Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'спасење'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. У пету недељу Васкршњег поста, на празник преподобне Марије Египћанке, 1/14. априла, завршно предавање у оквиру духовних вечери одржао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду, координатор Катихетског одбора Епархије бачке и уредник Информативне службе наше Епархије. Тема предавања била је: Христово страдање и спасење рода људског. Извор: Радио Беседа
  2. Videh na forumu jedno interesantno pitanje pa, taman kad se resih da odgovorim,odlucio sam da pitanje preformulisem i da postavim tezu ovakvu kako sam naveo u naslovu. Zivot je, dar Boziji,kojim je obdareno sve na planeti.Sve zivi Duhom Bozijim i u njemu postoji.Bog je stvorio svet i coveka u njemu za neprastano zivljenje. Odakle onda smrt,kao pojava koja remeti sveze ljubavi i zajednice? Da li su Adam i Eva u edemskom vrtu bili u nekom mestu ili u nekom STANJU? Iz teksta Sv.Pisma pre bismo mogli zakljuciti da je Edemski vrt bio STANJE, a ne samo neko mesto na planeti.Sv. Grigorije bogoslov kaze da je stvaranje sveta gradjenje Crkve, Crkva kao sto znamo nije opredeljena mesto vec stanjem ljudi koji u njoj zive. Da ne duzimo mnogo,smrt je dakle posledica poremecenog odnosa Boga i Negovih stvorenja.Samim tim Crkva i samu smrt,koja nesumnjivo ima i svoju fizicku stranu, ne dozivljava kao stanje FIZICKE ili BIOLOSKE MRTVOSTI vec uvek kao stanje odnosa sa Bogom. To potvrdju i reci Hristove koji kaze KO VERUJE U MENE AKO I UMRE ZIVECE. Ili pokazujuci drugu realnost OSTAVI MRTVE NEKA ZAKOPAVAJU SVOJE MRTVE. Ako dozivljavamo pitanje zivota i smrti u svetlu pravoslavnog predanja da li onda mozemo da razgovaramo o zivotu posle smrti ili o zivotu posle Vaskrsenja Nismo li pod predstavkom ZIVOT POSLE SMRTI, smrt mozda shvatili samo FIZICKI, i time joj umanjili opasnost koju SMRT kao stanje zaista predstavlja, a time samim umanjili znacaj Vaskrsenja, kao pobede nad RAZDVOJENOSCU i ponovne uspostave istinskog odnosa LICEM KA LICU Boga i Njegovih ljudi. Ajde malo da bogoslovstvujemo u ovom pravcu. Iskreno vas, Makarije,jeromonah
  3. У четврту недјељу Васкршњег поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, 7. априла 2019. љета Господњег, када ове године прослављамо велики хришћански празник Благовијести Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника из разних крајева свијета сабрао се у острошкој светињи. Уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа, Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Младен Томовић барски парох, а саслуживао му је јеромонах Јеротеј сабрао острошке обитељи. Након читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је о великом празнику Благовијести проповиједао о. Младен, који је подсјетио на ријечи Пресвете Богородице када је примила благу вијест од Светог Архангела Гаврила да је осјењена Духом Светим зачела и да ће родити Сина, Спаситеља свијета ”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој”. – Заиста, кроз ове ријечи опет се сјединила и опет је успостављена заједница људског рода, људске природе са божанском природом. До тада није било могуће да се ико спасе, него сви праведници који су прије тога живјели, свети пророци који су проповиједали и говорили да ће се једног дана родити Господ и да ће спасити род људски. Тај догађај којим се опет успоставља заједница Бога и људи ево долази кроз Богородичине ријечи – казао је о. Младен и додао да Бог управо кроз Благовијести започиње спасење људског рода од гријеха, безакоња, смрти, ада и таме и утврђиваље вјере. Он је истакао да су многи светитељи после тога догађаја били свједоци и Благовијести, али и Васкрсења Христовог. Међу њима је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, казао је о. Младен, али и свети Јован Лествичник који је почетком 6.вијека био велики подвижник и велики аскета. – Он је између осталог познат по томе што је написао јендо велико дјело, Рајска лествица, која описује и говори о томе како човјек треба да се спасе. Тамо се у 30 глава описује и говори о 30 ступњева човјековог спасења и ту су описане све врлине које човјек треба да стекне како би себе спасио – казао је о. Младен и додао да је то дјело важно штиво и саставни дио типика великог броја манастира. Посебну радост благовјештенском литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, заједно са којима су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа причестили сви сабрани који посте Васкршњи пост. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници, а потом за трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. “Примање ‘благе вести о слави Божијој’ не одиграва се само у уму уз помоћ неког система идеја, већ остварењем свих чула људског бића. Због тога је најрепрезентативнији простор примања те вести обред у славословљу призивања Светог Духа за преиначење видљивих ствари, за коначно сједињење са живим Христом; за координацију целог живота у ритму Духа, за пресаздавање космоса кроз зрачење божанских енергија Свесвете Тројице. Јеванђеље не треба да се поистовећује са постојећим ‘хришћанством’ као што је то било изражено у различитим периодима прошлости, или се данас изражава у неким хришћанским заједницама или скупинама. Људски промашаји и издаје нису у позицији да наруше његову снагу и суштину. Јеванђеље – онакво како се схвата у Цркви већ двадесет векова – остаје мерило и суд сваком постојећем облику хришћанства. Свако обнављање у хришћанској заједници проистиче из изналажења језгра Јеванђеља и одлуке да се оно доживи у својој чистоти и пуноћи. Аутентични изражаваоци Јеванђеља нису интелектуалци, познаваоци текстова Светога Писма, већ они који схватају и доживљавају тајну Јеванђеља, бивајући стално преображавани пламеном присуства Духа; они који исијавају божанску славу и љубав својим делима и својим постојањем“. Извор: Епархија жичка
  5. Богојављењску литургију у манастиру Високи Дечани са игуманом дечанским архимандритом Савом (Јањићем) служили су игуман манастира Клисина о. Василије и дечански јеромонаси о. Серапион и о. Кирило. По окончању Свете литургије, којој су сем братства манастира присуствовале и игуманија Богородичиног манастира у Ђаковици мати Теоктиста са сестром Јоаникијом и десетак мирјана, отац Сава је честитао празник и у беседи између осталог рекао да се "Христос не може мерити само нашим трудовима". Одмах потом је служена молитва освећења воде у припрати, где се пред фреском свете лозе Немањића налази и мермерна крстионица. Освећење су заједно обавили отац Сава и отац Василије, уз дивно појање дечанских монаха. Отац Кирило је све присутне покропио освећеном водом, коју су сабрани понели својим кућама као велику светињу, извештава сестра Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/19.01.19 o. Sava Decanac.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  6. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске и Институт за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду публиковали су зборник радова са Научног богословског скупа одржаног 21. маја 2018. године у манастиру Покајница, поводом прославе два века оснивања манастира, под називом „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“. Садржај: Богословско-философске претпоставке покајања Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“ Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“ Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“ Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“ Покајање у отачком, литургијском и канонском предању Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“ Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“ Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“ Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“ Покајање и други Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“ Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“ Извор: Српска Православна Црква
  7. Садржај: Богословско-философске претпоставке покајања Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“ Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“ Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“ Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“ Покајање у отачком, литургијском и канонском предању Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“ Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“ Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“ Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“ Покајање и други Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“ Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“ Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-55-549(082) НАУЧНИ богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури (2018 ; Манастир Покајница) Зборник радова / Научни богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури, Манастир Покајница, 21. мај 2018. ; Златко Матић, уредник. - Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2018 (Ужице : Графичар). - 205 стр. : илустр. ; 20 cm На насл. стр.: Поводом прославе два века оснивања манастира Покајница. - Слике аутора. - Тираж 200. - Белешке о ауторима уз текст. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. ISBN 978-86-87329-63-8 a) Свете тајне - Покајање - Православна црква - Зборници COBISS.SR-ID 269958156 https://izdavastvo.sabornost.org/zbornik-pokajnica
  8. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у сарадњи са Институтом за систематско богословље Православног богословског факултета БУ је заједнички публиковао зборник радова са Научног богословског скупа одржаног 21. маја 2018. године у манастиру Покајница, поводом прославе два века оснивања манастира, под називом „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“. Садржај: Богословско-философске претпоставке покајања Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“ Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“ Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“ Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“ Покајање у отачком, литургијском и канонском предању Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“ Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“ Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“ Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“ Покајање и други Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“ Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“ Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-55-549(082) НАУЧНИ богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури (2018 ; Манастир Покајница) Зборник радова / Научни богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури, Манастир Покајница, 21. мај 2018. ; Златко Матић, уредник. - Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2018 (Ужице : Графичар). - 205 стр. : илустр. ; 20 cm На насл. стр.: Поводом прославе два века оснивања манастира Покајница. - Слике аутора. - Тираж 200. - Белешке о ауторима уз текст. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. ISBN 978-86-87329-63-8 a) Свете тајне - Покајање - Православна црква - Зборници COBISS.SR-ID 269958156 https://izdavastvo.sabornost.org/zbornik-pokajnica View full Странице
  9. У литургијској бесједи на празник Свете Петке у Доњем манастиру Острогу протосинђел Сергије (Рекић) је поручио вјернима да главна ствар у животу сваког хришћанина треба да буде стална брига о спасењу душе. „Ми немамо ништа загарантовао кад ће бити тај час бити – наш лични час сусрета са Богом“, казао је отац Сергије. Он је казао да су и душа и тијело, а не само душа или само тијело, створени да буду Божји, облагодаћени и свети, као што су то тијела Светих Божјих. „Као што је тијело Светога оца нашег Василија, слава му и милост и као што је Света мати Параскева“, казао је отац Сергије. View full Странице
  10. Навршило се 50 година од када је на празник Светог Прокопија 1968. године у Кефалонији митрополит црногорско-приморски Амфилохије рукоположен у чин јеромонаха. Тим поводом за радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора View full Странице
  11. Епархија браничевска ове године прославља значајан јубилеј – два века оснивања манастира Покајница. Тим поводом, са благословом епископа браничевског, проф. др Игнатија (Мидића), Одбор за просвету и културу Епархије и Институт за систематско богословље ПБФ УБ, организовали су једнодневни богословски научни скуп, који има за циљ промишљање широке и изазовне теме покајања у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву. Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, организатори су предвидели као оквирни предлог следеће аналитичке опсеге проучавања теме покајања, праштања и спасења: библијске претпоставке покајања; учење о покајању у светоотачком Предању; покајање, исповест и Евхаристија Цркве; сотириолошки аспекти покајања; покајање, праштање и кинонија; покајање као антрополошки феномен; покајање и праштање у новом социолошком контексту. Предавачи: епископ браничевски проф. др Игнатије (Мидић) проф. др Богољуб Шијаковић протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић проф. др Предраг Драгутиновић протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо проф. др Дражен Перић проф. др Раде Кисић протођакон доц. др Предраг Петровић доц. др Србољуб Убипариповић ђакон доц. др Здравко Јовановић јереј доц. др Зоран Деврња јереј доц. др Александар Ђаковац протођакон доц. др Златко Матић јереј асистент др Вукашин Милићевић Извор: Телевизија Храм
  12. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске и Институт за систематско богословље ПБФ УБ организовали су једнодневни тематски научни богословски скуп Испунило се време и приближило се Царство Божје; покајте се и верујте у Јеванђеље (Мк 1, 15) Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури Епархија браничевска ове године прославља значајан јубилеј – два века оснивања манастира Покајница. Тим поводом, са благословом епископа браничевског, проф. др Игнатија (Мидића), Одбор за просвету и културу Епархије и Институт за систематско богословље ПБФ УБ, организовали су једнодневни богословски научни скуп, који има за циљ промишљање широке и изазовне теме покајања у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву. Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, организатори су предвидели као оквирни предлог следеће аналитичке опсеге проучавања теме покајања, праштања и спасења: библијске претпоставке покајања; учење о покајању у светоотачком Предању; покајање, исповест и Евхаристија Цркве; сотириолошки аспекти покајања; покајање, праштање и кинонија; покајање као антрополошки феномен; покајање и праштање у новом социолошком контексту. Предавачи: епископ браничевски проф. др Игнатије (Мидић) проф. др Богољуб Шијаковић протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић проф. др Предраг Драгутиновић протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо проф. др Дражен Перић проф. др Раде Кисић протођакон доц. др Предраг Петровић доц. др Србољуб Убипариповић ђакон доц. др Здравко Јовановић јереј доц. др Зоран Деврња јереј доц. др Александар Ђаковац протођакон доц. др Златко Матић јереј асистент др Вукашин Милићевић Извор: Телевизија Храм View full Странице
  13. Предстојатељ Румунске Православне Цркве је началствовао Литургијом у Саборној цркви светих Константина и Јелене у Букурешту, уз саслужење Епископа ерзурумског Кајса (Антиохијска Патријаршија) и свог викарног епископа Варлаама Плоештанског, секетара Светог Синода, Спомињући тројицу мудраца са Истока који су донели дарове Детету Исусу, Његово Блаженство је истакао да управо тај догађај показује да будућност Цркве није ограничена на јеврејски народ. „Исус није дошао само за јеврејски народ, него за све народе који буду поверовали у Њега и примили га свог Спаситеља. Задивљује што су мудраци са Истока, иначе туђини, људи друге вере од јеврејског народа, дошли да се поклоне детету Исусу,“ рекао је Патријарх. Спаситељ је рођен у пећини, под површином земље „да освети земљу изнутра“. Он је рођен од Деве Марије „да освети људски род изнутра“. Био је положен у јасле где је била храна за стоку „да би постао храна за живот људи“. Његово Блаженство је приметио да реч Витлејем, где је Исус рођен, значи „Дом хлебова“. Тако, „у Дому хлебова рођен је Исус Господ, Небески хлеб који се приноси за нас на Светој божанској евхаристији“. Патријарх је објаснио да дарови које су примили мудраци симболички представљају дарове које верни треба да приносе у Цркви. „Највећи дар је злато вере. Вера много више вреди од свих злата на свету, из разлога што је вера човекова жива веза са Богом и залог вечног живота.“ „Тамјан означава молитву. Када се молимо смирено, уз велику љубав благодаримо Богу на дару живота и на свима његовим благодетима, када подсећамо на мудраце са Истока, ми приносимо дар наших молитви славословља и благодарења Богу.“ Смирна означава добра дела. „Када чинимо добра дела милосрдне, самилосне љубави према нашим ближњима, чинимо да наша душа надвладава смрт проузроковану грехом себичности. Када пружамо нешто другоме, наша душа је испуњена Христовом милосрдном љубављу,“ додао је Румунски патријарх. Извор: Српска Православна Црква
  14. На Божићној литургији, коју је Његово Блаженство Данило служио 25. децембра 2017. (ова Црква се држи грегоријанског календара), предстојатељ ове Цркве је истакао да је Рођење нашег Господа Исуса Христа донело освећење и спасење целог света. „Он је створио небо и земљу вољом Божанског Оца, а у садејству са Светим Духом. То је разлог зашто Он долази у свет да га ослободи од греха и смрти, и подари живот и вечну светлост у Царству Пресвете Тројице,“ казао је Патријарх пред вернима сабраним на јутарњој божићој Литургији. Предстојатељ Румунске Православне Цркве је началствовао Литургијом у Саборној цркви светих Константина и Јелене у Букурешту, уз саслужење Епископа ерзурумског Кајса (Антиохијска Патријаршија) и свог викарног епископа Варлаама Плоештанског, секетара Светог Синода, Спомињући тројицу мудраца са Истока који су донели дарове Детету Исусу, Његово Блаженство је истакао да управо тај догађај показује да будућност Цркве није ограничена на јеврејски народ. „Исус није дошао само за јеврејски народ, него за све народе који буду поверовали у Њега и примили га свог Спаситеља. Задивљује што су мудраци са Истока, иначе туђини, људи друге вере од јеврејског народа, дошли да се поклоне детету Исусу,“ рекао је Патријарх. Спаситељ је рођен у пећини, под површином земље „да освети земљу изнутра“. Он је рођен од Деве Марије „да освети људски род изнутра“. Био је положен у јасле где је била храна за стоку „да би постао храна за живот људи“. Његово Блаженство је приметио да реч Витлејем, где је Исус рођен, значи „Дом хлебова“. Тако, „у Дому хлебова рођен је Исус Господ, Небески хлеб који се приноси за нас на Светој божанској евхаристији“. Патријарх је објаснио да дарови које су примили мудраци симболички представљају дарове које верни треба да приносе у Цркви. „Највећи дар је злато вере. Вера много више вреди од свих злата на свету, из разлога што је вера човекова жива веза са Богом и залог вечног живота.“ „Тамјан означава молитву. Када се молимо смирено, уз велику љубав благодаримо Богу на дару живота и на свима његовим благодетима, када подсећамо на мудраце са Истока, ми приносимо дар наших молитви славословља и благодарења Богу.“ Смирна означава добра дела. „Када чинимо добра дела милосрдне, самилосне љубави према нашим ближњима, чинимо да наша душа надвладава смрт проузроковану грехом себичности. Када пружамо нешто другоме, наша душа је испуњена Христовом милосрдном љубављу,“ додао је Румунски патријарх. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Моја мачка је данас болесна и некако се у породици спремамо за најгоре. Тифани имам пуних 11 година, и природно је да ће човек да се веже за малу живљуку. Неки ,,најстандарднији'' одговор на то да ли ће се животиње спасити итд. међу православнима је - неће, јер немају душу. Ипак, како читам Свето Писмо, не могу а да се не отргнем утиску да то ипак није тачно. Пођимо редом. Сам Псалтир то говори више него најдиректније: Људе и животиње спасићеш Господе. Ово је из 35. псалма, који у свом натпису садржи За крај, то јест, то је есхатолошки псалам који се тиче последњих времена. Господ, када је стварао животиње, прогласио их је ,,добрим.'' Мачка (или било која животиња) није прости случајни састав молекула, она је уметничко дело Божије љубави и премудрости. Хтео бих да се осврнем на чињеницу да се животиње не спасавају ,,јер немају душу.'' Овај аргумент ми се увек чинио доста плитким, још док сам био млађи; данас ми делује просто сасвим погрешан. Да објасним мало. Овај аргумент се практично заснива на дуализму и гностицизму - да је материја нешто лоше, пролазно, нешто што није подложно спасењу. Ипак, у светлу Христовог Оваплоћења, та лажна подела на ,,духовно'' и ,,материјално.'' Само зато што нешто ,,нема душу'' не значи да се неће и спасити. Да мало објасним на смешном примеру. У Апокалипси Св. Јована Богослова се наводе 24 старешине које носе одежде на себи. Ту се поставља питање: јесу ли те одежде које старешине носе стварно праве, неживе одежде, или нека врста одеждоликог ангелског чина који постоји чисто да покрива голотињу? Ово друго тумачење је врло натегнуто, али једино оно објашњава појаву неживе материје у Царству будућем. Нису у питању само одежде - нова земља, ново небо, Нови Јерусалим, дванаест капија, све су то ствари без душе, али спашене ствари без душе. Животиње се ретко ако и икад приказују као лоше у Светом Писму - скоро без изузетка оне се у Библији приказују као извршиоци воље Божије. Валаамова магарица, Авраамов ован запетљан у трње, утихнули лавови Данилови, Јелисејеви медведи, стока у пећини Христовог рођења, магаре на којем Христос улази у Јерусалим, рибе које на Исусову заповест пуне рибарске мреже - животиње су увек приказане као послушне Богу, за разлику од носилаца оног узвишеног дара, слободне воље (а у случају људи, оног најузвишенијег дара, а то је бити створен по лику Божијем). Занимљиво је да су серафими, огњенолики анђели који окружују Господњи престо, управо приказани као људи са три пара крила (илити - животињских делова). Херувими, други анђелски чин, иде и даље од тога. У визији коју је имао свети пророк Језекиљ, ова бића су била виђена како имају четири главе, лављу, биковску, орловску и људску. Од те четири главе, глава бика је била ,,главна'' глава, врло необично за искључивост која се даје људима по питању спасења. Ја немам проблем да неко каже да се животиње неће спасити. У крајњем случају, питање о томе зависи да ли је неко имао љубимца и колико се за њега везао. Уколико се није везивао, сматраће да се животиње неће спасити. Онај који се јесте везао ће веровати супротно. Али остаје питање доследности. Ако се животиње не спасавају, онда се не спашава ни нежива твар, те многе наше светиње, творевина преко које су многи нашли утеху и спасење (рецимо, путиру који су држали Тело и Крв Христову, икона Богородице Тројеручице) не представља ништа друго до најобичнијих алатки, које не садрже никакву лепоту по томе што су оно што јесу (тј. изображење Мајке Божије, свети сасуд у коме се налази многоцени бисер). А у крајњем случају, неће се спасти нити ће бити одеће у Царству, нешто што нам свете иконе итекако поричу. На крају, просто што рече један свештеник: ,,Бог воли све животиње, а шта ће са њима да ради после свеопштег Васкрсења је на Њему да одлучи.'' извор
  16. "Ако си нашао једномишљеника, нашао си спасење. То се односи и на манастире, а особито на брачне другове. Ми мислено страдамо, а све зло потиче од мисли, јер људи мислено ратују ( једни против других). Кад имате једномишљеника у животу, онда је то невероватна слога, јер и сам Господ каже: "Где је двоје или троје у име Моје, ту сам и Ја међу њима". " Старац Тадеј Колико је важно у животу да имамо истомишљенике око себе? Признаћете то се не налази лако...
  17. Поред основних страсти постоји и мноштво оних које се из њих развијају. На нашем форуму има доста тема које се баве њима и свака заслужује посебну пажњу. Ова има за циљ повезивање знања и искустава проистеклих из духовне борбе било да се ради о светоотачким сведочанствима или нашим личним. Оријентир и стратешки план су нам преко потребни. http://www.pravoslavie.ru/put/69738.htm Теме о страстима: Шта је то страст? Шта је то грех? О самооптерећењу грехом... Како спознати своје грехе и борити се против њих? ( о греху.....) Шта су мисли? Одакле долазе...? Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности? Да ли је коцка и кладионица грех? (Не)захвалност Не судите, да вам се не суди. ( о осуђивању....) Da li postoji razlika izmedju kritike i osude? О паметовању и држању придика ближњима! О опомињању других у храму Нешто о гордости Понос - демонско упориште Sta je to sujetna ljubav? Шта значи бити горд? Последице демонске гордости Samopouzdanje vs gordost Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања? "Сујетно је све за чим нема потребе" Сноб и снобизам Себичност која убија Не причај о себи Завист, таштина и самохвалисање Farisejstvo, a zasto? Како смирење може бити лажно? О зависти Униније - како се изборити с њим? Депресија се лечи редовним литургијама ( све о депресији...) Ја сам гори од свих, и тако ми је добро? Да ли си депресиван и усамљен? Разлика између сујете и осетљивости? Безосећајност Претерана радост или претерана жалост?... Горки плодови немарности Не мисли да ти једини трпиш више од других Незнање и равнодушност Прелест (дискусије на тему прелести...) Хришћански трипови и остала прелесна умовања Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност Perfekcionizam Страхови (сва ваша искуства и ставови о страховима...) Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ? "Уста говоре оно чега је срце пуно" - Оговарање - средство социјалне изолације и подстрекач злостављања Последице клеветања! Празнословље Мрсне теме за разговор(на форуму, фејсбуку, уживо, у мислима...) Од комплимента до ласкања... Sveti Jovan Lestvičnik o laži i korišćenju iste... HOT HOT HOT Патолошки лажови Proklinjanje Ја у клин ти у плочу Многобрижност - маловерје Tračevi iz crkve (čuo sam, priča se...) šuš, šuš... Што човек више ропће, то се више упропаштава Раздражљивост Мржња Преподобни Јован Касијан - Борба са духом гнева Три степена гнева Злопамћење - духовни рак О освети... Свети Јован Лествичник: О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле Снисходљивост и тајноједење Проблем наркоманије Зашто се наркомани дрогирају или алкохоличари опијају? Зоран Ђуровић: Онан- Онанија Седам знакова да превише мастурбирате Како се развија блуд у човеку? Блуд, модерна веза, страсти Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијетуПрељуба https://www.pouke.org/forum/topic/28421-%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D0%B8-%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5/ https://www.pouke.org/forum/topic/36345-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5/ Конзумативизам западног света и ропство источног Колико смо склони похлепи? Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше? Подмитљивост Угодност и удобност Пропадамо ако не растемо духовно О негативним навикама Доброта ради поштовања закона Божијег или можда... Теме о подвизима и врлинама: Моја вера и вера Цркве Шта су врлине? Подвиг без негодовања? Поље борбе су срца људи Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста (обједињене све теме о посту) Милост Божија, људска милост и милостиња (о милостињи, милосрђу....) Наш опит молитве... (о свим питањима везаним за молитве...) Смирење-најкраћи пут ка спасењу (разна питања на тему смирења) Борба са искушењима - изазов самоспознаје и преумљења Да ли је плач користан за верника? Послушање Мирјанин и послушност Како се понашате када вас идеализују? Отац Јосија Тренхам – Телесни (сексуални) односи Шта радити када чујеш клевету? Преподобни Никодим Агиорит: Духовно исцељење доконости и презапослености Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности Погрешио сам, покајаћу се, и шта онда? Епископ Порфирије: Мач који одсеца нарцисоидност Примери послушности! Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?) Васпитање срца или тренирање воље? Od podviga devstvenosti do podviga Agape (ljubavi): ponovna poseta misli Sv Jovana Zlatoustog na brak i seksualnost Да ли је Исусова молитва за мирјане? Молитва - поделимо искуства... На чему ћете се трудити у посту, који су смисао, сврха и резултат поста? Пост и буђење врлине Udarimo po gordosti Шта је потребно игнорисати Исправно + Грубо = Погрешно О ћутању.... О језику Ако си пао, устани! Спријатељи се са проблемима О истрајности Како да се понаша православни хришћанин када хуле на оно што му је најдраже О преображавању себе Трпељивост Оружје за војевање Чедност, част, смрт и самоубиство Стид и бестидност или како смо стигли докле јесмо Од толеранције и поштовања до љубави Шта је храброст за вас?... Права мера подвига - царски пут (трезвеноумље)
  18. Марио Ђакомели Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре. Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања. Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости. Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе. Ретки спомињу Леониду. Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела. Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо. Нужно је да твоја смрт има твоје очи. Зоран Ђуровић Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик. Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио... Нисам умро, али скоро и као да јесам. На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“. Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати. Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре. Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу. Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш. Зоран Ђуровић Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше. Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити. Зоран Ђуровић Рим, 02.08.2015 Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  19. Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људим. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схавтите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути. Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.» Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.» Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност. Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели. Митрополит Атанасије Лемески Извор: Радио Светигора Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  20. Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема. И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова. Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом. Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26). Тит Колиандер Из књиге "Пут подвижника" фото
  21. Већ ме неко време интригира ова тема. Психопате и социопате не осећају кајање, немају емпатије према другима (психоипате уопште, а социопате могу имати узак круг "блиских" људи), врло често су веома окрутни према својој околини и све што иде уз такво понашање. Неретко су и убице, неки од њих и серијске, а када дођу на позиције моћи, што за ппсихопате уопште није необично, малтретирају све испод себе. Врло често су садисти, а бруталност може ићи до екстрема, до границе када се неко запита да ли се ради о људима или зверима са људским обличјем. На први поглед је очигледно да неко такав не припада у царству Божијем и да се неће спасити. Међутим, има једна квака: они су такви или рођени и имају здравствени прболем (психопате), или су то постали под утицајем друштва (социопате) - али су такви без своје кривице. Ако Хришћанство сваком човеку даје макар теоретску могућност спасења, шта ћемо са овима и сличнима, који без своје кривице нису у стању да се покају, или нису ни свесни да уопште праве нешто лоше? Могу ли се спасити људи који нису у стању да се покају за своја недела (која код ове две групе људи могу ићи до крајњих стадијума зверства и садизма), али који су такви без своје кривице? Како помирити хришћанску теорију и људе који за оно што Хришћанство јесте једноставно нису способни, али без своје кривице? И има ли негде (и где) у Божијем царству места за овакве? И ако нема, како је онда порука Хришћанства универзална?
  22. Ignjatije

    Икона - откривење у бојама

    Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко вићење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Роћења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догаћајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Прозор у вечност У VIII веку ce у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес. Император Лав Арменин je, сматрајући да je иконопоштовање главна препрека за преобраћање муслимана у Хришћанство, одлучио да изврши реформу Цркве, да искорени иконопоштовање. Нашли су ce и идеолози иконоборства - философи, верски посленици који су истакли низ аргумената против поштовања икона. Ови аргументи су ce састојали у следећем: духовни свет има другачије субстанције, другачије димензије у поређењу са материјалним светом, дакле, духовни свет не може бити приказан, откривен, одређен у материјалним формама. Иконопоштовање су иконоборци поредили са поклањањем идолима у паганству, инсистирајући на томе да je основа паганских религија - космофилија, односно обожавање космоса и његових сила; дакле, пo њиховом мишљењу поштовање идола je у паганским религијама било потпуно природно и логично зато што су ce у идолима одражавале идеје и феномени материјалног света за које je била везана мисао пагана. Што ce тиче Хришћана њихова усмереност ка вечном и духовном с тачке гледишта иконобораца не може бити изражена кроз материјално и вештаствено. За иконоборца изражавати духовни свет кроз материјалне слике значи профанисати га, овештаствљавати, приземљивати, односно хулити на Самог Бога. Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, a такође у неким протестантским конфесијама. Што ce тиче православних, они су, одговарајући иконоборцима, истицали: и духовни и материјални свет јесу производ једног Творца: духовни и материјални свет јесу две слике које je насликао један Уметник. Ако између духовног и материјалног света нема природне супстанцијалне истоветности постоји друга веза - веза сличности. Човек je представник материјалног света у духовном свету, и Бог je, стварајући космос Својом премудрошћу, у сам космос уградио информацију о духовном свету; због тога видљиви свет представља знаковни систем духовног света, систем у којем je духовни свет одражен не миметички, односно не у својим одразима као у огледалу, већ у символима као у тајнопису и хијероглифима. Због тога икона за нас и није портрет већ символ вишњег света. Ипак икона има своје особености. Господ je примио људско тело, Он je био видљив и опипљив. Свеци су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су ce преобразиле људска природа и јестаство, преобразили су ce кроз сједињење с Божанском Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе je законита: човек који je на њој приказан налази ce у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Условност иконе световни људи често сматрају за некакву инфантилност, "дечје доба" (било je време када су и историчари уметности то сматрали). У ствари икона je дубоко промишљена. Када би она била обичан портрет, не би ce радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона je прозор у вечност. Икона ce открива и показује у себи пре свега духовну суштину, због тога њен језик мора да нам говори о духовној суштини онога ко je на њој приказан. Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици. Због тога римо-католичка "икона" не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко je на њој приказан. "Портрет" Неба не може да постоји, али символи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о Небеском. Поштоваоци икона су, оповргавајући аргументе иконобораца, говорили о томе да je сама људска реч такође символ, такође знак. Међутим, кроз Свето Писмо, кроз реч, имамо податке о духовном свету. У молитви такође користимо реч, иако je она символ; ми кроз молитву општимо са Богом. И икона je, ако je правилно насликана, такође свештена повест која није нацртана словима, већ бојама; не пером, већ кичицом. Постојећи канон иконописања je неопходан, православни иконописац мора строго да га ce придржава; ако ce овај канон нарушава, обавезно ce нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када ce икона претвара у слику, чак и ако je то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном ("предивно" у световном значењу ове речи, као уметничко дело) "иконом" човек може да осећа, чак, и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему ce човек неће одлепити од земље, већ ћe напротив, бити прикован за њу. Aко икона није насликана пo канонима Цркве она ce претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква "приземљена" слика није кадра да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које je у ствари фалсификација духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе. У још већој мери ce то односи на статуе, тродимензионалне приказе, који имитирају тродимензионалне земаљске реалије, oceћaj вештаствености и телесности. Лик на икони гледа из вечности, он je лишен тежње ка земаљском. У њему je материјалност преображена духом, она као да губи тежину и постаје прозрачна. У статуи ce напротив, oceћa тежина, маса, физичка збијеност, припадност земљи. Статуа не само да стоји на земљи - статуа тежи ка земљи. Статуе паганских богова су стављане у античке храмове. Ум и срце пагана нису могли да ce издигну изнад космоса, они су у потпуности припадали овом свету. Статуа je израз материјалности. Карактеристично je да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако je пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или Мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима. Али, икона je истовремено управо символ, она не може бити апстракција. Ha пример, на Западу, не само у протестантизму који није ограничен традицијом, него и у Католичкој Цркви, "иконе" су почели да стварају већ и такви уметници као што je Дали. Апстракционизам je продро у ове цркве, али никако не може да створи праву икону. Због чега? Због тога што je икона израз Цркве, a Црква je заједништво - заједништво религијског осећања, религијске свести. Алстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који ce налазе у храму. Дакле, православна икона не сме да ce изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; a оно што je главно - они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што ce тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека. Икона мора да узвисује човека, да га узноси ка духовном свету, a натурализам Ренесансе je сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона je за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме ce молимо; препознавање - зато што ce онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, у другом битовању, a притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда символика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде je истакнуто: очи су способност за духовно вићење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко сазрцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње вићење људског срца. Широке усне су символ чулности, уске - знак аскетизма. Отуда икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ. Иконопис, чак ако га, да тако кажемо, не гледамо са верске тачке гледишта, већ само са тачке гледишта уметности, већ представља образац истинске уметности. Иконописац обавезно мора бити укључен у црквени живот, a ако није тако он ћe у најбољем случају бити савестан кописта, a у најгорем - фантазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којима он сам нема ништа заједничко. Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством. О икони и апстрактпом сликарству Запад je, раскинувши догматско јединство са Источном Црквом, изгубио мистички, сазрцатељни доживљај духовног света који je својствен древној Цркви. Он je овај доживљај заменио миметичком сликом на визуелном нивоу. Миметичка слика je у суштини уметност уметничке фотографије - што je већа сличност са приказаним предметом то ce слика сматра вреднијом и талентованијом. Али, визуелна слика може да одрази индивидуу, a не личност, односно, она не прониче иза завесе људског тела. Духовна лепота ce у таквој слици често замењује телесном лепотом и психолошким стањем приказаног човека. Оваква слика динамику мистичких сазрцања замењује спољашњом експресијом. До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи "препород". О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Препорода тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама "светитеља" које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ плоти и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим - тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, "приземљеност". Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона - духовна, мистичка осећања. Изглед предивног људског тела може да изазове подсвесна еротска осећања која човек грешком може да сматра за мистичку екстазу. Такав човек ce, молећи ce привидно, у мрачним дубинама душе наслађује сексуалним осећањима, која имитирају духовно надахнуће. Такав човек ће остати непрепорођен и непросвећен. У икони епохе Препорода, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање. Због тога у делима великих уметника Ренесансе (великих пo ономе како je хвалио и хвали њихове таленте овај свет, и ништавих пo духовним мерилима), у њиховим сликама човек ce клања самом себи. У њима je изгубљен символички језик. Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Символ je општељудска појава, за разлику од амблема, метафоричних слика, оличења, која могу да имају индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Символ je уопштеност и одређена сталност. У апстрактној уметности нема символа. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо символа она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност. Због тога je о језику апстрактне уметности немогуће говорити исто као што je немогуће говорити о језику наркомана, о језику њихових безумних визија. A језик иконе je управо језик символа. Кроз црквене символе ce остварује реално заједништво оних који ce моле, њихово црквено јединство, јединствено осећање, јединствена вера и нада. A апстрактна уметност никога не може да сједини, она ствара код људи на основу подсвесних асоцијација различите представе и стања која ни пo чему не личе мећу собом. Пред апстрактном сликом je свако затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних доживљаја и емоција. Због тога апстрактна уметност не сједињује, него разједињује и дели. Уметник - апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. "Апстракција" je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалија, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи символику храма. Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво символа. Установљена символика има историјско прејемство (наследност), због тога треба да чувамо црквено предање као језик Цркве. Када више не будемо умели да схватимо овај језик постаћемо туђи њеном унутрашњем животу. Док je црквена уметност уопштено искуство подвижника апстрактна уметност je искуство декадената, имитација уметности у сликама душевних болесника. Црквена уметност показује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим. A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација. Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса. У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и Васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења. Црквена уметност je уметност унутрашње хармонизације, унутрашњег ологосења, исцељења људске природе. Апстрактна уметност je уметност првобитног хаоса и безумља. У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из "дубина" слике. У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији. Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним сазрцавањима. Апстрактна уметност - у психијатријским болницама, у опијености наркотицима. У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету. Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту добродетељи (врлине). У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе. Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, онде je све у распаду, сукобу и непријатељству. Онде je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Онде ce човек који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света сам налази у стању распада. Он je као атлант пао под тежином небеског свода и овај свод je, сударивши ce са Земљом, претворио Васељену у пламен пожара који све спаљује. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света. Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом. Апстракционизам je уништавање облика, због тога ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти. Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности. АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН "О подвижничком животу у Цркви" Извор: http://www.prijateljboziji.com/_Ikona---otkrivenje-u-bojama/39623.html
  23. Икона - откривење у бојама Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Рођења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Овај текст се налази на насловној страници Поука. Погледајте!
×
×
  • Create New...