Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'спаситеља'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Tоржествено велико вечерње богослужење, којим на радосни празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, у Kатедралном храму Христа Спаситеља у Москви традицонално началствује Његова светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, било је служено и ове године благости Господње. Са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, у богослужењу је учествовао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског. На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 7. јануара 2019. године, тачно у 16 часова по московском времену, звона храма Христа Спаситеља у Москви су позвала верне на свечано рождественско вечерње богослужење. Његовој светости Патријарху руском г. Кирилу саслуживао је велики број архијереја, свештеномонаха и свештеника Руске Православне Цркве, намесници мушких ставропигијалних манастира, као и представници помесних Православних цркава при Московској патријаршији. У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, многобројно свештенство града Москве, чланови црквених одбора и сарадници синодалних структура, као и знатан број верника. Богослужење, на коме је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља, уживо су преносиле телевизијске станице „ТВ-Центар“ и „Сојуз“. На малом входу, Свјатјејши Патријарх сверуски г. Кирил наградио је чином митрополита Архиепископа сингапурског и југоисточноазијског г. Сергија, представника Патријарашког егзархата у Југоисточној Азији. После вечерњег богослужења, Митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Његову светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је, између осталог, указао и на велико искушење које се данас догађа на тлу Украјине. Узносећи молитве Богомладенцу Христу да уразуми све иницијаторе подела међу браћом, Његова Светост је позвао вернике да се моле за јединство Православне Цркве и вернике у Украјини. На крају су архијереји, свештенство и мирјани честитали Његовој светости празник Рођења Господа Исуса Христа. Извор: Прес-служба Патријарха Московског и целе Русије
  2. Увече 31. децембра 2018, уочи Нове године, Свјатјејши патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је молебан пред почетак Нове године у храму Христа Спаситеља у Москви. Патријарх је истакао да се без Божје помоћи не може ништа учинити, ми се надамо божанској помоћи и отуда је важно да се уочи Нове године обратимо молитвом срца Господу како би он био с нама на путевима нашег живота, како би нам помагао да се никада не упустимо у лаж, него да свој живот утврђујемо у добру и правди. А преко овога ће се умножити доброи срећа у свету око нас. Свјатјејши даље истиче да су се многи политичари, философи и други трудили како да преуреде друштвени живот, увереравајући нове генерације да ће друштвени односи бити далеко бољи и да ће постепено наступити епоха глобалне људске среће. Све те мисли, сва та маштања никада се нису остварила, јер тој ствари нису прилазили божанском стазом. Црква нас учи шта треба чинити и како треба живети да би човек данас био срећан у свом личном, породичном животу, како би у друштву људи били срећнији, како би зло и неправда били уклоњени из наших друштвених односа. „Помолимо се за нашу Отаџбину, за нашу Цркву. Помолимо се нарочито за нашу браћу и сестре у Украјини који пролазе кроз тежак период своје новије историје. Надамо се да сав тај беспоредак, да ће сва та искушења бити превладана, и да никакве силе не могу разорити духовно јединство украјинског народа, да неће нашкодити Православној Цркви..“ Извор: Српска Православна Црква
  3. На празник Светих Кирила и Методија Патријарси српски и руски служили Литургију у храму Христа Спаситеља (фотогалерија) На празник Светих Кирила и Методија, учитеља словенских, 24. маја 2018. године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су свету Литургију у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви. На овај празник обележава се Дан словенске писмености и културе, као и имендан Његове Светости Патријарха г. Кирила. Предстојатељима Руске и Српске Цркве саслуживали су митрополити, архиепископи, епископи са свештенством и ђаконством Руске Православне Цркве, архијереји и свештеници представници помесних Православних Цркава, као и чланови делегације Српске Православне Цркве, Епископ бачки г. Иринеј, Епископ моравички г. Антоније, изабрани Епископ мохачки архимандрит Исихије и ђакон Александар Прашчевић, док су прислуживали ипођакони Дејан Накић и Миљан Никитовић. Јектеније и возгласи су читани на црквенословенском, грчком, српском и јапанском језику. Уследила је молитва за мир у Украјини, коју је предводио Патријарх московски и све Русије г. Кирил, коме су архијереји и свештенство честитали имендан са жељом да још дуго мудро управља кормилом Московске Патријаршије. Патријарх московски и све Русије г. Кирил поздравио је Патријарха српског г. Иринеја речима: -Срећан сам због присуства и учешћа Патријарха српског у прослави великог празника Светих равноапостолних Кирила и Методија. Хтео бих да Вам пожелим помоћ Божју и благослов целом српском народу. Нека Господ чува наше земље и народе у миру, љубави и слози. Нека Вам Господ дарује многа и блага љета! Извор: /www.patriarchia.ru СПЦ
  4. На празник Светих Кирила и Методија Патријарси српски и руски служили Литургију у храму Христа Спаситеља (фотогалерија) На празник Светих Кирила и Методија, учитеља словенских, 24. маја 2018. године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су свету Литургију у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви. На овај празник обележава се Дан словенске писмености и културе, као и имендан Његове Светости Патријарха г. Кирила. Предстојатељима Руске и Српске Цркве саслуживали су митрополити, архиепископи, епископи са свештенством и ђаконством Руске Православне Цркве, архијереји и свештеници представници помесних Православних Цркава, као и чланови делегације Српске Православне Цркве, Епископ бачки г. Иринеј, Епископ моравички г. Антоније, изабрани Епископ мохачки архимандрит Исихије и ђакон Александар Прашчевић, док су прислуживали ипођакони Дејан Накић и Миљан Никитовић. Јектеније и возгласи су читани на црквенословенском, грчком, српском и јапанском језику. Уследила је молитва за мир у Украјини, коју је предводио Патријарх московски и све Русије г. Кирил, коме су архијереји и свештенство честитали имендан са жељом да још дуго мудро управља кормилом Московске Патријаршије. Патријарх московски и све Русије г. Кирил поздравио је Патријарха српског г. Иринеја речима: -Срећан сам због присуства и учешћа Патријарха српског у прослави великог празника Светих равноапостолних Кирила и Методија. Хтео бих да Вам пожелим помоћ Божју и благослов целом српском народу. Нека Господ чува наше земље и народе у миру, љубави и слози. Нека Вам Господ дарује многа и блага љета! Извор: /www.patriarchia.ru СПЦ View full Странице
  5. На дан прославе најрадоснијег празника Васкрсења Христовог Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије г. Кирило началствовао је торжественим Пасхалним вечерњим богослужењем у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Свјатјејшем Патријарху Кирилу су саслуживали: митрополит крутицки и коломенски Јувеналије - патријарашки намесник Московске епархије; митрополит волоколамски Иларион - председник Оделења за спољне црквене послове РПЦ; митрополит Валентин (Мишчук); митрополит истрински Арсеније - први викар Патријарха Московског и све Русије за град Москву; архиепископ верејски Јевгеније - председник Научног комитета РПЦ и ректор Московске Духовне Академије; архиепископ сергијевско-посадски Теогност - председник Синодалног оделења за манастире и монаштво и намесник Тројице-Сергијеве лавре; Архиепископ солнечногорски Сергије - руководилац Административног секретаријата Московске епархије; архиепископ бечки и будимпештански Антоније, епископ Гурије (Шалимов), епископ видновски Тихон, епископ дмитровски Теофилакт - намесник Андрејевског ставропигијалног манастира; епископ серпуховски Роман, епископ Јероним (Чернишов), епископ орехово-зујевски Пантелејмон - председник Синодалног оделења за питања доброчинства и социјалног служења; епископ воскресенски Сава - први заменик управника послова Московске епархије и намесник Новоспаског ставропигијалног манастира; епископ балашихински Николај, епископ зарајски Константин; епископ јегоревски Тихон - председник патријарашког савета за културу и намесник Сретењског ставропигијалног манастира; епископ броницки Парамон - намесник Донског ставропигијалног манастира; епископ домодједовски Јован, епископ луховицки Петар, епископ љуберецки Серафим - председник Синодалног оделења за омладину; протојереј Владимир Диваков - Секретар Патријарха Московског за град Москву, протојереј Михаил Рјазанцев - кључар Храма Христа Спаситеља, протојереј Димитрије Смирнов - председник патријарашке Комисије за породицу, заштиту мајки и деце, протојереј Николај Балашов - заменик председника ОВЦС, архимандрит Филарет (Булеков) - заменик председника ОВЦС, архимандрит Сава (Тутунов) - заменик управника послова Московске епархије, протојереј Александар Агејкин - настојатељ Богојављенског катедралног собора, као и већи број свештенослужитељâ – клирикâ града Москве. У богослужењу су учествовали и намесници ставропигијалних манастира: архимандрит Алексеј (Поликарпов) - намесник Даниловог манастира, архимандрит Сава (Фатејев) - намесник Савино-Сторожевског манастира, архимандрит Сергије (Воронков) - намесник Јосифо-Волоцког манастира, архимандрит Теофилакт (Безукладников) - намесник Ново-Јерусалимског манастира, игуман Вартоломеј (Петров) - намесник Николо-Угрешког манастира и игуман Петар (Ермејев) - намесник Високо-Петровског манастира. У броју свештенослужитеља били су и представници помесних православних Цркава при Московској Патријаршији: митрополит кирински Атанасије (Александријска Православна Црква), митрополит филипољски Нифон (Антиохијска Православна Црква), епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), архимандрит Стефан (Диспиракис) (Јерусалимска Патријаршија), архимандрит Теоктист (Димитров) (Бугарска Православна Црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и протојереј Данило Андрејук (Православна Црква у Америци). У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, еклисијарси црквених округа и настојатељи храмова града Москве, клирици града Москве и Московске области, чланови црквених одбора, сарадници синодалних структура, представници градских православних организација, као и многобројни поклоници и парохијани. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља (диригент И. Б. Толкачев). Телевизијска станица „ТВ-Центар“ је уживо преносила патријарашко богослужење, док је коментаре износио професор Московске Духовне Академије А. К. Светозарски. Богослужење је такође преносила и телевизијска станица „Сајуз“. Традиционално, на великом вечерњем богослужењу је кориштено древно јеванђеље из времена царице Јелисавете Петровне. Јеванђеље је заветни дар блажене успомене митрополита Питирима (Нечајева) из Јосифо-Волоцког манастира катедралном Храму Христа Спаситеља. Благословом блажене успомене патријарха Алексија II, јеванђеље се користи само у посебним приликама, и то два пута током године: на великом вечерњем богослужењу на Божић и на великој вечерњи на Васкрс. Послебогослужења митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој Светости патријарху московском и све Русије г. Кирилу, у ком је подсетио на несебични труд и подвиг Патријарха, чијим заслугама се обнавља Православље, не само у граду Москви, него и широм Руске Православне Цркве. Његову Светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је свим православним верницима честитао данашњи најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Патријарх Кирило је посебно нагласио да се данас, нарочито у медијима и међу ученим људима, погрешно користи израз „криза вере“, који треба разумети искључиво као моралну кризу људи. У порти Храма Христа Спаситеља уприличен је концерт православне омладине, који је отворио патријарх Кирило. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија
  6. Благословом Његове Светости Патријарха Српског Иринеја, у богослужењу је учествовао и епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског. На дан прославе најрадоснијег празника Васкрсења Христовог Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије г. Кирило началствовао је торжественим Пасхалним вечерњим богослужењем у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Свјатјејшем Патријарху Кирилу су саслуживали: митрополит крутицки и коломенски Јувеналије - патријарашки намесник Московске епархије; митрополит волоколамски Иларион - председник Оделења за спољне црквене послове РПЦ; митрополит Валентин (Мишчук); митрополит истрински Арсеније - први викар Патријарха Московског и све Русије за град Москву; архиепископ верејски Јевгеније - председник Научног комитета РПЦ и ректор Московске Духовне Академије; архиепископ сергијевско-посадски Теогност - председник Синодалног оделења за манастире и монаштво и намесник Тројице-Сергијеве лавре; Архиепископ солнечногорски Сергије - руководилац Административног секретаријата Московске епархије; архиепископ бечки и будимпештански Антоније, епископ Гурије (Шалимов), епископ видновски Тихон, епископ дмитровски Теофилакт - намесник Андрејевског ставропигијалног манастира; епископ серпуховски Роман, епископ Јероним (Чернишов), епископ орехово-зујевски Пантелејмон - председник Синодалног оделења за питања доброчинства и социјалног служења; епископ воскресенски Сава - први заменик управника послова Московске епархије и намесник Новоспаског ставропигијалног манастира; епископ балашихински Николај, епископ зарајски Константин; епископ јегоревски Тихон - председник патријарашког савета за културу и намесник Сретењског ставропигијалног манастира; епископ броницки Парамон - намесник Донског ставропигијалног манастира; епископ домодједовски Јован, епископ луховицки Петар, епископ љуберецки Серафим - председник Синодалног оделења за омладину; протојереј Владимир Диваков - Секретар Патријарха Московског за град Москву, протојереј Михаил Рјазанцев - кључар Храма Христа Спаситеља, протојереј Димитрије Смирнов - председник патријарашке Комисије за породицу, заштиту мајки и деце, протојереј Николај Балашов - заменик председника ОВЦС, архимандрит Филарет (Булеков) - заменик председника ОВЦС, архимандрит Сава (Тутунов) - заменик управника послова Московске епархије, протојереј Александар Агејкин - настојатељ Богојављенског катедралног собора, као и већи број свештенослужитељâ – клирикâ града Москве. У богослужењу су учествовали и намесници ставропигијалних манастира: архимандрит Алексеј (Поликарпов) - намесник Даниловог манастира, архимандрит Сава (Фатејев) - намесник Савино-Сторожевског манастира, архимандрит Сергије (Воронков) - намесник Јосифо-Волоцког манастира, архимандрит Теофилакт (Безукладников) - намесник Ново-Јерусалимског манастира, игуман Вартоломеј (Петров) - намесник Николо-Угрешког манастира и игуман Петар (Ермејев) - намесник Високо-Петровског манастира. У броју свештенослужитеља били су и представници помесних православних Цркава при Московској Патријаршији: митрополит кирински Атанасије (Александријска Православна Црква), митрополит филипољски Нифон (Антиохијска Православна Црква), епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), архимандрит Стефан (Диспиракис) (Јерусалимска Патријаршија), архимандрит Теоктист (Димитров) (Бугарска Православна Црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и протојереј Данило Андрејук (Православна Црква у Америци). У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, еклисијарси црквених округа и настојатељи храмова града Москве, клирици града Москве и Московске области, чланови црквених одбора, сарадници синодалних структура, представници градских православних организација, као и многобројни поклоници и парохијани. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља (диригент И. Б. Толкачев). Телевизијска станица „ТВ-Центар“ је уживо преносила патријарашко богослужење, док је коментаре износио професор Московске Духовне Академије А. К. Светозарски. Богослужење је такође преносила и телевизијска станица „Сајуз“. Традиционално, на великом вечерњем богослужењу је кориштено древно јеванђеље из времена царице Јелисавете Петровне. Јеванђеље је заветни дар блажене успомене митрополита Питирима (Нечајева) из Јосифо-Волоцког манастира катедралном Храму Христа Спаситеља. Благословом блажене успомене патријарха Алексија II, јеванђеље се користи само у посебним приликама, и то два пута током године: на великом вечерњем богослужењу на Божић и на великој вечерњи на Васкрс. Послебогослужења митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој Светости патријарху московском и све Русије г. Кирилу, у ком је подсетио на несебични труд и подвиг Патријарха, чијим заслугама се обнавља Православље, не само у граду Москви, него и широм Руске Православне Цркве. Његову Светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је свим православним верницима честитао данашњи најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Патријарх Кирило је посебно нагласио да се данас, нарочито у медијима и међу ученим људима, погрешно користи израз „криза вере“, који треба разумети искључиво као моралну кризу људи. У порти Храма Христа Спаситеља уприличен је концерт православне омладине, који је отворио патријарх Кирило. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија View full Странице
  7. Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква
  8. На торжественој Литугији саслужаивао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Цркве у Москви. Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. “И Бог се на земљи јави и с људима поживје” (Вар. 3, 38). Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  11. У средини храма Христа Спаситеља постављен је ковчег са чесним моштима Светог Тихона, Патријарха московског и све Русије, које су 29. новембра 2017. године, на почетку Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, пренете у овај Саборни храм из Донског ставропигијалног мушког манастира. Светом Литургијом је началствовао Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор. Саслуживали су предстојатељи и представници делегацијâ помесних Православних Цркава, који учествују у обележавању стогодишњице васпостављања патријаршије у Руској Православној Цркви: Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил; Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил; Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј; Његова Светост Патријарх румунски г. Данило; Његово Блаженство Архиепископ кипарски г. Хризостом; Његово Блаженство Архиепископ тирански и све Албаније г. Анастасије; Његово Блаженство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава; Његово Блаженство Митрополит чешких земаља и словачке г. Растислав; Његово Блаженство Митрополит све Америке и Канаде г. Тихон; Његово Високопреосвештенство Митрополит ахалциски и таокларжетски г. Теодор, предводник делегације Грузијске Православне Цркве; Његово Високопреосвештенство Митрополит ловчански г. Гаврило, предводник делегације Бугарске Православне Цркве. Саслуживали су и чланови високе српске делегације Њихова Преосвештенства Епископ бачки г. Иринеј и викарни Епископ моравички г. Антоније. Светој Литургији су саслуживали стални чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, предстојатељи аутономних и самоуправних делова Московске Патријаршије, учесници Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, чланови делегацијâ помесних Православних Цркава и московски клир. Пред свето причешће, Архиепископ солнечногорски г. Сергије, руководилац Административног секретаријата Епархије московске, прочитао је посланицу Светог Архијерејског Саобра клиру, монаштву и свим вернима Руске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио се учесницима Литургије беседом, а поздравну реч у име предстојатеља свих помесних Православних Цркава изговорио је Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор. По завршетку свете Литургије, у свечаним просторијама храма Христа Спаситеља одржан је пријем поводом стогодишњице васпостављења патријарашије у Руској Православној Цркви. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква
  12. На празник Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра 2017. године, поводом обележавања стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског и све Русије, у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви служена је торжествена света Литургија. У средини храма Христа Спаситеља постављен је ковчег са чесним моштима Светог Тихона, Патријарха московског и све Русије, које су 29. новембра 2017. године, на почетку Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, пренете у овај Саборни храм из Донског ставропигијалног мушког манастира. Светом Литургијом је началствовао Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор. Саслуживали су предстојатељи и представници делегацијâ помесних Православних Цркава, који учествују у обележавању стогодишњице васпостављања патријаршије у Руској Православној Цркви: Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил; Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил; Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј; Његова Светост Патријарх румунски г. Данило; Његово Блаженство Архиепископ кипарски г. Хризостом; Његово Блаженство Архиепископ тирански и све Албаније г. Анастасије; Његово Блаженство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава; Његово Блаженство Митрополит чешких земаља и словачке г. Растислав; Његово Блаженство Митрополит све Америке и Канаде г. Тихон; Његово Високопреосвештенство Митрополит ахалциски и таокларжетски г. Теодор, предводник делегације Грузијске Православне Цркве; Његово Високопреосвештенство Митрополит ловчански г. Гаврило, предводник делегације Бугарске Православне Цркве. Саслуживали су и чланови високе српске делегације Њихова Преосвештенства Епископ бачки г. Иринеј и викарни Епископ моравички г. Антоније. Светој Литургији су саслуживали стални чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, предстојатељи аутономних и самоуправних делова Московске Патријаршије, учесници Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, чланови делегацијâ помесних Православних Цркава и московски клир. Пред свето причешће, Архиепископ солнечногорски г. Сергије, руководилац Административног секретаријата Епархије московске, прочитао је посланицу Светог Архијерејског Саобра клиру, монаштву и свим вернима Руске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио се учесницима Литургије беседом, а поздравну реч у име предстојатеља свих помесних Православних Цркава изговорио је Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор. По завршетку свете Литургије, у свечаним просторијама храма Христа Спаситеља одржан је пријем поводом стогодишњице васпостављења патријарашије у Руској Православној Цркви. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...