Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смрт'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Videh na forumu jedno interesantno pitanje pa, taman kad se resih da odgovorim,odlucio sam da pitanje preformulisem i da postavim tezu ovakvu kako sam naveo u naslovu. Zivot je, dar Boziji,kojim je obdareno sve na planeti.Sve zivi Duhom Bozijim i u njemu postoji.Bog je stvorio svet i coveka u njemu za neprastano zivljenje. Odakle onda smrt,kao pojava koja remeti sveze ljubavi i zajednice? Da li su Adam i Eva u edemskom vrtu bili u nekom mestu ili u nekom STANJU? Iz teksta Sv.Pisma pre bismo mogli zakljuciti da je Edemski vrt bio STANJE, a ne samo neko mesto na planeti.Sv. Grigorije bogoslov kaze da je stvaranje sveta gradjenje Crkve, Crkva kao sto znamo nije opredeljena mesto vec stanjem ljudi koji u njoj zive. Da ne duzimo mnogo,smrt je dakle posledica poremecenog odnosa Boga i Negovih stvorenja.Samim tim Crkva i samu smrt,koja nesumnjivo ima i svoju fizicku stranu, ne dozivljava kao stanje FIZICKE ili BIOLOSKE MRTVOSTI vec uvek kao stanje odnosa sa Bogom. To potvrdju i reci Hristove koji kaze KO VERUJE U MENE AKO I UMRE ZIVECE. Ili pokazujuci drugu realnost OSTAVI MRTVE NEKA ZAKOPAVAJU SVOJE MRTVE. Ako dozivljavamo pitanje zivota i smrti u svetlu pravoslavnog predanja da li onda mozemo da razgovaramo o zivotu posle smrti ili o zivotu posle Vaskrsenja Nismo li pod predstavkom ZIVOT POSLE SMRTI, smrt mozda shvatili samo FIZICKI, i time joj umanjili opasnost koju SMRT kao stanje zaista predstavlja, a time samim umanjili znacaj Vaskrsenja, kao pobede nad RAZDVOJENOSCU i ponovne uspostave istinskog odnosa LICEM KA LICU Boga i Njegovih ljudi. Ajde malo da bogoslovstvujemo u ovom pravcu. Iskreno vas, Makarije,jeromonah
  2. Опште је познато да је и пре успостављања хришћанске вере сећање на смрт имало значајно место у уму оних који су настојали да свој живот осмисле. Од свих ових философа од посебног су значаја хришћански оци, мада није штета чути и остале. Како и зашто су се они сећали смрти? Да ли још увек следујемо овом подвигу светих отаца или смо већ одавно залутали у тамном вилајету пале природе која у својој махнитости "мисли" да је сама по себи бесмртна? __________________________________ "Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота – непрестано уздисање. Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе. Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига." св. Јован Лествичник Сродна тема: Тајна и ток смрти
  3. Аерозагађење чврстим микрочестицама показује се као веома озбиљан проблем у Србији, нарочито у зимским месецима. PM10 (particulate matters 10) јesu čvrste čestice promera do 10 mikrometara. Na njihovo štetno dejstvo ukazao je epidemiolog Daglas-Dag Dokeri 1993. godine (Dockery DW et al. An Association between Air Pollution and Mortality in Six U.S. Cities, N Engl J Med 1993; 329:1753-1759). To je Dokerijeva kapitalna studija o vezi aerozagađenja i smrtnosti u šest američkih gradova, nakon koje su promenjeni federalni propisi u SAD. "NEVIDLJIVI UBICA" Famoznu PM-10 česticu udišemo svaki dan, a godišnje odnese 6.000 života u Srbiji P. Vujanac Blic 20.12.2018. 07:0 63 FOTO: M. CVETKOVIĆ / RAS SRBIJA U Srbiji godišnje umre, prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, 6.000 ljudi od bolesti izazvanih lošim kvalitetom vazduha, a kao glavni krivac označane su PM-10 čestice, poznate kao nevidljive ubice iz vazduha. Šta su zapravo te famozne čestite i možemo li se ikako zaštititi? Taj "nevidljivi ubica" iz vazduha je prašina manja (PM) od 10 mikrometara i predstavlja smešu dima, čađi, prašine i kiseline, uz teške metale poput olova, kadmijuma, nikla i arsena, a nastaje kao posledica kombinovanog uticaja grejanja, saobraćaja i industrije. Kad udisanjem stigne u pluća, PM-10 čestice deponuju se u najdubljim delovima tog organa i, kako upozoravaju lekari, posebno ugrožavajući decu, trudnice, stare osobe i hronične bolesnike. FOTO: RAS SRBIJA Urok i iznenadnih smrti - U slučaju udisanja PM-10 čestica, koje skraćuju dah, srce se napreže da bi kompenzovalo smanjeni unos kiseonika i pri tom se iscrpljuje. Na taj način, pored razboljevanja pluća, one dovode i do srčanog ili moždanog udara i možemo ih smatrati uzrokom iznenadne srčane smrti, za koji nemamo valjani dokaz – objašnjava onkolog dr Zoran Živković. Te PM-10 čestice, kako pokazuju dnevna, iz sata u sat, merenja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine, juče su Valjevo ponovo svrstale na čelo najzagađenijih gradova u Srbiji, dok je vazduh kao zagađen, što je nešto blaža varijanta, izmeren u Subotici, Novom Sada, Nišu, Rumi, Pančevu, Smederevu i Užicu. FOTO: RAS SRBIJA Šta gde najviše zagađuje Inače, dozvoljena vrednost PM-10 čestica u vazduhu iznosi 50 mikrograma po kubnom metru, a ta vrednost, opet pokazuju podaci Ministarstva i Agencije za zaštitu životne sredine, čak u pet gradova traje duže od 100 dana godišnje: Pančevo (157), Užice (122), Valjevo (114), Kraljevo (106) i Kragujevac (101). Što se tiče uzroka, Ministarstvo je indikovalo sledeće razloge za prekomerno zagađeni vazduh u ovim gradovima: Pančevo - industrija i saobraćaj, Užice - grejanje i saobraćaj, Valjevo - grejanje i saobraćaj, Kraljevo - grejanje i saobraćaj, Kragujevac - industrija i saobraćaj. Daleko od rešenja Rešenje problema prekomernog zagađenja zahteva multidisciplinarni pristup, za početak sa saobraćajem, ali po onome šta je potrebno promeniti, rešenje nije na vidiku. - Treba se fokusirati na saobraćaj i vozila na dizel pogon, koja ispuštaju ugljen dioksid, ugljen monoksid, azot monoksid, azot dioksid, koji u reakciji sa vlažnim vazduhom daju kiseline i jedan su od uzroka takozvanih „kiselih kiša”. Posebna pažnja se mora obratiti na starost automobila i njihovu potrošnju i sagorevanje goriva. Ako bi zagađenje česticama PM-10 smanjili za 10 mikrograma po metru kubnom, broj smrtnih slučajeva bi se prepolovio – smatra dr Zoran Živković. Što se tiče grejanja, državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine Dragan Jeremić kaže da bi rešenje za lokalne toplane, koje koriste ugalj ili mazut, bio prelazak na gas ili biomasu. - Osim ekološkog, imali bi i ekonomski efekat, jer bi kotlovi na biomasu smanjili osnovnu cenu grejanja i daljinsko grejanje učinili pristupačnijim za građane. Tamo gde nije moguće priključe na daljinski sistem, treba razmisliti o subvencionisanju zamene individualnih ložišta na ugalj za manje štetne energente – poručuje Jeremić. U Valjevu, gradu najviše pogođenom PM-10 česticama, inače, centralno grejanje koristi tek petina žitelja, a grad kome "na ruku" ne ide ni njegov geografski položaj u kotlini, posebno ugrožava 30.000 individualnih ložišta koja koriste drvo i ugalj lošeg kvaliteta. Uz to, valjevskim ulicama šparta, kako se procenjuje, oko 30.000 automobila. FOTO: PREDRAG VUJANAC / RAS SRBIJA Valjevo najzagađenije Tek pošto je građanska inicijativa "Da Valjevo prodiše" i Lokalni front skupio peticiju sa više od 1.500 potpisa građana, vlast je prihvatila da o aeorazagađenju otvori raspravu 24. decembra. S druge strane, gradonačelnik Slobodan Gvozdenović ponavlja da "Valjevo što se tiče vazduha nije ni Hirošima ni Nagasaki", kao i da ne postoje nikakve zvanične informacije o tome da je vazduh u Valjevu zagađen. - Nikakve zvanične informacije od Zavoda za javno zdravlje, Batuta, Agencije za zaštitu životne sredine, nismo dobili. Neću da raspravljam o PM-10 česticama, o merenju Agencije za zaštitu životne sredine, ali hoću da vam naglasim da nikakav zvaničan dokument, ovde nije stigao – rekao je Gvozdenović za skupštinskom govornicom. To što se građani ovog grada svakodnevno guše i što zvanična meranja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da je Valjevo među najzageđnim gradovima u Srbiji, Gvozdenoviću očigledno nije dovoljno.
  4. Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама. И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије. Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других. II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити. Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт? У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља. Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“. Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара. У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање. Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3). Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу. Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен. На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења. Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије. III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама). Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева. 2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова. Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним. Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима. 3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“. Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана. Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“ Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови: а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду. б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази. в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима. У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона. Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе. Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести. Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања. IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“. Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара. Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити. Извор: Теологија.нет
  5. Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама. И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије. Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других. II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити. Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт? У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља. Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“. Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара. У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање. Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3). Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу. Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен. На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења. Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије. III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама). Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева. 2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова. Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним. Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима. 3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“. Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана. Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“ Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови: а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду. б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази. в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима. У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона. Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе. Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести. Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања. IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“. Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара. Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити. Извор: Теологија.нет View full Странице
  6. Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.
  7. Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018. View full Странице
  8. Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди. Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива. Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи. Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети. Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом. Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије. Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца. Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога. Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса. За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас. Извор: Православие.ру
  9. Свет заиста добровољно корача у ад. Огромни су редови испред врата ада, где сваког минута упада небројена количина људи. Оваква гужва се може упоредити само са редовима за новом верзијом ајфона, или редовима за распродају у тржним центрима. Интернет пуца од порнографије, насиља, злобе, одмазде, а све то упијају хипертрофирајући умови и срца људи, сасушени од мржње и похоте. Технологија која води у ад, одлично ради свој посао. Пиксели мељу људски разум боље од било ког реалног призора. Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди. Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива. Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи. Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети. Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом. Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије. Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца. Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога. Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса. За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. У првој и другој епизоди овог циклуса, филозоф Златко Паковић и професорка књижевности Јасмина Ахметагић тумаче чувени роман Меше Селимовића "Дервиш и смрт" уз филм Здравка Велимировића из 1974 године. Прва епизода:
  11. Познато је да се међу хришћанима сећање на час и тајну смрти сматра једним од важнијих задатака, све да бисмо преко њега дошли и до васкрсења у вечни живот. Постоји ли неко музичко остварење које вам употпуњује ово созерцање и подстиче на подвиг? Нешто што мами сузе покајања и буди наду... Варијација на тему: Danse Macabre (dark & gothic music) __________________________________________ Arcana - Repentance https://www.youtube.com/watch?v=5ImkOtc1m1c
  12. „Што се више секуларизује савремена култура, мање је савременом човеку разумљив овај подвиг мученика“, – рекао је Патријарх Кирил, – „Људи са лакоћом мењају своја убеђења, са лакоћом се одричу своје отаџбине, не сматрају могућим да ризикују свој живот да би спасли другог. За човека нашег века подвиг мученика је заиста изазов колосалне снаге, и умни човек сусрећући се са тим изазовом треба да упита себе: како бих ја поступио? Шта бих ја учинио? Да ли бих се одрекао удобности савременог живота, благостања, каријере, рођених и ближњих, ако би стајало питање: са Христом си или против Њега?“ „Ипак, то питање стално стоји пред нама. На срећу, ни први ни други одговор на ово питање не носе са собом насилне последице — за сада. Знамо да је свашта бивало у историји. Мученик се не рађа, мученик се постаје. Крв мученика постаје семе хришћанства не само према чињеници живота, већ и према чињеници смрти ових људи. За нас је мученик онај човек који је за живота сабрао такву силу духа, да његова смрт постаје семе вере за многе и многе људе“, – подвукао је Патријарх. Извор: Православие.ру
  13. Дана 25. јануара 2018.године, на дан прослављања мученице Татјане и оних који су са њом пострадали у Риму, Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије Кирил служио је Божанску литургију у капели свете мученице Татјане при Московском државном универзитету М.В. Ломоносов. По завршетку богослужења, Предстојатељ Руске Православне Цркве обратио се верницима беседом, у којој је посебну пажњу посветио значењу и смислу подвига хришћанских мученика. „Што се више секуларизује савремена култура, мање је савременом човеку разумљив овај подвиг мученика“, – рекао је Патријарх Кирил, – „Људи са лакоћом мењају своја убеђења, са лакоћом се одричу своје отаџбине, не сматрају могућим да ризикују свој живот да би спасли другог. За човека нашег века подвиг мученика је заиста изазов колосалне снаге, и умни човек сусрећући се са тим изазовом треба да упита себе: како бих ја поступио? Шта бих ја учинио? Да ли бих се одрекао удобности савременог живота, благостања, каријере, рођених и ближњих, ако би стајало питање: са Христом си или против Њега?“ „Ипак, то питање стално стоји пред нама. На срећу, ни први ни други одговор на ово питање не носе са собом насилне последице — за сада. Знамо да је свашта бивало у историји. Мученик се не рађа, мученик се постаје. Крв мученика постаје семе хришћанства не само према чињеници живота, већ и према чињеници смрти ових људи. За нас је мученик онај човек који је за живота сабрао такву силу духа, да његова смрт постаје семе вере за многе и многе људе“, – подвукао је Патријарх. Извор: Православие.ру View full Странице
  14. Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошимо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: па, није то моја брига… Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић) Слобода и историја У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКП(б)“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји…. Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест. То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи… Хришћанство освешћује човека (хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речено, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не! То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди. Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће. Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму–капитализму. И тога не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто сте жртве…. Осећање Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих. Осећања су дар Карло Кривели, Свети Августин, 15. век Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви сте свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор. Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена он ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слободи. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слободним. Косовски и светосавски завет Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завет чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска. Литургија Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325–786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи. Камиј-Феликс Баланже, Едип и Антигона Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26–31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође, што више заради, да се извуче, да саботира итд. Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као дијалог између верника и свештеника. Литургија је дијалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крв, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да се жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована. Исповест (…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму. (Сродство по избору, 30. 6. 2017)
  15. Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошимо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: па, није то моја брига… Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић) Слобода и историја У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКП(б)“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји…. Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест. То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи… Хришћанство освешћује човека (хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речено, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не! То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди. Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће. Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму–капитализму. И тога не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто сте жртве…. Осећање Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих. Осећања су дар Карло Кривели, Свети Августин, 15. век Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви сте свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор. Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена он ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слободи. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слободним. Косовски и светосавски завет Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завет чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска. Литургија Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325–786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи. Камиј-Феликс Баланже, Едип и Антигона Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26–31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође, што више заради, да се извуче, да саботира итд. Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као дијалог између верника и свештеника. Литургија је дијалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крв, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да се жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована. Исповест (…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму. (Сродство по избору, 30. 6. 2017) View full Странице
  16. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене.
  17. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја са данашњег евхаристијског сабрања. Првојерарх наше помесне Цркве подсетио на значај непоколебиве вере која представља основ хришћанског живота, подсетивши да кроз веру као хришћани на смрт гледамо као на један привремени сан који ће бити окончан другим Христовим доласком. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене. View full Странице
  18. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету.
  19. Боравећи у Хиландару, новинар Прве телевизије Дејан Вученовић, снимио је прилог са монахом Симеоном Хиландарцем. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету. View full Странице
  20. «Исплачи се» Пред свештеником је лежала девојка. Врло симпатична девојка, боље рећи, девојчица од четрнаест година. Лежала је у ковчегу у цркви, свештеник се спремао за опело. Близу су стајали њени родитељи и причали да је то био несрећан случај. Оља је заједно са својом сестром близнакињом и мамом прелазила пругу и мало је заостала за њима. Носила је слушалице за музику, а машиновођа није успео да закочи на време… Свештеник је слушао речи њене мајке и осећао њен бол. Као да је имао кнедлу у грлу, а још је пред њим био утешни разговор са родитељима и присутнима, притом је и сам морао да је опева јер није било хора. Свештеник је мало застао, па кренуо да говори… Нема дубље ране и већег бола од губитка детета. Још је јуче, пуно живота и енергије, стајало пред тобом. Било је у много чему одраз тебе самог, а његов живот је уплетен у твој, као траке уплетене у косу. Стога су његове радости и туге биле твоје. И сад оно лежи пред тобом, беживотно и хладно, као да са собом у гроб носи и твој живот. Пред човеком кога је стигла таква мука стоји тежак задатак – да све то преживи, а да притом не изгуби смисао живота, душевно и телесно здравље и да не постане очајник. А пред људима из њиховог окружења стоји важан хришћанси задатак – да утеше и подрже човека, скрханог од туге. Ох, како је то сложен задатак! На почетку је боље «блажено ћутати»: непромишљене, површне речи ризикују не само да буду пуштене низ ветар, већ могу и да повреде. Сећам се случаја, о коме је причао митрополит Антоније Сурошки, када је млади свештеник држао опело за једног младића. Пред опело, обратио се мајци дечака и омакло му се да прозбори: «Како вас само разумем!» Мајка дечака му је на то одбрусила: «Не лажите! Не можете разумети мајку која спушта своје дете у гроб! Никада вам се ништа слично није десило и желим да вам се никада тако нешто и не догоди.» Како је то истинита примедба! Заиста, човек који нема слично искуство, просто не може да се спусти у тај понор бола, који у том тренутку осећају родитељи и не може им из те дубине упутити дирљиве речи. Ми, налик на Христа, не можемо рећи мајци: «Не плачи», јер је Реч Божија истог трена исушила извор жалости, васкрснувши њеног сина. Речи «не плачи», којима се Христос обратио наинској удовици, су значиле: «Не плачи, јер ћу сада уклонити разлог твога јада.» Ми грешни, који не располажемо никаквим духовним даровима, можемо само да кажемо: «исплачи се», иако сузе немају велику моћ и не трају дуго, али свеједно смирују бол. Треба загрлити човека, поседети мало са њим и исплакати се. Ето шта је потребно на почетку. А кроз неко време, када рана више није жива и очи се осуше, тек тада можемо да почнемо да тражимо смисао те смрти, и то на хришћански начин. Зашто? Када, у склопу своје дужности, посећујем гробље, а то разуме се стално чиним, имам осећај да се у последњих неколико деценија променио однос смрти према младости. Смрти је постао драг млад живот и више уопште не обраћа пажњу на године. Или су јој занимљивији они који су тек започели живот, од оних који јој долазе природним путем. На савременом гробљу, скоро да има више младих и малених људи од одраслих, зар није тако? И за то постоје објективни и субјективни разлози. Болести су се подмладиле: наша животна средина нам је то подарила. Деградира наш однос према животу и здрављу. Нарочито код младих та безумна мода неодговорног понашања према свом и туђем животу рађа све те рискантне селфисте, паркуристе, параглајдисте и друге љубитеље екстремних спортова, којима живот као и да није потребан. Услед описаног неодговорног поступања знатно се увећава фактор изненадне смрти: гине се и под точковима и за воланом, гине се и од опасних друштвених мрежа. Томе доприноси и патолошка суровост савременог човека: могу да вас убију за опаску, или због одређене фризуре, или просто за телефон који вам штрчи из џепа. Поред ових спољних разлога ране смрти, постоји и дубински духовни уплив Промисла Божијег, који чува све нас. Када Бог бира моменат нечије смрти, пре свега се брине да тај човек достигне блажени вечни живот. Само придавање смисла у контексту вечног живота, може помоћи људима да преживе и да прихвате смрт свог детета. «Моје дете је живо, није умрло! ‒ то је прва радосна мисао, коју родитељима доноси хришћанска вера. ‒ «Испоставља се да га нисам изгубио, само смо се привремено растали. То је тугобна раздвојеност, али ће баш због тога наш поновни састанак бити још радоснији. А то ће се сигурно десити!» То је полазна тачка од које крећу сва даља размишљања о раној смрти. Зашто се ране смрти дешавају и то, како нам изгледа, превише често? Зашто Бог узима живот у пуном цвату, или пак тек процветали живот? Зар се чупају пупољци пре него што процветају и усреће све људе својим миомирисом? Одговоре на разна питања «зашто», ми хришћани можемо наћи само онда, када признамо да нам све није дато да разумемо, и када се обратимо разуму Цркве. А Црква нам у таквим случајевима указује на Божије Свезнање, као на светлост на крају тунела. Она нам указује на Бога, који зна када треба да узме човека, с тачке гледишта вечног живота. Сви оци и учитељи Цркве се слажу да Бог узима сваког човека у тренутку који је најбољи за њега самог. На питање «зашто Бог допушта да умире тако много млади људи», Преподобни Пајсије Светогорац одговара: «Нико још није потписао уговор са Богом у коме пише када ће умрети. Бог узима човека у најзгоднијем тренутку његовог живота, узима га на посебни, за њега, најподеснији начин, како би спасао његову душу.» Овде ћемо нешто појаснити. Наравно да Преподобни Пајсије не говори да ће се спасити сви људи, већ да Бог користи саму смрт на добробит човека, чије је спасење још увек могуће. То се дешава на разне начине: «Ако Бог види да ће се човек исправити, оставља га у животу. Уколико види да ће се човек искварити, узима га како би га спасао. А друге, који воде грешан живот, али имају тежњу да чине добро, Он узима пре него што успеју да учине то добро дело. Бог тако поступа јер зна да би ти људи учинили добро, ако би имали ту могућност. То јест, Бог као да им каже: ''Не трудите се, довољне су и ваше добре тежње.'' А још оне који су јако добри, Бог узима Себи зато што су и у Рају потребни цветни пупољци.» Што се тиче смрти беба, деце и уопште морално чистих младића и девојака, свети оци деле мишљење да их Бог узима, знајући да ће у будућем они водити грешан живот, изгубити чистоту и лишити се вечног живота. Светитељ Теофан Затворник је овако тешио ожалошћену мајку која је изгубила своју кћер пуну врлина: «Кћер вам је умрла добра, испуњена врлинама. Треба да кажете: Хвала ти Господе што си је узео што пре, што јој ниси дао да се пода саблазнима и примамљивим страстима света. А ви жалите што ју је Бог избавио од тих искушења и узео је у свето Царство Своје, чисту и непорочну. Испада да би боље било да је она одрасла и упустила се у све саблазни, што данас није никаква реткост за младе симпатичне девојке, каква је, како тврдите, била ваша преминула кћер. Мудра је мајка, која жели да њена кћер буде спасена, а не изгубљена.» Дешава се да Бог прима дете Себи, јер жели да избави њега и његове ближње од неког тежег крста. Многима је познат школски пример из живота руског револуционара из раног 19. века Риљејева, који нам је давно предочио Преподобни Варсонуфије Оптински. То је диван пример откровења Божијег о могућем разлогу смрти у младости. Мајка овог декабристе је испричала Преподобном Варсонуфију како се њен син тешко разболео када је имао три године. Све је указивало на његову скору смрт, а она је пала на колена пред иконама Спаситеља и Божије Матери, не желећи с тим да се помири, и почела да се моли ревносно, силовито, са сузама у очима. Однекуд јој се указао одоговор: «Добро размисли, не моли Господа да ти дете оздрави… Он, Свезнајући, жели да ти и твој син избегнете будућа страдања. Шта ако је његова смрт нужна овога часа? Због благости и милосрђа Свога, показаћу ти његову будућност – зар ћеш се и тада молити да оздрави?» И видела је цео његов животни пут. Проведена је кроз разне собе, које су представљале животне етапе њеног сина и када је дошла до последње одаје чула је страшан крик: «Предомисли се, безумнице! Биће прекасно ако видиш то што се скрива иза овог последњег вела! Боље се покори вољи Божијој, не моли се за живот детета, које је још увек попут анђела и не познаје зла.» Али она је узвикнула: «Не, не! Желим да живи!» Задихана је потрчала да октрије шта се крије на крају. Полагано јој се откривао призор и она је видела вешала намењена свом сину. После овог виђења дете је брзо почело да се опоравља, а његова мајка је убрзо заборавила све што је видела… Све што Бог предузима у вези нас је на нашу корист. Чак и нашу смрт, Владика живота и смрти користи на нашу добробит. Усмерење воље човека, његово душевно стање – то су области које су прилично скривене, не само за наше ближње, већ су недовољно јасне и нама самима. Једино Бог може у целости прозрети и оценити наше стање и извући истинит закључак. Штедећи човека, Бог га може узети у цвету његове снаге, како га претешки терет будућих греха не би лишио и последње наде на живот вечни. О томе говори Преподобни Пајсије Светогорац: «Када ми кажу да је неки младић умро, ја тугујем, али тугујем као човек. Јер, ако боље сагледамо ствари, увидећемо да што је човек одраслији, то му је теже да се бори против грехова и све их више сакупља. Посебно световни људи – што дуже они живе, то више погоршавају своје стање бригама, неправдама и томе слично, уместо да га поправе. Зато, човек кога Бог узима из тог живота у дечјем узрасту или у младости, више добија, но што губи.» Не можемо да разумемо разлог ране смрти сваког појединачног човека, то је немогуће. То је тајна сакривена у дубинама Божанског Свезнања и није доступна нашем расуђивању, барем за овога живота. Није нам ни потребно да покушамо да разоткријемо ту тајну. Слични покушаји су остали бесплодни, а могу довести човека, који је изгубио блиску особу, до велике туге, па чак до очајања. Боље је да се кроз веру у Бога потрудимо да пронађемо смисао у том губитку, јер само срце верника може у једном тихом тренутку жалости чути утешни шапат: «Не плачи, твоји вољени су са Мном.» Свештеник Димитрије Видумкин С руског Александар Ђокић 25 / 10 / 2017 православие.ру
  21. Јапански адмирал Такијиро Ониши, отац камиказа, извршио је ритуално самоубиство 16. августа 1945. У опроштајној поруци извинио се пилотима које је послао у смрт. Вицеадмирал Такијиро Ониши (53), заповедник прве морнаричке ваздушне флоте и један од адмирала који су уживали углед у ондашњем друштву Јапана, извршио је 16. августа 1945. ритуално самоубиство (сепуку). Пре самог чина позвао је све младе људе на обнову Јапана и да раде на успостављању мира међу народима. Такође, у својој опроштајној поруци послао је и извињење за 4.000 пилота које је послао у смрт. Како би додатно исказао своју покорност, није користио услуге „каишакунина“ (асистента који после резања утробе одсече главу), па је након реза утробе умирао 15 сати. Жртва за цара Јапан је за камиказама посегнуо тек крајем рата, 1944. године. У октобру те године су са жаљењем закључили да нису у стању зауставити напредовање америчке војске и савезника. Налазили су се у безизлазној ситуацији. Имали су све мање искусних пилота, а пошиљке нових авиона нису стизале на време. Адмирал Ониши залагао се за удвостручавање летачког особља које би требало да окрене нови лист у рату са САД. Његова идеја је била стварања пилота који ће се жртвовати за цара, тзв. „добровољне јединице за смрт“. Требало је да оне Американце да натерају на повлачење. „Морамо послати наше ’зирое‘ (тип јапанског ловца) пуне експлозива у самоубилачке мисије на непријатељске мет“, предложио је. Војни врх је то прихватио. По његовој идеји авиони „Мицубиши А6 Зиро“ опремили су се са бомбама од 250 килограма. Таквим авионом пилот би се слупао о носач авиона. Побили око 5.000 америчких морнара Први успешни напад камиказа (јапански: божански ветар) десио се 25. октобра 1944. када су неколико десетина авиона „Зиро“ напали америчке ескортне носаче. Извела га је 201. ваздухопловна морнаричка дивизија под Онишијевим вођством и тада су потопили 11, а оштетили 89 бродова. До краја рата 3.862 јапанска младића покушала су се забити или су се забила у бројне америчке ратне бродове и тако побили 5.000 америчких морнара. Највише камиказа, њих око 2.000, изгинуло је од априла до јула 1945. у борбама за Окинаву. Мач којим се Такијиро Ониши докрајчио чува се у војном музеју у Токију. Његов пепео налази се на два места. Део је у храму у Јокохами а део на јавном гробљу у селу Ашида.
  22. Марио Ђакомели Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре. Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања. Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости. Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе. Ретки спомињу Леониду. Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела. Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо. Нужно је да твоја смрт има твоје очи. Зоран Ђуровић Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик. Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио... Нисам умро, али скоро и као да јесам. На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“. Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати. Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре. Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу. Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш. Зоран Ђуровић Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше. Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити. Зоран Ђуровић Рим, 02.08.2015 Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  23. Izvinjavam se ako se već razgovaralo na ovu temu, ali imam jedno pitanje. Nedavno sam sa jednim drugarom razgovarao o tome kako adventisti veruju da duša čovekova nije besmrtna i da on "spava" do Hristovog dolaska. Budući da sam neutvrđen u veri, ovo me je gledište poprilično zaintrigiralo, pa sam ga pitao šta on misli o tome u odnosu na pravoslavlje i Privremeni sud. Odgovorio je ono klasično: "Kod Gospoda je hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina." U suštini, hteo je da kaže da su Privremeni i Poslednji sud jedno te isto. Moja pitanja su sledeća: 1) Da li se ovo kosi sa učenjem naše crkve? 2) Kako odgovoriti adventistima na ono: "zamisli sada ti baciš pogled dole, a grešnici se krčkaju..."? s.o.s. Mislim, zbog priče o Lazaru i bogatašu...
  24. У сусрету са гностичким дуализмом, оци Цркве су развили посебан одговор на питање порекла зла у свету. Као основа за то им је послужило тумачење приче о Адаму и Еви из Књиге Постања. Посебно значајно за њих је било објашњење порекла смрти створених бића. Објаснити да је један Бог, који је Творац света, истовремено и Отац Спаситеља Исуса Христа, био је главни задатак за оце и учитеље Цркве при сусрету са маркионитским и гностичким учењима. Раздвајање искупљења и стварања, па чак и њихово супротстављање, је разним гностичким групама, а пре свега, Маркионовој квази-цркви, обезбедило солидну основу да консеквентно објасне порекло смрти и зла и искупљење остварено у Христу. Веровање да је један Бог Творац света и онај који се открио у Старом Завету, а сасвим други Отац Исуса Христа који се открио у Новом Завету, је јасно раздвајало њихове улоге. Први је творац материјалног и пропадљивог света, па стога и узрочник смрти, а други је онај који избавља из материје. Као одговор на таква учења оци су развили такво тумачење приче о прародитељском греху (Пост.), у коме је наглашена улога слободе првих људи у пореклу смрти створених бића. Тиме се постигло да се на солидном библијском темељу изгради објашњење како је могуће да постоји један Бог и да је Он Творац света који се појављује у Старом Завету, и истовремено и Отац из Новог Завета, за кога је речено: „Бог је љубав“(1 Јов.), а да постоји смрт створених бића. Тумачења улоге првих људи у продирању смрти у створени свет варирају од учења Иринеја Лионског, преко Григорија Ниског до Августиновог. Сва она садрже многе разлике и различито су утицала како на теологију, тако и на живот хришћана кроз векове. Ипак, наглашавање улоге људске слободе у пореклу смрти, као и схватање зла као негације – одсуства бића је њихов заједнички основ. Данас су ова учења много мање убедљива него у време када су настала. Разлог томе је што су она у складу са начином размишљања и погледом на свет који је одговарао познијој платонистичкој философији. Ова философија била је доминантна у време када су Оци формулисали своје ставове, у средини у којој су они живели. Овакав начин размишљања не делује довољно убедљиво савременом човеку, чији поглед на свет је формиран под утицајем савремене науке. Поред тога што доводи у питање историчност постојања првих људи, савремена наука, нпр. теорија еволуције, радикално доводи у питање могућност повезивања порекла смрти и људске слободе. Како је могуће веровати да је човек узрочник смрти, ако се прихвати уверење да појављивању човека као врсте претходи мноштво врста као и њихових прелазних облика чије умирање не само да није узроковано грехом људи, него је чак и нужно да би се људска врста појавила. Уколико је човек настао услед таквог процеса, он не би био изузет из његових биолошких претпоставки – бар оних најосновнијих. Једна од њих је, свакако, и умирање појединачних организама, које омогућује усавршавање врста. Као неко ко је део тог процеса, конкретни човек би нужно био већ од свог настанка смртан, односно старио би, што значи и умирао. Без обзира на то што је за било какав говор о постанку човека нужно подразумевати посебну делатност Духа Божијег (Пост), којом је Бог учинио човека различитим од осталих живих бића – уколико покушавамо да библијско учење о стварању на било који начин помиримо са еволуцијом, поменута тешкоћа остаје. Једино што би могло да учини човека од почетка изузетим од умирања је његово стварање у потпуности независно од процеса еволуције живих врста. Да ли је онда уопште могуће веровати да прича о прародитељском греху и учења заснована на њој имају икаквог смисла, ако се прихвати теорија еволуције? Многи су пожурили да на ово питање дају негативан одговор и одбацили или веру у смисао библијских казивања, или било какав говор о еволуцији врста. Тако да, уколико данас желимо да останемо верни хришћанском учењу, које је обележило читаву теологију од времена ране Цркве до данас, као да немамо други избор него да игноришемо проблем или да прибегнемо креационистичким (квази)научним теоријама. Ове теорије су јасно сведочанство колико је било какво схватање које није бар у некој вези са научним језиком и начином мишљења на ову тему данас немогуће. Оне су заправо, нека врста покушаја да се буквално тумачење Постања изрази језиком блиским савременој науци и да се такво тумачење заснује на аргументима који би били убедљиви за савремену науку. Уколико, пак, не желимо да пристанемо ни на једну од поменутих могућности, прво морамо разумети суштину приче. Она је у томе да је човек као биће, од Бога обдарено посебном слободом, одговоран за постојање смрти и пропадљивости у свету. Из овога видимо која је била намера библијског писца. Овом причом он је хтео да објасни порекло смрти и других невоља којима је људски род и цела творевина изложена. Зашто је он одлучио да баш људима припише одговорност за порекло смрти? Уколико је не би приписао првим људима, друге алтернативе су биле: 1) неко друго створено биће, односно животиња; 2) неко друго бестелесно биће – ђаво; 3) Бог. Прва алтернатива угрозила би значај човека, коме је Бог поверио свет као ономе ко је створен по слици Божијој. Друга алтернатива би одвела до пренаглашавања улоге ђавола, што би нас опасно приближило дуализму, односно учењу по коме би свет био творевина два „бога“, као у староперсијској религији или гностицизму. Ипак, улога ђавола није у потпуности занемарена, али није пресудна. У лику змије овој (али у мањој мери и првој) алтернативи је дато нешто простора, али тако да не угрози схватање по ком је човек најважније биће у творевини, као Божија слика и посредник између материјалног и духовног света. Трећа алтернатива је потпуно неприхватљива за библијско схватање Бога који је свет створио слободно и из љубави, и зато жели да сва његова творевина постоји вечно у заједници са њим. Дакле, уколико смртност људи и других бића није ни у каквој вези са људском слободом, онда прича о прародитељском греху остаје само интересантна прича, која промашује своју сврху. Да ли та веза постоји, чак и ако прихватимо схватање савремене науке да је смрт постојала много пре појаве човека и да он није узрочник смрти? Без обзира на то да ли је или није узрочник смрти, човек и његова слобода су и те како повезани са превазилажењем смрти. Кроз цео Стари Завет припрема се рођење Сина Божијег у телу, који ће спасити људе и свет од смрти. Први Христов долазак зависи од слободног пристанка старозаветних праведника на Божији план спасења. Ово свој врхунац има у личности Пресвете Богородице и њеној сагласности да роди Христа. Основни став на ком се темељи хришћанско учење о спасењу је: да се Христос није родио, умро и васкрсао, смрт би заувек владала светом и човечанством. Управо зато се Христос и назива победитељем смрти. Након Његове смрти и васкрсења, смрт више није коначна судбина човека и света. Својом победом над смрћу Христос је омогућио створеним бићима учествовање у вечном животу. Његово васкрсење је почетак и основ Општег васкрсења, које ће се десити након Његовог Другог доласка, када ће „Бог бити све у свему“(1 Кор.). Међутим, Христова коначна победа и Његов Други долазак повезани су са постојањем Цркве. Црква, као заједница Светог Духа, подразумева слободну сагласност оних који верују у Христа. Од апостолâ до данашњих хришћана, сви чланови Цркве учествују у историји спасења без које не би било ни Другог доласка. Потребно је догађај који се догодио у Христу пренети до свих крајева васељене и продужити кроз историју, односно дати му временску и просторну универзалност. Све то је немогуће како без делатности Светог Духа – Утешитеља, тако и без људи, који покретани њиме слободно то чине. Као што је слобода старозаветних праведника, пророка и свих чланова старозаветне заједнице изабраног народа имала улогу у омогућавању првог Христовог доласка, тако и слобода свих чланова новозаветне заједнице – Цркве, има улогу у омогућавању другог Христовог доласка. На овај начин можемо да сагледамо колико је веза између људске слободе и превазилажења смрти дубока. Међутим, ту се не ради само о слободи првобитног људског пара, већ о слободи свих који сарађују са Богом у извршењу Његовог плана да превазиђе пропадљивост творевине кроз оваплоћење Сина Божијег „кроз кога, у коме и за кога је све“. Ако овако сагледамо библијску причу, нећемо изневерити њену основну поруку. Начин на који се она обраћа читаоцу је много другачији од овог њеног тумачења. Он је много сликовитији, убедљивији, чак и за данашње читаоце. Поред тога, морамо имати у виду да је она испричана веома давно, много пре свих догађаја историје спасења који су нам показали могућност оваквог тумачења, а такође и пре неоплатонизма и савремене науке. Да није испричана тако како је испричана, сигурно ником не би била нити блиска нити разумљива. Овако, она је одговорила на питања на која је требало да одговори, и уз одговарајућа тумачења, то увек и чини. Православље.рс Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
×
×
  • Create New...