Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'срба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 54 results

  1. Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима. За оне са јачим стомаком:
  2. Председник Републике Србије г. Александар Вучић састао се 15. фебруара 2020. године са представницима Срба из региона, а састанку је присуствовао и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поручио је, после састанка, да само јединствени, као народ, можемо да изађемо из великих криза. „Констатовали смо да се Србија налази у прилично великом искушењу, што није ништа ново за нас. Али, надамо се да живимо истим духом, мислима и жељама за добро и просперитет нашег народа“, рекао је патријарх Иринеј и додао да нисмо велики народ, али да можемо да опстанемо у овим приликама у региону и свету ако будемо јединствени у добром, не у лошем. „Мислимо да ћемо својом памећу и слогом изаћи на добар пут и да тим путем наставимо и будемо достојни наследници наше културе“, закључио је патријарх Иринеј. Један од лидера опозиционог Демократског фронта у Црној Гори, г. Андрија Мандић, изјавио је да је захвалан свим људима који су подржали српски народ у Црној Гори и изразио задовољство односом и солидарношћу председника Србије према проблему који имају Срби у Црној Гори због доношења Закона о слободи вероисповести. "Много смо срећни што је и данас констатовано да је снага српске солидарности своје најлепше лице показала након ових дешавања у Црној Гори", поручио је г. Андрија Мандић. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик истакао је да се одлуком Уставног суда Босне и Херцеговине зашло у имовину Републике Српске и то након неколико пресуда да имовина припада ентитетима. "Тиме је пређена црвена линија и то подржавају западне земље", истакао је г. Додик и нагласио да неће учинити ни једни меру да уруши стабилност и да Република Српска има институционалне механизме да заштити своја права. Председник Вучић је рекао да су се окупили на Сретење да би саслушали једни друге и истакао да је Србији, више од свега, неопходан мир. "Србија се налази пред великим политичким искушењима у тренутку када је економски најснажнија у последњих 50 година. Говорили смо о неопходности јединства и солидарности и да увек будемо уз свој народ у Републици Српској и у Црној Гори. Србији је неопходан мир. Потребно је и време да оснажимо Србију, да имамо више деце. Морамо стратешки да водимо рачуна о томе. Моја молба је да, пре свега, водимо рачуна да је највећи успех Србије колико дуго може да се чува мир. Бићемо уз свој народ и то се не доводи у питање", истакао је председник Вучић. Он је нагласио да разуме бојазан српског члана председништва Босне и Херцеговине г. Милорада Додика и председницу Републике Српке г.ђе Жељке Цвијановић, и да разуме шта значи удар на идентитет и имовину Републике Српске. "Наставићемо да подржавамо Републику Српску, али и наш народ у Црној Гори кроз све институције и борићемо се да сачувамо мир и стабилност“, поручио је председник Вучић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Први пут од рата, послије око 30 година, православна литија је у недјељу прошла улицама Вуковара. Вуковар: Литија Срби су се од цркве Светог Оца Николаја из центра града упутили ка Дунаву на освећење обновљеног Богојављенског крста. На том мјесту крст је подигнут још крајем 19. вијека, а страдао је у ратном вихору 1991. године. Важно православно знамење обновљено је, захваљујући дуго чеканој доброј вољи руководства града. Литија је на улице извела више стотина Срба који су, послије готово три деценије, своје молитве изнијели из храма под ведро небо. - Колону, која се послије освећења крста вратила у цркву, обезбјеђивала је полиција и све је прошло у најбољем реду - каже замјеник градоначелника Града Вуковара из реда српске националне мањине и предсједник Демократског Савеза Срба Срђан Милаковић. Он не крије радост због обнове крста, али каже да се овај чин не може назвати важним кораком у међунационалним односима у граду у коме су на појединим мјестима још видљиве ратне ране. Небројени су, каже, проблеми који Србе притискају, али највећи је лош дискурс у јавности, етикетираност и маргинализација Срба, у сваком смислу. Вуковар: Освећење Богојављенског крста - Одатле извиру и свакодневни проблеми које као припадници српске заједнице имамо. Најтежи су они који се тичу Уставом загарантованих права националних мањина, али у глобалу, то је једна повријеђеност људи ставом јавности према њима која се рефлектује и у материјалним правима, у свему. Људи се свјесно маргинализују од стране већине, зато што се то показало као нешто што је оправдано, нешто што је у цијелој земљи нормално - каже Милаковић. Он као примјер велике муке Срба у овом дијелу Хрватске наводи регистрацију школа на српском језику и ћириличном писму. У Вуковару је то некако ријешено, али у околним општинама - Борову, Трпињу и Негославцима, српским селима којима је град окружен - још није. - Не могу да се школе региструју на језику и писму српске националне мањине. Тренутно имамо и проблем са уџбеницима за први и пети разред, којих у настави на српском језику и ћириличном писму - нема. Министарство је лоше организовало тај посао, па још уџбеници у настави на српском у тим одјељењима не постоје, дјеца раде без уџбеника - објашњава Милаковић. Муке са запошљавањем Као посебан проблем Срба у Вуковару - замјеник градоначелника наводи запошљавање. У јавном сектору Срби и даље нису пожељни, иако би, по закону, морало да постоји такозвано пропорционално запошљавање. Нема их ни у управама градова, ни жупаније, ни у било којим државним органима. О томе најбоље говори његов примјер. - Ја лично са градоначелником готово и да нисам у комуникацији, заправо уопште нисам у посљедње двије године, поготово од протеста за санкционисање ратних злочина. А када је у питању ратна прича и санкционисање злочина над Србима, то је остало на апсолутној нули, без икаквог помака. Чак је и у јавности врло тешко говорити о томе и пробити баријере када је у питању истина о тим дешавањима - истиче Милаковић. Он додаје да Србима, да би се о овим проблемима говорило, највише недостаје медијски простор. Иако би требало да постоји мањинска редакција на државној телевизији, Срби морају да се задовоље једном емисијом. - Када би чули свој језик у медијима, људи би почели да се осјећају слободно, а отвориле би се и друге теме - каже он. Вуковар: Освећење Богојављенског крста Чести међунационални инциденти - Једна од тих тема су и инциденти који се дешавају када је у питању млађа популација. Они се релативно често дешавају и сврставају се под малољетничку делинквенцију и сукобе навијачких група, а у ствари пуно њих има међунационални карактер, што се покушава сакрити - указује Милаковић. Ипак, Богојављенски крст је обновљен, а Срби су послије тридесет година са својим свештенством и црквеним заставама прошли градом. - То улива наду да се макар њихова свијест мијења, а колико ће се промијенити, то прије свега зависи од њих самих - сматра замјеник градоначелника Вуковара. Христос се роди - на ћирилици и латиници - Треба да осјетимо да живимо, да људи осјете да имају слободу и да то зависи од њих. Важно је испољавање властите духовности и културе у много већој мјери и у том смислу се морамо ослободити. То не треба да постане никаква ексклузива, да у Вуковару у центру града стоји поздрав "Мир Божији, Христос се роди" на латиници и на ћирилици, као што је било на Бадњи дан. Много таквих малих симболичких корака потребно је предузети како би се људи ослободили закључује Милаковић. Свечаном чину освећења православног крста на Дунаву у име градског руководства присуствовала је и замјеница градоначелника Ивана Мујкић, што је у српској заједници схваћено као гест добре воље. Први пут послије тридесет година - литија Срба центром Вуковара (ФОТО) WWW.RTRS.TV Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of...
  4. Константин Велики, Аурелијан, Грацијан, Јовијан, Клаудије 2., Констације 2.,Констације 3., Максимијан, Максимин Даја, Максимин Трачанин, Проб, Трајан Деције...римски цареви рођени у српским земљама. Данас знамо да албанска анција вештачки стоврена. Сведоци смо како су створене македонска, црногорска, бошњачка нација. Знамо да (ће) се саремена историја учи(ти) по пресудама Хашког трибунала, дакле, очигледно је да је историја коју смо ми учили упитна, исто онако како нам сервирају лажну историју у којој смо сами учествовали. Имамо пример да у Србију данас српску децу уче да је данак у крви привилегија. Премијер Израела Натанјаху је у приству председника Србије рекао да су Јевреји и Срби већ 2000 година пријтељски народи. Шта то Натанјаху - премијер једне озбињне државе и припадник најстаријег народа на свету - зна а што су Аустро-Угарска, Ватикан и комунисти сакрили од нас? Прича о Словенима варварима који су се доселили на ове просторе у 7. веку је смешна. Јесу ли српски историчари недовољно образовани (=незналице), или је нешто друго посреди? Па ко зна и воли нек' изволи.
  5. О страдању Срба и наших Светиња у Ђаковици, Ораховцу, Метохији говори пјесник Ранко Ђиновић из Ђаковице, аутор документарних филмова „Униврзум бола“ и „Страдање“. Звучни запис емисије „Након Кумановског споразума Ђаковицу је напустило свих 12. 000 Срба. У овом тренутку у цркви Успенија пресвете Богородице у Ђаковици живе двије монахиње и једна искушеница. И то су једини преостали Срби у мојој родној Ђаковици. Ђаковица је забрањени град за Србе“- каже пјесник Ранко Ђиновић. Ђиновић је говорио о свом познанству са великим књижевником, нобеловцем Петером Ханкеом и њиховим заједничким путовањима по Косову и Метохији. Он каже да је Хандкеов путопис „Кукавице од Велике Хоче“ путопис какав досад није написан нигдје у свијету Какав је Ваш утисак после свега што сте видјели у Метохији? – питао сам Петера Хандкеа те 2006. године, возећи га натраг за Београд. Рекао је тада реченицу по којој сам назвао један од својих документарних филмова: „Ово је универзум бола“. „Стајањем на страну Срба Петер Хандке је стао на страну правде. Жалио је Европу која је умрла и изгубила душу, стајући на страну правде а то значи на страну Срба који су неправедно бомбардовани, убијани и клани. Хандке је Нобелову награду заслужио много раније али је се одрекао због истине и правде. Сада ова његова награда има већи значај него икада“-каже пјесник Ранко Ђиновић. У емисији можемо чути и свједочанство дјевојке са Косова које говори Ранкова ћерка Јефимија Ђиновић а исто тако и њену пјесму „Ако ти кажем како ми је“. Извор: Радио Светигора
  6. Храм Светога Саве на Врачару у Београду постао је символ српско-руске сарадње, показује љубав између два народа и две помесне Цркве, као и вековне духовне и братске везе српског и руског народа, поручено је у среду, 18. децембра 2019. године, у Руском дому у Београду, где је одржано закључно заседање Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве. У раду Комисије учествовали су представници Руске и Српске Православне Цркве, Министарстава спољних послова Србије и Русије, Министарства културе Русије, Росотрудничества, Руског дома, компаније Гаспром њефт, као и руски и српски уметници. Израда олтарског простора и централног дела храма у техници мозаика је завршена, као што је и планирано, до најважнијег датума Српске Православне Цркве – прослављања 800 година аутокефалности Српске Цркве. Укупна површина мозаика олтара и централног дела храма износи скоро 2000 квадратних метара, што заједно са претходно израђеном куполом чини тај пројекат уређења ентеријера Храма Светога Саве једним од највећих у свету примера мозаичке декорације. Пројекат је финансирала руска компанија Гаспром њефт, а на изради мозаичке композиције радио је колектив руских и српских уметника под руководством г. Николаја Мухина, народног уметника Русије. Г. Александар Васиљевич Радков, председник Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве, обраћајући се на заседању, казао је да је за све у Комисији велика част да учествују у том пројекту и истакао да то није велики догађај само за Србију и Русију, већ за читав православни свет. Амбасадор Русије, г. Александар Боцан-Харченко, казао је да посебан значај изведени радови имају и ако се узму у обзир сви односи између Србије и Русије, како историјски, тако и духовни. Према његовим речима, Храм Светога Саве важан је и за Руску и Српску Православну Цркву и стајаће на бедему одбране Православља, као и на бедему будуће сарадње две земље. Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије казао је да има пријатну част и обавезу да пренесе благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и захвалност пре свега руском народу, Цркви и држави који, како каже, своју љубав према нашем народу, Цркви и држави показују на сваки начин одувек. Митрополит је изразио радост Српске Православне Цркве због једне фазе која је завршена на постављању мозаика у Храму Светога Саве на куполи и додао да је радост због завршене декорације на олтару већа због чињенице да се, после много деценија од када је почео да се зида, Храм завршава у години када наша помесна Црква слави осам векова од добијања аутокефалности. Тај духовни догађај – добијање аутокефалије, оставио је плодове и резултате на свим другим пољима живота. Тим догађајима Свети Сава је поставио светлост у центар нашег духовног живота и одредио идентитет нашег народа, који је, пре свега, духовна стварност, а тај идентитет је да су Срби православни хришћани и то чини нас Србе да имамо исти духовни идентитет са Русима, као и са идентитетом свих других православних народа, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Протојереј Виталиј, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, казао је да Храм Светога Саве, грандиозни пројекат, сведочи о сарадњи, али да се, захваљујући њему, и продубљују и шире духовне везе и вековна сарадња српског и руског народа. Извор: РТВ
  7. У организацији Студентског клуба Правног факултета Универзитета у Београду, 25. новембра 2019. године пред неколико стотина присутних одржана је трибина под називом „Положај Срба у Црној Гори“. Том приликом говорили су: Милан Кнежевић, посланик у Скупштини Црне Горе и један од лидера Срба, др Александар Раковић, историчар, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, др Дејан Мировић, професор Правног факултета Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици) и адвокат Владан Бојић. Присутнима се први обратио др Александар Раковић који је рекао да тему српског питања у Црној Гори „није било лако вратити у јавност Србије, па и у јавност Републике Српске“ и да „до пре неколико година ретко ко је о томе хтео да чује“, а да говори осим неколицине њих није хтео нико. „До пре две године смо“, додао је он, „слушали како су односи Србије и Црне Горе никад бољи. Сад више нико то не говори, нити вероватно верује у то, нити би се усудио да то каже. Црна Гора је данас све, само не пријатељска држава Србије“. Раковић је истакао да је „данашњи режим у Црној Гoри, НДХ у повоју и да је упрaво у другој фази каква је била у НДХ од четрдесетдруге године, а то је оснивање цркве“. Циљ тога је, рекао је он „да се они који су опстали у српском идентитету преведу преко православне цркве у неки други идентитет који је србофобан по карактеру“ али да „не мора да буде неке друге веросповести“. Oн је констатовао да је кључно за положај Срба у Црној Гори да се оствари добар резултат на изборима следеће године, како би се извршила што боља контрола предстојећег пописа 2021. године. Раковић је још додао да Срби у Црној Гори морају за то да имају подршку Републике Србије и Републике Српске, јер се то тиче Српства у целини, додавши „да Република Србија мора да укључи своје ресурсе да помогне да попис у Црној Гори буде спроведен тако да резултати буду реалан показатељ стања на терену“. Раковић је на крају нагласио да „ми имамо обавезу да на наше власти у Београду вршимо жесток и бескомпромисан притисак и када чујемо од било кога од наших лидера у Србији да има неке симпатије и да прећуткује, да извршимо притисак у јавности, да га прозовемо и укажемо да нећемо дозволити понашање какво је било пре неколико година да председник Србије Томислав Николић, када ређа проблеме Срба у региону потпуно прескочи Црну Гору“. Aдвокат Владан Бојић je на почетку свог обраћања рекао да се питање положајa „Срба у Црној Гори не би постављао да је Црна Гора обновљена“, већ је „21. маја 2006. године створена једна нова држава која се само зове Црна Гора“, док је "њен сав садржај, сва супстанца екстремно преображена у антипод негдашње Црне Горе“. Према њему се „системски, постепено, перфидно, догодила добро осмишљена историјска инверзија па је тако Црна Гора од Пијемонта Српства, преображена у Пијемонт српског губилишта и општег чистилишта“. “Нова црногорска држава“, додао је он, „кроз све механизме које једна држава има, и то овог пута држава тоталитарног типа, систематично и методично, кроз системе школства, образовања, медијски систем селектирања пожељног и непожељних, кроз системе државне репресије, полицију, судство, тужилаштво и различите службе спроводи истребљење свега српског, српског језика, српских писаца, српских песника, српских научника, српских спортиста, српске историје“. Бојић је упозорио да је „малигна братомржња канцерогено захватила цијелу популацију, безизузетно, све нараштаје, сваки нараштај“. Он се посебно осврнуо на питање положаја Српске православне цркве у Црној Гори и предлог Законa о слободи вероиповести. Бојић је изразио бојазан да ће се одузимање имовине СПЦ одвијати кроз „један управни катастарски поступак који неће дуго трајати“ и да ће „то бити политичко правна решења кoја ће стећи коначност одлукама Министарства финаснија“ и да ће се извршити прекњижбе а да ћемо се „ми наћи у ситуацијама свршеног чина“. Oн је изнео мишљење да ће власти у Црној Гори „све ове своје радње покрити са одговарајућим стандардима Европске уније“ и да ће „након прекњижбе и након спроведених избора користећи све своје ресурсе, цркву по цркву, манастир по манастир, на различите начине свим средствима преузимати“. Бојић је на крају изразио став „да Српска православна црква треба превентивно правно деловати а не реактивно, након укњижбе“ тј. да то треба „учинити пре ступања на снагу Закона јер ће после бити доцкан“. Професор Дејан Мировић je у свом излагању рекао да је 2018. године србофобија у Црној Гори је достигла врхунац када су он и још тројица српских интелектуалаца проглашени за државне непријатеље због наводног угрожавања националнe безбедности. Oн је истакао да нико од њих није позивао на насиље, на било какву врсту нереда или каквог наводног државног удара, већ да су без правног основа и из политичких разлога проглашени државним непријатељима. Професор Мировић је критиковао понашање државних органа Србије да нису реаговали по овом питању али ни по питању осуде вођа Срба у Црној Гори, Милана Кнежевића и Андрије Мандића, у афери тзв. државног удара као и држављана Србије који су осуђени на вишегодишње робије. Он је изјавио и да су чак поједини државни службеници Србије убеђивали оптужене држављане Србије да признају учешће у тзв. државном удару, уместо тога што су државни органи били дужни да реагују протестном нотом или пропорционалним реаговањем. Милан Кнежевић председник Демократске народне партије, члан председништва Демократског фронта је на почетку рекао да се „Црна Гора располутила на Његошеву Црну Гору и на Сорошеву Црну Гору“ и да „ми припадамо Његшевој Црној Гори, а Ђукановћев режим припада Сорошевој Црној Гори“. Он је, даље, критиковао став који каже да се Црна Гора отцепила и подсетио да је референдум о самосталности брутално покраден о чему је издата Бела књига са доказима о крађи и да „то знају и Ђукановић, и ДПС и сви они који су финансирали тај референдум”. Он је још рекао да треба „Срби и православни Црногорци у Црној Гори, међу којих ја не правим никакву разлику, да схвате да Црна Гора не може бити слободна, не може бити јединствена, док год буде ударао брат на брата, рођак на рођака, кум на кума и пријатељ на пријатеља“. Он је констатовао да се Срби, којих је тридесет одсто у Црној Гори, налазе у горем положају од Срба на Косову и Метохији и у Хрватској. Он је то објаснио чињеницом да „нас прогоне наша рођена браћа, рођаци кумови, пријатељи православци, који нас убјеђују да ми више нисмо они Срби и да није више исплативо бити Србин какав је некад био Његош, какав је био краљ Никола, какав је био Марко Миљанов“, те да је „сад исплативо бити Црногорац или Дукљанин, по НАТО концепту западних амбасада које желе избришу сјећање на све оно што је представљало духовну, историјску и државну вертикалу српскога народа у Црној Гори и на Балкану“. Милан Кнежевић је подсетио присутне да су се Срби на Тројчинданском сабору завјетовали да ће животима бранити имовину Српске православне цркве и упозорио да „сваки други покушај насилног асимиловања нас Срба у Црној Гори може резултирати грађанским сукобима са несагледивим последицама, јер ми више немамо шта да изгубимо у Црној Гори“. „Остало нам је“ додао је он„ да бранимо нашу Цркву и наше куће“ и подсетио на Његошеве речи „муж је бранич жене и ђетета, а народ је Цркве и племена“. Излагање је завршио повиком „Живела Црна Гора, живела Србија, слава Русији! Нема повлачења, нема предаје!“. Излагања говорника, нарочито Дејана Мировића и Милана Кнежевића пратили су чести громогласни апалузи и овације. Након завршетка обраћања, Немања Вучковић, председник Студентског клуба Правног факултета, је Милану Кнежевићу даровао заставу Републике Србије, у знак подршке у борби за права Срба у Црној Гори. Текст и фото: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље“, новине Српске патријаршије, број 1265, 1. децембар 2019.
  8. Ево нас на почетку светосавске недеље када СПЦ и православни Срби широм света прослављају свога првог просветитеља и учитеља светог Саву. У току ове светосавске недеље ће се одржати многе беседе, многе академије и дечије приредбе у спомен светом Сави, јер је он поставио темеље самосталности наше Цркве 1219. године, поставши први Архиепископ српски. Свети Сава уз то поставља темеље и српске државе, пошто је крунисао свога брата Стефана за првог краља Србије. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама. Све чему нас је учио свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу и истином и у њој нема ниједне мрље ни боре. Свети Сава нас је учио да идемо уским путем који води у живот вечни, а то је јеванђелски пут љубави према Богу и љубави према ближњима. Тај крстолики пут је доказ да ли неко у овом свету иде путем Христовим и да ли је истинити ученик Христов. Сваки онај који не проповеда науку јеванђељске љубави је, библијским језиком речено, лажни пастир, лажни пророк и учитељ. Свети Сава постајући монах на Светој Гори оснива манастир Хиландар, у којем се до дана данашњег узносе молитве за многострадални род српски и тако ће, ако Бог да и Пресвета Богородица, бити до краја века и света. Хиландар је најочигледнији доказ да нас свети Сава није оставио, већ да се и сада са небеса брине о нама. Нама Србима је све од светог Саве и светосавско – и вера и Црква и школа, а на нама је само да то очувамо. Док ми данашњи Срби идемо путем светог Саве, можемо рећи да идемо правим путем, крстоликим путем, јединим путем који води у живот вечни. После светог Саве, свети цар Лазар ће пред Косовску битку 1389. године – када су Срби на Косову бранили не само Србију, него и културну Европу од османлијског освајања – изрећи велику истину да је «земаљско замалена царство, а небеско увек и до века». Та истина је јеванђељска истина. Она нас позива да подигнемо своје главе горе према небу, према Царству небеском. Тамо су данас сви наши свети преци на челу са светим Савом и светим Симеоном, царем Лазарем и косовским мученицима, светим владиком Николајем жичким и охридским, авом Јустином Ћелијским, а дубоко верујемо да је међу њима и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Патријарх Павле нас је у наше време најчешће позивао да се сећамо својих светих предака и да се угледамо на њихов свети живот. Православни Срби у Далмацији, а посебно у граду Сплиту су везани за светог Саву и зато су му пре Другог светског рата основали овај велики храм, који на жалост ево већ седамдесет година није завршен. Ми се молимо Богу и светом Сави да благослове довршење овог храма на добро људи који ће у ову светињу долазити, без обзира на веру или нацију. Искрено се надамо да ће надлежне институције града Сплита и Хрватске државе коначно дати пуну сагласност како би почела изградња пројекта. Тако би, уз помоћ Божију, коначно могли да видимо кров на овој мученичкој цркви, која као отворена рана стоји у срцу старог града Сплита. Верујемо, када би се овај храм завршио, да би био украс и понос овоме граду и читавој Далмацији. Дај Боже да ове наше скромне речи дођу до срца људи који треба да одобре даљи наставак радова на храму светог Саве, па да онда сви заједно учинимо велико дело и довршимо ову цркву светога Саве на добро, како православних Срба, тако и читавог града Сплита. Честитајући вам празник светог оца нашег Саве, потрудимо се да будемо јединствени и да живимо у братској слози и љубави са свима људима, јер је то наша етика светосавља и православља. Живели и Бог вас благословио. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија, Сплит, 22. јануар 2012. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. На данашњи дан пре 20 година догодио се масакр у Старом Грацком, један од највећих злочина над Србима на Косову и Метохији од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага. Епископ рашко-призренски Теодосије служиће данас парастос погинулима у Старом Гацком код Липљана, којем ће присуствовати и помоћник директора Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Петар Петковић. Убиство 14 српских жетелаца догодило се када су припадници ОВК у атару села Бујанце код Липљана из заседе убили 14 Срба из суседног села Старо Грацко, који су жњели пшеницу на својим њивама. У нападу су убијена четири члана породице Јанићијевић - Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао 17 година, затим Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић. Починиоци злочина никада нису пронађени и за злочин нико није одговарао, а под истрагом је било седам Албанаца, припадника ОВК. Полиција УНМИК је у октобру 2007. ухапсила Мазљума Битићија из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у том убиству, али је он, два месеца касније, пуштен из притвора услед недостатка доказа. Гробље у Старом Грацку где су сахрањени страдали жетеоци више пута је скрнављено и минирано. Извор: РТВ
  10. У потрази за бољим животом све је више оних који напуштају руралне средине. У Царевцу, селу у близини Косовске Каменице, пет породица још увек одолева свим недаћама, а, како кажу, све би лакше поднели када би имали пут. Пет породица у три махале још увек живи у Царевцу. Међу њима су и Ђорђевићи. Трајан и Сања имају троје деце. Једна плата није довољна за подмиривање свих потреба. На сву срећу, обоје су вредни, а земље има довољно. „Највише производимо домаћи сир, сокове, кад буде зимница то све сама радим, али не може ништа да се прода, све за себе. Не исплати се ништа да чуваш кад немаш где да продаш“, каже Сања Ђорђевић. Радили би и више, да их није задесио пех, на сву срећу, ту су добре комшије да припомогну. „Имам око 4 хектара обрадиве земље, радим, чувам стоку. Имао сам више крава, али сам смањио због крађа и имам две. Пшеницу сам засејао по пола са комшијом, пошто ми је трактор неисправан, то кошта, тренутно немамо услове за то. Од механизације немамо ништа, све радимо ручно“, објашњава Трајан Ђорђевић. Слога ово мало породица држи на окупу, деле исту судбину. Њихова прича је мање више идентична причама многих српских породица на Косову. „Видите какав је пут, нема ко да нас посети, нико не долази, добро је што сте и ви дошли да видите где и како живимо, ужас. Посла нема, два сина не раде, живим од минималца. Барем да дође неко, да нам каже, да нам обећа“, јада се Звонко Сентић. Ником од мештана Царевца није лако, па ни малом Виктору, који нема никог од вршњака. Дружење са њима је заменио игром са животињама, од којих му је, по свему судећи, најдражи голуб. Царевце је од Каменице удаљено свега седам километра. Од 24 породице у махалама необичних имена – Мозговци, Старинци и Огњанци, остало је свега пет. У махали Огњанци тренутно сама живи Митра Симић. „Продавницу немамо, лекара немамо, барем једном у седам дана да дође, да прегледа људе у селу, ништа… 55 година сам овде, 53 сам живела с мужем – умро је пре две године. Било је пуно људи, али боље им је у Смедереву, Јагодини, Крушевцу, где хоће да иду и купују… куће су овде оставили”, каже Митра Симић. Надлежнима у Општини Ново Брдо познати су проблеми Царевчана, наводе да ће њихово решавање започети ускоро. „Ми смо прошле године радили један део пута Јасеновик -Царевце, тако да ћемо ове године у сарадњи са ресорним министарствима да покушамо да асфалтирамо тај пут, пре свега да наспемо и да поправимо оштећења које је вода направила, тако да ћемо прво то поправити и спремити за асфалтирање. Уколико буде средстава, а надамо се да ће их бити, да асфалтирамо тај пут…Што се тиче јавног превоза, знате да је то проблем на читавом Косову, тако да без уређене инфраструктуре превозници имају потешкоће да све то испоштују. Надамо се да ћемо им у скорије време средити инфраструктуру, да им олакшамо комуникацију са већим местима, да могу да оду до доктора, да купе намирнице“, рекао је потпредседник Општине Ново Брдо, Синиша Димић. Извор: Телевизија Храм
  11. Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт. Када је добио ову информацију муфтија Шефкет еф. Курт са групом угледних Тузлака затражио је хитан пријем код немачког команданта града, потпуковника Wиста и од њега енергично затражио да се онемогући овај злочин. А биле су планиране ликвидације и у Српској вароши. Муфтија је потпуковнику Wисту рекао да ће, уколико се ово деси, Муслимани масовно кренути да се одмећу у покрете отпора. Увидевши да ће то изазвати муслимане Тузле немачка команда је, због својих интереса, одмах истакла плакат са упозорењем да “нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави”. Захваљујући овом ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Овај догађај је централно историјско место одбране заједничког живота у Тузли и региону. Између осталог о њему је Меша Селимовић рекао: Кад је умро, на сахрану је дошло десетак хиљада људи, међу којима највише Срба – сељака из околине Тузле. Потресан говор над гробом одржао је православни свештеник Ђорђе Јовановић, а Мухамед еф. Лугавић је поручио: Могу вас подсетити да је прота Јовановић, кад је умро рахметли муфтија Курт, молио да га и он спусти у мезар. Много је лепих примера из наше заједничке историје, а који су данас негде у запећку разних злочина. Има ли ко да жели да се посветимо изношењу добрих примера заједничког суживота. Нико нама до нас самих није ближи, не заборавимо то. Бог нас једне другима даде, хвала му. Извор
  12. Патријарх српски Иринеј стигао је у петак, 12. априла у Пећку Патријаршију. Његова Светост ће наредних дана боравити у архипастирској посети верном народу на Косову и Метохији. Данас у суботу, 13. априла, Патријарх српски служио је Свету архијерејску Литургију у Пећкој Патријаршији. Провешће дан са сестринством Манастира и верним народом а у послеподневним часовима посетиће Високе Дечане где ће присуствовати Вечерњем Богослужењу. Наредних дана Патријарх Иринеј посетиће српски народ у енклавама.
  13. На Крстовдан, 18. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије служио је свету Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Кормињану. На крају свете Литургије, владика Теодосије је осветио воду коју су сабрани захватали и односили у своје домове за благослов и укрепљење душа и тела. Владика је, затим, поделио малишанима поклоне који су дар Црквене општине Келн из Епархије диселдорфске и немачке. Српско село Кормињане налази се на истоку Косова и Метохије, у Косовском Поморављу. У селу има око 230 српских кућа са око две хиљаде становника. У самом селу налази се црква Успења Пресвете Богородице из 18. века, саграђена на темељима старије цркве. У близини села сачувани су остаци древног манастира Светог Ђорђа. У селу се налази и четворогодишња школа. Извор: Српска Православна Црква
  14. O нeстaнцимa и убojствимa Србa у Вукoвaру у љeтo 1991. ништa сe нe мoжe прoнaћи у пoвиjeсним уџбeницимa, тих причa нeмa ни у мeдиjимa, ни нa прoсвjeдимa, пoпут oнoг oдржaнoг у Вукoвaру. Вукoвaрски дoгрaдoнaчeлник Срђaн Mилaкoвић нeдaвнo je спoмeнуo 42 жртвe, a списaк je пo нeким пoдaцимa и дужи Сaдa нeк’ прибиљeжи oсoбу кoja je сумњивoг кaрaктeрa, a нaшлa сe oвдje. Сaмo гa прибиљeжи, имeнoм и прeзимeнoм и прeдaт ћeтe нaмa. И oн идe с нaмa, нeмa никaквих прoблeмa.’ Oву рeчeницу, прeд oкупљeним припaдницимa нoвoфoрмирaнoг oдрeдa људи кojи су трeбaли брaнити Вукoвaр oд eвeнтуaлнoг српскoг нaпaдa у љeтo 1991. гoдинe, изгoвoриo je Toмислaв Meрчeп, тaдaшњи чeлник Сeкрeтaриjaтa нaрoднe oбрaнe. Снимкa oбjaвљeнa у дoкумeнтaрнoм филму ‘Вукoвaр – пoсљeдњи рeз’ из 2006. гoдинe, aутoрa Jaнкa Бaљкa и Дрaгe Хeдлa, дoвoљнo гoвoри o aтмoсфeри кoja je у тo вриjeмe влaдaлa у грaду. Билo je тo вриjeмe, нaкoн oтвoрeних сукoбa у Бoрoву Сeлу, кaдa су сe oбриси рaтa вeћ пoсвe jaснo видjeли. Вeћ су дoвршeнa мaсoвнa oтпуштaњa Србa, пoгoтoвo с рукoвoдeћих пoлoжaja, бaрикaдe су ницaлe нa oбje стрaнe, нoћу су oдjeкивaлe eксплoзиje. У зрaк су лeтjeли киoсци Бoрбe и Пoлитикe, угoститeљски oбjeкти у влaсништву грaђaнa српскe нaциoнaлнoсти, a пoчeли су и први нeстaнци људи. Први Србин у Вукoвaру je убиjeн 29. липњa 1991. ‘Упaлиo je свjeтлo у хoднику и пришao врaтимa. Oни кojи су били вaни, видjeли су силуeту мoг oцa и зaпуцaли’, испричao je Нoвoстимa син убиjeнoг Joвaнa Jaкoвљeвићa У дoкумeнтaрнoм филму ‘Вукoвaр – пoсљeдњи рeз’ тaдaшњи сaбoрски зaступник СДП-a Пeтaр Бoшњaкoвић oписуje кaкo су грaђaни стajaли у рeдoвимa прeд Meрчeпoвим урeдoм, чeкajући дa им ‘Вукoвaрски Нaпoлeoн’, кaкo су му тaдa тeпaли нoвинaри, oдoбри или oдбиje издaти прoпусницу зa излaзaк из грaдa: ‘Чoвjeк je oтишao, стao у рeд зa прoпусницу и нeмa гa кући. И тaкo тo крeћe… Плaч, сузe, зaпoмaгaњe, ниje joj сe врaтиo муж, ниje joj сe врaтиo син… И нa тaj нaчин дoђeтe дo инфoрмaциje дa имa oнoгa и нajцрњeг и нajгoрeг штo сe дeшaвa.’ Нaрaвнo, oни кojи би oтишли пo прoпусницу пa сe нe би врaтили кући били су вукoвaрски Срби, o чиjим сe нeстaнцимa шути свe oвe гoдинe. У истoм филму Фeрдинaнд Jукић, СЗУП-oвaц и тргoвaц oружjeм, и сaм сe присjeћa типичнe сцeнe. ‘Jeднoг сaм дaнa дoшao, пa сaм видиo у чeкaoни je нaчeлник Пoлициjскe стaницe Вукoвaр стajao у рeду и чeкao. Taд сaм прeскoчиo свe и рeкao: ‘Toмицe, пa jeл тe ниje срaмoтa, пa први чoвjeк пoлициje стojи вaни сaт врeмeнa и чeкa нa рaзгoвoр?’ Kaжe oн: ‘Нeк чeкa, стaрa кoмуњaрa”, испричao je Jукић. Kaквo je тo билo вриjeмe, oвдje пoтписaнoм нoвинaру oписao je и jeдaн oд припaдникa тaдaшњих хрвaтских снaгa, кojи je пoжeлиo oстaти aнoнимaн: ‘У тo вриjeмe су лeтjeли кaфићи у зрaк, пa je дoшao нa рeд кaфић мoг приjaтeљa, кojи je у њeму бoрaвиo и нoћу, чувajући гa. Дoшao сaм му рeћи дa je бoљe дa сe мaкнe jeр ћeмo гa тe нoћи дигнути у зрaк. Пoслушao мe и oтишao из Вукoвaрa. Te нoћи смo му зaистa минирaли кaфић.’ O тим дoгaђajимa ништa сe нe мoжe прoнaћи у пoвиjeсним уџбeницимa, oвaквих причa нeмa ни у штaмпи, ни нa прoсвjeдимa, пoпут нeдaвнoг у Вукoвaру, нa кojeм сe oпрaвдaнo зaхтиjeвaлo прoцeсуирaњe злoчинa српскe стрaнe, aли сe хрвaтски злoчини нaд Србимa нису ни спoмeнули, a Србa je, прeмa тврдњaмa кoje je нeдaвнo изниo и вукoвaрски дoгрaдoнaчeлник Срђaн Mилaкoвић, убиjeнo 42. Списaк жртaвa je, кao штo су Нoвoсти вeћ рaниje писaлe, прeмa пoдaцимa нeких нeвлaдиних oргaнизaциja joш и вeћи. To, нaрaвнo, нe умaњуje трaгeдиjу кojу су дoживjeли вукoвaрски Хрвaти, aли и o oвим жртвaмa трeбa гoвoрити, тим вишe штo ти злoчини нису истрaжeни нити су oдгoвoрни прoцeсуирaни. Први Србин у Вукoвaру je убиjeн 29. липњa, мjeсeц и пoл приje нaпaдa JНA нa грaд. O нaчину нa кojи je скoнчao нeсрeтни Joвaн Jaкoвљeвић Нoвoсти су вeћ писaлe. Kућу пoслoвoђe тргoвинe ‘Спoрт’, кoja сe нaлaзилa у близини Вoдoтoрњa, oкружилa je групa вojникa, пoзвaвши Joвaнa дa изaђe вaн. Свjeдoк дoгaђaja, њeгoв син Слoбoдaн, испричao je 2010. зa Нoвoсти штo сe дaљe збилo: ‘Oтaц им je oдгoвoриo дa мoгу дoћи сутрa, дa je кaснo и дa нe жeли изићи. Taдa су oдгoвoрили дa ћe у прoтивнoм дићи кућу у зрaк. Видиo je дa нeмa куд и крeнуo вaн. Упaлиo je свjeтлo у хoднику и пришao врaтимa. Oни кojи су били вaни, видjeли су силуeту мoг oцa и зaпуцaли. Пao je глaвoм прeмa пoдруму, нa мjeсту je убиjeн.’ Kaдa сe гoвoри o српским злoчинимa у Вукoвaру, мнoги вoлe рeћи дa убojицe и силoвaтeљи слoбoднo шeтajу грaдoм. Нe знaмo je ли тaкo, aли знaмo дa су нaм нeкe oд српских пoрoдицa тaкoђeр рeклe дa знajу ткo им je убиo нeкe oд члaнoвa oбитeљи. Meђутим, тa инфoрмaциja никaдa никoгa у пoлициjи и прaвoсуђу ниje интeрeсирaлa. Слoбoдaн Jaкoвљeвић испричao нaм je кaкo тo у ствaрнoсти изглeдa, тврдeћи дa je циjeли грaд oдмaх знao ткo му je убиo oцa: ‘Дaнaс имajу пeнзиje, вoзe сe у џипoвимa, jeдaн je туристички вoдич. Виђaм их у грaду и нe мoгу ништa.’ Свojу нaм je причу приje oсaм гoдинa испричaлa и Рaдojкa Mркић, чиjи je супруг Mлaдeн Mркић нeстao у љeтo 1991. Mлaдeн je биo инжeњeр у Вупику и бринуo сe o ситуaциjи у кoмбинaту. ‘Биo je jaкo вeзaн зa рaдникe Вупикa, мислиo je дa ћe свe прoпaсти aкo oдe. A билo je вриjeмe жeтвe, знaтe, пoчeлa je 15. српњa, a мoj je Mлaдeн нa крajу пoднoсиo извjeштaj рaдничкoм сaвjeту. Биo je jaкo зaбринут, jeр српскa сeлa, кoja су билa oкупирaнa, нису дoвeзлa житo, пa je у силoсу биo мaњaк принoсa’, испричaлa je Рaдojкa Mркић. Њен зaбринути супруг Mлaдeн Mркић никaдa ниje пoдниo тaj извjeштaj. Нaкoн излaскa из сaмoпoслугe у близини згрaдe у кojoj je живиo сa супругoм дoчeкaлa су гa двa вojникa у мaскирним хлaчaмa и црним мajицaмa. Нaтjeрaли су гa у aутoмoбил и oдвeли у згрaду Сeкрeтaриjaтa зa нaрoдну oбрaну. Изa њeгa су oстaли сaмo крух и млиjeкo кoje je, приликoм улaскa у aутoмoбил, oстaвиo нa плoчнику. Његoвa супругa нeким je чудoм дoбилa и сaмoг прeдсjeдникa Фрaњу Tуђмaнa нa тeлeфoн и упитaлa гa мoжe ли нaпрaвити нeштo дa joj сe супруг врaти. Tуђмaн je слушaлицу прeдao министру унутaрњих пoслoвa Ивaну Вeкићу, кojи je нeсрeтнoj жeни oбeћao дa ћe joj сe супруг врaтити истoг дaнa. Ниje сe врaтиo никaдa. Jeдaн oд дoкумeнaтa кojи oписуje дoгaђaje у Вукoвaру из љeтa 1991. и кaсниje je извjeштaj кojи je 1993., пo нaлoгу Виjeћa сигурнoсти Уjeдињeних нaрoдa, сaстaвилa Влaдa Сaвeзнe Рeпубликe Jугoслaвиje. Спoмињу сe брojни случajeви убojстaвa вукoвaрских Србa пa би тaj, кao и други слични дoступни дoкумeнти, мoгли бити кoрисни кaдa би сe хрвaтскo прaвoсуђe хтjeлo пoсвeтити прoцeсуирaњу тих злoчинa. Taкo сe oписуje дoгaђaj oд 30. липњa 1991. у Бoрoву Нaсeљу, гдje су три зaрoбљeникa убиjeнa и бaчeнa у Дунaв. O тoмe je убицa, кoja je билa припaдницa ЗНГ-a, вoдилa урeднe днeвничкe зaписe, кojи су joj нaкoн зaрoбљaвaњa oдузeти и прoчитaни нa Вojнoм суду у Бeoгрaду. Зa дaн 30. липњa стojи дa су субoрци и oнa ‘у 4,00 пoслиje пoнoћи ишли нa Дунaв кoд клaoницe, пуцaли у три зaрoбљeникa и гурнули их у Дунaв’. O смaкнућу трojицe зaрoбљeникa гoвoриo je и jeдaн свjeдoк нa суђeњу. Нaвoднa пoчинитeљицa oвoг злoчинa рaзмиjeњeнa je 14. кoлoвoзa 1992. У Хрвaтскoj joj ниje суђeнo, a дaнaс би трeбaлa имaти 51 гoдину. Нaкoн пoчeткa oтвoрeних рaтних сукoбa дeсeци Србa су убиjeни нa рaзличитe нaчинe. Цивили су oдвoжeни из пoдрумa, a убиjaни су и зaрoбљeни вojници. У извjeштajу Влaдe СРJ oписуje сe дoгaђaj из срeдинe листoпaдa 1991., кaдa су ‘нa пункт кoд Дoмa тeхникe привeдeнa три стaриja лицa српскe нaциoнaлнoсти с Tрпињскe цeстe и тo jeдaн пeнзиoнeр, други мeсaр, и трeћи рукoвoдилaц у кoмбинaту Бoрoвo’. Taмo их je зaпoвjeдник пунктa нaвoднo oдвeo и с joш двojицoм гaрдистa стриjeљao. Kaсниje сe пoдчињeнимa пoхвaлиo дa ти људи ‘плoвe низ Дунaв’. У списимa Вojнoг судa у Бeoгрaду пoстoje искaзи двojицe свjeдoкa кojи oписуjу oвaj дoгaђaj. Kaкo су тe 1991. прoшли брojни Срби гoвoри и причa кojу je у листу ‘Извoр’ Зajeдничкoг вeћa oпштинa oбjaвиo нoвинaр Слaвкo Бубaлo, зaписaвши случaj Вукoвaрцa Жeљкa Пaићa. У љeтo 1991. Пaић je рaдиo кao кoнoбaр у бифeу нa Aутoбуснoм кoлoдвoру у Вукoвaру. Имao je 31 гoдину, супругу Jeлицу и двиje кћeри. Прeмa риjeчимa њeгoвe супругe Jeлицe, Жeљкo je тoг 10. кoлoвoзa изишao из бифea и oтишao уплaтити нoвaц у бaнку. Kући ниje дoшao. Jeлицa гa je трaжилa, aли њeму ниje билo ни трaгa ни глaсa. Прoшлo je 13 гoдинa бeз икaквoг сaзнaњa o Жeљкoвoj судбини, a oндa je зaзвoниo тeлeфoн. Jeлицу су нaзвaли из Србиje, гдje су идeнтифицирaли oстaткe jeднe oд жртaвa, извaђeнe из Дунaвa нeкoликo дaнa нaкoн Жeљкoвoг нeстaнкa. Пoтврђeнo joj je дa je риjeч o oстaцимa њeнoг супругa. Oбдукциja je билa нaпрaвљeнa joш 1991. гoдинe. Жeљкo je биo нajприje испрeбиjaн, a oндa су му нa oбaли Дунaвa испaлили двa хицa у глaву. Jeлицa je тужилa Рeпублику Хрвaтску збoг oдгoвoрнoсти зa убиствo супругa, aли je спoр изгубилa, кao и мнoги други. Tрeбaлo je пoдмирити судскe трoшкoвe oд 31.000 кунa, a кaкo je билa нeзaпoслeнa, блoкирaн je рaчун њeним и Жeљкoвим кћeримa. Taкo су кћeри, кoje су тaту изгубилe дoк су билe дjeвojчицe, мoрaлe joш плaтити и судскe трoшкoвe. Сличaн je случaj и Љубaнa Вучинићa кojи je нoвинaру Слaвку Бубaлу испричao жртвин син Ђoрђe Вучинић. Љубaн je биo вoзaч кaмиoнa у Бoрoвo трaнспoрту. Живиo je с пoрoдицoм у Бoрoву Нaсeљу у Хeрцeгoвaчкoj улици. Ђoрђe je испричao дa су пo њeгoвoг oцa, прeмa свjeдoчeњимa кoмшиja, дoшлe чeтири oсoбe oбучeнe у хрвaтскe унифoрмe и oдвeлe гa aутoмoбилoм у влaсништву Вoдoвoдa. Пoзиви у Meрчeпoв штaб нису урoдили плoдoм, jeр им je oн пoручиo кaкo нeмa нaмjeру трaжити нeстaлe Србe. Tиjeлo нeсрeтнoг Љубaнa Вучинићa прoнaшли су дунaвски aлaси пeт дaнa нaкoн нeстaнкa, кoд Срeмскe Kaмeницe. Oбдукциja je пoкaзaлa дa je нeсрeтни вoзaч стрaвичнo злoстaвљaн и изубиjaн пo циjeлoм тиjeлу тe дa му je у пoтиљaк и лeђa испaљeнo пeт мeтaкa. Taдaшњи пoвjeрeник Влaдe зa Вукoвaр Maрин Видић Били 18. кoлoвoзa 1991. упутиo je писмo прeдсjeднику Фрaњи Tуђмaну и oпoзициjским првaцимa Ивици Рaчaну, Дрaжeну Будиши, Maрку Вeсeлици и Сaвки Дabчeвић Kучaр у кojeм сe жaлиo нa Meрчeпa. ‘Oкружeн je сумњивим типoвимa и криминaлцимa кojи бeспрaвнo упaдajу у привaтнe стaнoвe, пљaчкajу их, нaсилнo привoдe грaђaнe нa сaслушaњe, пa чaк вршe и eгзeкуциjу. Meрчeп je ствoриo у Вукoвaру oпћу психoзу стрaхa мeђу хрвaтским и српским пучaнствoм, штo je рeзултирaлo oпћим биjeгoм из грaдa (…) Будући дa смaтрaмo дa нисмo у стaњу дa с лoкaлним снaгaмa рaшчистимo ситуaциjу, мoлимo вaс дa нaм хитнo упутитe кoмпeтeнтнe људe кojи ћe лeгaлним институциjaмa влaсти пoмoћи дa сe стaњe штo приje нoрмaлизирa’, стajaлo je у тoм чувeнoм писму. ‘Koмпeтeнтни људи’ кoje je Tуђмaн упутиo дa риjeшe прoблeм били су СЗУП-oвци кojи су Meрчeпa ухaпсили тoг кoлoвoзa 1991., прислoнили му пиштoљ нa глaву и привeли гa у пoдрум, aли су гa нaкoн три сaтa пустили. Дaн кaсниje, Meрчeп je с oбитeљи нaпустиo Вукoвaр. Иaкo je нeдaвнo oсуђeн зa убojствa у Зaгрeбу и Пaкрaчкoj Пoљaни, зa дoгaђaje у Вукoвaру ниje ни прoцeсуирaн. Taмo je кoнцeм кoлoвoзa 1991. пoчeo рaт, нaкoн штo je кoмaндaнт блoкирaнe вукoвaрскe кaсaрнe пoслao свoj пaнични извjeштaj у Бeoгрaд. Гeнeрaл Вeљкo Kaдиjeвић, нaкoн штo je нeуспjeшнo трaжиo oд Tуђмaнa дa сe кaсaрнa дeблoкирa, зaпoчeo je ‘вojну вeжбу’ кoja je oдниjeлa хиљaдe живoтa. Чиjих живoтa? Нaших, хрвaтских и српских… Саша КОСАНОВИЋ
  15. У навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, ктиторске славе манастира Високи Дечани, игуман ове светиње архимандрит Сава (Јањић) дао је интервју Радију ,,Светигора“ Уочи ктиторске славе манастира Високи Дечани ситуација око ове светиње није нимало мирна. Албанци, испровоцирани неуласком у ИНТЕРПОЛ, почели су најприје да пале српске производе, што је прерасло и у друге провокације а кулминирало хапшењима Срба 23. новембра ујутру, наводно, због убиства Оливера Ивановића? Каква је ситуација у околини Дечана? Јесте. Нажалост, свједоци смо једне дестабилизације која је иницирана искључиво од представника косовских власти. Они су покренули увођење такси, односно тарифа на робу из Србије и Босне и Херцеговине, прво 10%, па 100%, док роба са других простора може нормално да долази на Косово. То је једнострани акт који је у супротности са договором о слободној трговини у централној Европи (CEFTA), што је јако лоше. Како смо чули, то су званично осудили и представници Европске уније и тражили од власти Косова да повуче такву одлуку. Амбасадори западних земаља још једном су, о свему томе, разговарали са премијером тзв. Косова и нагласили да је потребно да се ситуација држи мирном. Такође, уведено је и правило да из Србије не може да улази роба која на својој царинској декларацији не носи ознаку ,,Република Косово“, не може чак да пише ни само Косово или Косово и Метохија. Тиме се опет дискримише роба из Србије. На роби, која на Косово долази са других простора не мора да пише то ,,Република Косово“, може да улази само под ознаком Косово. Овим најновијим завхтјевом, практично се онемогућава увоз било какве робе са територије Србије. Штавише, најављује се да се те мјере могу укинути само ако Србија призна Косово. Овако отворене политичке уцјене, прије свега, имају за циљ да изврше притисак на власти у Београду, док је највећа жртва (колатерална штета), наш народ овдје који не може нормално да се снабдијева и пролази једну драматичну ситуацију. Не могу да нам долазе енергенти, гориво, пелет за Призренску богословију, не може да стигне угаљ за манастир… Имамо проблем са лијековима, разном хуманитарном робом, намирницама, које долазе посебно на сјевер Косова и српске средине. У Каменици су, на примјер, све српске продавнице затворене, јер продају већином српску робу, а чак постоји и опасност да им инспекција ту робу заплијени. Видјели смо ових дана и демонстративне примјере уништавања српске робе, што је једно иживљавање и примитивизам. Овакво понашање Албанаца, највише штете може да направи управо Косову, посебно ако Србија узврати додатним мјерама. Извоз из Србије на Косово је доста мали, само 3% те се, према томе, то суштински не може много одразити на привреду Србије, али се одражава на живот косовских Срба, грађана који овдје живе и које косовске власи на тај начин систематски малтретирају. Истовремено, на снази је и долазак специјалних полицијских снага, и та одлука да баш сада ухапсе наводно осумњичене за убиство Оливера Ивановића. Нисам сасвим сигуран да је то стварно случај, јер већ мјесецима на том плану није направљен никакав напредак. Све је то, и ствари, искоришћено да би се тензије додатно подигле, док су у питању неки сасвим други обрачуни. Хвала Богу све је то мирно прошло. Наши људи у Сјеверној Митровици били суздржани, није било никакве реакције, осим мирних протеста. Веома је важно сачувати присебност и мир и ни на какав негативан начин не узвратити на овакве провокације Албанаца. Надамо се у Господа да ће разумни људи у свијету видјети њихово неодговорно, безобразно понашање првенствено према обичним грађанима, пацијентима у нашим болницама који се суочавају са недостатком лијекова. У митровичку болницу не може да дође кисеоник… и још много тога. Албанци покушавају да угуше наш живот овдје. То, с чим се ми овдје суочавамо већ двадесет година, у ствари је систематско настојање да се Косово очисти од Срба и коначно претвори у један етнички, албански простор. Намјере косовских власти су потпуно јасне. Надамо се да Београд неће попустити и да ће инсистирати на томе да се Албанци придржавају споразума који су сами потписали. Придржавање споразума је основна цивилизациона тековина било којег цивилизованог друштва, да се испуњава оно што се обећа и потпише. Србија није прекршила ни један споразум. Косово отворено крши споразуме, и то међународне споразуме, који су међународо гарантовани и према томе они морају да сносе одговорност и да своје одлуке што прије повуку. Надамо се да ће ситуација остати мирна и да се неће одразити на безбједност. Важно је да нема провокација са српске стране, нити треба да буде тријумфализма, јер је и то један примитиван начин да се се сеири над нечијом невољом и неуспјехом. Политику треба пустити политичарима. Ми, када говоримо о неким политичким питањима, говоримо искључиво с позиције очувања нашег народа. Кад год видимо да се нека ситуација одражава на наш народ, не само да имамо одговорност него и моралну обавезу да дигнемо свој глас и кажемо шта није у реду. И да упозоримо! Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема јер су неки наши свештеници били свједоци кретања јаких полицијских снага према Митровици, што је јасно указивало да се нешто спрема. Албанци су чак провоцирали и наше свештенике. Једном свештенику, полицајац је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. Али…то су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли. Оче Саво осјећа ли се страх код Срба због последњих дешавања на Косову и Метохији? Срби на Косову и Метохији су јако храбри, и ја то не бих назвао страхом. Сигурно да постоји једна забринутост, али ми смо на све то навикли. И кад питају како је овдје, кажем, овдје се од Косовске битке никад није смиривало. Људима који овдје живе просто је ушло у крв да се са оваквим проблемима носе храбро….Живот се редовно наставља. Обавили смо и трговину и нисмо примјетили ништа што би указало на неку већу забринутост. Наш манастир је, такође, под заштитом КФОР-а.. Колико се можемо као Црква, чије су највеће Светиње управо на КиМ, ослонити на власт (Србије), с обзиром да управо они говоре о разграничењу. Подсјетите наше слушаоце још једном шта би значило разграничење за наш народ на Косову? Доста је прича о такозваној подјели, разграничењу. Више пута смо изнијели свој став о томе и ми одавде, али и наша Црква, прије свега Свети архијерејски сабор, који је на мајском и новембарском засједању врло јасно изнио став наше Цркве да смо против било какве врсте признања Косова као самопроглашене државе, али исто тако и против било какве врсте подјеле територије. Јер подјела територије, или разграничење, или демаркација, сви ти називи у ствари су само ублажени израз за довршење етничког чишћења које би се спровело. На тај начин би се Албанцима на Косову дали они простори на којима живи већина косовских Срба и гдје се налазе наше највеће светиње. Јужно од Ибра живи већина Срба, за разлику од сјевера Косова гдје Срби јесу компактинији као становништво, али нас има мање и мањи је број толико важних светиња, јер су наше најважније светиње управо овдје јужно од Ибра. Овдје је и готово цијела наша историја. Према томе то је једна губитничка политика, који они подржавају. Уколико спроведу тај свој паклени план, остаће записани на најсрамнијим страницама историје нашега народа, јер не само да ће се одрећи дијела територије, него ће практично принудити и људе на исељавање и омогућити стварање једног етнички чистог албанског друштва овдје, које никад у историји није постојало. Овдје су увијек живјели Срби. Говорити о некој врсти заштите Срба или светиња, у случају подјеле је апсолутно апсурдно. То многи не разумију, мислећи да ће Срби јужно бити заштићени, док ће ови на сјеверу припасти Србији и да ће све бити добро. Међутим, то неће бити тако уколико би Србија одлучила да, не дај Боже, призна цијело Косово. Албанци ни сада не прихватају неку суштинскију заштиту Срба, нити неку заједницу српских општина. Србија чак није ни преговарала о заштити светиња што је скандалозно, што је и поменуто у саопштењу Светог архијерејског сабора. Апсолутно нема никакве бриге о нашим светињама. Ови садашњи на власти у Београду, никад никога из наше Цркве нису контактирали у вези заштите наших манастира и светиња, што је једноставно неопростиво и незамисливо нормалном човјеку. Дали су само пар медијских изјава, али то питање у Бриселу никада нису покренули. Заправо, у случају подјеле, ситуација би била још тежа за преостале Србе. На простору, гдје су Албанци још више иритирани губитком сјевера Косова, заштита Срба била би практично немогућа. То је нешто козметички замишљено, и то Албанци сигурно не би поштовали, а с обзиром како поштују и друге споразуме врло је јасно каква би била ,,владавина закона“ и како би се, у том случају, односили према преосталим Србима и према нашим светињама. Искрено се надамо да су они који су на власти у Србији свјесни, ако не потпуно, али макар у крајичку своје савјести, да би тиме кумовали довршењу једног етничког чишћења и наношењу највеће срамоте у историји српског народа. Наше светиње, светитељи и монаштво су највећи браниоци Свете земље – Косова и Метохије. Један од чувара Кивота Светог краља Стефана Дечанског сте управо Ви и Ваша братија у манастиру Високи Дечани. Поред свега тога доживљавате да Вас оптужују да се превише мијешате у политику, или да кажемо, да превише браните Свету српску земљу од зла домаћега и оног другог зла. Оптужбе иду чак и дотле да Вас оптужују и што нас извјештавате о реалној ситуацији преко друштвених мрежа, док ми одвје једва чекамо да нађемо неку вашу објаву како би сазнали каква је стварна сигуција у косовском гету? Те оптужбе долазе из једне, већ познате, атеистичке свијести која је на овим просторима створена још у доба комунизма, када је Цркви било забрањено да каже било шта. То није мијешање у политику. Ми немамо ни политичку странку, нити се сврставамо у било какве политичке ешалоне. Некада се наши ставови могу подударити са ставовима опозиције, некада са позицијом, у зависности колико су блиски ономе што је наш главни интерес, а то је очување Цркве. За нас Црква нису само грађевине. Црква је, за нас, наш вјерни народ. Црква је један евхаристисјки догађај прије свега, који се пројављује када епископ и свештеници служе Свету литургију са вјерним народом у светињама, нашим црквама и манастирима. То је Црква! И кад год је та Црква угрожена ми имамо не само право, него и обавезу да дигнемо свој глас, јер би било апсолутно неопростиво да ћутимо. Онда би нас људи с правом оптуживали да смо поткупљени или уцијењени да ћутимо. Наравно, не изазивамо ми неку револуцију, ни промјену власти, јер је то потпуно у домену оних који се баве политиком и једног демократског система, који би, ако ништа друго, требао да функционише, иако нисмо увјерени у то. Што се тиче начина на који комунициамо са људима, знамо да је Црква вијековима почивала на комуникацији. Зар није управо на Цетињу отворена и прва штампарија на овим просторима, јер су управо монаси и свештеници осјетили важност штампе за комуникацију, преношење ријечи истине, једне свијести. Није то само проповиједање вјере него и очување нашег етоса, односно нашег националног бића које у потпуности почива на светосавској традицији. Без обзира да ли живимо у ужој Србији, на Косову и Метохији, у Црној Гори, или Херцеговини…Српство у том смислу није једна етничка категорија, него прије свега духовна, културна категорија која нас повезује са оним вриједностима које су наши Свети Немањићи развили, сачували и оставили нам у аманет. Твитер или Фејсбук су само неки од начина како се може пренијети информација, јер они не подлијежу никаквој цензури. Док, као што видимо, данас тешко можемо говорити о слободним медијима, јер су они, већином, у рукама владајућег режима који њима манипулише. Зато је веома добро да имамо алтернативни начин информисања и преношења информација, тако да после нико не може да каже да нисмо ништа рекли. Ми кажемо шта се спрема и шта може да се деси, тако да, уколико се то стварно деси, после се не може рећи да се десило случајно и да нико није упозорио. Остаће забиљежено, ако не негдје друго, оно у историји. Оче, сугурно су Вас и медији натјерали на овакав вид општења са јавношћу? Ријеч медији за таблоиде у Србији је исувише озбиљна и поштована ријеч, јер је то једно медијско смеће које се потура људима како би им се уништила свака савјест и свијест, једном комбинацијом лажи, политичких трачева, порнографије и свакаквих глупости, који заједно са rijaliti shou-има и свим другим, има задатак да умртви свијест нашег народа. Коначан циљ оних који ово раде je, а на свакоме од вас је да сам закључи ко иза тога стоји, не само одузимање Косова и Метохије, већ промјена једног духовног кода, духовне свијести нашег народа, који од једног светосавског народа треба да постане народ без лика и обличја у том једном melting pot-у свих разних народа у свијету, који једноставно губи контакт са својом културом, традицијом. Улога Цркве је да ту традицију сачува јер нас је управо она вијековима сачувала у Православљу. Народном поезијом и сјећањем на Косово, нарочито у Црној Гори, која је Српска Спарта, гдје је то посебно и његовано, сачувана је српска и косовско-метохијска, лазаревска свијест, која је омогућила да наш народ сачува своју вјеру и традицију кроз вијекове османске окупације. Тешко би то било урадити да није било тих начина комуникације и преношења наше традиције. То нема никакве везе са мијешањем у политику. То је проблем само оних који се осјећају прозвани у својој савјести јер су разоткривени шта раде. Они ће морати да дају одговор и пред Богом, и пред савјешћу, уколико наставе овако како су кренули. Ми који живимо на слободи, изван Косова, исто тако и политичари који одлучују о нашим и судбинама наших sветиња на Космету, не можемо ни да замислимо један ваш дан, када наоколо бјесне Албанци и њихова РОСУ, када се помиње чак и формирање косовске војске. Кажете да страха нема, и наравно да су Срби на Косову храбар народ, али сигурно има забринутости. Не можемо ни да замислимо какав је један дан вас, који покушавате да заштитите свој манастир и остале наше светиње, и оних домаћина који покушавају да заштите своје породице. Причајте нам о томе? Који су највећи проблеми Срба на Косову? То је на првом мјесту безбједност, која је, у сваком случају, побољшана у односу на године непосредно након рата 1999. године. Али ја обично кажем да ситуација није -8 него је -2 или -1, али је далеко од тога да је прешла 0 и да је кренуло нешто позитивно јер су Срби и даље дискриминисани на разне начине, што се овдје осјећа на сваком кораку. На примјер, ми имамо одлуку Уставног суда Косова, дакле највишег суда Косова, који нам је потврдио право на 24 хектара земље. То одлуку директно блокира нико други него Рамуш Харадинај, који је, успут речено, ,,премијер“ Косова и који би требало да, у неком нормалном друштву, штити закон и правила. Међутим, нити њихове институције ишта ту предузимају, нити то раде међународни представници, који једноставно пуштају и допуштају да један такав беспоредак функционише двадесет година. Сад се, као, чуде, шта се сад дешава и како Србија и неке друге земље не могу то да прихвате и зашто не могу да им дају визну либерализацију и тако даље…Заправо не виде да су створили једно дисфункционално друштво одржавањем једног система криминала и кланова који заправо уништавају будућност самих младих косовских Албанаца, којих је мени много жао, јер ту има јако добре дјеце, која су рођена у једном дисфункционалном друштву. И они траже будућност, као и сва друга дјеца, и нису унапријед формирани за мржњу али су стално подстицани на мржњу према Србима, да не би гледали на проблеме у сопственом друштву. То је класичан начин одвраћања пажње од суштинског проблема. Проблем Срба је приступ имовини, добијање назад узурпиране имовине…па насумична оптуживања људи… хапшења… Прије неки дан су ухапсили човјека у аутобусу, који је, као, неки ратни злочинац. Путовао је са ћерком од девет година. Живи као повратник у једном селу поред Клине. Сјутрадан су га пустили. Али његово дијете је, тог дана, само наставило путовање аутобусом, са свом траумом коју је доживјело. Наравно, људи су се побринули да дјевојчицу доведу кући, али… можете само замислити шта је то дијете прошло и шта је тај човјек прошао јер су они, наводно, ,,направили грешку“. То је намјерна провокација која је, исто тако, противзаконита, јер по закону не може бити ухапшен родитељ уколико се не предузму посебне мјере да се дијете сачува од трауме и да му се помогне. Имамо потпуно кршење свих законских процедура, иако Косово има јако добрих закона који се, већином, не примјењују. Седам косовских министара у косовској Влади су под криминалном истрагом, водећи косовски лидери су под разним званичним или незваничним оптужбама за злочине, трговину органима и тако даље…Дакле, ријеч је о једном потпуно хаотичном друштву које се урушава у сваком погледу и које пријети да запали читав један регион. Потребно је јако много опреза. Србији је све ово, додатно, разлог више да са таквим друштвом не може направити било какав договор, нити може да остави свој сопствени народ на милост и немилост таквима који сјутрадан не би поштовали никакве законе ни правила, за разлику од њихових предака који су макар имали бесу и поштовали је. Били су овдје стари Арбанаси који су чували манастир, и погинули би чувајући ову Светињу. Иамо дивних примјера из прошлости. Међутим, данас не видимо такво понашање барем код ових који су сада на власти, иако сам убијеђен да њихово мишљење не дијели већина људи али да и код њих влада велики страх и нико не смије да се супротстави тој владајућој олигархији. У свим друштвима имамо сличан проблем, гдје имамо мањину која држи дисфункционалним једно друштво, које функционише на комбинацији криминала и манипулације законима, што јако много отежава живот младих људи, који бивају принуђени да напуштају своју земљу тражећи будућност у иностранству. Ми као Црква не можемо бити у потпуности равнодушни јер наши вјерници одлазе, не само са Косова и Метохије већ и из Црне Горе, централне Србије чак и из Хрватске, иако је она земља Европске уније, управо зато што на Балкану, мање-више, функционишу таква друштва која су већином базирана на једном безбожном национализму, који нема везе са хришћанским народољубљем. Аутентично, искључиво у нашем народу постоји тај један, да га назовем светосавски национализам који је прије свега, заснован на нашој вјери и основним принципима и постулатима Хришћанства. Све то је, нажалост, злоупотријебљено од бивших комунистичких лидера и идеолога који су се 90-их преко ноћи претворили у вјернике а сада завршавају као глобалисти, европејци или чак неопагани, враћајући се словенској религији или постајући агностици. То је један класичан пут људи који никада нису ни доживјели духовни преображај, али ипак сматрају да су баш они предодређени да воде народ. И наравно, воде га у потпуну пропаст. Довољно је да Албанцима не буде испуњена и једна овако неоснована жеља, као што је то био улазак у ИНТЕРПОЛ, који им је, очигледно био обећан, па да они изгубе стрпљење као што је то било претходних дана и да опет на дјелу видимо њихов, добро познати, бијес. Како то коментаришете? Ми се не мијешамо у та питања. Сигурно постоје разлози зашто Косово није ушло у ИНТЕРПОЛ, постоје процедуре, правила, борба против криминала је сигурно јако важна а то се овдје злоупотребљава на разне начине. Просто је немогуће замислити како једно друштво, које не поштује сопствене законе, може да се придржава међународних принципа борбе против криминала. У сваком случају ово не треба да буде повод неком тријумфализму јер све то кошта. То једно вулгарно понашање, које смо могли да видимо код појединих политичара, који су одмах потрчали да прославе велику побједу, и тиме, заправо додатно отежају живот нама овдје. Много би било боље да и сами побјеђују у поштовању закона, који најчешће не поштују. Оче Саво свима је познато да су и Албанци долазили и тражили помоћ код Светог краља Стефана Дечанског. Да ли је и данас тако? Нажалост, врло ријетко. Долази нам, све чешће, доста православних хришћана и римокатолика из Албаније. Са Косова прилично ријетко, што је баш жалосно имајући у виду да у историји имамо заиста дивних примјера гдје су Албанци, не из интереса, иако је било и тога (плаћано им је или су заузврат користили манастирску земљу), сматрали и чашћу да чувају манастир. Уосталом, како би се сачували Дечани и Пећка патријаршија у условима власти једне исламске државе као што је било Османско царство, да није било свијести међу локалним становништвом да су то ипак хришћанске светиње, чије поријекло и идентитет нико није доводио у питање. Не можемо рећи да је ситуација увијек била лоша, али су кроз историју, монаси имали доста проблема. Увијек је било тих група и породица које су стварале проблеме, долазили да пљачкају и понашали се агресивно. Ипак, има и добрих примјера. Волио бих да они буду узор данашњим косовским Албанцима јер је, прије свега, циљ свих нас да живимо у миру и међусобном поштовању, свако у својој вјери и традицији. То би једно друштво, без обзира какво је оно и гдје су границе, требало да обезбиједи. *** Дођуте нам ко год може На крају инервјуа отац Сава је топло, са познатом дечанском гостопримљивошћу, позвао све, да кад год се се укаже прилика за братски сусрет, дођу у дечанску светињу. ,,Дођите нам, ко год може. Велика нам је радост и драго нам је што нас људи не заборављају, што остају везани за Дечане и наше Косово и Метохију. Увијек сте добродошли на Косово и Метохију. Посебно имамо доста посјетилаца из Црне Горе и то нам много значи. Јако је важно да се наше везе одржавају, јер су нас те братске везе вијековима и одржале као један народ и дјецу Светог Саве. Помените нас у вашим молитвама. Благослов Божји и молитве Светог краља Стефана Дечанског“, благословио је, поред моштију Дечанског чудотворца, отац Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура.
  17. Tрибина „Генетичко порекло Срба и других европских народа“, одржана је у четвртак 18. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада и побудила је велику пажњу Новосађана. О овој теми говорили су: Жељко Ињац, главни уредник сајта „Видовдан“ и Горан Шарић, католички теолог и историчар. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура. View full Странице
  18. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др Атанасија (Јевтића) на тему „Духовни живот у Срба“. Владика Атанасије је предавање одржао 20. септембра 2018. године у Позоришту „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, у оквиру Фестивала хришћанске културе. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  19. Идеја о "разграничењу" Срба и Албанаца од самог почетка била је ништа друго до покушај да се до краја допусти завршетак албанског етничког чишћења Срба на КиМ уз неке минималне "добитке", а онда то прогласи као велика победа Србије. У каквом имагинаријуму живе они који мисле да такву дубоко неморалну идеју продају нашем народу и да ће наша Црква, која овде живи са народом вековима делећи његову судбину, оћутати на такво безумље?
  20. Они који сматрају да је победа добровољно разделити територију Србије и натерати десетине хиљада Срба на исељавање са својих вековних огњишта, дубоко су потценили свој народ и правду Божију. Такви се никада нису бавили ни народом ни светињама, већ их је занимала само територија, али и то само ради опстанка на власти. Идеја о "разграничењу" Срба и Албанаца од самог почетка била је ништа друго до покушај да се до краја допусти завршетак албанског етничког чишћења Срба на КиМ уз неке минималне "добитке", а онда то прогласи као велика победа Србије. У каквом имагинаријуму живе они који мисле да такву дубоко неморалну идеју продају нашем народу и да ће наша Црква, која овде живи са народом вековима делећи његову судбину, оћутати на такво безумље? View full Странице
  21. Након 26 година од рушења, некада највећи православни храм на Балкану од данас је поново покривен. O животу православне заједнице у Мостару говорио је отац Радивоје Круљ који је у град на Неретви стигао је прије више од десет година. Затекао је порушену цркву, а сада на служби окупља вјернике и бори се за завршетак обнове Саборне цркве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
×
×
  • Креирај ново...