. Перић напомиње да ће дружење и ове године имати посебну, хуманитарну димензију, захваљујући којој је пружена помоћ многима до сада. -Подијелили смо 53 новчане помоћи повратницима у наш крај. Очекујемо да ћемо и ове године, пред Васкрс, подијелити новчану помоћ Тузлацима који су се вратили у наш крај и живе у тешким условима, нагласио је г. Перић, који је као изузетно значајно истакао очување обичаја и традиције, као и сећање на завичај. „Покушавамо да обичај и традицију сачувамо од заборава. За пет година колико постоји Завичајно удружење Тузлака успјели смо у намјери да се уради филм о Тузланској колони, а ускоро треба да буде завршена и књига која има више од 800 страна. На том пројекту се ради три године. У питању су неке ствари које ни институције, које су много веће од нас, једног удружења грађана, нису урадиле“, каже г. Перић. Свештеник Спасоје Радовановић, парох пожарнички, каже да тренутно у Пожарници има око 70 православних домаћинстава која јако тешко живе. „Као повратници боре се за егзистенцију. Омладина, углавним, није запослена ни у једној од државних институција у Тузланском кантону, а старији се сусрећу са проблемом сиромаштва. Многима који су се вратили куће нису обновљене и тешко живе, од пензија, а неки се баве сточарством и пољопривредом“, истакао је свештеник Радовановић. На тешку судбину српског народа на тим просторима осврнуо се и директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица г. Милорад Којић, који је као поражавајућу чињеницу навео то да су злочини у Тузланској регији остали непроцесуирани. -Тузланска колона није добила судски епилог, односно јесте – обустављена је истрага против свих одговорних за почињене злочине. Имали смо и процес који је вођен пред кантоналним судом у Тузли, гдје је на крају била ослобађајућа пресуда за директно извршење, пуцање у војника, иако је постојало свједочење управо тог војника, који је само захваљујући срећи преживио, каже г. Којић и подсећа да је у завршној фази монографија која говори о егзодусу Тузлака која ће имати најмање хиљаду страна. У име Завичајног удружења Тузлака у Бијељини славни диригент хора Србадија гђа Десанка Тракиловић најавила је да ће ове године бити обележено 28 година од егзодуса 80 хиљада Срба са Тузланске регије и припремљена студија Тузла, злочин без казне, о чему је раније објављен филм. -Све док се будемо скупљали у црквеној порти и његовали своју традицију, чували породицу и образовали дјецу, ми ћемо имати напредак, поручила је гђа Тракиловић. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Константин Велики, Аурелијан, Грацијан, Јовијан, Клаудије 2., Констације 2.,Констације 3., Максимијан, Максимин Даја, Максимин Трачанин, Проб, Трајан Деције...римски цареви рођени у српским земљама. Данас знамо да албанска анција вештачки стоврена. Сведоци смо како су створене македонска, црногорска, бошњачка нација. Знамо да (ће) се саремена историја учи(ти) по пресудама Хашког трибунала, дакле, очигледно је да је историја коју смо ми учили упитна, исто онако како нам сервирају лажну историју у којој смо сами учествовали. Имамо пример да у Србију данас српску децу уче да је данак у крви привилегија. Премијер Израела Натанјаху је у приству председника Србије рекао да су Јевреји и Срби већ 2000 година пријтељски народи. Шта то Натанјаху - премијер једне озбињне државе и припадник најстаријег народа на свету - зна а што су Аустро-Угарска, Ватикан и комунисти сакрили од нас? Прича о Словенима варварима који су се доселили на ове просторе у 7. веку је смешна. Јесу ли српски историчари недовољно образовани (=незналице), или је нешто друго посреди? Па ко зна и воли нек' изволи.
-
Kanadski naučnici napravili su mapu omiljenih droga sveta, tako što su sedam godina proučavali kanalizacione vode u više od 30 zemalja sveta. Kokain je omiljena droga Evropljana i Srba. IZVOR: MONDO/STEFAN STOJANOVIĆ Stručnjaci Mekgil univerziteta u Montrealu testirali su kanalizacione vode u potrazi za ostacima kokaina, amfetamina i MDMA (ekstazija) i na taj način su utvrdili “omiljenu” drogu određenih gradova i država. Kokain je najpopularniji u Evropi, uključujući i Beograd gde dve trećine koristi kokain a jedna trećina amfetamin, pokazala je mapa kanadskih istraživača. MOŽDA ĆE VAS ZANIMATI Slična situacija je i u Ljubljani i Zagrebu, dok se u Novom Sadu, Sarajevu i Sofiji ipak više "troše" amfetamini a manje kokain. Nizozemska je najveći korisnik MDMA, dok su metamfetamini najčešći izbor Amerikanaca i Australijanaca. Zanimljivo je da dok popularnost amfetamina raste, metamfetamina gotovo da nema u Evropi u poređenju sa SAD i Australijom. Tim je počeo da testiranjem kanalizacionih voda u evropskim gradovima 2011. da bi se studija 2014. proširila na svet. “Ovo je najveće epidemiološko istraživanje kanalizacionih voda ikada sprovedeno u gradovima (120) i zemljama (37), ali i po trajanju (2011-2017)", rekao je Vice-u koautor studije, profesor Ajra Gonzales-Marinjo. Izvor: Svetski naučnici testirali KANALIZACIJU Srbije, evo šta su OTKRILI... MONDO.RS Kanadski naučnici napravili su mapu omiljenih droga sveta, tako što su sedam godina proučavali kanalizacione vode u... Поводом ове вести професор хигијене на београдском Медицинском факултету др Горан Белојевић, упутио нас је на историјат истраживање присуства психоактивних супстанци у канализационим водама: Rad o drogama u kanalizacionim vodama Evrope objavljen 2014 u Addiction. Švajcarski tim. Ovi Kanađani samo repliciraju. Zato i ne mogu da objave. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/24861844 U srpskim novinama pogrešno navedeno ime autora. Pravo ime je González-Mariño I. Pozdrav, Goran Belojević González-Mariño I[Author] - PubMed - NCBI from PubMed Central and publisher web sites. www.ncbi.nlm.nih.gov Spatial differences and temporal changes in illicit drug use in Europe quantified by wastewater analysis. - PubMed - NCBI Addiction. 2014 Aug;109(8):1338-52. doi: 10.1111/add.12570. Epub 2014 May 27. Research Support, Non-U.S. Gov't www.ncbi.nlm.nih.gov -
Kud se dede romantika: Kako se Srbi udvaraju Šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Piše Zorica Marković Datum: 18/07/2017 Foto: Profimedia Jedan od skorijih susreta s drugom iz detinjstva nije doneo samo početnu radost što vidim nekoga ko mi je zauvek ostao drag. Kad zbog posla i različitih životnih stilova počnete da se viđate sve manje, jedni o drugima uglavnom se informišete pri retkim susretima na autobuskoj stanici, na nečijoj proslavi ili pri kupovini hleba, i postavljanjem onih uobičajeno glupih pitanja: Gde si sad, Šta ima novo, Jesu li svi zdravi, Kako ti je dečko/devojka... Nikad ne znate kako sagovornik može da vas iznenadi odgovorom, čak i kad izgleda kao lepo upakovanih milion dolara. Taman kad pronađete dokaz za svoju predrasudu o srazmeri hrabrosti, uspeha i samopouzdanja na jednoj i dobrog izgleda na drugoj strani, čujete rečenicu koja priliči više tinejdžeru ili neiživljenom momku nego zrelom muškarcu u godinama kad neki već uveliko imaju decu i kreditni biro za vratom: "Nje više nema u mom životu, pa bi bilo dobro da mi nađeš neku dobru drugaricu... S akcentom na dobru." Ako zanemarimo to "dobra" (iako nije zanemarljiva kategorija), pitanje koje je tih nekoliko sekundi mog šoka lebdelo u vazduhu sad već prerasta u članak. "Ako je tebi potrebna moja pomoć da nađeš devojku, šta onda treba da kažu ostali?" Posle prvobitnog čuđenja kojem su sklone sve žene kad čuju pomenutu umotvorinu, počnete da razmišljate šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Čak i da je u opticaju isključivo veza za jednu noć, kako je moguće da verujemo više tuđem izboru nego svom? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Definitivno se danas sve završava preko "veze", za to vam je potrebno manje hrabrosti i manje maštovitosti, takozvani "zero" utroška energije. Jer ako se osvrnete oko sebe, videćete da je sve više onih koji se "muvaju" preko dobrog drugara ili drugarice, ili preko zajedničkih fejsbuk prijatelja. Već je izlizana priča o lepim devojakama koje u grupama sede u kafiću ili klubu i frajerima koji im ne prilaze. I kad vam jedan od vrlo uspešnih lovaca prepriča priču iz bara, kad su mu devojke poslale piće i pozvale ga u svoje društvo, s odgovorom na pitanje „pa, je li bilo posle nešto" - „ništa", onda vam postaje jasno zašto su nam potrebni posrednici. Jer, ako on nije shvatio da ga je najmanje jedna od njih silno želela, imate najmanje tri mogućnosti: ili mu se nijedna nije dopala, ili ga je mrzelo da dovrši već započetu akciju, ili morate krupnim slovima da mu napišete da je to muvanje. Više se ne gube vreme i novac na slanje pića i cveća, jer, već i vrapci to znaju, romantika i maniri ne moraju uvek da upale. Maja, koja radi kao konobarica u jednom elitnom beogradskom klubu, kaže da redovno dobija predloge od svojih ortaka da ih "preporuči" svojim super drugaricama. Tačnije, obrnuto. "Napravi mi listu od devet top-drugarica s fejsbuka, pa mi pošalji link, da ja vidim kako izgledaju i pošaljem im zahtev za prijateljstvo", prepričava ona epizodu s prilično zgodnjikavim drugom. Ranije biste pomislili da je nesposobni mentol (ne mislim na dijagnozu već na karakternu crtu), ili da u najmanju ruku ima ozbiljan problem. A danas, danas to postade standard. Šta se to dogodilo da smo izgubili hrabrost za kontaktom prve vrste, i čekamo da nam se dogodi - posrednik? Možda su ga upropastili oni kojima je stil života da "startuju" sve što nosi suknju, pa se više ne razlikuje kobac od vaspitanog dečka spremnog da se sam pomuči za plen. Jesmo li "samo" izgubili kompas? Naravno, postoje i oni staromodni koji neuništivo prkose fejsbuk, čet i SMS startovanju, boreći se s vetrenjačama i lično se trude da osvoje nečiji osmeh ili broj. Ali ne postoji onaj ko nije isprobao "kumovsku vezu" i preko zajedničkog prijatelja poslao poruku za treće lice - "baš je zgodan/na". Vreme kad je fora "veruješ li u ljubav na prvi pogled ili da ti priđem još jednom" bila apsolutni hit, odavno je prohujalo s vihorom, ali istraživanja pokazuju da je ona i danas najdelotvornije muvanje ikada. Čak i tako prevaziđena, vrlo je efikasna, kažu eksperti, jer je 59 odsto devojaka i dalje u vezi s momcima koji su ih tako "smotali". Ženama su, čak i kad tvrde da je to "kliše", vrlo simpatične muške cake kojima bivaju osvojene, pa posle ulaska u vezu još dugo prepričavaju kako su "pale na foru". Kad se pojavilo "muvanje" preko četa, domišljati tvorci reklama iskoristili su slogan "dvoje su se tako smuvali" za popularizaciju ove vrste kontakta sa suprotnim polom. Danas to zvuči smešno jer se svi uglavnom i (isključivo) tako muvaju, ako ne već preko pomenute kumovske veze - ortaka, kolege, ili preko fejsbuka. "Poslednja tri dečka, moram da priznam, pronašla sam preko prijatelja, tačnije jednog mi je nabacila mamina prijateljica, preko slike na fejsu. Nisam razmišljala o tome kako ćemo se upoznati, ali nekako su se svi angažovali jer sam ja prilično povučena i ne izlazim", priča Ana, 28-godišnja pravnica. Goran ima svoju firmu i iako ne može da se kaže da nema uspeha kod žena, otkriva da najčešće ulazi u veze s drugaricama svojih drugarica. "Vrlo često iz kontakata preko prijatelja ne proizađe ništa, ali već dve godine imam devojku koju sam upoznao kod ortaka koji mi je rekao da joj se sviđam." Ma koliko to žene prezirale (ponavljam), ima i onih koji ne smatraju da su bahati kad vam poruče "ajde da se vidimo, ali povedi i drugaricu, a ja ću druga", pa je teško proceniti je li u pitanju nedostatak hrabrosti, ako svi već znamo gde idemo i zašto idemo. Možda je razlog postao doći što lakše do cilja, s nula utrošene energije? "Verovatno zvuči kao predrasuda, ali meni se čini da su oni zauzeti najaktivniji, jer njima nije ni blam niti glupo niti ih je strah da startuju. Nemaju šta da izgube, a potrebno im je malo dokazivanja ili zabave sa strane. Najčešće to čine oni koji su u lošoj vezi ili im je dosadno", priča nam Jovanka, 32-godišnji računovođa, i dodaje da i sama ponekad ume da upotrebi "posrednika". "Dečko od milion dolara" s početka priče tvrdi da i nije baš sve tako kao što izgleda. Skrhano mi je priznao da mu je dosta prolaznih veza i avantura, i da misli da bi neka njegova dobra prijateljica umela da mu nađe devojku s kojom će ostati duže od nekoliko meseci. "Drugačije je s dvadesetak godina, kad ste neiživljeni, ali sad ne mogu da budem s prvom klinkom koja mi se zalepi, ili da, kad priđem nekoj ženi, provedem nedelju dana ubeđujući je da nisam prevrtljivac. Nije tako lako naći normalnu devojku kao što izgleda." Glumica Iva Štrljić kaže da je danas ponekad zaista teško naći pravu osobu, kad je mnogo toga postalo površno i kad se takav stil nametnuo i u odnosu muškarac/žena. Ona ističe da je mnogo onih koji su hrabri isključivo preko SMS poruke ili četa, ali ne i kad se sretnu s vašim očima. "Mnogo je onih koji će vam svasta napisati na fejsbuku i u SMS poruci, a nista neće reći u oči, a ovo „u oči" najviše se računa. Ja i dalje verujem da je uloga muškarca da priđe, a žene da mu svojim načinom ponašanja, pogledom ili nekim drugim gestom, da dozvolu za prilazak. Mene uvek privuče način na koji me neko osvaja, jer u tom načinu uvek vidite jedan važan deo osobe koja vam prilazi, kao što su vaspitanje, hrabrost i šlif", kaže Iva za Nedeljnik. "Mnogo je odnosa i varljivih ljubavnih priča koje nikad nisu doprle dublje od površine, a sa strane kad ih posmatrate, čine vam se tako privlačne. Ipak, one su samo nacifrane, nakinđurene i njihova je ljubav plastična, malo u njoj srca ima. Nažalost, i vernost je postala obezvređena a to je ono što najviše boli, i onda se zapitate koliko je uopšte sve vredno truda kad je vrlo malo onih u koje možete da budete sigurni. Sve je postalo sićušno i na brzaka." Iva Štrljić kaže da ponekad ima osećaj da je "ceo svet sve više postao usmeren na pojedinca, pa smo samim tim svi sami sebi odjednom dovoljni." "Često nailazimo na ljude koji svoju samoću tumače kao hrabrost i sopstveni odabir, ne želeći da priznaju da su usamljeni. Prirodno je i lepo pored sebe imati nekoga na koga možeš da se osloniš i ko je tvoj iskreni navijač u životu, ali se sada sve ređe sreću takvi ljudi jer se sve pretvorilo u takmičenje i samoljublje, i mislim da taj crv otuđenja leži upravo u tome. Da ne bismo bili otuđeni, prvo moramo umeti i hteti da iskažemo naklonost prema onima koji nam se dopadaju, što znači da jedan dobar deo onoga što je sujeta i gordost treba zbaciti sa sebe i tako čist stati pred osobu koju si izabrao. Međutim, ta stvar i nije tako jednostavna jer se obično vremenom, godinama i raznolikim iskustvima nakupimo neprijatnih emocija i izgradimo svoje oklope kojih se teško odričemo u svakom sledećem odnosu zato što imamo osećaj da nas oni štite od mogućeg neuspeha ili povređivanja." Spisateljica Maša Rebić podseća da se svet vrtoglavo izmenio i da je to bilo "nekad davno" kad su muškarci bili mnogo hrabriji. Iako se mnogim damama danas ne dopada to što su pored "ravnopravnosti" dobile i moć i na tom polju "muvanja". Maša kaže da devojke, ako su se već odlučile za emancipaciju, onda na to moraju da pristanu sve vreme, a ne da taj status prestane da im odgovara vikendima, kad izlaze u grad i čekaju da im neko priđe. "Ne mislim da je razlog otuđenja bilo koja društvena mreža - one su kao neka knjiga života ili dnevnik koji pišemo - tu je zabeleženo sve što volimo da slušamo, gledamo, čitamo, s kim i gde provodimo vreme i tako dalje, a to je upravo ono što je potrebno za upoznavanje kakvo žele prosečni muškarac ili žena danas - brzina u dobijanju informacija o nekome", kaže Maša za Nedeljnik i dodaje da ako "živimo u instant vremenu, u instant društvu i želimo instant vezu, onda su društvene mreže idealan način da se dođe do partnera", ali dodaje da je takva veza "iluzija" dok ne preraste u susret "oči u oči". "Upoznavanje preko društvenih mreža je samo izraz tehnološkog napretka, ali u suštini ne predstavlja ništa novo. Kroz celu ljudsku istoriju posrednici su igrali važnu ulogu u potrazi za partnerom, a internet je postao toliko važan za veze da će s trona skinuti prijatelje kao posrednike veoma brzo. Jer ono što smo o nekoj osobi saznavali danima i nedeljama preko nekog prijatelja, recimo, danas možemo saznati za samo 15 minuta pregledavši njegov profil na fejsbuku. Mislim da postojanje "posrednika" nije karakteristično samo za naše podneblje, ljudi se osećaju sigurnije kad postoji neka vrsta "preporuke" od osobe kojoj verujemo, ali kad bi muškarci znali kako je ta rečenica - Imaš li drugaricu za mene - toliko odbojna većini žena, ne bi je nikad izgovorili. Ona ženama daje do znanja da taj muškarac nije sposoban sam da nađe sebi partnerku, pa se kao očajnik obraća za pomoć drugoj ženi...". Psiholog Ivana Letić Pajkić ističe da je zaista postala vrlo česta pojava da ljudi više ne prilaze jedni drugima, i da vrlo nerado ostvaruju direktan kontakt, osim ako nemaju za to dovoljno valjan razlog. "U okviru modernog materijalno orijentisanog društva, takav stav je odraz potrebe da se sa što manje ulaganja energije dođe do cilja. S druge strane, ulaženjem u direktan kontakt postoji uvek rizik da se ne ostvari cilj, te se mnogi odlučuju da idu na sigurno. Kada se taj princip prenese na komunikaciju između polova, imamo čestu sliku grupica muskaraca i grupica žena koji se odvojeno druže i zabavljaju. Cilj uspostavljanja kontakta između polova je isti od početka ljudskog društva do danas, s razlikom što se u današnje vreme ne ulazi u kontakt dok ne postoji velika verovatnoća da će cilj biti ostvaren", kaže Ivana. "Međutim, dok direktna komunikacija postaje vrlo ograničena, komunikacija putem interneta, kroz društvene mreže, ostvaruje se neverovatno lako i čak nepromišljeno. Kreiranje profila na društvenim mrežama omogućuje da se predstavimo u najboljem izdanju, preko kontrole informacija koje dajemo o sebi. Takođe možemo da kontrolišemo koliko, kako i s kim komuniciramo. Imamo osećaj uštede vremena i energije. Dok nam se čini da je tako, sve više se otuđujemo jedni od drugih. Direktna komunikacija nikad ne može biti zamenjena komunikacijom preko elektronskih medija." Ivana kaže da je teško objasniti zašto je u današnje vreme preovladao takav način ophođenja između muškarca i žene, i zašto ljudi sve više imaju strah da će biti povređeni i odbačeni. "Sigurno je da komunikacija preko elektronskih medija pruža neku vrstu sigurne udaljenosti i mogućnost da se izbegne direktno odbijanje. Sve više ima ljudi koji nisu u vezi, i koji veruju da im je tako bolje, iako imaju potrebu da budu voljeni i da vole. Zato se odlučuju da ne prilaze jedni drugima, eventualno se usuđuju da se upoznaju s nekim preko zajedničkih prijatelja, kad već imaju dovoljno informacija o toj osobi. Potreba za sigurnim ulaganjem energije radi ostvarenja cilja i moderan način života vode ka uspostavljanju veze muškarca i žene koja će najviše ličiti na ugovorenu vezu i brak, samo 'obogaćeno' modernim elektronskim sredstvima", ističe Ivana i kaže da će samo vreme pokazati u kom će pravcu ići takozvano "muvanje" i prilaženje suprotnom polu. S druge strane, autorka kultnog romana "Sponzoruša", čija je poslednja knjiga "Još samo ovaj put" tek stigla u knjižare, Maša Rebić, kaže da je u pogledu evolucije muvanja veliki optimista. "Mislim da ćemo se na kraju vratiti na početak, da će se sve vratiti na mesto. Svima će jednog dana dosaditi ova zamena uloga, letargija, kukavičluk i rekla bih neka kolektivna apatija. Mislim da će naša deca biti mnogo pametnija i hrabrija od nas samih i da će oni porasti u neke kavaljere i džentlmene i neke ženstvene dame, da će biti zadovoljni, neustrašivi i da, iako će biti na nekoj trodimenzionalnoj društvenoj mreži kakvu ne možemo da zamislimo još uvek, znati kako da je iskoriste na pravi način, a ne isključivo za upoznavanje potencijalnih partnera i besciljno trošenje vremena", konstatuje Maša Rebić http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/kud-se-dede-romantika-kako-se-srbi-udvaraju/
-
Његова светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је синоћ у Београду, отварајући изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве“ да су Срби стварали и у ропству и у страдањима. Патријарх Иринеј нагласио је да ово изложба драгоцјености од непроцјењивог значаја на којој је представљен само мали остатак онога што је СПЦ створила кроз протекле вијекове, а што је чувано у ризницама српских манастира од Крке до Високих Дечана. Његова светост истакао је да су српске светиње пљачкане и разношене, али да су Срби стварали и у тешким условима. Патријарх сматра да је потребно да надлежне институције ријеше питање изложбеног простора Музеја СПЦ који је мали. Управник музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић рекао је да ће посјетиоци изложбе моћи да се упознају о богатом културном и духовном насљеђу српског народа и да се увјере да чињенице и артефакти потврђују да су Срби вијековима стварали. – Кроз две ризнице, манастира Високи Дечани и манастира Крка, приказали смо простор на којем је стварао наш народ. Реч је о два удаљена манастира, о две ризнице, од којих је једна на крајњем југу наше земље, а друга у другој држави, али у тренутку стварања уметничких дела то су два средишта нашег народа – истакао је ђакон Радовановић. Он је нагласио да оно што можда боли данас, када се сматра да се живи у времену просвећености и да су прошла времена уништавања туђих обиљежја, јесте то да се живи у простору гдје је српско духовно и културно насљеђе угрожено. Отварању изложбе присуствовали су Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије и Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Преосвећени Епископи: шумадијски Јован, крушевачки Давид, британско – скандинавски Доситеј, јужноцентралноамерички Кирило, бачки Иринеј, источноамерички Иринеј (Добријевић), осјечкопољски Херувим, мохачки Исихије, ремезијански Стефан, Њ. К. В. принц Александар Карађорђевић и Њ. К. В. принцеза Катарина Карађорђевић, затим директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић и многобројни културни посленици. На изложби „Осам векова умјетности под окриљем СПЦ 1219-2019“ у Музеју СПЦ премијерно је представљено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига са раскошним оковима које свједоче о томе шта је књига значила и какав је углед уживала у средњем вијеку. Међу бројним реликвијама је и дечански крст цара Душана, оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Стефана Дечанског, круне, те бројни предмети из порушених манастира на Косову и Метохији и много тога другог. Отварањем изложбе заокружено је званично обиљежавање и прослава осам вијекова аутокефалности СПЦ, које је започело Светом архијерејском литургијом 6. октобра у манастиру Жича, настављено 7. октобра архијерејском посјетом Пећкој патријаршији и Високим Дечанима и 8. октобра свечаном академијом „Завет Светог Саве“ у Београду. Изложба ће бити отворена до 2. децембра, а посетиоци ће моћи да виде црквено-уметничке предмете непроцењиве вредности, настајале од 13. до 19. века. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Срби у далекој Калифорниији чувају своју веру и обичаје
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Храм Успенија Пресвете Богородице у Сакраменту данас је прославила своју храмовну славу (три дана раније како би већи број верника могао да се окупи у свом Храму). Заједно са њиховим вољеним Епископом Максимом литургију су служили и Епископи бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и стобиски Давид. Епископи су дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Никола Станковић -
Протојереј Андреј Ткачов: Еј, драги Срби, јесте ли полудели?!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
У Цркви се говори о ономе што је вечно (не старо или старинско како се некима чини) па се наизглед исте теме изнова и изнова понављају. Бог, Христос, Црква, заједница верних, Спасење, Литургија… Али, како само неки о томе говоре! У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар. На представљању српског издања избора из дела оца Андреја Ткачова говорили су свештеник Радош Младеновић, отац Андреј (његово беседење консекутивно је преводила Марина Тодић) и Никола Дробњаковић испред издавачке куће Бернар. Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве. О делу оца Андреја и значају његовог објављивања на српском језику први је говорио отац Радош Младеновић. „Ако говоримо о духовном типу оца Андреја“, казао је отац Радош, „онда ћемо рећи да је цео његов свештенослужитељски, богословски напор окренут и усмерен према ослобађању“. Отац Андреј, наставио је отац Радош, својим писањем и говорењем настоји да ослободи не само од огреховљености него и од свега онога што нас спутава, што нам не допушта да стојимо усправно. „Стани усправно човече Божији!“ јесте порука коју отац Радош уочава у темељу дела Андреја Ткачова. „Цео напор литургијског живота јесте да се усправимо“. Отац Радош укратко је описао издавачки рад издавачке куће Бернар у контексту развоја православног издаваштва на српском језику последњих неколико деценија. „Осамдесет осме године када је наша Црква још била ухапшена појављује се један духовно-боготражитељски покрет који је свој израз покушао да нађе у издаваштву“, наставио је отац Радош, но „тада још у закону комунистичком није постојала могућност да неко самостално издаје књиге“. Та делатност била је препуштена друштвеним предузећима чији су рецензенти неретко имали цензорску улогу. Тада је формирано „Братство Светог Симеона Мироточивог“ и прва књига коју је братство издало било је Богословље Светога Саве оца Атанасија Јевтића. Братство је у потоњем периоду издало сто осамдесет књига. Пре десет година, указао је отац Радош, на том таласу појавила се и издавачка кућа „Бернар“ (названа по лику из приче француског писца Ги де Мопасана). „Господо хришћанска“, упозорио је отац Радош, „у нашој српској Цркви, у нашем српском богословљу, у нашој српској теологији, и на Богословском факултету, и на студијама и у текстовима у часописима [све се] претворило у фусноте“. Отац Радош је указао да је овај формализам и редукционизам, присутан у академском свету, одраз ширег тренда да се људско биће схвата сведено, инструментално и утилатарно. „Човек се претворио у фусноту!“, рекао је отац Радош, „а када нас неко сретне прво гледа шта о нама може да допише у фусноту а не сагледава нас као човека“, што је потпуно супротно богословским увидима и богословској нади Светих Отаца. „Баш зато и зарад те наде вечерас промовишемо десетотомно дело оца Андреја Ткачова“, наставио је отац Радош. Указао је да дело оца Андреја које је пред српским читаоцем представља другачији приступ богословској и шире православној материји. „Идеју увек можемо да проверимо према њеном дејству“, рекао је отац Радош пре него што је благотворни утицај речи оца Андреја описао кроз пример из сопственог пастирског искуства. Цео подухват оца Андреја, закључио је отац Радош на крају, може се свести на то да поучи – да будете слободни, да будемо људи како је то говорио патријарх Павле. Отац Андреј започео је своје обраћање читањем на српском језику захвалности српском народу за све свете које су подарили православној васељени. „Драги Срби, чињеница је да је један од највећих синова вашег народа донео много радости и слаткоће у моје срце. То је Свети Николај Српски (Велимировић). Хвала вам за Саву Српског, за Василија Острошког, за Стефана Уроша Дечанског, за све свете косовске. Надам се да нећемо заборавити Христа и знам да нас Христос неће напустити. Нека нам помогну косовски мученици и сви свети Небеске Србије“. Отац Андреј говорио је о изазовима са којима се среће православље, по његовом суду и у Србији и у Русији, у једној добрим делом секуларизованој култури. „Морамо да схватимо“, поручио је отац Андреј, „да је православље жива вера која нам помаже да одговоримо на питања државе, породице, Цркве, личности“. „Мислим да је о томе размишљао и да је на томе радио Свети Николај Велимировић Српски. Он је сав свој таленат посветио народу и Богу“. Рекао је како у делима Светог Николаја ништа није изостављено – Бог, Христос, породица, личност, вечни живот – и да су му сви православни дужни. Многи православни људи, рекао је отац Андреј, ограничавају своје делање на храм али је Свети Николај Жички показао да то није ваљан приступ – он је православно и мисионарски деловао у свакој школи, у сваком месту, на универзитету, где год је имао прилику то да чини. Отац Андреј је истакао да је важно да православни буду укључени у модерну науку и образовање. Према његовим речима, молитвени живот у модерном друштву исувише је често везан за граничне ситуације људске егзистенције, а потпуно је занемарен у свакодневном животу. Посебно га забрињава што је молитвени, и православни живот у целини, занемарен на универзитету где се омладина образује и васпитава за будући живот. „Желим да свим православци буду паметни“, поручио је отац Андреј. Ограничавање православног живота на храмове је оно што су и комунисти хтели – затворити црквене у њихове забране, као у својеврсне музеје, док се свет изван креће својим током независно од православне вере. Делати изван тих и против тих оквира које намеће секуларистичка култура јесте, према оцу Андреју, важан задатак православних. „Не знам како је код вас, али код нас у Русији има свештеника у свакој већој војној јединици, има храма и у свакој већој болници, и у сваком затвору постоји храм, храмова нема само на универзитетима“. „На тај начин као да нам кажу“, наставио је отац Андреј, „ако одеш у затвор молићеш се, ако умреш за тебе ће се неко помолити, ако одеш да служиш војску плакаћеш и молићеш се. А када учиш физику, хемију, филозофију и логику, не мораш да се молиш. Треба да одлазиш у ноћне клубове, да се дрогираш, да грешиш као проклетник, а после кад доспеш у затвор молићеш се“. „Ко је смислио овакав проклети систем?!“, упитао је. „Зар је могуће да при проучавању биологије, физиологије и других наука не можемо да се молимо?“ Свети Николај Жички, рекао је отац Андреј, поучавао нас је да увек можемо да се молимо. „Увек је читао књиге и молио се Богу, од младости па до старости. […] Био је образован и волео је Бога.“ Отац Андреј упутио је приговор релативно широко распрострањеној предрасуди наше културе да само неуки људи могу да верују у Бога и подсетио је на дубоко хришћанско опредељење многих великих умова. „Данас је важно да схватимо да су хришћани будућности образовани хришћани“, поручио је отац Андреј. Не би требало да се плашимо знања, већ да га пригрлимо и охристовимо. „Не плашимо се знања, желимо знање, али оно смеће знања желимо да претопимо у чврсте новчиће које ћемо дати као жртву Христу.“ Отац Андреј је рекао да ово говори свим младим људима, а посебно професорима и предавачима. Отац Андреј упутио је на важност литургијског живота. Према његовим речима, у урбаним центрима, где људи нису оптерећени тешким, свакодневним радом, потребно је литургије служити свакодневно. Савремени свет је свет градова – по први пут у историји човечанства више људи живи у градовима него на селима – и у складу са овом променом треба устројити и литургијски живот. „Када смо били хришћани у својим генима шест дана смо радили а недељом смо се молили. Али данас смо грађани и мало је да се молимо једном недељно јер не радимо шест дана – висимо на компјутеру, шетамо друштвеним мрежама, бавимо се свим и свачим а то није посао“. „Поставио бих вам питање: зашто их не бисмо научили да се моле свакога дана? […] А чиме друго свештених треба да се бави целе недеље – да одслужи службу, да окупи људе, да их поучи и да их растера по канцеларијама.“ „Молим вас драги Срби, да тамо где можете, служите литургију – ако не сваког дана а онда чешће радним данима“. „Од свих блага на свету имамо само једно а то је литургија“, указао је отац Андреј. „Немамо друго благо.“ Указао је да ће се мало ко без преке нужде упутити на ходочашће да се поклоне моштима светаца или ће се оплемењивати читањем богоугодне књиге „и то само ако му неко други да“, па да стога литургијски живот мора да веома интензиван. „И ми православни људи немамо права да не служимо често. Дужни смо да научимо људе да заволе Свету Евхаристију. Иначе ћемо бити самлевени за пет година!“ Позвао је православне да погледају колико посвећено муслимани долазе на „своје јалове службе петком“ – „тамо нема жртве, нема Христа, тамо има само поклоњења једном богу и чак и тако једноставна ствар окупља милионе људи. А ми имамо Христа, Свето Писмо, Анђеле који служе заједно с нама – и нема никог! Еј, драги Срби, јесте ли полудели?“ „И ваши храмови и наши храмови су наш проблем. Наши храмови увек треба да буду пуни и препуни људи! То је наш историјски задатак.“ „На крају треба да се сетимо својих најбољих људи: ако се ноћу пробуди било ко од вас, ако вас неко пробуди и почне да вас дрма и каже ко је најбољи човек на земљи после Христа, треба да кажеш – Сава Српски, Стефан Урош Дечански, Василије Острошки, Свети Симеон Мироточиви, Свети мученик Лазар. То ноћу треба да знаш, не у току дана. Постоји Небеска Србија и постоји земаљска Србија, постоји Небеска Русија и постоји земаљска Русија, Небеска Грузија и земаљска Грузија, оне су различите. Имамо милионе родбине на Небу.“ Отац Андреј се упитао шта треба да буде тежња, исходиште наше заједнице – „да будемо обична демократска република, као што су нам рекли из Америке, или желимо више од тога. Не знам како стоји ствар са вама, али ја хоћу више. Мало ми је демократска република, срце ми је гладно, желим да живим, мало ми је републиканска демократија, желим Царство Божије“. Практичан корак да остварењу ове тежње, поручио је отац Андреј, јесте да недељом сви храмови „буду пуни и препуни“. „Немамо другу снагу осим Христа. Јевреји су у стара времена били окружени различитим народима – Римљани су имали силу закона, Грци су имали силу уметности, Египћани су имали мистичну силу, а мали Јевреји су имали само Живог Бога и више никога. Онако мали као што су мали Срби. И ви немате никога. Ни ми немамо никога. Јапанци имају боља кола. Немци имају бољу технику. Французи имају бољу уметност. Енглези имају боље законе. Ми смо притиснути са сваке стране. Зар узалуд живимо? Не, ми имамо Бога као што су га имали Јевреји Старог Завета. Немамо ништа осим Бога“, рекао је отац Андреј, „А заједно с Богом имамо све.“ „Сачувајте веру Свету и молите се Богу на литургији свакога дана“. Поручио је свештеницима да су они ту да науче људе да се моле Богу а Свети Архијереји треба да помогну свештеницима да окупе паству на светој литургији. Отац Андреј је рекао да је зачуђен што је толико његових књига објављено на нашем језику и захвалио се свима који су радили на овим књигама. „Очито је да су наше душе жедне за једноставним речима о светим стварима“, рекао је отац Андреј и додао да је он такве речи проналазио код Николаја Жичког и да сада враћа српском народу дуг према Светом Николају својим делом. „Захваљујем се целом вашем народу преко вас, јер на крају морам да кажем сувишне речи да вас волим“. На крају се, у име издавачке куће Бернар обратио Никола Дробњаковић. Он је казао како је долазак оца Андреја једно специфично признање у досадашњем раду издавачке куће Бернар. Захвалио му се на томе што је потпуно бесплатно уступио права на своје текстове и на љубави коју показује према српском народу у својим многобројним делима. Дробњаковић је рекао да ће кућа на чијем је челу наставити да издаје онакве књиге које потцртава мисао водиља – „да хришћанин нема права да буде глуп“. Дробњаковић је указао да је прва књига оца Андреја коју су објавили, објављена као својеврсна провокација, да се види како ће читалачка публика реаговати на нешто неуобичајено. Дробњаковић је казао и да је намера издавача била да приликом објављивања ових књига „осенче српски духовни простор“. Због тога су дела коиздавачки објављивана са другим издавачким кућама из српског културног простора – издавачком кућом „Истина“ Епархије далматинске, Верским добротворним старатељством Архиепископије београдско–карловачке, Српским Сионом, бањалучком Ризницом духовног блага. Дробњаковић је навео уводну реченицу из дeла оца Андреја Национална идеја – „највећи наш проблем нас Руса данас је то што немамо националну идеју“. То се може рећи и за српски народ. Извор: Православие.ру -
Угледни француски магазин "Фигаро" објавио је на десет страница репортажу са Косова и Метохије, у којој се констатује да су Срби на тој територији третирани као грађани другог реда. У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове. Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација. http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613 Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага. "Званично, циљ је био разбијање мреже корупције и кријумчарења. То ће засмејати било кога ко познаје Косово, имајући у виду да је оно стециште свих могућих превара и зла: од трговине белим робљем и крађе аутомобила, преко опојних дрога, па чак и трговине људским органима", наводи се у тексту. Срби изложени сталној претњи Срби се данас, како описује Фигаро, групишу у енклавама и изложени су сталној претњи изненадног насиља, али успевају да поднесу тешку садашњост угледајући се на богату прошлост. Описујући положај Срба на Косову, репортер Фигароапоставља питање да ли је ту реч о апартхејду, дискриминацији или можда сегрегацији. "На другим местима, међународна заједница, увек спремна на одбрану људских права, не би се либила да овим појмовима означи Приштину. Ипак, осим Русије, нико не брани Србе. Захваљујући некажњености, врло добро свесна одобравања САД и ЕУ, косовска влада врши све јачи притисак", наводи се у тексту. Фигаро подсећа и на низ једностраних потеза Приштине, попут увођења таксе од 100 одсто за производе из Србије, постепеног укидања границе између Косова и Албаније, и на крају формирања професионалне војске, уз консатацију да су Срби на Косову жртве одмеравања снага које не најављује ништа добро. Интервју са Гујоном У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона, који је објаснио зашто му Приштина од 10. септембра прошле године забрањује улазак на Косово и пружање помоћи и подршке српском становништву. "Моје возило су потпуно размонтирали, а мене подвргли апсурдном испитивању два агента безбедносне службе који су дошли специјално из Приштине. Операција је трајала неколико сати, да би ми на крају та два службеника дали забрану уласка и боравка на Косову. У том документу не спомиње се ни разлог ни мотив за тако нешто, пошто нисам починио никакво кривично дело", рекао је Гујон. Он је уверен да је постао непожељан на самопроглашеном Косову зато што чини све да западном јавном мњењу приближи хуманитарну ситуацију и проблеме српског народа. "То ме неће спречити да наставим даље, јер Србима на Косову је потребна подршка. Њихов дух отпора је нетактнут – угледајмо се на њих", казао је Гујон. -
Срби из Берлина у посети КиМ: Молимо Бога да се сви једног дана вратимо!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести са Косова и Метохије
У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији. Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији. – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ. Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир. Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници. Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије. – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова. Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања. – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу. Милош се надовезије на њене речи и додаје: – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли. Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији: – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
-
СРБИ У БУДИМПЕШТИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВИЛИ ЂУРЂЕВДАН
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Звона са Храма Светог Георгија, одзвањала су Српском и Улицом Вереш Палне у петом кварту Будимпеште, у недељу, 5. маја, позивајући вернике и најављујући да се ближи почетак Свете архијерејске литургије, односно најзначајнијег сабрања Срба у мађарској престоници, када се прославља храмовна слава - Ђурђевдан. Упркос киши која није престајала, пристизали су верници из Будимпеште, али и других места у Мађарској и гости из матице, да са свештенством и монаштвом Епархије будимске најпре дочекају и поздраве владику Лукијана, на улазу у цркву. И док се у храму чуло „Ангели вопијаше“, ученици у народној ношњи, Радмила Вуковић и Милош Јакшић, даровали су владику цвећем, а убрзо је почела Света архијерејска литургија поводом Ђурђевдана, који се по календару обележава 6. маја. Блистале су иконе под светлошћу свећа, обновљени иконостас пештанског храма светлео је златним сјајем, црква је била окићена цвећем, а славски колачи и кољиво чекали су да буду освештани. Владика Лукијан изговарао је молитвене речи на српском, али и на мађарском и румунском језику, појци су свим срцем појали за певницом, а новоосновани хор привлачио пажњу присутних верника, појањем са баклона. Деца су здушно говорила „Оче наш“, верници су заједно изговарали речи „Вјерују“, зачуо се Тропар светом Георгију, а стављајући десницу на раме претходника док се окретао колач, сви заједно учетвовали су у молитвеном сабрању. Протојереј-ставрофор Војислав Галић, архијерејски заменик и парох сентандрејски, упутио је речи славске беседе свим пристунима. - Желим, пре свега, да честитам славу овог Светог храма будимпештанског, славу коју му даје Господ, а сјај његов пројављује и доноси нам заштитник његов Свети великомученик Георгије победоносац. Победоносац, јер је у њему васкрскли Христос, Господ наш, већ победио смрт. Зато и мој поздрав на почетку треба да буде онај који је свакако био у срцу тога великомученика и мужа цркве, јер је у њему смисао сваког живота и сваке жртве. Тај поздрав је поздрав којим сви ми православни хришћани изражавамо свој идентитет, и који гласи: Христос васкрсе! – рекао је отац Галић и подсетио да је мучеништво најистинитији хришћански живот, јер је оно увек жртва за другога, најистинитији израз љубави према другоме, пре свега према Господу, а затим и према ближњима. Протојереј Зоран Остојић, будимпештански парох, подсетио је пристуне да је сваки дан од бога благословен, али да је ово посебан дан који створи Господ. – Окупили смо се данас да се радујемо и да принесемо бескрвну жртву Господу, а у славу и част Георгија победоносца, нашег заштитника, а под омофором нашег драгог владике Лукијана, који је началствовао Светом архијерејском литургојом, уз саслуживање драгог госта из Темишварске епархије, оца Маринка, и свештенства и монаштва Будимске епархије. Имали смо прилику да ово сабрање буде украшено новооснованим хором, којим диригује наш талентовани ђакон Стефан Милисавић. Честитам њему и свим члановима хора који су нам улепшали ову молитву и напунили наша срца духовном радошћу. Са нама је и чика Бранко Радунковић са својом породицом, кога смо синоћ имали част да чујемо на предавању. Захваљујем се и свима вама који сте дошли, као и кумовима који су се потрудили да припреме славски колач и кољиво. Захваљујем се и табанашима који су увек са нама; припремили су програм, али се он данас због времена неће одржати. Захвалност дугујемо и свим српским самоуправама које су помогле и учествовале у организацији данашње славе - рекао је отац Зоран Остојић и позвао све присутне на заједнички ручак и дружење. Овогодишњи кум Ненад Анђелић, предао је славску ружу кумовима за следећу годину, а то је Српска самоуправа 18. кварта. Славску ружу примио је Миодраг Рађеновић, у име председника те самоуправе, Борислава Димића. (Детаљније у штампаном издању...) - ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА "СРПСКИХ НЕДЕЉНИХ НОВИНА" - -
Са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем Радовићем разговарали смо уочи Васкрса. Иако је то најрадоснији дан у хришћанском календару, архиепископ цетињски сматра да ситуација у Српској православној цркви, али и у хришћанству уопште, није тако радосна. „Васкрс је празник који васкрсава у свему људском роду, све оно што је истинско и право и што је вјечно. Тако и овде у нашем народу и у нашој цркви. Ипак је Васкрс коначна ријеч неба и земље, Бога и човјека, оног правог истинског за све земаљске народе, па онда и за нас овде. А васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено. Овде код нас распеће се наставља, не само на Косову и Метохији, него уопште. На крају крајева, наставља се и у свакој људској души. И само душе које су сараспете Христу задобијају тај квасац васкрсења вјечнога живота“, објашњава Његово високопреосвештенство за Спутњик. Од крсташа до НАТО освајача Амфилохије се осврнуо на рушење хришћанских светиња у Црној Гори и све већи утицај НАТО алијансе на земље Балкана. Он сматра да се многе лоше ствари у историји понављају. „То је наставак онога што су западни моћници радили вековима. Почевши са крсташким ратовима и онда су крсташи са благословом римског папе кретали у ослобођење Христовог гроба. Велика идеја, али у суштини пљачка. После крсташа таквом је идејом био задојен Наполеон, освајао свет, стварао нови светски поредак после Француске револуције, зна се како је завршио на Бородинском пољу. После њега нацисти и фашисти. Мусолини и Хитлер су ту исту идеју наставили са новим схватањима и идеологијама кренули да освајају свет и зна се како је завршио нацифашизам“, подсећа митрополит и истиче да деловање НАТО-а, САД, Енглеске и Европе није ништа друго, него наставак нацифашизма. „Оно што смо ми доживели од нациста и фашиста 1941-1945. године, ми смо то доживели сада од НАТО пакта 1994-1995. у Босни и Херцеговини, а онда после на Косову и Метохији. Данас исто то доживљавамо. Чак и стање на Косову и Метохији данас, па да не кажем и свуда овде на Балкану, горе је под овим новим нацифашистима, него ли што је то било за време Хитлера и Мусолинија. Ту је трагедија, што је то и наша Црна Гора прихватила. С једне стране се хвали садашња власт својим антифашизмом. Али у суштини не темељи своју будућност на антифашизму, јер да темељи на томе, не би постала део НАТО-а“, наглашава Амфилохије за Спутњик. Према његовим речима, Црна Гора гради своју будућност на братоубилаштву, тако што претвара деобе које су својствене нашем народу у нешто још дубље и горе — националне и језичке поделе. Наш саговорник каже да је и однос НАТО-а према Русији онакав какав је био нацистички и фашистички. „Ипак, ја сам дубоко уверен да ће се оно што се догодило и са Наполеоном, Хитлером и са Мусолинијем, догодити сутра са овим носиоцима тог истог духа“, закључује митрополит. Европа безбожнија од комунизма Амфилохије не крије своју забринутост и за дешавања у Европи. „Европа унаказује себе и своје биће. То није Европа Петра и Павла, то није Европа великих људи на Западу, великих епископа римских. Европа је по свом антихришћанском духу данас дубље безбожна од комунизма. Комунизам је ипак био наследио хришћанску традицију морала. Европа ни тог духа, ни тог морала нема, зато данас Европа потпуно уништава хришћанство, јер данас Европа постаје исламски континент“, прецизира митрополит. Зна се чија је Украјина крајина На питање шта је Украјина добила тиме што је прогласила аутокефалност цркве и тиме се на још један начин удаљила од Русије, митрополит црногорско-приморски каже да се зна чија је Украјина „крајина“ од времена Светог Владимира, па надаље кроз векове. „Украјина је претрпела страховиту трагедију и деобу за време уније, унијаћења у 16. вијеку. А ово што се сад догађа, то је наставак управо тога само у секуларизованом типу. Шта ће добити? Добиће још дубљи расцеп и раскол. Штета што Васељенски патријарх не схвата наше муке словенске. Није схватио какве су то последице и за њега и за цркву православну. Није само питање руске цркве и руског народа, питање је Украјине, васељенско питање“, наводи Амфилохије и додаје да данас очигледно постоји једна борба против православља, против најстаријег изданка јеванђеља. „Е сад треба пребити ту кичмену мождину православних народа, међу којима руски народ има данас посебно место. Треба је пребити да би остварили оно што није остварио ни Наполеон, ни Хитлер, ни Мусолини. Они сада користе ту несрећну Украјину и те њене унутарње деобе и несреће. Створили су дух унутарњег раскола, разбијачки дух тог народа словенског, звали га Украјинци или древно-Руси.“ Последњи суд није Хашки Митрополита смо питали хоће ли Срби, у том опште-глобалном расулу, сачувати свој идентитет. „Сачуваће ако Бог да. Ова сва збивања у нашем народу и ово распеће нашег народа траје читави двадесети век. Исто су то урадили још срамније са Косовом и Метохијом. Часни и честити албански народ сад је представљен преко тих злочинаца Тачија и дружине. То што се догодило на Косову са том групом деликвената, срамота је за часни албански народ. Њих су управо и подржали они који су подржали у току Другог светског рата њима сличне балисте и остале. Хтели би да им предамо Косово и Метохију, како рече наш патријарх ових дана — наш Јерусалим“, поручио је он. Ипак, митрополит је уверен у позитиван исход. „Ако се онај први изабрани Божји народ вратио после 2.000 година свом Јерусалиму, па и овај народ српски и светосавски народ не може без свог Јерусалима. Он ће се вратити. Бог није у сили, него у правди — то је Александар Невски говорио. То је истина која се потврђује кроз све векове, а Свети Петар Цетињски је говорио да је у имену Божјем суд и правда. Последњи суд није Хашки суд, овај безбожни суд који данас суди људима који су учествовали у несрећном грађанском рату“, подсећа Амфилохије и наглашава да нема никакве сумње да рат никоме није брат. Ипак, према његовим речима, непоштено је проглашавати само Србе за злочинце, како би били заштићени они који су наставили фашистичко дело у Босни и Херцеговини, потиснути јасеновачки злочин, а Сребреницу користити за геноцид. НАТО бомбардовање као Хитлерово „То су такве морбидне лажи које је прихватио Клинтон, онај Солана неслани и остала дружина који су овде преузели да владају. Па и они Французи који су се обрукали“, уверен је митрополит, који се поново осврнуо на НАТО агресију 1999. године. „Злочин који је НАТО извршио поводом педесетогодишњице свога постојања је нацифашистичко насиље над Србијом, над Црном Гором. Бомбардовали су по двадесети пут овај град Београд. Каква је разлика између Хитлеровог бомбардовања и овог? Нема никакве разлике. Оно је било у освајачком духу, ово је у име људских права. Побијена деца. Све у име људских права, а на срамоту и своју и срамоту Европе.“ Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије на крају разговора је честитао Васкрс читаоцима Спутњика. „Нек је благословен свети празник Христовог васкрсења. Васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено, тако је било и тако је и дан-данас остало. Христос воскресе!“ Извор: Спутњик -
У посети породици Филимоновић из Грабовца Представници Хуманитарне организације Срби за Србе посетили су средином марта породицу Филимоновићиз Грабовца код Обреновца. Филимоновићи су били жртве породичног насиља које је оставило психофизичке последице на њихово здравље. Сада породицу чине самохрана мајка Ивана и деца Александар (11 година), Марина (10) и Ђорђе (9).Мајка отежано говори и нерадо се присећа тог периода с обзиром да онда изнова проживљава те ситуације, а Ђорђе има астму. Филимоновићи живе у старој оронулој кући у коју не вреди улагати. Поред куће имају бунар, али вода није за пиће. Немају ни купатило, па се купају у кориту и користе пољски тоалет. Живе од дечијег додатка (11.000 динара), помоћи цркве и добрих људи и првенствено уз помоћ Иванине три сестре.Такође, обрађују мању башту. Ипак, иако су многи обилазили породицу Филимоновић до дана данашњег није решен њихов горући проблем, а то је кућа.У дворишту се налази и штала која је новије градње и која би могла да се преуреди како би постала стамбени објекат што је већ и започето. У том смеру би и наша организација покушала да помогне у наредном периоду. Породици је потребна и нова веш машина, замрзивач, бојлер, а жеља им је и да имају пластеник.Позивамо све Обреновчане и добре људе широм Србије и света да се укључе у акцију помоћи за породицу Филимоновић да би за ову намучену мајку и ову дивну децу дошли неки лепши дани. https://www.srbizasrbe.org/u-poseti-porodici-filimonovic-iz-grabovca/ -
Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир. – Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада. Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“. Извор: Новости -
Скот: Мигранти из Пакистана, Авганистана и Ирака постаће Срби
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Политика
Амбасадор САД Кајл Скот обишао је са министрима Зораном Ђорђевићем и Александром Вулином основну школу „Бранко Пешић” у Земуну, коју похађа 47 деце избеглица. Скот је рекао да ће за многе мигранте Србија бити крај дугачког пута, а да ће људи из Авганистана и Пакистана на крају постати Срби. Амбасадор САД Кајл Скот захвалио је Србији што је прихватила толики број миграната и омогућила школовање њиховој деци. Они су стигли у Србију, која им није крајња дестинација, али околности су такве да су сада ту, рекао је Скот и констатовао да ће „за многе од њих Србија бити крај њиховог дугачког пута“. Амбасадор САД је нагласио да је школа најважнији део процеса интеграција за децу мигранте, која су прошла тешка времена, и да у томе нису важни само наставници, него и деца са којом похађају наставу, јер им помажу у интеграцији и у учењу језика. Министар одбране Александар Вулин рекао је да у Србији тренутно борави нешто мање од 4.000 избеглица, од којих је највећи део збринут и смештен у цивилизованим условима, а око 400 њихове деце иде у школе, уче језик и уче да пишу. Вулин каже да су сва деца мигранти у Србији збринута, вакцинисана и здрава и о њима се води рачуна, рекао је Вулин током посете земунској школи „Бранко Пешић“, у коју је ове школске године уписано 47 избеглица са Блиског истока, углавном оних без пратње родитеља. Посети школи присуствовао је и министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Зоран Ђорђевић, а уручена је донација у опреми за наставу — „паметне табле“, лаптопови и пројектори, као и 130 школских торби. Донација је обезбеђена кроз пројекат који у помоћи образовању деце избеглица финансира Амбасада САД, а спроводи Дански савет за избеглице. Наставу у школи „Бранко Пешић“ прошле године похађало је 70 деце избеглица. Извор: Н1/спутњик -
Како су Срби доприносили развоју ваздухопловства у свету...
тема је објавио/ла Милан Ракић у Ваздухопловство
Србија је од самих почетака развоја ваздухопловства имала и људе и институције који су ту "свецку" новотарију пратили у стопу. Мала краљевина на Балкану је имала војно ваздухопловство пре многих већих и развијенијих земаља, док су многи ентузијасти и заљубљеници у летење, као што су Иван Сарић или др Влада Алексић, правили своје летелице у самоградњи и чинили подухвате достојне првих летова браће Рајт или Фармана... Сви ти примери, мање или више знани су ипак били на "локалном нивоу", али међу припадницима нашег народа постоји неколико људи, који су дали допринос развоју ваздухопловства и у глобалним размерама... Ово је прича о њима... Огњеслав Костовић Многи никада нису ни чули за овог изумитеља... А иза њега су остали многи проналасци, који су деценијама након његовог изума, неправедно приписани другима... Огњеслав је рођен у Аустрији, у граду Висбургу 1851. године. Његова породица је живела у Бечеју и били су познати трговци житом у том крају. Имали су поред Тисе огромне магацине у којима су складиштили откупљену пшеницу и одатле су њоме трговали и продавали ју широм Монархије. Огњеслав Костовић (1851-1916) Основну школу, Гимназију и Високу техничку школу Огњеслав је завршио у Пешти. Након тога, отац Стеван га "враћа" у Бечеј, како би се Огњеслав прикључио породичном послу у трговини житом. За почетак је тек свршени инжењер "пекао занат" водећи огромне барже са житом речним путевима до великих градова где су Костовићи имали своја трговинска представништва. За ту намену, Стеван је Огњеславу купио баржу, коју је овај назвао "Слога" и са којом је често волео да се са робом отисне пут Русије. У Одесу. Током тих вишедневних путовања, у његовом уму се родила идеја, а убрзо и план о "чамцу-риби", тј. о подморници која би могла да понесе осам људи. Упознавши у Одеси неке виђеније људе, решио је да остане тамо и убрзо се прикључује војсци, у којој је након руско-турског рата 1878. године добио и чин капетана. Поред пројекта подморнице, Огњеслав је већ имао и завршене пројекте за регулатор броја обртаја елисе за огромне пароброде, који је и спроведен у дело и који се доста дуго користио на руским пловилима с` краја 19. века. Поред тога, постојали су и нацрти за уређаје за вађење потонулих пловила путем подводних балона, као и нека решења за побољшање гњурачке опреме. Све поменуто, Огњеслав је у року од неколико година израдио у својој радионици у Санкт Петерсбургу, где је живео након рата и где је засновао породицу. Када је довршио подморницу, ту грдосију, за тадашње појмове, дугачку 22 метра и тешку 180 тона је представио руском царевићу 1887. године. За разлику од истомишљеника и ентузијаста у редовима руске војске са којима је сарађивао и који су се похвално изражавали о његовим изумима, руски Император Александар III Александрович није имао слуха за Огњеслављеве "подводне" изуме. Истине ради, треба рећи да је "камен спотицања" у преговорима са руским властима био арборит. Наиме, арборит је врста шперплоче, материјал који је Костовић вероватно открио још током боравка у Аустроугарској. Састојао се од слојева танко љуштеног фурнира који су под дејством водене паре и притиска спајани посебним лепком - цементом, што је такође био Костовићев проналазак. Захваљујући том лепку, арборит је импрегниран против труљења, упијања влаге и дејстава нафте и керозина. Поред тога што је коришћен за израду најважнијих делова дирижабла, арборит је употребљаван и за градњу чамаца, буради и понтонских мостова. По многима, арборит је први синтетички материјал на свету, а изум је "нашег" Огњеслава. А он није хтео да открије тајну како се арборит прави... Но, неуспех са подморницом није онерасположио Огњеслава. Имао је он резервни план, јер је упоредо са подморницом, радио и на пројекту неке врсте дирижабла-летећег балона, али са крилима. Костовићев балон са крилима Костовић је као што рекох, упоредо са подморницом, радио и на нацртима летелица. Имао је неке планове, претече данашњих хеликоптера, а технички најизводљивији за то време је био управо овај балон-махокрилац. Револуционарна у његовом изуму је била чињеница да је конструкцију крила и самог балона ојачао својим изумом, материјалом арборитом, те је тако та летелица била и управљива, баш као неки пра-авион. И то се све дешава две деценије пре чувеног Цепелина, који је ушао у историју. Огњеслава мало ко спомиње.... Руски Император Александар је годину дана након "одбијања" подморнице, следеће 1888. године позван у једно руско бродоградилиште како би му Огњеслав представио летелицу, која је по димензијама била три пута већа од оне подморнице. Била је дугачка 60 метара. Огњелав је додуше "скинуо" крила на овом моделу, али је поред огромних димензија и ојачања арборитом, имала је још нешто што нико до тада није имао. Наиме, за њу је Огњеслав изумео бензински мотор. Додуше, у исто време и Немац Дајмлер је изумео исту ствар. Само што је Дајмлеров мотор имао 1 КС, док је Огњеслав направио мотор за погон летелице од читавих 80 "коња". Иначе тај мотор се данас чува у ваздухопловном Музеју у Моњину крај Москве Костовићев мотор Костовић у моторском одељку своје летелице Нажалост, и поред револуционарних решења, ојачања конструкције арборитом, моторног погона, чак и имена "Русија", руски владар није био заинтересован за Костовићев изум... Овако је могао да изгледа Костовићев балон на сопствени погон, две деценије пре дирижабла Немачки јесте. Две деценије касније... Али зато се не пише Костовић као изумитељ, него Фердинанд Цепелин. А Костовићев балон је чамио у неком руском магацину, док га није прогутао пожар. Но ови неуспеси нису обесхрабрили Костовића. Он је наставио и даље са радом. Није га интересовало материјално, и није хтео да икоме открије тајну својих патената. Зато и јесте заборављен. Зато се и Цепелин проглашава изуметељем ваздушног брода, а Дајмлер мотора. Крајем 19. века, радио је и на развоју система за бомбардовање далеких циљева путем балона увезаних сајлом, путем које се бомба шаље на предвиђени циљ. Изум је назван "Ваздушни торпедо" Ваздушни торпедо Ни за овај изум није било слуха код надлежних. До краја живота, посветио се изради кофера, чамаца и понтонских мостова у својој фабрици арборита у Петровграду. Ту је 1911. године настао и летећи чамац, претеча данашњих хидроавиона... Поред ових поменутих, још око 100 изума је остало иза њега. Многи нису реализовани, због више разлога. Неразумевања, новца, личних сујета. На све то је кажу, Огњеслав какав је био скроман, само одмахивао руком. Иначе, неко рече једаред да је у младим данима волео да чита Жил Верна... Умро је тихо, последњег дана 1916. године. Петовградске новине су тада писале да је нестао блистав проналазач и научник који је заслужио да га будуће генерације памте по његовој необичној судбини и научном подвигу. Ми га нажалост не памтимо. О Костовићу не пишу уџбеници, енциклопедије су штуре. О улици и споменику да и не говоримо... -
Подгорица
-
(ВИДЕО) Митрополит Иларион (Алфејев) - Срби су на раскршћу, мораће да изаберу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
-
– Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Српски пјесник и академик Матија Бећковић оцијенио је да су Срби у Црној Гори сада, нажалост, постали „странци, извањци и најзад – окупатори сопствене земље“ иако се Бока 1918. године присајединила Србији прије Црне Горе. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Трг од ћирилице: Срби између Фирентинске и Европске уније
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
-
- 1
-
-
- квадратура
- круга:
- (и још 4 )
