Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слово'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. Дужан сам барем слова професору Дарку Танасковићу, још једној од интелектуалних и моралних громада којих се Србија одриче као да их има на претек… Професор Танасковић је, иначе, један од оних умника на чија сам предавања ишао иако нисам био његов студент, али слушати га како говори о персиској књижевности (тек један од предмета који је предавао) било је заиста нешто налик малој филолошкој литургији. Заиста, људи попут Дарка Танасковића су једни од оних који обогате, оплемене, надахну човека, ударе у оне танано дивне струне душе и учине да схватите да је живот вредан тек уколико га не жалите ни мало, већ нештедимице трошите на нешто вредније од живота- човечност! Томе нас је учио, на томе је инсистирао, такав је вазда био и остао, али… За таквог нема места на Филолошком факултету! Сувише није медиокритет, сувише је свој, утемељен у части, знању и честитости. Сувише полаже само на припадност знању и честитости као јединим врлинама на којима је увек инсистирао, макар се преметнуле у „мане“ смутних времена, тачније, смутних људи који опогане добра времена… За такву људску пре свега громаду више нема места на универзитету, јер, авај, имамо ваљда стручне, способније, умније и надасве бескичменије од професора мирног корака, благе речи, питке и бритке мисли?! Но, ево на страну све лично, професор Танасковић је за Србију учинио оно на чему му довека морамо бити захвални, јер да се ко други нашао на његовом месту, у те дане, месеце и године плиме погани, она крвава творевина зла од некакве „републике“ „косово“ би увелико била члан УНЕСКО! Ту страхоту је понајвише спречио Дарко Танасковић као амбасадор, али пре свега човек, људина, неко ко одлично зна да је светиња коју брани далеко већа и важнија од њега самог, па се на том „Кајмакчалану“ и дао превише! Превише за човека његових година, но учећи нас и тад да ништа није превише и ни једна жртва довољно велика за одбрану онога што смо заклети и животима бранити- пресвето Косово и Метохију! За таквог човека, „солунца“ националне мисли и свести више нема места међ српског научном елитом, јер то што представља елиту може професору Танасковићу и њему сличнима евентуално да придржи она помпезна врата факултета, на којем је, понављам, генерације учио оном ничеовском: „Човек је биће створено да превазиђе себе“! И свако ко је барем на кратко послушао тог благог човека заиста се потрудио да превазиђе себе, а познајем многе. Да превазиђе оне потмуле пориве у себи који нас чине пролазнима и посвети живот нечему већем и вреднијем од живота: части, поштењу и ономе најважнијем- бескомпромисној љубави према Србији, јер вечни смо само уколико себе уткамо у литургију и васкрсење наше миле небеснице! Професоре- бескрајно хвала за све! Ваша је катедра вечна- генерације часних, честитих и србољубних редова заједничког солунског фронта… https://dvaujedan.wordpress.com/
  2. Дужан сам барем слова професору Дарку Танасковићу, још једној од интелектуалних и моралних громада којих се Србија одриче као да их има на претек… Професор Танасковић је, иначе, један од оних умника на чија сам предавања ишао иако нисам био његов студент, али слушати га како говори о персиској књижевности (тек један од предмета који је предавао) било је заиста нешто налик малој филолошкој литургији. Заиста, људи попут Дарка Танасковића су једни од оних који обогате, оплемене, надахну човека, ударе у оне танано дивне струне душе и учине да схватите да је живот вредан тек уколико га не жалите ни мало, већ нештедимице трошите на нешто вредније од живота- човечност! Томе нас је учио, на томе је инсистирао, такав је вазда био и остао, али… За таквог нема места на Филолошком факултету! Сувише није медиокритет, сувише је свој, утемељен у части, знању и честитости. Сувише полаже само на припадност знању и честитости као јединим врлинама на којима је увек инсистирао, макар се преметнуле у „мане“ смутних времена, тачније, смутних људи који опогане добра времена… За такву људску пре свега громаду више нема места на универзитету, јер, авај, имамо ваљда стручне, способније, умније и надасве бескичменије од професора мирног корака, благе речи, питке и бритке мисли?! Но, ево на страну све лично, професор Танасковић је за Србију учинио оно на чему му довека морамо бити захвални, јер да се ко други нашао на његовом месту, у те дане, месеце и године плиме погани, она крвава творевина зла од некакве „републике“ „косово“ би увелико била члан УНЕСКО! Ту страхоту је понајвише спречио Дарко Танасковић као амбасадор, али пре свега човек, људина, неко ко одлично зна да је светиња коју брани далеко већа и важнија од њега самог, па се на том „Кајмакчалану“ и дао превише! Превише за човека његових година, но учећи нас и тад да ништа није превише и ни једна жртва довољно велика за одбрану онога што смо заклети и животима бранити- пресвето Косово и Метохију! За таквог човека, „солунца“ националне мисли и свести више нема места међ српског научном елитом, јер то што представља елиту може професору Танасковићу и њему сличнима евентуално да придржи она помпезна врата факултета, на којем је, понављам, генерације учио оном ничеовском: „Човек је биће створено да превазиђе себе“! И свако ко је барем на кратко послушао тог благог човека заиста се потрудио да превазиђе себе, а познајем многе. Да превазиђе оне потмуле пориве у себи који нас чине пролазнима и посвети живот нечему већем и вреднијем од живота: части, поштењу и ономе најважнијем- бескомпромисној љубави према Србији, јер вечни смо само уколико себе уткамо у литургију и васкрсење наше миле небеснице! Професоре- бескрајно хвала за све! Ваша је катедра вечна- генерације часних, честитих и србољубних редова заједничког солунског фронта… https://dvaujedan.wordpress.com/ View full Странице
  3. Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке
  4. Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке View full Странице
  5. Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Празник Христовог Васкрсења за радио Слово љубве говори о васкрсавању свакога од нас кроз савлађивање невоља и слабости. присећа се прославе Васкрса на Светој Гори, саветује породице и супружнике да не забораве да разговарају и опомиње на долазећи звук трубе анђелске који ће чути сви - чак и они који не верују. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  6. Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, у Васкршњем разговору за Радио "Слово љубве" поучава нас умерености у понашању током празничне радости после уздржавања током поста. Отац Вајо, парох у једној од најактивнијих црквених заједница у Београду, први пут говори и о томе како изгледа прослава Васкрса у свештеничкој породици, уз стално враћање Светом писму и веру да ће наше телесно Васкрсење, иако га можда као савремени људи не можемо унапред разумом схватити, бити круна Божијег стварања. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  7. "Радујемо се празнику Рођења Христовог, јер су наши храмови пуни верујућег народа и јер се обнавља наша страдална Епархија", поручио је из Пакраца Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Јован (Ћулибрк). Владика поучава да имамо на уму да су Рођење, Оваплоћење и Васкрсење Сина Божијег највећи догађаји у историји човека створеног по Лику Божијем. Звучни запис интервјуа Извор: Радио Слово љубве
  8. „Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13). Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба. Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност. У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће. Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена. Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено. Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања. Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан. На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност. Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55). Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу! Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  9. „Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13). Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба. Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност. У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће. Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена. Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено. Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања. Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан. На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност. Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55). Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу! Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  10. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/04.09.18 - SPECIJAL - INT Jez-Jerotic - 1.12.05.mp3 Разговор са проф. Јеротићем водили смо поводом научне базе хармоничног садејства православне мисли и примењене медицине „Просвећеност и одрастање“. Покровитељ свих пет научних симпосиона који су одржавани у Београду и другим градовима је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Захваљујући ауторитету и вишедеценијском научном и мисионарском раду проф. Јеротића, овај научно-теолошки концепт је од 2011. године до данас окупио, на највишем нивоу, најзначајнија имена српске науке и теологије. Разговор са професором Јеротићем водила је новинар нашег радија Јелена Јеж, а емисију је продуцирао Марко Перуновић. Извор: Радио Слово љубве
  11. У Господу се 04. септембра 2018. године, упокојио академик проф. др Владета Јеротић - истакнути српски лекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, свестрани ерудита и редовни члан САНУ. Тим поводом, у оквиру програма Радија "Слово љубве" емитујемо ексклузивни интервју са почившим академиком, проф. др Владетом Јеротићем, који смо забележили у јануару 2017. године и који се премијерно представља српској јавности. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/04.09.18 - SPECIJAL - INT Jez-Jerotic - 1.12.05.mp3 Разговор са проф. Јеротићем водили смо поводом научне базе хармоничног садејства православне мисли и примењене медицине „Просвећеност и одрастање“. Покровитељ свих пет научних симпосиона који су одржавани у Београду и другим градовима је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Захваљујући ауторитету и вишедеценијском научном и мисионарском раду проф. Јеротића, овај научно-теолошки концепт је од 2011. године до данас окупио, на највишем нивоу, најзначајнија имена српске науке и теологије. Разговор са професором Јеротићем водила је новинар нашег радија Јелена Јеж, а емисију је продуцирао Марко Перуновић. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, уручени су овогодишњим добитницима баш на дан када је 1938. рођен Бранислав Мане Шакић. Стручни жири Фонда, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Међу досадашњим добитницима су следеће личности: Даница Лекић, Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Фонд „Бранислав Мане Шакић“ од 2017. додељује и Специјално признање странцима за изузетно владање српским језиком, а жири и прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Извор: Радио Слово љубве
  13. Новинару Радија Слово љубве АЕМ, Јелени Јеж, данас је на свечаности у Народној библиотеци Смедерево додељена престижна награда "Бранислав Мане Шакић", коју у континуитету од 1998. године додељује истоимени Фонд, за неговање српског језика, а у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, Бранислава Манета Шакића. Прилог Радија Слово љубве Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, уручени су овогодишњим добитницима баш на дан када је 1938. рођен Бранислав Мане Шакић. Стручни жири Фонда, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Међу досадашњим добитницима су следеће личности: Даница Лекић, Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Фонд „Бранислав Мане Шакић“ од 2017. додељује и Специјално признање странцима за изузетно владање српским језиком, а жири и прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  14. Код синоптичарâ читамо како је крвоточива жена хтела да дотакне „τοῦ κρασπέδου τοῦ ἱματίου αὐτοῦ“ (Мт 9, 20), што је, не само у [руском] синодском, него и у низу нових, поприлично смелих [руских] превода (нпр. код Кузњецове) преведено са: „к краю одежд“ [„краја одеће“; у српским преводима: „скута / ресе (од) хаљине“]. Но, зар је толико неважно, и зар не наводи на размишљање (не само у оквирима тзв. хришћанско-јудејског дијалога), то да грчка реч коју јеванђелиста користи означава „цицит“ [ציצית] – ресе на кошуљи побожног Јевреја, исте оне „цицит“, „скуте“, због чијег продужавања Христос критикује фарисеје (Мт 23, 5)? Зар се одавде не може извући духовна поука: не одбацуј традиционалну обредну пристојност које се придржавају људи око тебе, не постављај се као да си изнад тога: једини који је могао да се постави тако није се поставио, него је, као што каже Aпостол Павле, „био под законом“ (Гал 4, 4); али немој ни да се заносиш, да претерујеш са тим ресама и скутима, не буди као фарисеји. Опет, дакле, питање мере и укуса, духовног укуса. Прописано нам је да се уздржавамо и од неукусно демонстративног одбацивања традиционалних форми, и од улагања своје ревности, читавог свог духовног жара, уместо у духовне ствари и дела љубави, у придржавање и хиперболисану разраду тих истих форми… У наше време, када је синтагма „језик културе“ ушла у уобичајену употребу образованог читаоца, вероватно нема потребе објашњавати због чега се ово, мада посредно, али ипак веома блиско, односи и на питања језика. Михај Коман, Педесетница, Црква Св. Григорија Паламе у Букурешту, 2010. Црква је у једном тренутку прихватила грчки језик, језик међуетничке комуникације на подручју Средоземља. По предању које препричава Папије, а које је сачувао Јевсевије Кесаријски, Јеванђеље по Матеју је најпре било написано „на јеврејском наречју“. Међутим, Четворојеванђеље које је прихватила Црква већ је превод, делом и усменог предања, делом неких текстова, неких записа, на грчки језик, иначе свеопшти секуларни језик источног дела Римског царства (знатним делом и у западној). Наравно, то јесте био језик наследникâ хеленске културе, али и простих људи. Интересантно је да је у Риму језик Цркве дуго био грчки, зато што се локална заједница састојала у знатној мери од ослобођеника, од људи који су у Рим дошли одасвуд, и који међу собом, јасна ствар, махом нису говорили на латинском. С друге стране, можемо ли овај пример посматрати као парадигму на коју бисмо се могли угледати приликом превођења на савремени језик, и да ли је претходни, јеврејско-арамејски период Откривења и Предања, био препуштен забораву? Колико само често код јеванђелиста наилазимо на поједине арамејске речи: „Талита, куми!“ (Мк 5, 41), „Елои, Елои, лима савахтани?“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46), увек са коментаром: „што значи…“ Арамејске речи су посебно важне код Марка. Још је интересантнија стратегија понављања семитских језичких конструкција, подстсакнута и утицајем Септуагинте. Иако код већине новозаветних аутора имамо могућност, па и право, да то доживимо као особину њиховог личног начина изражавања, постоји најмање један случај где такво схватање семитизама, као просте чињенице свакодневног говора Јевреја и представника других семитских народа који су се користили грчким језиком, тешко да би било могуће: када је реч о почетку Јеванђеља по Луки, ја не видим ни најмању могућност да се стилистички контраст који се јавља на самом почетку, на почетку прве главе, схвати другачије сем као свесна стратегија јеванђелисте. Сећате се да све до краја четвртог стиха траје дугачка, компликована фраза на чистом грчком језику, без икаквих семитизама, а затим од петог стиха нагло почиње нарација: „И бејаше…“ То је, очито, угледање на модел Септуагинте, тј. истовремено световни и светски језик разумљив највећем броју читалаца и слушалаца, али, због тога што се управља према Септуагинти, као и због жеље да понешто сачува – као што деца желе да сачувају понешто од ствари својих родитеља – то је, такође, и језик сачуваних арамејских речи, које се одмах и објашњавају. То је језик који ни на који начин не потискује, не елминише прошлост. Језик се наслеђује и одмах, у склопу самог чина наслеђивања, преображава. Треба рећи (ми, вероватно, премало о томе размишљамо) да у нашој вери, као и у све три аврамистичке монотеистичке религије, најфундаменталније речи представљају примере одређеног преосмишљавања, јер, у супротном, вера Старог Завета више не би могла да се изрази. Вера Аврама, Исака и Јакова и вера Христова себе изражавају речима које су све до једне паганског порекла. Реч „Бог“ у нашем језику потиче од потпуно паганског индоевропског корена, истог оног који је садржан у речима „богатство“ и „убог“: ту је Бог, у паганском схватању, као делилац који сваком одсеца део који му следује, и то је богатство, а онај ко није добио део, тај је убог – ово у-, исто као и грчко алфа приватум, јесте префикс који означава одсуство нечега. Али, идентично је и у другим језицима: и грчко Θεός, и латинско Deus – све се то односило на олимпска божанства. Штавише, чак и јеврејски Ел, Елохим, Елоха – све то има своје паралеле у семитским језицима паганских народа. Или Елјон – Вишњи; семитолози могу навести велики број језичких паралела. Кад човек само помисли да су се верници вековима трудили да о томе не размишљају, да су неверници то с радошћу предочавали Цркви као оптужбу, док би, међутим, то за вернике требало да буде разлог за радост, а за невернике пре разлог да буду постиђени – чудо преображења које се догодило речима у хришћанској употреби, и компликована веза тих речи, веза која и даље задржава континуитет, ма колико компликован и драматичан, са целокупним човечанством пре Аврама! Авраму је било заповеђено да изађе из свог народа, и исти такав излазак из своје прошлости остваривао је сваки човек и сваки народ приликом примања хришћанске вере. Али, тај излазак није пука елиминација, није пуко рушење. Однос вере према паганским митовима и обичајима, обредима, је као однос реалности према сновима. Сан је једино зато и могућ што за свој предмет има нешто реално, мада ће само сујеверан човек, човек у заблуди, обраћати претерану пажњу на оно што се догађа у сновима. Али, сви предмети снова су преузети из реалности. У том смислу, можемо рећи да модификација значења речи, битни семантички помак, јесте нешто што се налази на самом изворишту хришћанства и библијске вере уопште. Језик се непрекидно мења, а у простору вере он има заповест од Бога да уђе у контекст изражен речима: „Ево све чиним новим“, и: „Старо прође, гле, све ново постаде“, као што стоји у Отк 21, 5 и 2Кор 5, 17, али језик остаје језик, и у том смислу он је нешто што, руски речено, „нити је од нас почело, нити ће се на нама завршити“. И у том смислу, колико различито изгледају саме Христове изреке у Јеванђељима, толико су различито испричане и јеванђелске приче, са својом сликовитошћу преузетом из свакодневице, и исто толико различито прокламовани (сасвим могуће певљиво, речитативно) „макаризми“, тј. блаженства у Беседи на гори, као и други слични текстови. Питање превода се обично поставља на један уопштавајући начин: конзервативац брани апсолутну свечаност, узвишени карактер језика, прогресивац од језика захтева једну исто тако равномерну савременост. Међутим, такву хомогеност и равномерност у Јеванђељима не налазимо. О узвишеном и свечаном језику ипак не треба говорити. Категорија узвишеног, важна категорија античке естетике, није баш хришћанска категорија, и примењивати на језик Цркве норме узвишеног у класицистичком схватању није баш разумно. Сасвим је друго питање то да постоје предмети који се, информативно довољно јасно, не могу изразити другачије сем на посебном, традиционалном језику, не зарад естетске узвишености и, уопште, не зарад естетике, него искључиво из разлога смисла. Постоје одређене реалије које имају своје називе, и те је називе веома проблематично превести у неки други кључ. Оне уопште не подразумевају класицистичку узвишеност и гестове скулптура са тогама, већ патријархалну структуираност, обредност начина живота, свакодневице, најобичнијих ситуација; оног начина живота у ком, на пример, седети за нечијим столом значи учествовати у супсакраменталном чину и преузимати важне, доживотне обавезе пред оним са ким седиш за тим столом. Што се тиче језика богослужења, хтео бих (након што замолим за опроштај због оволиког искушавања вашег стрпљења) да пред крај изнесем неколико општих теза. Мислим да је превод неопходан у свим случајевима када се нешто очигледно, експлицитно и емфатички изговара у име свих који се моле. То се односи и на молитве за личну употребу. Човек не треба да се навикава на могућност да пред Богом и Богу каже нешто што изговара а не разуме, нешто за шта не може да преузме потпуну одговорност. Тада се молитва претвара у пуко, да тако кажем, ишчитавање текста, не баш у своје име… То је страшно. С друге стране, мислим да постоји низ богослужбених текстова, пре свега, свечаних и тајанствених химни, које уопште не би било лоше оставити у њиховом словенском облику, управо да би се тиме нагласила њихова свечаност и тајанственост, а притом их је понекад страшно тешко превести, као, рецимо, у случају кључне, по значају и по литургијској функцији, Херувимске песме. Али, ако их већ преводимо, онда језик превода треба да буде интензивно словенизован. Да, што се тиче руског језика, то је, хвала Богу, језик који ни на који начин не искључује словенизме. Када је то руски језик могао да функционише без словенизама? Као да и сад може без њих, као да груби и несносни новински језик потпуно искључује словенизме! Као да се (извињавам се због фразе, коју није баш пристојно изговорити на овом месту) парола из наше прошлости: „Да здравствует советская власть!“ [„Живела совјетска власт!“] не састоји, као што је Борис Андрејевич Успенски давно приметио, и у шта се свако ко жели може лако уверити, од самих словенизама! Што се, пак, тиче одређене врсте текстова које, као прво, доживљавамо управо као наслеђе (сада немам времена да дајем примере), и које изговара свештеник, наравно, у јединству са свим верницима, али ипак не толико у њихово име, ту се, мислим, може поступати различито, и могу се оставити својеврсне енклаве, како би се фиксирао мистеријски карактер богослужбеног текста. Језик је, наравно, средство комуникације, али је и средство иницијације. Извињавам се што морам да користим речи „мистерија“ и „иницијација“, данашње покољење људи оне снажно асоцирају на окултизам, тајна друштва и остало, у најбољем случају на античко паганство или на неке уско етнолошке предмете из структуралистичког фаха – не дао Бог да неког саблазним – међутим, језик православне химнографије, православног богослужења и православног богословља од искона је пун термина који се тичу „мистагошке“ реалности иницијације. „Мистагогија“ је уобичајен наслов светоотачког трактата на литургијске теме, а у Акатисту се за Богородицу каже да је посвећена у мистеријске тајне „савета неизрецивог“. Примера је обиље, и мислим да одређена лексичка маркираност мистеријског као мистеријског треба да постоји. Треба да буде јасно да се, у том смислу, не може све подједнако приближити језику немистеријске реалности, и да не би било лоше када би црквена педагогија пронашла неки нови језик помоћу ког би обичним људима објашњавала да се реалност Цркве, богослужења, црквене дисциплине и много тога другог, као и човековог живота са патњама и смрћу, не може без остатка објаснити помоћу рационалистичко-моралистичког дискурса; да послушност – ево, узгред, о питању антиномије између слободе и послушности! – треба да буде не само и не толико послушан карактер храброг војника који салутира официру (иако се од војника и то очекује), него најпре спремност да се буде уздигнут, спремност да се прихвати нешто што ниси сам домислио, спремност да се буде посвећен. И то је, такође, проблем језика: требало би пронаћи термине који нису тако саблажњиво окултистички или структуралистичко-етнографски као „иницијација“… Шта се може, све је то изгубљено: шта значи „тајник“, шта значи „тајница“? Ко се још сећа да су на грчком то најнормалније, најобичније речи за означавање некога ко је прошао одређену иницијацију, ко је посвећен у тајне? Као да се све распршило и некуд нестало… Извор: Язык Церкви: Материалы международной богословской конференции (Москва, сентябрь 1998), Москва: Свято-Филаретовский институт, 2002. Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић
  15. Језик Цркве… Да, ми треба да размишљамо о примеру језика Господњег и језика ране Цркве. Какав је био језик, и то не само словесни језик, него целокупан начин Христовог обраћања савременицима? Како су они реаговали? Чујемо: „Никада човек није говорио тако“ (Јн 7, 46). Чујемо чак и жалбе његових сопствених ученика: „Какве чудне речи! Ко то може да слуша?“ (Јн 6, 60) С друге стране, ми сваки пут осећамо да Господње речи и гестови нису упућени изнад глава слушалаца, у некакав нечовечански простор, него управо њима, међу њих. И онај који је говорио „као онај који власт има“ (Мт 7, 29), који је, по нашој вери, имао пуно право да каже онако како је рекао у Беседи на гори: „Оцима вашим је казано… А ја вам кажем…“ (в. Мт 5, 21–48), у самој форми свог понашања, онако како је излазио пред људе, почев од одеће па надаље, одржавао је везу са нормама традиције свог народа. Код синоптичарâ читамо како је крвоточива жена хтела да дотакне „τοῦ κρασπέδου τοῦ ἱματίου αὐτοῦ“ (Мт 9, 20), што је, не само у [руском] синодском, него и у низу нових, поприлично смелих [руских] превода (нпр. код Кузњецове) преведено са: „к краю одежд“ [„краја одеће“; у српским преводима: „скута / ресе (од) хаљине“]. Но, зар је толико неважно, и зар не наводи на размишљање (не само у оквирима тзв. хришћанско-јудејског дијалога), то да грчка реч коју јеванђелиста користи означава „цицит“ [ציצית] – ресе на кошуљи побожног Јевреја, исте оне „цицит“, „скуте“, због чијег продужавања Христос критикује фарисеје (Мт 23, 5)? Зар се одавде не може извући духовна поука: не одбацуј традиционалну обредну пристојност које се придржавају људи око тебе, не постављај се као да си изнад тога: једини који је могао да се постави тако није се поставио, него је, као што каже Aпостол Павле, „био под законом“ (Гал 4, 4); али немој ни да се заносиш, да претерујеш са тим ресама и скутима, не буди као фарисеји. Опет, дакле, питање мере и укуса, духовног укуса. Прописано нам је да се уздржавамо и од неукусно демонстративног одбацивања традиционалних форми, и од улагања своје ревности, читавог свог духовног жара, уместо у духовне ствари и дела љубави, у придржавање и хиперболисану разраду тих истих форми… У наше време, када је синтагма „језик културе“ ушла у уобичајену употребу образованог читаоца, вероватно нема потребе објашњавати због чега се ово, мада посредно, али ипак веома блиско, односи и на питања језика. Михај Коман, Педесетница, Црква Св. Григорија Паламе у Букурешту, 2010. Црква је у једном тренутку прихватила грчки језик, језик међуетничке комуникације на подручју Средоземља. По предању које препричава Папије, а које је сачувао Јевсевије Кесаријски, Јеванђеље по Матеју је најпре било написано „на јеврејском наречју“. Међутим, Четворојеванђеље које је прихватила Црква већ је превод, делом и усменог предања, делом неких текстова, неких записа, на грчки језик, иначе свеопшти секуларни језик источног дела Римског царства (знатним делом и у западној). Наравно, то јесте био језик наследникâ хеленске културе, али и простих људи. Интересантно је да је у Риму језик Цркве дуго био грчки, зато што се локална заједница састојала у знатној мери од ослобођеника, од људи који су у Рим дошли одасвуд, и који међу собом, јасна ствар, махом нису говорили на латинском. С друге стране, можемо ли овај пример посматрати као парадигму на коју бисмо се могли угледати приликом превођења на савремени језик, и да ли је претходни, јеврејско-арамејски период Откривења и Предања, био препуштен забораву? Колико само често код јеванђелиста наилазимо на поједине арамејске речи: „Талита, куми!“ (Мк 5, 41), „Елои, Елои, лима савахтани?“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46), увек са коментаром: „што значи…“ Арамејске речи су посебно важне код Марка. Још је интересантнија стратегија понављања семитских језичких конструкција, подстсакнута и утицајем Септуагинте. Иако код већине новозаветних аутора имамо могућност, па и право, да то доживимо као особину њиховог личног начина изражавања, постоји најмање један случај где такво схватање семитизама, као просте чињенице свакодневног говора Јевреја и представника других семитских народа који су се користили грчким језиком, тешко да би било могуће: када је реч о почетку Јеванђеља по Луки, ја не видим ни најмању могућност да се стилистички контраст који се јавља на самом почетку, на почетку прве главе, схвати другачије сем као свесна стратегија јеванђелисте. Сећате се да све до краја четвртог стиха траје дугачка, компликована фраза на чистом грчком језику, без икаквих семитизама, а затим од петог стиха нагло почиње нарација: „И бејаше…“ То је, очито, угледање на модел Септуагинте, тј. истовремено световни и светски језик разумљив највећем броју читалаца и слушалаца, али, због тога што се управља према Септуагинти, као и због жеље да понешто сачува – као што деца желе да сачувају понешто од ствари својих родитеља – то је, такође, и језик сачуваних арамејских речи, које се одмах и објашњавају. То је језик који ни на који начин не потискује, не елминише прошлост. Језик се наслеђује и одмах, у склопу самог чина наслеђивања, преображава. Треба рећи (ми, вероватно, премало о томе размишљамо) да у нашој вери, као и у све три аврамистичке монотеистичке религије, најфундаменталније речи представљају примере одређеног преосмишљавања, јер, у супротном, вера Старог Завета више не би могла да се изрази. Вера Аврама, Исака и Јакова и вера Христова себе изражавају речима које су све до једне паганског порекла. Реч „Бог“ у нашем језику потиче од потпуно паганског индоевропског корена, истог оног који је садржан у речима „богатство“ и „убог“: ту је Бог, у паганском схватању, као делилац који сваком одсеца део који му следује, и то је богатство, а онај ко није добио део, тај је убог – ово у-, исто као и грчко алфа приватум, јесте префикс који означава одсуство нечега. Али, идентично је и у другим језицима: и грчко Θεός, и латинско Deus – све се то односило на олимпска божанства. Штавише, чак и јеврејски Ел, Елохим, Елоха – све то има своје паралеле у семитским језицима паганских народа. Или Елјон – Вишњи; семитолози могу навести велики број језичких паралела. Кад човек само помисли да су се верници вековима трудили да о томе не размишљају, да су неверници то с радошћу предочавали Цркви као оптужбу, док би, међутим, то за вернике требало да буде разлог за радост, а за невернике пре разлог да буду постиђени – чудо преображења које се догодило речима у хришћанској употреби, и компликована веза тих речи, веза која и даље задржава континуитет, ма колико компликован и драматичан, са целокупним човечанством пре Аврама! Авраму је било заповеђено да изађе из свог народа, и исти такав излазак из своје прошлости остваривао је сваки човек и сваки народ приликом примања хришћанске вере. Али, тај излазак није пука елиминација, није пуко рушење. Однос вере према паганским митовима и обичајима, обредима, је као однос реалности према сновима. Сан је једино зато и могућ што за свој предмет има нешто реално, мада ће само сујеверан човек, човек у заблуди, обраћати претерану пажњу на оно што се догађа у сновима. Али, сви предмети снова су преузети из реалности. У том смислу, можемо рећи да модификација значења речи, битни семантички помак, јесте нешто што се налази на самом изворишту хришћанства и библијске вере уопште. Језик се непрекидно мења, а у простору вере он има заповест од Бога да уђе у контекст изражен речима: „Ево све чиним новим“, и: „Старо прође, гле, све ново постаде“, као што стоји у Отк 21, 5 и 2Кор 5, 17, али језик остаје језик, и у том смислу он је нешто што, руски речено, „нити је од нас почело, нити ће се на нама завршити“. И у том смислу, колико различито изгледају саме Христове изреке у Јеванђељима, толико су различито испричане и јеванђелске приче, са својом сликовитошћу преузетом из свакодневице, и исто толико различито прокламовани (сасвим могуће певљиво, речитативно) „макаризми“, тј. блаженства у Беседи на гори, као и други слични текстови. Питање превода се обично поставља на један уопштавајући начин: конзервативац брани апсолутну свечаност, узвишени карактер језика, прогресивац од језика захтева једну исто тако равномерну савременост. Међутим, такву хомогеност и равномерност у Јеванђељима не налазимо. О узвишеном и свечаном језику ипак не треба говорити. Категорија узвишеног, важна категорија античке естетике, није баш хришћанска категорија, и примењивати на језик Цркве норме узвишеног у класицистичком схватању није баш разумно. Сасвим је друго питање то да постоје предмети који се, информативно довољно јасно, не могу изразити другачије сем на посебном, традиционалном језику, не зарад естетске узвишености и, уопште, не зарад естетике, него искључиво из разлога смисла. Постоје одређене реалије које имају своје називе, и те је називе веома проблематично превести у неки други кључ. Оне уопште не подразумевају класицистичку узвишеност и гестове скулптура са тогама, већ патријархалну структуираност, обредност начина живота, свакодневице, најобичнијих ситуација; оног начина живота у ком, на пример, седети за нечијим столом значи учествовати у супсакраменталном чину и преузимати важне, доживотне обавезе пред оним са ким седиш за тим столом. Што се тиче језика богослужења, хтео бих (након што замолим за опроштај због оволиког искушавања вашег стрпљења) да пред крај изнесем неколико општих теза. Мислим да је превод неопходан у свим случајевима када се нешто очигледно, експлицитно и емфатички изговара у име свих који се моле. То се односи и на молитве за личну употребу. Човек не треба да се навикава на могућност да пред Богом и Богу каже нешто што изговара а не разуме, нешто за шта не може да преузме потпуну одговорност. Тада се молитва претвара у пуко, да тако кажем, ишчитавање текста, не баш у своје име… То је страшно. С друге стране, мислим да постоји низ богослужбених текстова, пре свега, свечаних и тајанствених химни, које уопште не би било лоше оставити у њиховом словенском облику, управо да би се тиме нагласила њихова свечаност и тајанственост, а притом их је понекад страшно тешко превести, као, рецимо, у случају кључне, по значају и по литургијској функцији, Херувимске песме. Али, ако их већ преводимо, онда језик превода треба да буде интензивно словенизован. Да, што се тиче руског језика, то је, хвала Богу, језик који ни на који начин не искључује словенизме. Када је то руски језик могао да функционише без словенизама? Као да и сад може без њих, као да груби и несносни новински језик потпуно искључује словенизме! Као да се (извињавам се због фразе, коју није баш пристојно изговорити на овом месту) парола из наше прошлости: „Да здравствует советская власть!“ [„Живела совјетска власт!“] не састоји, као што је Борис Андрејевич Успенски давно приметио, и у шта се свако ко жели може лако уверити, од самих словенизама! Што се, пак, тиче одређене врсте текстова које, као прво, доживљавамо управо као наслеђе (сада немам времена да дајем примере), и које изговара свештеник, наравно, у јединству са свим верницима, али ипак не толико у њихово име, ту се, мислим, може поступати различито, и могу се оставити својеврсне енклаве, како би се фиксирао мистеријски карактер богослужбеног текста. Језик је, наравно, средство комуникације, али је и средство иницијације. Извињавам се што морам да користим речи „мистерија“ и „иницијација“, данашње покољење људи оне снажно асоцирају на окултизам, тајна друштва и остало, у најбољем случају на античко паганство или на неке уско етнолошке предмете из структуралистичког фаха – не дао Бог да неког саблазним – међутим, језик православне химнографије, православног богослужења и православног богословља од искона је пун термина који се тичу „мистагошке“ реалности иницијације. „Мистагогија“ је уобичајен наслов светоотачког трактата на литургијске теме, а у Акатисту се за Богородицу каже да је посвећена у мистеријске тајне „савета неизрецивог“. Примера је обиље, и мислим да одређена лексичка маркираност мистеријског као мистеријског треба да постоји. Треба да буде јасно да се, у том смислу, не може све подједнако приближити језику немистеријске реалности, и да не би било лоше када би црквена педагогија пронашла неки нови језик помоћу ког би обичним људима објашњавала да се реалност Цркве, богослужења, црквене дисциплине и много тога другог, као и човековог живота са патњама и смрћу, не може без остатка објаснити помоћу рационалистичко-моралистичког дискурса; да послушност – ево, узгред, о питању антиномије између слободе и послушности! – треба да буде не само и не толико послушан карактер храброг војника који салутира официру (иако се од војника и то очекује), него најпре спремност да се буде уздигнут, спремност да се прихвати нешто што ниси сам домислио, спремност да се буде посвећен. И то је, такође, проблем језика: требало би пронаћи термине који нису тако саблажњиво окултистички или структуралистичко-етнографски као „иницијација“… Шта се може, све је то изгубљено: шта значи „тајник“, шта значи „тајница“? Ко се још сећа да су на грчком то најнормалније, најобичније речи за означавање некога ко је прошао одређену иницијацију, ко је посвећен у тајне? Као да се све распршило и некуд нестало… Извор: Язык Церкви: Материалы международной богословской конференции (Москва, сентябрь 1998), Москва: Свято-Филаретовский институт, 2002. Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић View full Странице
  16. Guest

    Свети Јован Златоусти: Васкршње слово

    Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе!
  17. Радио Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке реемитоваће од Радија Глас, Епархије нишке директан пренос Свеноћног бденија (по Светогорском типику) са Светом Литургијом, у петак, 12. јануара, од 19 ч, на празник Светог Доситеја Загребачког и Нишког, које ће служити Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније у Саборној цркви у Нишу. Појаће Хор Мојсије Петровић и монаси из манастира Суково. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит Епархије загребачке, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети архијерејски Сабор га је унео у Именослов СПЦ као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведење у Београду. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  18. У емисији Под знаком питања, у четвртак 21. децембра у 10 часова, чућемо родитеље покојног Алексе Јанковића, дечака који је постао синоним за последице вршњачког насиља. Разговор је реализовала редакција Радија Глас Епархије нишке. Алекса је дечак из Ниша који се убио 2011. године, у 14. години, због злостављања које је током дужег временског периода доживљавао у школи од својих вршњака, чак и пред наставницима. Његови родитељи се годинама боре да ниједно дете не доживи такву трагедију и траже усвајање Алексиног закона који предвиђа ефикаснију заштиту деце. Подстакнути низом вести које сведоче о све учесталијем вршњачком насиљу у школама у Србији, где једна од последњих долази управо из Ниша где је, како се наводи „полиција ухапсила две особе, старе 16 година које су летвама напале ученика трећег разреда Гимназије и нанеле му лакше телесне повреде. Испад се догодио у кабинету Хемије, у присуству професора и ученика два одељења трећег разреда“, посвећујемо пажњу управо овој актуелној озбиљној ситуацији у области безбедности ученика, те вам препоручујемо емисију Под знаком питања у четвртак од 10 часова на Радију Слово љубве, у којој ћемо чути разговор са родитељима покојног Алексе Јанковића.
  19. У емисији Под знаком питања, у четвртак 21. децембра у 10 часова, чућемо родитеље покојног Алексе Јанковића, дечака који је постао синоним за последице вршњачког насиља. Разговор је реализовала редакција Радија Глас Епархије нишке. Алекса је дечак из Ниша који се убио 2011. године, у 14. години, због злостављања које је током дужег временског периода доживљавао у школи од својих вршњака, чак и пред наставницима. Његови родитељи се годинама боре да ниједно дете не доживи такву трагедију и траже усвајање Алексиног закона који предвиђа ефикаснију заштиту деце. Подстакнути низом вести које сведоче о све учесталијем вршњачком насиљу у школама у Србији, где једна од последњих долази управо из Ниша где је, како се наводи „полиција ухапсила две особе, старе 16 година које су летвама напале ученика трећег разреда Гимназије и нанеле му лакше телесне повреде. Испад се догодио у кабинету Хемије, у присуству професора и ученика два одељења трећег разреда“, посвећујемо пажњу управо овој актуелној озбиљној ситуацији у области безбедности ученика, те вам препоручујемо емисију Под знаком питања у четвртак од 10 часова на Радију Слово љубве, у којој ћемо чути разговор са родитељима покојног Алексе Јанковића. View full Странице
  20. Околности нас присиљавају и присиљаваће нас да радимо духовно. Ипак, тај духовни рад ће бити цењен, уколико га будемо обављали са радошћу, по слободној вољи, а не због тога што нас на то наводи несрећа. Многи светитељи молили су да живе у нашој епохи, да се тако подвизавају. Радујем се када ми прете обрачуном за то што не ћутим и што разобличавам њихове планове. Касно увече, када чујем како неко прескаче преко ограде у двориште колибе, моје срце почиње радосно да лупа. Али када ноћни посетиоци моле: „Стигао је телеграм, помоли се за болесног тог и тог! “, ја говорим себи: „Ево шта је! Изгледа опет несрећа!“ Кажем вам то не зато што ми је досадило да живим, него што ми је радосно да умрем за Христа. Хајде да се радујемо што данас имамо такву добру могућност. Оног, ко жели мучеништво, очекује велика награда. У прошлим временима, када је почињао рат, човек је ишао у борбу са непријатељем, бранећи своју Отаџбину, свој народ. Сада се не боримо да би заштитили Отаџбину. Идемо у бој не да бисмо спречили варваре да спале наше домове, да исмеју наше сестре и нас обешчасте. Не ратујемо за националне интересе, нити за неку идеологију. Сада ратујемо или на Христовој страни, или на страни ђавола. Ко са ким – са расподелом снага је све потпуно јасно. У време окупације, био си херој, ако ниси салутирао немцу. Сада си херој, ако не салутираш ђаволу. Овако или онако, предстоји нам да угледамо страшне догађаје. Догодиће се духовне битке. Свети ће се још више просветити, а погани ће се још више опоганити (Апок. 22, 11). Осећам утеху. Очекују нас несреће, и наша борба има цену, јер сада непријатељи нису Али-Паша, ни Хитлер, ни Мусолини, него сам ђаво. Зато ће и наша награда бити небеска. Бог, као Бог Благи, да управи зло на добро. Амин. Том 1. Са болом и љубављу о савременом човеку Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  21. Сада Бог попушта оштру опомену. Долазе тешка времена. Очекују нас велика искушења. Хајде да то озбиљно схватимо и почнемо да живимо духовно. Околности нас присиљавају и присиљаваће нас да радимо духовно. Ипак, тај духовни рад ће бити цењен, уколико га будемо обављали са радошћу, по слободној вољи, а не због тога што нас на то наводи несрећа. Многи светитељи молили су да живе у нашој епохи, да се тако подвизавају. Радујем се када ми прете обрачуном за то што не ћутим и што разобличавам њихове планове. Касно увече, када чујем како неко прескаче преко ограде у двориште колибе, моје срце почиње радосно да лупа. Али када ноћни посетиоци моле: „Стигао је телеграм, помоли се за болесног тог и тог! “, ја говорим себи: „Ево шта је! Изгледа опет несрећа!“ Кажем вам то не зато што ми је досадило да живим, него што ми је радосно да умрем за Христа. Хајде да се радујемо што данас имамо такву добру могућност. Оног, ко жели мучеништво, очекује велика награда. У прошлим временима, када је почињао рат, човек је ишао у борбу са непријатељем, бранећи своју Отаџбину, свој народ. Сада се не боримо да би заштитили Отаџбину. Идемо у бој не да бисмо спречили варваре да спале наше домове, да исмеју наше сестре и нас обешчасте. Не ратујемо за националне интересе, нити за неку идеологију. Сада ратујемо или на Христовој страни, или на страни ђавола. Ко са ким – са расподелом снага је све потпуно јасно. У време окупације, био си херој, ако ниси салутирао немцу. Сада си херој, ако не салутираш ђаволу. Овако или онако, предстоји нам да угледамо страшне догађаје. Догодиће се духовне битке. Свети ће се још више просветити, а погани ће се још више опоганити (Апок. 22, 11). Осећам утеху. Очекују нас несреће, и наша борба има цену, јер сада непријатељи нису Али-Паша, ни Хитлер, ни Мусолини, него сам ђаво. Зато ће и наша награда бити небеска. Бог, као Бог Благи, да управи зло на добро. Амин. Том 1. Са болом и љубављу о савременом човеку Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  22. Piše: Andrej Tarkovski Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na ovo odlučujem ovde. Sam fakt učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan. Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak, uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kada mi nesumljivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja, – uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru sa ciljem čiste zarade. Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće. O savremenoj krizi. Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti. Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu. Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna. O našem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost. Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe. Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju duše. Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo! Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo. Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši. I sada se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi. Hoću da se zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća. (Priredila: Daša Stojanović)
  23. Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada…“ Andrej Tarkovski (1932-1986) u okviru Sent Džejmskog festivala u Londonu bila je organizovana retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koji se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu “Boris Godunov” Musorskog, spremao za snimanje “Žrtvovanja”. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu “Stvaranje filma i odgovornost umetnika” i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao “Slovo o apokalipsi”. Piše: Andrej Tarkovski Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na ovo odlučujem ovde. Sam fakt učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan. Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak, uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kada mi nesumljivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja, – uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru sa ciljem čiste zarade. Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće. O savremenoj krizi. Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti. Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu. Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna. O našem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost. Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe. Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju duše. Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo! Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo. Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši. I sada se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi. Hoću da se zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća. (Priredila: Daša Stojanović) View full Странице
  24. Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар рекао је за Радио Слово љубве да српски народ на Косову и Метохији веома тешко живи, да је ситуација компликована, али и да морамо учинити све да помогнемо нашем народу. У ексклузивном разговору 7. марта 2017. године у Двору на Дедињу, а на којем благодаримо протођакону др Дамјану Божићу, Престолонаследник је истакао веома добар однос који Краљевски дом има са Српском Православном Црквом и Патријархом српским г. Иринејем, којег, како је нагласио, веома поштује. Престолонаследник је истакао да је ситуација поводом враћања имовине Краљевској породици тешка, да је то питање људских права, као и да се нада да ће се она решити. Благодарност за сусрет са Престолонаследником дугујемо протођакону београдске Саборне цркве др Дамјану Божићу, аутору значајне књиге „Митрополит Христофор - Изабране проповеди - Неизмењена српска душа“ у издању Издавачке фодације Архиепископије београдско-карловачке, а повод је управо разговор који је протођакон Дамјан водио са престолонаследником Александром о познанству Његовог Височанства са, данас блаженопочившим, митрополитом Христофором, уваженим архијерејем Српске Цркве на тлу Америке. Престолонаследник Александар је у срдачном разговору којем смо имали прилику да присуствујемо у Краљевском двору на Дедињу, поделио своје успомене на митрополита Христофора, првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника који је много учинио на пољу јединства нашег народа и његове духовне заједнице, као и развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. Говорио је престолонаследник Александар о својим сећањима на митрополита Христофора, духовним спонама које везују Краљевску породицу за овог архијереја чикашко-либертивилског који је био и на челу Епархија источно-америчке и средњезападно-америчке, о значају његовог деловања и о њему као великој личности која је оставила дубок траг у мисији Православља на америчком континенту. Разговор са Престолонаследником о митрополиту Христофору, др Дамјан Божић ће, како је рекао, уврстити у драгоцена сведочанства и систематично сабрану грађу која ће и на енглеском језику бити представљена српском народу у Америци. аудио прилог Радија Слово љубве
×
×
  • Create New...