Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'споменик'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Патријарх Павле који је на челу Српске православне цркве био од 1990. године до смрти у новембру 2009, коначно ће добити споменик у Београду, наводе градске власти Београда. Обележје 44. поглавару СПЦ-а биће откривено 15. новембра, на дан његовог упокојења, на платоу испред Цркве Светог Марка, преноси „Политика”. У одбору за подизање споменика патријарху Павлу су заменик градоначелника Горан Весић, градски урбаниста Милутин Фолић, заменица председника Скупштине града Андреа Радуловић, генерални секретар председника Србије Никола Селаковић и епископ Стефан. План је да споменик буде смештен на зеленој површини између новоуређеног дела платоа и трамвајске станице код Ташмајданског парка. Будућа позиција споменика, како су истакли у Комисији за споменике и именовање тргова и улица, изузетно добро је сагледива из више праваца и симболички је уклопљена у окружење које чине црква, плато и Булевар краља Александра. Патријарх је представљен у седећем положају, благо погнуте главе и одише скромношћу и духовношћу. Споменик ће бити незнатно већи од природне величине, као што је и пракса при изради ове врсте обележја, саопштено је у комисији. Прва седница Комисије за споменике и називе тргова и улица у новом сазиву одржана је јуче. Осим иницијативе за подизање споменика патријарху Павлу, усвојени су и предлози за подизање обележја утемељивачима српске кошарке и да се булевар у „Београду на води” назове по некадашњем америчком председнику Вудроу Вилсону. За председника комисије изабрана је Андреа Радуловић. Аутор идејног решења споменика је вајар Зоран Малеш, који је пре осам година имао и изложбу посвећену патријарху Павлу. – Живот, дело, поуке и његове мисли нагнали су ме да се окушам у креирању, не телесног, већ духовног бића нашег истинског филозофа који нас је учио да је смисао живота љубав и слобода неукаљана завишћу, похлепом и мржњом, рекао је Малеш додајући да је пред њим био изазов како његово физичко обличје да подреди духу који је исијавао мир и спокој. Подизање споменика благословио је патријарх Иринеј, а из СПЦ наводе да је избор локације коју је Град предложио одличан зато што је код цркве, у близини парка и код трамвајске окретнице, а познато је да је патријарх Павле био скроман и често се возио трамвајима. – Четрдесет четврти поглавар Српске православне цркве заслужио је споменик и на другим локацијама, јер је био, а и даље јесте са црквом и српским народом. Обележје њему у част је још једна потврда одличне сарадње града и цркве, саопштено је из СПЦ. Подизање споменика, чија је вредност 50.000 евра, финансираће „Атлас група”. Обележја „свецу”, како је у народу овај поглавар био ословљаван док је водио СПЦ, постоје у Лепосавићу, Бајиној Башти и Требињу, а име патријарха Павла носе булевари и улице у Београду, Новом Саду и Зрењанину. View full Странице
  2. Драгана Милошевић

    Откривен споменик Патријарху Павлу

    Поводом годишњице смрти патријарха Павла, откривен споменик на платоу испред цркве Светог Марка у Београду, а на иницијативу Града Београда и уз благослов српског патријарха Иринеја. Споменик је дело вајара Зорана Малеша. Испред Цркве Светог Марка црквени, али и градски званичници су подсетили на лик, дело и учење патријарха Павла. Након откривања споменика, генерални секретар председника Никола Селаковић рекао је да је партријарх Павле у тешком времену искушења био путоказ исправног живота и размишљања. Подсетио је да је патријарха Павла новинарка Студија Б једном питала „када ће нама Србима бити боље“, на шта је он одговорио „када ми будемо бољи“. „Данас је дан када покушавамо макар мало да будемо бољи, одужујући се људима који су у животу града Београда и Србије, али и у животу готово свакога од нас, учинили нешто значајно и добро са циљем да будемо макар мало бољи. Ово је споменик човеку који се у тешком времену трудио да својим чињењем све нас учини макар мало бољим“, истакао је Селаковић. Откривању споменика присуствовали су и представници црквеног кора, предвођени епископом ремезијанским Стефаном, заменик градоначелника Горан Весић, помоћник градоначелника Андреја Младеновић, главни урбаниста Милутин Фолић, вајар Зоран Малеша. На данашњи дан, пре девет година, преминуо је патријарх Павле. У Пећкој патријаршији устоличен је 1994. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски. На сахрани патријарха Павла било је више од 600.000људи. Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке. По њему је названа Гимназија „Патријарх Павле“ у Раковици. Извор: РТС извор
  3. „И поред тога што постоји одређени отпор у Грчкој у вези царске породице Романових“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски и објаснио да је издавач књиге тражио благослов од Архиепископа атинског за њено објављивање. „Било како било, књига је драгоцјена. Ја сам обећао да ћемо је превести на српски језик. Циљ је да прослављање Царских страстотерпаца пређе границе Русије. Мада, већ је прешла, нема никакве сумње, јер прва канонизација царске породице је била у Америци, у Руској заграничној цркви, седамдесетих година прошлога вијека. А онда је била и код нас. Ви знате да је Његова Светост Патријарх Иринеј, на празник стогодишњице страдања царске породице служио Литургију у руској цркви у Београду, а послије тога је била Литија до споменика цара Николаја који се налази у центру Београда“, казао је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је стогодишњица мученичке кончине Царске страстотерпаца Романових обиљежена и у Црној Гори, у манастиру Дајбабе, гдје су на споменику у руском стилу у камен уклесани ликови царске породице. „Нажалост, видим да се ови из власти сад нешто буне, наводно да ми ту девастирамо културно благо. Али бојим се да није то у питању, него да је сад власт Црне Горе завела санкције Русији. И некоме није у интересу што смо ми ту стогодишњицу обиљежили на такав начин. А то је нешто најљепше што је саграђено у Црној Гори у ово наше вријеме. У питању је диван украс за главни град Црне Горе и за манастир Дајбабе“, казао је он. Он је одбацио тврде о девастацији манастира. „То није грађено унутар манастира, него поред, гдје је донедавно био камењар. Покојни отац Лука је тамо дотјерао тоне земље, поравнио камењар и засадио маслине, па је сада тамо маслињак. И ту се баш потрефило дивно мјесто, наспрам манастира. А ту је и старац Симеон Дајбабски, који је руски ђак“, казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се заправо ради о нашој дужности да благодаримо цару Николају, великом пријатељу нашега народа. „Црква ни данас не може другачије, него као што су радили Митрополити Петровићи, иако ови данашњи од мене траже да ја идем неким њиховим путем“, закључио је Митрополит Амфилохије. На промоцији су, поред Митрополита Амфилохија још учествовале монахиња Олга (Евстратова) и ауторка књиге. Модератор вечери био је свештеник Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Књига „Служба царској породици Романов“ Арики Маравеља је прва књига о руској царској породици на грчком језику, а писана је са много љубави, рекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије синоћ на промоцији ове књиге у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. „И поред тога што постоји одређени отпор у Грчкој у вези царске породице Романових“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски и објаснио да је издавач књиге тражио благослов од Архиепископа атинског за њено објављивање. „Било како било, књига је драгоцјена. Ја сам обећао да ћемо је превести на српски језик. Циљ је да прослављање Царских страстотерпаца пређе границе Русије. Мада, већ је прешла, нема никакве сумње, јер прва канонизација царске породице је била у Америци, у Руској заграничној цркви, седамдесетих година прошлога вијека. А онда је била и код нас. Ви знате да је Његова Светост Патријарх Иринеј, на празник стогодишњице страдања царске породице служио Литургију у руској цркви у Београду, а послије тога је била Литија до споменика цара Николаја који се налази у центру Београда“, казао је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је стогодишњица мученичке кончине Царске страстотерпаца Романових обиљежена и у Црној Гори, у манастиру Дајбабе, гдје су на споменику у руском стилу у камен уклесани ликови царске породице. „Нажалост, видим да се ови из власти сад нешто буне, наводно да ми ту девастирамо културно благо. Али бојим се да није то у питању, него да је сад власт Црне Горе завела санкције Русији. И некоме није у интересу што смо ми ту стогодишњицу обиљежили на такав начин. А то је нешто најљепше што је саграђено у Црној Гори у ово наше вријеме. У питању је диван украс за главни град Црне Горе и за манастир Дајбабе“, казао је он. Он је одбацио тврде о девастацији манастира. „То није грађено унутар манастира, него поред, гдје је донедавно био камењар. Покојни отац Лука је тамо дотјерао тоне земље, поравнио камењар и засадио маслине, па је сада тамо маслињак. И ту се баш потрефило дивно мјесто, наспрам манастира. А ту је и старац Симеон Дајбабски, који је руски ђак“, казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се заправо ради о нашој дужности да благодаримо цару Николају, великом пријатељу нашега народа. „Црква ни данас не може другачије, него као што су радили Митрополити Петровићи, иако ови данашњи од мене траже да ја идем неким њиховим путем“, закључио је Митрополит Амфилохије. На промоцији су, поред Митрополита Амфилохија још учествовале монахиња Олга (Евстратова) и ауторка књиге. Модератор вечери био је свештеник Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. У Виндзору, граду на југу Канаде, италијанска заједница је подигла торањ са сатом у знак сећања на др Лазара Јовановића, који је пуних педесет година даноноћно лечио и помагао имигрантске породице. Чувени лекар, за кога истичу да је био „Србин по рођењу и Италијан у срцу“, преминуо је 2004. године али пацијенти и њихови потомци и даље памте његова хумана дела. У средишњем делу Мале Италије у Виндзору, улица Ири је била затворена за саобраћај јер је италијанска заједница свечано открила споменик ‒ торањ са сатом ‒ у знак поштовања и љубави према изузетном човеку, лекару и хуманисти др Лазару Јовановићу. Окупили су се чланови одбора за уређење тог дела града, бивши пацијенти, сви они који су иницирали, планирали и изградили споменик а ваља рећи да су за средства и рад заслужни канадски Италијани. Том приликом вијориле су се три заставе а отпеване су и три химне (српска, италијанска и канадска). Природна сила и нежни див Приликом откривања спомен-плоче, градоначелник Виндзора Дру Дилкинс је рекао: „Говорили су да је био природна сила, нежни див, свеприсутни ослонац, лекар изузетно упућен у сва поља медицине и да никад није било нити ће бити сличног њему". Догађају су се придружили представници српске заједнице (као и културно-уметничка друштва „Опанак" из Едмонтона и Академија Бате Марчетића из Торонта). Међу угледним званицама били су и амбасадор Италије у Канади Клаудио Тафури и генерални конзул Србије у Торонту Василије Петковић. Њима и Филипу Роки, председнику Одбора за подизање споменика, припала је част да пресецањем врпце и званично „отворе" споменик. Српско-италијанско друштво пријатељства Необично је да нека етничка група у Канади, попут италијанске у Виндзору, на тај начин исказује поштовање припаднику неке друге етничке групе, рекао је генерални конзул Петковић. Зато је на претходном сусрету са представницима три црквено-школске општине у Виндзору, Св. Димитрија, Св. Петке и Грачанице, покренута идеја о оснивању српско-италијанског друштва пријатељства. У име српске заједнице, Перо Ковачевић је уручио слику академске сликарке Неде Лакетић Франческу Лазару Вили, који је добио име по доктору. Евоциране су успомене на педесет година рада др Лазаревића, који је радио скоро до своје деведесете године. Торањ са сатом ће се већ крајем лета наћи на траси бициклистичке трке, постати део разгледнице Виндзора, града који преко реке гледа на Америку и Детроит. Др Лазар Јовановић се крајем Другог светског рата, спасавајући голи живот, обрео у Италији. Уз помоћ породице дечака коме је помогао, успео је да заврши започете студије медицине на факултету у Риму, да би по дипломирању отишао у Канаду. Од 1952. је радио у Ургентном центру у Виндзору а по завршетку смене га је, испред његове приватне ординације у улици Ири, где се и налази споменик, чекао дуги ред пацијената. Радио је до дубоко у ноћ, све док није прегледан и последњи пацијент а онима у невољи поклањао лекове и није наплаћивао услугу. Реч је о времену пре него што је Канада увела опште здравствено осигурање па су доброта, пожртвованост и професионалност др Лазаревића прешле готово у легенду. Говорио је пет језика, укључујући и италијански. ВИДЕО Фото: ФБ свештеника Милана Јовановића, Gracanica Serbian Orthodox Church, Serbian Centre Windsor
  6. Милан Ракић

    Патријарх Павле добија споменик у Београду

    Обележје 44. поглавару СПЦ-а биће откривено 15. новембра, на дан његовог упокојења, на платоу испред Цркве Светог Марка, преноси „Политика”. У одбору за подизање споменика патријарху Павлу су заменик градоначелника Горан Весић, градски урбаниста Милутин Фолић, заменица председника Скупштине града Андреа Радуловић, генерални секретар председника Србије Никола Селаковић и епископ Стефан. План је да споменик буде смештен на зеленој површини између новоуређеног дела платоа и трамвајске станице код Ташмајданског парка.  Будућа позиција споменика, како су истакли у Комисији за споменике и именовање тргова и улица, изузетно добро је сагледива из више праваца и симболички је уклопљена у окружење које чине црква, плато и Булевар краља Александра. Патријарх је представљен у седећем положају, благо погнуте главе и одише скромношћу и духовношћу. Споменик  ће бити незнатно већи од природне величине, као што је и пракса при изради ове врсте обележја, саопштено је у комисији.  Прва седница Комисије за споменике и називе тргова и улица у новом сазиву одржана је јуче. Осим иницијативе за подизање споменика патријарху Павлу, усвојени су и предлози за подизање обележја утемељивачима српске кошарке и да се булевар у „Београду на води” назове по некадашњем америчком председнику Вудроу Вилсону. За председника комисије изабрана је Андреа Радуловић. Аутор идејног решења споменика је вајар Зоран Малеш, који је пре осам година имао и изложбу посвећену патријарху Павлу.  – Живот, дело, поуке и његове мисли нагнали су ме да се окушам у креирању, не телесног, већ духовног бића нашег истинског филозофа који нас је учио да је смисао живота љубав и слобода неукаљана завишћу, похлепом и мржњом, рекао је Малеш додајући да је пред њим био изазов како његово физичко обличје да подреди духу који је исијавао мир и спокој.  Подизање споменика  благословио је патријарх Иринеј, а из СПЦ наводе да је избор локације коју је Град предложио одличан зато што је код цркве, у близини парка и код трамвајске окретнице, а познато је да је патријарх Павле био скроман и често се возио трамвајима. – Четрдесет четврти поглавар Српске православне цркве заслужио је споменик и на другим локацијама, јер је био, а и даље јесте са црквом и српским народом. Обележје њему у част је још једна потврда одличне сарадње града и цркве, саопштено је из СПЦ.  Подизање споменика, чија је вредност 50.000 евра, финансираће „Атлас група”.  Обележја „свецу”, како је у народу овај поглавар био ословљаван док је водио СПЦ, постоје у Лепосавићу, Бајиној Башти и Требињу, а име патријарха Павла носе булевари и улице у Београду, Новом Саду и Зрењанину.
  7. Завичајни клуб Билећана у Србији, у својим просторијама је трећи годину у низу прославило своју крсну славу Пренос моштију Светог Саве. Овогодишња слава протекла је у сјети за недавно преминулим свештеником Радом Зеленовићем. Наиме, када су прије три године Билећани уселили у своје просторије он их је освештао. Такође, према његовом приједлогу и благослову Билећани су након усељења почели да обиљежавају ову славу, која је била и логичан избор, јер Билећа слави Светог Саву. У знак захвалности и љубави према свом духовном оцу, Билећани су у галерију својих бесмртника на посебно мјесто поставили портрет прота Рада, који је свој вјечни мир нашао у својој задужбини – манастиру Светог Петра Зимоњића у Данићима. Поштујући завјет предака и вјере православне, славски обред обавио је надлежни парох, свештеник Саборне цркве у Београду Арсен Миловановић. У пресјецању славског колача учествовали су предсједник удружења Миодраг Дунђеровић, потпредсједници Борислав Кркелић и Ђуро Вујадиновић, секретар Жељко Милинић, мр Божидар Бобан Вукоје, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта и бројни чланови Удружења. Познати по свом хуманитарном раду, завичајни клуб Билећана прошле јесени организовао је, на иницијативу успјешник пословних људи проф. др Миленка Џелетовића и мр Божа Бобана Вукоја, донаторско вече посвећено обнови Храма Светог Саве у Билећи. Том приликом сакупљено је 60.000 КМ. Како нам је испричао предсједник удружења Миодраг Дунђеровић радови на обнови билећког Саборног храма приводе се крају . – Након успјешно проведене донаторске вечери нашег Завичајног клуба Билећана, крајем прошле године, и захваљујући другим бројним донацијама, Храм се налази пред завршетком радова. Тачније, преостало је да још иконописци заврше свој дио посла, осликавање његове унутрашњости, након чега ће Храм засијату у новом руху – рекао је Дунђеровић и додао да ће то бити празник не само становника Билеће, већ свих Билећана ма гдје да се налазе. Потпредсједник удружења Билећана Борислав Кркелић најавио је да ће традиционално окупљање 800 припадника Школе резервних официра ЈНА из свих бивших југословенских република, сада самосталних држава, одржати 16. и 17. јуна 2018. године у Билећи. На тај дан Билећани на улице износе своје производе и тиме увеличавају овај догађај. Кркелић је најавио да ће Завичајни клуб наградити три најбоља ученика Гимназије „Голуб Куреш“ са лаптоп рачунарима, а већ су почеле припреме на организацији традиционалне „Вечери Билећана“ које ће се по традицији одржати крајем године у Београду. Говорећи о другим активностима клуба, потпредсједник удружења Билећана Борислав Кркелић рекао је да је за 13. јул у Београду заказано откривање споменика славном холивудском глумцу Младену Секуловићу или Карлу Малдену, како му је било умјетничко име. Славни оскаровац, чији је отац Петар стигао у Америку из билећког села Подосоје, од малих ногу говорио је српски језик и увијек са поносом истицао своје коријене. – Споменик ће бити у Југословенској кинотеци, која је иницирала подизање споменика и у којој се налази и Легат великог умјетника – рекао је Кркелић. Тим поводом посебан гост Билећана био је велики Секуловићев пријатељ легендарни Добривоје Танасијевић Ден Тана. Он је испричао да је са чувеним глумцем друговао 50 година и да је Карл Малден до посљедњег дана живио као поносни Србин. Ден Тана је открио да ће споменик чувеном Билећанину открити амерички глумац Мајкл Даглас. – Мајкл Даглас је увијек истицао да је пресудан утицај на његову каријеру имао Карл Малден и изразио је велику жељу да дође у Београд и открије споменик – рекао је Ден Тана и додао да ће тим поводом у Београд стићи и ћерке Карла Малдена са својим породицама. Међу гостима је био и вајар који је аутор споменика Карлу Малдену професор Здравко Јоксимовић. Копија његовог рада биће постављена и у Билећи. Присутан је био и новинар Александар Влајковић који ових дана завршава са преводом аутобиографске књиге Карла Малдена „Како сам успео”. Овом скупп присуствовао је херцеговачки пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац, предсједник удружења Невесињаца у Београду Зоран Јањић и секретар Наташа Глигорић, секретар Удружења Требињаца Миливоје Мишо Рупић, потпредсједник Клуба Гачана Слободан Драшковић и многи други. Након славског обреда, слављеници су се преселили у парохијски дом Цркве Светог Марка, гдје је за све госте био припремљен славски ручак. Билећани, познати као велики љубитељи епске поезије са великом пажњом и уживањем су слушали мајстора на струнама Срђана Авдаловића, члана најбољег гусларског друштва у Србији „Стара Херцеговина”. Текст: Жељко Ђекић / Трифко Ћоровић фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
  8. александар живаљев

    Александар Нећак: ЗАВЕШТАЊЕ – ФИЛМ КАО СПОМЕНИК

                                                                                                             Филм „Завештање“, у режији Ивана Јовића (2017), са снимљеним сведочењима оних који су као деца преживели логоре Независне државе Хрватске, био нам је преко потребан, јер само сећање није довољно. Постоји индивидуално, лично сећање пре свега, оних који су преживели мучења, зверства и концентрационе логоре. Нажалост, већ колико сутра, ниједан преживели логораш више неће бити међу вама. Тада ће остати препричана и пренета туђа, недоживљена сећања, која за историју не могу бити поуздана. Сећања, по својој природи субјективна, са протоком времена још се више модификују и мењају. Постоји и такозвано јавно сећање које нам се понуди поводом Међународног дана сећања, када се држава, кроз говоре представника власти, једном годишње сети жртава и ужасних злочина. У јавна сећања могу се уврстити и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, поред којих се полажу венци и држе говори. На тим споменицима, по правилу, нема података из којих би намерник могао нешто више да сазна о жртвама, о злочину или о злочинцима. Уобичајено је да на споменицима стоји већ добро познат текст да су „ту страдали комунисти, антифашисти и родољуби од руку окупатора и домаћих издајника“, a страдали су невини људи и деца само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Та истина би морала да буде записана на споменицима. Та једноставна реченица најбоље обезвређује фалсификовану историју.     Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавезе државе. О тим спомен-данима држава подноси годишњи извештај, поручује да је успешно обележила међународни спомен-дан и тиме испунила своју међународну обавезу, преузету потписивањем неке неискрене међународне декларације. Оваквој врсти сећања недостаје морална, историјска, едукативна, васпитна и пре свега хумана димензија. Због свега што сам написао, уверен сам да је филм „Завештање“ био преко потребан. Он је заправо та једноставна реченица, у филму мултиплицирана кроз казивања преживелих, реченица која огољује усташтво и обесмишљава сваки покушај искривљивања историје. „Завештање“ је документарни филм, сведок срамног времена када су нељуди ходали овим крајевима, саткан од истинитих казивања стотину људи, оних који су преживелих страхоте Јасеновца и других логора и стратишта. Нажалост, многи њихови блиски и драги то нису. Сензибилитет и филмско умеће Ивана Јовића, и сведочења преживелих казана уживо, у камеру са потпуним поверењем, једноставним, искреним језиком и топлином која и данас зрачи из њихових погледа, омогућили су подизање трајног споменика жртвама. „Завештање“ је споменик. Снимљеним материјалом, који се мери стотинама сати, аутори су надоместили многе пропусте наручене и за неке друге потребе написане историје. Историје која је сакрила оно што није смело да буде сакривено. Та такозвана историја нанела је много зла, барем на овим просторима. Писана за потребе наводног очувања добрих националних односа, заправо је сакрила истину о националним односима у Југославији пре Другог светског рата, о злочинима, о злочинцима, и о броју жртава, којим се отуд до данас манипулише. Филм „Завештање“ све то ненасилно и ненаметљиво, некако природно, поставља на право место. Уједно, по мом мишљењу, овај филм је најубедљивији одговор данашњој нашминканој поставци у музеју у Јасеновцу. После „Завештања“, срамно и нецивилизацијско пребројавање и поигравање бројем жртава логора Јасеновац постаје беспредметно. И поред несагледивог значаја документарног садржаја овог филма, он има несумњиве уметничке вредности: овде је небитно моје лаичко мишљење, то потврђују досадашња признања и награде. Овај филм се мора погледати, доживети и пре свега схватити на прави начин. Јер његово време тек долази. Истраживање, доказивање и евидентирање је неопходно. У супротном, Ричард Коен ће бити у праву када каже: “Последња жртва геноцида је истина”. Аутори овог филма то нису дозволили. На почетку сам написао да је филм „Завештање“ био преко потребан и да  сећање није довољно. Једино оно сећање које је истражено, доказано и записано представља валидно сведочанство једног времена. Моња и Иван Јовић са сарадницима су више година истраживали, доказе евидентирали, забележили на филмској траци и сачували истину. Поновићу: време филма “Завештање” тек долази.         У Београду, новембар 2017. године                               
  9. Пише: Александар Нећак, председник Заједнице јеврејских општина Србије Филм „Завештање“, у режији Ивана Јовића (2017), са снимљеним сведочењима оних који су као деца преживели логоре Независне државе Хрватске, био нам је преко потребан, јер само сећање није довољно. Постоји индивидуално, лично сећање пре свега, оних који су преживели мучења, зверства и концентрационе логоре. Нажалост, већ колико сутра, ниједан преживели логораш више неће бити међу вама. Тада ће остати препричана и пренета туђа, недоживљена сећања, која за историју не могу бити поуздана. Сећања, по својој природи субјективна, са протоком времена још се више модификују и мењају. Постоји и такозвано јавно сећање које нам се понуди поводом Међународног дана сећања, када се држава, кроз говоре представника власти, једном годишње сети жртава и ужасних злочина. У јавна сећања могу се уврстити и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, поред којих се полажу венци и држе говори. На тим споменицима, по правилу, нема података из којих би намерник могао нешто више да сазна о жртвама, о злочину или о злочинцима. Уобичајено је да на споменицима стоји већ добро познат текст да су „ту страдали комунисти, антифашисти и родољуби од руку окупатора и домаћих издајника“, a страдали су невини људи и деца само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Та истина би морала да буде записана на споменицима. Та једноставна реченица најбоље обезвређује фалсификовану историју. Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавезе државе. О тим спомен-данима држава подноси годишњи извештај, поручује да је успешно обележила међународни спомен-дан и тиме испунила своју међународну обавезу, преузету потписивањем неке неискрене међународне декларације. Оваквој врсти сећања недостаје морална, историјска, едукативна, васпитна и пре свега хумана димензија. Због свега што сам написао, уверен сам да је филм „Завештање“ био преко потребан. Он је заправо та једноставна реченица, у филму мултиплицирана кроз казивања преживелих, реченица која огољује усташтво и обесмишљава сваки покушај искривљивања историје. „Завештање“ је документарни филм, сведок срамног времена када су нељуди ходали овим крајевима, саткан од истинитих казивања стотину људи, оних који су преживелих страхоте Јасеновца и других логора и стратишта. Нажалост, многи њихови блиски и драги то нису. Сензибилитет и филмско умеће Ивана Јовића, и сведочења преживелих казана уживо, у камеру са потпуним поверењем, једноставним, искреним језиком и топлином која и данас зрачи из њихових погледа, омогућили су подизање трајног споменика жртвама. „Завештање“ је споменик. Снимљеним материјалом, који се мери стотинама сати, аутори су надоместили многе пропусте наручене и за неке друге потребе написане историје. Историје која је сакрила оно што није смело да буде сакривено. Та такозвана историја нанела је много зла, барем на овим просторима. Писана за потребе наводног очувања добрих националних односа, заправо је сакрила истину о националним односима у Југославији пре Другог светског рата, о злочинима, о злочинцима, и о броју жртава, којим се отуд до данас манипулише. Филм „Завештање“ све то ненасилно и ненаметљиво, некако природно, поставља на право место. Уједно, по мом мишљењу, овај филм је најубедљивији одговор данашњој нашминканој поставци у музеју у Јасеновцу. После „Завештања“, срамно и нецивилизацијско пребројавање и поигравање бројем жртава логора Јасеновац постаје беспредметно. И поред несагледивог значаја документарног садржаја овог филма, он има несумњиве уметничке вредности: овде је небитно моје лаичко мишљење, то потврђују досадашња признања и награде. Овај филм се мора погледати, доживети и пре свега схватити на прави начин. Јер његово време тек долази. Истраживање, доказивање и евидентирање је неопходно. У супротном, Ричард Коен ће бити у праву када каже: “Последња жртва геноцида је истина”. Аутори овог филма то нису дозволили. На почетку сам написао да је филм „Завештање“ био преко потребан и да сећање није довољно. Једино оно сећање које је истражено, доказано и записано представља валидно сведочанство једног времена. Моња и Иван Јовић са сарадницима су више година истраживали, доказе евидентирали, забележили на филмској траци и сачували истину. Поновићу: време филма “Завештање” тек долази. У Београду, новембар 2017. године View full Странице
  10. александар живаљев

    Стрела - идејно решење за споменик Зорану Ђинђићу

    Полемика о споменику Зорану Ђинђићу уторак, 24. окт 2017, 16:10 -> 16:24http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2915394/polemika-o-spomeniku-zoranu-djindjicu.html Извор: Танјуг Председник Нове странке Зоран Живковић изјавио је да је срамота Демократске странке што Зоран Ђинђић до сада није добио споменик, док градски менаџер Горан Весић каже да су демократе Ђинђића користиле само за политичку промоцију. Живковић је, гостујући на Н1, рекао да је срамота демократа након 2003. године што Зорану Ђинђићу до сада није подигнут споменик. Идејно решење за споменик Зорану Ђинђићу "Мој пријатељ академски вајар је урадио споменик Ђинђићу и понуђен је као поклон Београду двојици бивших градонацелника - (Ненаду) Богдановићу и (Драгану) Ђиласу", навео је Живковић и онда су, како је рекао, неке комисије одлучиле да то није добро. Он је нагласио да "га боли" што Ђинђићу споменик диже власт чији су се, како каже, представници радовали што је убијен. Коментаришући идејно решење за споменик, он је оценио да "Ђинђић својим делом и ликом не заслужује да буде део експеримента који ће бити неуспешан". Градски менаџер Горан Весић рекао је да је добро што што се чуло од Зорана Живковића да бивши градоначелници Београда из ДС-а нису желели да подигну споменик Зорану Ђинђицу, али Живковићу замера што то није рекао док су они били на власти. "Ова изјава јасно показује како су се Борис Тадић и дружина Ђилас, Шапић и Шутановац односили према Ђинђићу, односно колико су га злоупотребљавали и користили само за политичку промоцију", рекао је Весић за Танјуг. Додао је да Живковић није рекао зашто је ћутао да нико неће да подигне споменик Ђинђићу, „док су Тадић и његови другари Ђилас, Шапић, Јеремић и Шутановац били на власти". "Подизање споменика Зорану Ђинђићу на предлог председника Републике Александра Вучића је цивилизацијски искорак у нашем друштву. Овај чин је знак поштовања према човеку који је убијен. Тадић, Ђилас, Шапић и Шутановац то поштовање нису имали. Вучић га има и то је делом показао за разлику од њих", рекао је Весић. Идејно решење за споменик убијеном српском премијеру Зорану Ђинђићу, извијена стрела, која је у једном делу неповратно прекинута, али лети у висине, аутора Срђана Бајића, изазвало је и бројне, подељене коментаре на друштвеним мрежама. На међународном конкурсу као најбоље идејно решење за споменик убијеном премијеру Зорану Ђинђићу победила је извијена стрела која је у једном делу неповратно прекинута, али незаустављиво лети у висине. Аутор првонаграђене скулптуре је Мрђан Бајић, а сарадници су вајар Предраг Кешељ, архитекта Петар Саздановић, историчар уметности Марина Андрић, аутор звучне инсталације је Биљана Србљановић уз сарадњу са дизајнером звука Добривојем Миљановићем и Владимиром Ризнићем. Србљановићева објаснила зашто стрела као споменик Ђинђићу Коауторка споменика, драматуршкиња Биљана Србљановић на полемику је реаговала текстом за портал Пешчаник у коме између осталог наводи да у покренутој дискусији Србима "промичу битне ствари". "Док ви дискутујете о Вучићу, Весићу, вајарској естетици, положају споменика и његовом изгледу и зашто није леп као на гробљу, промичу вам битне ствари, Срби моји", наводи Србљановићева, додајући, да што се ње тиче "стрела може и у шупу". Она у тексту наводи пример из историје Београда, када је тадашњи градоначелник Коста Кумануди скулптуру Победника "извукао из шупе на Сењаку у којој су се чувале поломљене цеви и неки гвожђарски отпад" и поставио је на Теразије. Тада се поводом Победника и његовог места на Теразијама, повела полемика у јавности о његовом естетском, моралном и националном значају, где је "Мештровићевог Победника аргументовано бранила плејада тадашњих интелектуалаца". Ипак, под притиском јавности одлучено је да овај споменик буде премештен на Калемегдан "на висину од седамнаест и по метара не зато да се што боље види, већ да се види што мање". Овај потез тадашње градске власти описан је у тексту Србљановићеве као "пораз београдске општине и модерног духа Београђана" и доказ "да конзервативизам често уме да буде разоран за савременике, што историја непрестано потврђује". Србљановићева прави паралелу између овог догађаја из историје Београда и полемике коју већ сада изазива споменик Зорану Ђинђићу, а који је замишљен као "извијена стрела која је у једном делу неповратно прекинута, али ипак незаустављиво лети у висине". Она је и ауторка текстуалног образложења предлога за изглед споменика где наводи да је "стрела универзални симбол за правац и смер", док "прекинута, извијена стрела јасно евоцира трауму која ову стрелу (мисао, правац) само за тренутак омета, али је никада не зауставља". Посетиоци споменика моћи ће да чују и мисли покојног премијера путем звучне инсталације која "полази од основне идеје унутрашњих гласова пролазника, мисли које беже и које се мешају, које надгласавају и надјачавају једне друге, које збуњују и скрећу са стреловитог пута". Како наводи Србљановићева, тек када се посетиоци приближе скулптури "почињу да разазнају познати глас са познатим реченицама" док "из другог нивоа добро скривених и обезбеђених звучника, који се налазе у горњем делу прекида стреле, са унутрашње стране, допире глас Зорана Ђинђића". Читава скулптура и звучна инсталација, објашњава Србљановићева, поставља питања "Шта сам ја учинио? Шта сам могао да учиним? Шта нисам чуо, разумео? Да ли сам могао нешто да променим? Шта сам пропустио да слушам и разумем и зашто ми се то догодило? Зашто то не урадим сад? Како то могу да урадим сад?". Речи и реченице које ће се чути путем звучне инсталације представљају оно што је Ђинђић говорио "када није био уроњен у дневнополитичке изазове". Те реченице, наводи Србљановићева, биће "сведочење о овом човеку као о великом мислиоцу и аналитичару свог времена", а обухватиће "сва обележја наше културе, менталитета, нашег друштва у целини". Један инсерт из звучне инсталације обухватиће реченице попут "Кажи људима истину", "Најлакше је негде се попети и онда пљуцкати на остале", "Морате да се умијете хладном водом, ако не помаже, да се истуширате хладном водом", "Да почистите своју кућу и буквално, а и метафорички", "Традиција је траг кочења", "Спаваћете кад будете у пензији, и ви сте млад човек, ја вам кажем, гледајте у будућност", "Гледајте у будућност и тамо ћемо се састати ви и ја".
  11. Србија је данас праведнија држава, боља него што је јуче била. Праведнија, јер је одала признање јунаку који то заслужује, рекао је министар Зоран Ђорђевић Аутор: М. Г.петак, 29.09.2017. у 16:47 (Фото М. Галовић) Споменик народном хероју мајору ЈНА Милану Тепићу (1957-1991), страдалом током ратних дејстава у време распада СФРЈ, откривен је у Београду, на углу улица Љутице Богдана и Кнеза Александра Карађорђевића на Дедињу. Тепић је, не желећи да складиште оружја Беденик код Бјеловара преда хрватским снагама, 29. септембра 1991. године активирао експлозив уништивши тај војни објекат, свесно жртвујући свој живот. (Фото М. Галовић) У присуству многобројних грађана и припадника Војске Србије одржано је опело а затим су венце положили министар одбране Александар Вулин, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић, чланови породице народног хероја, представници Војске Србије и ветеранских удружења. „Жалимо јер је Србија изгубила храброг и часног официра, узорног и поштеног грађанина и одважног војника. Његово дело веће је од свих нас и нема начина да то било ко од нас премери. Немерљиво је”, поручио је Ђорђевић обраћајући се присутнима. Он је нагласио да је мајор Тепић храбро бранио издвојени објекат касарне ЈНА у Бјеловару, а када је схватио да више не постоји могућност да га одбрани, одлучио је да не дозволи непријатељу да дође до оружја и муниције којим би даље убијали његове саборце и цивиле. (Фото Министарство одбране) „Овај споменик који смо открили данас не указује част само Милану Тепићу, његовој породици, већ читавом српском народу. Захваљујући овом споменику, Србија је данас праведнија држава, боља него што је јуче била. Праведнија, јер је одала признање јунаку који то заслужује. И боља, јер је заштитила истину о човеку који је одлучио да оде у легенду”, рекао је Ђорђевић. Тог драматичног дана, када је Тепић дигао у ваздух складиште, претходно је у борби погинуо војник на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић, док су старијег водника Ранка Стевановића припадници хрватских снага убили по заузимању складишта. Неколико заробљених војника ЈНА је касније ослобођено. Према подацима који су раније помињани приликом годишњице жртвовања Милана Тепића на званичним церемонијама Војске Србије, на хрватској страни је у тим збивањима било 11 погинулих, мада се спекулише да су њихови губици били и већи. http://www.politika.rs/scc/clanak/389804/Otkriven-spomenik-narodnom-heroju-Milanu-Tepicu
  12. Уз највише државне почасти, посмртни остаци проте Милана Ђурића, пренети су у породичну гробницу у Ужицу, девет година након што је 1917. преминуо у Риму, где је стигао тешко болестан повлачећи се са српском војском преко Албаније. Припремили: Наталија Видић и Горан Марјановић Обелиск од белог мермера из Венчаца, висок три и по метра, радио је чувени руски архитекта Николај Краснов, аутор између осталог и спомен костурница и на острву Виду и Зејтинлику у Грчкој. "Споменик је претио да падне на једну страну зато што је бетонски постамент био готово уништен, због тога су урадјени радови, грађевински радови у том делу, урађену су фуге како не би дошло до пропадања и проласка воде и не би долазило до даљег пропадања овог споменика", каже Славица Стефановић, Народни музеј Ужице. Проту блиског сарадника Николе Пашића, народ је 21 пут бирао за посланика, читав свој живот, дуг 72 године, посветио је како националном уједињењу, тако и политичком, културном и привредном развоју ужичког краја. Захваљујући његовој иницијативи проширена је мрежа основних школа у ужичком округу и Ужице је добило потпуну Гимназију. "Све је то утицало на њега да се он залаже у том смислу да оснује овде и окружну библиотеку са читаоницом, а поред тога он је заслужан и за долазак првог воза у Ужице 1912. године, па знамо.. у народном сећању је тај први воз остао упамћен као Протин воз", каже Славица Стефановић, Народни музеј у Ужицу. За постигнуте резултате у посланичкој и свештеничкој одежди, прота је одликован бројним домаћим и страним, ратним и мирнодопским одликовањима. Осим споменика на Доварју, који му је подигла захвална отаџбина, сећање на омиљеног проту чува и његово име овде на спомен плочи на ужичкој цркви светог Ђорђа где је највише службовао, као и на цркви у Рачи, спомен чесми у Сињевцу и спомен капели у родним Заовинама. Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама 9. марта 1844. године. Био је народни трибун и оснивач радикалског покрета, члан Главног одбора радикалне партије. Био је народни посланик са прекидима од 1878. до 1917. године. Учествовао је у ослободилачким ратовима. Његов савременик, прота Витомир Видаковић га описује речима: „Велики у вери, истрајан у борби, несавитљив у данима искушења, прота беше горостас...“ Прота Ђурић је био далековид политичар, родољуб, хуманиста, посленик просвете и културе. На његову иницијативу, као посланика у Народној скупштини, проширена је мрежа основних школа у ужичком округу. Ужице је добило потпуну гимназију, савремену болницу, једну од првих електричних централа у Србији, Ткачницу и железничку пругу 1912. године. Залагањем ужичког народног трибуна, након 1903. у ужичком крају је заживела грађанска и парламентарна демократија. Добивши подршку од народних посланика, проте Милана Ђурића и Љубомира Стојановића, општинска управа у Ужицу на челу са Петром Чађевићем, предузела је низ мера ради бржег привредног и културног развоја овог краја. Постоје приче да све оно што Никола Пашић сам није смео или није хтео да каже старом краљу Петру I, чинио је то преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног посланика, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу. Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, покушавао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири. Упокојио се 30. априла 1917. године у Риму. Уз највеће државне почасти посмртни остаци проте Милана Ђурића су пренети у родно Ужице и сахрањени на Доварје 1926. године. Your browser does not support the HTML5 video tag. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2873998/konzervacija-spomenika-prote-milana-djurica.html
  13. Поводом 100 година од смрти ужичког проте Милана Ђурића, учесника ослободилачких ратова, народног трибуна и посланика скоро 40 година у Народној скупштини Србије, ужички Народни музеј урадио је конзервацију његовог споменика на Доварју, где су сахрањени његови посмртни остаци пренети из Рима. Уз највише државне почасти, посмртни остаци проте Милана Ђурића, пренети су у породичну гробницу у Ужицу, девет година након што је 1917. преминуо у Риму, где је стигао тешко болестан повлачећи се са српском војском преко Албаније. Припремили: Наталија Видић и Горан Марјановић Обелиск од белог мермера из Венчаца, висок три и по метра, радио је чувени руски архитекта Николај Краснов, аутор између осталог и спомен костурница и на острву Виду и Зејтинлику у Грчкој. "Споменик је претио да падне на једну страну зато што је бетонски постамент био готово уништен, због тога су урадјени радови, грађевински радови у том делу, урађену су фуге како не би дошло до пропадања и проласка воде и не би долазило до даљег пропадања овог споменика", каже Славица Стефановић, Народни музеј Ужице. Проту блиског сарадника Николе Пашића, народ је 21 пут бирао за посланика, читав свој живот, дуг 72 године, посветио је како националном уједињењу, тако и политичком, културном и привредном развоју ужичког краја. Захваљујући његовој иницијативи проширена је мрежа основних школа у ужичком округу и Ужице је добило потпуну Гимназију. "Све је то утицало на њега да се он залаже у том смислу да оснује овде и окружну библиотеку са читаоницом, а поред тога он је заслужан и за долазак првог воза у Ужице 1912. године, па знамо.. у народном сећању је тај први воз остао упамћен као Протин воз", каже Славица Стефановић, Народни музеј у Ужицу. За постигнуте резултате у посланичкој и свештеничкој одежди, прота је одликован бројним домаћим и страним, ратним и мирнодопским одликовањима. Осим споменика на Доварју, који му је подигла захвална отаџбина, сећање на омиљеног проту чува и његово име овде на спомен плочи на ужичкој цркви светог Ђорђа где је највише службовао, као и на цркви у Рачи, спомен чесми у Сињевцу и спомен капели у родним Заовинама. Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама 9. марта 1844. године. Био је народни трибун и оснивач радикалског покрета, члан Главног одбора радикалне партије. Био је народни посланик са прекидима од 1878. до 1917. године. Учествовао је у ослободилачким ратовима. Његов савременик, прота Витомир Видаковић га описује речима: „Велики у вери, истрајан у борби, несавитљив у данима искушења, прота беше горостас...“ Прота Ђурић је био далековид политичар, родољуб, хуманиста, посленик просвете и културе. На његову иницијативу, као посланика у Народној скупштини, проширена је мрежа основних школа у ужичком округу. Ужице је добило потпуну гимназију, савремену болницу, једну од првих електричних централа у Србији, Ткачницу и железничку пругу 1912. године. Залагањем ужичког народног трибуна, након 1903. у ужичком крају је заживела грађанска и парламентарна демократија. Добивши подршку од народних посланика, проте Милана Ђурића и Љубомира Стојановића, општинска управа у Ужицу на челу са Петром Чађевићем, предузела је низ мера ради бржег привредног и културног развоја овог краја. Постоје приче да све оно што Никола Пашић сам није смео или није хтео да каже старом краљу Петру I, чинио је то преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног посланика, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу. Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, покушавао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири. Упокојио се 30. априла 1917. године у Риму. Уз највеће државне почасти посмртни остаци проте Милана Ђурића су пренети у родно Ужице и сахрањени на Доварје 1926. године. Видео прилог РТС http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2873998/konzervacija-spomenika-prote-milana-djurica.html View full Странице
  14. Споменик блаженопочившем српском патријарху, који је први у Републици Српској, освештали су епископи захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени владика Атанасије, славонски Јован и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Владика Григорије је истакао да овај споменик опомиње и подсјећа на јерарха који је у наше дане открио да за све нас има наде. „Овај изванредан рад младе вајарке Саре Николић треба да нас, Херцеговце, подсјећа на лик и дјело не само нашег патријарха, него и на његово пријатељство према овој земљи и Епархији коју је основао Свети Сава“, рекао је владика Григорије. Он је подсјетио на искрено пријатељство блаженопочившег патријарха према Херцеговини, који је више пута посјетио Требиње и Херцеговину, не заборављајући овај народ ни у ратно вријеме, те опомињући да увијек буду људи, а никада нељуди. „Ово је споменик и опоменик, а не мјесто клањања или идолопоклонства, јер је врло чест случај да се у нашем народу ствари погрешно тумаче и разумијевају, па и сам патријарх Павле и његова скромност“, напоменуо је владика херцеговачки.   Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић рекао је да Требиње добило диван споменик захваљујући труду вајарке Саре Николић из Београда, фирми „Интегра инжењеринг“ из Бањалуке која је финансирала, те благослову владике Григорија. „Зашто баш Требиње!? Они који су га познавали знају да је волио ову свету српску земљу и њен народ. Вјероватно би у овом тренутку рекао на све ово `Будите само људи`. Не само то, сигуран сам да је у својој молитви желио да будемо хришћани, да имамо бар зрно његове енергије и рада, преданости за свој народ и српску цркву, да пођемо путем скромности и његовог начина живота и молитве за овај народ“, навео је Давидовић. Вајарка Сара Николић каже да јој је драго што је имала прилику да направи овај јединствен споменик и поклони га граду Требиње и Епархији захумско-херцеговачкој и приморској. Присутне је поздравила представник „Интегра инжењеринга“ Славица Станковић, која је истакла да су Требиње и Херцеговина најљепше мјесто гђе се споменик блаженопочившем српском патријарху могао поставити, те да јој је драго што је „Интегра“ финансирала његово ливење. Споменик блаженопочившем патријарху Павлу висок је 2,13 метара. http://www.mitropolija.com/u-trebinju-osvestan-spomenik-blazenopocivsem-patrijarhu-srpskom-pavlu/  
  15. У порти Саборног храма у Требињу вечерас, 19. августа, је освештан споменик блаженопочившем патријарху српском Павлу у присуству више од хиљаду вјерника, међу којима је био и предсједник Републике Српске Милорад Додик. Споменик блаженопочившем српском патријарху, који је први у Републици Српској, освештали су епископи захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени владика Атанасије, славонски Јован и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Владика Григорије је истакао да овај споменик опомиње и подсјећа на јерарха који је у наше дане открио да за све нас има наде. „Овај изванредан рад младе вајарке Саре Николић треба да нас, Херцеговце, подсјећа на лик и дјело не само нашег патријарха, него и на његово пријатељство према овој земљи и Епархији коју је основао Свети Сава“, рекао је владика Григорије. Он је подсјетио на искрено пријатељство блаженопочившег патријарха према Херцеговини, који је више пута посјетио Требиње и Херцеговину, не заборављајући овај народ ни у ратно вријеме, те опомињући да увијек буду људи, а никада нељуди. „Ово је споменик и опоменик, а не мјесто клањања или идолопоклонства, јер је врло чест случај да се у нашем народу ствари погрешно тумаче и разумијевају, па и сам патријарх Павле и његова скромност“, напоменуо је владика херцеговачки. Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић рекао је да Требиње добило диван споменик захваљујући труду вајарке Саре Николић из Београда, фирми „Интегра инжењеринг“ из Бањалуке која је финансирала, те благослову владике Григорија. „Зашто баш Требиње!? Они који су га познавали знају да је волио ову свету српску земљу и њен народ. Вјероватно би у овом тренутку рекао на све ово `Будите само људи`. Не само то, сигуран сам да је у својој молитви желио да будемо хришћани, да имамо бар зрно његове енергије и рада, преданости за свој народ и српску цркву, да пођемо путем скромности и његовог начина живота и молитве за овај народ“, навео је Давидовић. Вајарка Сара Николић каже да јој је драго што је имала прилику да направи овај јединствен споменик и поклони га граду Требиње и Епархији захумско-херцеговачкој и приморској. Присутне је поздравила представник „Интегра инжењеринга“ Славица Станковић, која је истакла да су Требиње и Херцеговина најљепше мјесто гђе се споменик блаженопочившем српском патријарху могао поставити, те да јој је драго што је „Интегра“ финансирала његово ливење. Споменик блаженопочившем патријарху Павлу висок је 2,13 метара. http://www.mitropolija.com/u-trebinju-osvestan-spomenik-blazenopocivsem-patrijarhu-srpskom-pavlu/ View full Странице
  16. Наши људи су споменик оскрнавили па смо хтели да га ми обновимо, поручују из Удружења „Ја, Јосип Броз Тито” из Цазина У времену изостанка искреног пијетета према страдалима друге вероисповести, вест да су грађани Бошњаци, и то на властиту иницијативу, обновили споменик српским жртвама у Цазину у Федерацији БиХ побијеним у Другом светском рату од усташке руке, с правом се може разумети као гест каквим су га обновитељи и описали: саосећање и позив да и други ураде то исто. У несвакидашњој акцији обнове споменика и костурнице, места где су сахрањени остаци српских жртава из 1941. медији нису пропустили да примети ни то да су споменик жртвама усташких злочина, обнављали искључиво Бошњаци. Обнову споменика жртвама терора над српским живљем из 1941. првобитно саграђеног 1956. најпре је покренуло удружење грађана „Ја, Јосип Броз Тито” и Удружење антифашиста из Цазина. Но, првобитни недостатак новца и потом помоћ који су за ту намену исказали бошњачки грађани из Цазина, те чланови ова два удружења и помоћ кабинета потпредседника Федерације БиХ допринео је, преносе медији, да се обнови споменик оскрнављен 1992. за време последњег рата. „Финансијску помоћ и учествовање у акцији нудили су нам и поједини Срби из Босанске Крупе и Инђије у Србији. Одбили смо, јер су наши људи споменик оскрнавили, па смо хтели да ми то и обновимо”, рекао је за портал „Кликс” Сеад Кличић, председник удружења „Ја, Јосип Броз Тито” Цазин. Подсетио је да споменик изграђен у част невиних цивилних жртава које су усташе поубијале 1941. када је српско становништво скупљано по околним селима, пре свега у насељима Осредак и Миострах, те су овде довођени и убијани. По подацима, само у тој гробници се налази око 800 тела, углавном стараца, жена и деце. „Пошто је овде већински муслимански живаљ, наше удружење је желело урадити нешто ново и другачије, али и задати задатак православцима, то јест Србима и Хрватима да би и они требало да следе наш пут. Свако у свом месту треба указати на неко зло које је урађено. Радује нас да су отварању споменика присуствовале и делегације антифашистичких удружења из других делова БиХ, Словеније, Хрватске и Србије и сви су обећали да ће следити наш пример”, рекао је Кличић. Супротно овом гесту или недавној заједничкој молитви четворице религијских поглавара на местима где су пале жртве свих народа, политика у злочинима и лицитирању жртвама видљива је у политичкој свакодневици БиХ на сваком кораку. За разлику од политичких представника сва три народа, који се, како то многи примећују, углавном и с ретким изузецима удостоје видети само жртве из властитог народа, игноришући страдале из других народа или немалог дела цивилног друштва из ког својим поступцима пре иритирају него што шире саосећање међу грађанима, народи широм БиХ углавном показују разумевање и за жртве других народа о чему је недавно за „Политику” говорио и Вехид Шехић, председник НВО Форум грађана Тузла. Он је тада поделио властито запажање да се свакодневно суочава с невероватним степеном емпатије и према жртвама других народа, широм БиХ и напоменуо како у минулом рату није било невиних. „Свима нам недостаје да се прво суочимо са самима собом, што јесте најтеже, али је неминовно. Покушајмо, зато, када о нечему мислимо прво размишљати као људска бића, за тренутак заборавити властита предубеђења. Па људску смрт и страдања гледати као људи”, рекао је Шехић. Младен КРЕМЕНОВИЋ
  17. александар живаљев

    Требиње: Постављен споменик патријарху Павлу

    У порти саборног храма у Требињу данас је постављен споменик патријарху српском Павлу. Споменик је дјело академског вајара Саре Николић. Ово је први споменик патријарху Павлу у Републици Српској. Његово откривање заказано је на крсну славу храма и града у суботу, у 19:30 часова. Радио Требиње Извор:http://slobodnahercegovina.com/trebinje-postavljen-spomenik-patrijarhu-pavlu/
  18. У порти саборног храма у Требињу данас је постављен споменик патријарху српском Павлу. Споменик је дјело академског вајара Саре Николић. Ово је први споменик патријарху Павлу у Републици Српској. Његово откривање заказано је на крсну славу храма и града у суботу, у 19:30 часова. Радио Требиње Извор:http://slobodnahercegovina.com/trebinje-postavljen-spomenik-patrijarhu-pavlu/ View full Странице
  19. Ове године навршава се девет деценија од погибије ваздухопловног поручника Драгољуба Гине Пајевића (1889 – 1927) чије име, још од 1927. године, носи једна улица у Јагодини. Поручник Пајевић је умро од повреда задобијених када је његов авион ударио у глечер у швајцарским Алпима. Како данас мали број наших суграђана зна ко је он био, користимо ову прилику како бисмо се подсетили њега и његове трагичне судбине. Драгољуб Гине Пајевић (према запису у Матичној књизи рођених презиме му је Пајовић) рођен је у Јагодини 15. марта 1899. године у породици досељеника из Црне Горе. Отац Јоко погинуо је у Другом балканском рату. Мајка Савета, била је братаница књижевника, војсковође и војводе из племена Кучи, Марка Миљанова Поповића. Имала је ту несрећу у животу да надживи сву своју децу. Драгољуб је погинуо, а брат и четири сестре умрли су од туберкулозе. Пајевић је, након Првог светског рата, после завршених шест разреда гиманзије, ступио у Војну академију. Потпоручнички чин добио је 1921, а чин поручника 1925. Служио је у 30. пешадијском пуку у Призрену, а онда је септембра 1922. својевољно ступио у ваздухопловство и служио је у 1. ваздухопловном пуку. Најпре је био водник балонске чете, затим од 1923. дипломирани извиђач, а годину дана касније положио је пилотски испит. Током 1926. године био је на усавршавању у Француској. За пилота је произведен марта 1927, свега пет месеци пре погибије. Одликован је златном медаљом за ревност. Тог, по њега кобног августа месеца 1927. године, изабран је за члана екипе Ваздухопловства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца која је учествовала на Другом међународном ваздухопловном митингу у Цириху, одржаном у периоду од 15. до 21. августа 1927. године. Уз представнике Краљевине СХС, нашли су се и пилоти из Француске, Немачке, Италије, Швајцарске, Холандије, Шведске, Чехословачке и Пољске. Овакве утакмице су биле смотре ваздухопловне способности пилота и могућност за представљање нових типова авиона или за упоређивање ваздухопловстава. Међународна ваздухопловна утакмица у Цириху из 1927. године била је значајна за летачко искуство пилота Војног ваздухопловства, али се у повратку завршила катастрофом једне наше посаде. Екипа нашег Ваздухопловства учествовала је са шест авиона: три Потеза 25 и три Девоатена. Вођа екипе био је командант 1. ваздухопловног пука потпуковник Живорад Петровић, а група је била подељена на ловачки и извиђачки део. Наша екипа је на овој утакмици постигла добар успех, када се узме у обзир да су користили серијске авионе. Међутим, по повратку из Цириха, са планираном маршрутом Цирих – Инзбрук – Грац –Загреб – Нови Сад, дошло је до трагичног и за два српска пилота фаталног догађаја. На првој етапи лета, формација Краљевине СХС је упала у неповољне метеоролошке прилике изнад Алпа. Авиони су се растурили покушавајући да се пробију испод облака, летећи између алпских врхова. Два авиона су успела да дођу до Инзбрука, два су се вратила назад у Цирих, а Потез у коме су били потпуковник Живорад Петровић и поручник Драгољуб Пајевић, у пробијању облака је ударио у алпски глечер Изабелу у области Форалберг. Авион се разбио, а посада је испала и остала да лежи са тешким повредама поред слупаног авиона на алпском глечеру. Сутрадан су два авиона из наше формације, која су се вратила у Цирих, кренула у потрагу за својим друговима, али пилоти нису успели да уоче разбијени авион. Петровић и Пајевић су видели авионе који су их надлетали, али како су били непокретни, нису имали начина да дају било какав сигнал и привуку њихову пажњу. Формација Краљевине СХС се тако 31. августа вратила у Нови Сад, без једног авиона и два члана екипе. Трећег дана од удеса, потпуковник Петровић је пузећи кренуо по помоћ. Тешко повређени Пајевић је остао да лежи крај авиона. Сутрадан, 31. августа пронашла га је група немачких туриста, а потом је пренет у болницу. Потпуковника Петровића су, нажалост, пронашли смрзнутог, свега километар од планинске чуварске кућице. Касније је утврђено да је смрт наступила услед пада са стене, са висине од 25 метара, када је силазио са глечера да потражи помоћ. А онда је вест о трагедији стигла у Србију. Првобитно је јављено да су оба пилота настрадала, а потом се јавила нада. Пристигла је вест да су лекари ипак успели да реанимирају Петровића, а Пајевић се телеграмом јавио мајци да је жив, али повређен. Напокон је и званично потврђено да је Живорад Петровић преминуо, а да се Драгољуб Пајевић налази у болници у аустријском месту Фелдкирхен. Имао је тешке повреде, а ноге и руке су му биле промрзле. Пајевић је оперисан и тада му је одсечена лева нога и два прста на левој руци. Неколико дана после операције, подлегао је повредама и преминуо 12. септембра 1927. године у болници у Фелдкирхену. Тело му је најпре допремљено у Београд, а потом је пренет у Јагодину, где је 15. септембра сахрањен. Тог дана све радње у граду биле су затворене и сви Јагодинци су изашли да одају последњу почаст свом суграђанину. Поворка је од куће Пајевића кренула према цркви где је одржано опело, а када је ковчег изнет из цркве, надлетели су авиони. Из једног је бачен венац белих ружа који је пао крај Пајевићевог сандука. Сутрадан је краљ Александар послао, преко свог изасланика пуковника Панте Величковића, команданта Артиљеријске подофицирске школе из Ћуприје, сребрни ловоров венац на коме је на позлаћеној траци исписано „Поручнику Драгољубу Пајевићу 15. 9. 1927. Александар“. Овај венац је пуковник Величковић положио на гроб настрадалог пилота. Суд и Одбор општине Јагодинске је донео одлуку да се у знак захвалности и поштовања према Драгољубу Пајевићу, улица у којој се налази кућа породице Пајевић, некадашња Ракитовска, назове његовим именом. Игром случаја, почетком ове године, споменик на гробници породице Пајовић поломили су непознати починиоци. Нажалост, то је већ трећи пут да овај споменик страда, будући да је смештен у „проблематичном“ делу Старог гробља. У близини је и капела Стевче Михајловића, истакнуте личности српске историје 19. века, чија је унутрашњост до сада небројано пута девастирана и која је, као и наведени део гробља, стециште наркомана. Јасно је да је проблем вандализма на Старом гробљу нешто са чиме појединац тешко може да се избори, а још мање спречи. У то се уверила и породица која је преузела одржавање гробнице породице Пајовић. Истина је, такође, да улица у Јагодини није понела име Драгољуба Пајевића зато што је био народни херој нити зато што се као јунак истакао у неком од ратова или имао важно место у прошлости нашег града. Почаст коју му је родни град доделио, говори о времену када је ваздухопловство постајало све значајнији чинилац у Краљевини СХС и када је држава имала амбициозне планове за јачање војног и цивилног ваздухопловства и развој домаће авио – индустрије. Стога су и пилоти имали посебан статус и сматрали су се јунацима тога доба. Времена се мењају, па су данас хероји и идоли неки други људи. Присећањем на прерано преминулог пилота Пајевића, који је некада био понос нашег града, настојимо да га отргнемо од заборава, за који се са правом каже да је гори и од саме смрти. Јасмина ТРАЈКОВ, СрпскоПеро
×