Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'слободу'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије рекао је СРНИ да радује то што су владика Јоаникије и његови свештеници пуштени из притвора и да се нада да ће у Црној Гори да завлада трајан мир, да се Црква бави пастирским дјелом и бригом о народу, а држава да ради свој посао. "Држава да ради свој посао не улазећи у компетенцију Цркве, не вршећи притисак на Цркву и на слободу њеног живота и деловања – проповеди, учења, литија, кретања...", рекао је владика Фотије, који је објавио и пјему посвећену снази вјере и величини имена владике Јоаникија. Владика зворничко-тузлански сматра неопходним да све све врати у благословено стање и да се из Црне Горе чују ријечи утјехе и мира. "Очекујемо да наши верници могу да иду под Острог и да посећују и друге светиње како су то радили свих претходних година", рекао је владика Фотије. Према његовим ријечима, то би била утјеха и нада и овдје и на свим просторима гдје живе православни Срби. "Надамо се и молимо Богу да тако буде и да сви ми Срби будемо свесни да не можемо живети без своје Цркве и да не можемо бити против своје Цркве, него да будемо сви заједно, јединствени а тако ћемо изнети наш заједнички крст који нам је историја доделила у овом тренутку", рекао је владика зворничко-тузлански Фотије. Он је напоменуо да су владика Јоаникије и никшићки свештеници пуштени из затвора Благословом Божијим и Светога Василија Острошког Чудотворца. Епископ Фотије је изразио наду да ће трајан мир да завлада у Црној Гори, да се Црква бави својим пастирским дјелом и бригом о народу, а да држава ради свој посао не улазећи у компетенцију Цркве, не вршећи притисак на Цркву и на слободу њеног живота и дјеловања – проповиједи, учења, литија, кретања... У Црној Гори су послије прославе Светог Василија Острошког у Никшићу 12. маја ухапшени Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и осам свештеника никшићког Саборног храма. Пуштени су проишле ноћи из притвора у којем су провели 72 сата. Ухапшени су због литије која је одржана у Никшићу на празник Светог Василија Острошког, на којој се окупило више хиљада грађана. Након хапшења су у више црногорских градова одржани протести током којих је полиција примијенила силу над грађанима. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије након што је са осам свештеника никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког око поноћи, послије 72 сата проведених у притвору, пуштен на слободу, благословио је вјерни народа који од јуче ујутро протестује испред тужилаштва у Никшићу због њиховог хапшења. “Прво да вам се захвалим за вашу подршку и љубав. Ваша подршка је израз љубави према Цркви и логични, природни наставак борбе за одбрану светиња”, казао је владика бурно поздрављен скандирањем сабраних: “Не дамо те владико”, “Живио нам владико!” и “Не дамо светиње!”. Говорио је и о догађајима који су претходили њиховом хапшењу, истичући да је Црква хтјела да празник Светога Василија прослави онако како се може, али да је била и отворена и за то да може бити изненађења, знајућу колико народ воли овог Божијег угодника и колико му је одан. “Кад смо видјели сабрани народ пред Храмом Светога Василија који жели да продужи континуитет Световасилијевске литије, која је јединствена у свијету, ми смо савјетујући се са нашим Митрополитом Амфилохијем и свештенством, нашли најбоље рјешење, да обавимо молитвени ход. Никако нијесмо могли себи дозволити да повредимо народ, јер би тек онда настао хаос па би власт имала те вечери много више проблема.” Владика је нагласио да су се сви благодарећи честитоме народу, који је посвједочио своју љубав према Св. Василију, послије молитвеног хода кроз Никшић, у миру и у љубави разишли а проблеми су настали тек када се власт умијешала. Иако не разумијем поједине потезе власти и не слажем се са њима, морам да кажем, посвједочио је владика да су полицајци у притвору били више него коректни: “Професионално и људски се понашали. Они су дио нашег честитог народа и поштено раде и зарађују своју кору хљеба и морамо бити реални људи, мора се од нечега живјети”, истакао је Епископ Јоаникије и изразио чуђење што власт предузима овакве потезе као да јој је, како је рекао, једини проблем вјера и Црква. Казао је такође да жали што су наше власти, осим што ратује са Његошем и његовим гробом, “почеле да ратује и са Св. Василијем” што, како је оцијенио, није добро. Епископ Јоаникије је, прекидан бурним скандирањем, констатовао да се у народу пробудила вјера и да је Свети Василије и даље пастир “који надгледа свој народ са небеса и окупља га око свог ћивота и Храма Светога Василија Острошкога и стиже да помаже и тјеши сваки дом и породицу”. “Ових дана сви су били свједоци ваше оданости Цркви и вјери и посебно Светоме Василију, нека вас Господ и Свети Василије зато награди! Драга браћо, драга дјецо, драга омладино, нећемо вечерас рећи све, нити вечерас можемо све ријешити. Ова ће борба да траје и треба се спремити на дугу борбу”, упозорио је владика прекидан повицима “Хоћемо литије”. “Хоћемо слободу вјере, хоћемо поредак у држави, хоћемо да се поштује Устав и закон”, поручио је владика и оцијенио да све мјере које су донијете нијесу у складу са Уставом Црне Горе. На крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије се још једном захвалио вјерном народу и поручио: “Ми ћемо се борити за слободу вјере и за част свакога човјека и за људско достојанство, за част и образ свакога грађанина, поједница, без обзира ко је и како се изјашњава и којој партији припада. Треба нам слобода свима и треба нам поредак у нашој држави. Нека се ова борба настави, али правим Божијим средствима, истином и правдом и љубављу према нашој отаџбини и нека се зацари мир и благослов Божији и братска слога међу нама. Амин, Боже дај! ” По завршетку његовог обраћања окупљени грађани су се мирно разишли а чланови Братства православне омладине Светог Василија и црквених хорова очистили су простор испред тужилаштва на којем је народ био непрекидно готово 16 сати. Подсјетимо, послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу, притвор од 72 сата одређен је владици Јоаникију и свештеницима: Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгана Крушићу и Николи Маројевићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕПИСКОПСКОГ САВЈЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ, Цетиње, 13. мај 2020. Дан Светог Василија Острошког Чудотворца, слава му и милост, велики је саборни дан народа у цијелој Црној Гори – вијековима. На тај дан свих претходних година одржаване су вишедневне свечаности у граду Никшићу, које су окупљале велики број грађана. Нарочито је увијек био масовни (можда као нигдје у православљу) молитвени ход коју је, тога дана, улицама Никшића, предводило свештенство од 1996. године. И ове године, по навици и обичају – баш на тај дан, народ се окупио спонтано, најприје у манастиру Острогу, а потом и у Никшићу, по благослову Светог Василија, без позива владика и свештенства. Јуче је, свештенство, у договору са Митрополитом Амфилохијем и Епископом Јоаникијем, ријешило да, због здравствених мјера, буде само одржан молебан у храму, без молитвеног хода, међутим, због народа, кога је било у толиком броју да није сав могао стати у цркву већ се излио око храма и на улице, кренуло се спонтано у традиционални вход, коме – ни пред Богом ни пред људима – није било алтернативе. Иако је претходна одлука и процјена мјесног свештентсва била да се одслужи молебан у богомољи, народ је – у огромном броју – тражио друго. Свештенство је остало са народом управо због бриге да народ не остане на улици, препуштен сам себи и могућим злоупотребама. Био је то достојанствен, миран и духован чин. Без призвука било чега световног и политичког. А онда је, по завршетку молитвеног вјерског обреда – наступила полиција. У маниру свог досадашњег поступања, двоструких аршина – током цијелог трајања епидемиолошке кризе – власт са својом полицијом се и синоћ ставила у службу политичких и идеолошких прогона Цркве. На непримјерен начин, неосновано и незаконито – у глуво доба ноћи приведени су и притворени Епископ Јоаникије и свештеници. Оваквим поступањем државних органа угрожена су права Цркве, тако да она није кривац – већ жртва. Та права Црква нису угрожена наредбама и здравственим мјерама, које Црква свакако поштује, већ њиховом селективном примјеном. У томе је незаконито поступање надлежних државних органа. Дакле, Црква није против примјене наредби и мјера, него против селективности у њиховој примјени, што представља акт дискриминације према Цркви и њеним вјерницима. Запањени оваквим поступком Управе полиције тражимо да се приведени свештеници на челу са владиком моментално пусте на слободу. Јасно је свима да се њиховим задржавањем ствара атмосфера прогона и да држава демонстрира голу силу, подстичући грађанске сукобе, нарушавајући достојанство слободног грађанина и вјерујућег човјека. Ми у овом моменту, као и сав народ, немамо друге мисли ни жеље, него да сви притворени буду на слободи. Само тако ће бити могуће живот људи и вјерног народа вратити у нормалне токове и успоставити дијалог са влашћу. Позивамо сав вјерујући народ и све озлојеђене на овакав вандалски чин државне власти – да се помолимо Богу. Саборно, за умножење љубави, за помирење и очување мира међу браћом, за исцјељење од свих вируса, посебно од овог вируса богомржње и братомржње, као и за пуштање на слободу неправедно притворених. Биће то уједно наша саборна молитва Господу за окончање епидемије коронавируса као и вируса безакоња и неправде. Нема сумње да ће се и овог пута показати како су истина и правда на страни народа сабраног око Христа и Његове Цркве. Епископски савјет, по ко зна који пут, упозорава и позива све политичке лидере да се уздрже од било каквих партијских и политичких злоупотреба Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј разговарао је 3. марта 2020. године са представницима Комисије Сједињених Америчких Држава за међународну верску слободу. Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекала је гђа Гејл Менчин, председавајућа Комисијом за међународну верску слободу, са сарадницама, госпођама Елизабетом Кесади, Кели Бејкин и Кристин Лавери. Путем телефонске везе у разговору је учествовала и потпредседник гђа Надим Маенца. Патријарха Иринеја речима добродошлице дочекала је гђа Менчин изразивши радост због посете високе делегације Српске Православне Цркве. Свјатјејши Патријарх изнео је став Српске Православне Цркве по разним темама везаним за српски народ и Српску Православну Цркву. Састанку су присуствовали и узели учешће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, члан Светог Архијерејског Синода; Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј; протонамесник др Василије Вранић, старешина Саборног храма Светог Луке у Вашингтону; као и протођакон др Дамјан Божић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Подгорица је и вечерас у знаку литијског подвига за одбрану светиња, вјере православне и људског достојанства. Поруке које су послате са овог, до сада највећег масовношћу, али и љубављу, крсног хода, свима који имају очи да види и уши да чују су јасне: „Не дамо светиње јер нећемо да останемо без своје очевине“ и „Нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа љубави“. Поруке су упутили испред Храма Христовог Васкрсења архимандрит Сава, игуман манастира Високо Дечани, и архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Господње из Епархије жичке, који су предводили вечерашњи свешетни ход улицама главног града Црне Горе. У литији су били ходочасници који су прије 12 дана кренули од Храма Светог Саве из Београда, као и бројни ходочасници из разних крајева Црне Горе. Неуморни храбри подвижници Огњен Мараш и Милош Ајковић из Зете, којима су се касније придружили Александар Бабић (40) из Пријепоља и Мирослав Антић (51), Кристијан Којичић, Горан Пајовић и Драган Ајковић, прешли су 500 км братске љубави од Београда до Подгорице. Понос свога рода Велибор Петрић, Марко Барјактаревић из Берана и Немања Вучковић из Зете стигли су пјешке од Цркве Свете Тројице у Будви. Ништа мањи није ни подвиг Илије, Бобане и Данила из Никшића, Бијелог Поља и Берана који су рано јутрос започели крсни ход кренувши из Никшића. Из Херцег Новог су стигли пјешке Александар Самарџић, Драгољуб Ковачевић, Александар Падров и Радош Рубежић и породица Радомировић. Средњошколци из Подгорице Борис Кажић, Новица Ђикановић, Антоније Кнежевић, Данило Павићевић и Јован Ражнатовић, а придружили су им се касније и Лука Поповић и Лазар Барац, упутили су се пјешке у манастир Острог и онда назад. У свештени подгорички ход улила се и ријека благочестивих људи двије велике литије из приградских насеља: Старог аеродрома и Зете, која се слила у једну са литијом која је кренула из манастира Дајбабе. Архимандрит Сава Јањић је донио благослове Епископа Теодосија, дечанске братије, свештенства и монаштва, вјерног народа страдалне Епархије рашко-призренске, поздраве из Грачанице, царског Призрена, Пећаршије, Девича, Ђаковице…Поручио је да је народ КиМ са својом браћом у Црној Гори: „Све нас држи једна вјера, једна истина, један Господ Исус Христос који нас окупља и даје снаге. Дивимо се вашој устрајности и достојанству које већ два мјесеца показујете на овим молитвеним скуповима. Свима сте нам примјер и надахнуће, само наставите тако, остајемо заједно! Овдје смо са једним разлогом да бранимо светиње.“ Отац Сава је рекао да су светиње наши светионици који свијетле као орјентири у мраку и указују нам на пут Божији, на пут спасења: „Светиње нам говоре ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо. Оне су израз наше живе вјере, љубави оних који су их подизали и у њима се вјековима молили. Бранећи светиње, бранимо своје куће, породице, своје име, језик, достојанство и све оно што нас чини оним што јесмо“. Дечански игуман је поручио да светиње не могу и не смију да нас раздвајају јер су оне мјесто сусрета и помирења, не само за хришћане, већ и за оне који другачије вјерују у Бога. „И данас Дечани и све наше светиње свијетле и хришћанима и муслиманима и свима који отворе своје очи за тајну љепоте и премудрости Божије“, казао је о. Сава и примјетио да би неки да виде светиње као музеје и културна добра, а не као мјеста молитве и Божије домове: „Управо је у томе овај несрећни закон споран. Неки би да светиње претворе у државно власништво које Црква наводно може само да користи као подстанар.“ Поручио је да „ми нијесмо и не можемо бити подстанари. Домаћин у својој кући не може бити подстанар“, те да „смо зато овдје да дигнемо свој глас и кажемо: Не дамо светиње!“ Нагласивши да је цио свијет позван да постане дом Божији, дечански игуман је објаснио да су литије у којима се Литургија преноси на улице у радости и пјесми заправо Црква, и да је сваки човјек који препозна у себи и другима лик Божији Црква…. „Наш подвиг није борба која се заснива на подијели, сукобу, или, не дао Бог, на насиљу…Мржња се не може побиједити мржњом, земаљске побиједе увијек имају побједнике и побјеђене. Наша побједа мора да буде побједа свих у којој сви препознајемо правду и истину, честитост и доброту, и скидамо мрачни повез који нам не да да видимо истину“, нагласио је о. Сава. Позвао је још једном све који су одговорни у Црној Гори да савјесно и разумно размотре новонасталу ситуацију и да заједно са епископима и народом нађу пут који ће сачувати владавину права и закона који ће учврстити мир, да никада више не устане брат на брата, комшија на комшију. „И само то ће бити побједа свих нас! А до тада наше је да овим молитвеним скуповима и литијама палимо свјетла и указујемо на истину и правду и одагнамо лаж и неправду. Истином, правдом, пјесмом, мирним крсним ходовима, осмјехом дјеце ми следујемо само нашем Господу, који нас учи да треба свјетлост свету и со земљи. Зато упалимо наше светиљке и одагнајмо мрак, неистине, предрасуде, страх и горчину… пројавимо слободу и истину и Бог ће нам помоћи.“ У тој свјетлости, како је рекао, видјећемо лица једни другима, лица свога ближњега, и размјети да нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа братске љубави. Најмасовнијем скупу у новијој историји Подогорице, обратио се васкршњим поздравом и словом љубави архимандрит Овчарско-кабларске клисуре Тимотеј, који је донио благослов првопрестоне седмоврате Епархије жичке, молитве и благослов Епископа жичког Јустина, свештенства и монаштава те епархије, односно молитве и благослов првог епископа жичког Сетога Саве, с надом да ће Свети Сава измирити и данашњу завађену браћу. „Света Жича и свето гудало то је српски народ очувало“, цитирао је отац Тимотеј Светог владику Николаја савјетовавши да се чува свето гудало као највећа светиња јер „када нисмо имали историчаре и школе, имали смо свето гудало и свете гусле које су нас училе историји, вјери, побожности, васпитању, културни чојству, људскости и јунаштву“. „Светиње бранимо зато што су наше, и зато што нису наше него наших предака који су их нама оставили у насљеђе, и нису наше него наших потомака којима треба да их предамо у насљеђе. Наше су утолико уколико их чувамо, бранимо, штитимо, обнављамо, уљепшавамо и такве украшене добрим дјелима, врлинама, молитвом, саборношћу и слогом предамо нашим потомцима у насљеђе да их и они чувају“, казао је, између осталог, отац Тимотеј. Вјерни народ сабран пред Саборним храмом благословио је и поздравио протојереј Никола Пејовић који је казао да молећи се за братску слогу, мир и љубав, ми те молитве износимо из храмова на улице црногорских градова призивајући све људе да дођу у литије и да, кроз њих, Црна Гора постане једна велика породица. „Свети Василије је започео ове наше литије. Ми само за њим идемо, никога не слушајући, слиједећи само њега који нас води путем Богочовјека Христа. И као што је дом и срце Светог Василија отворено за сваког човјека, тако су и ова наша сабрања отворена за сваког оног коме је правда, истина мир и братска слога и љубав на првом мјесту. Ове литије су прилика да позовемо све да Црна Гора буде држава свих нас и једна велика породица, у којој различитости нећемо гледати као мане већ као врлине и богатство“, поручио је отац Никола. Вече су учинили незаборавним ђаци призренске Богословије и Асим Сарван, нажалост, изостао је најављени наступ „Београдског синдиката“ пошто су јуче враћени са црногорске границе, због, како су навели, националне безбједности. “Београдски синдикат” је недавно објавио пјесму “Свиће зора” посвећену литијама у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Изјава координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић поводом информације да је Влада Црне Горе на данашњој сједници утврдила иновирани Предлог закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају верских заједница: „У овом моменту имамо само јавну информацију о утврђивању ”иновираног” Предлога закона и изјаву потпредсједника Владе Зорана Пажина, али не и, како су га крстили, ”иновирани” Предлог закона тако да садржај текста Предлога закона није могуће сада коментарисати. Од момента усвајања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна до 5. децембра, дакле за пет и по мјесеци, нама није приказана ниједна одредба Предлога закона у коју су уграђене препоруке Венецијанске комисије. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке је 27. новембра ове године званично доставио Влади Примједбе на Предлог закона. У том тексту су на 92 странице правно, чињенично и цивилизацијски оспораване бројне одредбе Предлога закона. Одговор на те Примједбе, као ни на оне на Нацрт закона од 2015. године, нисмо добили. Нисам сигуран ни да су их прочитали. Од дијалога није било ни ”д” осим једног састанка 26. новембра у Митрополији на коме су представници Владе на челу са потпредсједником Пажином условљали разговор и покушали да га сведу искључиво на препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Јасно смо указали да смо за дијалог, али да се препоруке Венецијанске комисије односе само на неусклађеност Предлога закона са међународно-правним актима. Изнијели смо и став који Пажин и његови сарадници нису хтјели да чују, а то је да сматрамо да је Предлог закона у супротности са Уставом и правним поретком Црне Горе и да се и о томе мора водити дијалог. Предложили смо и да се отвори дијалог о реституцији и обештећењу за одузету црквену и имовину других вјерских заједница послије Другог свјетског рата. Прије тога, потпредсједник Пажин нам је саопштио да су ”доносиоци политичких одлука”, како их је више пута назвао, најважнија питања правне природе прогласили за политичка питања иако она, с обзиром да је ријеч о људским правима, нису и никако не могу да буду политичка и партијска у држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Мени је, износим лични, а и утисак других учесника, све то више личило на симулацију дијалога, о којој сам раније говорио, и покушај да се задовољи нека минимална форма сусрета, али не и институционални, јавни и конструктивни дијалог о једном тако важном и посве осјетљивом друштвеном питању. Видјећемо наредних дана шта пише у тексту Предлога закона, па ћемо се изјаснити. Лично, очекујем још гора решења у тзв. иновираном тексту Предлога закона од оних која су се 16. маја нашла у Предлогу закона. Нисам пророк, али се види да се спрема до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Морала би већина ствари у животу Цркве да буде транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним Притисак Синода на Православни богословски факултет у Београду није престао ни након што се Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду успротивио одлуци овог црквеног тела о отказима владици Максиму Васиљевићу и доценту Марку Вилотићу, као противној Закону о високом образовању и статуту БУ, јер је највиши орган СПЦ затражио и смену декана, владике Игњатија Мидића. О томе како спор између Синода и ПБФ утиче на рад Факултета, и какве би могле бити последице, НИН разговара са Родољубом Кубатом, редовним професором и шефом Катедре за Стари завет и групе за библистику ПБФ. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије? У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку, али и да је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. Шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије пре две године проглашени само „непотребним“, па се чинило да ће се напетост смирити? Пре свега, рекао бих да је читава прича банализована у смислу што није сагледана интенција тога апела, а то је легитимно изношење мишљења поводом једног академског питања. Православна црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе за боље дефинисање односа вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Али, зашто је Синод узео на мету баш њих двојицу? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. У допису Светог синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање поменутог апела. Такође се, мада недовољно јасно, помиње повезивање аутокефалности Украјинске православне цркве и наше, у средњем веку. Забрињавајуће је то што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. С друге стране, питање везано за missio canonica (канонски мандат) није својствено православном предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој цркви, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавним уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима - Статутом Универзитета, Законом о високом образовању, с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Какве су биле реакције на то што се пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седници Научно- наставног већа? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном бисмо упали у етички релативизам, или још горе у нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Какав је био епилог ове седнице? Декан је поднео оставку, а Савет проглашен нелегалним са правне стране. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност? Богословски факултет није основао Синод или неко друго црквено тело, већ је наш Факултет један од четири саоснивача Универзитета као државне институције и, поред Медицинског, Правног и Филозофског, најстарија је високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет, па и за Оксфорд, Јејл, Хајделберг... Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива Синода. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ипак, сукоб између ПБФ и Синода евидентно постоји..? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, и тиче се интереса појединаца, а други је суштински, то што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји и проблем везан за образовање значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву и који, као и сви други студенти, имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог писма, теологије Светих отаца, канонске традиције, историје опште и помесне цркве, догматског богословља и других важних дисциплина, али се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. За свештеничку службу потребна је озбиљнија пасторална припрема, која се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности... Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Да ли то значи да је СПЦ-у потребан посебан факултет? Или зато желе да се „присвоји“ ПБФ? Постоји озбиљна опасност искључивања ПБФ са Универзитета, што би могло да има врло негативне последице по студенте. Они би тиме изгубили право на буџетско финансирање, могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе и друге уобичајене повластице. А најгоре од свега је што би могли да остану без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложе великом ризику. Да ли реакција студената зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли ситуација о којој говоримо плаши запослене? То би било природно. На ПБФ има више од 70 запослених, и без обзира на то што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржава став да Факултет остане саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став, без обзира на то да ли су црквена или цивилна лица. Свима нама је добро познато и колико су се свети оци залагали за школство. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневнополитичком смислу готово да нема. Колико ми је познато, нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње цркве. Иста ситуација је у Бугарској и на многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли ПБФ успева да оствари научни кредибилитет, упркос несугласицама са Синодом? Несугласица је увек било, по речима владике Атанасија и других који су се бавили историјом Цркве, али су на ПБФ решаване у његовом најбољем интересу. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја наследника и настављача наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Али, ПБФ, поред тога што образује велики део нашег свештенства, има битну улогу у формирању богослова без којих је немогуће бавити се нашом културом, разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност.., на академском нивоу. У том циљу, ПБФ има интензивну и плодну сарадњу са великим бројем теолошких факултета широм света, и кроз учешће на значајним међународним скуповима, конференцијама, студијским програмима. Истовремено, радимо и на пројектима попут превођења Старог завета на српски са оригиналног предлошка, којим, конкретно, ја руководим, бавимо се издаваштвом... Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Како видите будућност ПБФ у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим на начин како је већ решен у многим православним земљама – развојем система високог богословског образовања у два компатибилна правца. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој, где је проблем образовања будућих свештеника решен тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Наведено има много сличности и са праксом у доба светих отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Драгана Николетић
  8. Морала би већина ствари у животу Цркве да буде транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним Притисак Синода на Православни богословски факултет у Београду није престао ни након што се Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду успротивио одлуци овог црквеног тела о отказима владици Максиму Васиљевићу и доценту Марку Вилотићу, као противној Закону о високом образовању и статуту БУ, јер је највиши орган СПЦ затражио и смену декана, владике Игњатија Мидића. О томе како спор између Синода и ПБФ утиче на рад Факултета, и какве би могле бити последице, НИН разговара са Родољубом Кубатом, редовним професором и шефом Катедре за Стари завет и групе за библистику ПБФ. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије? У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку, али и да је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. Шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије пре две године проглашени само „непотребним“, па се чинило да ће се напетост смирити? Пре свега, рекао бих да је читава прича банализована у смислу што није сагледана интенција тога апела, а то је легитимно изношење мишљења поводом једног академског питања. Православна црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе за боље дефинисање односа вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Али, зашто је Синод узео на мету баш њих двојицу? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. У допису Светог синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање поменутог апела. Такође се, мада недовољно јасно, помиње повезивање аутокефалности Украјинске православне цркве и наше, у средњем веку. Забрињавајуће је то што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. С друге стране, питање везано за missio canonica (канонски мандат) није својствено православном предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој цркви, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавним уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима - Статутом Универзитета, Законом о високом образовању, с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Какве су биле реакције на то што се пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седници Научно- наставног већа? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном бисмо упали у етички релативизам, или још горе у нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Какав је био епилог ове седнице? Декан је поднео оставку, а Савет проглашен нелегалним са правне стране. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност? Богословски факултет није основао Синод или неко друго црквено тело, већ је наш Факултет један од четири саоснивача Универзитета као државне институције и, поред Медицинског, Правног и Филозофског, најстарија је високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет, па и за Оксфорд, Јејл, Хајделберг... Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива Синода. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ипак, сукоб између ПБФ и Синода евидентно постоји..? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, и тиче се интереса појединаца, а други је суштински, то што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји и проблем везан за образовање значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву и који, као и сви други студенти, имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог писма, теологије Светих отаца, канонске традиције, историје опште и помесне цркве, догматског богословља и других важних дисциплина, али се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. За свештеничку службу потребна је озбиљнија пасторална припрема, која се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности... Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Да ли то значи да је СПЦ-у потребан посебан факултет? Или зато желе да се „присвоји“ ПБФ? Постоји озбиљна опасност искључивања ПБФ са Универзитета, што би могло да има врло негативне последице по студенте. Они би тиме изгубили право на буџетско финансирање, могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе и друге уобичајене повластице. А најгоре од свега је што би могли да остану без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложе великом ризику. Да ли реакција студената зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли ситуација о којој говоримо плаши запослене? То би било природно. На ПБФ има више од 70 запослених, и без обзира на то што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржава став да Факултет остане саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став, без обзира на то да ли су црквена или цивилна лица. Свима нама је добро познато и колико су се свети оци залагали за школство. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневнополитичком смислу готово да нема. Колико ми је познато, нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње цркве. Иста ситуација је у Бугарској и на многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли ПБФ успева да оствари научни кредибилитет, упркос несугласицама са Синодом? Несугласица је увек било, по речима владике Атанасија и других који су се бавили историјом Цркве, али су на ПБФ решаване у његовом најбољем интересу. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја наследника и настављача наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Али, ПБФ, поред тога што образује велики део нашег свештенства, има битну улогу у формирању богослова без којих је немогуће бавити се нашом културом, разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност.., на академском нивоу. У том циљу, ПБФ има интензивну и плодну сарадњу са великим бројем теолошких факултета широм света, и кроз учешће на значајним међународним скуповима, конференцијама, студијским програмима. Истовремено, радимо и на пројектима попут превођења Старог завета на српски са оригиналног предлошка, којим, конкретно, ја руководим, бавимо се издаваштвом... Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Како видите будућност ПБФ у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим на начин како је већ решен у многим православним земљама – развојем система високог богословског образовања у два компатибилна правца. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој, где је проблем образовања будућих свештеника решен тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Наведено има много сличности и са праксом у доба светих отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Драгана Николетић View full Странице
  9. У бројним полемикама везаним за доношење Закона о слободи вјероисповиjeсти, заговорници доношења овог прописа у медијском простору намијењеном афирмисању власти настоје одржати стари марксистички наратив који би се могао парафразирати на следећи начин – остајући на трагу антицивилизацијских вриједности Православна Црква жели да стопира доношење овог Закона. Из те перспективе, Црква се већ два миленијума супротставља човјековој слободи, индивидуалности и сваком напретку, a Влада силом рационалне аргументације сузбија ове мрачњачке тенденције Цркве. Да ли је побједа концепта вјерских слобода заправо пораз хришћанских идеја као што се то жели приказати у про-режимским медијима? Како би одговорили на ово питање потребно је сагледати историју развитка принципа слободе вјероисповијести. Обично се сматра да је овај принцип зачет у филозофским постулатима просветитељства који су кулминирали доношењем Првог амандмана у Сједињеним Америчким Државама 15. децембра 1791. године. Ипак филозофски концепт слободе вјероисповијести сеже у много даљу прошлост, а сама кованица „слобода вјероисповијести“ настала је у Цркви. Први пут се чита у дјелу ранохришћанског апологете Тертулијана који је стварао у другом и трећем вијеку по Христу. Рођени Картагињанин, овај обраћеник из паганизма, отачкој мисли допринио је са својих 30 дјела, а данас је препознат по сентенци sanguis Christianorum semen /Ecclesiae/ (крв Хришћана је сјеме /за нове Хришћане/). Teртулијан је стварао у вријеме оштрих прогона Цркве од стране римске државе који су испровоцирани неприхватањем Хришћана да поштују римске богове. Жеља да се наметне вјеровање у пагански пантеон допуњена је захтјевом да се обожава и римска држава оличена у функцији императора. Упорност Хришћана у противљењу тим захтјевима резултирала је различитим прописима и прогласима против Цркве. Тертулијан је, као врсан правник, оспоравао такве прописе као супротне основним начелима римског права. Историчар западног Хришћанства Роберт Вилкен (Robert Louis Wilken) у својој књизи „Слобода у Божијим стварима – Хришћанско поријекло слободе вјероисповијести“ (Liberty in the Things of God: The Christian Origins of Religious Freedom), износи став да се коријени савременог схватања слободе вјероисповијести налазе у Тертулијановим полемикама нарочито у његовој Апологији. Ово се нарочито односи на Тертулијанов став да слобода упражњавања религије представља суштинску компоненту људске личности – „то је привилегија својствена само људској природи“. Наш најпознатији патролог владика Атанасије Јевтић такође препознаје ове Тертулијанове ставове. Он у првој књизи своје Патрологије каже да Тертулијан „тражи слободу религиозне савјести“ и преноси његове ријечи: „Само је Хришћанима забрањено да имају своју религију, гдје је онда та фамозна римска слобода савјести?“ Ова реченица дио је већ поменутог дјела Апологија или Апологетик у ком се први пут користи фраза слобода вјеровоисповијести, у контексту да свако има слободу да вјерује у Бога ког сматра за правог (colere ius est praeter Deum verum). Већ поменути професор Вилкен сматра да је Тертулијан први човјек у историји западне цивилизације који је искористио синтагму слобода вјероисповијести (freedom of religion). Он сматра да је ова ранохришћанска апологија имала извјестан утицај на формирање законодавства САД нарочито на протоуставне одребе Notes on the State of Virginia које је написао Томас Џеферсон. Џеферсон је у својој личној библиотеци имао примјерак Тертулијанове Апологије, а Вилкен преноси да су дјелови који се односе на вјерске слободе били подвучени у његовом примјерку. Он наводи да шеснаест вјекова дијели двије невјероватно сличне реченице – Џеферсонову „Мене не поврjеђује aко мој комшија вјерује да постоји 20 богова или да бог уопште не постоји“ и Тертулијанову „Вјеровање једне особе не штети и не поврjеђује другог“ али се уздржава од доношења закључка о директном утицају. Тертулијанов Апологетик није једино дјело у ком он пише о слободи вјероисповијести. У свом дјелу Скапули које је заправо писмо проконзулу Африке истог имена, Тертулијан наводи да Хришћани нису ничији противници јер „само они љубе своје непријатеље“ и тражи за њих неодузимљиво право на слободу вјероисповијести: „Религији није својствено принуђивати на вјеру која се прима по вољи, а не по принуди“. Одакле Тертулијану овако савременe идеје? Оне проистичу из самог xришћанског разумијевања достојанства људске личности као таквог. Створен као икона Божија човјек има слободу – да ли жели да одржава заједницу са Творцем или не жели. Његошев стих „Бог je саздао слободу за човјека“ сликовито објашњава да без слободе не бисмо били људска бића. Следствено, порицати слободу другоме, нарочито слободу вјероисповијести, значи порицати елемент његове људске природе. Важно је разумјети да концепт слободе вјероисповијести није стран хришћанској мисли. Овај значајан стуб савременог демократског друштва изникао је из црквеног предања и он Цркви није наметнут, нити га она прихвата под принудом. Црква мора бити равноправан саговорник чија ће права бити поштована и мишљење озбиљно и добронамјерно сагледано. Павле Божовић, новинар радија Светигоре, дипломирани правник, теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити. „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика. Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања. „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“. „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив. „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије. На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити. „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“. „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. Наш гост је свештеник Борислав Петрић, парох храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, који увек у име старешине и братства а уочи славе ове, једне од најстаријих београдских цркава, позове благочестиви народ на молитвена сабрања. Замолили смо о. Борислава да нам говори о свом боравку у манастиру Драганац на Косову и Метохији, али и да нас поучи о вери људи који опстају у јужној српској покрајини без обзира на све притиске са којима живе. "Нашу слободу овде али и многе друге ствари, ми једноставно подразумевамо", рекао је наш гост. О. Борислав говори о томе како ће изгледати прослава славе ове године, посебно наглашава пожртвованост Миријеваца у припреми великог дана, али и говори о новитету - фестивалу вина који ће бити одржан у порти цркве св. Илије у суботу 03. августа. "Нема оправдања за то што смо се под изговором времена и начина живљења, одвојили и окренули од Христа" каже између осталог о. Борислав. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  12. Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/ View full Странице
  13. Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/
  14. Краљ Петар Први Карађорђевић нам донео слободу и победу З. Г. - Ј. С. | 25. новембар 2018. Многобројни грађани присуствовали откривању споменика Петру Карађорђевићу. Нови Сад пре 84 године донео одлуку да гради монумент ВЕЛИЧАНСТВЕНОЈ атмосфери на новосадском Тргу републике, у присуству многобројних званица и грађана, председник Србије Александар Вучић и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић свечано су открили монументални споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу, уз председникову поруку да је слобода за коју се залагао омиљени српски владар камен темељац модерне српске државе. Поздрављајући окупљене званице и многобројне грађане, Вучић је рекао да је тим свечаним чином поново дошао својој кући у Нови Сад, где су слободни људи пре пуног века одлучили да буду део слободне Србије и да ту остану заувек: - Овај споменик нисмо подигли ми, него твоја дела, а ми смо се само коначно сетили да никада више не заборавимо и да нам занавек остане да ништа важније и прече од Србије немамо. Буру емоција изазвало је Вучићево извињење "старом краљу", јер су нам, како је навео, биле потребне чак 84 године да схватимо ко нам је донео победу и слободу. Нови Сад је још 1934. године донео одлуку да подигне споменик популарном Чика Пери, краљу уз кога "иде она света реч слобода", и "светом старцу", како су га са дивљењем ословљавали Французи. - Баш та српска слобода, за коју се краљ Петар читавог живота борио, на понос и славу српског рода, и честито и часно је изборио, она је камен темељац модерне српске државе - истакао је председник Србије. Вучић је поручио да ћемо се у Србији и данас борити за слободу, али и да променимо лице Србије својим трудом и радом, онако како нас је учио Свети Сава. - С љубављу, знањем и ентузијазмом бранићемо Србију, која истим правним аршинима мери и брине за све своје грађане, без обзира на њихово име, веру или порекло. За Србију која ће имати храбрости да тражи и нађе нова решења за све старе проблеме - нагласио је председник Вучић. На важност слободе, за какву се залагао највољенији српски краљ Петар Први Ослободилац, и чије су речи уклесане на постаменту новог споменика, указао је и градоначелник Вучевић. - Поносан је Нови Сад што је добио свог првог коњаника. Споменик који је трајно сведочанство о једном владару и једном великом рату из којег је наш народ изашао као победник. Али, са тугом коју читав век носи због једне голготе кроз коју је пролазио и више од милион и 200.000 наших јунака који су заспали вечним сном - рекао је новосадски градоначелник. Овај споменик, додао је, подсећа на понос и част српског народа и на све оне који су заједно преживели пакао Првог светског рата, у који су отишли да би одбранили своју земљу, да бисмо ми данас могли да уживамо у слободи. ПРВИ КОЊАНИК НОВИ Сад има на десетине споменика, али је споменик краљу Петру први споменик на коњу. Аутор је академски вајар Зоран Ивановић, а то монументално дело изливено је у уметничкој ливници "Јеремић" у Врчину. Споменик је висок 10 метара са постаментом. На његовој јужној страни пише "Петар Први Карађорђевић 1844-1921". На северној стоји "Краљ Србије 1903-1918", грб Краљевине Србије постављен је на западној страни, а на источној пише "Рума, 24. новембар 1918, Нови Сад, 25. новембар 1918". ОБРАЋАЊЕ ГЛУМАЦ Лазар Ристовски, у краљевој униформи, изговорио је део обраћања краља Петра у Призрену, непосредно пре албанске голготе. - Вратићемо се. Ако не живи, мртви ћемо их прогонити до судњег дана - биле су краљеве речи у интерпретацији нашег познатог глумца и редитеља. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:762585-Kralj-Petar-Prvi-Karadjordjevic-nam-doneo-slobodu-i-pobedu
  15. О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.
  16. Asja Bibi, pakistanska kršćanska koja je 2009. godine uhićena zbog navodnog vrijeđanja Islama a 2010. osuđena na smrt, odlukom Vrhovnog pakistanskog suda je oslobođena optužbe te puštena na slobodu. Njenom oslobađanju prethodili su masovni prosvjedi muslimana u Pakistanu koji su tražili i još uvijek traže da se nad Asjom Bibi izvrši smrtna kazna. Jedan od islamskih lidera je izjavio da i suci koji su donijeli oslobađajuću presudu zaslužuju smrt, javlja javlja BBC. Asja je jučer prevezena na sigurnu, nepoznatu lokaciju. Izbjeći je morao i njezin odvjetnik kome se prijeti smrću. zatražio je azil u Nizozemskoj. Asja Bibi, majka petero djece je uhićena 2009. godine, nakon svađe s grupom žena muslimanki koje su je pozivale da pređe na Islam. Nakon što je potvrdila svoju vjernost Kristu, žene su je optužile da je izgovorila hule na Muhameda i na Islam. Tijekom boravka u zatvoru, pružena joj je mogućnost da će biti pomilovana ako prihvati islam. O tome je sama progovorila u jednome svome pismu kako je ” jednoga dana u njezinu ćeliju ušao sudac i, nakon što ju osudio na strašnu smrt, ponudio joj je povlačenje presude ako se obrati na islam. Od srca sam mu zahvalila na prijedlogu, ali vrlo sam mu iskreno odgovorila da ću radije umrijeti kao kršćanka nego izići iz zatvora kao muslimanka – piše Asia te dodaje riječi koje je uputila sucu – Osuđena sam zato što sam kršćanka. Vjerujem u Boga i u Njegovu veliku ljubav. Ako ste me vi osudili na smrt zato što volim Boga, ponosno ću žrtvovati svoj život za Njega.”, prenosi bitno.hr
  17. Ово није наш или балкански већ, Руско-Амерички медијски рат. Балкански народи се баве другим питањима и ниједан нема инфраструктуру балканске медијске покривености а камоли светске, притом да је доминантан. Такође верујем, да сама природа информационог рата по мени објашњава да људи сами по себи немају потребу да мрзе цео свет и доприносе злу на некој другој страни света, јер иначе неби било потребе за тим дезинформацијама због којих се исти води.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...