Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смрт'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. Претходно смо, дакле, о разлогу Христовог телесног јављања говорили са наше стране онолико колико можемо разумети, односно рекли смо да нико други није био у стању да оно што је пропадљиво претвори у непропадљивост, осим Самога Спаситеља, Који је и у почетку све из небића створио; рекли смо и то да нико други није могао изнова саздати у људима икону Божију, него само Он, Који је Икона Очева; и да нико није могао учинити да оно што је смртно постане бесмртно, осим Онога Који је Саможивот, а то је Господ наш Исус Христос; и да није било другога који ће нас поучити о Оцу и који ће осујетити поштовање идола, осим Логоса, Који све уређује и Који је једини уистину Јединородни Син Очев. Пошто се дуг који сви дугујемо морао измирити, требало је, као што већ рекох, да сви умремо; због тог дуга је Он, дакако, и дошао мећу нас; због тога је, пошто нам је најпре Својим делима показао Своје Божанство, принео и жртву за све људе тиме што је уместо свих људи предао смрти Свој храм, како би све људе учинио недужнима и слободнима од древнога преступа, и како би Себе показао вишим од смрти, представљајући само Своје нетрулежно Тело као првину васкрсења свих тела. И немој се овоме чудити, јер често бива да о истоветним стварима на исти начин говоримо. Наиме, пошто говоримо о благоизвољењу Божијем, тумачимо сам тај појам уз мноштво речи да се не би показало да смо нешто изоставили и да не будемо криви због тога што смо оскудно говорили. Боље је, свакако, да претрпимо прекор да све једно те исто говоримо, него да пропустимо да напишемо нешто од онога што смо дужни. Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у њему Логос пребивао, оно није трулило као што би било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу Божијем, Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. И тако се на чудесан начин истовремено збивало и једно и друго: општа смрт је испунила тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Логоса нестали. Јер, смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи дугују. А пошто Логос, као што рекох, није могао умрети (јер је био бесмртан), узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе, да би, пребивајући у телу, Сам страдао за све, и да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање? 21. Заиста, пошто је општи Спаситељ свих умро за нас, ми који верујемо у Христа, нећемо више умирати смрћу као што су некада људи по казни закона умирали (јер је престала таква осуда). Но, пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела, и то у времену које је Бог свакоме одредио, како бисмо могли остварити и узвишеније васкрсење. Јер, као што не пропада семење које полажемо у земљу, тако ни ми, умирући и распадајући се, не пропадамо, него васкрсавамо као да смо посејани, јер је смрт благодаћу Спаситељевом уништена. Стога, дакле, блажени Павле и бива свима јемац васкрсења, па каже: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смрtnо да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ti је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? Па зашто онда, рећи ће неко, ако је већ било неопходно да Он Своје тело преда смрти за нас, није то тело као човек предао обичној смрти, него је чак до распећа доспео? Јер, доличније је да Своје тело положи на частан начин, него да поднесе понижења такве крсне смрти. Па ипак, пажљиво размотри, није ли такво противљење страдању људска особина, а све оно што је Спаситељ учинио јесте уистину божанско и по много чему достојно Његовог Божанства. Најпре, зато што уобичајена људска смрт долази од слабости човекове природе; пошто није у стању дуго да буде у животу, човек временом умире. Због тога се код људи и јављају болести, те када оболе, они умиру. Али, Господ није слаб, него је Он Сила Божија и Логос Божији и Саможивот. Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Међутим, пошто је Он био и Живот и Логос Божији, а пошто је, опет, требало да претрпи смрт за све људе, Он је, с једне стране, оснажио Своје тело тиме што је и Сам Живот и Сила, а са друге стране, пошто је имао да претрпи смрт, Он је не од Себе, него од других прихватио разлог да буде принесен на жртву. Јер, није ваљало да допадне болести Господ, Који је болести других људи исцелио. Нити је иоле требало да онемоћа оно Тело којим су све слабости других тела укрепљене. Па зашто, онда, Господ није спречио и смрт као што је спречио болести? Зато што је због смрти и поседовао тело; и не би ваљало да је спречио смрт, да не би тиме и Васкрсење омео. А опет, да болест претходи Његовој смрти, и то би било неприлично јер би се могло помислити да је у Његовом телу било слабости. Па зар он није бивао гладан? Да, бивао је гладан јер је то телу својствено. Али, ово тело није пропадало од глади због Господа, Који је то тело носио. Због тога, иако је умро да би све људе искупио, Он ипак не виде труљење. Васкрсао је, дакле, целовит; јер, то не беше било чије тело, него Тело Самога Живота. 22. Али, требало је, рећи ће можда неко, да се скрије од зле намисли Јудеја, те да Своје тело сачува сасвим бесмртно. Но, нека чује тај да би и то било недолично Господа. Јер, као што Логосу Божијем, Који је Живот, није доликовало да Сам Своје тело преда смрти, тако Му није приличило ни да избегава смрт на коју су Га други предали; него Му је више приличило да је прихвати како би је Свбјим Васкрсењем уништио. Отуда, с правом, Христос није Сам Своје тело предао смрти, нити је, опет, пред зловољом Јудеја утекао. Ово, дакле, није показало слабост Логоса, него је пре открило Њега као Спаситеља и као Живот. Јер, Он је вребао смрт како би је уништио; па је похитао да, ради спасења свих, пригрли смрт која му беше одређена. Уосталом, Спаситељ је дошао да на жртву принесе не Своју смрт, него смрт на коју су га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао Својој природној смрти (јер Он, Који је Живот, не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, у потпуности укинуо. Затим, из овога што следи може се видети да је тело Господње с правом имало такав крај. Наиме, Господу је било стало до Васкрсења тела, које је имао да оствари. Јер, знамен победе над смрћу био је у томе: да свима и свакоме покаже Васкрсење како би се сви уверили у то да је одагнао пропадање тела и да би се уверили у будућу непропадљивост телеса. Стога је Своје тело одржао непропадљивим да би оно свима било залог и показатељ васкрсења које ће се свима збити. А опет, да је Његово тело допало болести и да је због ње Логос умро пред очима свих, било би недолично да Он, Који је исцелио болести других, допусти да Његово властито тело вене у болестима. Јер, како би му иначе веровали да је друге ослободио болести ако би Његов властити храм био болестан? Па, или би му се наругали као некоме ко ни себе не може да ослободи болести, или, ако може, па то не чини, изгледало би као да ни према другима није човекољубив. 23. Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту, или у кући, или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио. Наиме, васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни Васкрсења било да му смрт није претходила. Због тога, да се смрт тела Христовог збила негде у тајности, односно да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Или због чега би Он Својим Васкрсењем објавио опште васкрсење, а Његова смрт да се збуде у тајности? Или, опет, зашто Он, Који је пред очима свих изагнао демоне, и учинио да прогледа онај који је од рођења био слеп, и претворио воду у вино, еда би се кроз та дела показало да је Он Логос Божији, не би пред очима свих показао да је Његово смртно тело непропадљиво, како би људи веровали Њему, Који је Живот? И како би Његови ученици имали смелости да говоре о Његовом Васкрсењу ако не би имали прилику да кажу да је Он најпре умро? Или како би људи поверовали речима да се најпре збила смрт, а потом Васкрсење, ако ни они који им смело проповедају о Васкрсењу нису били сведоци смрти? Јер, ако тадашњи фарисеји нису хтели да поверују у Васкрсење, него су, чак и онда кад су се и смрт и Васкрсење збили наочиглед толиких људи, те исте људе, који су својим очима видели Васкрсење, нагнали да га порекну, колико би тек лажних оправдања изумели да су се, којим случајем, смрт и Васкрсење Христово одиграли у тајности? А како би Он показао циљ смрти и победу против ње да је није изазвао и да није, наочиглед свих, телу подарио непропадљивост и тиме показао да је смрт мртва? 24. Но, морамо дати одговора на све оно што би други могли приговорити. Наиме, можда ће неко рећи и ово: ако је Христова смрт требало да се збуде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и Његова проповед о Васкрсењу била веродостојна, онда је требало да Он за Себе приреди славну смрт како би макар избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против Себе изазвао подозрење као да Он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за Себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у Васкрсење. Зато није Он Сам Своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Као што, на пример, неки храбар борац, бодрог духа и одважан, неће сам себи бирати противнике како не би изазвао подозрење да је страшљив, него ће избор препустити власти посматрача (чак и ако су му они непријатељи) да би, тиме што ће савладати онога кога они изаберу, показао да је већи борац од свих. Тако ни Господ и Спаситељ наш Христос, Који је Живот свега што постоји, није Сам приредио смрт за Своје тело како не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили; прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, Који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. Десило се, дакле, нешто што је чудесно и противречно; јер, та смрт, коју су сматрали нечасном и као такву је Њему наметнули, постала је славна победа над самом смрћу. Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, еда би у смрти сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву. 25. Све ово је упућено оним нехришћанима који изналазе којекакве примедбе. Но, ако и неко од нас, не из жеље за расправом него из жеље да научи, тражи да сазна зашто Христос није умро другачије него на крсту, нека чује да ниједан други начин осим овога не би нама био на корист, и да је добро за нас што је Господ тако пострадао. Јер, ако је дошао да узме на Себе проклетство које је против нас изречено, како би другачије постао проклетство да није прихватио смрт која је проклетима била одрећена? То је крсна смрт, јер тако је и писано: Проклет сваки који виси на дрвету.[4] Затим, ако смрт Господња представља откуп за све људе и ако том смрћу бива разрушен „преградни зид“[5] и остварује се призвање свих народа, како би нас Господ призвао да није распет? Јер, само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабожце, и како би и једне и друге у Себи сјединио. То је и Сам рекао, показујући каквом је смрћу морао да избави све: И када ја будем подигнут са земље, вели Он, све ћу привући себи?[6] И опет је ђаво, непријатељ рода нашега, отпавши са неба, стао да се мота овде доле по ваздуху и ту да управља демонима који су са њим и који по свом бунтовништву њему наликују; уз њихову помоћ, дакле, он ствара лажне представе код оних који су у заблуди, и покушава да спречи оне који се ка вери успињу. О њему апостол Павле вели: …По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења?[7] Господ беше дошао да савлада ђавола, да очисти ваздух и да нама приправи пут за узлазак на небеса, као што је рекао Апостол: …Завесом, то јест телом својим.[8] То је требало да се збуде кроз смрт; и којом другом смрћу би се то збило ако не смрћу која се одиграла у ваздуху, односно крстом? Јер, у ваздуху умире само онај који на крсту скончава. Због тога је, дакле, Господ поднео крсну смрт. Јер, тиме што је био уздигнут на крст, очистио је ваздух од сваког ђавољег и сваког демонског утицаја, говорећи: Видех сатану где паде са неба као муња?[9] И пропртио је и обновио узлаз ка небесима, говорећи опет: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се, врата вечна![10] Сам Логос није имао потребе да се врата отворе, јер Он је Господ свега, нити је за Творца било затворено ишта што припада творевини; него смо ту потребу имали ми, које је Господ Својим телом узнео. Јер, као што је Своје тело ради нас принео на смрт, тако нам је њиме, опет, пропртио пут за узлазак на небеса. 26. Према томе, Христова смрт за нас се збила на крсту јер је тако ваљало да буде и јер нам је то било од користи. Узрок крсне смрти показао се по свему оправдан, и има ваљане разлоге, зато што је спасење свега имало да се збуде никако другачије него распећем. Јер, само је тако, на крсту, открио Себе; и тиме је постигао да читава творевина боље посведочи свога Саздатеља. И није допустио да Његов храм, односно тело, задуго остане мртво, него чим је показао да је мртво и да га је смрт обузела, одмах га је, трећега дана, васкрсао, откривајући непропадљивост и нестрадалност које је тело понело као какав победни трофеј. Но, сигурно је Господ и без тога могао васкрснути тело из мртвих и показати да је оно опет живо, али ни то Спаситељ није учинио зато што је ваљано о свему предвиђао. Јер, да је Господ остварио Васкрсење без тога, могао би неко рећи како тело уопште није ни умирало, или да га се смрт ничим није ни коснула. А опет, да су се у истом временском размаку заиста одиграли и смрт и Васкрсење, тада се не би показала слава непропадљивости. Због тога, да би показао да је тело мртво, Логос је пробавио један дан измећу смрти и Васкрсења, а трећега дана је свима објавио непропадљивост. Дакле, да би показао да је смрт присутна у телу, васкрсао га је трећега дана. Но, није допустио да тело задуго остане у власти смрти и да потпуно пропадне, јер Му касније, када тело васкрсне, не би веровали да је то оно исто тело, него би мислили да је неко друго тело узео на Себе. Наиме, због проласка времена, неко би могао заборавити шта се све збило и не веровати ономе што види. Због тога Он и није чекао више од три дана. Нити је, опет, предуго оклевао да се појави пред онима који су Га слушали како беседи о васкрсењу; него, док је њихов ум још увек био код тога што беху чули, и док су њихове очи ишчекивале, и док су њихове мисли још биле прибране, и док су још увек живели на земљи и боравили на оном месту где Он беше усмрћен и на коме су били сведоци смрти тела Господњег, Сам Син Божији је показао да је то тело, које је три дана било мртво, сада бесмртно и непропадљиво. И свакоме је било јасно да тело Логоса није умрло због немоћи своје природе, него да је силом Спаситељевом смрт ишчезла из њега. 27. Да је смрт уништена, да је побеђена Крстом и да никакве моћи више нема, него је и сама уистину мртва, то на убедљив и веродостојан начин показују сви ученици Христови, који су презрели смрт, и устали против ње, и никаквог страха пред њом нису имали, него су са знаком крста и вером у Христа сатирали смрт као истински мртву. Јер, некада, пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који су умирали, сматрајући да су ови изгубљени. Но сада, кад је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину знају да тиме што ће умрети неће бити изгубљени, него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви. А онај ђаво, који је некада на људе кидисао смрћу, сада кад је његова утроба растргнута, једини је који је уистину мртав. Доказ за ово је чињеница да су се људи, пре но што су у Христа поверовали, плашили смрти и да су се ужасавали гледајући је. Но, кад су приступили вери у Христа и Његовом учењу, толико су презрели смрт да јој вољно хитају у сусрет и постају сведоци Васкрсења, које је Спаситељ остварио победивши смрт. Чак и малена деца хитају у сусрет смрти; а у коштац са њом не хватају се само мушкарци, него и жене. Наиме, смрт је постала толико нејака да су чак и жене, које су раније биле застрашиване њоме, сада у стању да јој се наругају као мртвој и немоћној. Јер, то је као када неки истински цар савлада каквог тиранина, па му веже ноге и руке; тада га сви пролазници исмевају, бијући га и ругајући му се; јер, откако је цар однео победу над њим, они се више не плаше тиранинове обести и његовога гнева. Пошто је Спаситељ победио смрт и на крсту је извргао руглу, и пошто јој је спутао руке и ноге, презрели су је сви они који живе у Христу; и сви који Христа исповедају, ругају јој се и исмевају је, говорећи речи којима је она још у давнини исмевана: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?[11] 28. Па зар је то мали показатељ колико је смрт немоћна? Зар је мали доказ победе коју је Спаситељ извојевао над смрћу, то што хришћански младићи и млађане девице одбацују овај живот и одлучују да се предају смрти? Наравно да се човек по својој природи плаши смрти и погибељи тела; али, најчудесније од свега је то што онај ко се оденуо вером Крста, тај, благодарећи Христу, презире свој природни страх и не плаши се смрти. Упоредимо ово са следећим примером: природно својство ватре је да пече; но, рекло би се да постоји нешто што не само да се не страши њене врелине, него чак показује колико је она слабашна, као што веле за азбест који се код Индијаца може наћи. Па сада, ако неко не верује у ово о чему је реч, и ако жели да то и сам искуси, нема му друге него да обуче на себе то несагориво одело и да се приближи ватри; тако ће се уверити да му ватра ничим не може наудити. Или, опет, ако неко пожели да види свезаног тиранина, тај одлази у земљу и у царство онога који је тиранина победио, и тамо види како је немоћан онај који је код свих изазивао ужас. Но, ако неко, чак и после толиких сведочанстава остварених у име Христово, и после толиких поруга које изузетни хришћани свакодневно упућују смрти, ипак не верује да је смрт уништена и да је претрпела свој крај, свакако добро чини чудећи се нечему што је толико велико. Али, нека његово неверовање ипак не буде чврсто и нека не буде дрзак према ономе што је толико јасно. Него, као што се онај, узевши на себе азбест, уверава у то да му ватра не може наудити, или као што онај, желећи да и сам види спутаног тиранина, одлази у царство победника над тиранином, тако и онај ко не верује у победу над смрћу, нека се одене вером Христовом и нека се приближи како би се у то уверио; и видеће немоћ смрти и победу која је над њом извојевана. Јер, многи од оних који најпре у ово нису веровали и који су се овоме ругали, када су касније поверовали, толико су презрели смрт да су постали исповедници Самога Христа. 29. Ако се смрт побеђује знаком крста и вером у Христа, истина сведочи о томе да је Сам Христос, а не неко други, Онај Који је подигао победнички трофеј и извојевао победу над смрћу; и том победом учинио је смрт немоћном. А пошто смрт претходно беше силна, због чега је људима и изгледала ужасна, и пошто сада, после Спаситељевог доласка и после смрти и Васкрсења Његовога тела, смрт бива презрена, јасно је да је Тај Христос, Који је уздигнут на крст, уништио и победио смрт. Наиме, као што се иза ноћи рађа Сунце, и сви земаљски крајеви бивају обасјани њиме, те нема никакве сумње да је то Сунце, свуда распростирући своју светлост, одагнало таму и све озарило; тако и сада, пошто после Спаситељевог јављања у телу и после Његове кончине на крсту смрт бива презрена и сатрвена, јасно је да је Спаситељ Тај Који се јавио у телу, односно „Који је смрт уништио“, и Који свакодневно Својим ученицима показује победничке трофеје што је од смрти освојио. Јер, кад неко види људе, који су по својој природи нејаки, како хитају ка смрти и како не страхују због пропасти коју она доноси, нити се плаше силаска у ад, него га драге воље изазивају; и како не дрхте пред мукама, већ радије изабирају да похрле у смрт него да живе у овом животу; или кад неко види како мушкарци и жене и мала деца, због вере у Христа, хрле ка смрти и бацају се у њен загрљај, ко може бити толико безуман, или ко може бити толико неверан, или ко може бити толико осакаћенога ума да не може схватити и разумети да је Христос, у чије име се људи и предају страдању, Онај Који свакоме нуди и дарује победу над смрћу, и Који чини да смрт буде немоћна пред сваким ко има веру и ко носи знак крста? Наиме, ако неко угледа згажену змију, иако је свестан колико је она раније била опасна, он ипак више не сумња да је она мртва и потпуно безопасна – осим ако није скренуо с ума и ако нису болесна чула његовог тела. Или, видевши како се деца играју са неким лавом, ко ли неће помислити или да је лав мртав или да је сасвим изгубио снагу? Према томе, као што се властитим очима можемо уверити у истинитост свега овога, тако исто, видећи како су презрели смрт и како јој се ругају они који у Христа верују, нека нико више не буде маловеран и нека не сумња да је Христос уништио смрт и да је пропаст, коју она доноси, укинута и заустављена. 30. Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло? Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег. 31. Велику осуду против себе изазивају они који не верују у Васкрсење, јер Христа, Кога они називају мртвим, не могу изагнати ни сви демони нити богови којима се ови неверници клањају; него, напротив, Христос показује да су сви они мртви. Истина је, наиме, да мртвац ништа не може чинити; са друге стране, опет, Спаситељ свакодневно чини толика дела: позива на побожност, уверава у врлински живот, учи о бесмртности, подстиче жељу за небеским стварима, открива знање о Своме Оцу, надахњује човека силом против смрти, показује свакоме Себе Самога, укида безбожност идолопоклонства. Ништа од свега овога не могу учинити богови и демони којима се неверници клањају; штавише, због присуства Христовог постају мртви, јер је њихово појављивање неделатно и представља испразну маштарију. Но, са знаком крста престаје свака магија и укида се свака опсена, а сви идоли бивају разрушени и напуштени; престаје свако бесловесно уживање, и свако свој поглед подиже са земље ка небу. Па за кога се онда може рећи да је мртав? За Христа ли, Који је све ово остварио? Али, ономе ко је мртав, није својствено да ишта чини. Или, можда, за онога ко ништа не чини, него као беживотан мирује; а то је својствено демонима и идолима будући да су мртви. Јер, с једне стране, Син Божији је жив и делатан, и свакодневно дејствује и остварује спасење свих; а са друге стране, свакодневно се показује да је смрт онемоћала и да су идоли и демони чак постали мртви; због тога нико више и не сумња у Васкрсење тела Христовог. Чини се да онај ко не верује у Васкрсење тела Господњег, не зна колика је сила Логоса и Премудрости Божије. Наиме, пошто је узео на Себе тело и пошто га је, следствено томе, потпуно усвојио, као што су то речи Јеванђеља и показале, шта је Господ требало да учини у вези с тим? Или на који је начин тело требало да сконча, кад је у њему Логос пребивао? Дакле, није било могуће да не умре, пошто је било смртно, и због тога је предато смрти за све људе; јер, зато га, коначно, Спаситељ и беше саздао. А да тело остане мртво, то није било могуће јер је и само постало храм Живота. Због тога је, дакле, умрло као смртно, али је васкрсло због Живота кога је носило у себи. Према томе, дела Господња доказују Васкрсење Његово. 32. Ако у Васкрсење Христово не верују зато што га нису видели, онда ти који не верују, треба да порекну и оне ствари које се у природи догаћају. Јер, Богу је својствено да Га је немогуће видети, али, опет, могуће Га је познати кроз Његова дела, као што је раније већ речено. Према томе, ако нема Његових дела, они с правом не верују у оно што не виде; но, пошто се Његова дела јасно оглашавају и показују, зашто они онда намерно поричу толико очит живот Васкрсења? Па чак и ако им је разум помрачен, они ипак, уз помоћ спољашњих чула, могу видети несумњиву силу и Божанство Христово. Јер, и слепац, иако не види Сунце, ипак осећа топлоту која од њега долази, те отуда зна да се изнад земље налази Сунце. Тако и они који говоре против Васкрсења, премда не верују, односно иако су слепи за истину, ипак, видевши колика је сила оних који у Васкрсење верују, нека не поричу Божанство Христово и Његово Васкрсење. Јер, очито, да је Христос био мртав, не би изгонио демоне и не би сатирао идоле; јер, не би се демони покорили мртвоме Христу. Пошто је, међутим, очигледно да демони бивају изгнани Његовим именом, јасно је да Он није мртав. Демони су, дакле, у стању да виде и оно што људи не могу видети; према томе, да је Христос мртав, они би то знали и не би Му се уопште покоравали. А овако, демони виде оно у шта непобожни не верују, односно виде да је Христос Бог; и због тога хитају и прибегавају Му, говорећи оно што су узвикивали још док је Он у телу био: Знам те ко си: ти си Светац Божији;[12] и: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме.[13] Дакле, пошто демони овако исповедају и пошто Господња дела из дана у дан о томе сведоче, јасно је (и нека се нико према истини не односи са презиром) да је Спаситељ васкрсао Своје тело, да је Христос уистину Син Божији, и да Онај Који је од Оца, јесте Сам Логос и Премудрост и Сила Његова; јасно је, дакле, и то да је Он после много времена, а због спасења свих, узео на Себе тело; да је васељени проповедао о Оцу, да је уништио смрт и да је свима подарио нетрулежност кроз обећање васкрсења, које је започео тиме што је властито тело подигао из мртвих; а трофеј победе над смрћу и над пропадљивошћу, коју она доноси, био је знак крста. Извор: Светосавље
  2. Познато је да се међу хришћанима сећање на час и тајну смрти сматра једним од важнијих задатака, све да бисмо преко њега дошли и до васкрсења у вечни живот. Постоји ли неко музичко остварење које вам употпуњује ово созерцање и подстиче на подвиг? Нешто што мами сузе покајања и буди наду... Варијација на тему: Danse Macabre (dark & gothic music) __________________________________________ Arcana - Repentance https://www.youtube.com/watch?v=5ImkOtc1m1c
  3. Данас живимо у култури која пориче смрт. То јасно може да се види у ненаметљивој појави обичног погребног предузећа у његовој намери да изгледа као све остале куће. Унутра, погребни директор покушава да води рачуна о стварима на такав начин да нико неће приметити да је неко тужан; и салонски ритуал је замишљен да трансформише погреб у полупријатан доживљај. Постоји чудна завера ћутања у вези са непосредном чињеницом смрти, а и сам леш је улепшан како би прикрио своју смртност. Постојале су у прошлости, па чак и данас постоје у нашем модерном свету, културе чије је средиште смрт, културе у којима је смрт велика свеобухватна преокупација, а сам живот је замишљен углавном као припрема за смрт. Ако некоме само погребно предузеће треба да одврати мисли од смрти, некима другима чак и предмети којима се свакодневно користимо, попут кревета или стола, постају симболи, подсетници на смрт. У кревету се види слика гроба, мртвачки сандук је стављен на сто. Где је хришћанство у свему томе? Са једне стране, нема сумње да је проблем смрти централни и суштински у његовој победи Христове победе над смрћу, и да хришћанство има своје изворе у тој победи. Ипак, са друге стране, стиче се чудан утисак да, иако се та порука свакако чула, није имала стварног утицаја на основне људске ставове спрам смрти. Пре ће бити да је хришћанство прилагодило себе тим ставовима, прихвативши их као сопствене. Није тешко посветити Богу – у лепој хришћанској проповеди – нове облакодере и светске вашаре, придружути се, ако не и водити, велике прогресивне и животно афирмишуће снаге нашег атомског доба, учинити да хришћанство управо изгледа као извор све те ужурбане и на живот усредсређене активности. А подједнако је лако, при проповеди на сахрани или спроводу, живот представити као долину патње и таштине, а смрт као ослобођење. Хришћански свештеник, који у овоме представља читаву Цркву, данас мора да употребљава оба језика, да подупире оба става. Али ако је искрен, мора неизбежно да осећа да нешто недостаје у оба, и то је у ствари сам хришћански елемент. Јер је лаж представити хришћанску поруку и проповедати хришћанство као животно-афирмишћуће, без повезивања ове афирмације са Христовом смрћу, са самом чињеницом смрти, те прећутати чињеницу да за хришћанство смрт није само крај, већ заиста сама реалност овога света. Али утешити људе и помирити их са смрћу представљајући овај свет као бесмислено место индивидуалне припреме за смрт је такође кривотворење хришћанства. Наиме, хришћанство објављује да је Христос умро за живот света, а не за неки вечни одмор од њега. Ово кривотворење претвара успех хришћанства (сагласно званичним подацима, изградња цркава и њихови приходи су на високом нивоу!) у озбиљну трагедију. Светски човек жели да свештеник буде оптимистичан човек, уклапајући веру у један оптимистичан и прогресиван свет. И религиозан човек га види као једног потпуно озбиљног, тужно узвишеног и достојанственог судију светске таштине и узалудности. Свет не жели религију и религија не жели хришћанство. Једна одбацује смрт, друга живот. Отуд огромна фрустрација било секуларистичким тенденцијама животно-афирмишућег света, било морбидном религиозношћу оних који јој се противе. Ова ће фрустрација трајати све док хришћани наставе да поимају хришћанство као религију чија је сврха да помогне, све док наставе да чувају утилитаристичкусамосвест типичну за стару религију. Јер управо је ово и била једна од главних функција религије: да помогне, нарочито да помогне људима да умру. Из тог разлога је религија одувек била покушај да се објасни смрт, да тим објашњењем помири човека са њом. Које је муке Платон предузео у Федону да учини смрт пожељном и чак добром и колико често су његове мисли понављане у историји људског веровања, када је оно у сукобу са поимањем смрти као починка од овог света, патње и промене. Људи су тешили себе рационализацијом да је Бог створио смрт и да је она стога исправна, или чињеницом да смрт припада животном току; они су нашли разноврсна значења у смрти, или пак уверили себе да је смрт пожељнија од онемоћале старости; они су формулисали учења о бесмртности душе, тако да, иако човек умире, барем део њега преживљава. Све је то било дуготрајно настојање да се искуство смрти ослободи неподношљиве јединствености. Хришћанство, зато што је религија, морало је да прихвати ту основну функцију религије: да оправда смрт и, у складу са тиме, да помогне. Чинећи то, оно је мање или више асимиловало стара и класична објашњења смрти, заједничка практично свим религијама. Јер ни доктрина о бесмртности душе базирана на супротности између духовног и материјалног, нити она о смрти као ослобођењу, или смрти као казни, у суштини нису хришћанска учења. Њихова интеграција у хришћански поглед на свет пре је покварила него објаснила хришћанску теологију и побожност. Оне су деловале све док је хришћанство живело у религиозном, то јест смртно усмереном свету. Али оне су престале да делују чим је свет прерастао ту стару смртно усмерену религију и постао секуларан. Па ипак, свет је постао секуларан не зато што је постао нерелигиозан, материјалистички, површан, не зато што је изгубио религију, као што многи хришћани још увек мисле, него зато што стара објашњења у ствари не објашњавају. Хришћани често не схватају да су они сами, или пре хришћанство, били главни фактор у том ослобођењу од старе религије. Хришћанство је својом поруком, нудећи пуноћу живота, допринело више него било шта друго ослобађању човека од страхова и песимизма религије. Секуларизам у том смислу је феномен унутар хришћанског света, феномен немогућ без хришћанства. Секуларизам одбацује хришћанство у мери у којој је оно себе идентификовало са старом религијом, и у којој намеће свету објашњења и учења о смрти и животу које је само уништило. Међутим, била би велика грешка сматрати секуларизам као просто одсуство религије. У питању је заправо врста религије, те тако, и једно објашњење смрти и помирење са њом. То је религија оних који су уморни од објашњавања света на основу једног другог света о коме нико ништа не зна, и живота објашњеног у смислу преживљавања о коме нико нема појма; другим речима, уморни од давања животу важности на основу смрти. Секуларизам је једно објашњење смрти на основу живота. „Једини свет који познајемо је овај свет, једини живот који нам је дат је овај живот“, тако мисли секулариста, „и на нама људима је да га учинимо што смисленијим, богатијим, срећнијим колико је то могуће“. Живот се завршава смрћу. То је непријатно, али пошто је природно, пошто је смрт универзални феномен, најбоља ствар коју човек може да уради по том питању је да то просто прихвати као нешто природно. Све док живи, међутим, не треба да мисли на то, него би требало да живи као да смрти нема. Најбољи начин да се заборави на смрт је да се буде запослен, користан, посвећен великим и племенитим стварима, да се гради један увек бољи свет. Ако Бог постоји (а огроман број секулариста чврсто верује у Бога и употребљивост религије за своје удружене и индивидуалне подухвате) и ако он, у својој љубави и милости (пошто сви ми имамо заједничке мане) хоће да нас награди за наш посао, корисност и исправан живот вечним одморима, традиционално названим бесмртност, управо је то његов отмени посао. Но, бесмртност је један додатак, премда вечан, овом животу, у којој сва права интересовања, све праве вредности могу да се нађу. Америчко погребно предузеће је заиста прави симбол секуларистичке религије јер изражава подједнако мирно прихватање смрти као нечега природног (кућа међу другим кућама без ичег посебног у себи) и порицање присутности смрти у животу. Секуларизам је религија јер он има веру, јер он има своју сопствену есхатологију и етику. И он делује и помаже. Искрено, ако је помоћ била критеријум, морало би се признати да животно усмерени секуларизам помаже у ствари више него религија. Да би се такмичила са њим, религија мора себе да представи као прилагођавање животу, саветовање, обогаћење, мора да се рекламира у подземним железницама и аутобусима као користан додатак Вашој насмејаној банци и свим осталим насмејаним трговцима: пробај, помаже. И религиозни успех секуларизма је тако велики да наводи неке хришћанске теологе да се одрекну баш категорије трансцедентности или, много једноставније речено, саме идеје Бога. То је цена коју морамо да платимо ако желимо да будемо схваћени и прихваћени од модерног човека: да обзнанимо гностицизам двадесетог века. Али управо овде се дотичемо саме сржи ствари. За хришћанство помоћ није критеријум. Истина је критеријум. Сврха хришћанства није да помаже тако мирећи их са смрћу, него да открије истину о животу и смрти у смислу да људи могу да буду спасени том истином. Спасење, међутим, не само да није исто што и помоћ, него је, у ствари, супротно њој. Хришћанство се не слаже са религијом и секуларизмом, не зато што они нуде недовољно помоћи, него управо зато што они задовољавају, што они одговарају потребама човека. Ако је сврха хришћанства била да уклони од човека страх од смрти, да га помири са смрћу, не би било користи од хришћанства, јер су то остале религије урадиле заиста боље него хришћанство. И секуларизам управо производи људе који ће задовољно заједнице ради умрети, а не просто живети, за остварење циља, што год то могло бити. Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена. Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт. Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад. Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће, већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је једино у Христу пуноћа живота откривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван. Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога. Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње. *** Пре смрти је међутим умирање: развој смрти у нама физичким пропадањем и болешћу. Овде опет хришћански приступ не може просто да буде идентификован, било са оним модерног света, било са оним који карактерише религију. Јер за модерни секуларни свет, здравље је једино нормално стање човека; стога се против зараза треба борити, и модерни свет то заиста добро чини. Бонице и медицина су међу његовим најбољим достигнућима. Ипак, здравље има границу: смрт. Долази време када су научна средства исцрпљена, и то модерни свет прихвата просто и јасно као што прихвата саму смрт. Долази тренутак када пацијент треба да буде препуштен смрти, да буде склоњен са одељења, што се и чини мирно, како доликује, хигијенски, као део свеопште рутине. Све док је човек жив, треба урадити све да се одржи у животу; чак и ако је његов случај безнадежан, то не сме да му се саопшти. Смрт никако не сме да буде део живота. И иако свако зна да људи умиру у болницама, њихова свеопшта атмосфера и етос су они ведрог оптимизма. Објекат модерне медицинске успешне бриге је живот, а не смртни живот. Религијско гледиште болест сматра пре неголи здравље „нормалним“ стањем човека. У овом свету смртне и променљиве материје, патње, болест и туга су нормална стања живота. Болнице и медицинска нега морају постојати, али у смислу верске дужности, а не као реална корист за здравље као такво. Здравље и лечење су увек држани за милост Божију; са религијске тачке гледишта и право излечење је чудесно. А то чудо је извршио Бог, опет, не зато што је здравље добро, већ зато што то доказује Божију моћ и враћа људе Богу. У њиховим коначним резултатима ова два приступа су неспојива и ништа не открива боље забуну хришћана по овом питању него чињеница да данас хришћани прихватају оба од њих као подједнако неоспорна и истинита. Проблем секуларне болнице је решен преко оснивања хришћанских капела у њој, а проблем хришћанске болнице чињење исте модерном и научном, тј. што је више могуће секуларном. Међутим, у суштини, имамо прогресивно предавање религијског приступа пред секуларним из разлога који смо раније већ анализирали. Модерни свештеник тежи да постане не само асистент медицинском доктору, већ и терапеут у својој личној области. Све врсте метода пасторалне терапије, посећивање болнице, брига о болесном, које испуњавају каталоге теолошких семинара, су добри показатељи овога. Али, да ли је то хришћански приступ, и ако није, треба ли просто да се вратимо старом, религијском приступу? Одоговор је не, то није хришћански приступ; али не треба ни просто да се вратимо. Морамо открити непроменљиву, још увек савремену, светотајинску визију човековог живота, те тако и његове патње и болести; визију која је одувек била црквена, чак и када смо је ми хришћани заборавили или погрешно разумели. Црква сматра излечење за тајну. Али неразумевање овога током многих векова потпуне идентификације Цркве са религијом (неразумевање од кога су све тајне патиле, читава теологија светих тајни), је довело до тога да је тајна јелеосвећења постала у суштини тајна смрти, један од последњих обреда, који отвара човеку мање или више сигуран пролаз у вечност. Постоји опасност да се данас, са растућим интересовањем за излечење међу хришћанима, ова тајна схвати као тајна здравља, користан додатак секуларној медицини. Но, оба погледа су погрешна, јер обома недостаје светотајинска природа чина. Света тајна, као што већ знамо, је увек прелажење, преображај. Ипак, то није прелажење у натприроду, већ у Царство Божије, свет који долази, у саму реалност овога света и његовог живота као испуњеног и обновљеног Христом. То је преображај, не природе у натприроду, него старог у ново. Света тајна стога није чудо којим Бог крши, тако да кажемо, законе природе, већ пројава коначне истине о свету и животу, човеку и природи, истине која је Христос. И исцељење је тајна зато што његова сврха или циљ није здравље као такво, обнављање физичког здравља, већ улазак човека у живот Царства, у радост и мир Духа Светога. У Христу све на овом свету, а то значи и здравље и болест, радост и патња, је постало уздизање и улазак у тај нови живот, његово очекивање и предокушај. У овом свету патња и болест су заиста нормални, али сама њихова нормалност је ненормална. Откривење коначног и сталног пораза човека и живота, пораза који делимичне победе медицине, ма колико дивне и заиста чудесне, не могу коначно да превазиђу. Али у Христу патња није уклоњена; она је преображена у победу. Сама смрт постаје победа, пут и улазак у Царство, и то је једино истинско излечење. Имамо човека који пати од бола у свом кревету и Црква долази к њему да обави тајну исцељења. За тог човека, као и за сваког човека на читавом свету, патња може да буде пораз, пут потпуног препуштања тами, очају и самоћи. То може да буде умирање у правом смислу те речи. Па ипак, то такође може да буде коначна победа човека и живота у њему. Црква не долази да обнови здравље у том човеку, просто да замени медицину када је ова исцрпела своје сопствене могућности. Црква долази да уведе тог човека у љубав, светлост Христову и живот. Она не долази само да га утеши у његовим патњама, не да му помогне, већ да га учини мучеником, сведоком Христовим у самим његовим патњама. Мученик је онај који сагледава „небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап 7, 56). Мученик је онај за кога Бог није друга и последња шанса да заустави грозан бол; Бог је сам његов живот, и стога све у његовом животу води Богу и уздиже се до пуноће љубави. У овом свету биће тешкоћа. Било да је сведена од стране самог човека на минимум, било да је понуђено олакшање религијским обећањем награде на другом свету, патња остаје овде, она остаје грозно нормална. Па ипак, Христос каже: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Кроз његову сопствену патњу, не само да је сва патња задобила смисао, већ јој је дата моћ да сама постане знак, тајна, објава, долазакте победе; човеков пораз, само његово умирање, је постало пут живота. *** Почетак ове победе је Христова смрт. Такво је вечно Еванђеље и оно остаје лудост не само за овај свет, већ и за религију све док је то религија овога света („да се не обеснажи крст Христов“). Литургија смрти хришћанина не почиње када је човек дошао до неизбежног краја и његов леш лежи у Цркви како би се савршио последњи чин док ми стојимо около као тужни и разочарани сведоци достојанственог одласка човека из света живих. Она почиње сваке недеље у цркви, када човек узлазећи ка небу, „напушта све земаљске бриге“; она почиње сваког празника; она почиње нарочито радошћу Васкрса. Читав живот Цркве је својеврсна тајна наше смрти, зато што је све то објава Господње смрти, сведочанство његовог васкрсења. Па ипак хришћанство није на смрт усредсређена религија; оно није мистеријски култ у коме ми се нуди објективно учење спасења од смрти у прелепим церемонијама, и који захтева да верујем у то и тако се користим његовим добрима. Бити хришћанин, веровати у Христа, значи и увек је значило: спознати на надразумски, но ипак апсолутно известан начин звани вера, да је Христос живот свег живота, да је он лично живот, и стога, мој живот. „У њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн 1, 4). Сва хришћанска учења, она о оваплоћењу, искупљењу, покајању, су објашњења, последице, али не и узрок те вере. Једино ако верујемо у Христа постају све те тврдње валидне и постојане. Али сама вера није прихватање ове или оне тврдње о Христу, већ самога Христа као живота и светлости живота. Јер „и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама“ (1Јн 1, 2). У том смислу хришћанска вера је радикално другачија од религијске вере. Његова полазна тачка није веровање него љубав. У себи и по себи, сво веровање је делимично, фрагментарно, крхко. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо… док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Једино „љубав никад не престаје“ (1Кор 13). И ако волети некога знати имати свој живот у њему, или пре да је он постао садржина мог живота, волети Христа је познавати и имати га као живот свог живота. Једино ово имање Христа као живота, радост и мир заједничарења са њим, поузданост његовог присуства, чини смисленом објаву Христове смрти и сведочење његовог васкрсења. У овом свету Христово васкрсење никада не може да постане једна објективна чињеница. Васкрсли Христос се показао Марији и „угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус“ (Јн 20, 14). Он је стајао на обали Тиверијадског језера, али апостоли „нису знали да је то Исус“. И на путу за Емаус очи апотола „су задржане да га не познају“ (Лк 26, 16). Проповед васкрсења остаје лудост за овај свет и није чудо да сами хришћани настоје да га објасне практично деградирајући га на претхришћанско учење о бесмртности и преживљању. И заиста, ако је учење о васкрсењу само доктрина, ако се у то верује као у неки догађај будућности, као у мистерију другог света, оно није суштински другачије од других доктрина у вези са другим светом и може се лако помешати са њима. Било да је у питању бесмртност душе, било васкрсење тела, ја не знам ништа о њима и свака дискусија постаје пре спекулација. Смрт остаје исти мистериозни пролаз у мистериозну будућност. Неизмерна радост коју су апостоли осетили када су видели васкрслог Господа, то што им гораше срце на путу за Емаус, нису настали услед мистерија једног другог света које су им откривене, него зато што су видели Господа. И он их је послао, не да проповедају и објављују васкрсење мртвих, не доктрину смрти, већ покајање и опроштај грехова, нови живот, Царство. Они су обзнанили оно што су знали, да је у Христу нови живот већ почео, да је он вечни живот, пуноћа васкрсење и радост света. Црква је улазак у васкрсли живот Христов; она је заједничарење у вечном животу, радост и мир у Духу Светом. Она је очекивање дана незалазног Царства; не неког другог света, већ испуњења свих ствари и свег живота у Христу. У њему је сама смрт постала један акт живота, јер ју је он испунио собом, својом љубављу и светлошћу. У њему „јер је све ваше…свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1Кор 3, 21-23). И ако учиним тај нови живот својим, својом учинимо и ту глад и жеђ за Царством, то очекивање Христа, поузданост да је Христос живот, онда ће сама моја смрт бити један акт заједничарења са животом. Јер нити живот нити смрт не могу да нас раставе од љубави Христове. Не знам када ће и како пуноћа доћи. Не знам када ће све савршено бити у Христу. Не знам ништа о када и како. Али знам да је у Христу тај велики прелаз, пасха света почела, да светлост долазећег света долази до нас у радости и миру Светога Духа, јер Христос васкрсе и живот влада. Коначно, знам да је та вера и то поуздање оно што испуњавају радосним значењем речи светог апостола Павла које читамо сваки пут када славимо прелазбрата или сестре, неког уснулог у Христу: „Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господ бити“ (1Сол 4, 16-17). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Videh na forumu jedno interesantno pitanje pa, taman kad se resih da odgovorim,odlucio sam da pitanje preformulisem i da postavim tezu ovakvu kako sam naveo u naslovu. Zivot je, dar Boziji,kojim je obdareno sve na planeti.Sve zivi Duhom Bozijim i u njemu postoji.Bog je stvorio svet i coveka u njemu za neprastano zivljenje. Odakle onda smrt,kao pojava koja remeti sveze ljubavi i zajednice? Da li su Adam i Eva u edemskom vrtu bili u nekom mestu ili u nekom STANJU? Iz teksta Sv.Pisma pre bismo mogli zakljuciti da je Edemski vrt bio STANJE, a ne samo neko mesto na planeti.Sv. Grigorije bogoslov kaze da je stvaranje sveta gradjenje Crkve, Crkva kao sto znamo nije opredeljena mesto vec stanjem ljudi koji u njoj zive. Da ne duzimo mnogo,smrt je dakle posledica poremecenog odnosa Boga i Negovih stvorenja.Samim tim Crkva i samu smrt,koja nesumnjivo ima i svoju fizicku stranu, ne dozivljava kao stanje FIZICKE ili BIOLOSKE MRTVOSTI vec uvek kao stanje odnosa sa Bogom. To potvrdju i reci Hristove koji kaze KO VERUJE U MENE AKO I UMRE ZIVECE. Ili pokazujuci drugu realnost OSTAVI MRTVE NEKA ZAKOPAVAJU SVOJE MRTVE. Ako dozivljavamo pitanje zivota i smrti u svetlu pravoslavnog predanja da li onda mozemo da razgovaramo o zivotu posle smrti ili o zivotu posle Vaskrsenja Nismo li pod predstavkom ZIVOT POSLE SMRTI, smrt mozda shvatili samo FIZICKI, i time joj umanjili opasnost koju SMRT kao stanje zaista predstavlja, a time samim umanjili znacaj Vaskrsenja, kao pobede nad RAZDVOJENOSCU i ponovne uspostave istinskog odnosa LICEM KA LICU Boga i Njegovih ljudi. Ajde malo da bogoslovstvujemo u ovom pravcu. Iskreno vas, Makarije,jeromonah
  5. Опште је познато да је и пре успостављања хришћанске вере сећање на смрт имало значајно место у уму оних који су настојали да свој живот осмисле. Од свих ових философа од посебног су значаја хришћански оци, мада није штета чути и остале. Како и зашто су се они сећали смрти? Да ли још увек следујемо овом подвигу светих отаца или смо већ одавно залутали у тамном вилајету пале природе која у својој махнитости "мисли" да је сама по себи бесмртна? __________________________________ "Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота – непрестано уздисање. Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе. Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига." св. Јован Лествичник Сродна тема: Тајна и ток смрти
  6. Аерозагађење чврстим микрочестицама показује се као веома озбиљан проблем у Србији, нарочито у зимским месецима. PM10 (particulate matters 10) јesu čvrste čestice promera do 10 mikrometara. Na njihovo štetno dejstvo ukazao je epidemiolog Daglas-Dag Dokeri 1993. godine (Dockery DW et al. An Association between Air Pollution and Mortality in Six U.S. Cities, N Engl J Med 1993; 329:1753-1759). To je Dokerijeva kapitalna studija o vezi aerozagađenja i smrtnosti u šest američkih gradova, nakon koje su promenjeni federalni propisi u SAD. "NEVIDLJIVI UBICA" Famoznu PM-10 česticu udišemo svaki dan, a godišnje odnese 6.000 života u Srbiji P. Vujanac Blic 20.12.2018. 07:0 63 FOTO: M. CVETKOVIĆ / RAS SRBIJA U Srbiji godišnje umre, prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, 6.000 ljudi od bolesti izazvanih lošim kvalitetom vazduha, a kao glavni krivac označane su PM-10 čestice, poznate kao nevidljive ubice iz vazduha. Šta su zapravo te famozne čestite i možemo li se ikako zaštititi? Taj "nevidljivi ubica" iz vazduha je prašina manja (PM) od 10 mikrometara i predstavlja smešu dima, čađi, prašine i kiseline, uz teške metale poput olova, kadmijuma, nikla i arsena, a nastaje kao posledica kombinovanog uticaja grejanja, saobraćaja i industrije. Kad udisanjem stigne u pluća, PM-10 čestice deponuju se u najdubljim delovima tog organa i, kako upozoravaju lekari, posebno ugrožavajući decu, trudnice, stare osobe i hronične bolesnike. FOTO: RAS SRBIJA Urok i iznenadnih smrti - U slučaju udisanja PM-10 čestica, koje skraćuju dah, srce se napreže da bi kompenzovalo smanjeni unos kiseonika i pri tom se iscrpljuje. Na taj način, pored razboljevanja pluća, one dovode i do srčanog ili moždanog udara i možemo ih smatrati uzrokom iznenadne srčane smrti, za koji nemamo valjani dokaz – objašnjava onkolog dr Zoran Živković. Te PM-10 čestice, kako pokazuju dnevna, iz sata u sat, merenja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine, juče su Valjevo ponovo svrstale na čelo najzagađenijih gradova u Srbiji, dok je vazduh kao zagađen, što je nešto blaža varijanta, izmeren u Subotici, Novom Sada, Nišu, Rumi, Pančevu, Smederevu i Užicu. FOTO: RAS SRBIJA Šta gde najviše zagađuje Inače, dozvoljena vrednost PM-10 čestica u vazduhu iznosi 50 mikrograma po kubnom metru, a ta vrednost, opet pokazuju podaci Ministarstva i Agencije za zaštitu životne sredine, čak u pet gradova traje duže od 100 dana godišnje: Pančevo (157), Užice (122), Valjevo (114), Kraljevo (106) i Kragujevac (101). Što se tiče uzroka, Ministarstvo je indikovalo sledeće razloge za prekomerno zagađeni vazduh u ovim gradovima: Pančevo - industrija i saobraćaj, Užice - grejanje i saobraćaj, Valjevo - grejanje i saobraćaj, Kraljevo - grejanje i saobraćaj, Kragujevac - industrija i saobraćaj. Daleko od rešenja Rešenje problema prekomernog zagađenja zahteva multidisciplinarni pristup, za početak sa saobraćajem, ali po onome šta je potrebno promeniti, rešenje nije na vidiku. - Treba se fokusirati na saobraćaj i vozila na dizel pogon, koja ispuštaju ugljen dioksid, ugljen monoksid, azot monoksid, azot dioksid, koji u reakciji sa vlažnim vazduhom daju kiseline i jedan su od uzroka takozvanih „kiselih kiša”. Posebna pažnja se mora obratiti na starost automobila i njihovu potrošnju i sagorevanje goriva. Ako bi zagađenje česticama PM-10 smanjili za 10 mikrograma po metru kubnom, broj smrtnih slučajeva bi se prepolovio – smatra dr Zoran Živković. Što se tiče grejanja, državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine Dragan Jeremić kaže da bi rešenje za lokalne toplane, koje koriste ugalj ili mazut, bio prelazak na gas ili biomasu. - Osim ekološkog, imali bi i ekonomski efekat, jer bi kotlovi na biomasu smanjili osnovnu cenu grejanja i daljinsko grejanje učinili pristupačnijim za građane. Tamo gde nije moguće priključe na daljinski sistem, treba razmisliti o subvencionisanju zamene individualnih ložišta na ugalj za manje štetne energente – poručuje Jeremić. U Valjevu, gradu najviše pogođenom PM-10 česticama, inače, centralno grejanje koristi tek petina žitelja, a grad kome "na ruku" ne ide ni njegov geografski položaj u kotlini, posebno ugrožava 30.000 individualnih ložišta koja koriste drvo i ugalj lošeg kvaliteta. Uz to, valjevskim ulicama šparta, kako se procenjuje, oko 30.000 automobila. FOTO: PREDRAG VUJANAC / RAS SRBIJA Valjevo najzagađenije Tek pošto je građanska inicijativa "Da Valjevo prodiše" i Lokalni front skupio peticiju sa više od 1.500 potpisa građana, vlast je prihvatila da o aeorazagađenju otvori raspravu 24. decembra. S druge strane, gradonačelnik Slobodan Gvozdenović ponavlja da "Valjevo što se tiče vazduha nije ni Hirošima ni Nagasaki", kao i da ne postoje nikakve zvanične informacije o tome da je vazduh u Valjevu zagađen. - Nikakve zvanične informacije od Zavoda za javno zdravlje, Batuta, Agencije za zaštitu životne sredine, nismo dobili. Neću da raspravljam o PM-10 česticama, o merenju Agencije za zaštitu životne sredine, ali hoću da vam naglasim da nikakav zvaničan dokument, ovde nije stigao – rekao je Gvozdenović za skupštinskom govornicom. To što se građani ovog grada svakodnevno guše i što zvanična meranja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da je Valjevo među najzageđnim gradovima u Srbiji, Gvozdenoviću očigledno nije dovoljno.
  7. Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама. И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије. Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других. II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити. Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт? У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља. Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“. Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара. У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање. Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3). Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу. Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен. На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења. Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије. III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама). Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева. 2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова. Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним. Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима. 3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“. Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана. Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“ Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови: а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду. б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази. в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима. У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона. Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе. Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести. Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања. IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“. Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара. Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити. Извор: Теологија.нет
  8. Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама. И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије. Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других. II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити. Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт? У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља. Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“. Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара. У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање. Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3). Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу. Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен. На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења. Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије. III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама). Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева. 2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова. Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним. Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима. 3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“. Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана. Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“ Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови: а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду. б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази. в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима. У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона. Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе. Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести. Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања. IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“. Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара. Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити. Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.
  10. Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018. View full Странице
  11. Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди. Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива. Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи. Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети. Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом. Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије. Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца. Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога. Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса. За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас. Извор: Православие.ру
  12. Свет заиста добровољно корача у ад. Огромни су редови испред врата ада, где сваког минута упада небројена количина људи. Оваква гужва се може упоредити само са редовима за новом верзијом ајфона, или редовима за распродају у тржним центрима. Интернет пуца од порнографије, насиља, злобе, одмазде, а све то упијају хипертрофирајући умови и срца људи, сасушени од мржње и похоте. Технологија која води у ад, одлично ради свој посао. Пиксели мељу људски разум боље од било ког реалног призора. Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди. Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива. Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи. Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети. Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом. Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије. Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца. Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога. Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса. За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас. Извор: Православие.ру View full Странице
  13. У првој и другој епизоди овог циклуса, филозоф Златко Паковић и професорка књижевности Јасмина Ахметагић тумаче чувени роман Меше Селимовића "Дервиш и смрт" уз филм Здравка Велимировића из 1974 године. Прва епизода:
  14. „Што се више секуларизује савремена култура, мање је савременом човеку разумљив овај подвиг мученика“, – рекао је Патријарх Кирил, – „Људи са лакоћом мењају своја убеђења, са лакоћом се одричу своје отаџбине, не сматрају могућим да ризикују свој живот да би спасли другог. За човека нашег века подвиг мученика је заиста изазов колосалне снаге, и умни човек сусрећући се са тим изазовом треба да упита себе: како бих ја поступио? Шта бих ја учинио? Да ли бих се одрекао удобности савременог живота, благостања, каријере, рођених и ближњих, ако би стајало питање: са Христом си или против Њега?“ „Ипак, то питање стално стоји пред нама. На срећу, ни први ни други одговор на ово питање не носе са собом насилне последице — за сада. Знамо да је свашта бивало у историји. Мученик се не рађа, мученик се постаје. Крв мученика постаје семе хришћанства не само према чињеници живота, већ и према чињеници смрти ових људи. За нас је мученик онај човек који је за живота сабрао такву силу духа, да његова смрт постаје семе вере за многе и многе људе“, – подвукао је Патријарх. Извор: Православие.ру
  15. Дана 25. јануара 2018.године, на дан прослављања мученице Татјане и оних који су са њом пострадали у Риму, Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије Кирил служио је Божанску литургију у капели свете мученице Татјане при Московском државном универзитету М.В. Ломоносов. По завршетку богослужења, Предстојатељ Руске Православне Цркве обратио се верницима беседом, у којој је посебну пажњу посветио значењу и смислу подвига хришћанских мученика. „Што се више секуларизује савремена култура, мање је савременом човеку разумљив овај подвиг мученика“, – рекао је Патријарх Кирил, – „Људи са лакоћом мењају своја убеђења, са лакоћом се одричу своје отаџбине, не сматрају могућим да ризикују свој живот да би спасли другог. За човека нашег века подвиг мученика је заиста изазов колосалне снаге, и умни човек сусрећући се са тим изазовом треба да упита себе: како бих ја поступио? Шта бих ја учинио? Да ли бих се одрекао удобности савременог живота, благостања, каријере, рођених и ближњих, ако би стајало питање: са Христом си или против Њега?“ „Ипак, то питање стално стоји пред нама. На срећу, ни први ни други одговор на ово питање не носе са собом насилне последице — за сада. Знамо да је свашта бивало у историји. Мученик се не рађа, мученик се постаје. Крв мученика постаје семе хришћанства не само према чињеници живота, већ и према чињеници смрти ових људи. За нас је мученик онај човек који је за живота сабрао такву силу духа, да његова смрт постаје семе вере за многе и многе људе“, – подвукао је Патријарх. Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошимо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: па, није то моја брига… Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић) Слобода и историја У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКП(б)“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји…. Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест. То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи… Хришћанство освешћује човека (хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речено, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не! То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди. Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће. Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму–капитализму. И тога не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто сте жртве…. Осећање Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих. Осећања су дар Карло Кривели, Свети Августин, 15. век Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви сте свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор. Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена он ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слободи. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слободним. Косовски и светосавски завет Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завет чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска. Литургија Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325–786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи. Камиј-Феликс Баланже, Едип и Антигона Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26–31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође, што више заради, да се извуче, да саботира итд. Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као дијалог између верника и свештеника. Литургија је дијалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крв, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да се жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована. Исповест (…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму. (Сродство по избору, 30. 6. 2017)
  17. Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошимо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: па, није то моја брига… Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић) Слобода и историја У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКП(б)“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји…. Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест. То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи… Хришћанство освешћује човека (хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речено, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не! То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди. Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће. Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму–капитализму. И тога не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто сте жртве…. Осећање Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих. Осећања су дар Карло Кривели, Свети Августин, 15. век Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви сте свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор. Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена он ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слободи. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слободним. Косовски и светосавски завет Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завет чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска. Литургија Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325–786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи. Камиј-Феликс Баланже, Едип и Антигона Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26–31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође, што више заради, да се извуче, да саботира итд. Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као дијалог између верника и свештеника. Литургија је дијалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крв, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да се жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована. Исповест (…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму. (Сродство по избору, 30. 6. 2017) View full Странице
  18. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене.
  19. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја са данашњег евхаристијског сабрања. Првојерарх наше помесне Цркве подсетио на значај непоколебиве вере која представља основ хришћанског живота, подсетивши да кроз веру као хришћани на смрт гледамо као на један привремени сан који ће бити окончан другим Христовим доласком. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене. View full Странице
  20. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету.
  21. Боравећи у Хиландару, новинар Прве телевизије Дејан Вученовић, снимио је прилог са монахом Симеоном Хиландарцем. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету. View full Странице
  22. «Исплачи се» Пред свештеником је лежала девојка. Врло симпатична девојка, боље рећи, девојчица од четрнаест година. Лежала је у ковчегу у цркви, свештеник се спремао за опело. Близу су стајали њени родитељи и причали да је то био несрећан случај. Оља је заједно са својом сестром близнакињом и мамом прелазила пругу и мало је заостала за њима. Носила је слушалице за музику, а машиновођа није успео да закочи на време… Свештеник је слушао речи њене мајке и осећао њен бол. Као да је имао кнедлу у грлу, а још је пред њим био утешни разговор са родитељима и присутнима, притом је и сам морао да је опева јер није било хора. Свештеник је мало застао, па кренуо да говори… Нема дубље ране и већег бола од губитка детета. Још је јуче, пуно живота и енергије, стајало пред тобом. Било је у много чему одраз тебе самог, а његов живот је уплетен у твој, као траке уплетене у косу. Стога су његове радости и туге биле твоје. И сад оно лежи пред тобом, беживотно и хладно, као да са собом у гроб носи и твој живот. Пред човеком кога је стигла таква мука стоји тежак задатак – да све то преживи, а да притом не изгуби смисао живота, душевно и телесно здравље и да не постане очајник. А пред људима из њиховог окружења стоји важан хришћанси задатак – да утеше и подрже човека, скрханог од туге. Ох, како је то сложен задатак! На почетку је боље «блажено ћутати»: непромишљене, површне речи ризикују не само да буду пуштене низ ветар, већ могу и да повреде. Сећам се случаја, о коме је причао митрополит Антоније Сурошки, када је млади свештеник држао опело за једног младића. Пред опело, обратио се мајци дечака и омакло му се да прозбори: «Како вас само разумем!» Мајка дечака му је на то одбрусила: «Не лажите! Не можете разумети мајку која спушта своје дете у гроб! Никада вам се ништа слично није десило и желим да вам се никада тако нешто и не догоди.» Како је то истинита примедба! Заиста, човек који нема слично искуство, просто не може да се спусти у тај понор бола, који у том тренутку осећају родитељи и не може им из те дубине упутити дирљиве речи. Ми, налик на Христа, не можемо рећи мајци: «Не плачи», јер је Реч Божија истог трена исушила извор жалости, васкрснувши њеног сина. Речи «не плачи», којима се Христос обратио наинској удовици, су значиле: «Не плачи, јер ћу сада уклонити разлог твога јада.» Ми грешни, који не располажемо никаквим духовним даровима, можемо само да кажемо: «исплачи се», иако сузе немају велику моћ и не трају дуго, али свеједно смирују бол. Треба загрлити човека, поседети мало са њим и исплакати се. Ето шта је потребно на почетку. А кроз неко време, када рана више није жива и очи се осуше, тек тада можемо да почнемо да тражимо смисао те смрти, и то на хришћански начин. Зашто? Када, у склопу своје дужности, посећујем гробље, а то разуме се стално чиним, имам осећај да се у последњих неколико деценија променио однос смрти према младости. Смрти је постао драг млад живот и више уопште не обраћа пажњу на године. Или су јој занимљивији они који су тек започели живот, од оних који јој долазе природним путем. На савременом гробљу, скоро да има више младих и малених људи од одраслих, зар није тако? И за то постоје објективни и субјективни разлози. Болести су се подмладиле: наша животна средина нам је то подарила. Деградира наш однос према животу и здрављу. Нарочито код младих та безумна мода неодговорног понашања према свом и туђем животу рађа све те рискантне селфисте, паркуристе, параглајдисте и друге љубитеље екстремних спортова, којима живот као и да није потребан. Услед описаног неодговорног поступања знатно се увећава фактор изненадне смрти: гине се и под точковима и за воланом, гине се и од опасних друштвених мрежа. Томе доприноси и патолошка суровост савременог човека: могу да вас убију за опаску, или због одређене фризуре, или просто за телефон који вам штрчи из џепа. Поред ових спољних разлога ране смрти, постоји и дубински духовни уплив Промисла Божијег, који чува све нас. Када Бог бира моменат нечије смрти, пре свега се брине да тај човек достигне блажени вечни живот. Само придавање смисла у контексту вечног живота, може помоћи људима да преживе и да прихвате смрт свог детета. «Моје дете је живо, није умрло! ‒ то је прва радосна мисао, коју родитељима доноси хришћанска вера. ‒ «Испоставља се да га нисам изгубио, само смо се привремено растали. То је тугобна раздвојеност, али ће баш због тога наш поновни састанак бити још радоснији. А то ће се сигурно десити!» То је полазна тачка од које крећу сва даља размишљања о раној смрти. Зашто се ране смрти дешавају и то, како нам изгледа, превише често? Зашто Бог узима живот у пуном цвату, или пак тек процветали живот? Зар се чупају пупољци пре него што процветају и усреће све људе својим миомирисом? Одговоре на разна питања «зашто», ми хришћани можемо наћи само онда, када признамо да нам све није дато да разумемо, и када се обратимо разуму Цркве. А Црква нам у таквим случајевима указује на Божије Свезнање, као на светлост на крају тунела. Она нам указује на Бога, који зна када треба да узме човека, с тачке гледишта вечног живота. Сви оци и учитељи Цркве се слажу да Бог узима сваког човека у тренутку који је најбољи за њега самог. На питање «зашто Бог допушта да умире тако много млади људи», Преподобни Пајсије Светогорац одговара: «Нико још није потписао уговор са Богом у коме пише када ће умрети. Бог узима човека у најзгоднијем тренутку његовог живота, узима га на посебни, за њега, најподеснији начин, како би спасао његову душу.» Овде ћемо нешто појаснити. Наравно да Преподобни Пајсије не говори да ће се спасити сви људи, већ да Бог користи саму смрт на добробит човека, чије је спасење још увек могуће. То се дешава на разне начине: «Ако Бог види да ће се човек исправити, оставља га у животу. Уколико види да ће се човек искварити, узима га како би га спасао. А друге, који воде грешан живот, али имају тежњу да чине добро, Он узима пре него што успеју да учине то добро дело. Бог тако поступа јер зна да би ти људи учинили добро, ако би имали ту могућност. То јест, Бог као да им каже: ''Не трудите се, довољне су и ваше добре тежње.'' А још оне који су јако добри, Бог узима Себи зато што су и у Рају потребни цветни пупољци.» Што се тиче смрти беба, деце и уопште морално чистих младића и девојака, свети оци деле мишљење да их Бог узима, знајући да ће у будућем они водити грешан живот, изгубити чистоту и лишити се вечног живота. Светитељ Теофан Затворник је овако тешио ожалошћену мајку која је изгубила своју кћер пуну врлина: «Кћер вам је умрла добра, испуњена врлинама. Треба да кажете: Хвала ти Господе што си је узео што пре, што јој ниси дао да се пода саблазнима и примамљивим страстима света. А ви жалите што ју је Бог избавио од тих искушења и узео је у свето Царство Своје, чисту и непорочну. Испада да би боље било да је она одрасла и упустила се у све саблазни, што данас није никаква реткост за младе симпатичне девојке, каква је, како тврдите, била ваша преминула кћер. Мудра је мајка, која жели да њена кћер буде спасена, а не изгубљена.» Дешава се да Бог прима дете Себи, јер жели да избави њега и његове ближње од неког тежег крста. Многима је познат школски пример из живота руског револуционара из раног 19. века Риљејева, који нам је давно предочио Преподобни Варсонуфије Оптински. То је диван пример откровења Божијег о могућем разлогу смрти у младости. Мајка овог декабристе је испричала Преподобном Варсонуфију како се њен син тешко разболео када је имао три године. Све је указивало на његову скору смрт, а она је пала на колена пред иконама Спаситеља и Божије Матери, не желећи с тим да се помири, и почела да се моли ревносно, силовито, са сузама у очима. Однекуд јој се указао одоговор: «Добро размисли, не моли Господа да ти дете оздрави… Он, Свезнајући, жели да ти и твој син избегнете будућа страдања. Шта ако је његова смрт нужна овога часа? Због благости и милосрђа Свога, показаћу ти његову будућност – зар ћеш се и тада молити да оздрави?» И видела је цео његов животни пут. Проведена је кроз разне собе, које су представљале животне етапе њеног сина и када је дошла до последње одаје чула је страшан крик: «Предомисли се, безумнице! Биће прекасно ако видиш то што се скрива иза овог последњег вела! Боље се покори вољи Божијој, не моли се за живот детета, које је још увек попут анђела и не познаје зла.» Али она је узвикнула: «Не, не! Желим да живи!» Задихана је потрчала да октрије шта се крије на крају. Полагано јој се откривао призор и она је видела вешала намењена свом сину. После овог виђења дете је брзо почело да се опоравља, а његова мајка је убрзо заборавила све што је видела… Све што Бог предузима у вези нас је на нашу корист. Чак и нашу смрт, Владика живота и смрти користи на нашу добробит. Усмерење воље човека, његово душевно стање – то су области које су прилично скривене, не само за наше ближње, већ су недовољно јасне и нама самима. Једино Бог може у целости прозрети и оценити наше стање и извући истинит закључак. Штедећи човека, Бог га може узети у цвету његове снаге, како га претешки терет будућих греха не би лишио и последње наде на живот вечни. О томе говори Преподобни Пајсије Светогорац: «Када ми кажу да је неки младић умро, ја тугујем, али тугујем као човек. Јер, ако боље сагледамо ствари, увидећемо да што је човек одраслији, то му је теже да се бори против грехова и све их више сакупља. Посебно световни људи – што дуже они живе, то више погоршавају своје стање бригама, неправдама и томе слично, уместо да га поправе. Зато, човек кога Бог узима из тог живота у дечјем узрасту или у младости, више добија, но што губи.» Не можемо да разумемо разлог ране смрти сваког појединачног човека, то је немогуће. То је тајна сакривена у дубинама Божанског Свезнања и није доступна нашем расуђивању, барем за овога живота. Није нам ни потребно да покушамо да разоткријемо ту тајну. Слични покушаји су остали бесплодни, а могу довести човека, који је изгубио блиску особу, до велике туге, па чак до очајања. Боље је да се кроз веру у Бога потрудимо да пронађемо смисао у том губитку, јер само срце верника може у једном тихом тренутку жалости чути утешни шапат: «Не плачи, твоји вољени су са Мном.» Свештеник Димитрије Видумкин С руског Александар Ђокић 25 / 10 / 2017 православие.ру
  23. Јапански адмирал Такијиро Ониши, отац камиказа, извршио је ритуално самоубиство 16. августа 1945. У опроштајној поруци извинио се пилотима које је послао у смрт. Вицеадмирал Такијиро Ониши (53), заповедник прве морнаричке ваздушне флоте и један од адмирала који су уживали углед у ондашњем друштву Јапана, извршио је 16. августа 1945. ритуално самоубиство (сепуку). Пре самог чина позвао је све младе људе на обнову Јапана и да раде на успостављању мира међу народима. Такође, у својој опроштајној поруци послао је и извињење за 4.000 пилота које је послао у смрт. Како би додатно исказао своју покорност, није користио услуге „каишакунина“ (асистента који после резања утробе одсече главу), па је након реза утробе умирао 15 сати. Жртва за цара Јапан је за камиказама посегнуо тек крајем рата, 1944. године. У октобру те године су са жаљењем закључили да нису у стању зауставити напредовање америчке војске и савезника. Налазили су се у безизлазној ситуацији. Имали су све мање искусних пилота, а пошиљке нових авиона нису стизале на време. Адмирал Ониши залагао се за удвостручавање летачког особља које би требало да окрене нови лист у рату са САД. Његова идеја је била стварања пилота који ће се жртвовати за цара, тзв. „добровољне јединице за смрт“. Требало је да оне Американце да натерају на повлачење. „Морамо послати наше ’зирое‘ (тип јапанског ловца) пуне експлозива у самоубилачке мисије на непријатељске мет“, предложио је. Војни врх је то прихватио. По његовој идеји авиони „Мицубиши А6 Зиро“ опремили су се са бомбама од 250 килограма. Таквим авионом пилот би се слупао о носач авиона. Побили око 5.000 америчких морнара Први успешни напад камиказа (јапански: божански ветар) десио се 25. октобра 1944. када су неколико десетина авиона „Зиро“ напали америчке ескортне носаче. Извела га је 201. ваздухопловна морнаричка дивизија под Онишијевим вођством и тада су потопили 11, а оштетили 89 бродова. До краја рата 3.862 јапанска младића покушала су се забити или су се забила у бројне америчке ратне бродове и тако побили 5.000 америчких морнара. Највише камиказа, њих око 2.000, изгинуло је од априла до јула 1945. у борбама за Окинаву. Мач којим се Такијиро Ониши докрајчио чува се у војном музеју у Токију. Његов пепео налази се на два места. Део је у храму у Јокохами а део на јавном гробљу у селу Ашида.
  24. Марио Ђакомели Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре. Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања. Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости. Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе. Ретки спомињу Леониду. Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела. Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо. Нужно је да твоја смрт има твоје очи. Зоран Ђуровић Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик. Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио... Нисам умро, али скоро и као да јесам. На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“. Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати. Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре. Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу. Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш. Зоран Ђуровић Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше. Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити. Зоран Ђуровић Рим, 02.08.2015 Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
×
×
  • Create New...