Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'спомен'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 39 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве на Врачару, говорио је 16. јануара 2019. године у Дневнику РТС-а о предстојећој посети председника Русије г. Владимира Путина заветном храму српског народа. Прилог радија Слово љубве Председник Русије г. Владимир Путин долази у званичну посету Србији 17. јануара 2019. године, где ће му домаћин бити председник Републике Србије г. Александар Вучић. Према програму посете, председнику Руске Федерације на Аеродрому Никола Тесла биће приређен дочек. Уследиће церемонија полагања венаца на Гробљу ослободилаца Београда и споменику Црвеноармејцу. Свечани дочек председника Руске Федерације испред Палате Србија предвиђен је за 12.45 часова. Уследиће састанак у ужем формату двојице председника. Састанак делегација Републике Србије и Руске Федерације планиран је за 14.05 часова, а потом у 15 часова и потписивање билатералних докумената у присуству двојице председника. Свечани чин доделе ордена Александра Невског председнику Србије г. Александру Вучићу, који ће му уручити председник Руске Федерације г. Владимир Путин, предвиђен је за 15.15 часова. После обраћања медијима двојица председника ће заједно посетити храм Светог Саве на Врачару, за чији су величанствени мозаик централне куполе заслужни руски уметници, где ће високе госте дочекати Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Извор: Српска Православна Црква
  2. Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, говорећи у Дневнику РТС-а 16. јануара о предстојећој посети председника Русије Владимира Путина заветном храму свих Срба, истакао је да је реч о радо виђеном госту и да ће то бити братски и пријатељскси сусрет којем ће присуствовати поглавар Српске Цркве Његова Светост Патријарх Иринеј. Звучни запис разговора Владика је казао да је у Храму свечано јер се обележава велики јубилеј - 800 година самосталности СПЦ, а додао је да се завршетак радова у Светосавском храму планира за крај ове године. Подсећамо, председник Русије долази у посету Србији 17. јануара, а том приликом ће Владимир Путин посетити управо Храм Светог Саве на Врачару за чији су величанствени мозаик централне куполе заслужни руски уметници. Извор: Радио Слово љубве
  3. Обележавање стогодишњице завршетка Великог рата у Епархији ваљевској настављено је у селу Кадина Лука, на брду Грађеник, на темељима храма спомен – костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мати им Софији. Парастос свим жртвама највећег дотадашњег оружаног сукоба у историји служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. По завршетку помена, ученици Основне школе „Сава Керковић“ из Љига приредили су културно – уметнички програм, тематски везан за велики јубилеј. Епископ Милутин овом приликом обнародовао је да ће убудуће ово свето место бити домаћин централне прославе Видовдана на нивоу Епархије ваљевске. „Црква на гробљу је застава победе“, говорио је богомудри Владика Николај Велимировић. Ми данас подижемо храм у част наших предака, да сведочи да они нису изгинули узалуд, већ за вечни живот, Царство Божје у коме нема ни рата ни туге, део је емотивно снажне проповеди Епископа ваљевског Г. Милутина приликом молитвеног помена храбрим солдатима и надалеко славним војсковођама који су у данима Колубарске битке положили животе на брду Грађеник (атар села Кадина Лука). Брду, које је према записима хроничара Првог светског рата представљало један од најважнијих положаја српске војске у време Колубарске битке, када је извојевана славна победа над, у погледу наоружања и људства, супериорнијом аустроугарском армијом. „Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве последице по средишне положаје армије“, речи су Војводе Живојина Мишића упућене команданту Дринске дивизије, пуковнику Крсти Смиљанићу. И одбрањен је. Срцем неустрашивих домаћина Кадина Луке и околних места, који су за своје породице, отаџбину и веру православну са радошћу животе даривали. Баш како су вековима Срби чинили, бранећи своје, никако туђе нападајући… У Великом рату Србија је дала много живота за слободу. Стратегије њених војсковођа и данас су предмет проучавања у војноисторијској литератури широм света, а њени војници овенчани су највећом славом. Храм Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, у чијој ће крипти почивати кости ратника, наш је покушај да им се одужимо и за помоћ при његовој градњи морамо на многа врата покуцати. Замолио бих данашње државнике да дођу и осете ово свето место, да се ускоро заједно потрудимо и бар крст овде подигнемо… Наши преци нас благосиљају, гледају у нас да подигнемо храм где су они изгинули. Јер, само се у храму проповеда васкрсење и вечност. На улици и у кафанама тога нема. Чак се и у домовима све мање прича о о славним војницима и војсковођама, који су гинули за отаџбину, веру и породицу своју – беседио је Епископ Милутин. Хероји чије су кости на овом светом парчету земље завредили су вечну славу у царству Божјем, заједно са Милошем Обилићем, Карађорђем и свим светим вођама и бранитељима отаџбине. На нама је да овде подигнемо храм, који ће у векове блистати,и тиме покажемо да смо достојна деца својих предака, поручио је Владика Милутин. Подсћања ради, темељи спомен – храма у Кадиној Луци освећени су 2009. године. Градња ове богомоље отпочела је на иницијативу Грађевинског одбора Црквене општине Славковица, предвођеног Младеном Драшкићем из Кадине Луке. Земљиште за храм поклонио је Божидар Васиљевић, а пројекат чувени српски архитекта др Предраг Ристић са сином Савом. Такође, поред спомен – храма Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, планирана је и градња руске цркве, која ће бити посвећена Светим царским мученицима Николају Романову и његовој породици, од чије се страдалне кончине ове 2018. такође навршио један век, а чија је улога у спасавању српског народа у Великом рату била огромна. У част обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, Епархија ваљевска штампала разне брошуре, које ће ускоро бити дариване и Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Такође, духовни син Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан, заједно са нашим народом на Петом континенту молитвено је прославио овај важан догађај за српску и светску историју. Извор: Епархија ваљевска
  4. Обележавање стогодишњице завршетка Великог рата у Епархији ваљевској настављено је у селу Кадина Лука, на брду Грађеник, на темељима храма спомен – костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мати им Софији. Парастос свим жртвама највећег дотадашњег оружаног сукоба у историји служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. По завршетку помена, ученици Основне школе „Сава Керковић“ из Љига приредили су културно – уметнички програм, тематски везан за велики јубилеј. Епископ Милутин овом приликом обнародовао је да ће убудуће ово свето место бити домаћин централне прославе Видовдана на нивоу Епархије ваљевске. „Црква на гробљу је застава победе“, говорио је богомудри Владика Николај Велимировић. Ми данас подижемо храм у част наших предака, да сведочи да они нису изгинули узалуд, већ за вечни живот, Царство Божје у коме нема ни рата ни туге, део је емотивно снажне проповеди Епископа ваљевског Г. Милутина приликом молитвеног помена храбрим солдатима и надалеко славним војсковођама који су у данима Колубарске битке положили животе на брду Грађеник (атар села Кадина Лука). Брду, које је према записима хроничара Првог светског рата представљало један од најважнијих положаја српске војске у време Колубарске битке, када је извојевана славна победа над, у погледу наоружања и људства, супериорнијом аустроугарском армијом. „Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве последице по средишне положаје армије“, речи су Војводе Живојина Мишића упућене команданту Дринске дивизије, пуковнику Крсти Смиљанићу. И одбрањен је. Срцем неустрашивих домаћина Кадина Луке и околних места, који су за своје породице, отаџбину и веру православну са радошћу животе даривали. Баш како су вековима Срби чинили, бранећи своје, никако туђе нападајући… У Великом рату Србија је дала много живота за слободу. Стратегије њених војсковођа и данас су предмет проучавања у војноисторијској литератури широм света, а њени војници овенчани су највећом славом. Храм Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, у чијој ће крипти почивати кости ратника, наш је покушај да им се одужимо и за помоћ при његовој градњи морамо на многа врата покуцати. Замолио бих данашње државнике да дођу и осете ово свето место, да се ускоро заједно потрудимо и бар крст овде подигнемо… Наши преци нас благосиљају, гледају у нас да подигнемо храм где су они изгинули. Јер, само се у храму проповеда васкрсење и вечност. На улици и у кафанама тога нема. Чак се и у домовима све мање прича о о славним војницима и војсковођама, који су гинули за отаџбину, веру и породицу своју – беседио је Епископ Милутин. Хероји чије су кости на овом светом парчету земље завредили су вечну славу у царству Божјем, заједно са Милошем Обилићем, Карађорђем и свим светим вођама и бранитељима отаџбине. На нама је да овде подигнемо храм, који ће у векове блистати,и тиме покажемо да смо достојна деца својих предака, поручио је Владика Милутин. Подсћања ради, темељи спомен – храма у Кадиној Луци освећени су 2009. године. Градња ове богомоље отпочела је на иницијативу Грађевинског одбора Црквене општине Славковица, предвођеног Младеном Драшкићем из Кадине Луке. Земљиште за храм поклонио је Божидар Васиљевић, а пројекат чувени српски архитекта др Предраг Ристић са сином Савом. Такође, поред спомен – храма Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, планирана је и градња руске цркве, која ће бити посвећена Светим царским мученицима Николају Романову и његовој породици, од чије се страдалне кончине ове 2018. такође навршио један век, а чија је улога у спасавању српског народа у Великом рату била огромна. У част обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, Епархија ваљевска штампала разне брошуре, које ће ускоро бити дариване и Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Такође, духовни син Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан, заједно са нашим народом на Петом континенту молитвено је прославио овај важан догађај за српску и светску историју. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  5. Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова у крипти храма почело је свечано обележавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прво се присетио самог почетка када је деведесетих година прошлог века до њега дошла Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру Светог владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога Краља у Подгорици. -Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније… Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетети. Тако је и морало бити. Присетио се древне традиције издизања крста Светог Јована Владимира на Румију, забране тог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу. -Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру, закључио је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове речи. -Све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи. Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 векова јубилеја Светога Јована Владимира. Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо сведоци данашњег времена када се деци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозаветну причу о стварању света, на Песму над песмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави. Проф. др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима песникиње Милице Пакрач Успаванка љубави. Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сетивши се како се кроз тридесет година његов светоназор променио и сазрео. Присетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији. -Никада нећу заборавити пророчке ријечи митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: `Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква.` И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно, рекао је отац Јован којиј је указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и делу Светог Јована Владимира. Излагања су употпуњена богатим културно-уметничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави. СПЦ
  6. Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова у крипти храма почело је свечано обележавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прво се присетио самог почетка када је деведесетих година прошлог века до њега дошла Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру Светог владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога Краља у Подгорици. -Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније… Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетети. Тако је и морало бити. Присетио се древне традиције издизања крста Светог Јована Владимира на Румију, забране тог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу. -Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру, закључио је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове речи. -Све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи. Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 векова јубилеја Светога Јована Владимира. Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо сведоци данашњег времена када се деци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозаветну причу о стварању света, на Песму над песмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави. Проф. др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима песникиње Милице Пакрач Успаванка љубави. Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сетивши се како се кроз тридесет година његов светоназор променио и сазрео. Присетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији. -Никада нећу заборавити пророчке ријечи митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: `Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква.` И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно, рекао је отац Јован којиј је указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и делу Светог Јована Владимира. Излагања су употпуњена богатим културно-уметничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави. СПЦ View full Странице
  7. O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8). К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице. У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом. У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих. Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни. Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских. Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим. Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено. По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5). Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо! Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха. Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену. Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога. Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу. Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру. Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама". После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила. Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова! Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата. Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас. Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас. И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде. Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ. Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир. Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву. Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила. Извор: Српска Православна Црква
  8. У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење. O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8). К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице. У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом. У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих. Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни. Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских. Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим. Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено. По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5). Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо! Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха. Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену. Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога. Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу. Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру. Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама". После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила. Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова! Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата. Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас. Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас. И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде. Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ. Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир. Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву. Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Православна Епархија бачка обавештава своје вернике и све људе добре воље да ће овогодишњи Патрон Епархије бачке - Чудо светог Aрхангела Михаила у Хони, бити одржан у среду, 6/19. септембрa 2018. године, у Храму Света Три Јерарха у Новом Саду. Распоред богослужења: 8.30 – Дочек aрхијерејâ 9.00 – Света aрхијерејска Литургија Плакат у ПДФ формату Спомен чуда светог архангела Михаила у Хони (Колоси) у Фригији View full Странице
  10. Богослужењу је присуствовао службеник Амбасаде Руске Федерације у Братислави Т. Л. Шпокјавичјус. По завршетку Литургије Блажењејши Митрополит Растислав свечано је уручио Митрополиту Сергију дар за Руску православну цркву – икону Светих царствених страстотерпаца, коју су урадили православни вјерници града Стропкова поводом 100-те годишњице мученичке кончине царске породице у Јекатеринбургу. Митрополит Сергије је, са своје стране, уручио Његовом Блаженству на молитвено памћење икону светитеља Макарија, просветитеља Алтаја, док је храму подарио кадионицу и друге утвари. Деветнаестог јула на торжественој прослави празника преподобног Сергија Радоњешког у Сергијевотројицкој лаври Митрополит Сергије је даровну икону из Словачке предао Свјатјејшему Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Петнаестог јула 2018 године, на позив Блажењејшег Митрополита чешких земаља и Словачке Растислава и по благослову Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Кирила Митрополит барнаулски и алтајски Сергије посјетио је Словачку и саслуживао предстојатељу Православне цркве чешких земаља и Словачке на Божанственој литургији у граду Стропкову у храму Полагања ризе Пресвете Богородице. Богослужењу је присуствовао службеник Амбасаде Руске Федерације у Братислави Т. Л. Шпокјавичјус. По завршетку Литургије Блажењејши Митрополит Растислав свечано је уручио Митрополиту Сергију дар за Руску православну цркву – икону Светих царствених страстотерпаца, коју су урадили православни вјерници града Стропкова поводом 100-те годишњице мученичке кончине царске породице у Јекатеринбургу. Митрополит Сергије је, са своје стране, уручио Његовом Блаженству на молитвено памћење икону светитеља Макарија, просветитеља Алтаја, док је храму подарио кадионицу и друге утвари. Деветнаестог јула на торжественој прослави празника преподобног Сергија Радоњешког у Сергијевотројицкој лаври Митрополит Сергије је даровну икону из Словачке предао Свјатјејшему Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изасланик Патријарха александријског г. Теодора Другога Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Свјатјејшег Патријарха московског и читаве Русије г. Кирила Епископ городецки и веглужски г. Августин, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, умировљени Архиепископ медонски Руске зарубежне цркве г. Михаил и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. Одговарали су Хор Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња и Дјечји хор „Преподобна мати Ангелина Српска“ из Никшића. На почетку литургије Митрополит Амфилохије је у првине ангелског лика обукао послушника дајбабске обитељи Драгана Ђуровића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ није дошао у овај свијет да му служе, него да служи. „И не само да служи него да и живот свој полаже за народ свој, за човјечанство, за људе своје. И сви они који су кренули за Њим као путем, истином и животом, они су призвани да носе крст Христов. Тако су свој крст понијели Његови ученици, тако су и њихови сљедбеници радили до наших времена“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је и дајбабска светиња, коју је открио Свети старац Симеон, у знаку крста, као што је и живот Старчев у знаку труда, подвига, крста, распећа али и васкрсења. „У знаку крста су и цар страстотерпац Николај, царица Александра и дјеца њихова Алексеј, Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Њихов живот је живот на крсту и распећу, а кроз њих и преко њих и живот бескрајне мајке Русије“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да није случајно што се данас овдје освештава спомен обиљежје цару Николају, кога је Црна Гора бескрајно љубила, а цар Николај био њен велики добротвор. „Ено свједочанства – храма Светог Василија Острошког у Никшићу, чији је он задужбинар. Ено свједочанства и Царевог моста, који повезује Стару Херцеговину са Црном Гором. Ено свједочанства и камена темељца, који је положио цар Николај у вријеме крунисања краља Николе на Цетињу за градњу храма Свете Тројице. Нажалост, дошли су балкански ратови, дошао је Први свјетски рат, цар је пострадао заједно са својим народом, и није подигнута задужбина на Цетињу“, рекао је он и додао да се нада у Бога да ће она бити подигнута и у њој похрањене три велике хришћанске светиње – икона Богородице Филеримос, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног Крста Господњег, које су код нас такође стигле из царске Русије, у вријеме страдања царске породице. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је цар Николај у Првом свјетском рату спасио Србију и Црну Гору. „Након објаве рата од стране Аустроугарске и Њемачке, он је такође постао савезник Србији и Црној Гори, да би 1916. године, када је капитулирала Црна Гора, а краљ Петар Карађорђевић са Митрополитом Србије Димитријем прешао Албанску Голготу, и ту био у опасности да буде убијен заједно са својом војском, на Валони, благодарећи цару Николају то се није десило. Рекао је да је цар Николај тада поручио савезницима Французима и Енглезима да ће потписати сепаратни мир са Њемцима уколико не помогну српској војсци. „Зато су Французи и Енглези послали бродове и тако је спасена српска војска благодарећи цару Николају. А да је, мени се чини, тада он престао да ратује против Њемаца, не би Њемци послали Лењина да изврши крваву револуцију у Русији, а цар не би изгубио свој трон и своју круну царску. Али је Бог тако хтио да се његовим страдањем и мучеништвом заврши период историје човјечанства који је започео царем Константином 313. и 325. године утемељењем Константинопоља – Новога Рима“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је живот цара Николаја, као и Христов живот, био у знаку крста и распећа, али и у знаку васкрсења. „Ево једног од свједочанства његовога васкрсења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, обављено је освећење спомен обиљежја. Прочитана је порука Патријарха александријског Теодора Другога. Епископ городецки и веглужски г. Августин рекао је у поздравном слову да је узбуђен и потресен како српски народ поштује цара Николаја и царску породицу Романова. „И морам да признам да је српски народ једини народ на свијету који је до краја остао вјеран руском народу. Никада га није издао. Ми знамо да је ваша земља након страшне револуције која нас је тада задесила, свим срцем примила нашу емиграцију. Ја као човјек никада нећу заборавити то доброчинство краља Александра, кога су управо због тога убили у Марсеју“, рекао је Владика Августин. Он је посебно поздравио Митрополита Амфилохија. „У име цијеле Русије, ја вам се, Ваше Високопреосвештенство дубоко поклањам за ово данашње свештенодејствије. Овај данашњи догађај оставиће дубок траг у односима наших народа“, казао је он и Митрополиту Амфилохију уручио поклон – икону Мајке Божије Фјодоровске. Митрополит Амфилохије одликовао је овим поводом Орденом спомена на стогодишњицу страдања царских страстотерпаца Романових Патријарха александријског Теодора Другога, Патријарха московског Кирила, Митрополита зимбабвеанског и анголског Серафима, Епископа городецког и веглужског Августина и амбасадора РФ у Подгорици Сергеја Грицаја. Уз одликовање додијелио им је и реплику васкршњег јајета цара страстотерпца Николаја Другог Романова. Скуп је поздравио и амбасадор Русије у Подгорици Сергеј Грицај. Поред руског амбасадора, присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац, као и представници црногорских опозиционих политичких странака. Митрополит Амфилохије казао је да на овај скуп нијесу позвани представници црногорске власти због санкција које су увели Русији. „Ми санкције Русији заводимо на овај начин, а њихове и наше санкције се не могу мијешати“, рекао је Митрополит Амфилохије уз бурно одобравање сабраног вјерног народа. Потом је приређена трпеза хришћанске љубави уз празнични културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Светом архијерејском литургијом и освећењем спомен-обиљежја Царским страстотерпцима, данас је у манастиру Дајбабе код Подгорице обиљежена стота годишњица страдања руске царске породице Романових. Овим је почела четвородневна духовна манифестација „Породица Романов – сто година светости“. Прилог Радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изасланик Патријарха александријског г. Теодора Другога Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Свјатјејшег Патријарха московског и читаве Русије г. Кирила Епископ городецки и веглужски г. Августин, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, умировљени Архиепископ медонски Руске зарубежне цркве г. Михаил и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. Одговарали су Хор Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња и Дјечји хор „Преподобна мати Ангелина Српска“ из Никшића. На почетку литургије Митрополит Амфилохије је у првине ангелског лика обукао послушника дајбабске обитељи Драгана Ђуровића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ није дошао у овај свијет да му служе, него да служи. „И не само да служи него да и живот свој полаже за народ свој, за човјечанство, за људе своје. И сви они који су кренули за Њим као путем, истином и животом, они су призвани да носе крст Христов. Тако су свој крст понијели Његови ученици, тако су и њихови сљедбеници радили до наших времена“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је и дајбабска светиња, коју је открио Свети старац Симеон, у знаку крста, као што је и живот Старчев у знаку труда, подвига, крста, распећа али и васкрсења. „У знаку крста су и цар страстотерпац Николај, царица Александра и дјеца њихова Алексеј, Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Њихов живот је живот на крсту и распећу, а кроз њих и преко њих и живот бескрајне мајке Русије“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да није случајно што се данас овдје освештава спомен обиљежје цару Николају, кога је Црна Гора бескрајно љубила, а цар Николај био њен велики добротвор. „Ено свједочанства – храма Светог Василија Острошког у Никшићу, чији је он задужбинар. Ено свједочанства и Царевог моста, који повезује Стару Херцеговину са Црном Гором. Ено свједочанства и камена темељца, који је положио цар Николај у вријеме крунисања краља Николе на Цетињу за градњу храма Свете Тројице. Нажалост, дошли су балкански ратови, дошао је Први свјетски рат, цар је пострадао заједно са својим народом, и није подигнута задужбина на Цетињу“, рекао је он и додао да се нада у Бога да ће она бити подигнута и у њој похрањене три велике хришћанске светиње – икона Богородице Филеримос, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног Крста Господњег, које су код нас такође стигле из царске Русије, у вријеме страдања царске породице. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је цар Николај у Првом свјетском рату спасио Србију и Црну Гору. „Након објаве рата од стране Аустроугарске и Њемачке, он је такође постао савезник Србији и Црној Гори, да би 1916. године, када је капитулирала Црна Гора, а краљ Петар Карађорђевић са Митрополитом Србије Димитријем прешао Албанску Голготу, и ту био у опасности да буде убијен заједно са својом војском, на Валони, благодарећи цару Николају то се није десило. Рекао је да је цар Николај тада поручио савезницима Французима и Енглезима да ће потписати сепаратни мир са Њемцима уколико не помогну српској војсци. „Зато су Французи и Енглези послали бродове и тако је спасена српска војска благодарећи цару Николају. А да је, мени се чини, тада он престао да ратује против Њемаца, не би Њемци послали Лењина да изврши крваву револуцију у Русији, а цар не би изгубио свој трон и своју круну царску. Али је Бог тако хтио да се његовим страдањем и мучеништвом заврши период историје човјечанства који је започео царем Константином 313. и 325. године утемељењем Константинопоља – Новога Рима“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је живот цара Николаја, као и Христов живот, био у знаку крста и распећа, али и у знаку васкрсења. „Ево једног од свједочанства његовога васкрсења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, обављено је освећење спомен обиљежја. Прочитана је порука Патријарха александријског Теодора Другога. Епископ городецки и веглужски г. Августин рекао је у поздравном слову да је узбуђен и потресен како српски народ поштује цара Николаја и царску породицу Романова. „И морам да признам да је српски народ једини народ на свијету који је до краја остао вјеран руском народу. Никада га није издао. Ми знамо да је ваша земља након страшне револуције која нас је тада задесила, свим срцем примила нашу емиграцију. Ја као човјек никада нећу заборавити то доброчинство краља Александра, кога су управо због тога убили у Марсеју“, рекао је Владика Августин. Он је посебно поздравио Митрополита Амфилохија. „У име цијеле Русије, ја вам се, Ваше Високопреосвештенство дубоко поклањам за ово данашње свештенодејствије. Овај данашњи догађај оставиће дубок траг у односима наших народа“, казао је он и Митрополиту Амфилохију уручио поклон – икону Мајке Божије Фјодоровске. Митрополит Амфилохије одликовао је овим поводом Орденом спомена на стогодишњицу страдања царских страстотерпаца Романових Патријарха александријског Теодора Другога, Патријарха московског Кирила, Митрополита зимбабвеанског и анголског Серафима, Епископа городецког и веглужског Августина и амбасадора РФ у Подгорици Сергеја Грицаја. Уз одликовање додијелио им је и реплику васкршњег јајета цара страстотерпца Николаја Другог Романова. Скуп је поздравио и амбасадор Русије у Подгорици Сергеј Грицај. Поред руског амбасадора, присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац, као и представници црногорских опозиционих политичких странака. Митрополит Амфилохије казао је да на овај скуп нијесу позвани представници црногорске власти због санкција које су увели Русији. „Ми санкције Русији заводимо на овај начин, а њихове и наше санкције се не могу мијешати“, рекао је Митрополит Амфилохије уз бурно одобравање сабраног вјерног народа. Потом је приређена трпеза хришћанске љубави уз празнични културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. На празник Спаљивања моштију Светог Саве и храмовне славе Спомен-храма Светог Саве у Београду Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у крипти Храма. Саслуживали су Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи: новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, захумско-херцеговачки Григорије - новоизабрани франкфуртски и свенемачки, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид и милешевски Атанасије; протојереји-ставрофори др Саво Јовић и Милутин Тимотијевићи; јереји Далибор Којић и Иван Штрбачки; јеромонаси Јустин (Мреновић) и Јефтимије (Шкулетић); игуман манастира Пиве, као и протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Игор Давидовић. На торжественој Литургији свечано су литургијски прослављени новопроглашени свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о новим светитељима причисленим у календар Цркве прочитао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Литургији су, поред многобројног верног народа, молитвено присуствовали и Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи шабачки Лаврентије, ваљевски Милутин, жички Јустин, браничевски Игњатије, источноамерички Иринеј, славонски Јован, аустралијско-новозеландски Силуан, нишки Арсеније, моравички Антоније и новоизабрани буенос-ајрески Кирило. При крају торжествене Литургије Свјатјејши Патријарх је преломио славски колач, који је принео настојатељ Спомен-храма Светог Саве, високопреподобни архимандрит Стефан (Шарић) - новоизабрани Епископ ремезијански и викар Патријарха српског, са братством храма. Предстојатељ Српске Цркве је произнео слово о првом српском архиепископу и просветитељу, утемељивачу Српске Цркве, Светом Сави и острадању Срба кроз историју по свим српским крајевима, а највише на Косову и Метохији. После Свјатјејшег Патриајрха житија нових мученика произнели су Епископи будимљанско-никшићки и рашко-призренски Теодосије. Литургијском сабрању присуствовало је свештенство и монаштво из неколико епископија, високопреподобна игуманија Пећке Патријаршије мати Харитина са сестринством, настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата (Пантелић), протојереј-ставрофор Стојадин Павловић - директор Патријаршијске управне канцеларије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, верници из Пасијана који су дошли организовано, као и верници из неколико околних места како би у овом историјском дану прослављали нове светитеље са својом Светом Црквом. Величанствено пјеније славе и хвале Господу хора Певачког друштва Мокрањац, као и певнице при цркви Светог Саве, учинило је да овај догађај буде величанствен. Ово је била прилика и да се верници са епископима из расејања поздраве, узму благослов и духовно освеже. Братство Спомен-храма Светог Саве припремило је трпезу љубави у сали Парохијског дома. Извор: Српска Православна Црква
  15. Сабору светих Православне Цркве прибројани свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана – У Спомен-храму Светога Саве на дан Спаљивања моштију Оснивача Српске Цркве, 10. маја 2018. године, торжествену Литургију одслужио предстојатељ свете Српске Цркве г. Иринеј са архијерејима. Прилог Радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- На празник Спаљивања моштију Светог Саве и храмовне славе Спомен-храма Светог Саве у Београду Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у крипти Храма. Саслуживали су Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи: новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, захумско-херцеговачки Григорије - новоизабрани франкфуртски и свенемачки, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид и милешевски Атанасије; протојереји-ставрофори др Саво Јовић и Милутин Тимотијевићи; јереји Далибор Којић и Иван Штрбачки; јеромонаси Јустин (Мреновић) и Јефтимије (Шкулетић); игуман манастира Пиве, као и протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Игор Давидовић. На торжественој Литургији свечано су литургијски прослављени новопроглашени свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о новим светитељима причисленим у календар Цркве прочитао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Литургији су, поред многобројног верног народа, молитвено присуствовали и Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи шабачки Лаврентије, ваљевски Милутин, жички Јустин, браничевски Игњатије, источноамерички Иринеј, славонски Јован, аустралијско-новозеландски Силуан, нишки Арсеније, моравички Антоније и новоизабрани буенос-ајрески Кирило. При крају торжествене Литургије Свјатјејши Патријарх је преломио славски колач, који је принео настојатељ Спомен-храма Светог Саве, високопреподобни архимандрит Стефан (Шарић) - новоизабрани Епископ ремезијански и викар Патријарха српског, са братством храма. Предстојатељ Српске Цркве је произнео слово о првом српском архиепископу и просветитељу, утемељивачу Српске Цркве, Светом Сави и острадању Срба кроз историју по свим српским крајевима, а највише на Косову и Метохији. После Свјатјејшег Патриајрха житија нових мученика произнели су Епископи будимљанско-никшићки и рашко-призренски Теодосије. Литургијском сабрању присуствовало је свештенство и монаштво из неколико епископија, високопреподобна игуманија Пећке Патријаршије мати Харитина са сестринством, настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата (Пантелић), протојереј-ставрофор Стојадин Павловић - директор Патријаршијске управне канцеларије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, верници из Пасијана који су дошли организовано, као и верници из неколико околних места како би у овом историјском дану прослављали нове светитеље са својом Светом Црквом. Величанствено пјеније славе и хвале Господу хора Певачког друштва Мокрањац, као и певнице при цркви Светог Саве, учинило је да овај догађај буде величанствен. Ово је била прилика и да се верници са епископима из расејања поздраве, узму благослов и духовно освеже. Братство Спомен-храма Светог Саве припремило је трпезу љубави у сали Парохијског дома. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Показавши велику ревност према вери и монашком животу, током више година искушеништва, епископ банатски Висарион Костић, замонашио је, по чину расофорне монахиње, у манастирском храму Месића, искушеницу Стану и дао јој име Параскева, на празник Преображења Господњег, 19. августа 1959. године. Монахиња Параскева је, од доласка у манастир Месић, била под будним оком духовне мајке и игуманије Теодоре, која је заједно са, тада малобројним сестринсвом, у тешким временима обнављала Светопретечин манастир Месић, духовни бисер православног Баната. Епископ браничевски Хризостом Војиновић је, у својству администратора епархије банатске, замонашио у чин мале схиме монахињу Параскеву у капели епископског двора у Вршцу, на празник Ваведења 1980. Том приликом је у беседи рекао:„Вечерас смо присуствовали и постригу у малу схиму монахиње мајке Параскеве. У обреду смо чули и оне Господње речи:“Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу!“. Мати Параскева је као сасвим мала једном то већ искусила на себи. За време рата, пред неком изненандном опасношћу, њени су безглаво побегли у збег а њу, онако малецну, оставили… Кад је опасност прошла и њени се вратили, нашли су је онако саму, гладну, беспомоћну и преплашену – још живу… Најближи су је оставили а Бог је, ето, сачувао, те смо вечерас – после двадесетак година од доласка у манастир – присуствовали њеном свечаном давању завета Господу Христу, који нека јој свесрдно помогне да положене завере и одржи! Нека Бог и Света Петка, на чији се дан мати Параскева родила, и на чији празник дошла први пут у манастир Месић, чувају и буду на помоћи како њој тако њеном манастиру и мајци Игуманији и свим у Христу сестрама.“[1] Показавши велику ревност према манастиру Месић, као и послушност Цркви, епископ банатски Хризостом Столић, произвео је монахињу Параскеву у чин игуманије на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 1992. године и поверио јој управу манастира. Великим трудом игуманије Параскеве и месићког сестринства, завршена је грађевинска обнова манастира Месића коју је започела још игуманија Теодора Милошевић, док је на духовној обнови и узрастању своме и сестринства радила непрекидно, до издиханија. Велику љубав показала је према сестрама које су у манастир Месић пристигле поготово од ступања на епископску службу др Амфилохија Радовића, 1985. сада митрополита црногорскоприморског. Смирењем и ревношћу за Дом Божји била је узор младим сестрама које су се духовно обликовале у манастиру под руководством исповедника, епископа Амфилохија. Већина од њих је и кренула за својим духовним оцем у Црну Гору 1991. и сада су игуманије манастира Ждребаоник, Бања код Рисна, Бешка, Дуга и др. Игуманија Параскева, упокојила се 24. октобра 2017. уочи празника своје небеске покровитељке, свете Петке. Заупокојену Литургију служили су митрополит Амфилохије и епископ банатски Никанор Богуновић а потом, на платоу испред храма свечано монашко опело игуманије Параскеве, уз саслужење и појање преко 100 свештеника, свештеномонаха, монаха и монахиња и бројног народа Божјег из разних епархија Српске цркве. Сахрањена је у монашком гробљу у порти манастира у коме је послужила Богу и народу 60 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Мати игуманија Параскева Митрић рођена је 1941. земљорадничкој породици од оца Савка (1913-1974) и мајке Тривуне (1912-2001) рођ. Квргић, у месту Чуклић код Шипова – Република Српска. На крштењу је добила име Стана. Породица Митрић била је позната богомољачка породица у Шипову и околини. Игуманијин деда био је солунац у Великом рату, а њен отац Савко био је у немачком заробљеништву за време Другог светског рата. Савко и Тривуна имали су деветоро деце, а Стана је била четврто дете по реду. Крсна слава породице Митрић је Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан. Основно образовање и средњу пољопривредну школу Стана је завршила у Чуклићима и Шипову, након чега се одазива призиву Божјем и долази у манастир Месић где добија благослов игуманије Теодоре да буде искушеница. Показавши велику ревност према вери и монашком животу, током више година искушеништва, епископ банатски Висарион Костић, замонашио је, по чину расофорне монахиње, у манастирском храму Месића, искушеницу Стану и дао јој име Параскева, на празник Преображења Господњег, 19. августа 1959. године. Монахиња Параскева је, од доласка у манастир Месић, била под будним оком духовне мајке и игуманије Теодоре, која је заједно са, тада малобројним сестринсвом, у тешким временима обнављала Светопретечин манастир Месић, духовни бисер православног Баната. Епископ браничевски Хризостом Војиновић је, у својству администратора епархије банатске, замонашио у чин мале схиме монахињу Параскеву у капели епископског двора у Вршцу, на празник Ваведења 1980. Том приликом је у беседи рекао:„Вечерас смо присуствовали и постригу у малу схиму монахиње мајке Параскеве. У обреду смо чули и оне Господње речи:“Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу!“. Мати Параскева је као сасвим мала једном то већ искусила на себи. За време рата, пред неком изненандном опасношћу, њени су безглаво побегли у збег а њу, онако малецну, оставили… Кад је опасност прошла и њени се вратили, нашли су је онако саму, гладну, беспомоћну и преплашену – још живу… Најближи су је оставили а Бог је, ето, сачувао, те смо вечерас – после двадесетак година од доласка у манастир – присуствовали њеном свечаном давању завета Господу Христу, који нека јој свесрдно помогне да положене завере и одржи! Нека Бог и Света Петка, на чији се дан мати Параскева родила, и на чији празник дошла први пут у манастир Месић, чувају и буду на помоћи како њој тако њеном манастиру и мајци Игуманији и свим у Христу сестрама.“[1] Показавши велику ревност према манастиру Месић, као и послушност Цркви, епископ банатски Хризостом Столић, произвео је монахињу Параскеву у чин игуманије на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 1992. године и поверио јој управу манастира. Великим трудом игуманије Параскеве и месићког сестринства, завршена је грађевинска обнова манастира Месића коју је започела још игуманија Теодора Милошевић, док је на духовној обнови и узрастању своме и сестринства радила непрекидно, до издиханија. Велику љубав показала је према сестрама које су у манастир Месић пристигле поготово од ступања на епископску службу др Амфилохија Радовића, 1985. сада митрополита црногорскоприморског. Смирењем и ревношћу за Дом Божји била је узор младим сестрама које су се духовно обликовале у манастиру под руководством исповедника, епископа Амфилохија. Већина од њих је и кренула за својим духовним оцем у Црну Гору 1991. и сада су игуманије манастира Ждребаоник, Бања код Рисна, Бешка, Дуга и др. Игуманија Параскева, упокојила се 24. октобра 2017. уочи празника своје небеске покровитељке, свете Петке. Заупокојену Литургију служили су митрополит Амфилохије и епископ банатски Никанор Богуновић а потом, на платоу испред храма свечано монашко опело игуманије Параскеве, уз саслужење и појање преко 100 свештеника, свештеномонаха, монаха и монахиња и бројног народа Божјег из разних епархија Српске цркве. Сахрањена је у монашком гробљу у порти манастира у коме је послужила Богу и народу 60 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Спомен Светог мученика Трифуна ове године пада у среду Сирне седмице, због чега ће, по типику Православне Цркве, овај празник бити прослављен дан раније. У уторак, 13. фебруара 2018. године, у свим храмовима ће бити служена света Литургија, осим у онима који Светог Трифуна празнују као храмовну славу. Извор: Епархија бачка View full Странице
  19. 11. јануар је намерно изабран, јер се тога дана обележавају догађаји везани за Рођење Исуса Христа у Витлејему. Тадашњи цар Ирод, је сматрајући је да је рођен цар јудејски, наредио је да се побију сва нерођена деца, мислећи да ће тиме убити новорођеног Христа. Тако је побијено 14 хиљада младенаца у Витлејему. Свеће су запаљене за време молебна витлејемским младенцима одржаном у Високо-Петровском манастиру града Москве. Активисти су уградили крст дужине 6 метара у коме је упаљено две хиљаде свећа. Сваке године 11. јануара у Русији ће се проводити акција у заштиту рођења деце, говоре организатори. У Русији се води дискусија о проблему абортуса, а током 2017. године прикупљено је милион потписа за забрану прекида трудноће, који прекид је очигледан узрок демографске кризе, како би нове мере стимулисале рађање и како би се замолио председник Путин да поради на томе. Извор: Српска Православна Црква
  20. Активисти Сверуског друштвеног покрета „За живот!“ запалили су у Москви 11. јануара 2018. године две хиљаде свећа у спомен на децу чији је живот прекинут абортусом. Према званичним статистикама, у Руској Федерацији свакодневно се обави две хиљаде прекида трудноће. Без обзира на демографску кризу и конзервативну већину становништва, Русија и даље има ултралиберално законодавство у области прекида трудноће. 11. јануар је намерно изабран, јер се тога дана обележавају догађаји везани за Рођење Исуса Христа у Витлејему. Тадашњи цар Ирод, је сматрајући је да је рођен цар јудејски, наредио је да се побију сва нерођена деца, мислећи да ће тиме убити новорођеног Христа. Тако је побијено 14 хиљада младенаца у Витлејему. Свеће су запаљене за време молебна витлејемским младенцима одржаном у Високо-Петровском манастиру града Москве. Активисти су уградили крст дужине 6 метара у коме је упаљено две хиљаде свећа. Сваке године 11. јануара у Русији ће се проводити акција у заштиту рођења деце, говоре организатори. У Русији се води дискусија о проблему абортуса, а током 2017. године прикупљено је милион потписа за забрану прекида трудноће, који прекид је очигледан узрок демографске кризе, како би нове мере стимулисале рађање и како би се замолио председник Путин да поради на томе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарх Иринеј је, уједно, имао прилику да види и уметнички атеље, у којем је рађен мозаик за куполу београдског Храма, а који је јединствен у свету. Како је рекао Мухин, за израду олтара биће потребна још једна таква радионица, а руска страна је спремна да је обезбеди. „Завршили смо скице за олтар и спремни смо да приступимо послу већ сутра. Сви прорачуни који се тичу материјала и слика су направљени, а ми смо данас Његовој светости патријарху Иринеју изнели све детаље око тога како би то требало да изгледа. Као што сам већ рекао, спремни смо да прионемо на посао истог тренутка“, рекао је Мухин за Спутњик. Идејно решење Николаја Мухина, једног од највећих руских уметника и иконописаца данашњице, одушевило је патријарха Иринеја и делегацију СПЦ. „Нет слов (немам речи)“, више пута је поновио патријарх на руском језику, док је гледао скице које му је Мухин презентовао. Сада предстоји проналажење донатора и уговарање посла. Мухин очекује да би сав посао могао да буде готов до средине 2019. године. Подсетимо, руска компанија „Гаспромњефт“ је донирала четири милиона евра за израду унутрашње декорације куполе Храма Светог Саве, а олтар ће коштати знатно више, с обзиром да је по површини око три пута већи. Површина олтара износиће, како је Мухин навео, близу 3.185 квадратних метара. „Чекамо наставак финансирања, пошто је део трошкова за материјал велики. И чим будемо имали на располагању потребна средства, почећемо да радимо. Ви сте вероватно приметили да донатори још нису пронађени, а да су скице већ урађене. Све је у Божијим рукама“, рекао је Мухин. Чланови српске делегације открили су Спутњику да ће висина олтара бити 40 метара. „Спаситељ, фигура Христа Пантократора, веома ће добро изгледати у Храму. Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин. Домаћини су истакли да је београдски Храм јединствен у свету, а да је радити на њему прилика која се указује „једном у животу“. „То је Храм целе Европе. Таквог храма нема ни у Европи, ни у целом свету. Радимо за цело православље“, рекла је Манана Попова, потпредседница Московског међународног фонда за сарадњу Унеска. © Sputnik/ Александар Милачић Мухин је у част српског патријарха организовао и пријем у Руској академији уметности, која ове године обележава 260 година постојања, а делегација СПЦ је имала прилику и да обиђе Галерију уметности Зураба Церетелија, великог совјетског и руског сликара, вајара и монументалисте. Подсетимо, делегација СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, од петка борави у Москви поводом обележавања стоте годишњице успостављања Патријаршије у Руској православној цркви и устоличења првог патријарха московског и све Русије — Светог Тихона. Патријарх Иринеј се током посете Москви састао са руским председником Владимиром Путином, а сутра ће разговарати и са патријархом московским и све Русије Кирилом, на чији је позив и дошао у Русију.
  22. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарх Иринеј је, уједно, имао прилику да види и уметнички атеље, у којем је рађен мозаик за куполу београдског Храма, а који је јединствен у свету. Како је рекао Мухин, за израду олтара биће потребна још једна таква радионица, а руска страна је спремна да је обезбеди. „Завршили смо скице за олтар и спремни смо да приступимо послу већ сутра. Сви прорачуни који се тичу материјала и слика су направљени, а ми смо данас Његовој светости патријарху Иринеју изнели све детаље око тога како би то требало да изгледа. Као што сам већ рекао, спремни смо да прионемо на посао истог тренутка“, рекао је Мухин за Спутњик. Идејно решење Николаја Мухина, једног од највећих руских уметника и иконописаца данашњице, одушевило је патријарха Иринеја и делегацију СПЦ. „Нет слов (немам речи)“, више пута је поновио патријарх на руском језику, док је гледао скице које му је Мухин презентовао. Сада предстоји проналажење донатора и уговарање посла. Мухин очекује да би сав посао могао да буде готов до средине 2019. године. Подсетимо, руска компанија „Гаспромњефт“ је донирала четири милиона евра за израду унутрашње декорације куполе Храма Светог Саве, а олтар ће коштати знатно више, с обзиром да је по површини око три пута већи. Површина олтара износиће, како је Мухин навео, близу 3.185 квадратних метара. „Чекамо наставак финансирања, пошто је део трошкова за материјал велики. И чим будемо имали на располагању потребна средства, почећемо да радимо. Ви сте вероватно приметили да донатори још нису пронађени, а да су скице већ урађене. Све је у Божијим рукама“, рекао је Мухин. Чланови српске делегације открили су Спутњику да ће висина олтара бити 40 метара. „Спаситељ, фигура Христа Пантократора, веома ће добро изгледати у Храму. Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин. Домаћини су истакли да је београдски Храм јединствен у свету, а да је радити на њему прилика која се указује „једном у животу“. „То је Храм целе Европе. Таквог храма нема ни у Европи, ни у целом свету. Радимо за цело православље“, рекла је Манана Попова, потпредседница Московског међународног фонда за сарадњу Унеска. © Sputnik/ Александар Милачић Мухин је у част српског патријарха организовао и пријем у Руској академији уметности, која ове године обележава 260 година постојања, а делегација СПЦ је имала прилику и да обиђе Галерију уметности Зураба Церетелија, великог совјетског и руског сликара, вајара и монументалисте. Подсетимо, делегација СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, од петка борави у Москви поводом обележавања стоте годишњице успостављања Патријаршије у Руској православној цркви и устоличења првог патријарха московског и све Русије — Светог Тихона. Патријарх Иринеј се током посете Москви састао са руским председником Владимиром Путином, а сутра ће разговарати и са патријархом московским и све Русије Кирилом, на чији је позив и дошао у Русију. View full Странице
  23. У спомен на блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима: Видео запис емисије "агапе" у којој је гост био блаженопочивши Епископ Јероним: У спомен на блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима: Звучни запис предавања које је почивши владика одржао у школи Православне Духовности при црквеној општини новосадској на тему: „Велики вход и херувимска песма“: У спомен на блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима: Звучни запис приступне беседе Епископа Јеронима на епископској хиротонији 28. септембра 2014. године: У спомен на новопрестављеног Епископа јегарског Јеронима: Звучни записи изабраних беседа блаженопочившег епископа Јеронима: Беседа Епископа јегарског Јеронима у Недељу Православља, 2016. године, Саборни храм у Новом Саду Беседа јегарског Јеронима на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Беседа Епископа јегарског Јеронима на празник Богојављенија 2016. године, Саборни храм у Новом Саду Беседа Епископа јегарског Јеронима у двадесет другу недељу по Духовима, 1. новембра 2015. године, у цркви свете браће Кирила и Методија у Новом Саду Беседа Епископа јегарског Јеронима на празник Воздвижења Часног Крста, 2015. године, у Саборној цркви у Новом Саду Беседа Епископа јегарског Јеронима на празник Св.Јоакима и Ане у Шајкашу 22. септембра 2015. Беседа Епископа јегарског Јеронима на прослави Светог Илије у Челареву 02.августа 2015. Беседа Епископа јегарског Јеронима на слави манастира Ковиљ 26.јула 2015. Део беседе Епископа јегарског Јеронима при освећењу Светосавског дома у Шајкашу 04.јула 2015. Беседа Епископа јегарског Јеронима на Спасовдан, 2015. Беседа Епископа јегарског Јеронима у Недељу двадесет трећу по Духовима, 2014. године, у Светосавском храму у Новом Саду. Све звучне прилоге преузели смо са званичне интернет презентације Радија беседе на чему им благодаримо! Животопис блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима: Блаженопочивши епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Епископ јегарски Јероним, викар Епископа бачког, уснуо jе у Господу 24. новембра 2016. године. Заупокојена Литургија и опело Епископу Јерониму служени су 29. новембра 2016. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. Епископство, свештенство и монаштво, не само Српске Православне Цркве већ и других помесних Православних Цркава, родбина, пријатељи, поштоваоци епископа јегарског Јеронима, као и верног народа из свих крајева Бачке испратили су владику на место где чека опште васкрсење. Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење митрополитâ еритрејског Кирила и загребачко-љубљанског Порфирија, преосвећене господе епископа: будимског Лукијана, банатског Никанора, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, бихаћко-петровачког Атанасија, далматинског Фотија, брегалничког Марка, крушевачког Давида, аустријско-швајцарског Андреја, франкфуртског и све Немачке Сергија, тимочког Илариона, топличког Арсенија и умировљеног Јована. На Oпелу владици Jeрониму чинодејствовали су осим поменутих и епископи: жички Јустин и ваљевски Милутин. Сахрани су присуствовали Директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција Лучијано Суријани, апостолски нунције у Србији, Његова Преузвишеност надбискуп београдски Станислав Хочевар, фра Леополд Рохмес, у име Бискупа суботичког г. Ивана Панзеша – декан новосадски господин Роберт Ерхард, Реису-л-улема Исламске заједнице Србије Сеад Насуфовић, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, као и многи други представници верског, културног и јавног живота. После Опела и опхода око храма Светог архангела Михаила, тело Епископа Јеронима са љубављу и поштовањем погребено је на манастирском гробљу. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!
×
×
  • Create New...