Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 76 results

  1. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију на дан прослављања светог мученика Трифуна у цркви посвећеној том светитељу на Топчидерском гробљу у Београду. Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Никола Трајковић, Јереји Владимир Марковић и Василије Војводић, Протођакон Стеван Рапајић, ђакони Драган Танасијевић и др Петар Дабић, уз присуство многобројних верника и славара. Прилог радија Слово љубве
  2. Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у капели која је посвећена Успењу Пресвете Богородице у Ресифеу. Митрополиту су саслуживали Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило, протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман овдашњег Манастира Свете Тројице и ђакон Александар Лекић. Током Литургија која је служена на португалском, шпанском, грчком, српском и црквенословенском језику Митрополит је крстио дјечака, Филипа коме је пожелио да буде сличан апостолу Филипу чије име носи и благословио њега, његове родитеље и све сроднике.. Своју архипастирску поуку вјерном народу који се сабрао из многих крајева Бразила, Америке, Русије, Високопреосвећени Митрополит је почео ријечима из посланице великог учитеља Цркве, Светог Игњатија Богоносца: Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим који служе Свету литургију, тамо је једна света саборна и апостолска Црква. „Данас овдје у овом храму, присутан је ваш нови епископ. Заједно са мном, са презвитерима, свештеницима, ђаконима са новим хришћанином Филипом и са вама вјернима служили смо Свету литургију и причестили се Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Срели смо се са Богом, примили смо Господа у своје тијело и душу. И срели смо се у љубави Божијој једни са другима.“ Митрополит је казао да се тако у овом малом храму, малој заједници, јавила сва пуноћа једне свете Цркве Христове и да све друге заједнице црквене, било оне мале или велике, могу само да љубав Христову придодају у ту заједницу. „Све што оне имају, имамо и ми данас овдје. То је велики Божји дар, велики благослов за вас и вашу заједницу која је до сада имала администратора ове Епархије“, казао је Митрополит Амфилохије. Појаснио је да је он био администратор у оснивању ове епархије, али да је прошле године устоличен нови епископ епархије за Латинску Америку, буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило: „Велики је то Божији дар. И ова заједничка служба је велика радост и благослов за нас који смо дошли овдје а такође радост и благослов Божији и за вас.“ Истакао је владика да је данас посебан благослов и највећа радост ове заједнице и то што је мали Филип постао нови хришћанин. Подсјетио је да ће освештати, ако Бог да, сјутра нову цркву у граду Каруару, коју је отац Жаиро заједно са осталима саградио, и у догледно вријеме камен темељац новом храму Успенија Пресвете Богородице у Ресифеу: „Из ове мале капеле ће израсти дивни храм Божији, који ће бити благослов не само за вас и вашу заједницу, него за све који живе у овом граду. “ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је пожелио да Бог благослови новог владику Кирила да сабира заједнице благословених православних хришћана широм Латинске Америке. Владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, који је оснивач ове Епархије, што је и поред 80 година прешао десетине хиљада километара да дође и покаже своју љубав овој заједници. Преосвећени је позвао све вјерне да слиједе примјер Митрополита, који помаже изградању будуће цркве, да се и они уграде сходно својим моћима у нови Храм Успења Мајке Божије овдје у Ресифеу: „Каже апостол Петар: Ми смо сви живо камење које се уграђује у Цркву Божију. Надамо се, ако се тако уградимо у тај храм да ће нас Мајка Божија својим Успењем такође однијети на небо својему Сину.“ Захваљујући се презвитерима, оцима Алексису и Рафаилу, владика је подсјетио да је отац Алексис у Буенос Ајресу прије двије године прославио тридесет година службе, када му је Митрополит поклонио крст, а да ове године прослављамо тридесет година свештеничке службе оца Рафаила. Тим поводом, у своје и уме Митрополита Амфилохија, владика Кирило је напрсним крстом даривао оца Рафаила, „Наше служење је ношење крста, није то нека почаст него морамо да слиједимо за Христом, подражавамо Христу – ходимо за Христом и носимо свој крст како би што више људи привукли спасењу“, казао је Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На празник Преподобних Исака и Јефрема Сирина, у Саборном храму Христовог Васкресења у Подгорици, одслужена је Света архијерејска литругија са благословом надлежног архијереја Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ Јован (Пурић) са свештенством Саборног храма у Подгорици: протојерејима-ставрофорима: Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином и Бранком Вујачићем, као и ђаконом Романом сабратом манастира Острог и протођаконом овога Храма – Владимиром Јарамазом. За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је владика Јован. Преосвећени владика се у свом литургијском слову осврнуо на предстојеће припремне недјеље које нас спремају за Свети и велики часни васкршњи пост, те је том приликом подјсетио да није важно који чин, положај, углед, знање или дарове овдје на Земљи посједујемо и имамо, већ је важно, како је нагласио, како се спасавамо. Будући да у оној мјери колико се отварамо и чистимо и колико све жеље животне уздижемо на једну јединствену жељу, а то је на онај највећи ниво, то је жеља за спасењем. По ријечима владике Јована, то да ли ћемо се спасити и сама жеља да се спасимо, јесте управо највећа жеља сваког истинитог оца, архипастира, сваког свештеника и сваког хришћанина сваком човјеку на земљи. У другом дијелу свог обраћања, владика Јован је подјсетио и на важност благодарности Богу, прије свега на животу, дару живљења, али и на самој могућности да учествујемо у Божанском животу. Такође се Епископ дотакао и молитве Светог Јефрема Сирина која у себи носи тајну човјекопознања и богопознања, али и своје сопствене свегрешности, а која се управо чита у току прве седмице Часног и великог васкршењег поста за који се и припремамо. Он је навео да је молитва Светог Јефрема Сирина, молитва која у себи носи и објављује борбу против кушања на начин како је и сам Господ Исус Христос кушан у пустињи, а то је кушање на три начина: а то су искушења хљеба, политике и власти. Односно, искушења сластољубља, среброљубља и властољубља. Његово преосвештенство Епископ Јован је на крају свог обраћања пожелио свима благословен и срећан празник, сваки благослов Божији, као и да непрестано продубљујемо тајну човјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. -Нови Сад: Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ - Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ отворена је у уторак, 22. јануара 2019. године, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба је део пројекта Ледена тишина, који је Град Нови Сад и Културни центар уприличио у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преневши присутнима благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе је казао да су изложене иконе дело монахиње Марије из женског манастира посвећеног Светом Јовану, светиње која се налази на месту где је некада био логор у Јасеновцу. Монахиња Марија сваки дан посећује хумке некадашњих мученика и после молитава ̶ слика иконе на којима приказује трагедију, али и једну нову, преображену стварност. Увек треба да имамо на уму да је Јасеновац страшно место у којем је на стотине хиљада људи пострадало на најмонструознији начин. То је – уз Хиландар, Студеницу, Сопоћане, Дечане, Грачаницу, манастир Острог и друге – уједно и место васкрсења на које смо дужни сви да одлазимо, поручио је отац Милорад. У име Културног центра Новог Сада, помоћник директора ове институције Сунчица Марковић подсетила је да Културни центар већ седму годину организује програм Ледена тишина. Програм траје од 21. до 27. јануара и обухвата два врло важна датума: 21. јануара је почела злогласна Новосадска рација, а 27. јануара је светски дан обележавања Холокауста. Циљ програма је неговање културе сећања, казала је Сунчица Марковић. Приликом отварања изложбе „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ говорио је и фрескописац Гаврило Марковић. Он је нагласио квалитет радова монахиње Марије и открио да су они припрема за иконопис који ће сестра Марија урадити за капелу у јасеновачком храму. Ово је један врло интересантан догађај у савременој црквеној уметности. Одушевио сам се овим што је мати Марија урадила, казао је Марковић и отворио изложбу. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Поставка обухвата 28 радова (иконâ, парафраза икона). Изложба ће бити доступна јавности до 3. фебруара. Почевши од данас па до 25. јануара, свакога дана у подне, у Културном центру Новог Сада биће, кроз изложбу, уприличено стручно вођење за ученике новосадских средњих школа. Извор: Радио Беседа
  5. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством Свет службу Божоју у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У празничној литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да наш Бог није неки далеки бог филозофа и бог људскога знања него је Бог који је са нама и међу нама. Звучни запис беседе „То јер Бог коме се ми клањамо и коме служимо, у чије име градимо свете храмове и у исто вријеме призивамо и Њега да се усели у нас да и ми постанемо храм Његов. Као што је Пресвета Дјева постала храм живога Господа родивши га, тако је свака људска душа призвана да постане храм Божји, да се у њу усели Христос Господ Бог наш, спаситељ и искупитељ свијета, дијете рођено у јаслама у Витлејему, када су анђели и пастири пјевали ону пјесму: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да та пјесма одјекује кроз вјекове и призива све људе и све земаљске народе да постану чланови свете заједнице – Цркве Божије, тијела тога Бога. „Да постану сутјелесници Емануила, Бога који је са нама, који је међу нама, који се уселио у наш, који је примио нашу људску природу, постао као један од нас и који је открио Бога као вјечну љубав, Бога Оца и Сина и Духа Светога, призвавши и нас и све људе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога да Божанска љубав испуни људско биће, да човјеку покаже да је створен да буде биће вјечне и непролазне Божанске љубави“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да храмови Божји, а међу њима и барски, нијесу ништа друго до символ утробе Пресвете Дјеве Богородице. „То су мјеста гдје се призива Свети Дух Божји животворни да сиђе на нас и на наше дарове, да нас преобрази, да нам подари управо тај вјечни и непролазни живот“, казао је Митрополит Амфилохије. У току литургије крштена је слушкиња Божја Марина. На крају Литургије, Митрополит Амфилохије је дјеци подијелио божићне поклон-пакетиће. Налагање бадњака пред саборним храмом Светог Јована Владимира у Бару биће обављено данас у 15 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. На Детињце, 23. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Пљевљима. Саслуживали су протојереј-ставрофор Дарко Јовић, протојереј Никола Олић и ђакон Горан Крстић. Мноштво деце сабрало се у храму за свој празник да својим прелепим гласовима улепшају Свету службу, да Богу захвале и да буду причасници Пречасног Тела и Крви Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У проповеди, Владика је нагласио да је храм место намењено за наше сабирање, за наше састајање са Богом и свим Његовим светима, за састајање нас међусобно, једних са другима, и са прецима нашим: – Није случајно што на неким просторима где живе православни, свако недељно окупљање зове се сабирање, сабор. Када смо и где смо најјачи? Најјачи смо онда када се саберемо у храму Божијем, у храму православном. А где и када смо најслабији? Када се осамимо, када останемо сами са собом. Ако се затворимо у себе, ако нам се и видици затворе, ако нам из сећања и свести нестану светитељи, учитељи, ако се сузимо, онда смо најслабији. Има људи који себи дозволе да се толико сузе и да се угасе, сами у себи. Човек може да се угаси као лампа, нестане уља у њој и угаси се. Нема на чему да гори, светли. А ми се не можемо угасити зато што имамо Бога у себи, светитеље Његове, имамо искуство предака, имамо векове у себи. Након Божанске Литургије братство храма уприличило је трпезу љубави. Извор: Епархија милешевска
  7. У тридесету недељу по Духовима, а у дан када наша Света Црква слави празник Детињци, Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је презвитер др Оливер Суботић управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Након прочитаног Јеванђеља, отац Оливер обратио се бесједом присутним вјерницима. Велики број дјеце и вјерног народа приступио је Светим Тајнама и причестио се тијелом и крвљу Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора
  9. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора
  11. Госте из Подгорице, њих четрдесетак Рома предводили су г. Иван Тоскић, новинар Радио Светигоре и предсједник Демократског ромског центра и г. Дејвид Сејдовић, генерални директор Фондације “Рука пријатељства”. Они су посјетили Цетињски манастир, поклонили се цетињским светињама, и обишли манастирску ризницу, кроз коју их је провео и са историјатом манастира упознао јеромонах Јустин Мреновић. Дочекали су их протојереј-ставрофор Обрен Јовановић и предсједник Црквене Општине Цетиње г. Рајко Радусиновић, који су свима предали пригодне поклоне као благослов Митрополита Амфилохија. После обиласка Цетињског манастира у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређено је послужење за госте, гдје су их дочекали професори и ученици. Овом приликом у име гостију г. Иван Тоскић се захвалио Митрополиту Амфилохију на благослову да посјете Цетињски манастир и свим домаћинима који су их дочекали. Потом су ромска дјеца отпјевали неколико ромских народних пјесама. Господ Дејвид Сејдовић упознао је све присутне о настанку пјесме “Ђурђевдан” и такође се захвалио свима на топлом дочеку. Извор: Радио Светигора
  12. Са благословом Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохије и у организацији парохија са Коника и Цетиња, и Демократског ромског центра и Фондације “Рука пријатељства”, Роми из Подгорице посјетили су Цетиње и Цетињски манастир, у недељу 21. октобра. Прилог радија Светигоре Госте из Подгорице, њих четрдесетак Рома предводили су г. Иван Тоскић, новинар Радио Светигоре и предсједник Демократског ромског центра и г. Дејвид Сејдовић, генерални директор Фондације “Рука пријатељства”. Они су посјетили Цетињски манастир, поклонили се цетињским светињама, и обишли манастирску ризницу, кроз коју их је провео и са историјатом манастира упознао јеромонах Јустин Мреновић. Дочекали су их протојереј-ставрофор Обрен Јовановић и предсједник Црквене Општине Цетиње г. Рајко Радусиновић, који су свима предали пригодне поклоне као благослов Митрополита Амфилохија. После обиласка Цетињског манастира у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређено је послужење за госте, гдје су их дочекали професори и ученици. Овом приликом у име гостију г. Иван Тоскић се захвалио Митрополиту Амфилохију на благослову да посјете Цетињски манастир и свим домаћинима који су их дочекали. Потом су ромска дјеца отпјевали неколико ромских народних пјесама. Господ Дејвид Сејдовић упознао је све присутне о настанку пјесме “Ђурђевдан” и такође се захвалио свима на топлом дочеку. Извор: Радио Светигора View full Странице
  13. На крају посјете Митрополији црногорско-приморској, Његово блаженство Патријарх антиохијски г. Јован Х казао је у ексклузивној изјави за радио „Светигора“ да је захвалан Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју и Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што је у програм његове посјете СПЦ уврштена и Црна Гора. „Ја и архијереји који су са мном и сва наша пратња, ову посјету дубоко смо доживјели у срцу од јутрос када смо дошли у вашу земљу, поклонили се светињама, светим мјестима од Цетињског манастира, Острога до овог последњег у Цркви Светог васкрсења Христовог гдје се скупило много народа са много љубави да узму благослов.“ Подсјећајући да долазе из Патријаршије Светих апостола првоврховних Петра и Павла, Патријарх Јован је казао да су током посјете доживјели да је наш народ, народ Цркве српске, жив духовно да има живу вјеру и да се клања се васкрслом Христу. „Ми смо двије цркве које имају историјске везе од памтивијека, једна је иста православна вјера. Осјећемо да смо једна Црква, једна заједница, једна породица духовна као што смо то доживјели и у Београду ова четири дана. Захваљујемо Свјатјејшему и братији што су нас загрлили пуним срцем“, навео је Патријарх Јован. Истичући да су нашем народу пренијели љубав вјерника Антиохијске патријаршије, Патријарх је казао да ће нашу љубав и пренијети својим вјерницима у Антиохији. Блажењејши Патријарх је рекао да је овом посјетом дато једно свједочанство свеукупном православном свијету: „Свеједочанство љубави и јединства. То је свједочанство за читав свијет да смо јединствени и да сви дјеламо за добро православља.“ Подсјетио је на заједнички принете молитве за Сирију, Средњи исток, за страдалну Антиохијску патријаршију која је данас под гоњењем. „Ово што смо доживјели овдје, ово ћемо засвагда задржати у своме срцу“, казао је на крају своје посјете Црној Гори Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. На крају посјете Митрополији црногорско-приморској, Његово блаженство Патријарх антиохијски г. Јован Х казао је у ексклузивној изјави за радио „Светигора“ да је захвалан Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју и Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што је у програм његове посјете СПЦ уврштена и Црна Гора. „Ја и архијереји који су са мном и сва наша пратња, ову посјету дубоко смо доживјели у срцу од јутрос када смо дошли у вашу земљу, поклонили се светињама, светим мјестима од Цетињског манастира, Острога до овог последњег у Цркви Светог васкрсења Христовог гдје се скупило много народа са много љубави да узму благослов.“ Подсјећајући да долазе из Патријаршије Светих апостола првоврховних Петра и Павла, Патријарх Јован је казао да су током посјете доживјели да је наш народ, народ Цркве српске, жив духовно да има живу вјеру и да се клања се васкрслом Христу. „Ми смо двије цркве које имају историјске везе од памтивијека, једна је иста православна вјера. Осјећемо да смо једна Црква, једна заједница, једна породица духовна као што смо то доживјели и у Београду ова четири дана. Захваљујемо Свјатјејшему и братији што су нас загрлили пуним срцем“, навео је Патријарх Јован. Истичући да су нашем народу пренијели љубав вјерника Антиохијске патријаршије, Патријарх је казао да ће нашу љубав и пренијети својим вјерницима у Антиохији. Блажењејши Патријарх је рекао да је овом посјетом дато једно свједочанство свеукупном православном свијету: „Свеједочанство љубави и јединства. То је свједочанство за читав свијет да смо јединствени и да сви дјеламо за добро православља.“ Подсјетио је на заједнички принете молитве за Сирију, Средњи исток, за страдалну Антиохијску патријаршију која је данас под гоњењем. „Ово што смо доживјели овдје, ово ћемо засвагда задржати у своме срцу“, казао је на крају своје посјете Црној Гори Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на недјељу по Крстовдану. У оквиру ове теме отац Момчило се дотакао и многих актуелних тема које муче савременог човјека. Отац Момчило је одговарао на питање наше слушатељке коју брине да ли је њена молитва искрена, с обзиром да мисли да нема довољно стрпљења за своје ближње. Отац Момо је одговарао и на питања слушалаца да ли је благословено често причешћивање. На ова и још нека питања наше вјере, наћи ћете одговоре у овој емисији са оцем Момом, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  16. На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на недјељу по Крстовдану. У оквиру ове теме отац Момчило се дотакао и многих актуелних тема које муче савременог човјека. Отац Момчило је одговарао на питање наше слушатељке коју брине да ли је њена молитва искрена, с обзиром да мисли да нема довољно стрпљења за своје ближње. Отац Момо је одговарао и на питања слушалаца да ли је благословено често причешћивање. На ова и још нека питања наше вјере, наћи ћете одговоре у овој емисији са оцем Момом, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. Подгорица
  18. Свештенство ваљевске Покровске Цркве служило је у недељу 16. септембра Свету Литургију у присуству великог броја верника и уз појање хора „Хаџи Рувим“. О јеванђељској причи о талантима беседио је архијерејски намесник ваљевски први протонаменик Дарко Ђурђевић који је указао на савремену појаву у друштву, а то је да човек није слободан да се промени и да буде бољи. „Оно што нас учи данашње јеванђеље, иако нас је Бог такве какви јесмо створио, он очекује да се потрудимо, јер смо позвани на динамизам, на спасење које нам је Господ припремио“, рекао је отац Дарко који је додао да је сваки човек позван да учини себе сличним Христом. „Узрастајмо што ближе Љубави Христовој“, поручио је протонамесник Дарко Ђурђевић. Прилог смо преузели са званичне унтернет странице радија Источник View full Странице
  19. Не дешава се сваки дан да Бошњак добије признање Српске православне цркве, па још орден назван по Светом Сави. Управо то се десило у недјељу у Бихаћу, гдје је патријарх српски Иринеј за заслужног грађанина прогласио Хамдију Липовачу, бившег начелника тог града и такође бившег премијера Унско-санског кантона. На питање како је у БиХ бити Бошњак награђен од православног патријарха, Липовача каже да је то „још једна цигла уграђена у БиХ са бољом будућности, јер прошлост није била фина, али будућност можемо направити да буде“. – Ради дјеце, ако ништа. Ја у континуитету исто мислим, говорим и радим и кад сам у Бањалуци, и у Загребу, Београду или Бихаћу. Вјерујем да огромна већина Бошњака поздравља ово одликовање – каже Липовача у интервјуу за Српскаинфо. За шта сте конкретно од патријарха награђени Орденом Светог Саве? На који начин сте помогли градњу Храма Свете Тројице у Бихаћу? То би било најбоље питати људе из Српске православне цркве и сам народ српски који овдје живи. Углавном, од 2004. до 2015. као СДП-ов начелник и премијер УСК увијек сам, за разлику од претходних, али и власти након мог мандата, Бошњаке, Србе и Хрвате гледао као своје. Равноправно. Градио сам и помагао Исламску заједницу, Католичку цркву и Српску православну цркву са истом љубављу. Међу коментарима на Ваше одликовање има и негативних. Шта поручујете онима који у том чину виде нешто лоше? Велика већина је лажних профила и националстички обојених портала, те покојег кандидата „зелене династије” који сад позивају на патриотизам, вјеру, нацију, а сваке седмице иду у Бањалуку, сједе са Драганом Лукачем и другим српским представницима, праве договоре, траже услуге. Па, код двије трећине ових критичара је грб Републике Српске на дипломама. Тад им ништа не смета. На такве се не обазирем, само је евидентно да би у сва три националистичка концепта сви Босну и Херцеговину, али да друга два народа постоје само на папиру. Е, неће моћи. На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим? Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба. Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили? Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана. Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега? Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој. У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону? Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем. Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите? Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама. Никшић се није јавио Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку? Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима. https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/ View full Странице
  20. На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим? Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба. Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили? Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана. Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега? Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој. У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону? Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем. Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите? Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама. Никшић се није јавио Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку? Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима. https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/
  21. У четрнаесту недјељу по Педесетници, 2. септембра 2018. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Одслужен је и молебан за успјешну нову школску годину. Звучни запис беседе View full Странице
  22. AUTOR: Andrej Mlakar U dosadašnja tri nastavka Blog Vojnopolitička osmatračnica objavio je tri intervjua, sa pripadnicima nekadašnjeg 3. raketnog diviziona pukovnikom Slavišom Golubovićem, potpukovnicima Borisom Sotimenovim i Senadom Mumuinovićem o istorijskoj noći kada je oboren F-117A, ali i o međuljudskim odnosima i napadima svog ratnog kolege potpukovnika Đorđa Aničića. Aničić je serijom tekstova po raznim medijima pokušao da ospori prisustvo „nevidljivog“ rukovaoca gađanja, ali i samo komandovanje borbenom poslugom od strane komandanta 3. raketnog diviziona u tom trenutku potpukovnika Zoltana Danija. U nastavku priče o toj istorijskoj noći sasvim logično je bilo da svoju verziju ispriča i sam komandant 3. raketnog diviziona PVO, koji je ovaj raketni divizion vodio kroz svih 78 dana agresije NATO bez ijednog poginulog i povređenog borca, sa epilogom od tri potvređena obaranja F-117A i F-16CG i strateškim bombarderom B -2 čije je obaranje priznato, ali bez materijalnih dokaza o padu. Gospodine Dani da bi razumeli predistoriju cele priče recite nam kakvo je bilo stanje međuljudskih odnosa i obučenosti posluga 3. rd PVO godinu dana pre i uoči agresije? Bilo je određenih problema po ovom pitanju, zbog čega je komanda 250. raketne brigade PVO, uz konsultaciju sa našom komandom, napravila određene kadrovske promene koje su imale za cilj da povećaju nivo borbene gotovosti, a time i poboljšaju međuljudske odnose. Ovo se pokazalo kao dobar potez jer je 3. raketni divizion PVO već posle izvesnog vremena i napornih uvežbavanja borbenih posluga, u februaru 1999. postigao zavidni nivo obučenosti u odnosu na raniji period. To znači da smo u martu 1999. bili na vrlo visokom nivou obučenosti i osposobljenosti za izvršenje borbenih dejstava. Ovome su doprineli i vidno popravljeni međuljudski odnosi. Da li je bilo i tad nekih varnica i razmimoilaženja između vas i vašeg zamenika potpukovnika Đorđa Aničića? U periodu pre marta 1999. nije bilo nekih bitnih nesuglasica. Radili smo vrlo skladno i stalno smo se uzajamno konsultovali oko bitnih pitanja. S obzirom na to da je on bio nov na toj formacijskoj dužnosti – zamenika komandanta, pomagao sam mu kad god je to bilo moguće i ne samo ja nego i ostali članovi komande. On je svesno prihvatao sugestije i trudio se da maksimalno obavi svoje zadatke. Ispričajte sasvim kratko našim čitaocima kako su izgledala prva tri dana rata do noći kada je oboren F-117A? Posle podne 24. marta 1999. smo već dobili naređenje za prevođenje diviziona u marševski položaj i dislokaciju na rezervni vatreni položaj (RVP) Šimanovci. Naređeno je da na osnovnom vatrenom položaju (OVP) postavimo makete raketnotehničkih sredstava. To je i urađeno uz određene poteškoće zbog nedostatka ljudstva. Poslednje vozilo je već oko 18.30 časova izašlo sa OVP-a. Ostala je samo cisterna za vodu, sedam vojnika i jedan starešina kao straža na položaju. Ovu cisterni je oko 19.30 časova sa položaja odvukao pozadinski vod. Po stizanju na raketni vatreni položaj (RVP) Šimanovci odmah smo pristupili prevođenju u borbeni položaj. Nakon prevođenja u borbeni položaj, pa sve do 27. marta u 17:05 časova, bili smo u pripravnosti br. 3, odnodsno u režimu ćutanja. Osnovni zadatak u tom periodu je bio da maskiranje vatrenog položaja (VP) Šimanovci učinimo što efikasnijim. Stiče se utisak da sva sporenja između pojedinih vaših podređenih počinju od 27. marta 1999. godine, kada je stiglo usmeno naređenje da se imitira radarsko zračenje u okolini borbenog rasporeda vaše jedinice. Na zadatak su upućeni, od 14 do 18 časova, potpukovnik Aničić sa vodnikom Igorom Radivojevićem i vozačem Ranisavom Lukićem. Kakvo je vaše mišljenje? Što se tiče samog zadatka ništa nije trebalo biti sporno pošto je plan za to već bio unapred urađen, a sredstva i potreban broj ljudi obezbeđeni. Jedino je sporno vreme koje je utrošeno za izvršenje ovog zadatka. Drugim rečima utrošeno je previše vremen za to. To zračenje čini se da je nekako najspornije u celoj priči. Zašto i kako? Ispada nekako u kasnijim optužbama da ste Vi kao udesili to iz nekog razloga? U ovom zadatku ništa spornog nema u vezi zračenja imitatorom radarskog zračenja (IRZ). Opišite našim čitaocima početak i tok vaše borbene smene pred obaranje i uoči obaranja F-117? Dana 27. marta 1999. godine borbena posluga u kojoj sam bio rukovalac gađanja prema rasporedu bila je u dežurstvu od 12 do 18 časova. Bili smo u pripravnosti broj 3 na vatrenom položaj Šimanovci. U vreme ručka, na osnovu usmenog naređenja komande brigade, upućujem mog zamenika potpukovnika Đorđa Aničića da sa vodnikom Igorom Radivojevićem i vozačem Ranisavom Lukićem, vozilom TAM-110, od 14 do 18 časova obiđu širi rejon sela Šimanovci i imitiraju zračenje sa tri lokacije. To je podrazumevalo uključivanje imitatora radarskog zračenja na desetak minuta u svrhu obmanjivanja. Nakon završetka da se vrate do 18 časova, jer su po planu u dežurstvu u sastavu druge borbene posluge. Foto: Slaviša Golubović U 17.05 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 1. Kontrolu funkcionisanja stanice za vođenje raketa (StVR) vrši oficir za vođenje potporučnik Tiosav Janković, u prisustvu komandira baterije za vođenje raketa kapetana I klase Slaviše Golubovića i komandira raketne baterije majora Milorada Roksandića. Nakon sprovedene kontrole funkcionisanja StVR izveštavam komandno mesto raketne brigade PVO – majora Janka Aleksića da je divizion u pripravnosti broj 1 i da je StVR ispravna, da je potrebno da izvršimo dodatna podešavanja radara P-18, te da čekamo dalja naređenja. U međuvremenu na položaj pristiže deo druge borbene posluge koja je po planu u dežurstvu od 18 časova. Članovi borbenih posluga se zamenjuju, osim potpukovnika Đorđa Aničića i vodnika Igora Radivojevića, koji se nisu vratili do tog vremena. Nešto pre 18 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 3. Pre isključenja StVR naređujem proširenu kontrolu funkcionisanja. Nakon njenog završetka komandir baterije za vođenje rakete kapetan I klase Golubović me izveštava da je stanica ispravna, ali da i dalje ima manjih problema sa kvalitetom odraza na radaru P-18 jer poslužilac ne može da podesi prijemnik. Naime, ciljevi i stalni odrazi ne vide se dobro na daljinama manjim od 60 km. Naređujem kapetanu I klase Goluboviću da ljudstvo iz sastava prve borbene posluge što pre skloni sa položaja i povede u logor u selo. Umesto odsutnog potpukovnika Aničića, kao rukovalac gađanja ostajem ja, a umesto vodnika Radivojevića, kao operator ručnog praćenja po F1 ostaje vodnik Tiosavljević. Pored mene, na pomoćnoj stolici do bočnih vrata sedi major Boris Stoimenov. Nakon što smo dobili signal za prelazak u pripravnost broj 3 šaljem ga da pomogne. Ljubenkoviću da podesi prijemnik. Ipak je on inženjer diviziona, pa nek zajedno pokušaju da reše problem. U 19.20 časova Boris se vraća u kabinu UNK i traži odobrenje da uključi zračenje sa antenama radara P-18 radi završnog podešavanja prijemnika po stalnim odrazima. Odobravam uključenje uz sugestiju da zračenje bude kratko i usmereno u pravcu azimuta 90°. U 19.30 časova izveštavam KM rbr da je radar P-18 ispravan. Na KM rbr, zadužen za naš pravac je major Janko Aleksić. Dijalog sa Jankom i naizmenično LJubenkovićem vodim 15-ak minuta o tome ima šta ili nema, vidimo li ili ne vidimo. U 19.45 časova dobijam signal za prelazak u pripravnost broj 1. Naređujem uključenje sredstava i kontrolu funkcionisanja StVR i OASt. Kontrolu funkcionisanja StVR u ulozi oficira za vođenje raketa vrši kapetan I klase Senad Muminović sa operatorima ručnog praćenja po F1 vodnikom I klase Dejanom Tiosavljevićem i po F2 zastavnikom Draganom Matićem. U ulozi komandira raketne baterije je potporučnik Darko Nikolić. Zatim oficir za vođenje raketa izveštava da je StVR za borbeni rad sa dva kanala gotova. Komandir odeljenja OASt vodnik I klase Ljubenković izveštava da ponovo nema kvalitetne odraze na daljinama manjim od 60 do 70 km i traži dozvolu da bude van pripravnosti, radi dodatnog podešavanja. Ne dozvoljavam mu, smatrajući da nemamo dovoljno vremena za to. Oko 20.15 časova naređujem da se četiri rakete stave na pripremu 1. I dalje na pokazivaču nemam odraze nijednog aviona koji je bliži od 60 km. Ljubenković ponavlja zahtev da mu dozvolim da bude van pripravnosti kako bi izvršio podešavanje prijemnika. Odobravam mu ali samo 10 minuta. Oko 20.30 časova dobijam radarsku sliku na mom pokazivaču. Možda čak i koji minut ranije. Odrazi ciljeva su bili veliki, ali nisu bili uobičajenog intenziteta već bledunjavi – anemični. Pojavilo se četiri do pet odraza na daljinama oko 25 km. U tom trenutku bočna vrata se otvaraju i kroz njih pokušava da uđe potpukovnik Đorđe Aničić. Vraćam ga i kažem da je u toku borbeni rad i da sačeka. Nakon kraćeg vremena vrata se ponovo otvaraju i Đorđe ulazi, bez obzira na moje prethodno upozorenje. S obzirom na izuzetno mali prostor ispred VIKO i blokova za startnu pripremu rakete UK-67, Boris se pomera sasvim unazad do vrata, a Đorđe stoji iza mojih leđa u pognutom položaju, jer je prostor nizak i preko mog ramena ukazuje mi rukom na ciljeve na ekranu. Kažem mu da ih vidim i da pratim situaciju već duže vreme. On samo skakuće iznad mene i unosi nervozu. Posluga je potpuno smirena i svako je koncentrisan na svoj deo posla. Oko 20.40 časova usmeravam POSt ka cilju koji dolazi sa azimuta 150°, sa namerom da prvi put uključimo zračenje i praktično proverimo ispravnost nišanskog radara. Izveštavam Janka da imamo cilj i da ćemo pokušati da ga otkrijemo. U traženju, koje nije bilo duže od pet-šest sekundi, ne uspevamo da ga nađemo sa StVR. On je došao do daljine 18 km, nakon čega je počeo da se udaljava krećući se ka azimutu 90°. U stvari, prošao je pored nas sa velikim parametrom i udaljio se na sever. Nakon toga su nestala i druga četiri cilja te grupe sa ekrana osmatračkog radara. Ubrzo se pojavljuje novi cilj sa azimuta oko 180–190°. U komunikaciji sa Jankom izveštavam ga da procenjujem da će ovaj cilj ući u zonu uništenja i tražim da mi da signal za odobrenje gađanja ovog cilja. Janko mi daje signal koji po tablici znači da dejstvujemo po cilju. Posluga je potpuno spremna i skoncentrisana. Sve vreme ga pratimo na ekranu radara. Sa daljine 23 km dolazi već na 20 km. Približava se sa azimuta 180° u smeru ka 190°, dovoljno veliki odraz i anemičan. Pomišljam da je to F-117A jer odraz ne izgleda uobičajeno, ali posluzi ništa ne govorim, neću da ih uznemiravam. Cilj je cilj. Na oko 16 km idemo u njegovo prvo otkrivanje. Komandujem: „Azimut 195° daljina 16, traži.” Darko uključuje prekidač antena i navodi Senada. (Dogovorili smo se da traženje bude iznad 5 km visine.) Senad otkriva cilj na visini 6 km, predaje na ručno praćenje, ali operatori ne uspevaju da uspostave praćenje, odnosno nemaju cilj na pokazivaču UK-33. Darko isključuje antenu i „skida” visoki napon. Nakon nekoliko trenutaka ja popravljam podatke i komandujem: „Azimut 215°, daljina 14, traži”. Ponavljaju postupak, ali je rezultat isti – neuspešan. Operatori ne uspevaju da zahvate cilj na praćenje. Darko isključuje antenu. Cilj već dolazi na 13 km. Kažem sebi, tu je blizu, nemoguće da ne možemo da ga uhvatimo. Komandujem i treći put: „Azimut 235° i daljina 13”, sugerišući Senadu i Darku da uzmu malo preticanje jer se avion kreće u pravcu ka 240°. Đorđe u tom trenutku, stojeći pored mene na stepeniku između VIKO i operatora po F2, viče: „Gasi, gasi, pogibosmo, to je treći put, treće traženje nema, gasi, gasi.” Kažem mu: „Ti da ćutiš, ja komandujem” i ponavljam glasno: „Traži”. Nakon toga, Darko izvršava moju komandu, Senad takođe, Darko uključuje antenu. Senad ga i treći put otkriva, sada na azimutu 240° i daljini 13 km i uz delimično preticanje predaje operatorima na praćenje. Prvi ga uočava operator po F2, zastavnik Matić: „Imam ga, imam ga.” To je ključno, naglo je okrenuo točkić praćenja i dobio ga na sredini. Nakon toga, uočava ga i operator po F1, vodnik Dejan Tiosavljević. Obojica izveštavaju: „Ručno pratim.” Samo sam komandovao: „Lansiraj”, bez bilo kakve druge komande jer je cilj bio preblizu da izgovorim sve što predviđaju odredbe pravila gađanja. A bilo je i suvišno jer smo unapred dogovorili metod vođenja i način aktiviranja bojeve glave. Poručnik Nikolić je već bio odabrao lansirnu rampu sa koje će se vršiti lansiranje. Posluga je bila potpuno smirena, ne računajući Đorđa, koji je od samog ulaska uneo nemir i praktično me ometao u radu, u trenucima pripravnosti za lansiranje. Mnogo sam pogrešio što ga nisam udaljio iz kabine jer je borbeni rad bio u toku. Ali, rekoh, šta sad da zakeram, neka ga tu a i nisam želeo da ga grdim pred potčinjenima. Senad pritiska dugme PUSK i izveštava: „Prva lansirana, prva zahvaćena daljina 12” (Darko izveštava: „Azimut 245°”), potom „druga lansirana, druga nije zahvaćena”. Raketa se vodi normalno i Senad izveštava da je cilj uništen na daljini 14 km. Na mom pokazivaču odraz se vidi još neko vreme, a onda nestaje. Naređujem da isključe antenu. Sada dolazimo do najvažnijeg segmenta priče oko koga i dalje traje sporenje. Da li je bilo namernog kašnjenja u smenu potpukovnika Aničića? Lica upućena na zadatak tog popodneva pod komandom mog zamenika potpukovnika Aničića, vratila su se sa izvršenja oko 20.30 časova. Tu sam, priznajem, napravio propust jer nisam odmah tražio od njih da napišu izjašnjenje zbog kašnjenja, tj. nisam izvršio istragu zbog tog kašnjenja. Tada sam smatrao da to nije bitno. Bitno da su stigli i da su živi i zdravi, a meni nije bilo teško da nastavim rad i u sledećoj smeni, nakon isteka vremena u 18.00 časova. Zbog toga nisam potpuno siguran da li je bilo namere ili ne. Kad se čita i vaša izjava i izjava drugih stiče se utisak da ste komandovali borbenom poslugom koja nije „vaša“? Sve borbene posluge u divizionu su „moje“. Komandant odgovara za rad svih borbenih posluga i svih ostalih pojedinaca u divizionu. Ne postoji „tvoja“ ili „moja“ smena ili borbena posluga. To što sam naredbom odredio ko će kada da bude u borbenom radu, to je stvar organizacije rada na KM rd PVO, a pošto sam to naredio imam pravo i da promenim ako to situacija zahteva. U trenutku o kojem vi govorite, borbeni rad je bio u toku i tada se ne vrši smena bilo koga iz borbene posluge, a pogotovu ne rukovalaca gađanja. Takođe jedan od važnih detalja je dolazak na komandno mesto 3. rd PVO (ulazak u kabinu UNK) vašeg zamenika potpukovnika Đorđa Aničića. Oko toga se i danas vodi spor. U čemu je problem, ako su i vaši podređeni potvrdili da je on zakasnio u smenu i upao u kabinu UNK u trenutku dok je bio borbeni rad? Vi ste ovim pitanjem i dali odgovor. Ako neko kasni, znači da ne znamo kada će doći. Mi nismo ni znali zašto je kasnio, što uostalom nije ni bitno. U takvim slučajevima nastavlja se rad sa onim ljudstvom koji se tog momenta zatekao na radnim mestima. Bitno je da se zadatak izvrši, pa i po cenu maksimalnih naprezanja pripadnika borbenih posluga. Šta se tačno dešavalo u celoj priči sa potpukovnikom Aničićem posebno oko zračenja i naređivanja da se ono isključi čak dva puta? Podsećam da borbenom poslugom na KM rd PVO komaduje isključivo rukovalac gađanja. U ovom slučaju je to i ujedno i komandant diviziona. To znači da borbena posluga isključivo sluša i izvršava komande i naređenja koje daje rukovalac gađanja i ujedno i komandant. To što je moj zamenik trenutno bio prisutan to nije imalo bitnog uticaja na izvršenje gađanja, čak naprotiv, da je posluga slušala njegove primedbe ovaj avion ne bi nikad ni bio srušen. Završetkom rata Vaš raketni divizion je bio ovenčan slavom, ali sa narušenim međuljudskim odnosima, grešim li? Ne slažem se sa vašom konstatacijom. Stanje međuljudskih odnosa je bilo na visokom nivou, osim što je moj zamenik bio nezadovoljan nekim izrečenim stimulativnim merama koje se njega lično tiču. Foto Slaviša Golubović/Privatna arhiva Nekako se iz pisanja vaših potčinjenih na portalu Vojnopolitička osmatračnica stiče utisak da je potpukovnik Boris Stoimenov tu noć „izguran“ nekako. Slučaj Stoimenov je posebno zadnjih par meseci veoma istaknut. Čemu toliko osporavanje čoveka, pa čak i tvrdnja da on nije ni bio u kabini UNK, a te večeri je bio na borbenom dežurstvu? U knjizi „Pad noćnog sokola“ Borisova uloga je potpuno opisana i tu se vidi da je on svoj zadatak ispunio savesno i vojnički i time dao svoj doprinos izvršenju borbenog zadatka. To što „neki“ pišu nebuloze to je neljudski i nevojnički. Mnogo su vam zamerali, skoro 10 godina posle agresije, kada ste se pojavili u medijima i rekli za modifikaciju koja je na raketnom sistemu „ S-125 Neva“ urađena i da je ona oborila F-117? Vaši kritičari i dalje žestoko zloupotrebljavaju tu reč „ modifikacija“? Ti „kritičari“ nisu razumeli situaciju pod kojim uslovima je to rečeno. Suprotna strana u ovoj agresiji je medijski koristila reč „nevidljivi“ za avione stelt tehnologije, da bi nam oduzela makar samu pomisao o tome da se suprotstavimo ovoj vrsti aviona. Mi smo se uverili da on ustvari i nije nevidljiv. Ovo je trbalo da bude podvala za medije koji su bili na strani agresora. Ja sam ovo kasnije opovrgao u jednom intervjuu datom TV Vojvodina. Znači nije bilo nikakve modifikacije jer je frekvencija na kojoj smo radili te noći na osmatračkom radaru P-18 bila sasvim dovolja za otkrivanje tog aviona na potrebnoj daljini. Najzaslužniji su svakako ljudi, tj. borbena posluga koja ja odlično obavila svoj zadatak. Tu priču su svi obilato koristili posbeno mediji u zemlji, ali i inostranstvu, ali je bila i razlog da se objave ratne beleške vašeg zamenika? Mediji ko mediji. Neki su se upecali na to, a neki nisu. Smatram da to nije mogao biti razlog za objavljivanje dotične knjige. Jeste li čitali ratne beleške pretočene u knjigu „Smena“. U njoj ste žestoko Vi isporzivani, ali ne Vi samo, nego i nadređeni, ali i neke vaše zajedničke kolege? Kako ste se osećali kad ste čitali Smenu? Da, čitao sam. Nažalost, autor je propustio šansu da napravi sjajnu knjigu od tih podataka koje je sakupio. Umesto toga napravio je nešto što svakako ne liči na ratni dnevnik, nego više na neku ispovest autora okićenu vulgarnostima koje nisu primerene za tu vrstu pisanja. Vrlo loše sam se osećao nakon čitanja toga, jer je izrečeno mnogo uvreda i neistine o našem radu i to na jedan podrugljiv i neljudski način. Imao sam osećaj da je meni, a i svima nama, zabijen nož u leđa. Dolazimo do važnog pitanja! Da li je knjiga „Smena“ ratni dnevnik jednice, pojednica, ili samo beleška? Po mom mišljenju to je lična beleška pojedinca. Ratni dnevnik jedinice je nešto sasvim drugo što nema veze sa ovim načinom pisanja. On ima svoju formu, ostaje u jedinici i njegov sadržaj ne može biti javan. Imao sam priliku da pročitam neke delove u originalu iz te njegove beležnice, koje je on kasnije uobličio onako kako je to njemu odgovaralo prikazujući ga autentičninim. Mislim da je autor previše prostora upotrebio na svoje lično isticanje, a druge, pogotovo starije po činu, je blatio i vređao bez razloga. Ističe se teza vašeg zamenika Aničića da vas je grupa oficira 3. raketnog diviziona upozorila na sastanku u hotelu Bristol da ne iznosite neistine. Je li to isitina bila i koje se godine desilo pošto autor te tvrdnje navodi dve godine 2005 i 2006.? Nisam siguran na šta je mislio moj zamenik u svojoj izjavi, ali kako dotični ne zna ni koje je to godine bilo, tako ne mogu ni da potpuno odgovorim na ovo pitanje. A u vezi toga šta je istina, a šta nije već sam rekao svoj stav. Operacija „ Minhauzen“ čuli ste verovatno za to. Optužba nastala oko priče i dugometražnog dokumentarnog filma 21 sekund u kome se srećete sa pilotom oborenog F-117 Dejlom Zelkom? Zašto je taj film dočekan toliko na nož od strane pojedinaca? Prvo da razjasnimo – snimljena su dva dugometražna dokumentarna filma: „ 21. Sekund“, koji govori o obaranju F-117 i „Drugi susret“, koji govori o susretu sa pilotom Dejl Zelkom. Oba filma je režirao naš poznati režiser dokumentarnih filmova Željko Mirković iz Niša. I ovde nedostaje konkretnije pitanje, ali pokušaću da odgovorim. U prvom filmu su bile primedbe u vezi sa „modifikacijom“, što sam već objasnio, a u drugom filmu je osnovna primedba bila – zasto sam dozvolio sebi da se sastanem sa pilotom agresora. Pravo da vam kažem, na početku sam i sam bio potpuno protiv toga. Bila je to jedna prava moralana dilema, ali kada sam razmišljao o toj mogućnosti na jedan drugi, humaniji, hrišćanskiji način, setio sam se jedne rečenice iz knjige patrijarha Pavla koja, između ostalog, govori o kategoriji praštanja. Tamo piše da je ljudski praštati, ali to ne znači i da treba i zaboraviti. E sad, što to ne može svako da razume i to je opet ljudski. Takođe ta svađa koju navodi Aničić u selu Ogar kada je general Lazović, komandant 250. raketne brigade morao da „stišava stvar“, a opet da podsetimo da i o njemu u knjizi smena nema nijedna povoljna reč osim nekih epiteta? Šta o tome možete da kažete i o optužbama o nedolasku na tehniku? Mislim da nemate validne podatke. Ovo što vi navodite za selo Ogar – tako nešto se nije desilo. U vezi nedolaska na tehniku – to je isto problematično pitanje ako je bilo i kad je bilo – trebalo bih da znam konkretno na šta mislite kako bih mogao da vam odgovorim. Od svojih obaveza nikad nisam bežao. Posle svega vi ste završili i na sudu sa vašim zamenikom. Zašto vas je tužio i zbog čega? Gospodin Aničić me tužio da sam u TV intervjuu, u emisiji kod Milomira Marića „Goli život“, rekao da je kasnio na smenu i da sam rekao kako je on tražio da se treći put ne zrači, tj. traži cilj, kada smo se borili da uhvatimo F-117. Tužitelj nije uspeo da dokaže ništa od toga što je naveo kao razlog za pokretanje tužbe. E sad zbog čega – to je pitanje na koje bi on verovatno imao odgovor, a ja mislim da je to rezultat neostvarenih životnih ambicija i povećane doze sujete. Ta tužba je u potpunosti odbačena. Šta je navedeno u presudi, pošto ste dobili pismeni otpravak te presude? Mislim da je ovo stvar lične prirode, pa ću zadržati pravo da vam ne odgovorim na ovo pitanje. Za javnost treba da je sasvim dovoljno da je tužba po svim pitanjima odbačena. Slažete li se sa tvrdnjom gospodina Aničića da su uspeh borbene posluge 3. raketnog diviziona mnogi prisvojili i okitili se ordenjem, generalskim činovima i slavom, a „ mi koji smo bili istinski heroji i svojim životima baranili ovu zemlju bezobzirno skrajnuti sa puta“? Čitajući knjigu Pad noćnog sokola, ali bogami i Smenu, to se nigde ne navodi, niti ko to navodi. U čemu je onda caka u celom slučaju i koji su to „istinski heroji sklonjeni“? Znate li Vi možda njihova imena? Ne slažem se sa ovom tvrdnjom. U ovom neravnopravnom ratu svako je dao koliko je mogao i mislim da je ružno o drugima pričati na taj način. U vojsci je propisano kako se dodeljuju stimulativne mere i ko je za šta nadležan. Nije vojnički da, na primer, ja tražim od predpostavljenog da me nagradi ili dodeli orden ili da me vanredno unapredi. Takođe nije vojnički i da omalovažavamo doprinos drugih u izvođenju borbenih zadataka. Mislim da je ova izjava preterana i neistinita i ima za cilj da vređa rad pretpostavljenih starešina. Za mene su nepoznata imena ovih ljudi o kojima vi govorite. Stiče se utisak iz cele priče da je sva medijska halabuka, nastala oko neunapređenja tj. jednog čina više, koji nije dodeljen. Slažete li se sa ovom konstatacijom? Vrlo ste blizu istine. Smatrate li da je moglo sve biti drugačije i u čemu onda serije pisanja o Vama i vašim kolegama, gde se osporava njihovo viđenje cele situacije? Pretpostavljam da mislite na neke izjave koje su navedene u knjizi „Pad noćnog sokola“. Smatram da je autor knjige, pukovnik Slaviša Golubović, izabrao odličan metod pisanja knjige u težnji da što približnije prikaže sada već istorijske događaje. On je od nas tražio da svojim rečima opišemo događaje iz tog vremenskog perioda. Svako je imao pravo da da svoje viđenje relevantnih događaja iz te agresije i našeg otpora i svako je potpisao svoju izjavu i kao takva se ona i pojavila u knjizi. Nakon što je knjiga izašla iz štampe neki su već hteli da promene svoje izjave ali to tako ne ide. Iskazana reč i odapnuta strela se nemogu vratiti. Neki ljudi slabo pamte, ali i brzo zaboravljaju, pa kasnije, u želji da skrenu pažnju na sebe, iskonstruišu takozvane zavere i podmetanja, čega u ovom slučaju nije bilo ni u tragovima. Iskrena namera autora je bila da se na ovaj način, jednom za svagda, rasvetle neki bitni događaji i da se na kraju smire nepotrebne tenzije. Sada je jasno da neki drugi o tome ne misle tako, nastojeći da se njihovim novim konstrukcijama još uvek bave mediji željni senzacionalizma. Pitao sam dvojicu vaših oficira, koji su svojim kazivanjima učestvovali u pisanju knjige „Pad noćnog sokola“, da li je autor knjige falsifikovao njihov poptis ili menjao sadržaj teksta nakon autorizacije. Molim Vas da mi i Vi na to pitanje odgovorite. Sve ono što sam naisao i potpisao obajvljeno je u knjizi „Pad noćnog sokola“. Nije bilo ni zloupotrebe ni nagovaranja ili podmetanja to odgovorno mogu da tvrdim. Autor je sasvim korektno preneo sve izjave koje su u knjizi objavljene. Hvala gospodine Dani https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2017/12/07/intervju-zoltan-dani-najzasluznija-za-obaranje-f-117a-je-borbena-posluga-koja-ja-odlicno-obavila-svoj-zadatak/
  23. ризница богословља

    Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој

    Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
×