Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'спц'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 141 results

  1. Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Zbog tvrdnji o seksualnom zlostavljanju od nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uskoro bi trebalo da počne suđenje u Londonu Podnete tužbe protiv SPC zbog pedofilije Britanski advokat Mladen Kesar, potvrdio je za Danas da je podneo tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) za šest klijenata zbog seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika SPC. Piše: J. Diković21. decembra 2018. 12.30 Izmenjeno: 12.30 Foto: FoNet/ SPC Kako nam je Kesar objasnio, tužbe su podnete Višem sudu u Londonu, i trenutno se zavode u registar, nakon čega će sud odlučiti kada će početi sudska parnica. Nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već celokupna SPC, s obzirom na to da kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju. Zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999, a za čiju smrt njegova majka krivi sada penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, jer smatraju da je ne bi bilo pred domaćim sudovima. – Mi smatramo da je ovo u javnom interesu ne samo zato što je žrtvama onemogućena pravna zaštita u matičnim zemljama. Broj pedofila u SPC je nepoznat, ali sigurno nije mali. Oni su zaštićeni, a sveštenike često premeštaju iz jedne eparhije u drugu, uključujući i one u inostranstvu. Mislimo da nije isključeno da su sveštenici skloni takvom ponašanju već dobili premeštaj u zapadne zemlje ili da mogu biti prebačeni u budućnosti – ističe Kesar za Danas. Sveštenik SPC, Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja, izašao je u javnost 2015. s navodima protiv Kačavende, tvrdeći da ga je seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je i dalje u toku. Jovanović je pre nekoliko meseci izjavio da je o tužbi protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić i da im je dostavio svu prateću dokumentaciju. Vasilije Kačavenda se penzionisao 2013. godine, i to nakon što se na internetu pojavio snimak koji ga prikazuje kako ljubi mladića. Majka studenta semeništa Milića Božinovića, koji je preminuo 1999. tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu. Prema službenom izveštaju policije on se ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima. Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Pahomije je posle četiri godine suđenja proglašen nevinim, da bi Opštinski sud u Nišu potvrdio presudu. Vrhovni sud Srbije je 2007. proglasio ove dve sudske presude nezakonitim, ali nije mogao narediti ponovno suđenje zbog pravila da jednoj osobi ne može biti suđeno dva puta za isti zločin. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“, podseća Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN) da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina. BIRN podseća i na slučaj sveštenika Ilariona, koji je 2001. godine uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo. NJega je SPC odmah smenila, da bi u oktobru 2006. bio osuđen na deset meseci zatvora. Kazna mu je kasnije povećana na jednu godinu. Tokom prošle godine Vrhovni sud Srbije je naredio ponovno suđenje, ali predmet nikada nije došao do suda zbog zastarevanja.
  3. Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Српска православна црква неће признати „нову цркву“ створену у Украјини, изјавио је за телевизију „Русија 1“ Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, преноси „Спутник“. „Они су послали (позив), али смо ми одговорили да не желимо да присуствујемо. Нећемо их признавати“, одговорио је Патријарх Иринеј на питање да ли је добио од Епифанија позив да присуствује устоличењу. Како рускојезични портал Савез православних новинара (СПЖ) јавља, данас је у Софијском собору у Кијеву протекла „интронизација“ Епифанија Думенка, главе ПЦУ. На „интронизацији“ није био пристан ниједан представник ниједне Помјесне православне цркве, осим Константинопољске, коју су представљали митрополит галски Емануил, митрополит адрианопољски Амфилохије, поглавар УПЦ Канаде митрополит Георгије (Калишћук), игуман светогорског манастира Ксенофонт архимандрит Алексије, егзарх Фанара у Кијеву о. Михаил Анишченко и два монаха из Пантелејмоновског скита кутлумушког атонског манастира. Присутни Светогорци нису представљали Свету Гору, пошто је Свети Кинот Свете Горе на ванредној сједници донио одлуку да одбије позив Патријарха Вартоломеја о слању званичне делегације у Кијев. Били су присутни римокатолици и протестанти. Наравно, ту су били и представници украијнског политичког естаблишмента: предсједник Петро Порошенко, затим Јулија Тимошенко, министар одбране Степан Полторак и други. Иначе, како пише Савез православних новинара, трг испред Свете Софије у Кијеву у тренутку церемоније „интронизације“ био је скоро празан, уз мали број присталица расколника. Такође „почасни патријарх“ Филарет није дошао на „интронизацију“ „митрополита“ ПЦУ Епифанија јер је наводно на лијечењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Свету Литургију на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља - Јовањдан, 20. јануара 2019. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније уз саслужење свештенства Петропавловског храма. Саслуживало је братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. Одговарао је хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. После богослужења обављено је освећење славских колача и славског жита великог броја свечара - Срба који живе и раде у Москви. Извор: Српска Православна Црква
  6. ДУХОВСКЕ СВЕЧАНОСТИ Плато Свете Петке, Калимегдан, од 4. до 10. јуна 2009.г. (у случају кише програми ће се одржавати у цркви Ружици) 4. јун 2009. (четвртак), 19,30 часова Отварање духовских свечаности Духовске свечаности отвара Епископ хвостански Атанасије - Љиљана Хабјановић Ђуровић: Права књига је дар Педесетнице - глумица Љиљана Стјепановић: одломак из монодраме „Краљица Марија“ - глумица Љиљана Ђоковић, Кршевачко позориште: одломак из драме "Јелена Балшић" - Хор цркве Ружице „Станковић“, диригент Небојша Цвијановић - Дечји хор „Бранко“ из Ниша, диригент Јована Микић 5. јун 2009. (петак), 19,30 часова Вече руско-српског пријатељства Духовска беседа: отац Доситеј Хиландарац - представљање књиге Александра Солжењицина: „Совјетски Савез и Запад“ - о књизи говори др Александар Петров - Павле Аксентијевић, народни појац - хор светосавске цркве „Мокрањац“, диригент Јелена Јеж - 20,30 часова - Ивана Жигон и Јелена Жигон: Ој, Косово, Косово 6. јун 2009. (субота) Песмом до Тавора, 19,30 часова Духовска беседа: Епископ јегарски Порфирије - песници: Матија Бећковић, Ђоко Стојчић, Љубивоје Ршумовић, Љубица Милетић, Зорица Арсић-Мандарић, Благоје Рогач - Светлана Стевић, народни појац - Љуба Манасијевић, народни појац - хор „Свети Василије Острошки“, Нови Бановци, диригент Катарина Станковић 7. јун 2009. (недеља) – први дан Духова, 18 часова „Пустите децу мени...“ Гост вечери Епископ шабачки Лаврентије - деца, полазници верске наставе из београдских школа - дечји хорови београдских цркава „Растко“, „Гаврилчићи“, Бежанија, Борча - Раша Попов - Инспектор Блажа 8. јун 2009. (понедељак) – Духовски понедељак, 19,30 часова Жива реч Јеванђеља - Представљање књиге Светог Јована Златоустог „Катихезе“ - Представљање часописа за вероучитеље Београдско-карловачке епископије „Катихета“ - о издањима говоре: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ хвостански Атанасије, протојереј ставрофор др Драгомир Сандо и мр Зоран Јелисавчић - Београдски мушки хор - хор цркве Св. Архангела Гаврила - глумица Рада Ђуричин 9. јун 2009. (уторак) – Духовски уторак, 19,30 часова Ава Јустин, све за Христа, Христа низашта Духовска беседа: Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије - представљање новог издања књиге Оца Јустина „Светосавље као филозофија живота“. - о књизи говоре: књижевници Слободан Ракитић, Драган Лакићевић, Данко Поповић, Ђуро Бодрожић и презвитер мр Милорад Средојевић - Дивна Милојевић и хор „Мелоди“ - хор Вазнесењске цркве и духовна група „Пирг“ - глумци Ружица Сокић и Љубивоје Тадић 10. јун 2009. (среда), 19,30 часова Светој Петки с љубављу Духовска беседа : Епископ диоклијски Јован - представљање звучног издања романа „Петкана“ Љиљане Хабјановић Ђуровић, режија Хаџи-Александар Ђуровић - глумица Јадранка Селец: монолози из романа „Петкана“ - хор Првог београдског певачког друштва, диригент Светлана Вилић - хор цркве Ружице „Станковић“, диригент Небојша Цвијановић У оквиру Духовских свечаности одржава се и сајам књига. Свечаности се одвијају с благословом Његове Светости патријарха српског Павла и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Организатори Духовских свечаности: Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и духовници цркве Ружице и Свете Петке на Калимегдану. _________________________________________ Најава духовних трибина и предавања
  7. ризница богословља

    Прослава Божића на Подворју СПЦ у Москви

    Радосни празник Рођења Богомладенца Исуса Христа – Божић свечано је обележен и на Подворју Српске Православне Цркве у Москви. У навечерје празника, у храму Светих апостола Петра и Павла служено је бденије, а у поноћ и света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја. Преосвећеном Владици је саслуживало братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. За певницом је појао мешовити хор Петропавловског храма, под руководством Људмиле Черкасове. Традиционално, на Литургији су прочитане посланице Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Богослужењу је пристуствовао проф. др Славенко Терзић, амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији. Извор: Српска Православна Црква
  8. Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т View full Странице
  9. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т
  10. Раз­ре­ше­ни вла­ди­ка ми­ле­шев­ски пи­смом се обра­тио па­три­јар­ху Ири­не­ју и Си­но­ду, под­се­ћа­ју­ћи на свој ста­тус и сме­ну Вла­ди­ка Фи­ла­рет за­тра­жио је од па­три­јар­ха срп­ског Ири­не­ја, чла­но­ва Све­тог ар­хи­је­реј­ског си­но­да и Са­бо­ра да га, ка­ко је на­вео у свом пи­сму, у пот­пу­но­сти ре­ха­би­ли­ту­ју. „Ва­ша све­то­сти, да Вас под­се­тим да сте ми ре­кли да ће­те пра­ти­ти ак­тив­но­сти до Са­бо­ра, и да ће­те мој зах­тев за ре­ха­би­ли­та­ци­ју ре­ши­ти, а са­да по­но­во ис­ти­чем зах­тев да ме ре­ха­би­ли­ту­је­те. На­по­ми­њем да је ово мо­ја по­след­ња мол­ба и мо­је по­след­ње пи­сме­но обра­ћа­ње у ве­зи са мо­јом ре­ха­би­ли­та­ци­јом”, на­во­ди се у пи­сму ко­је је вла­ди­ка Фи­ла­рет, раз­ре­ше­ни епи­скоп ми­ле­шев­ски, упу­тио па­три­јар­ху срп­ском Ири­не­ју, као пред­сед­ни­ку Си­но­да, и чла­но­ви­ма овог цр­кве­ног те­ла. Ње­го­во пи­смо упу­ће­но 20. но­вем­бра ју­че је об­ја­вље­но на по­је­ди­ним ин­тер­нет пор­та­ли­ма. Вла­ди­ка Фи­ла­рет освр­нуо се, из­ме­ђу оста­лог, и на свој са­да­шњи по­ло­жај, на­во­де­ћи да је све­штен­ству и мо­на­штву за­бра­њен кон­такт са њим и иро­нич­но се освр­ћу­ћи на то да је гост у сво­јој епар­хи­ји (тре­нут­но бо­ра­ви у ма­на­сти­ру Све­те Тро­ји­це у се­лу Бо­же­ти­ћи). Та­ко­ђе, епи­скоп Фи­ла­рет на­вео је да сма­тра да је прог­нан из Епар­хи­је ми­ле­шев­ске „без ика­квих оправ­да­ња ко­ја се осла­ња­ју на ка­но­не и за­ко­не” и да је уве­рен да иза ње­го­ве сме­не, као и сме­не не­ких дру­гих епи­ско­па, а у пи­сму је име­ном на­вео још и вла­ди­ку Ге­ор­ги­ја и Ар­те­ми­ја, сто­ји аме­рич­ка ам­ба­са­да. „Из­гле­да да вла­ди­ка Ар­те­ми­је, Ге­ор­ги­је и ја ни­шта ни­смо ра­ди­ли не­го смо пот­кра­да­ли цр­кву. Ка­ко исти­ну го­во­ри­ли ми и ви, и ва­ма и на­ма, она­ко Бог по­мо­гао и Све­ти Са­ва. Исти­на се зна и исти­на је јед­на, да иза свих сме­на у Са­бо­ру Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве сто­ји аме­рич­ка ам­ба­са­да”, на­во­ди се у пи­сму вла­ди­ке Фи­ла­ре­та. Он се освр­нуо и на раш­чи­ње­ње Ар­те­ми­ја, на­во­де­ћи да се из­гу­био траг пи­са­ним до­ку­мен­ти­ма, до­ка­зном ма­те­ри­ја­лу при­пре­мље­ном за Са­бор ка­да се рас­пра­вља­ло о ка­нон­ској кри­ви­ци та­да­шњег епи­ско­па ра­шко-при­зрен­ског. На кра­ју пи­сма вла­ди­ка Фи­ла­рет је по­звао па­три­јар­ха Ири­не­ја да сре­ди ста­ње у цр­кви „док још ни­је ка­сно”, као и да „све сво­је не­га­тив­не од­лу­ке за све нас ста­ви­те ван сна­ге, а на пра­гу ве­ли­ких ју­би­ле­ја на­ше све­те Цр­кве”. Ка­ко нам је по­твр­ђе­но, пи­смо епи­ско­па Фи­ла­ре­та је­сте сти­гло у Па­три­јар­ши­ју у Бе­о­гра­ду. Ме­ђу­тим, об­ја­шње­но нам је да Си­нод мо­же да ис­пи­ту­је слу­чај, при­пре­ма ма­те­ри­ја­ле и из­ве­шта­је за Све­ти ар­хи­је­реј­ски са­бор, али ово нај­ви­ше цр­кве­но те­ло је­ди­но мо­же да до­но­си ко­нач­не од­лу­ке ко­је се ти­чу ар­хи­је­ре­ја. Та­ко је би­ло и у слу­ча­ју ка­да је епи­скоп Фи­ла­рет раз­ре­шен упра­вља­ња Епар­хи­јом ми­ле­шев­ском 2015. го­ди­не. Си­нод је офор­мио ко­ми­си­ју ко­ја је ис­пи­ти­ва­ла рад вла­ди­ке Фи­ла­ре­та, са­ста­вио из­ве­штај о то­ме и на осно­ву ње­га га при­вре­ме­но раз­ре­шио упра­вља­ња епар­хи­јом. Ко­нач­ну од­лу­ку о ње­го­вој сме­ни до­нео је Са­бор, на вр­ло бур­ној сед­ни­ци, ко­ја је за­по­че­ла под­но­ше­њем пе­ти­ци­је 21 епи­ско­па да се ис­пи­та­ју си­нод­ске од­лу­ке о при­вре­ме­ном раз­ре­ше­њу епи­ско­па Фи­ла­ре­та и Ге­ор­ги­ја (ко­ји је та­ко­ђе та­да раз­ре­шен упра­вља­ња Епар­хи­јом ка­над­ском). У на­став­ку за­се­да­ња вла­ди­ци Фи­ла­ре­ту је пр­во, на пред­лог па­три­јар­ха Ири­не­ја, дат рок од го­ди­ну да­на да ис­пра­ви не­до­стат­ке у сво­јој епар­хи­ји, али је су­тра­дан ипак, ка­ко је на­ве­де­но у зва­нич­ном са­оп­ште­њу Са­бо­ра, трај­но раз­ре­шен упра­вља­ња Епар­хи­јом ми­ле­шев­ском. На истом за­се­да­њу вла­ди­ка Ар­те­ми­је, ко­јег у пи­сму по­ми­ње вла­ди­ка Фи­ла­рет, трај­но је ис­кљу­чен из цр­кве­не за­јед­ни­це. http://www.politika.rs/scc/clanak/418146/Episkop-Filaret-trazi-od-SPC-da-ga-rehabilituje
  11. На тему "Аутокефалија СПЦ 1219 у светлу јединства и саборности Цркве" беседио је протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  12. Челник НВО Црногорска православна црква распоп Мираш Дедеић казао је да, након што је црногорски парламент усвојио резолуцију којом се проглашавају ништавним одлуке Подгоричке скупштине из 1918. на ред мора доћи и рјешавање питања црквене имовине. Према његовим ријечима, храмови „морају што прије бити враћени држави“. Он је казао да је то „правда на коју Црногорци чекају већ 100 година“. –Велики је притисак на Црну Гору и данас, али ми смо стигли до правих резултата и Црна Гора је слободна држава, утврдила је своје границе и нашла пут којим треба да иде заједно са ЦПЦ. Нијесмо сами сви идемо напријед и добићемо оно што одавно желимо већ један вијек, поручио је распоп Мираш. извор View full Странице
  13. Челник НВО Црногорска православна црква распоп Мираш Дедеић казао је да, након што је црногорски парламент усвојио резолуцију којом се проглашавају ништавним одлуке Подгоричке скупштине из 1918. на ред мора доћи и рјешавање питања црквене имовине. Према његовим ријечима, храмови „морају што прије бити враћени држави“. Он је казао да је то „правда на коју Црногорци чекају већ 100 година“. –Велики је притисак на Црну Гору и данас, али ми смо стигли до правих резултата и Црна Гора је слободна држава, утврдила је своје границе и нашла пут којим треба да иде заједно са ЦПЦ. Нијесмо сами сви идемо напријед и добићемо оно што одавно желимо већ један вијек, поручио је распоп Мираш. извор
  14. Наишао сам на Фејсбуку на ову страницу: https://www.facebook.com/SerbianOrthodoxChurch/ По свему судећи, реч је о злупотреби, у ко зна већ које сврхе. Као сајт странице наводи се званични сајт СПЦ (у доњем десном углу следећег скриншота): Ако мало прегледате објаве, видећете да је "шарено". Понешто побожно, а онда, хоп - линнкови са разних сајтова који баш и немају везе са СПЦ, типично таблоидног карактера и садржаја: Па онда политичко-партијски ангажовани (обратите пажњу на коментар, људи препознају о чему се ради; сад, речник је такав какав јесте, извињавам се - НАГЛАШАВАМ ДА НИЈЕ ПРОБЛЕМ У ОВОЈ ИЛИ ОНОЈ КОНКРЕТНОЈ ПАРТИЈИ, СТРАНЦИ, НЕГО У ТОМЕ ШТО СЕ ИМЕ СПЦ УОПШТЕ ЗЛОУПОТРЕБЉАВА ЗА ПОЛИТИЧАРЕЊЕ): Садржај који нема апсолутно никакве везе са наводном тематиком странице: Да ли се и вама чини да је реч о злоупотреби имена СПЦ?
  15. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  16. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  17. И ако ово није ништа ново, о овим стварима смо већ доста писали, црквени расколници- а заправо прерушени комунисти и отпадници од Цркве, настављају са лчажном пропагандом- а све у циљу унижења СПЦ а величања својих "духовних вођа". Живимо у времену када није ништа свето ово је управо последица педесетогодишње атеистичке владавине, чија деца данас пљују по Цркви, а под маском наводне одбране. На њиховој листи се налазе сви који нису присталице м. Артемија и његове компаније: на првом месту је блаженопочивши Патријарх Павле, па онда наш Патријарх Иринеј, а затим и сви Епископи наше Цркве (изузев два-три Епископа које на једвите јаде могу да прођу њихове процене светости), потом свештенство и монаштво које чврсто стоји уз своју Цркву и наравно народ који неће да ћути и клима главом на њихове лажи и клевете. Зато њима смета и наш сајт, јер је готово једино јавно место (наравно и старији форум Верујем.орг је ту) где може да се чује реч верујућих људи онако како то благослови Црква. Колико иду са својим лажима и безобразним измишљањима говори и оптужба на рачун Његовог Преосвештенства Епископа Г. Г. Игнатија коме, наводно, одговара Епископ бачки Г. Г. Иринеј: пропратни текст: Vladika Ignatije Midić pored “Ravene” ima ženu i dete? Ово је писмо, које је пре више од две године стигло на адресу Владике Игњатија браничевског и изгледа на адресе више свештеника у извор: Фејсбук, 31.12.2010 +++ његовој епархији, након којег се, по причи једног свештеника, Владика Игњатије Мидић променуо за 360 степени. Из писма се веома лако може видети да Владика Иринеј бачки има нека сазнања о делу и раду возљубљеног брата Владике Игњатија и други епископа, али све то вешто крије. Невероватно је да Владика Иринеј именом и презименом помиње лица која су везана за Владику Игњатија а да на основу тога није уопште реаговао. Читајући ово, и посматрајући дело и рад Епископа Иринеја, стиче се утисак да се Владики Иринеју жури да га римокатолици што пре приме у своје редове јер по свему судећи он сам себе искључује из СПЦ. Уосталом, прочитајмо писмо па сами просудимо шта је Владика Иринеј Буловић овим писмом хтео да каже. ______________ Дакле, најгоре клевете које, нажалост прихватају слабоверни људи не размишљајући о последицама за живот Цркве. Ево и како то са слашћу коментаришу појединци са расколничке групације "Истина је само једна- Владика Артемије": Alex Vein NOVINAR.de » Vladika Ignatije Midić pored “Ravene” ima ženu i dete? | online novine koje zajedno s www.novinar.de Новинар.де су онлине новине које стварају и пишу посетиоци пре 6 ч. · Свиђа ми се · Прокоментариши · Подели Milos Jevdjovic воли ово. Војислав Пантић Хм, извор фејсбук. Колико је ово вјеродостојно, ипак са овим стварима се није шалити. Али, итекако бих волио да је ово све тачно, да већ једном пође "права чистка". пре 2 ч. · Свиђа ми се · 1 особа · ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Мислиш да се на Фб износе свуда неистине?Опрости одавно се зна да већина наших епископа има и жене и децу,и шта је то сада толико чудно.Епископу Јовану Шумадијском,најмлађе дете трчкара по двору кажу његови епархијани.Дакле молим па видиш да у њима нема страха Божијег,да су безаконици невиђени. пре 2 ч. · Свиђа ми се · КИМ Цвејић Не морамо ни да се замарамо размишљајући о томе ко је и шта урадио, ако смо осетили да смо на правом путу, ако смо непоколебиви у нашој вери. Тада, једноставно, знамо то што Истина... каже, да у њима нема страха Божијег, да су безаконици невиђени и да се морамо чувати њих и општења са њима, без обзира на то шта је који од њих појединачно учинио. Свакако су у јереси. А ми треба да наставимо да храбро идемо путем којим смо кренули, уским, трновитим. пре 2 ч. · Свиђа ми се · 1 особа · Војислав Пантић Свако може откуцати допис и рећи да је то тако. Не сумњам, а нити спорим то да поједине Владике раде што раде и да су недостојни свог чина и да своје неистомишљенике покушавају да рашчине. Итекако се слажем да их треба разобличавати, али то мора да буде аргументовано, а на рекла казала. пре 2 ч. · Свиђа ми се · Momo Marinković Писмо има помало смисла, мада мислим да је далеко испод интелектуалног ниво Бачког, а сумњиво је и то што писмо није потписано. Прва два ултиматума јесу испуњена, али трећи није, што такође показује да то није дело Бачког, јер оно што он науми, он то и оствари! Мада су сумње у сваком случају оправдане, историја показује да су сви јересоисповедници живели нечистим животом, тако да основа за сумњу свакако има, мада се слажем са братом Војиславом, са непровереним информацијама на ову тему се не треба играти! пре 2 ч. · Свиђа ми се · ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Па једино да сликамо Мидића са женом а није ни то проблем,ако се ми организујемо можемо све да набавимо онако сликовито,па нека народ види ко их води у јерес пре 2 ч. · Свиђа ми се · 3 особе/а · КИМ Цвејић То је одлична идеја. Гласам за! Пре око сат времена · Свиђа ми се · 1 особа · Andrija Rakočević Ovo mi liči kao obračun svim sredstvima. Radi sebe, dostojanstva svoje borbe ovakve stvari (sumnjiva pisma sa najgorim optužbama) treba izbjegavati. Progon vladike Artemija je dovoljno veliki prestup ba baca ljagu na njegove aktere. Iskreno ne bih ni volio da je pomenuto u pismu istina jer to je određeni stupanj posrnuća koji stvara osjećaj ogavnosti i prezira, a valjda kao narod se nismo sunovratili do te mjere. Пре око сат времена · Свиђа ми се · Данило Донале Пошто је почело одвајање жита од кукоља, онда до краја изгурати, истина је само једна и нема потребе за ћутањем, само праве информације износити и никог се не бојати, а горепоменутог браничевског првосвештеника треба разобличити.....Али само истину износити!!! Пре 58 мин. · Свиђа ми се · _____________ Наравно, права Црква се не бави лажима већ на истини и на чињеницама, лажи црква нема других адута осим лажи. Као што сам већ више пута поновио: Ово шта раде је позив на одстрел и то раде на веома провокативан начин: довољно је поменути Папу, заклане Србе у Хрватској, превођење православаца у римокатолицизам, измењене службе које су сада римокатоличке... и то вртити у круг до бесвести- док народ који није утврђен у својој вери наравно да олако пада на ове безочне клевете које немају везе са везом. Свакако, Црква ће увек ићи напред и неће стати и чекати- ко хоће да буде на Броду Спасења- добродошао је, а они који то не желе- нико их неће задржавати на силу, али се за сваког треба борити до последњег атома снаге, јер је највећа љубав и живот свој положити за пријатеље.
  18. Овај знаменити пројекат чију припрему и реализацију је руководио протопрезвитер Иван Цветковић, члан Мисионарског одељења Српске Православне Цркве, у великој мери ће помоћи вођење целокупне црквене администрације, уз могућност лаког и једноставног издавања извода из матичних књига крштених, венчаних, умрлих, као и бројних других могућности по свим црквено-административних питања. Пројекат сервис за управљање црквеном администрацијом Српске Православне Цркве www.spc-admin.rs нуди и следеће могућности: - Матична књига рођених и крштених (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика, 3 избора штампе крштенице) - Матична књига венчаних (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика) - Матична књига умрлих (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика) - Деловодни протокол (унос, архивирање, претрага, статистика) - Црквена писанија (документи) - Магацинска књига (унос артикала, архивирање, претрага, годишњи извештај, стање артикала итд..) - Дневник благајне (ускоро) - Адресар (ускоро) Посетите интернет страницу и пријавите се, након пријаве и креирања налога користите сервис 3 месеца бесплатно! За све информације контактирајте администрацију ове интернет странице ОВДЕ Менаџер пројекта: Протопрезвитер Иван Цветковић, члан мисионарског одељења СПЦ Дизајнер и администратор сервиса: Душан Лукић Графички дизајин: Фила принт
  19. Посетиоцима наше интернет странице Поуке.орг премијерно представљамо нову интернет страницу. прву овог концепта и намене на интернет небу Администрација СПЦ, сервис за управљање црквеном администрацијом Српске Православне Цркве. Овај знаменити пројекат чију припрему и реализацију је руководио протопрезвитер Иван Цветковић, члан Мисионарског одељења Српске Православне Цркве, у великој мери ће помоћи вођење целокупне црквене администрације, уз могућност лаког и једноставног издавања извода из матичних књига крштених, венчаних, умрлих, као и бројних других могућности по свим црквено-административних питања. Пројекат сервис за управљање црквеном администрацијом Српске Православне Цркве www.spc-admin.rs нуди и следеће могућности: - Матична књига рођених и крштених (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика, 3 избора штампе крштенице) - Матична књига венчаних (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика) - Матична књига умрлих (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика) - Деловодни протокол (унос, архивирање, претрага, статистика) - Црквена писанија (документи) - Магацинска књига (унос артикала, архивирање, претрага, годишњи извештај, стање артикала итд..) - Дневник благајне (ускоро) - Адресар (ускоро) Посетите интернет страницу и пријавите се, након пријаве и креирања налога користите сервис 3 месеца бесплатно! За све информације контактирајте администрацију ове интернет странице ОВДЕ Менаџер пројекта: Протопрезвитер Иван Цветковић, члан мисионарског одељења СПЦ Дизајнер и администратор сервиса: Душан Лукић Графички дизајин: Фила принт View full Странице
  20. mitropolija.com/2018/10/17/vaseljenska-patrijarsija-crkvu-u-makedoniji-iskljucivo-vidi-kao-dio-jurizdikcije-spc/ На македонском порталу „Слободен печат“ и у његовом штампаном издању, под насловом „Након Бугарске и Цариград диже руке од МПЦ-ОА“, објављен је текст у коме се наводе изводи из писма којим је Цариград одговорио на захтјев тзв. Македонске Православне Цркве о добијању Томоса којим би ова самопроглашена и непризната црквена заједница добила аутокефалност. „Васељенска Патријаршија је јасно и недвосмислено саопштила да Православна Црква на територији Македоније је саставни дио Пећке Патријаршије и припада искључиво Српској Православној Цркви„, наводи се у писму. У писму се такође наводи да се не може испунити паралелан захтјев Скопља и Кијева, јер је ситуација потпуно различита. По њиховим ријечима, Константинопољ никада није званично укинула аутокефалију у Украјини на рачун Москве, као што је то урадила са епархијама у Македонији, признавши их као саставни дио СПЦ, одлуком из 1922. године. Митрополит преспанско – пелагонски, тзв. МПЦ, Петар потврдио је за овај портал да је из Цариграда стигло писмо у коме се јасно ставља до знања да немају подршку за добијење аутокефалности. Међитим, овај архијереј је убијеђен да то неће обесхрабрити МПЦ и да ће она и даље функционисати као аутокефална црква. Ово је само још једна потврда да ова неканонска јерархија тоне све дубље у еклисиолошку јерес, остајући и даље при ставу да не зависе нити од СПЦ ни од једне Помјесне Православне Цркве. Иако свјесни да нису дио једне, свете, саборне и апостолске Цркве Православни, саговорник за то окривљује друге Помјесне Цркве, а не себе и нада се да ће држава ријешити и ово питање. Извор:https://www.slobodenpecat.mk/makedonija/po-bugarija-sega-tsarigrad-kreva-ratse-od-mpts-oa/ Доносимо и превод текста са грчког сајта Ромфеа: Позивајући се на високе званичнике тзв. Македонске Православне Цркве, писани медиј Слободни Печат наводи да је Васељенски Патријарх Вартоломеј одговорио на недавно писмо тзв. Македонске Православне Цркве у којем тражи да јој се додијели аутокефалија под новим називом Архиепископија Охридска И Прве Јустинијане. На основу информација које даје наведени медиј одговор Патријарха је био негативан. Васељенска Патријаршија је одлучила да се о том захтјеви не сазива никаква синодска сједница, јер та црквена област није под њеном канонском јурисдикцијом, већ под јурисдикцијом Пећке Патријаршије, односно, Српске Православне Цркве. Такође, наведи се да је Васељенски Патријарх у свом одговору нагласио да се не може упоређивати решавање црквеног проблема Православне Цркве у Украјини са питањем тзв. Македонске Православне Цркве, И да су то два у потпуности различита случаја. Васељенски Патријарх у свом писму објашњава да никада није пренио на Москву црквене области данашње Украјине, док су 1922. дате црквене области данашње БЈРМ под јурисдикцију Српске Православне Цркве. У својој изјави митрополит Петар тзв. МПЦ рекао је да : “ И ако пропадне нада за решење црквеног проблема преко Цариграда, МПЦ ће надтавити да функционише као аутокефална црква“. Са грчког превео: протојереј Никола Гачевић Извор: http://www.romfea.gr/oikoumeniko-patriarxeio/24418-allagi-stasis-apo-to-oikoumeniko-patriarxeio-gia-tin-sxismatiki-ekklisia-tis-pgdm
  21. Фамозни нови план Београда о заштити светиња СПЦ на КиМ, који се данас у медијима објављује на сва звона http://www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:754038-NOVOSTI-OT… није ништа ново већ понављање онога што је Коштуницина влада са СПЦ 2007 договорила са Албанцима и Ахтисаријем и што је већ укључено у косовски закон о заштићеним зонама http://www.kuvendikosoves.org/…/…/ligjet/2008_03-L039_sr.pdf Будући да се овај закон већином не поштује на терену и да је потребна ефикаснија заштита, СПЦ је од садашњих власти Србије више пута тражила да се дискутује у Бриселу о заштити светиња у техничком дијалогу. Београд из нама непознатих разлога никад није укључио СПЦ у дискусију нити ову тему поставио на преговарачки сто. Јасни показатељи да влада НИКАДА није покренула тему заштите светиња СПЦ у Бриселу јесу: Текст “Бриселског споразума” http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757 и сви остали документи о преговорима http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php Нигде у овим документима нема теме заштите српске православне баштине, иако је реч о једној од кључних тема за наш народ и државу. То је апсолутно несхватљиво. Питање највећих светиња српског народа никако се не може покретати без укључења СПЦ и само преко медијских изјава или новинских чланака, који опет само рециклирају план Коштуницине владе и Ахтисаријевог плана, а који се показао као нефункционалан због неспремности косовске стране да поштује и сопствене законе. У складу са одлуком Св. Арх. Сабора СПЦ заштита наших светиња и народа може бити део САМО техничког, а не “статусног дијалога”. Зато се СПЦ не може условљавати да подржи прозив-уставни план о етничко-територијалној подели Србије на КиМ јер би тада свака заштита светиња била практично немогућа јер би се наше најважније светиње сценаријем поделе нашле на територији од Србије званично признате “Републике Косово” или што је још горе на територији Велике Албаније. Искрено остајемо у нади да ће Влада Србије одговорније приступити овом проблему и да ће бити решаван искључиво у оквирима Резолуције 1244 СБУН. Ако је ко заинтересован за то питање, онда је то свакако наша Црква која своју будућност не види без адекватне заштите и опстанка свог народа и северно и јужно од Ибра. Зато је у том контексту свака прича о “разграничењу” тј. одрицању од највећег дела КиМ апсолутно погибељна и неприхватљива што је Св. Арх. Сабор у мају ове године јасно и недвосмислено саопштио. извор
  22. Фамозни нови план Београда о заштити светиња СПЦ на КиМ, који се данас у медијима објављује на сва звона http://www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:754038-NOVOSTI-OT… није ништа ново већ понављање онога што је Коштуницина влада са СПЦ 2007 договорила са Албанцима и Ахтисаријем и што је већ укључено у косовски закон о заштићеним зонама http://www.kuvendikosoves.org/…/…/ligjet/2008_03-L039_sr.pdf Будући да се овај закон већином не поштује на терену и да је потребна ефикаснија заштита, СПЦ је од садашњих власти Србије више пута тражила да се дискутује у Бриселу о заштити светиња у техничком дијалогу. Београд из нама непознатих разлога никад није укључио СПЦ у дискусију нити ову тему поставио на преговарачки сто. Јасни показатељи да влада НИКАДА није покренула тему заштите светиња СПЦ у Бриселу јесу: Текст “Бриселског споразума” http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757 и сви остали документи о преговорима http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php Нигде у овим документима нема теме заштите српске православне баштине, иако је реч о једној од кључних тема за наш народ и државу. То је апсолутно несхватљиво. Питање највећих светиња српског народа никако се не може покретати без укључења СПЦ и само преко медијских изјава или новинских чланака, који опет само рециклирају план Коштуницине владе и Ахтисаријевог плана, а који се показао као нефункционалан због неспремности косовске стране да поштује и сопствене законе. У складу са одлуком Св. Арх. Сабора СПЦ заштита наших светиња и народа може бити део САМО техничког, а не “статусног дијалога”. Зато се СПЦ не може условљавати да подржи прозив-уставни план о етничко-територијалној подели Србије на КиМ јер би тада свака заштита светиња била практично немогућа јер би се наше најважније светиње сценаријем поделе нашле на територији од Србије званично признате “Републике Косово” или што је још горе на територији Велике Албаније. Искрено остајемо у нади да ће Влада Србије одговорније приступити овом проблему и да ће бити решаван искључиво у оквирима Резолуције 1244 СБУН. Ако је ко заинтересован за то питање, онда је то свакако наша Црква која своју будућност не види без адекватне заштите и опстанка свог народа и северно и јужно од Ибра. Зато је у том контексту свака прича о “разграничењу” тј. одрицању од највећег дела КиМ апсолутно погибељна и неприхватљива што је Св. Арх. Сабор у мају ове године јасно и недвосмислено саопштио. извор View full Странице
  23. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Митрополија црногорско-приморска, која континуирано на овим просторима постоји осам вјекова, доживљава прогон, слично хришћанској Цркви у првим вјековима њеног постојања. Статус који Митрополија тренутно „ужива“ у Црној Гори могао би се окарактерисати ријечима „ван закона“,, оцијенио је у разговору за ,Дан“ митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је истакао да га посебно чуди негативан став премијера Душка Марковића према Митрополији и СПЦ. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  25. С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао
×