Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'служби'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Политика може бити драгоцени облик милосрђа и служити миру ако се поштују и негују људска права, и охрабрују млади, истакао је папа Фрања у поруци за 52. светски дан мира који ће се обележити 1. јануара наредне године „Мир дому овом!“ – том жељом папа Фрања започиње нову годину, али и своју поруку, објављену поводом Светског дана мира који ће се обележити 1. јануара. То су речи којима Исус Христос шаље апостоле на проповед, а дом о којем говори јесте свака породица, заједница, свака земља, сваки континент, али је и наш заједнички дом који Бог поверава нашем старању. Изазов добре политике Срж је поруке, која носи датум од 8. децембра 2018. године, уска веза између мира и политике, за коју папа Фрања оцртава предности и мане, у садашњој и будућој перспективи, сводећи их на свакодневни изазов и велики пројект утемељен на узајамној одговорности и међузависности људи. Мир, попут крхкога цвета који се жели распупати усред стена насиља – написао је Папа цитирајући песника Чарлса Пеђуа – те се сукобљава са злостављањем и неправдама, с маргинализацијом и разарањем, које подстиће политика када она се не доживи као служење заједници. Добра је политика, напротив, битно средство за изградњу грађанског друштва и делā, те ако је остварена уз темељно поштовање живота, слободе и достојанства, може постати драгоцени облик милосрђа – написао је Папа. Добар политичар, како га је у „блаженствима политичара“ описао вијетнамски кардинал Франçа-Ксавиер Нгуễн Вãн Туậн, а на које подсећа папа Фрања, јесте онај који је свестан своје улоге, који је доследан, веродостојан, који зна слушати, који је храбар и који се заузима за јединство и за радикалну промену. Због тога Папа у поруци истиче да је добра политика у служби мира. Врлине и недостаци политике Међутим, политику не чине само врлине и поштовање темељних људских права. Папа Фрања је један део поруке посветио недостацима који – према његовим речима – ослабљују идеал истинске демократије. Папа их назива ‘личним неспособностима’, ‘изопаченостима у околини и у институцијама’, а међу којима је пре свега корупција, а потом непоштовање правила, оправдавање власти снагом, ксенофобија и расизам. Оне системима одузимају веродостојност, срамота су јавнога живота и стављају у опасност друштвени мир – истакао је Папа. Политика, млади и поуздање у другога Још један недостатак политике који је Свети отац истакао односи се на будућност и на младе. Када извршавање политичке власти тежи само очувању интереса појединаца, будућност је изложена опасности, а млади могу бити у искушењу због непоуздања, јер су осуђени да остану на маргини. Када се, напротив, политика претвори, конкретно, у охрабрење младим талентима и звањима која се желе остварити, шири се мир и ствара се динамичко поверење. Политика је, дакле, у служби мира ако признаје харизме сваке особе схваћене као обећање које може ширити нове енергије, истакао је он. Потребни су творци мира Али, хоризонт поуздања није никада лако, и то посебно у наше време. Папа тако истиче раширени страх од другога, затварања, национализме који обележавају данашњу политику, стављајући у питање братство које је толико потребно нашем глобализованом свету. Стога је позвао ‘творце мира’ и истинске Божје ‘веснике’ да подстакну наша друштва. Тој жељи је придружио и апел – 100 година након завршетка Првога светског рата – да се прекине неконтролисано ширење оружја.- Мир се не може никако свести само на равнотежу снага и страха, напоменуо је и посебно споменуо многобројну децу жртве рата. Политика мира и Богоридичино Велича душа моја Господа У последњем одломку Папа се осврнуо на однос између правā и дужности, и истакао да се велики политички нацрт мира темељи на узајамној одговорности и међузависности људских бића. Она нас, према Папиним речима, позива на свакодневно заузимање и тражи од нас обраћење срца и душе. Онима који се желе бавити политиком мира, Папа препоручује дух Богородичиног ‘Велича душа моја’ коју песму она пева у име свих људи: „Од колена до колена милост је његова над онима који Га се боје. Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова. Силне збаци с престоља, а подиже понижене (…)“, спомињући се доброте своје према Авраму и потомству његовом довека (Лк 1,50-55) – написао је на крају папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
  2. У петак, 19.20.2018. у Руском Дому, др.Петар Гарјајев, у 13ч, улаз је слободан. https://dijaspora.wordpress.com/2018/09/25/квантна-генетика-у-служби-човечанств/
  3. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на васељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Јустинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд. Служба ђакониса и даље опстаје у појединим манастирима, у којима се монахиње рукополажу за ђаконисе. О служби ђаконисе разговарали смо са професором на ПБФ-у доцентом о. Вукашином Милићевићем. Извор: Радио Светигора
  4. Ђаконисе су у Православној цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11). Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђаконисом (Рим. 16,1). Назив ”ђакониса” уместо ”ђакон”, појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ”Апостолска правила” (4. век) нам дају одредбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. Током вјекова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црквени оци и историчари. Звучни запис разговора Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на васељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Јустинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд. Служба ђакониса и даље опстаје у појединим манастирима, у којима се монахиње рукополажу за ђаконисе. О служби ђаконисе разговарали смо са професором на ПБФ-у доцентом о. Вукашином Милићевићем. Извор: Радио Светигора View full Странице
  5. Седећи са пријатељем, баш пре неки дан, нашироко сам објашњавао црквену ситуацију у Украјини, указујући му на опасност да поводом ње дође до озбиљног раскола у Православној Цркви. Тематика је мом пријатељу, будући да је марксиста, била потпуно страна. Али је морао да ме саслуша, пошто ме је већ неопрезно упитао шта има ново и шта читам у последње време. На крају мог излагања само је кратко уз осмех прокоментарисао да га читава та ситуација подсећа на средњи век. Рекох: „Ниси у праву друже П. – Могло би да асоцира и на расколе међу комунистичким партијама у 20. веку.“ Пошто се с мојом примедбом сложио, прешли смо на друге теме. Више је фактора утицало на стварање тоталитаризма у 20. веку (како фашистичког, тако и бољшевичког), а један од идејних чинилаца у том правцу била је свакако и Лењинова теза о „партијности философије“. Такво је схватање следбеницима Лењина пружило „фактички право на необјективност“, закључује руски историчар С. Левицки. Подређеност философије текућој политици партије и њеним интересима, довело је на крају до тога да је само Стаљин, као врховни шеф бољшевичке партије и државе, имао право на слободу мисли у СССР-у, те је, самим тим, постао и једини званично овлашћени тумач владајуће философије „марксизма-лењинизма“. Његово је стваралаштво познато као „стаљинизам“. Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака. Свака теологија која би се држала по страни или објективно сагледавала садашњу жалосну ситуацију у православљу за њега је недопустива. Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима. Одузимајући теологији право да самостално промишља, Мачковић је своди на пропаганду и манипулацију. Колико би страдала истина у Мачковићевој верзији тоталитаристичке теологије, видимо и на примеру када своје неистомишљенике истовремено оцењује и као „фундаменталисте Исламске државе“ и као представнике „сорошевске теологије“. Произвољно увођење нових појмова, као што је „сорошевска теологија“ очигледно има за циљ да омаловажи опоненте, али и када би покушали да овом појму одредимо значење вероватно би се тицао тзв. отвореног друштва (Попер), односно заговарања неке врсте политичког либерализма. Произилази да су опоненти Мачковића спој неспојивих супротности: исламизма и либерализма. Овако супротни појмови могу бити повезани само код неког ко је одустао од основних критеријума логике, објективности и истинитости. Aко би се теологија заиста и упустила у улогу слушкиње црквене политике, свака би се локална Црква неминовно претворила у тоталитарну организацију. А то би онда вероватно довело и до потпуног распада православља. Не верујем да је Мачковић баш у Лењину нашао инспирацију, нити да би себе описао као стаљинисту – иако начелно прихвата бољшевичке принципе. Рекао бих да је он до свог тоталитарног става дошао преко својих реалполитичких и националистичких позиција. Мачковић је пропутовао православни свет и, како сам каже, све оно што је у том свету чуо је схватио и разумео (типичан исказ једне идеолошки сужене свести). Велика истина која му се указала и коју – као сваки фанатик – несебично са нама дели изгледа овако: православни свет је у сталном сукобу и у таквом свету побеђују они који се без икакве моралне ограде боре за своје уске црквене и националне интересе. Да би СПЦ на том бојном пољу опстала и победила, мора се завести војничка дисциплина и угушити свака слободна мисао. Одбрана слободе целине, захтева гушење слободе унутар те целине. А ако неко од теолога неће да учествује у идеолошком рату са другим православцима – као што то хоће сваки добри националиста – врбовао га је Сорош. Мачковић не жели да иде мимо света, а данас се Европа „и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације“. У ранија времена, када се Европа такође окретала идеји нације, Бенито Мусолини је овако размишљао: „Човек није слободан сем у целоме и по целини а ово цело не може бити него само једна свемоћна држава, која не дозвољава никакву дискусију нити било какву контролу.“ Да ли Мачковић сматра да би свемоћна СПЦ могла бити претеча неке нове свемоћне свесрпске државе? Позиција Мачковића, његово јавно ангажовање у прогону слободе мисли у оквиру СПЦ и позиви јерархији да стави теологију под апсолутну контролу црквене политике, само је привидно доследна. Та позиција индиректно доводи у питање могућност и спремност српске црквене јерархије да сама – без Мачковића и сличних – процени и одбрани интересе СПЦ, заступајући истовремено и интересе православља у целини. У овом заиста тешком времену, када будућност Православне Цркве изгледа врло неизвесно, неопходна је управо слободна, аутономна и интернационална православна теологија. Таква ће теологија представљати мост помирења међу завађеним странама, насупрот теологији у служби међуцрквеног сукоба. А допринос српских теолога будућем помирењу, зашто да не, може бити управо теологија „саборности и једногласја“. Владимир Вељковић теологија. нет
  6. Седећи са пријатељем, баш пре неки дан, нашироко сам објашњавао црквену ситуацију у Украјини, указујући му на опасност да поводом ње дође до озбиљног раскола у Православној Цркви. Тематика је мом пријатељу, будући да је марксиста, била потпуно страна. Али је морао да ме саслуша, пошто ме је већ неопрезно упитао шта има ново и шта читам у последње време. На крају мог излагања само је кратко уз осмех прокоментарисао да га читава та ситуација подсећа на средњи век. Рекох: „Ниси у праву друже П. – Могло би да асоцира и на расколе међу комунистичким партијама у 20. веку.“ Пошто се с мојом примедбом сложио, прешли смо на друге теме. Више је фактора утицало на стварање тоталитаризма у 20. веку (како фашистичког, тако и бољшевичког), а један од идејних чинилаца у том правцу била је свакако и Лењинова теза о „партијности философије“. Такво је схватање следбеницима Лењина пружило „фактички право на необјективност“, закључује руски историчар С. Левицки. Подређеност философије текућој политици партије и њеним интересима, довело је на крају до тога да је само Стаљин, као врховни шеф бољшевичке партије и државе, имао право на слободу мисли у СССР-у, те је, самим тим, постао и једини званично овлашћени тумач владајуће философије „марксизма-лењинизма“. Његово је стваралаштво познато као „стаљинизам“. Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака. Свака теологија која би се држала по страни или објективно сагледавала садашњу жалосну ситуацију у православљу за њега је недопустива. Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима. Одузимајући теологији право да самостално промишља, Мачковић је своди на пропаганду и манипулацију. Колико би страдала истина у Мачковићевој верзији тоталитаристичке теологије, видимо и на примеру када своје неистомишљенике истовремено оцењује и као „фундаменталисте Исламске државе“ и као представнике „сорошевске теологије“. Произвољно увођење нових појмова, као што је „сорошевска теологија“ очигледно има за циљ да омаловажи опоненте, али и када би покушали да овом појму одредимо значење вероватно би се тицао тзв. отвореног друштва (Попер), односно заговарања неке врсте политичког либерализма. Произилази да су опоненти Мачковића спој неспојивих супротности: исламизма и либерализма. Овако супротни појмови могу бити повезани само код неког ко је одустао од основних критеријума логике, објективности и истинитости. Aко би се теологија заиста и упустила у улогу слушкиње црквене политике, свака би се локална Црква неминовно претворила у тоталитарну организацију. А то би онда вероватно довело и до потпуног распада православља. Не верујем да је Мачковић баш у Лењину нашао инспирацију, нити да би себе описао као стаљинисту – иако начелно прихвата бољшевичке принципе. Рекао бих да је он до свог тоталитарног става дошао преко својих реалполитичких и националистичких позиција. Мачковић је пропутовао православни свет и, како сам каже, све оно што је у том свету чуо је схватио и разумео (типичан исказ једне идеолошки сужене свести). Велика истина која му се указала и коју – као сваки фанатик – несебично са нама дели изгледа овако: православни свет је у сталном сукобу и у таквом свету побеђују они који се без икакве моралне ограде боре за своје уске црквене и националне интересе. Да би СПЦ на том бојном пољу опстала и победила, мора се завести војничка дисциплина и угушити свака слободна мисао. Одбрана слободе целине, захтева гушење слободе унутар те целине. А ако неко од теолога неће да учествује у идеолошком рату са другим православцима – као што то хоће сваки добри националиста – врбовао га је Сорош. Мачковић не жели да иде мимо света, а данас се Европа „и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације“. У ранија времена, када се Европа такође окретала идеји нације, Бенито Мусолини је овако размишљао: „Човек није слободан сем у целоме и по целини а ово цело не може бити него само једна свемоћна држава, која не дозвољава никакву дискусију нити било какву контролу.“ Да ли Мачковић сматра да би свемоћна СПЦ могла бити претеча неке нове свемоћне свесрпске државе? Позиција Мачковића, његово јавно ангажовање у прогону слободе мисли у оквиру СПЦ и позиви јерархији да стави теологију под апсолутну контролу црквене политике, само је привидно доследна. Та позиција индиректно доводи у питање могућност и спремност српске црквене јерархије да сама – без Мачковића и сличних – процени и одбрани интересе СПЦ, заступајући истовремено и интересе православља у целини. У овом заиста тешком времену, када будућност Православне Цркве изгледа врло неизвесно, неопходна је управо слободна, аутономна и интернационална православна теологија. Таква ће теологија представљати мост помирења међу завађеним странама, насупрот теологији у служби међуцрквеног сукоба. А допринос српских теолога будућем помирењу, зашто да не, може бити управо теологија „саборности и једногласја“. Владимир Вељковић теологија. нет View full Странице
  7. На маргинама посете делегације НГ Охаја са којом наша војска већ више од деценије има сарадњу, представници војносвештеничке службе наше војске, угостили су "колеге по мантији"-припаднике верске службе Националне гарде Охаја... Овом приликом, учињена је посета Тимочкој и Жичкој епархији СПЦ, као и 98. ваздухопловној бази, те предузети кораци ка орагнизацији обележавања годишњице спашавања летача америчког РВ у Другом светском рату, која ће се одржати следеће године у Прањанима... Фотографије: Саша Милутиновић, ФБ
  8. О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже. – Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије. У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад. У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама... – На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020. – Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...” Не заборављамо Русе – Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски. Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова. Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима. – Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан. Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост. – То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост. Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава. – Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја. – Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије. Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима. Извор: Политика / Православие.ру
  9. Владика Василије само преспава у двору: или је на градилишту цркве, у неком од фрушкогорских манастира, разговара како да Сремски Карловци помогну у промоцији Новог Сада, како да буде обележено осам векова самосталности СПЦ. О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже. – Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије. У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад. У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама... – На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020. – Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...” Не заборављамо Русе – Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски. Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова. Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима. – Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан. Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост. – То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост. Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава. – Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја. – Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије. Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима. Извор: Политика / Православие.ру View full Странице
  10. У поноћ је Патријарх разделио верницима Благодатни огањ, који је делегација Румунске Патријаршије донела истог дана из Јерусалима. Служба је преношена уживо преко патријаршијске ТВ станице Тринитас (Св. Тројица). Румунски патријарх се после прочитаног васкршњег јеванђеља обратио хиљадама верника који су присуствовали служби на највећи хришћански празник. Патријарх је истакао да се Васкрсење Христово тиче свих људи, не само хришћана, него и свих народа свих времена и места, и чак васцеле васељене. После пасхалне проповеди Патријарх румунски је одслужио празничну Божанску Литургију у Патријаршијској саборној цркви Светих Константина и Јелене. На крају Литургије верници су примили Васкршњу посланицу патријарха Данила, црвена јаја и пасхалне колаче. Извор: Српска Православна Црква
  11. Хиљаде људи присуствовало је васкршњој поноћној служби коју је служио Његово Блаженство Патријарх румунски Данило у суботу у ноћ у Букурешту. У поноћ је Патријарх разделио верницима Благодатни огањ, који је делегација Румунске Патријаршије донела истог дана из Јерусалима. Служба је преношена уживо преко патријаршијске ТВ станице Тринитас (Св. Тројица). Румунски патријарх се после прочитаног васкршњег јеванђеља обратио хиљадама верника који су присуствовали служби на највећи хришћански празник. Патријарх је истакао да се Васкрсење Христово тиче свих људи, не само хришћана, него и свих народа свих времена и места, и чак васцеле васељене. После пасхалне проповеди Патријарх румунски је одслужио празничну Божанску Литургију у Патријаршијској саборној цркви Светих Константина и Јелене. На крају Литургије верници су примили Васкршњу посланицу патријарха Данила, црвена јаја и пасхалне колаче. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. „Данас их посебно приносимо нашу упокојену браћу Владимира, Душана, Митра и Тома, четири брата одавде из Паштровића. Помињемо заједно са њима и све оне који су од небратске руке пострадали од Острога до Бара, од Подгорице до Камничке Бистрице, све њих помињемо. Они нас на њих подсјећају, јер су и они Богу послужили. И само зато што су били часни и честити људи, што су жртвовали себе за вјеру православну и за свој народ, они су и пострадали“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је казао да су од четворице браће Никлановића, двојица њих остали на у Камничкој Бистрици 1945. године. „Благодарећи братској љубави Душана и Владимира прво је подигнут онај споменик оним мученицима и страдалницима, њих око седам стотина, који су тада од небратске руке пострадали у данашњој Републици Српској. А онда су они покренули и сјећање на оне који су заједно са њима одступили према Словенији. И благодарећи томе, ми смо већ 2005. године служили Литургију у Камничкој Бистрици. И тамо је послије тога, благодарећи њиховом труду и благодарећи добрим људима у Словенији, подигнута и она капела у Камничкој Бистрици, која је посвећена Светом Јоаникију новомученику и свима пострадалима за вјеру и Отачаство“, подсјетио је Владика. Додао је да је четрдесетодневни помен Владимиру Никлановићу повод да се пред Господом сјетимо не само њега, него и његове браће Душана, Тома и Митра, и свих који су са њима мученички пострадали. „Дај Боже да нестане тај отровни, опаки дух братоубилаштва, који је, нажалост, настављен у нашем народу. Ове нове диобе, које су започете тим братоубиством, оне су још дубље. Пренијеле су се и на само биће народа, на језик, на писмо… Све је сад подијељено у Црној Гори. А знајте и запамтите: то је плод управо оног братоубилачког духа који се појавио у вријеме италијанско-њемачке окупације“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да се нада да ће дух часних и честитих Душана и Владимира Никлановића преовладати и у Паштровићима и у Боки и у читавој Црној Гори. „И међу свима Србима, ма гдје се они налазили. Нека превлада њихов дух, јер никада од њих нијесам чуо ријечи било мржње, било освете према било коме, иако су њих двојица практично као дјеца били на том злом путу и гледали то крваво братоубилаштво“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 12. јануара у манастиру Прасквица са свештенством Свету службу Божију са 40-дневним парастосом Владимиру Владу Никлановићу. У бесједи након парастоса, Митрополит Амфилохије је рекао да се на Светој служби приносе Свети дарови за све и сва. Звучни запис беседе „Данас их посебно приносимо нашу упокојену браћу Владимира, Душана, Митра и Тома, четири брата одавде из Паштровића. Помињемо заједно са њима и све оне који су од небратске руке пострадали од Острога до Бара, од Подгорице до Камничке Бистрице, све њих помињемо. Они нас на њих подсјећају, јер су и они Богу послужили. И само зато што су били часни и честити људи, што су жртвовали себе за вјеру православну и за свој народ, они су и пострадали“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је казао да су од четворице браће Никлановића, двојица њих остали на у Камничкој Бистрици 1945. године. „Благодарећи братској љубави Душана и Владимира прво је подигнут онај споменик оним мученицима и страдалницима, њих око седам стотина, који су тада од небратске руке пострадали у данашњој Републици Српској. А онда су они покренули и сјећање на оне који су заједно са њима одступили према Словенији. И благодарећи томе, ми смо већ 2005. године служили Литургију у Камничкој Бистрици. И тамо је послије тога, благодарећи њиховом труду и благодарећи добрим људима у Словенији, подигнута и она капела у Камничкој Бистрици, која је посвећена Светом Јоаникију новомученику и свима пострадалима за вјеру и Отачаство“, подсјетио је Владика. Додао је да је четрдесетодневни помен Владимиру Никлановићу повод да се пред Господом сјетимо не само њега, него и његове браће Душана, Тома и Митра, и свих који су са њима мученички пострадали. „Дај Боже да нестане тај отровни, опаки дух братоубилаштва, који је, нажалост, настављен у нашем народу. Ове нове диобе, које су започете тим братоубиством, оне су још дубље. Пренијеле су се и на само биће народа, на језик, на писмо… Све је сад подијељено у Црној Гори. А знајте и запамтите: то је плод управо оног братоубилачког духа који се појавио у вријеме италијанско-њемачке окупације“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да се нада да ће дух часних и честитих Душана и Владимира Никлановића преовладати и у Паштровићима и у Боки и у читавој Црној Гори. „И међу свима Србима, ма гдје се они налазили. Нека превлада њихов дух, јер никада од њих нијесам чуо ријечи било мржње, било освете према било коме, иако су њих двојица практично као дјеца били на том злом путу и гледали то крваво братоубилаштво“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Свако ко иоле познаје Његову Светост патријарха српског Господина Иринеја, познато је да је он лично далеко од сваке егоманије, ближи познаваоци знају и да не прати сајт СПЦ и воли да се шали да је за грешке на њему "Ракић крив" (протођакон др Радомир Ракић, ветеран црквених медија и уредник Инфо-службе СПЦ), а чак и они који не познају патријарха имају у мемоарској грађи наших интелектуалаца доста свједочења о његовом великом дипломатском такту који је показивао и као епископ нишки (и у превазилажењу америчког раскола, и са страним амбасадама и инославним лидерима у вријеме настојања да се некако пробије изолација Србије, и са завађеним политичарима нишким). Због тога патријарху није потребна никаква одбрана или туторисање, што је он једном духовитом реченицом показао и у случају прозивке пп владе и министарке Зоране Михајловић. Али Pатријарaшка служба, његов Крст, у чијем смо ношењу дужни да му помогнемо, обухвата и дипломатске активности у једном изузетно тешком по Цркву и народ времену, што заслужује и да се осврнемо, још једанпут, на саопштења из Његовог кабинета, која по немарности тешко да имају равних у историји СПЦ. Чиним то тешка срца, али како је сада ријеч не о усамљеним примјерима, него, показаћу, узнапрједовалој пракси, која отвара и многа питања јавног представљања Светосавске цркве, сматрам синовском дужношћу да то учиним. У помало шаљивој теми од првог септембра о.г. : Ко је био код патријарха амбасдор СкАт или Скот: примјетио сам да је вијест чудно формулисаног наслова. Цитирам: Занимљива је и формулација наслова: није патријах примио амбасадора САД, него је "Амбасадор САД на пријему код Патријарха српског", као да је патријарх приређивао неки групни пријем, па дошао и г. Скат, или је у питању хроника рада амбасадора САД. Међутим, насупрот лијепој пракси Блаженопочившег Германа да се води хроника "Служења, пријемa и посетa патријарха" (која је сада важан историјски извор), наставило се са овим, у најмању руку, чудно формулисаним насловима: Тако је насловљено: "Председник Грчке на пријему код патријарха српског" (заправо патријарх је примио грчког председника, в:http://www.spc.rs/sr/predsednik_grchke_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog ), да би се то јуче наставило и са шефом делегације ЕУ у Србији, екселенцијом Фабрицијом: http://www.spc.rs/sr/shef_eu_delegacije_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog) Ове граматичко-информативне грешке сигурно нијесу по патријарховој шали ни "Ракићева кривица", нити кривица патријарховог шефа кабинета др Александра Прашчевића, који је код митрополита Илариона Алфејева на докторским студијама мора добро да изучи црквену дипломатику и стару и савремену. Кривца откривамо лако обичном "анализом садржаја" саопштења, јер је у оба дословно поновљена иста фраза: Патријарх српски г. Иринеј је захвалио уваженом госту на посети и указаном поштовању, пожелевши му свако добро од Господа. Тако се, наводно, грчком председнику обратио Свјатејши, а по фотографијама се види и да су се загрлили, а по стилу обраћања Његове Светости сасвим је јасно да је тешко могао да превали преко уста тако празну фразу, тим више што се зна да су грчки председници још у доба комунизма, па послије током ратова и санкција били драги гости патријараха, који су као и сада изражавали братска осећања ка Грчкој свију нас. В: http://www.spc.rs/sr/predsednik_grchke_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog Али, да "чудо" буде веће иста формулација се понавља и приликом пријема шефа делегације ЕУ: Патријарх српски г. Иринеј је захвалио уваженом госту на посети и указаном поштовању, пожелевши му свако добро од Господа. В: http://www.spc.rs/sr/shef_eu_delegacije_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog Очигледно је да се неки ревносни нижи службеник, како им тепамо у Црној Гори "блавор", досјетио да потпуно истом реченицом испуни два саопштења у размаку од три дана (При томе је ово друго чак са већим политичким амбицијама изгледа писано пуних 20 сати!). Ако је она и прикладна за први пријем новог амбасадора ЕУ, за пријем грчког председника је потпуно неадекватна и унижавајућа и за Његову Светост и за све нас. Сама чињеница да се у овим случајевима примјењује оно што се у гимназијама погрешно звало "ресавска школа", потпуно је незамислива у нпр. Васељенској или Руској патријаршији, о Ватикану и саопштењима о папиним аудијенцијама да и не говорим. Још се поставља питање што, када то чине и лидери свјетских сила, па и поглавари Цркава, почетак сусрета, очигледно топлог и братског са грчким председником није снимљен? Сад бар имамо ТВ Храм, не можемо стално да се жалимо на индиферентност до недобронамјерности свјетовних медија према Цркви.
×
×
  • Create New...