Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 162 results

  1. У оквиру прославе епархијске славе – Сретења Господњег, у Гостопримници је у навечерје празника, 14. фебруара 2020, после празничног бденија, приређено књижевно вече – промоција књиге: „Патријарх Павле – Светац којег смо познавали“ аутора Ђорђа Рандеља, новосадског новинара, публицисте и књижевника. Намера аутора ове књиге била је да српском народу приближи личност Патријарха Павла, духовног вође који је оставио неизбрисив траг у историји Српске православне цркве. Рандељ је имао прилику да проводи време са блаженопочившим патријархом још у периоду док је био владика рашко–призренски када му је био пратилац и саговорник али и лични шофер на територији Косова и Метохије. Аутор је касније био редован гост Патријарха Павла у Патријаршији и своје доживљаје са тих сусрета нам описује у књизи. Поред аутора о књизи и о патријарху Павлу говорили су и сценариста Јован Марковић и новинар и публициста Владимир Станковић. Окупљене је поздравио и Епископ тимочки г. Иларион који је подсетио на два догађаја када је Патријарх Павле боравио у Епархији тимочкој и изразио благодарност што је као млади игуман имао прилике да буде у његовом друштву. Сви заинтересовани моћи ће да купе књигу у црквеној продавници у порти Саборног храма у Зајечару. Извор: Епархија тимочка
  2. У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”. Звучни запис беседе Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет. Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди. Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”. Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама. Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован. У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма. Извор: Епархија шумадијска
  3. У недељу 2. Фебруара, литија је у Будви кренула након одслуженог молебана у храму свете Тројице, и кренула ка Старом граду до храма свете Петке. Након крсног хода присутнима се обратио протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
  4. На празник Светог Атанасија Великог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха срспког, служио је, 31. Јануара 2020. Лета Господњег, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном ову угоднику Божјем у Земуну. У свом надахнутом архипастирском слову Владика Стефан је казивао о значају светог Атанасија Великог који је на савршен начин послужио Господу и себе уградио у вечност. Доносимо видео прилог Телевизије Храм:
  5. Најављујући литију која ће проћи улицама Подгорице, након молебана у Саборном храму Христовог Васкрсења који почиње у 18 часова, протојереј Мирчета Шљинавчанин парох подгорички је поновио оно што је поновљено више пута, на шта је позивао и Епископски Савјет СПЦ у Црној Гори, и наши свештеници, и старјешина подгоричког Саборног храма отац Драган Митровић. Звучни запис разговора ,,Ово су молитвени скупови, ово су литије, а у складу са тим треба да буде и наше понашање и иконографија на њима. Осим духовних пјесама и молитава, црквених барјака и икона, у овим сабрањима није добро да се ишта друго појави. Позивам све да дођу на лититију али и да будемо мирни и достојанствени како смо то претходно чинили. Само се свјетлошћу живота и добром могу побиједити тама, мрак и зло. Ми Хришћани, људи који вјерујемо у Христа, Бога љубави, једино љубављу, миром и слогом можемо да побиједимо. Једино тако можемо угодити Богу, како би нам Он помогао“-нагласио је отац Мирчета. Он додаје да је велика радост бити свештеник у Црној Гори у ово вријеме. „И нас свештенике у нашем служењу учи и утврђује народна вјера. Слава Богу да смо свједоци овнове вјере у нашем народу“- каже отац Мирчета. Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици позвао је вјерни народ у четвртак, 30. јануара на Молебана који ће почети у 18 часова, а потом и на литију са иконама и црквеним барјацима која ће у 19 часова кренути из храма, проћи улицама главног града и вратити се назад до храма. Литију ће предводити ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  6. Саопштење Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори - Никшић, 22. јануар 2020. Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори је данас у Консисторији у Никшићу одржао сједницу у проширеном саставу, којој су присуствовали и чланови правног тима за израду иницијативе за оцјену уставности дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести. Констатовано је да је текст иницијативе доведен у завршни фазу након што су обављене озбиљне консултације са најширим кругом правних стручњака. Разматрано је и предузимање других правних мјера које би предуприједиле и отклониле штетне посљедице овог закона, не само по Цркву, него по свеукупно црногорско друштво. Епископски савјет се упознао и са правним активностима које су досад Патријаршија и Свети Синод наше помјесне Цркве предузели у циљу правног оспоравања односног закона. Због великог интересовања јавности у погледу разлога због којих иницијатива још није поднесена Уставном суду од стране Цркве, слободни смо да јавност обавијестимо да у складу са одредбом чл. 36 тч. 3 Законом о Уставном суду, тај судски орган, може и сам покренути поступак оцјене уставности правних аката, особито имајући у виду један број очигледно неуставних одредби овог закона, и то, прије свега, оних који се тичу историјски стеченог правног субјективитета Цркава и вјерских заједница и неприкосновености права њихове својине. Како је најављено, иницијатива ће бити поднесена у најскорије вријеме. Жалимо због грубих манипулација које су у медијима ових дана износили највиши државни званичници, одбијајући притом сваку оптужбу да се иза активности наше Цркве крију било какви и било чији политички или идеолошки интереси. Овом приликом нећемо одговарати на њиховe наводе у којима је било још низ историјских и чињеничних нетачности о Цркви у Црној Гори. Са пуном одговорношћу обавјештавамо јавност да су неистинити медијски написи о томе да су у току разговори Цркве и црногорских власти у вези са Законом, што је, у свом јутрошњем интервјуу, недвосмислено демантовао и лично премијер Марковић, рекавши да позив за дијалог Цркви тек треба да буде послан од стране Владе. Ни они разговори, о којима је јавност већ обавијештена, а који су обављани прије доношења Закона, нису били институционални, инклузивни и истински дијалог. Као и досад, Епископски савјет и овога пута исказује своју пуну спремност да се о Закону разговара, али на начин који ће потпуно уважавати обе стране у дијалогу. Уколико црногорске власти сматрају да могу самостално да намећу теме и рјешења, као што су то раније радили и данас чине, позивајући на дијалог само о примјени Закона – са правом ћемо сматрати да се ради о фингирању позива за дијалог, што ће бити одговорност Владе. Православна Црква је заинтересована да Црна Гора у свом правном систему има најбољи могући закон који уређује питања вјерских слобода и правног положаја вјерских заједница. Уз благодарност свим православним вјерницима и другим грађанима Црне Горе и шире, који се у незапамћеном броју окупљају на улицама својих градова, и овом приликом шаљемо јасну поруку да наши молебани и литије нису, како се погрешно тврди и са највиших државних адреса, усмјерени против државе Црне Горе. Управо је супротно – све то чинимо за њен напредак. Наше молитве су само против безакоња. Што буде мање безакоња, наша земља ће бити боља, а будућност свих њених грађана извјеснија и свијетлија. Уздајући се у Божију правду, али и у људску одговорност, како оних на власти, тако и свих грађана Црне Горе, позивамо на умножење љубави, мира и слоге, којима ће се побиједити свака братомржња и нетрпељивост. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Па почните...које су то личности из наше и светске књижевности у којима проналазимо себе ?
  8. Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски. „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић. Извор: Радио Светигора
  9. Мандић је поручио посланицима власти да се захвале митрополиту Амфилохију "иначе би данас или у четвртак овдје било на десетине хиљада људи испред парламента, као што их је било у Никшићу испред Саборног храма, и ако се не би одустало од овог закона, овај парламент би горио" Андрија Мандић Након позива митрополита црногорско-приморског Амфилохија Демократски фронт (ДФ) је одустао од планиране опструкције рада парламента и спрјечавање гласања о Предлогу закона о слободи вјероисповијести, саопштио је један од лидера Андрија Мандић. „Одустали смо од оног што смо планирали на молбу митрополита. Хтјели смо да направимо бугарску скупштину, она која не може да се одржи и не може да донесе одлуке. Имали смо довољно снаге, као некадашња Хрватска сељачка странка када је са 50-ак посланика, направила разуздану опструкцију и присилила моћну Краљевину да прихвати Бановину Хрватску“, казао је Мандић. Лидер Нове је казао и да „ако за шта вриједи погинути и страдати то је за своју цркву и своју вјеру“. Он је указао и на примјер Милана Стојадиновића из 1937, рекавши да је „Милан Стојадиновић данас Мило Ђукановић“ и мисли да ће овај закон проћи као „писмо кроз пошту“. „И он ће проћи, али не заборавите није прошло двије године да је Милан Стојадиновић ухапшен а посланици који су били искључени из цркве у старим данима молили за задњу причест. Велики гријех навлачите на ваше породице, све што вам се деси убудуће можете везати за овај закон“, рекао је Мандић. „Јутрос су многима од нас и сузе кренуле како смо гледали како испред Скупштине долази наше монаштво и свештенство“, казао је. Он је поручио посланицима власти да се захвале митрополиту Амфилохију „иначе би данас или у четвртак овдје било на десетине хиљада људи испред парламента, као што их је било у Никшићу испред Саборног храма, и ако се не би одустало од овог закона, овај парламент би горио“. „Молим и позивам монаштво и свештенство да још једном преиспитају ову одлуку. ДФ је спреман да страда за нашу цркву, али не желимо да неко каже да желимо јефтине политичке поене, да бисмо добили гласове. Ви сада окрећете проклество на вас и ваше породице. То је страшно и опасно. Још није донијета никаква одлука, молим вас попричајте са вашим породицама и да ли је ово вриједно тога“, поручио је Мандић. Он је такође позвао колеге муслиманске и католичке вјероисповјести да не гласају за закон. „Немојте ове да радите навући ћете велики гријех, десиће се много ружних ствари, десило би се и овог тренутка да није митрополита“, казао је Мандић. Поводом излагања Мандића реаговао је Андрија Поповић из Либералне партије, оцијенивши да је оно што је Мандић изнио оно што се у ватерполу зове „бруталити“: „Не можемо трпјети злослутне анатеме“, поручио је Поповић. Мандић је одговорио да није износио клетве већсамо цитирао оно што су записали Свети Петар и Свети Василије. View full Странице
  10. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  11. У недељу 28. по Духовима и на празник Материце, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана. У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско. Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају. Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“ Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа. После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке. Извор: Епархија жичка
  12. У 28. недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под вођством магистра Маје Басараб. Апостола је читао Дејан Томовић, а отац Слободан се окупљеном и вјерном народу обратио бесједом након што је прочитао Свето Јеванђеље. „У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево полако се приближавамо великоме празнику, рођењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Поклањамо се тој великој и Светој тајни оваплоћења Сина Божијега које је пројава велике љубави Божије према свакоме од нас. Господ из љубави према нама постаје један од нас, долази међу нас, рађа се од Пресвете Дјеве као мало дијете, смирава се, унижава себе добровољно, да би нас пале узвисио и једном заувјек обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. Велика и Света тајна за коју велики учитељи Цркве и велики Патријарх цариградски Фотије каже да када год размишља о тој великој и светој тајни да му се у глави занебеса. Тој великој и Светој тајни ми се поклањамо. Осјећамо ту љубав Божију која грије срца наша и зато увијек и кажемо да је најрадоснији празник Божић – Рођење Христа Богомладенца. Данас се налазимо у недељи Светих праотаца. Иначе у току читавога Божићнога поста ми у молитвеним химнама, у свакодневним службама, помињемо Свете пророке старозавјетне који су објављивали изабраном народу Божијем вољу Божију. Који су најављивали долазак обећанога Спаситеља. И ова данашња јеванђелска прича, а Господ је често говорио кроз приче, открива нам велику и Свету тајну и открива нам судбину цијелога свијета и човјечанства. Дакле она говори и о судбини изабраног народа Божијег, старозавјетне Цркве Израиља, који су били први позвани на ову вечеру о којој Господ овдје говори. Вечеру Сина Божијега, вечеру незалазнога Царства небескога. А пророци Божији и Свети праоци које данас прослављамо, били су ти који су позивали народ на ту трпезу Господњу, трпезу Царства небескога. И видимо шта се десило, да су они који су у срцу своме на мјесту које припада једино Богу живоме ставили било шта друго, било да је то иметак, било да је то неки други идол који су поставили на мјесто које само Богу припада, ти су се показали недостојни да буду званице на тој вечери. И видимо читајући Свето писмо да су многи остали изван те вечере. Да нису прихватили позив. Да су презрели господара који их је позвао на ту вечеру. Да су Христа презрели. Спаситеља свога и Спаситеља цијелога свијета. И да је добар дио тога изабранога народа, коме је та Света и велика тајна прво била откривена, да су нажалост отпали. А Господ онда позива своје слуге да изађу на путеве, на раскршћа и да покупе и хроме и богаље и слијепе и све које затекну. И да му се напуни дворана гдје је спремљена вечера. И тако се и десило. Те слуге господареве које су отишле по раскршћима и путевима јесу апостоли Христови који су отишли на све четири стране свијета и проповиједали Јеванђеље Христово и опет на ту исту вечеру позивали све народе овога свијета. И заиста се напунила дворана. А та дворана јесте Црква Христова. Напунила се људима из свих земаљских народа, а Црква Божија раширила се по читавој васељени. И сви они који су познали Христа као свога Спаситеља, који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, који су се миропомазали и добили на себе печат Духа Светога, су постали нови изабрани народ Божији – нови Израиљ. И сви народи овога свијета позвани су за ту трпезу и за ту вечеру. Али, видимо да и данас, као и тада, многи опет на мјесто које Богу припада постављају разне идоле и њима се клањају умјесто Богу живоме, и тако бивају и они изван те благословене трпезе, изван вечере Господа и Бога нашега. И наш народ који је од давних времена постао хришћански народ, кроз сву своју историју имао је оне који су остали вјерни овоме позиву, остали вјерни вјери Светих апостола, остали вјерни вјери својих отаца и праотаца. И остали у окриљу Цркве Христове. И остали за овом благословеном трпезом. А било је и оних који су остајали глуви на овај позив и тако себе учинили недостојнима да буду званице на овој благословеној и спасоносној светој трпези. И тако је бивало кроз историју, тако је видимо и данас. И данас има људи из нашега народа чији су преци кроз вјекове били одани Цркви Христовој, били одани вјери Светих апостола, били увјек спремни да се одазову на позив за ову благословену и свету трпезу, да их има и данас коју су у своје срце на престо који припада једино Богу живоме, поставили разне идоле. Неко је поставио, као у овој јеванђелској причи, своје богаство, неко је поставио разне пролазне идеологије, неко је ставио нацију, неко државу…. Било какав идол да се постави на престо срца нашега који једини Богу припада, кренули смо путем пропасти и путем погибије и духовне смрти. Видимо нажалост и данас, ево у ове свете дана којима се увијек радујемо и са радошћу их ишчекујемо, да је та наша радост мало помућена ових дана због несретних и тужних збивања око изгласавања овога срамнога закона који атакује на Цркву, на њену имовину, на њене светиње. Али, сви они који су атаковали на Цркву… знамо како су прошли кроз сву историју. Тако ни данашњи богоборци немају се чему надати ако не дођу разуму, ако се не опамете, ако своје срце и свој ум не просвијетли им се покајањем. Дај Боже да тако буде! А ако не буде, проћи ће као и сви богоборци кроз историју, чија се имена помињу само по злу. Црква Божија, по ријечи Господњој: „Ако мене гонише и вас ће гонити“, пролазила је кроз сву историју кроз периоде гоњења, и ријетки су били они периоди кад је био мир и благостање. Кроз те периоде страдања кроз које је Црква пролазила само је из њих увијек излазила јача и снажнија, јер је сазидана на тврдој стијени вјере и ко је на ту стијену покушао да удари о њу се и разбио, а Црква Божија остала је чврста и непоколебљива. Тако и ми да се у ове дане, у ово вријеме нових искушења не препаднемо, него да будемо чврсти и истрајни у својој вјери. Да будемо сложни, јединствени. Да слушамо глас наших отаца и архијереја, и њихов благослов да слушамо. Да се никога не бојимо и не плашимо, јер ако смо са Христом онда је и побједа наша и вјечно спасење је само у Њему и кроз Њега. Данас је драга браћо и сестре још један велики и дивни празник, а то су Материце. Празник свих мајки. У ове дане пред Божић увијек нас Света црква подсјећа колико је важно да чувамо своју породицу која је Црква у малом. Прошле недеље прославили смо Дјетињце. Данас је празник свих мајки. Свим мајкама које су у овоме храму данас сабране и онима које из било којег разлога нису могле доћи, које су остале у својим домовима честитамо данашњи празник. Послије имена Божијег, нема љепшега имена које са толиком топлином и љубављу изговарамо као што је име мајке. По ријечи пјесника срце мајке, сваке мајке, је срце Богомајке. Нико тако не пружа човјеку тако топлу љубав, послије љубави Божије, као што мајка пружа своме дјетету. Дар материнства јесте нешто најљепше што је Господ дао нама. Утроба мајке јесте радионица живота. Ту се зачиње нови живот. И кроз тај дар родитељства, очинства и материнства, ми смо сарадници Божији у стварању свијета. Тај дар материнства, очинства, родитељства, да чувамо, да његујемо. Увијек на овај свети дан морамо да поменемо да морамо чувати и његовати светињу живота. Зашто то увијек помињемо? Јер се поред свих других слабости и грехова и мана које су се међу нама умножиле, јако је присутан и даље један велики гријех. То је гријех чедоморства. Има на жалост и даље много мајки које у својим утробама убијају своју дјецу. То је велики гријех. Крв те невино убијене дјеце вапије ка небу. Морамо томе стати на пут. Оно што је Господ благословио да се зачне у утроби мајке, нови живот, то треба да се роди и да се са љубављу одгаја и васпитава. Јер ће се управо рађањем, васпитавањем и подизањем своје дјеце са љубављу, мајке пред Господом оправдати и ући у радост Царства небескога. Не смијемо презрети тај дар. Од момемнта зачећа у утроби мајке то мало сићушно биће, то је комплетан човјек. То је нова личност. И нико нема право да томе човјеку одузима живот. Значи, једини ко живот даје и ко га опет к себи узима јесте Бог. Немојмо то да радимо. И ако чујемо међу собом да неко о томе прича, или да то оправдава, требамо као хришћани да посвједочимо да је то гријех. Да је то гријех који вапије ка небу и због којега гријеха сви испаштамо и као појединци и као народ. Јер кроз тај страшни гријех, а он се чини….имамо на десетине хиљада сваке године те пострадале дјеце, тако да ми сами себе на жалост сваке године један нови Јасеновац направимо. Немојмо то да радимо. То је велики гријех. Него да чувамо светињу живота, да чувамо светињу материнства и очинства, да чувамо светињу брака, да чувамо светињу породице. На то нас позива данашњи празник. На то нас позива и следеће недеље празник Светих отаца, празних свих очева. На то нас позива празник, велики, који је пред нама. Рођење Богомладенца Христа, Спаситеља нашега, Спаситеља цијелога свијета. Свим мајкама нека је срећан и благословен празник. Да их Господ све благослови. Све наша мајке. Да их утврди и њих и све нас у вјери, у трпљењу, у љубави и у свакоме доброме дјелу, по којима ће нас Господ признати и препознати као своје и удостојити нас да и ми будемо учесници ове свете благословене вечере. Вечере Царства небескога на коју Господ призива све и свакога. Нека сте сви Богом благословени. Амин.“ Велики број вјерног народа који је данас молитвено боравио на Светој служби сјединио се са Господом причешћујући се Светим тајнама. У приптрати храма своје рукодјеље на продају изнијеле су чланице Кола српских сестара и дјеца са вјеронауке. Сав приход од продаје ићи ће као помоћ за старе, болесне и сиромашне грађане Бара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Мандић је поручио посланицима власти да се захвале митрополиту Амфилохију "иначе би данас или у четвртак овдје било на десетине хиљада људи испред парламента, као што их је било у Никшићу испред Саборног храма, и ако се не би одустало од овог закона, овај парламент би горио" Андрија Мандић Након позива митрополита црногорско-приморског Амфилохија Демократски фронт (ДФ) је одустао од планиране опструкције рада парламента и спрјечавање гласања о Предлогу закона о слободи вјероисповијести, саопштио је један од лидера Андрија Мандић. „Одустали смо од оног што смо планирали на молбу митрополита. Хтјели смо да направимо бугарску скупштину, она која не може да се одржи и не може да донесе одлуке. Имали смо довољно снаге, као некадашња Хрватска сељачка странка када је са 50-ак посланика, направила разуздану опструкцију и присилила моћну Краљевину да прихвати Бановину Хрватску“, казао је Мандић. Лидер Нове је казао и да „ако за шта вриједи погинути и страдати то је за своју цркву и своју вјеру“. Он је указао и на примјер Милана Стојадиновића из 1937, рекавши да је „Милан Стојадиновић данас Мило Ђукановић“ и мисли да ће овај закон проћи као „писмо кроз пошту“. „И он ће проћи, али не заборавите није прошло двије године да је Милан Стојадиновић ухапшен а посланици који су били искључени из цркве у старим данима молили за задњу причест. Велики гријех навлачите на ваше породице, све што вам се деси убудуће можете везати за овај закон“, рекао је Мандић. „Јутрос су многима од нас и сузе кренуле како смо гледали како испред Скупштине долази наше монаштво и свештенство“, казао је. Он је поручио посланицима власти да се захвале митрополиту Амфилохију „иначе би данас или у четвртак овдје било на десетине хиљада људи испред парламента, као што их је било у Никшићу испред Саборног храма, и ако се не би одустало од овог закона, овај парламент би горио“. „Молим и позивам монаштво и свештенство да још једном преиспитају ову одлуку. ДФ је спреман да страда за нашу цркву, али не желимо да неко каже да желимо јефтине политичке поене, да бисмо добили гласове. Ви сада окрећете проклество на вас и ваше породице. То је страшно и опасно. Још није донијета никаква одлука, молим вас попричајте са вашим породицама и да ли је ово вриједно тога“, поручио је Мандић. Он је такође позвао колеге муслиманске и католичке вјероисповјести да не гласају за закон. „Немојте ове да радите навући ћете велики гријех, десиће се много ружних ствари, десило би се и овог тренутка да није митрополита“, казао је Мандић. Поводом излагања Мандића реаговао је Андрија Поповић из Либералне партије, оцијенивши да је оно што је Мандић изнио оно што се у ватерполу зове „бруталити“: „Не можемо трпјети злослутне анатеме“, поручио је Поповић. Мандић је одговорио да није износио клетве већсамо цитирао оно што су записали Свети Петар и Свети Василије.
  15. Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  16. Дана 11. децембра 2019. године Његова светост Патријарх московски и целе Русије г. Кирил је председавао заседању Највишег црквеног савета Руске православне цркве. Патријарх је отворио седницу уводном беседом у којој је истакао главне проблеме у животу Православне цркве. „Година је била тешка – била је пуна искушења за нашу Цркву, али истовремено и милости Божије, – истакао је патријарх. – С једне стране, били смо сведоци до чега је довело кршење канонских норми, с друге, видели смо јединство јерарха, клира и мирјана, како наше Цркве, тако и у целом православном свету, који чувају веру и канонску чистоту православља. Видимо да се у грчком црквеном свету, у Александријској и Јеладској цркви очигледно показало да постоји опозиција од стране архијереја, клирика и мирјана, који се не слажу с гажењем канона. За ове људе, као и за нас, јединство Цркава представља безусловну вредност; они сматрају да се ово јединство не може размењивати за симпатије моћника овог света; они виде шта се дешава и саосећају с Украјинском православном црквом која трпи ударце због неканонских поступака Цариградске патријаршије. Наше молитве и труд били су усмерени на пружање подршке нашој браћи у Украјини, где се по милости Божијој смањио притисак на вернике канонске Цркве. Декларација о немешању у црквене послове коју је дао председник Зеленски сведочи о томе да државна власт данас заузима једини исправан став – да се не меша у црквене противречности и да не врши притисак, између осталог, на нашу канонску Цркву. Ипак, треба да кажем да претња од мешања у послове Цркве још увек постоји, зато што нису сви у украјинској власти спремни да се у потпуности одрекну линије коју је одредио бивши председник и која је претпостављала овакво мешање. Али видимо да деца наше Цркве чврсто заузимају своју позицију. Њихова постојаност и достојанство су очигледнији у ситуацији бесконачних распри у којима су огрезли украјински расколници и њихови покровитељи. Оно што се данас дешава унутар раскола сведочи о томе да у њему нема благодати. Благодат Божија се повлачи, свест људи се помрачује, страсти побеђују над канонском одговорношћу, раскол увек рађа нове расколе. Видимо да су се у средини расколника појавиле нове и веома дубоке противречности – таква је неизбежна логика сваког раскола.“ Патријарх Кирил је подсетио на недавни прелазак парохија руске традиције у Европи под омофор Московске патријаршије. „Поделили смо васкршњу радост са својом браћом и сестрама из Западноевропске архиепископије који су се вратили под окриље Мајке-Цркве. Милостиви Господ је окренуо на добро канонски ништавне покушаје за укидање ове структуре, захваљујући чему смо успели да ставимо дуго очекивану тачку на поделу руске црквене дијаспоре. Шта год да нас очекује идуће 2020. године увек треба да имамо на уму речи Спаситеља: Не бој се, мало стадо! Јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12: 32). Очигледно је у наредној години треба да одговоримо на многе изазове, да треба да се потрудимо да сачувамо на канонску чистоту православља, да предузмемо још веће напоре за очување јединства Цркве, а на местима где је ово јединство поколебано, да покушамо да га поново стекнемо. Надамо се да ће Господ бити милостив према нама и да ће нам помоћи да се приближимо решавању главног задатка у свеправославним размерама – да обновимо јединство и савладамо разорну и погубну снагу расколника који заиста доносе опасно семе раздора и отпора. Надајмо се да се, по милости Божијој, раскол неће ширити, већ да ће, напротив, почети да јењава. Господ је све нас призвао да Му будемо верни, чак и до смрти, и ова верност, између осталог, треба да се испољава у одбрани јединства Цркве. Данас нас нико не позива на мученичку смрт, али смо сви позвани на чврстину и одлучност да сачувамо јединство светог православља и да будемо верни канонском устројству Цркве“ – рекао је Патријарх Кирил у закључку. Извор: Православие.ру
  17. У недјељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Обрен Шарић свештеник у манастиру Морача, а саслуживали су му јерођакон Зосима и свештенођакон Бранко Митрић из Шабачке епархије, уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о. Обрен, који је тумачио прочитане јеванђељске приче о дијалогу Господа са закоником и о милостивом Самарјанину. Он је између осталог казао да често у животу, немајући снаге да се суочимо са собом, покушавамо да кушамо оне који треба да нас поуче. – Неки дан један човјек приђе мени и пита ”оче, како да бацим дуван?” Ја сам му рекао ”врло лако. Имате тамо корпу за смеће, узмете и баците”. Он ме чудно гледао, прође поред корпе за смеће и не баци. Шта нам то говори? Говори нам да ми понекад желимо да нешто урадимо добро, али смо слаби, немоћни и онда нам је потребан изговор и нечија туђа одговорност за оно што ми заправо самостално нисмо успјели да побиједимо. Е то је врло чест проблем у нашем животу, када по оној логици ”нисам крив ја него жена, нисам крива ја него змија”, остане човјек у гријеху, у пороку – казао је о. Обрен. О. Обрен је тумачећи причу о гостионици и гостионичару, казао да је гостионица заправо Црква, а добри гостионичар су апостоли, свети оци, епископи, учитељи Цркве, свештеници. – Ми смо призвани да свједочимо име Божије, ми смо призвани да будемо гостионичари свакој души која је уцвиљена и свакоме човјеку који тражи спасење. Ми смо ти који треба да их, под окриље своје куће, Цркве Божије, примимо и да их слушамо, да се милимо за њих, а никако да их осуђујемо. Пуно је осуда код нас, пуно је брзине код нас, журимо, не знамо куд журимо и увијек се заборављамо да је оно што је души корисно на првом мјесту. Најприје иштите Царства небеског, све остало ће вам се дати. То је оно што Господ тражи од нас – казао је о. Oбрен и нагласио да за то треба имати вјере и милости. Извор: Манастир Острог
  18. Поводом пресуде Основног суда у Приштини Ивану Тодосијевићу, бившем министру администрације и локалне самоуправе у Влади Косова, који је осуђен на две године затвора због изјаве у јавности поводом 20те годишњице НАТО бомбардовања у марту 2019 у Звечану Епископ рашко-призренски Теодосије дао је следећу изјаву: "Дубоко смо запрепашћени драконском пресудом Основног суда у Приштини Ивану Тодосијевићу, који је због вербалне изјаве кажњен двогодишњом казном затвора. Уз сво поштовање за све ратне и послератне жртве на Косову и Метохији неприхватљиво је да се с једне стране Срби драконски кажњавају, док истовремено припадници бивше ОВК који се сумњиче за бројне злочине против неалбанског, али и сопственог становништва, не само остају недодирљиви, већ се третирају као хероји, уз најтеже изразе етничке и верске нетрпељивости према српском народу. Да не помињемо расистичке изјаве против нашег народа и грубо вређање српских верских осећања и достојанства у појединим косовским медијима. Двоструким аршинима нема места у правном друштву нигде у свету па ни овде. Зато ову пресуду наш народ доживљава као још један од видова притиска и претњи Третирање изјаве Ивана Тодосијевића као вербалног деликта враћа нас нажалост у најмрачније време комунистичке диктатуре и отвара простор за даљу етничку дискриминацију. У том погледу, искрено се надамо да ће у жалбеном процесу ова пресуда бити укинута. Још једном, по ко зна који пут, апелујемо да се сви уздрже од запаљиве реторике и раде на изградњи мира и добросуседске сарадње на добробит свих грађана." Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  19. Сви можемо живети и делати по узору на милостивог Самарјанина. Да ли ћемо некоме нешто дати или га само саслушати, уколико има потребу да са неким подели своју невољу, сасвим је свеједно. Важно је да препознамо да је он наш ближњи и, још важније, да смо ми њему ближњи, неке су од поука које носи овонедељно издање емисије „Сведочења“. Произнео их је, тумачећи једну од најлепших јеванђељских прича – причу о милостивом Самарјанину (Свето јеванђеље по Луки, зачало 53), протонамесник Невен Лукић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Ваљевској гимназији. Извор: Радио Источник
  20. Преко пет стотина верних сабрало се у Ваведењском храму у Осјечанима у духовном миру и хришћанском јединству На празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму у Осјечанима који је посвећен управо том дивном Богородичином празнику. Звучни запис беседе После Литургије извршена је трократна литија око храма, после које је епископ Фотије осветио нову просторију за палење свећа. По повратку у храм изабран је кум за следећу годину, преломљен је славски колач. -Веома сам радостан што видим велики број малишана у храму. Сви ми, прво свештеници, па онда и сви остали, дајмо све од себе да децу задржимо у храму и да одрастају у благочестивој вери учећи се свим хришћанским врлинама, поручио је Владика. Пошто је подељена нафора испред цркве је приређен ручак за преко пет стотина верних сабраних у духовном миру и хришћанском јединству са новопостављеним свештеником Немањом Лукетом кога је Епископ, због пожртвованог рада и труда, наградио чином протонамесника. На светој Литургији у братској љубави саслуживали су протојереј-ставрофор Мирко Николић, архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Мирко Јокић, парох кожушки; протонамесник Слађан Савић, парох толиски; јеромонах Павле Тица, настојатељ манастира Дугe Њивe; и јерођакон Јелисеј Ђукић, сабрат манастира Дугe Њивe; коjeг је eпископ Фотије у току Литургије рукоположио у чин јеромонаха. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, док су за пјевницом одговарали чланови хора Свети Јован Владимир. Бесједио је отац Александар, након што је Анета Самарџић по благослову прочитала Апостола, а отац Љубомир Свето јеванђеље: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Црква Божија, браћо и сестре, од својих најранијих дана је имала посебно поштовање према Пресветој Богородици. Према Мајци Божијој. Она је Њу поштовала као Пресвету, као Преблагословену, као Пречисту. Поштовала је увијек више него све друге светитеље, чак као што пјевамо, Она је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Јер сви свети Божији угодници, они су служили Богу, клањали се Богу, а Мајка Божија осим што је служила Богу, Она је тога Бога и носила у утроби својој. Она је тога Бога родила, носила га на рукама својим, дојила га и зато Њу Црква Божија, пошто Она има тај јединствени однос какав ниједно људско биће прије Ње, а ни после Ње нема, нити ће имати, зату Њу Света црква Божија заиста чествује и поштује као узвишенију од свих. Као онај најдивнији плод рода људскога. И управо у ове дане, у дане Божићнога поста, припремајући се за празник рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, крећући се ка тим јаслама, ка тој пећини у којој је Богомладенац рођен, на самом почетку тога пута, дочекује нас Мајка Божија. Дочекује нас овај празник Њенога ваведења, то јест Њенога увођења у храм. Као што знамо из Светога предања Цркве Христове, Њени родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан довели су трогодишњу Марију испунивши тиме завјет. Јер као бездјетни они су молили Господа да им подари чедо, да им подари дијете, завјетујући се да ће то дијете које им Господ дарује, Њему и посветити. И управо на данашњи дан се испуњава тај завјет. Часни, побожни, Свети и праведни Јоаким и Ана доводе своју ћерку трогодишњу Марију праћени мноштвом својих рођака, сродника и пријатеља, и како се каже, и хором беспрекорних дјевственица које носе свијеће, као што видимо и на фресци у нашем храму. Они долазе пред Храм јерусалимски доводећи своју кћер да је посвете Богу. Јерусалимски храм је имао петнаест степеника и Пресвета Дјева иако мала, трогодишње дијете како кажу Свети оци, Она је сама без помоћи икога устрчала тим степеницама према врху, гдје је чекао пророк и првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Пророка Претече и Крститеља. Он је дочекао са мноштвом свештеника и увео је у Храм Господњи. Она која ће постати живи храм Бога Вишњега, Она се на данашњи дан уводи у храм. И Свети Захарије, човјек Божији, надахнут Духом Светим, не само што је увео у храм као што су улазиле и друге дјевојке и други људи, него је увео и у Светињу над светињама. Јерусалимски храм је имао више одаја, као што и овај наш храм има припрату, има наос, брод храма, има иза ове олтарске преграде, има најсветији дио храма олтар, тако је и онај Јерусалимски старозавјетни храм иза друге завјесе имао највећу Светињу која се звала Светиња над светињама у којој се налазио ковчег Завјета, позлаћени, у коме су се налазиле највеће светиње израиљскога народа, као што смо чули и у посланици Апостола Павла коју смо данас читали. У њој се налазио и златни сасуд са маном, и таблице закона и процвјетали штап, жезал Аронов. Мајка Божија уводи се у ту Светињу над светињама и ту се припрема да постане већа од Светиње над светињама. Да Она у свој утроби понесе Онога који носи сав свијет, и да нама донесе у свијет Спаситеља овога свијета. Она заправо и јесте праобраз, праслика те Светиње над светињама тога храма Божијега, заправо храм Божији је праслика Мајке Божије. Јер Она је управо та таблица закона, јер је Она родила живу оваплоћену Ријеч Божију. Она је и тај златни сасуд у коме се налазила мана, јер Она је у својој утроби донијела истински хлеб који силази са небеса, Господа и Бога нашега. Она је и тај процвјетали Аронов жезал, јер Она је донијела као плод утробе своје Спаситеља свијета. И Она донијевши Господа у овај свијет, јер старозавјетни израиљски народ је сматрао да Господ обитава ту, управо у храму Божијем, само у тој Светињи над светињама, а кроз Мајку Божију сам Господ је сишао у свијет. Од Ње се родио и тако да смо и сви ми призвани да и ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И да и ми сви постанемо храмови Божији по узору на Мајку Божију. А како ћемо постати храмови Божији? Управо тако што ћемо и ми долазити у храм Божији. Као што смо рекли, Мајка Божија на данашњи дан уводи се у храм да би Она постала храм Божији и онај истински животворни храм. Тако и ми браћо и сестре, призвани смо да долазимо у храм. А шта то значи? То значи прије свега да је храм саздан да би се у њему сједињивали са Господом. Не само да долазимо у њега, него да у њему учествујемо у Светим тајнама Божијим. Да се у храму Божијем сретамо са Господом. Прије свега да се крштавамо, а затим да учествујући у овим литургијским сабрањима заиста у себе примамо Господа, и тако постајемо истински храмови Божији. Да по узору на прародитеље Свете и Праведне Јоакима и Ану и ми доводимо дјецу нашу да их крштавамо, да их поучавамо закону Божијем, јер уводити дијете у храм то значи поучавати га науци Божијој. Доводити га на Свету литургију да се овдје учи закону Божијем, да се учи истинској, оној најузвишенијој науци Господњој и изнад свега и прије свега да се кроз Свете тајне Тијела и Крви Господње сједињује са Господом. Да би се тако сви ми, сабирајући се овдје око трпезе Господње, узиђивали у тај храм вјечни, у ту истинску скинију која је на небесима, нерукотворену, Светињу над светињама, заједно са Мајком Божијом која нас овдје и у сваком Храму дочекује, као што видимо на овој фресци иза нас, раширених руку са Богомладенцем. И да би тако сабирајући се на литургијским сабрањима заједно са Мајком Божијом, са свима светима, заједно били овдје на земљи у овоме храму рукотвореном, али да би тако сједињујући се са Господом у онај дан Господњи нашли се сви са Мајком Божијом у оном нерукотвореном храму небеском око Престола Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице
  24. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
  25. У уторак 12. новембра 2019. године у манастиру Суводол светом архијерејском Литургијом прослављен је Свети краљ Милутин, слава манастирске капеле. Светом литургијом началствовао је Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење протојереја-ставрофора Душана Ћирића, пароха подгорачког, протосинђела Захарије (Митића), јеромонаха Еноха (Стојаковића) и ђакона Уроша Памучара. Окупљеном верном народу владика Иларион честитао је празник и славу параклиса, а у својој беседи изразио је жељу да се ова капела ускоро и живопише. У нади да ће се уз обнову манастира умножити и сестринство ове светиње, владика је позвао све људе да молитвено или материјално, у складу са својим могућностима, у томе помогну. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
×
×
  • Креирај ново...