Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'софија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас. Свети мученик Агатоклија Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском. Светих 156 мученика Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово. Света мученица Теодотија Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера. View full Странице
  2. ризница богословља

    Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

    За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  4. ризница богословља

    Света Софија данас навршава 1480 година од свог освећења

    „Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму.   Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква  у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј.   Извор: Српска Православна Црква
  5. Данас, тачно пре 1480 година, 537. године прекрасна црква Свете Софије у Цариграду свечано је освећена. Подигнута према нацрту цара Јустинијана I, црква је требало да постане украс престонице Византијског царства и да служи као израз величине царевине. На њеној изградњи радило је и 10.000 људи дневно. „Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас. Свети мученик Агатоклија Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском. Светих 156 мученика Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово. Света мученица Теодотија Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.
  7. Преводећи и тумачећи старогрчке митове и сам је за живота постао својеврстан мит. Исписао је хиљаде страница о античкој филозофији, уметности и етици, али је највише поштовао три личности које нису написале ни једно једино слово. Необично и значајно писмо стигло је у јануару 1922. године из Њујорка у Београд: „Поштовани Господине, Прочитао сам Вашу расправу ’Философија панхуманизма’, и радосно Вам признајем да сам био очаран Вашим филозофским мислима и Вашим песничким речима којима сте изразили Ваше врло лепе мисли. Ја нисам филозоф од струке, него сам физичар и математичар, али као сваки човек који се бави испитивањем природних појава ја се покаткад упуштам и у чисто филозофску анализу света. Та ме је анализа довела до закључака који су умногоме слични Вашој филозофији. Али признајем да их ја не бих могао обући у онако лепо одело као што сте Ви учинили, јер Ви нисте само филозоф него и песник. Ви се позивате не само на ум него и на срце. Ја Вас уверавам да је тај Ваш дични позив нашао најодушевљенијег одјека у моме срцу и у мојој души...” Писмо је упућено Милошу Н. Ђурићу, тридесетогодишњем професору филозофије и класичне филологије у Земунској реалној гимназији, а написао га је Михајло Пупин, славни научник и професор теоријске физике Универзитета Колумбија у Њујорку. Уз мноштво врлина због којих је деценијама био изузетно цењен, Професор Ђурић био је и веома скроман човек: никада није помињао своју преписку ни са Пупином ни са другим значајним мислиоцима широм света. Софија против мракољубља Не, није грешка: реч Професор сасвим је оправдано написана великим словом. Од многих угледних професора Београдског универзитета само је Милош Н. Ђурић за житеље Београда био једноставно Професор, годинама једна од живих знаменитости града. У том обраћању садржано је искрено поштовање према његовом знању, човечности и храбрости, чак и оних који никада нису слушали његова позната предавања. За студенте је био и остао чика Миша, очински близак и племенит, правичан и омиљен, по многоме јединствен ум у српској мисли и култури. Професор Ђурић, наш највећи хелениста, најпознатији је као врстан преводилац „Илијаде” и „Одисеје”, човек који је свом народу даровао Хомера. Зато је за њега речено: „Да није урадио ништа више сем та два величанствена превода, и то би било сасвим довољно да га славимо.” Често се каже да је он сам више превео и написао него што су многи прочитали. Говорио је да „срећа није постигнуће циља, већ путовање ка циљу” и да „права срећа може бити само властити рад”. Следећи ове мисли Ђурић је за 55 година оставио иза себе 32 књиге превода најзначајнијих дела античких и других писаца, филозофа, научника. Преводио је са грчког, латинског, енглеског, немачког и руског језика. Без његовог преводилачког подвига наши љубитељи књижевности вероватно не би читали оно чиме су човечанство обогатили Есхил, Софокле, Еурипид, Аристофан, Платон, Аристотел, Ксенофонт, Епикур, Лукијан, Сенека, Плутарх, Тукидид, Херодот... „Толико је срастао с древним временима антике и толико је упио у себе дух јунака с којима је деценијама живео да је и сам постао као они”, рекла је за Милоша Н. Ђурића Исидора Секулић. Професор Ђурић увек се залагао да се пише и изговара философија а не филозофија, јер ова сложеница, која је нама дошла посредством немачког језика, потиче од две грчке речи: filos – вољен и sofia – мудрост. Зофиjа значи мрак. Дакле, тврдио је Професор, појам са „з” не означава љубав према мудрости већ према мраку, или, како је он у шали говорио, то је мракољубљe! Напомињући увек да је „човек човеку светиња” и да је „човек у срцу исти као пре 5.000 година”, залагао се за „светску културу која повезује цео глобус”. Бавио се филозофијом, историјом и културом не само балканских и европских, већ и далеких народа, највише Индије и Кине. О њима пише још тридесетих година 20. века, кад са енглеског јeзика преводи „Национализам” славног Рабиндраната Тагора и обимну расправу „Ум царује” Вила Дјуранта. Са немачког преводи (стварајући притом за наш језик и науку нову, стручну терминологију) „Психолошке типове” Карла Густава Јунга и „Познавање човека” Алфрeда Адлера. Управо то велико знање из психоанализe Профeсор Ђурић примењује у тумачењу античког човека, па су и због тога његови радови о овој тематици тако упечатљиви, живописни и јасни. Као жесток борац за чистоту језика, студентима и преводиоцима често је понављао сопствено језичко становиште:„Идите увек на кладенац!” Олимп за под главу Готово цео живот, непуних седам деценија, провео је у учионици: у њу је ушао као седмогодишњи дечак, а напустио ју је као легендарни седамдесетпетогодишњи академик, хуманиста и просветитељ. Ретки су ствараоци који су успели да своја филозофска, уметничка и морална начела рада и живота сједине у складну општељудску и непролазну целину као што је то учинио Ђурић. Целокупно његово дело саздано је на дубоком уверењу да су за човека најважнији људскост, слобода и морал и он од тога никада није одступио, чак ни кад је доживљавао личне трагедије, понижења и неправде. А његова чудесна преданост зову и поруци древних митова јавила се у раном детињству, далеко од Олимпа и грчких острва, и њу ће за сав живот понети дословно с прага родне куће. У њој је Милош, рођен 14. јануара 1892. године, био прво од десеторо деце Николе и Теофаније Теје Ђурић. Никола Ђурић тада је службовао у селу Бенковац код Славонске Пожеге. Иако провинцијски учитељ, био је веома образован. Писао је приче за децу, приповетке и позоришне комаде, уређивао часописе и преводио с енглеског и грчког, измећу осталог, и Еурипида. Породица се често сели и Милош се школује у Славонском Броду, Пожеги и Загребу, где у класичној гимназији полаже матуру 1911. године. Филозофију и класичну филологију студира у Загребу и на Филозофском факултету у Београду. Ту је и дипломирао 1920. године. Докторску тезу „Проблеми философије културе” брани у Загребу 1929. године. Полувековни и плодоносни рад професора који је оплеменио и бројне нараштаје ђака и студената, почиње још пре дипломирања, 1916. године, у сремскомитровичкој Реалној гимназији. Младалачко писање љубавних сонета замењује потпуна посвећеност народној поезији, филозофији, историји и превођењу. Још 1925. године приређује четрнаест томова српских народних песама и два тома приповедака. „Један од првих мојих превода био је Софоклова ’Антигона’, објављен 1922. године”, сећао се. „Тај превод, међутим, завршио сам још 1914, кад сам имао 22 године, и предао га Јовану Скерлићу да га објави у ’Српском књижевном гласнику’. Скерлић је то и намеравао, али је све прекинуо рат.” Кад је Сунце најлепше Његови ђаци или студенти били су многи наши познати писци, научници, преводиоци, глумци... Свако од њих могао је да исприча о њему бар неколико анегдота које такође осликавају научну, просветитељску и људску појаву Милоша Н. Ђурића. У разним тешким околностима призиван је питањем: „Шта би сад рекао Професор?” А он се још памти како увек са старинском ташном, кишобраном и шеширом жури од стана у улици Стевана Сремца ка Филозофском факултету. Корачао је увек брзо, иако је притом препознатљиво вукао ноге – доживотна последица смрзавања у студени Бањичког логора... Међутим, то његовом неуморном духу није сметало да са студентима пешачи по Авали и Стражилову, тим часовима знања и мудрости у природи. Тада би Професор лично за све доносио две велике кутије сендвича и колача. Следили би сати његовог надахнутог казивања о музама и боговима, етици, вину и митолошким лепотицама. На полугласну примедбу једног студента да лепа Хелена, због које је избио Тројански рат, и није била баш тако млада, професор Ђурић је одмах упитао: – А кад је Сунце најлепше? – Наравно, на заласку – одговорио је студент. – Дакле? – враголасто се насмешио Професор. – Мој младићу, нису о њеном савршеном лику и обличју говорили одушевљено само момци као ти, већ и старији људи. А кад старци казују о лепоти – то је нешто! У учионицу је улазио с прикривеним осмехом плавих очију и седао на столицу испред студената – никад за катедру. Све је знао поименце, пратио шта студенти пишу и објављују, заустављао их на улици, давао примедбе, похвале, упутства. „Иди за својом искром и нећеш погрешити”, саветовао је. „И не заборави: мудрост се патњом стиче.” Увек „у потрази за добрим људима”, благ, незлобив и добронамеран, жестио би се и зевсовски грмео на глупост, лењост и незнање: сматрао је крајњим неваспитањем ако би се студент појавио на испиту неспреман. Некима је био и најпоштованија званица на свадби, одржавши тада свечану здравицу на – латинском! Предавао је и на некадашњој Позоришној академији. После говора о старогрчким трагедијама, замолио би будуће глумце да му нешто одрецитују. Они су знали за његову „слабост” – казивали су Професору омиљене стихове Лазе Костића: Снове снивам, снујем снове, снујем снове бисерове, у сну живим, у сну дишем, ал’ не могу ситне снове, не могу их да напишем. Посвета на трагедијама У лето 1941. године власт у окупираном Београду тражи од угледних интелектуалаца да потпишу злогласни „Апел српском народу” којим се строго захтевају „ред и послушност”. Кад је у свечаној сали Ректората прозван да и он стави свој потпис, Професор Ђурић је устао и мирно кренуо ка излазу. – Стани, Милоше, хоћеш ли да ти скину главу? – покушао је шапатом да га задржи познати композитор, диригент и професор Музичке академије. – Лако је теби, мој колега, ти својим студентима предајеш у дипле свирати, а ја мојима прeдајем етику!” – чуо се гласан одговор. По повратку кући, седамдесетпетогодишњи отац Никола рекао му је да је знао да ће поступити баш тако. Тада су се видели последњи пут. Милош је ухапшен и спроведен у логор на Бањици. Ту, окружен смрћу и језивим патњама невиних, почиње да на прокријумчареним комадићима хартије кришом пише знамениту „Историју хеленске књижевности”, своје животно дело , које у коначном облику износи 800 страна! О боравку у логору говорио је ретко и нерадо. Само му се често враћао призор како ујутро броји капуте оних који су те ноћи били бесповратно одведени. У јесен 1944. године мобилисан је и осамнаестогодишњи Растко М. Ђурић и упућен на Сремски фронт. Ђурић продаје клавир да би голобрадом сину купио ципеле „гојзерице” и топлу одећу. Страшне битке трају целу зиму и пролеће, исто толико и бесана стрепња у дому Ђурићевих. Само четири дана пре коначног пробоја фронта и месец дана пре дана победе, најмлађег Ђурића занавек прекрива гранатама разрована тамна сремска земља. Очајни отац данима по доскорашњем бојишту узалуд тражи његов гроб... Три године касније објављене су „Одабране трагедије” Есхила, Софокла и Еурипида, са посветом: „Сени свога јединца Растка М. Ђурића, свршеног матуранта, који у одбрани отаџбине јуначки погибе 8. IV 1945. године, посвећује своје преводе Милош Н. Ђурић”. Његово име носи једна улица у Београду на Карабурми, а бронзани лик, рад вајара Миодрага Живковића, налази се на Калемегдану, међу другим великанима српске историје и културе. У децембру сваке године додељује се за најуспелији књижевни превод награда „Милош Н. Ђурић”. На Професоровом столу остало је последње дело са насловом „Да ли је Афродита Милоска лепа и кад је нико не гледа?” Иван ЛОНЧАР
  8. JESSY

    Аја Софија – музеј или џамија?

    Оштре критике због верског обреда и учења Курана у Аја Софији упутила је грчка влада. „Аја Софија је на листи Светске културне баштине Унеска“, наводи се у саопштењу Министарства спољних послова Грчке. „Покушај да се учењем Курана Аја Софија поново претвори у џамију, представља увреду за међународну заједницу која би због тога требало да реагује.“ Узнемиреност је исказала и Конференција европских цркава (КЕК). Турске националистичке групе већ дуго покушавају да музеј поново претворе у џамију, не осврћући се на богату историју те грађевине. Аја Софија је изграђена 537. године у доба византијског цара Јустинијана. Скоро хиљаду година коришћена је као црква, све док Мехмед II 1453. године није освојио тадашњи Константинопољ и Аја Софију претворио у џамију. Након тога су уз објекат саграђена четири минарета, као и четири стуба који носе куполу пречника 32 метра на висини од 65 метара. Културни шок Републике Објекат је од тада скоро 500 година побожним муслиманима служио за обављање верских обреда. Мустафа Кемал Ататурк, оснивач Турске Републике, 1935. године је наредио да се Аја Софија претвори у музеј што је био симбол тога колико је одлучан да Турску претвори у секуларну државу. У том циљу он је такође укинуо и највише верске и политичке институције ислама – калифат и султанат. Ататурк никада није крио да своје сународнике жели да одвоји од религије. Он је говорио да је ислам удаљио Турке од њиховог изворног идентитета. „У таквим околностима, турска нација личила је на оне који су Куран учили напамет, а да нису разумели и једну једину реч.“ Меланхолија и злоупотребе Жеља да се врати на ислам, што у екстремној варијанти подразумева чак и поновно увођење калифата, одавно је постала играчка за поткусуривање политичких странака у Турској. Дискусију о Аја Софији најпре су започеле ултранационалистичке групе. Њих је следила и десно оријентисана Странка националног покрета (МХП). Та партија, слично као и странка председника Ердогана (АКП), бори се за наклоност конзервативних бирача. Турска национална студентска унија је 2014. године организовала потписивање петиције о томе да се Аја Софија поново користи као џамија. Акција је окончана 29. маја 2014. године, на дан обележавања годишњице освајања Константинопоља. Тим поводом, тадашњи политичар АКП и заменик премијера Булент Аринц изјавио је: „Гледамо на тужну Аја Софију и молимо Бога да не буде далеко тај дан када ће се она поново смејати.“ Порука гласи: Аја Софија ће се поново смејати тек када поново буде џамија. И удружење младих из Анадолије већ неколико година се залаже да Аја Софија поново постане џамија. Председник те организације Али Угур Булут је у интервјуу који је у јуну 2014. године дао магазину Шпигл рекао да та „грађевина није само симбол Истанбула, већ и „симбол муслиманског освајања Костантинопоља“ 1453. године. „Сматрам да је наш задатак да чувамо исламско наслеђе. Аја Софија мора поново да постане џамија.“ Празнина у џамијама Странка турског председника Ердогана (АКП) оштро је реаговала на критике Грчке због учења Курана у Аја Софији. „Уместо да се турском народу честита рамазан и 'одабрана ноћ', грчко Министарство спољних послова одлучило се да унакази учење Курана и езана (позив на молитву)“, одговара се у саопштењу турског Министарства спољних послова. АКП није увек заступала такав став. Њен председавајући, председник државе Ердоган, пре неколико година имао је о том питању сасвим другачије мишљење. Он је тада рекао да би они који захтевају да Аја Софија поново постане џамија најпре требало да виде како да верницима напуне друге џамије у Истанбулу. Извор: РТС, DW Дојче Веле Хришћански свет
  9. Све је више знакова који указују да ће Аја Софија, која је тренутно музеј, једног дана поново бити коришћена као џамија. У току рамазана су другу годину заредом у Аја Софији учени делови Курана. Управа за верске послове Републике Турске (Дијанет) је другу годину заредом у Аја Софији у току рамазана организовала заједничко обављање молитава у учење Курана. Молитве и учење преносиле су телевизије уживо. Иначе, Аја Софија се већ више од 80 година користи као музеј. Оштре критике због верског обреда и учења Курана у Аја Софији упутила је грчка влада. „Аја Софија је на листи Светске културне баштине Унеска“, наводи се у саопштењу Министарства спољних послова Грчке. „Покушај да се учењем Курана Аја Софија поново претвори у џамију, представља увреду за међународну заједницу која би због тога требало да реагује.“ Узнемиреност је исказала и Конференција европских цркава (КЕК). Турске националистичке групе већ дуго покушавају да музеј поново претворе у џамију, не осврћући се на богату историју те грађевине. Аја Софија је изграђена 537. године у доба византијског цара Јустинијана. Скоро хиљаду година коришћена је као црква, све док Мехмед II 1453. године није освојио тадашњи Константинопољ и Аја Софију претворио у џамију. Након тога су уз објекат саграђена четири минарета, као и четири стуба који носе куполу пречника 32 метра на висини од 65 метара. Културни шок Републике Објекат је од тада скоро 500 година побожним муслиманима служио за обављање верских обреда. Мустафа Кемал Ататурк, оснивач Турске Републике, 1935. године је наредио да се Аја Софија претвори у музеј што је био симбол тога колико је одлучан да Турску претвори у секуларну државу. У том циљу он је такође укинуо и највише верске и политичке институције ислама – калифат и султанат. Ататурк никада није крио да своје сународнике жели да одвоји од религије. Он је говорио да је ислам удаљио Турке од њиховог изворног идентитета. „У таквим околностима, турска нација личила је на оне који су Куран учили напамет, а да нису разумели и једну једину реч.“ Меланхолија и злоупотребе Жеља да се врати на ислам, што у екстремној варијанти подразумева чак и поновно увођење калифата, одавно је постала играчка за поткусуривање политичких странака у Турској. Дискусију о Аја Софији најпре су започеле ултранационалистичке групе. Њих је следила и десно оријентисана Странка националног покрета (МХП). Та партија, слично као и странка председника Ердогана (АКП), бори се за наклоност конзервативних бирача. Турска национална студентска унија је 2014. године организовала потписивање петиције о томе да се Аја Софија поново користи као џамија. Акција је окончана 29. маја 2014. године, на дан обележавања годишњице освајања Константинопоља. Тим поводом, тадашњи политичар АКП и заменик премијера Булент Аринц изјавио је: „Гледамо на тужну Аја Софију и молимо Бога да не буде далеко тај дан када ће се она поново смејати.“ Порука гласи: Аја Софија ће се поново смејати тек када поново буде џамија. И удружење младих из Анадолије већ неколико година се залаже да Аја Софија поново постане џамија. Председник те организације Али Угур Булут је у интервјуу који је у јуну 2014. године дао магазину Шпигл рекао да та „грађевина није само симбол Истанбула, већ и „симбол муслиманског освајања Костантинопоља“ 1453. године. „Сматрам да је наш задатак да чувамо исламско наслеђе. Аја Софија мора поново да постане џамија.“ Празнина у џамијама Странка турског председника Ердогана (АКП) оштро је реаговала на критике Грчке због учења Курана у Аја Софији. „Уместо да се турском народу честита рамазан и 'одабрана ноћ', грчко Министарство спољних послова одлучило се да унакази учење Курана и езана (позив на молитву)“, одговара се у саопштењу турског Министарства спољних послова. АКП није увек заступала такав став. Њен председавајући, председник државе Ердоган, пре неколико година имао је о том питању сасвим другачије мишљење. Он је тада рекао да би они који захтевају да Аја Софија поново постане џамија најпре требало да виде како да верницима напуне друге џамије у Истанбулу. Извор: РТС, DW Дојче Веле Хришћански свет View full Странице
  10. Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“.   Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност.          Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља   Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm
  11. Преподобна Софија (Хотокуриду) је била родом из Понта, села у округу Ардаси, у светој Трапезундској Митрополији. 1914.године турци заробише њеног мужа у радни логор, где је, највероватније, и скончао. Смрт није поштедела ни њено дете, након чега је млада удовица отишла у планине, где се подвизавала у аскези и строгом посту. Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“. Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност. Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm View full Странице
×