Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'спомен'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 50 results

  1. На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2019. лета Господњег, навршило се деветнаест година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Зашто је Господ то заповедио и шта је имао на уму кад је тај спомен од нас затражио? Да не будемо незахвални. Јер, заиста, некакво уздарје којим они што примише доброчинство узвраћају својим доброчинитељима јесте и то кад се сећају њих и њихових дела кроз која су те добродетељи примили. За такав спомен људи су многе начине смислили: гробове, кипове, споменике, празнике, светковине, борбе; сви они један циљ имају, а то је да ваљани људи не буду предати бездану заборава. 2. Тако је и са Спаситељем. Он као да каже: Људи траже неке друге лекове против заборава да би се сећали оних који су им добро чинили, а ви ово чините за мој спомен. Па као што градови на споменицима записују своје јунаке и њихове победе које су им донеле спасење и благостање, тако и ми на тим часним Даровима записујемо смрт Господњу, којом је остварена целокупна победа над лукавим. У изображеним ликовима градови имају само телесно обличје својих добротвора, док ми кроз овај принос немамо само телесно обличје, него и само Тело свога Доброчинитеља. 3. То исто што је Бог у Староме Завету кроз законе одредио – да се кроз праслике остварује сада је заповедио да се збива у истини и у стварности. Јер су Пасха и клање јагњета представљали спомен на заклање оне овце и на крв која је у Египту спасла првенце јеврејске. 4. У томе је, дакле, смисао спомена. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Верни народ се данас сабрао у древној Студеничкој лаври да заблагодари Богу и са братијом манастира прослави спомен великог угодника Божијег, преподобног Симона монаха, првог српског краља Стефана Првовенчаног. Ове године се уједно обележава и прославља јубилеј – 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Светом литургијом начелствовао је игуман стиденички архимандрит Тихон (Ракићевић) уз молитвено учешће свештенства, монаштва и верног народа. На крају Свете службе Божије пререзан је славски колач, а потом приређено послужење и празнична трпеза. Са благословом игумана манастира Студенице пред моштима Светог краља група верника певала је песму посвећену Стефану Првовенчаном. Текст за песму написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце. Наша Света црква ове године слави јубилеј – Осам векова од добијања аутокефалности. Манастир Студеница ове године, поред овог заједничког за сву нашу Цркву, обележава још три јубилеја. Осамстодвадесет година од престављања преподобног Симеона, осамстодесет година од када је Свети Сава завршио Студенички типик. Још један јубилеј који Студеница обележава је четиристо година од када је монах Аверкије Хиландарац преписао Студенички типик у Горњој испосници студеничкој 1619. године. Овај препис је једини који је преживео кроз сву нашу тешку историју. Извор: Студеница-инфо
  4. Пошто узме хлеб из којег ће извадити свету честицу, свештеник најпре каже: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што је у складу са оним што је Он Сам заповедио. Јер, каже: „Ово чините за мој спомен“. 2. Свештеник ово не каже само за тај хлеб, већ за целокупну службу као да од тога трена започиње свештено дејство. Јер, после савршавања целе свете Тајне, и Господ је додао ове речи:„Ово чините за мој спомен“. 3. Али у чему је тај спомен? Како ћемо се у служби споменути Господа? Којим радњама и у каквом расположењу? Другим речима, чега да се присетимо у вези са Њим и шта да приповедамо о Њему? Можда то да је васкрсао мртве, да је слепима даровао вид, да је укротио ветрове, да је са неколико хлебова наситио хиљаде људи – све оно што је показало да је Бог и да је свемоћан? Свакако да не, Он нам је, пре свега, заповедио дасе сећамо оних догађаја који показују Његову слабост, односно Његово Распеће, страдање и смрт. У чему се то јасно види? Тако је то схватао апостол Павле, који добро познаје све што се тиче Христа. 4. Наиме, пишући Коринћанима о Тајни Евхаристије и поменувши да је Господ рекао: „Ово чините за мој спомен“, он додаје: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете. „ То је и Сам Господ објавио предајући нам ову свету Тајну. Наиме, кад је рекао: „Ово је Тело моје“, и „ово је Крв моја“, Он тим речима није придодао знамење чудеса, те није рекао да је то оно што мртве васкрсава и што губаве чисти. Него шта је рекао? Поменуо је само страдање и смрт: „које се за вас ломи“ и „која се за вас пролива“. 5. Зашто Он не помиње чудеса него помиње страдања? Зато што су ова друга, то јест страдања Господња, нужнија од чудеса, утолико више што у већој мери доприносе нашем спасењу ишто без њих човек не може васкрснути; док она прва само показују силу Његову – јер чудеса сусе одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у истинског Спаситеља. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Протојереј Јован Мајндорф (17. фебруар 1926. - 22. јул 1992), декан Академије Светог Владимира од 1984 до 1992, професор Историје Цркве од 1959. до 1992, плодан писац и снажан глас Православне Цркве, упокојио се на 22. јула 1992. године. Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД). Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу. Отац Јован Мајендорф је дуго времена био на челу Одељења спољних односа Православне Цркве у Америци. Био је један од иницијатора стварања канонске организације ове Помесне Цркве (чији почеци сежу у време оснивања Руске мисије на Аљасци, 1794. године), која је своју аутокефалност добила од Московске Патријаршије 1971. године. Од 1968. до 1976. године стајао је на челу комисије “Вера и поредак” Светског Савета Цркава, у чијем се Централном одбору налазио. Отац Јован је био један од оснивача Синдесмоса (Светске федерације православне омладине) 1953. године, први секретар те организација, а затим и њен председник. Такође, протојереј Јован Мајендорф био је ректор Академије Светог Владимира у Њујорку. Последње три године живота често је посећивао Москву и Петроград, где је држао предавања и проповедао. Дела оца Јована Мајендорфа преведена су на 12 светских језика. Његовом перу припадају такве студије као што су “Увод у учење Григорија Паламе” (Editions du Seuil, Paris, 1959), “Свети Григорије Палама и православна мистика” (Сеил, 1959; српско издање: Православни Богословски факултет и Хиландарски фонд, Београд, 1983), превод и критичко издање “Тријада у заштиту свештеноисихаста” од светог Григорија Паламе (у 2 тома, Louvain, 1959), “Православна Црква јуче и данас” (Сеил, 1960; 2. издање 1969), “Православље и католицизам” (Сеил, 1965), “Христос у византијском богословљу” (Les editions du Cerf, 1969; српско издање: “Христос у Источно-хришћанској мисли”, Хиландар, 1994) “Увод у византијско богословље” (Серф, 1975), “Брак: његова перспектива у Православљу” (YMCA-Press, 1986), као и мноштво чланака. На енглеском језику објављене су књиге: “Византијско богословље – Историјски токови и догматске теме” (Fordham Universsity Press, 1974; српско издање: “Византијско богословље”, Каленић, Крагујевац, 1989.), “Византија и уздизање Русије – истраживање византијско-руских односа у XV веку” (Harvard University Press, 1980), “Византијско наслеђе Православне Цркве” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981), “Јединство царства и хришћанске поделе. Црква од 450. до 680. године” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981; српско издање: Каленић, Крагујевац), а такође и зборници радова и издању Свето-Владимирске духовне Академије: “Живо предање” (1978), “Саборност и Црква” (1983), “Сведочанство свету” (1987), “Визија јединства” (1987). Отац Јован је био ожењен, имао је четворо деце и шесторо унучади. Извор: Српска Православна Црква
  6. Свети мученици сурдулички молите Бога за нас 31. Мај 2019 - 15:06 Свете Цркве предивни украси, учитељи побожности, живота јеванђелског узори, свештеномученици Викентије и Владимире, и сви сурдулички мученици, Христа крвљу посведочисте, Њега сада молите усрдно за спасење душа наших. (Тропар, глас 8) У навечерје празника, 28. маја 2019. године, пребогат програм прославања Светих сурдуличких мученика почео је бденијем које је, у храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици, служио Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, уз саслужење клира Епархије врањске. После бденија, реализована је изложба у Сурдуличком културном центру под називом Свети сурдулички мученици, са фотографијама и прилозима за српски Мартирологијум (1915-1918) из Архивa Српске Православне Цркве и Православне епархије врањске. Изложбу је, поред епископа Пахомија и свештенства Епархије врањске, пропратио велики број посетилаца. Присутни су се заиста могли уверити у веродостојност и чињеницу која је непобитна - о страдању мученика сурдуличких. По завршетку изложбе, одржана је академија у амфитеатру сурдуличког Културног центра. Академији су, поред епископа Пахомија и свештенства Епархије врањске, присуствовали и председница Општине Сурдулица гђа Александра Поповић са сарадницима, виши научни сарадник Института за српску културу из Приштине др Иван Бечић, представници градских институција. Предавање на тему Сурдулица - Симбол страдања Срба у Великом рату одржао је др Иван Бечић. Присутни су имали прилику да виде дирљив драмски приказ Ратни другови у извођењу ОДДФ Жар птица из Сурдулице са темом групе аутора Сви моји преци које често сањам. У дан када Црква прославља Свете сурдуличке мученике, 29. маја 2019. године, у препуном храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије врањске. -Не може се светло сакрити када на гори стоји, па је тако очигледна благодат Духа Истине сабрала верни народ, молитвама оних због којих се и сабрасмо данас, Сурдуличких мученика, да их ми недостојни достојно прославимо, те на тај начин посведочимо о њиховом страдању а и прослављању од Господа, јер ако ми то не чинимо, камење ће проговорити, беседио је владика Пахоније. Светој Литургији су присуствовали челници општине Сурдулица и града Врања, командант 4. бригаде Копнене војске бригадни генерал Слободан Стопа са сарадницима, представници градских институција, припадници Војске, Полиције и културно-уметничких друштава и други. На крају Литургије организована је свечана литија око храма у којој је, од стране свештенства и монаштва, ношен кивот са моштима сурдуличких мученика. По завршетку Литије, Епископ је извршио чин благосиљања славског колача и кољива кумова овогодишње славе - руководства града Врања. У име руководства града Врања присуствовао је др Дејан Тричковић, председник Скупштине града са сарадницима. За идућу годину, кумство је, у име становника улице Сурдуличких мученика у Сурдулици (улица којом су на страдање вођени мученици 1915.године), преузео г. Миомир Мирковић. Епископ Пахомије се обратио укрепљујућом и надахнутом беседом тумачећи празнично Јеванђеље и подсећајући на подвиг Светих сурдуличких мученика. По завршетку Литургије организован је културно-уметнички програм у порти храма. Епископ је доделио дипломе најбољим ученицима основних и средњих школа за најбоље литералне и ликовне радове на тему Отаџбина и слобода - прошлост, садашњост и будућност. Наступио је хор Ад либитум СКЦ-а и рецитал полазника веронауке. По завршеном програму, организована је посета и поклоњење спомен-костурници са моштима сурдуличких мученика код Техничке школе у Сурдулици. Трпезу љубави за све присутне припремили су овогодишњи кумови славе, братство храма на челу са протојерејем Далибором Томићем и припадници 4. бригаде Копнене војске. Извор: Епархија врањска
  7. На празник Праведног Јова и Преноса моштију светог Саве, у недељу 19. маја, Патријарх српски Иринеј служио је, уз присуство Епископа британско-скандинавског Доститеја и викарног ремезијанског Стефана, и саслужење више свештеника и ђакона, Свету архијерејску Литургију у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По завршетку Литургије и Причешћа Патријарх је са свештенством и верним народом пресекао славски колач. У богослужењу је учествовао многобројни верни народ који је испунио крипту Храма. Патријарх је у беседи истакао да је данашње Јеванђеље, које говори о Христовом исцељењу болесног човека у Бањи Витезди, веома важно. У речима Господњим том човеку: „Иди и не греши више, да ти што горе не буде“ ми имамо велику поуку и науку од Господа, оне нам говоре да када нам се деси болест, да је то често опомена да ми размислимо о свом животу и погледамо зашто нас Господ опомиње. Кад ово знамо, а то је Јеванђељска истина, ми треба најпре Богу да се обратимо покајањем, молитвом, исповешћу, а нарочито Причешћем. Извор: Радио Слово љубве
  8. У петак, 3. маја 2019. године, на дан када Црква прославља празник преноса Светих моштију Светог Владике Николаја Жичког из Америке у отаџбину, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Царској лаври Манастиру Жичи, уз саслужење: игумана студеничког архимандрита др Тихона (Ракићевић), архимандрита Дамјана (Цветковић), секретара ЕУО Епархије жичке, архимадрита Јакова (Лазовић), архимандрита Саве (Илић), секретара Епископа жичког, Архијерејског заменика Епископа жичког протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протонамесника Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра М. Грујовића. Као и сваке недеље и празника, тако се и данас сабрао бројни верни народ да са Архипастиром Епархије жичке молитвено прослави Светог Владику Николаја Жичког у велелепној светињи коју је он својим неуморним трудом обнављао, а својим богоугодним молитвама духовно снажио. Назван српским Јованом Златоустим због свог говорничког дара, владика Николај је по свету проповедао Реч Божију и сведочио Васкрслог Господа речју, подвигом и страдањем, каквим су испуњена Житија светих од првих векова хришћанства. Своју беседу Његово Преосвештенство Г.Г. Јустин започео је васкршњим поздравом, након чега је подсетио сабране да су нам преци Свети жички храм припремили да се у њему Богу молимо, да у њему проналазимо себе и друге, да сагледавамо своје слабости и своје грехе и да је Црква ризница сваког добра, јер је у њој Васкрсли Господ. Овом приликом, Епископ је споменуо да је Господ давалац живота и сам Живот и да је у њему свако добро – и љубав и истина и благочешће и да сваки подвиг и сваки труд и све што чинимо, у Његово име треба да чинимо, јер ако оно што радимо није у Његово име, онда нема вечно битије, већ остаје овде, на земљи. Будући да се ове године слави осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Епископ је нагласио да ће ускоро у Вазнесењском храму Манастира Жиче отпочети Сабор Архијереја Српске Православне Цркве и да ће се овде у октобру одржати централна прослава. Споменуо је да су ове свечаности прилика да се запитамо да ли смо достојни наследници свих наших светитеља, мученика, краљева и подвижника. На крају своје беседе, Епископ је нагласио важност искушења за одржање снажне вере и истакао да бити хришћанин никада није било лагодно, а нарочито у време Светога Саве и Светог краља Стефана, и указао да њихова дела и подвизи треба да нам буду узор. Након Свете Литургије, у радости је преломљен славски колач у част Светог Николаја Жичког, а трпеза љубави и послужење уприличено је у просторијама Манастира Жиче. Извор: Епархија жичка
  9. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 14. априла 2019. године, у пету недељу Васкршњег поста – Глувну посвећену Светој Марији Египћанки, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургијским сабрањем крунисана је и приведена крају манифестација „Дани патријарха Павла“, која је, на духовну корист и радост верујућег народа, први пут, организована у Никшићу. Преосвећеном Владици је саслуживало више свештенослужитеља епархија Будимљанско-никшићке, Нишке и Пакрачко-славонске који су поводом манифестације „Дани патријарха Павла“ били гости Црквене општине никшићке. У литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ Никшића, међу којима и мноштво деце, а Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и певница храма. Сабране је, пре причешћивања светим Тајнама, речима пастирске беседе поучио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Он је, указујући на речи Господње из светог Јеванђеља: Хајдемо у Јерусалим, рекао да је најважнији пут који постоји у срцу сваког човека – пут покајања, пут преумљења, преобраћења, пут којим сваки човјек треба да пође и иде, јер пре свега и изнад свега јесте покајање. -Речима: Покајте се, јер се приближи Царство небеско, почео је своју проповед Господ наш Исус Христос, а највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ такође је поновио те речи. Покајање је оно чему нас Црква учи у недјељама пре светог поста, а и сада у време поста. Ништа друго није важно, све науке су бесплодне, сва друга човечија знања немају никакву снагу, само оно што ми будемо о себи помислили и тражили, а то је да тражимо и нађемо покајање. Јер, нема човека који се неће постидети нечега у свом животу, али, веома је опасно ако човек мисли о себи више, него што доликује људској природи. Зато нас учи Црква, почевши од Недеље о митару и фарисеју, да прва и основна ствар јесте смирење. Без смирења нема покајања, нема задобијања Царства Божјег. Кроз смирење да задобијемо Царство небеско, да задобијемо рај, оно што је Господ обећао свима који Га љубе. То је тај пут, а тај пут води кроз покајање, кроз сузе. Као што смо се чистили у крштењу светом водом, нема друге воде осим воде суза, које могу, после крштења, да оперу гријехе које смо учинили. Сузе за себе, сузе за покајање, сузе за ближње, сузе за даљње, сузе за народ, сузе за човјечанство, то је једина течност која може да опере гријехе људске, беседио је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. -Црква нам у данашњи дан, када су наше снаге попустиле током пет недеља Поста, даје слику Свете Марије Египћанке, покајнице, која је од дна постала света жена чије молитве Бог прима. Ми јој се обраћамо, стално, молитвено и говоримо: Преподобна мати Маријо, моли Бога за нас, а она, која је била дно дна, постала је светитељка да може да заштити цијелу Цркву, јер је Господ све ставио у силу покајања, и њу је позвао да се покаје, чак је и преко икона Мајка Божја проговорила: Марија, ако пређеш ријеку Јордан спасићеш се. Та икона и данас постоји, ено је у Јерусалиму, у цркви Светог Јакова, брата Божјег. Имао сам благослов да се поклоним тој икони од које се чуо глас: Марија, пређи ријеку Јордан и спасићеш се. Тако и нама свима: Пређи преко мноштва гријехова својих, обрати се Господу, затражи покајање, и спасићеш се, поручио је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. Сабрани, који посте Васкршњи пост, приступили су и причестили се светим тајнама Тијела и Крви Христове. Уваженим гостима из епархија Нишке и Пакрачко-славонске, који су у Никшић дошли поводом „Дана патријарха Павла“, захвалио је надлежни епископ Јоаникије: -Цијела наша света Црква, а, већ, и друге Православне Цркве, изузетно поштују успомену на нашег блаженопочившег Патријарха и ми, који смо ушли у организацију, која је прво кренула од Чачка, па преко Гацка стигла до Никшића и до родног мјеста Патријарха Павла, не треба да се осјећамо да смо много заслужни, али јесмо дужни да његујемо спомен на овог изузетног Божјег угодника, који је савршен примјер хришћанског живота, нарочито за нас владике, свештенике, али и за сваког хришћанина. Нарочито нам је драго што је овдје дошао отац прота Милутин Тимотијевић, ректор, што је са нама свештеник који је наследник оног свештеника који је крстио Гојка Стојчевића као дијете, из његових Кућанаца, отац Драган Гаћеша. Он је код нашег владике Јована Ћулибрка, његов сатрудник и сарадник. И господа из Чачка, такође, су са нама, који су оснивачи ове дивне манифестације, која ће, свакако, да се шири, јер, сви они који се подсјећају на живот, на примјер, на лик, на ријечи, на дјела, на миротворство, на жртву, на косовску голготу нашег Патријарха. Сви ће имати велику духовну корист од тога, закључио је Његово Преосвештенство. -Блаженопочивши патријарх Павле више пута је посјећивао Никшић, а са посебном радошћу сјећамо се кад је обновљена Епархија будимљанско-никшићка, када је, уочи празника Успенија Пресвете Богородице у никшићком Саборном храму служена вечерња служба, а сјутрадан заједно слушали његове ријечи у Пивском манастиру. То је био велики благослов за нас, сјећамо се и неких детаља, анегдота. Око таквих личности увијек буде нешто интересантно, њихова харизма је таква да, чак, и оно што изгледа безначајно, у његовом присуству постаје важно и памти се. Нека Господ услиши и његове и наше молитве; хвала, још једном нашим гостима, хвала Матици српској, која је покренула ову иницијативу у Никшићу и нашој Црквеној општини на великом доприносу у организовању манифестације, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. СПЦ
  10. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве на Врачару, говорио је 16. јануара 2019. године у Дневнику РТС-а о предстојећој посети председника Русије г. Владимира Путина заветном храму српског народа. Прилог радија Слово љубве Председник Русије г. Владимир Путин долази у званичну посету Србији 17. јануара 2019. године, где ће му домаћин бити председник Републике Србије г. Александар Вучић. Према програму посете, председнику Руске Федерације на Аеродрому Никола Тесла биће приређен дочек. Уследиће церемонија полагања венаца на Гробљу ослободилаца Београда и споменику Црвеноармејцу. Свечани дочек председника Руске Федерације испред Палате Србија предвиђен је за 12.45 часова. Уследиће састанак у ужем формату двојице председника. Састанак делегација Републике Србије и Руске Федерације планиран је за 14.05 часова, а потом у 15 часова и потписивање билатералних докумената у присуству двојице председника. Свечани чин доделе ордена Александра Невског председнику Србије г. Александру Вучићу, који ће му уручити председник Руске Федерације г. Владимир Путин, предвиђен је за 15.15 часова. После обраћања медијима двојица председника ће заједно посетити храм Светог Саве на Врачару, за чији су величанствени мозаик централне куполе заслужни руски уметници, где ће високе госте дочекати Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Извор: Српска Православна Црква
  11. Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, говорећи у Дневнику РТС-а 16. јануара о предстојећој посети председника Русије Владимира Путина заветном храму свих Срба, истакао је да је реч о радо виђеном госту и да ће то бити братски и пријатељскси сусрет којем ће присуствовати поглавар Српске Цркве Његова Светост Патријарх Иринеј. Звучни запис разговора Владика је казао да је у Храму свечано јер се обележава велики јубилеј - 800 година самосталности СПЦ, а додао је да се завршетак радова у Светосавском храму планира за крај ове године. Подсећамо, председник Русије долази у посету Србији 17. јануара, а том приликом ће Владимир Путин посетити управо Храм Светог Саве на Врачару за чији су величанствени мозаик централне куполе заслужни руски уметници. Извор: Радио Слово љубве
  12. Обележавање стогодишњице завршетка Великог рата у Епархији ваљевској настављено је у селу Кадина Лука, на брду Грађеник, на темељима храма спомен – костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мати им Софији. Парастос свим жртвама највећег дотадашњег оружаног сукоба у историји служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. По завршетку помена, ученици Основне школе „Сава Керковић“ из Љига приредили су културно – уметнички програм, тематски везан за велики јубилеј. Епископ Милутин овом приликом обнародовао је да ће убудуће ово свето место бити домаћин централне прославе Видовдана на нивоу Епархије ваљевске. „Црква на гробљу је застава победе“, говорио је богомудри Владика Николај Велимировић. Ми данас подижемо храм у част наших предака, да сведочи да они нису изгинули узалуд, већ за вечни живот, Царство Божје у коме нема ни рата ни туге, део је емотивно снажне проповеди Епископа ваљевског Г. Милутина приликом молитвеног помена храбрим солдатима и надалеко славним војсковођама који су у данима Колубарске битке положили животе на брду Грађеник (атар села Кадина Лука). Брду, које је према записима хроничара Првог светског рата представљало један од најважнијих положаја српске војске у време Колубарске битке, када је извојевана славна победа над, у погледу наоружања и људства, супериорнијом аустроугарском армијом. „Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве последице по средишне положаје армије“, речи су Војводе Живојина Мишића упућене команданту Дринске дивизије, пуковнику Крсти Смиљанићу. И одбрањен је. Срцем неустрашивих домаћина Кадина Луке и околних места, који су за своје породице, отаџбину и веру православну са радошћу животе даривали. Баш како су вековима Срби чинили, бранећи своје, никако туђе нападајући… У Великом рату Србија је дала много живота за слободу. Стратегије њених војсковођа и данас су предмет проучавања у војноисторијској литератури широм света, а њени војници овенчани су највећом славом. Храм Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, у чијој ће крипти почивати кости ратника, наш је покушај да им се одужимо и за помоћ при његовој градњи морамо на многа врата покуцати. Замолио бих данашње државнике да дођу и осете ово свето место, да се ускоро заједно потрудимо и бар крст овде подигнемо… Наши преци нас благосиљају, гледају у нас да подигнемо храм где су они изгинули. Јер, само се у храму проповеда васкрсење и вечност. На улици и у кафанама тога нема. Чак се и у домовима све мање прича о о славним војницима и војсковођама, који су гинули за отаџбину, веру и породицу своју – беседио је Епископ Милутин. Хероји чије су кости на овом светом парчету земље завредили су вечну славу у царству Божјем, заједно са Милошем Обилићем, Карађорђем и свим светим вођама и бранитељима отаџбине. На нама је да овде подигнемо храм, који ће у векове блистати,и тиме покажемо да смо достојна деца својих предака, поручио је Владика Милутин. Подсћања ради, темељи спомен – храма у Кадиној Луци освећени су 2009. године. Градња ове богомоље отпочела је на иницијативу Грађевинског одбора Црквене општине Славковица, предвођеног Младеном Драшкићем из Кадине Луке. Земљиште за храм поклонио је Божидар Васиљевић, а пројекат чувени српски архитекта др Предраг Ристић са сином Савом. Такође, поред спомен – храма Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, планирана је и градња руске цркве, која ће бити посвећена Светим царским мученицима Николају Романову и његовој породици, од чије се страдалне кончине ове 2018. такође навршио један век, а чија је улога у спасавању српског народа у Великом рату била огромна. У част обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, Епархија ваљевска штампала разне брошуре, које ће ускоро бити дариване и Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Такође, духовни син Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан, заједно са нашим народом на Петом континенту молитвено је прославио овај важан догађај за српску и светску историју. Извор: Епархија ваљевска
  13. Обележавање стогодишњице завршетка Великог рата у Епархији ваљевској настављено је у селу Кадина Лука, на брду Грађеник, на темељима храма спомен – костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мати им Софији. Парастос свим жртвама највећег дотадашњег оружаног сукоба у историји служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. По завршетку помена, ученици Основне школе „Сава Керковић“ из Љига приредили су културно – уметнички програм, тематски везан за велики јубилеј. Епископ Милутин овом приликом обнародовао је да ће убудуће ово свето место бити домаћин централне прославе Видовдана на нивоу Епархије ваљевске. „Црква на гробљу је застава победе“, говорио је богомудри Владика Николај Велимировић. Ми данас подижемо храм у част наших предака, да сведочи да они нису изгинули узалуд, већ за вечни живот, Царство Божје у коме нема ни рата ни туге, део је емотивно снажне проповеди Епископа ваљевског Г. Милутина приликом молитвеног помена храбрим солдатима и надалеко славним војсковођама који су у данима Колубарске битке положили животе на брду Грађеник (атар села Кадина Лука). Брду, које је према записима хроничара Првог светског рата представљало један од најважнијих положаја српске војске у време Колубарске битке, када је извојевана славна победа над, у погледу наоружања и људства, супериорнијом аустроугарском армијом. „Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве последице по средишне положаје армије“, речи су Војводе Живојина Мишића упућене команданту Дринске дивизије, пуковнику Крсти Смиљанићу. И одбрањен је. Срцем неустрашивих домаћина Кадина Луке и околних места, који су за своје породице, отаџбину и веру православну са радошћу животе даривали. Баш како су вековима Срби чинили, бранећи своје, никако туђе нападајући… У Великом рату Србија је дала много живота за слободу. Стратегије њених војсковођа и данас су предмет проучавања у војноисторијској литератури широм света, а њени војници овенчани су највећом славом. Храм Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, у чијој ће крипти почивати кости ратника, наш је покушај да им се одужимо и за помоћ при његовој градњи морамо на многа врата покуцати. Замолио бих данашње државнике да дођу и осете ово свето место, да се ускоро заједно потрудимо и бар крст овде подигнемо… Наши преци нас благосиљају, гледају у нас да подигнемо храм где су они изгинули. Јер, само се у храму проповеда васкрсење и вечност. На улици и у кафанама тога нема. Чак се и у домовима све мање прича о о славним војницима и војсковођама, који су гинули за отаџбину, веру и породицу своју – беседио је Епископ Милутин. Хероји чије су кости на овом светом парчету земље завредили су вечну славу у царству Божјем, заједно са Милошем Обилићем, Карађорђем и свим светим вођама и бранитељима отаџбине. На нама је да овде подигнемо храм, који ће у векове блистати,и тиме покажемо да смо достојна деца својих предака, поручио је Владика Милутин. Подсћања ради, темељи спомен – храма у Кадиној Луци освећени су 2009. године. Градња ове богомоље отпочела је на иницијативу Грађевинског одбора Црквене општине Славковица, предвођеног Младеном Драшкићем из Кадине Луке. Земљиште за храм поклонио је Божидар Васиљевић, а пројекат чувени српски архитекта др Предраг Ристић са сином Савом. Такође, поред спомен – храма Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, планирана је и градња руске цркве, која ће бити посвећена Светим царским мученицима Николају Романову и његовој породици, од чије се страдалне кончине ове 2018. такође навршио један век, а чија је улога у спасавању српског народа у Великом рату била огромна. У част обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, Епархија ваљевска штампала разне брошуре, које ће ускоро бити дариване и Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Такође, духовни син Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан, заједно са нашим народом на Петом континенту молитвено је прославио овај важан догађај за српску и светску историју. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  14. Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова у крипти храма почело је свечано обележавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прво се присетио самог почетка када је деведесетих година прошлог века до њега дошла Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру Светог владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога Краља у Подгорици. -Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније… Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетети. Тако је и морало бити. Присетио се древне традиције издизања крста Светог Јована Владимира на Румију, забране тог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу. -Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру, закључио је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове речи. -Све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи. Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 векова јубилеја Светога Јована Владимира. Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо сведоци данашњег времена када се деци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозаветну причу о стварању света, на Песму над песмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави. Проф. др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима песникиње Милице Пакрач Успаванка љубави. Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сетивши се како се кроз тридесет година његов светоназор променио и сазрео. Присетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији. -Никада нећу заборавити пророчке ријечи митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: `Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква.` И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно, рекао је отац Јован којиј је указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и делу Светог Јована Владимира. Излагања су употпуњена богатим културно-уметничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави. СПЦ
  15. Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова у крипти храма почело је свечано обележавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прво се присетио самог почетка када је деведесетих година прошлог века до њега дошла Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру Светог владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога Краља у Подгорици. -Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније… Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетети. Тако је и морало бити. Присетио се древне традиције издизања крста Светог Јована Владимира на Румију, забране тог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу. -Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру, закључио је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове речи. -Све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи. Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 векова јубилеја Светога Јована Владимира. Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо сведоци данашњег времена када се деци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозаветну причу о стварању света, на Песму над песмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави. Проф. др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима песникиње Милице Пакрач Успаванка љубави. Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сетивши се како се кроз тридесет година његов светоназор променио и сазрео. Присетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији. -Никада нећу заборавити пророчке ријечи митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: `Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква.` И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно, рекао је отац Јован којиј је указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и делу Светог Јована Владимира. Излагања су употпуњена богатим културно-уметничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави. СПЦ View full Странице
  16. O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8). К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице. У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом. У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих. Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни. Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских. Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим. Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено. По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5). Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо! Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха. Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену. Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога. Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу. Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру. Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама". После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила. Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова! Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата. Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас. Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас. И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде. Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ. Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир. Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву. Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила. Извор: Српска Православна Црква
  17. У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење. O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8). К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице. У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом. У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих. Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни. Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских. Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим. Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено. По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5). Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо! Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха. Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену. Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога. Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу. Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру. Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама". После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила. Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова! Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата. Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас. Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас. И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде. Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ. Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир. Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву. Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Православна Епархија бачка обавештава своје вернике и све људе добре воље да ће овогодишњи Патрон Епархије бачке - Чудо светог Aрхангела Михаила у Хони, бити одржан у среду, 6/19. септембрa 2018. године, у Храму Света Три Јерарха у Новом Саду. Распоред богослужења: 8.30 – Дочек aрхијерејâ 9.00 – Света aрхијерејска Литургија Плакат у ПДФ формату Спомен чуда светог архангела Михаила у Хони (Колоси) у Фригији View full Странице
  19. Богослужењу је присуствовао службеник Амбасаде Руске Федерације у Братислави Т. Л. Шпокјавичјус. По завршетку Литургије Блажењејши Митрополит Растислав свечано је уручио Митрополиту Сергију дар за Руску православну цркву – икону Светих царствених страстотерпаца, коју су урадили православни вјерници града Стропкова поводом 100-те годишњице мученичке кончине царске породице у Јекатеринбургу. Митрополит Сергије је, са своје стране, уручио Његовом Блаженству на молитвено памћење икону светитеља Макарија, просветитеља Алтаја, док је храму подарио кадионицу и друге утвари. Деветнаестог јула на торжественој прослави празника преподобног Сергија Радоњешког у Сергијевотројицкој лаври Митрополит Сергије је даровну икону из Словачке предао Свјатјејшему Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Петнаестог јула 2018 године, на позив Блажењејшег Митрополита чешких земаља и Словачке Растислава и по благослову Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Кирила Митрополит барнаулски и алтајски Сергије посјетио је Словачку и саслуживао предстојатељу Православне цркве чешких земаља и Словачке на Божанственој литургији у граду Стропкову у храму Полагања ризе Пресвете Богородице. Богослужењу је присуствовао службеник Амбасаде Руске Федерације у Братислави Т. Л. Шпокјавичјус. По завршетку Литургије Блажењејши Митрополит Растислав свечано је уручио Митрополиту Сергију дар за Руску православну цркву – икону Светих царствених страстотерпаца, коју су урадили православни вјерници града Стропкова поводом 100-те годишњице мученичке кончине царске породице у Јекатеринбургу. Митрополит Сергије је, са своје стране, уручио Његовом Блаженству на молитвено памћење икону светитеља Макарија, просветитеља Алтаја, док је храму подарио кадионицу и друге утвари. Деветнаестог јула на торжественој прослави празника преподобног Сергија Радоњешког у Сергијевотројицкој лаври Митрополит Сергије је даровну икону из Словачке предао Свјатјејшему Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изасланик Патријарха александријског г. Теодора Другога Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Свјатјејшег Патријарха московског и читаве Русије г. Кирила Епископ городецки и веглужски г. Августин, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, умировљени Архиепископ медонски Руске зарубежне цркве г. Михаил и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. Одговарали су Хор Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња и Дјечји хор „Преподобна мати Ангелина Српска“ из Никшића. На почетку литургије Митрополит Амфилохије је у првине ангелског лика обукао послушника дајбабске обитељи Драгана Ђуровића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ није дошао у овај свијет да му служе, него да служи. „И не само да служи него да и живот свој полаже за народ свој, за човјечанство, за људе своје. И сви они који су кренули за Њим као путем, истином и животом, они су призвани да носе крст Христов. Тако су свој крст понијели Његови ученици, тако су и њихови сљедбеници радили до наших времена“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је и дајбабска светиња, коју је открио Свети старац Симеон, у знаку крста, као што је и живот Старчев у знаку труда, подвига, крста, распећа али и васкрсења. „У знаку крста су и цар страстотерпац Николај, царица Александра и дјеца њихова Алексеј, Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Њихов живот је живот на крсту и распећу, а кроз њих и преко њих и живот бескрајне мајке Русије“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да није случајно што се данас овдје освештава спомен обиљежје цару Николају, кога је Црна Гора бескрајно љубила, а цар Николај био њен велики добротвор. „Ено свједочанства – храма Светог Василија Острошког у Никшићу, чији је он задужбинар. Ено свједочанства и Царевог моста, који повезује Стару Херцеговину са Црном Гором. Ено свједочанства и камена темељца, који је положио цар Николај у вријеме крунисања краља Николе на Цетињу за градњу храма Свете Тројице. Нажалост, дошли су балкански ратови, дошао је Први свјетски рат, цар је пострадао заједно са својим народом, и није подигнута задужбина на Цетињу“, рекао је он и додао да се нада у Бога да ће она бити подигнута и у њој похрањене три велике хришћанске светиње – икона Богородице Филеримос, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног Крста Господњег, које су код нас такође стигле из царске Русије, у вријеме страдања царске породице. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је цар Николај у Првом свјетском рату спасио Србију и Црну Гору. „Након објаве рата од стране Аустроугарске и Њемачке, он је такође постао савезник Србији и Црној Гори, да би 1916. године, када је капитулирала Црна Гора, а краљ Петар Карађорђевић са Митрополитом Србије Димитријем прешао Албанску Голготу, и ту био у опасности да буде убијен заједно са својом војском, на Валони, благодарећи цару Николају то се није десило. Рекао је да је цар Николај тада поручио савезницима Французима и Енглезима да ће потписати сепаратни мир са Њемцима уколико не помогну српској војсци. „Зато су Французи и Енглези послали бродове и тако је спасена српска војска благодарећи цару Николају. А да је, мени се чини, тада он престао да ратује против Њемаца, не би Њемци послали Лењина да изврши крваву револуцију у Русији, а цар не би изгубио свој трон и своју круну царску. Али је Бог тако хтио да се његовим страдањем и мучеништвом заврши период историје човјечанства који је започео царем Константином 313. и 325. године утемељењем Константинопоља – Новога Рима“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је живот цара Николаја, као и Христов живот, био у знаку крста и распећа, али и у знаку васкрсења. „Ево једног од свједочанства његовога васкрсења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, обављено је освећење спомен обиљежја. Прочитана је порука Патријарха александријског Теодора Другога. Епископ городецки и веглужски г. Августин рекао је у поздравном слову да је узбуђен и потресен како српски народ поштује цара Николаја и царску породицу Романова. „И морам да признам да је српски народ једини народ на свијету који је до краја остао вјеран руском народу. Никада га није издао. Ми знамо да је ваша земља након страшне револуције која нас је тада задесила, свим срцем примила нашу емиграцију. Ја као човјек никада нећу заборавити то доброчинство краља Александра, кога су управо због тога убили у Марсеју“, рекао је Владика Августин. Он је посебно поздравио Митрополита Амфилохија. „У име цијеле Русије, ја вам се, Ваше Високопреосвештенство дубоко поклањам за ово данашње свештенодејствије. Овај данашњи догађај оставиће дубок траг у односима наших народа“, казао је он и Митрополиту Амфилохију уручио поклон – икону Мајке Божије Фјодоровске. Митрополит Амфилохије одликовао је овим поводом Орденом спомена на стогодишњицу страдања царских страстотерпаца Романових Патријарха александријског Теодора Другога, Патријарха московског Кирила, Митрополита зимбабвеанског и анголског Серафима, Епископа городецког и веглужског Августина и амбасадора РФ у Подгорици Сергеја Грицаја. Уз одликовање додијелио им је и реплику васкршњег јајета цара страстотерпца Николаја Другог Романова. Скуп је поздравио и амбасадор Русије у Подгорици Сергеј Грицај. Поред руског амбасадора, присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац, као и представници црногорских опозиционих политичких странака. Митрополит Амфилохије казао је да на овај скуп нијесу позвани представници црногорске власти због санкција које су увели Русији. „Ми санкције Русији заводимо на овај начин, а њихове и наше санкције се не могу мијешати“, рекао је Митрополит Амфилохије уз бурно одобравање сабраног вјерног народа. Потом је приређена трпеза хришћанске љубави уз празнични културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Светом архијерејском литургијом и освећењем спомен-обиљежја Царским страстотерпцима, данас је у манастиру Дајбабе код Подгорице обиљежена стота годишњица страдања руске царске породице Романових. Овим је почела четвородневна духовна манифестација „Породица Романов – сто година светости“. Прилог Радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изасланик Патријарха александријског г. Теодора Другога Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Свјатјејшег Патријарха московског и читаве Русије г. Кирила Епископ городецки и веглужски г. Августин, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, умировљени Архиепископ медонски Руске зарубежне цркве г. Михаил и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. Одговарали су Хор Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња и Дјечји хор „Преподобна мати Ангелина Српска“ из Никшића. На почетку литургије Митрополит Амфилохије је у првине ангелског лика обукао послушника дајбабске обитељи Драгана Ђуровића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ није дошао у овај свијет да му служе, него да служи. „И не само да служи него да и живот свој полаже за народ свој, за човјечанство, за људе своје. И сви они који су кренули за Њим као путем, истином и животом, они су призвани да носе крст Христов. Тако су свој крст понијели Његови ученици, тако су и њихови сљедбеници радили до наших времена“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је и дајбабска светиња, коју је открио Свети старац Симеон, у знаку крста, као што је и живот Старчев у знаку труда, подвига, крста, распећа али и васкрсења. „У знаку крста су и цар страстотерпац Николај, царица Александра и дјеца њихова Алексеј, Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Њихов живот је живот на крсту и распећу, а кроз њих и преко њих и живот бескрајне мајке Русије“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да није случајно што се данас овдје освештава спомен обиљежје цару Николају, кога је Црна Гора бескрајно љубила, а цар Николај био њен велики добротвор. „Ено свједочанства – храма Светог Василија Острошког у Никшићу, чији је он задужбинар. Ено свједочанства и Царевог моста, који повезује Стару Херцеговину са Црном Гором. Ено свједочанства и камена темељца, који је положио цар Николај у вријеме крунисања краља Николе на Цетињу за градњу храма Свете Тројице. Нажалост, дошли су балкански ратови, дошао је Први свјетски рат, цар је пострадао заједно са својим народом, и није подигнута задужбина на Цетињу“, рекао је он и додао да се нада у Бога да ће она бити подигнута и у њој похрањене три велике хришћанске светиње – икона Богородице Филеримос, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног Крста Господњег, које су код нас такође стигле из царске Русије, у вријеме страдања царске породице. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је цар Николај у Првом свјетском рату спасио Србију и Црну Гору. „Након објаве рата од стране Аустроугарске и Њемачке, он је такође постао савезник Србији и Црној Гори, да би 1916. године, када је капитулирала Црна Гора, а краљ Петар Карађорђевић са Митрополитом Србије Димитријем прешао Албанску Голготу, и ту био у опасности да буде убијен заједно са својом војском, на Валони, благодарећи цару Николају то се није десило. Рекао је да је цар Николај тада поручио савезницима Французима и Енглезима да ће потписати сепаратни мир са Њемцима уколико не помогну српској војсци. „Зато су Французи и Енглези послали бродове и тако је спасена српска војска благодарећи цару Николају. А да је, мени се чини, тада он престао да ратује против Њемаца, не би Њемци послали Лењина да изврши крваву револуцију у Русији, а цар не би изгубио свој трон и своју круну царску. Али је Бог тако хтио да се његовим страдањем и мучеништвом заврши период историје човјечанства који је започео царем Константином 313. и 325. године утемељењем Константинопоља – Новога Рима“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је живот цара Николаја, као и Христов живот, био у знаку крста и распећа, али и у знаку васкрсења. „Ево једног од свједочанства његовога васкрсења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, обављено је освећење спомен обиљежја. Прочитана је порука Патријарха александријског Теодора Другога. Епископ городецки и веглужски г. Августин рекао је у поздравном слову да је узбуђен и потресен како српски народ поштује цара Николаја и царску породицу Романова. „И морам да признам да је српски народ једини народ на свијету који је до краја остао вјеран руском народу. Никада га није издао. Ми знамо да је ваша земља након страшне револуције која нас је тада задесила, свим срцем примила нашу емиграцију. Ја као човјек никада нећу заборавити то доброчинство краља Александра, кога су управо због тога убили у Марсеју“, рекао је Владика Августин. Он је посебно поздравио Митрополита Амфилохија. „У име цијеле Русије, ја вам се, Ваше Високопреосвештенство дубоко поклањам за ово данашње свештенодејствије. Овај данашњи догађај оставиће дубок траг у односима наших народа“, казао је он и Митрополиту Амфилохију уручио поклон – икону Мајке Божије Фјодоровске. Митрополит Амфилохије одликовао је овим поводом Орденом спомена на стогодишњицу страдања царских страстотерпаца Романових Патријарха александријског Теодора Другога, Патријарха московског Кирила, Митрополита зимбабвеанског и анголског Серафима, Епископа городецког и веглужског Августина и амбасадора РФ у Подгорици Сергеја Грицаја. Уз одликовање додијелио им је и реплику васкршњег јајета цара страстотерпца Николаја Другог Романова. Скуп је поздравио и амбасадор Русије у Подгорици Сергеј Грицај. Поред руског амбасадора, присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац, као и представници црногорских опозиционих политичких странака. Митрополит Амфилохије казао је да на овај скуп нијесу позвани представници црногорске власти због санкција које су увели Русији. „Ми санкције Русији заводимо на овај начин, а њихове и наше санкције се не могу мијешати“, рекао је Митрополит Амфилохије уз бурно одобравање сабраног вјерног народа. Потом је приређена трпеза хришћанске љубави уз празнични културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...