Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Sloboda savjesti (lat. conscientia– suznanje, znanje čega i zajedno s drugima) u katoličkoj duhovnosti često se primjenjuje na slobodu drugih da izaberu ono što katolici misle da je jedino ispravno, a rijetko na slobodu samih katolika da misle i žive po svojoj savjesti. To je – reći će “pravovjerni“ katolici – paradoksalna situacija jer vjerniku njegova savjest ne može naložiti ništa što nije u skladu sa “službenim“ katoličkim moralom. Oblikovana savjest prihvaća moralne norme zajednice. Na prigovor, pak, da se moralne norme mijenjaju kroza povijest, odgovaraju kako posljednja instanca ipak nije savjest, nego – “volja Božja“. Crkveno učiteljstvo često se prema vjernicima odnosi kao prema nedorasloj djeci u čije ime mora odlučivati i kojima mora tumačiti što je “volja Božja“ za ovu ili onu situaciju. Time se stavlja na mjesto koje bi trebalo biti sačuvano za Duha Svetog te zapravo uspostavlja ideologiju nasilja. Ako se etički zakon shvaća kao nešto čovjeku izvanjsko, onda je njegovo nametanje – grijeh protiv slobode savjesti. A ako je zakon, kako tvrdi apostol Pavao, upisan u ljudsko srce, onda se sloboda savjesti događa u njegovoj intimi. Moralne norme nisu same sebi svrhom nego su okvir za etički temelj na kojem bi trebale počivati, a koji je: dobro čovjeka i dobro zajednice. A dobro se ozbiljuje preuzimanjem odgovornosti. Kada savjest prihvaća neku normu, odmah ju i razgrađuje, pounutarnjuje – ona postaje ne samo čovjekov slobodan izbor, nego i sama njegova odgovorna sloboda koja i jest njegovo dobro. Premda, za nju valja trajno biti budan. Pavao je, govoreći o moći grijeha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih htio, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, riječ o svakidašnjem iskustvu većine ljudi. Pozvani smo ponajprije na svetost, ne na borbu protiv grijeha. Iz Knjige Postanka crkveno učenje dugo je crpilo svoje argumente za govor o kaznama za grijeh, pritom često zaboravljajući da biblijski pisac nije imao na raspolaganju ni jezična ni spoznajna sredstva kojima bi progovorio o uvjetovanostima ljudskoga života. Tako se u biblijskom tekstu kao kazne za grijeh navode: stid od spolnosti, porođajne muke u žena, spolna želja, mukotrpno obrađivanje zemlje i smrt (usp. Post 3,7-24). Dakle, seksualnost, rad i smrtnost – sve su to područja u kojima čovjek doživljava svoja ograničenja, a koja Crkva tumači kao posljedice Istočnoga grijeha. Međutim, ljudske uvjetovanosti upravo su i jedina područja ljudske slobode: seksualnost je prostor u kojem čovjek može doći do krajnjeg ispunjena svojih ljudskih mogućnosti da voli i bude voljen, rad je prostor u kojem može doživjeti rascvat svojih stvaralačkih i suradničkih sposobnosti, a njegova smrtnost ono je što ga vraća sadašnjem trenutku i svakodnevnom životu. A budući da su to područja najvećih mogućnosti, ujedno su i područja gdje je na djelu i najveća otuđenost, pa i onda mogućnost manipulacije. Marx razlikuje četiri oblika otuđenja u radnom (proizvodnom) procesu: osoba koja radi posao koji ne upošljava njezinu cjelovitost, srce i razum, otuđuje se od sebe same, od prirode, od ljudi kojima je okružena te od ljudske vrste. Oholost Istočnoga grijeha ima svoju strukturalnu stranu koja se očituje u brojnim društvenim nepravdama, uključujući i onu koju ponekad nanosi ili dopušta i sama Crkva. Freud je rekao da je odricanje od iskonske ljudske prirode odricanje i od sposobnosti čovjeka da misli. No, vrijedi i obrnuto: lišavanje od mišljenja (i odlučivanja) i njegovo nadomještanje gotovim obrascima ponašanja lišava čovjeka i sposobnosti da istinski suosjeća s drugima, da ih prihvaća i razumije. Teologija savjesti uglavnom savjest karakterizira kao odnos ljudske osobe sa samom sobom, no, Pavao, međutim, ide i dalje: savjest zove svjedokom, ne instancom optužbe i suda (usp. Rim 9,1; 1 Kor 4,4; 2 Kor 1,12). Stoga bi bilo potrebno reinterpretirati fenomen savjesti kroz kritičko prisvajanje savjesti kao poziva na brigu, brigu za sebe i za druga bića, kao i na pozornost za božanske intervencije u svijetu. Gdje postoje odgovornost i briga, ne bi trebalo biti mjesta strahu, pa ni od ”društvenog inženjeringa“ ili od “antropološke revolucije“. Strah nas drži vezane uz ono čega se bojimo. Ukoliko je prošlost neke vrsti ekrana na kojoj čovjek projicira viziju svoje budućnosti, onda ono što se u srednjem vijeku nesvjesno strukturiralo kao apologija zla, danas postaje stvarnost: okrivljavanje “desnih” i “lijevih” zadobilo je planetarne razmjere, ratovi se više ne vode samo po vojnim pravilima niti se oružja koriste u razmjeru s “neprijateljskim” snagama, a vrijednosti koje su do jučer jamčile kakvu-takvu društvenu sigurnost, sve su dovedene u pitanje. Čini se da je čovjek ponovno ušao u carstvo u kojem vlada Scila straha i Haribda krivice, samo su promijenjene koordinate. Je li Foucault imao pravo kad je rekao da “se danas može misliti samo u praznini ostaloj iza iščezlog čovjeka” te da se “svima onima koji još žele govoriti o njegovu oslobođenju može suprotstaviti samo filozofski osmijeh”? Ipak, iako proživljavamo smrt vremena, a raspad tzv. tradicionalnih vrijednosti najvjerojatnije nećemo moći zaustaviti, čovjek ne može sam sebe dokinuti sve dok ima ljudi koji vole svoje partnere i djecu, pomažu ljudima oko sebe, savjesno obavljaju svoj posao i ne šute pred nepravdama ovoga svijeta. Tjeskoba postojanja može se, prema Drewermannu, nadvladati samo ako se pojam grijeha – strah od grijeha i osude – shvati kao bolest. Tek ispunjeno biće može činiti dobro. Grijeh je, zapravo, manjak ljubavi, a vjera je isto što i želja za odsutnošću otuđenja i nastojanje oko njegova dokinuća. Vjera bi trebala biti kraljevski put prema izgradnji i ispunjenju osobe, aktivno zalaganje za dobro. Ni moral koji sudi i osuđuje, ni dogma koja proglašava istinu klonulu čovjeku zasigurno ne mogu pomoći da ustane. Savjest je mjera slobode, a mjera kršćanske slobode je ljubav. Pastoralna uputa iz 1992, Aetatis novae (Nadolaskom novoga doba) ističe važnu ulogu sredstava javnog priopćavanja u službi dijaloga sa svijetom. U dijelu o crkvenom zajedništvu između ostalog se kaže da ”vjernici imaju pravo, te nekad i dužnost da se suprotstave svojim pastirima te izraze vlastito mišljenje o pitanjima koja se tiču dobra Crkve“ jer ”između članova toga zajedništva što čini Crkvu postoji temeljna jednakost u dostojanstvu i poslanju, koja izvire iz krštenja i na kojoj se temelji hijerarhijska struktura i mnogostrukost zadaća i službi. Toj se jednakosti mora naći izražaja u iskrenu i poštivanja punom sudjelovanju u informacijama i očitovanju mišljenja“ (AN 10). Kršćanska se vjera ne da svesti na tvrdnju da je Bog onaj tko govori u našoj savjesti te da je Crkva njezina odgajateljica kako bismo čuli Božji govor. Zapravo, kada apostol Pavao govori o “opravdanju po vjeri”, on ga ne identificira s ispoviješću vjere u Isusa kao Krista. Savjest je autonomna, a ispovijesti vjere simbolička struktura. Kršćanin je onaj tko u pozivu savjesti prepoznaje “suobličnost Kristu”, a ovo je prepoznavanje interpretacija kakve se uvijek iznova treba boriti za vlastitu vjerodostojnost i intelektualno poštenje. Svaka sinteza savjesti i vjere rizik je. Upotrijebiti Boga kao jamstvo naše želje da imamo krajnje jamstvo – nasilje je nad savješću. A vjera je upravo suprotno od takvoga jamstva – ona je rizik na koji pristajemo stavljajući svoj život pod znak Krista koji trpi. Prihvatiti Krista u slobodi savjesti znači odreći se predodžbe o Bogu kao jamstva sveg našeg znanja, znači prihvatiti znati tek jednu stvar o Bogu, a ta je da je prisutan u raspetom Kristu. Nužnost ponad svake logične nužnosti jest da je jedino jamstvo što ga Bog daje kršćanima – znak njegove posvemašnje izručenosti čovjeku i njegovoj savjesti. Čovjek je trajno dovođen u pitanje te stoga otvoren izazovu da odgovori, da ne bude ničijim sucem, nego prorokom. извор: http://www.autograf.hr/o-slobodi-savjesti-put-prema-izgradnji-i-ispunjenju-osobe/
  2. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Закон о слободи вероисповести који ће ускоро бити усвојен у црногорском парламенту ће, по свему судећи, унети додатни немир међу свештенство Митрополије црногорско-приморске и њене вернике, којих је 85 одсто у Црној Гори. Страхује се да држава преко тог акта спрема коначни „удар“ на најстарију институцију која има највише поверења у народу. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Поуке.орг инфо

    Иван А. Иљин: О слободи

    Док ужива слободу, човек мало размишља о њој. Он дише, живи и наслађује се њоме; он непосредно плива у њеној лаганој бујици. Слобода је слична ваздуху: човек дише ваздух, не размишљајући о њему. Ваздух као да се сам удише и сам нас напушта, све време се ширећи и ширећи. Ми га се сетимо обично само онда када га нема довољно, када постане тежак или смрдљив – када човек почиње да се гуши. Тада се сетимо, понекад са ужасом који нас одједном обузме, да се без ваздуха не може живети, да смо на њега заборавили и да га нисмо довољно ценили, да је он апсолутно неопходан, да нам прети смртна опасност… Тако је и са слободом. Човек без ње не може да живи; она му је, као и ваздух, апсолутно неопходна… Зашто? Зато што човек може да воли само слободно. Јер, права љубав је искрена и потпуна, она не може бити изнуђена и лицемерна; она се слободно јавља и слободно дише… или се пак уопште не јавља и, у том случају, се нема чиме заменити… Ко је волео, тај то зна из сопственог искуства. И стога се са увереношћу може рећи да човек који презире и гуши туђу слободу, не зна шта је то љубав: његово срце је окамењено и мртво. Само се слободно може веровати и молити се. Јер права, жива вера увек обузима најдубље слојеве душе до којих не допиру никакве туђе заповести и забране, где човек самостално сазрцава, види, воли и верује: где је слободан. Уколико, пак, тога нема, онда је његова вера неискрена и уопште је и не треба звати вером. Молитва верујућег слична је дубоком уздаху, или појању срца, или светом пламену: она уздише, пева и пламти сама, и њу је немогуће прописати… Стога треба признати да човек који гуши слободу вере и молитве – био он безбожник или „религиозни“ фанатик – не зна ни за молитву, ни за веру; у њему „нема Бога“, и од њега је узалудно очекивати нешто добро. Слично овоме – човек може једино слободно да мисли и истражује: зато што је право мишљење самостално и свако аутентично научно истраживање самоиницијативно; оно не трпи наметнути ауторитет и не признаје наредбе и забране. Наметнути начин мишљења убија мишљење, тако да од њега остају само празне речи. „Слепо истраживање“ је жива противречност, научна немогућност. Управо стога, мислећи човек признаје другима право на глупост и на заблуду: јер, он чува слободу као неопходно и драгоцено станиште у које ће се затим, једном, уселити умна истина. Насупрот томе, ко намеће ропски епигонски шаблон, тај не схвата природу мисли; њему су далеки и истина и ум. Да би човек доживео очигледност и стекао уверење – неопходна му је слобода; само слободно уверење има духовну снагу и животну тежину; само оно задире у последњу дубину личности; само оно формира човеков карактер; само оно може бити верно, чак до смрти… Онај ко то не разуме, онај ко сматра да је људима могуће наметати уверења, тај никада није доживео очигледност и није одмакао даље од слепе опседнутости. Свако људско стваралаштво захтева слободу: добровољно самоулагање, сазрцавајућу иницијативу, лични подстицај, љубав и надахнуће. Стваралаштво настаје из унутарње, неспутане, тајне побуде у којој учествује индивидуални инстинкт и којом управља лични дух. Ова лична иницијатива драгоцена је у свим сферама културе: у уметности и у привреди, у науци и у политици, у васпитању и у свакој животној борби. Свако људско стваралаштво настаје из невоља и страдања и свака културна творевина није ништа друго до превладано и уобличено страдање. Да би ово превладавање било могуће, човек мора сам да прихвати своје страдање, да сам тражи излаз, да сам сазрцава, да се моли, да прочишћује и просветљава своје срце. Нико то не може да уради уместо њега; помоћ споља може доћи само у виду савета, а не у виду наредбе или забране. Нема стваралаштва без слободе. Онај ко то не схвата, тај никада ништа није стварао, нити је икад осетио надахнуће. Човек само слободно може да доживи акт савести: да отвори своје срце, да чује апел савести, да га вољно прихвати и реализује кроз поступак. Овај драгоцени акт не може бити ни забрањен ни наложен. Он је, истовремено, и духован и органски целовит, тајанствено дубок и самоиницијативан. Нарушити његову слободу, значило би покушати лишити човека савести, а на то су спремни једино људи без савести… Али, зар љубав, вера и молитва, мишљење и истраживање, очигледност и духовни карактер, стваралачко надахнуће и акт савести, нису оно најважније у животу човека, зар није у томе смисао његовог овоземаљског живота? Зар се тиме не ствара култура? Па, наравно, управо тиме! Али тада је живот без слободе – бесмислен или немогућ. Тако то, у ствари, и јесте. Све духовно и велико појављује се у животу на тајанствен начин само из себе и само кроз себе; у бићима се тајанствено пали пламен живота, који је у њих уметнуо Бог; он се слободно распламсава, стремећи увис, ка Богу. Тако се разбуктава љубав; тако се човек моли; тако се ствара уметност; тако се гради наука; тако се превазилазе духовне кризе; тако јача духовни карактер човека; тако се извршавају херојски поступци. Ово је неопходно схватити, у ово је неопходно уверити се једном заувек: наложено мишљење је лажно мишљење; то је симулација мисли, неодговорно празнословље. Изнуђена љубав није љубав. Наметнута молитва, која се изговара без учешћа слободног срца, само је жалостан привид молитве, лицемерје којим се настоје обманути и Бог и људи. Човек лишен слободе духовно одумире; он само остварује наложену му баналност: он води подвојен, безвредан и неискрен живот; он живи од обмана и самообмана; и цео живот стоји на ивици издајства. Или – у најбољем случају – његов здрав инстинкт и његов живи дух напуштају сферу спољашњег лицемерја и повлаче се у духовну дубину, саздајући себи, тамо, катакомбни живот, где он брине о својим слободним побудама и следи глас слободног надахнућа… Тако ствари стоје у људском животу уопште; не само у духовној култури, већ и у привреди. Само слободан рад не понижава човека; баш зато је он продуктиван и конструктиван; само неизнуђена, добровољна, радосна приљежност може бити сматрана инстинктивно-здравом и духовно-веродостојном. Принуда ни у чему не може да замени слободни интерес и стваралаштво. Сви слични покушаји су бесмислени, ма где се они јављали и каквим год циљевима тежили. Ко то не зна и не схвата, једном ће се у то уверити на свом сопственом, вероватно мучном искуству; јер се свако одступање од закона духа и природе кажњава страдањем. Две велике опасности прете људској слободи: као прво, потцењивање слободе које води лакомисленом одрицању слободе; и, као друго, злоупотреба слободе, која води разочарању у слободу и губитку слободе. Сваком човеку и сваком народу може се десити да потцене здраву и благословену слободу или, пак, да подлегну претеривању и необузданости и злоупотребе је. У том случају, они ће је изгубити. У овоме још нема ничег срамотног; али то јесте велика грешка која води несрећи, а може да доведе и до срамоћења. Тад почиње добровољно или недобровољно поробљавање које може дуго да потраје и да доведе до праве – личне или свенародне – трагедије: тада се мора проћи сурови пут страдања, трпљења, науковања и ослобађања. Онај ко губи слободу услед тога што је лакомислено потцењује, можда у почетку неће ни приметити свој губитак и свој недостатак; али, убрзо ће почети понижења и невоље и он ће морати да пати све дотле док не постане свестан чега се, заправо, лишио, и док поново не зажуди за слободом. Међутим, вратити изгубљену слободу није нимало лако: неопходно је борити се за њу, треба схватити смисао добијене животне лекције, треба схватити неминовност борбе и припремити се за њу. Избављење ће доћи тек онда када онај ко је поробљен осети да му је слобода драгоценија од живота; када схвати да слободу треба ценити као ваздух, и да се она не сме злоупотребљавати. У њему ће тада, под притиском принуде, букнути истинска жудња за слободом: инстинктивна потреба и духовна воља сјединиће се у тој борби и у човеку ће сазрети способност не само да се избори за слободу, већ и да је учврсти у достојним формама, ради правилног животног испуњавања… Слобода се не „дарује“ просто одозго: она мора бити прихваћена, узета и веродостојно реализована одоздо. Дарована одозго, она може постати „узалудан дар“: доле је потцењују, неправилно тумаче и злоупотребљавају. Човек мора да схвати њену природу, њену правну форму, њене правне границе, њену узајамност и општост, њен циљ и задатак; и не само то – он мора да сазри да би правилно схватио њене моралне и духовне основе. Ако тога нема, он ће слободу претворити у самовољу, у „рат свих против свију“ [Bellum omnia contra omnes] и у хаос. И, трагедија губитка слободе – почеће из почетка. Слобода је духовни ваздух за човека; али за недуховног човека она може постати саблазан и опасност. Култура без слободе је лажна култура; али некултуран човек слободу обично схвата као право на разузданост, или као позив на самовољу. Народи споро сазревају за истинску слободу. Историја човечанства слична је бесконачном смењивању поробљавања, страдања, трпљења и ослобађања. А ми, посматрајући то трагично смењивање, не сумњамо у слободу, пошто исправно и тачно схватамо њен духовни смисао.   Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010. Превод: Радослав Божић
  5. Поуке.орг инфо

    Иван А. Иљин: О слободи

    Савремени човек ни у шта не верује и у све сумња – индиферентном и бесплодном сумњом; и стога, све чега се дотакне његова сумња губи за њега своју вредност. Тако он сумња и у слободу; и услед тога је изневерава и лишава је се. Али, ми у слободу не сумњамо и знамо, поуздано и тачно, зашто нам је она неопходна: без ње нема пута ка достојном животу, ка духу и ка Богу. Ајси и Сот, Слобода, Берлин 2015. Док ужива слободу, човек мало размишља о њој. Он дише, живи и наслађује се њоме; он непосредно плива у њеној лаганој бујици. Слобода је слична ваздуху: човек дише ваздух, не размишљајући о њему. Ваздух као да се сам удише и сам нас напушта, све време се ширећи и ширећи. Ми га се сетимо обично само онда када га нема довољно, када постане тежак или смрдљив – када човек почиње да се гуши. Тада се сетимо, понекад са ужасом који нас одједном обузме, да се без ваздуха не може живети, да смо на њега заборавили и да га нисмо довољно ценили, да је он апсолутно неопходан, да нам прети смртна опасност… Тако је и са слободом. Човек без ње не може да живи; она му је, као и ваздух, апсолутно неопходна… Зашто? Зато што човек може да воли само слободно. Јер, права љубав је искрена и потпуна, она не може бити изнуђена и лицемерна; она се слободно јавља и слободно дише… или се пак уопште не јавља и, у том случају, се нема чиме заменити… Ко је волео, тај то зна из сопственог искуства. И стога се са увереношћу може рећи да човек који презире и гуши туђу слободу, не зна шта је то љубав: његово срце је окамењено и мртво. Само се слободно може веровати и молити се. Јер права, жива вера увек обузима најдубље слојеве душе до којих не допиру никакве туђе заповести и забране, где човек самостално сазрцава, види, воли и верује: где је слободан. Уколико, пак, тога нема, онда је његова вера неискрена и уопште је и не треба звати вером. Молитва верујућег слична је дубоком уздаху, или појању срца, или светом пламену: она уздише, пева и пламти сама, и њу је немогуће прописати… Стога треба признати да човек који гуши слободу вере и молитве – био он безбожник или „религиозни“ фанатик – не зна ни за молитву, ни за веру; у њему „нема Бога“, и од њега је узалудно очекивати нешто добро. Слично овоме – човек може једино слободно да мисли и истражује: зато што је право мишљење самостално и свако аутентично научно истраживање самоиницијативно; оно не трпи наметнути ауторитет и не признаје наредбе и забране. Наметнути начин мишљења убија мишљење, тако да од њега остају само празне речи. „Слепо истраживање“ је жива противречност, научна немогућност. Управо стога, мислећи човек признаје другима право на глупост и на заблуду: јер, он чува слободу као неопходно и драгоцено станиште у које ће се затим, једном, уселити умна истина. Насупрот томе, ко намеће ропски епигонски шаблон, тај не схвата природу мисли; њему су далеки и истина и ум. Да би човек доживео очигледност и стекао уверење – неопходна му је слобода; само слободно уверење има духовну снагу и животну тежину; само оно задире у последњу дубину личности; само оно формира човеков карактер; само оно може бити верно, чак до смрти… Онај ко то не разуме, онај ко сматра да је људима могуће наметати уверења, тај никада није доживео очигледност и није одмакао даље од слепе опседнутости. Свако људско стваралаштво захтева слободу: добровољно самоулагање, сазрцавајућу иницијативу, лични подстицај, љубав и надахнуће. Стваралаштво настаје из унутарње, неспутане, тајне побуде у којој учествује индивидуални инстинкт и којом управља лични дух. Ова лична иницијатива драгоцена је у свим сферама културе: у уметности и у привреди, у науци и у политици, у васпитању и у свакој животној борби. Свако људско стваралаштво настаје из невоља и страдања и свака културна творевина није ништа друго до превладано и уобличено страдање. Да би ово превладавање било могуће, човек мора сам да прихвати своје страдање, да сам тражи излаз, да сам сазрцава, да се моли, да прочишћује и просветљава своје срце. Нико то не може да уради уместо њега; помоћ споља може доћи само у виду савета, а не у виду наредбе или забране. Нема стваралаштва без слободе. Онај ко то не схвата, тај никада ништа није стварао, нити је икад осетио надахнуће. Човек само слободно може да доживи акт савести: да отвори своје срце, да чује апел савести, да га вољно прихвати и реализује кроз поступак. Овај драгоцени акт не може бити ни забрањен ни наложен. Он је, истовремено, и духован и органски целовит, тајанствено дубок и самоиницијативан. Нарушити његову слободу, значило би покушати лишити човека савести, а на то су спремни једино људи без савести… Али, зар љубав, вера и молитва, мишљење и истраживање, очигледност и духовни карактер, стваралачко надахнуће и акт савести, нису оно најважније у животу човека, зар није у томе смисао његовог овоземаљског живота? Зар се тиме не ствара култура? Па, наравно, управо тиме! Али тада је живот без слободе – бесмислен или немогућ. Тако то, у ствари, и јесте. Све духовно и велико појављује се у животу на тајанствен начин само из себе и само кроз себе; у бићима се тајанствено пали пламен живота, који је у њих уметнуо Бог; он се слободно распламсава, стремећи увис, ка Богу. Тако се разбуктава љубав; тако се човек моли; тако се ствара уметност; тако се гради наука; тако се превазилазе духовне кризе; тако јача духовни карактер човека; тако се извршавају херојски поступци. Ово је неопходно схватити, у ово је неопходно уверити се једном заувек: наложено мишљење је лажно мишљење; то је симулација мисли, неодговорно празнословље. Изнуђена љубав није љубав. Наметнута молитва, која се изговара без учешћа слободног срца, само је жалостан привид молитве, лицемерје којим се настоје обманути и Бог и људи. Човек лишен слободе духовно одумире; он само остварује наложену му баналност: он води подвојен, безвредан и неискрен живот; он живи од обмана и самообмана; и цео живот стоји на ивици издајства. Или – у најбољем случају – његов здрав инстинкт и његов живи дух напуштају сферу спољашњег лицемерја и повлаче се у духовну дубину, саздајући себи, тамо, катакомбни живот, где он брине о својим слободним побудама и следи глас слободног надахнућа… Тако ствари стоје у људском животу уопште; не само у духовној култури, већ и у привреди. Само слободан рад не понижава човека; баш зато је он продуктиван и конструктиван; само неизнуђена, добровољна, радосна приљежност може бити сматрана инстинктивно-здравом и духовно-веродостојном. Принуда ни у чему не може да замени слободни интерес и стваралаштво. Сви слични покушаји су бесмислени, ма где се они јављали и каквим год циљевима тежили. Ко то не зна и не схвата, једном ће се у то уверити на свом сопственом, вероватно мучном искуству; јер се свако одступање од закона духа и природе кажњава страдањем. Две велике опасности прете људској слободи: као прво, потцењивање слободе које води лакомисленом одрицању слободе; и, као друго, злоупотреба слободе, која води разочарању у слободу и губитку слободе. Сваком човеку и сваком народу може се десити да потцене здраву и благословену слободу или, пак, да подлегну претеривању и необузданости и злоупотребе је. У том случају, они ће је изгубити. У овоме још нема ничег срамотног; али то јесте велика грешка која води несрећи, а може да доведе и до срамоћења. Тад почиње добровољно или недобровољно поробљавање које може дуго да потраје и да доведе до праве – личне или свенародне – трагедије: тада се мора проћи сурови пут страдања, трпљења, науковања и ослобађања. Онај ко губи слободу услед тога што је лакомислено потцењује, можда у почетку неће ни приметити свој губитак и свој недостатак; али, убрзо ће почети понижења и невоље и он ће морати да пати све дотле док не постане свестан чега се, заправо, лишио, и док поново не зажуди за слободом. Међутим, вратити изгубљену слободу није нимало лако: неопходно је борити се за њу, треба схватити смисао добијене животне лекције, треба схватити неминовност борбе и припремити се за њу. Избављење ће доћи тек онда када онај ко је поробљен осети да му је слобода драгоценија од живота; када схвати да слободу треба ценити као ваздух, и да се она не сме злоупотребљавати. У њему ће тада, под притиском принуде, букнути истинска жудња за слободом: инстинктивна потреба и духовна воља сјединиће се у тој борби и у човеку ће сазрети способност не само да се избори за слободу, већ и да је учврсти у достојним формама, ради правилног животног испуњавања… Слобода се не „дарује“ просто одозго: она мора бити прихваћена, узета и веродостојно реализована одоздо. Дарована одозго, она може постати „узалудан дар“: доле је потцењују, неправилно тумаче и злоупотребљавају. Човек мора да схвати њену природу, њену правну форму, њене правне границе, њену узајамност и општост, њен циљ и задатак; и не само то – он мора да сазри да би правилно схватио њене моралне и духовне основе. Ако тога нема, он ће слободу претворити у самовољу, у „рат свих против свију“ [Bellum omnia contra omnes] и у хаос. И, трагедија губитка слободе – почеће из почетка. Слобода је духовни ваздух за човека; али за недуховног човека она може постати саблазан и опасност. Култура без слободе је лажна култура; али некултуран човек слободу обично схвата као право на разузданост, или као позив на самовољу. Народи споро сазревају за истинску слободу. Историја човечанства слична је бесконачном смењивању поробљавања, страдања, трпљења и ослобађања. А ми, посматрајући то трагично смењивање, не сумњамо у слободу, пошто исправно и тачно схватамо њен духовни смисао. Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010. Превод: Радослав Божић View full Странице
  6. ризница богословља

    Презвитер Слободан Лукић: О слободи и равноправности

    Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Борба за слободу и равноправност представља главни садржај “проповиједи“ савременог, либерално-демократског друштва. Тако имамо борбу за слободу говора, слободу медија, слободу кретања итд. На први поглед, у томе нема ништа лоше. Човјек и јесте слободно биће, одузмемо ли му слободу он већ неће бити потпуни човјек (Св. Никола Кавасила). Али, да ли је слобода о којој савремени свијет говори заправо истинска слобода. Једна од основних истина наше, хришћанске вјере јесте да је човјек створен по образу, икони Божијој. А основно обиљежје те иконичности јесте управо – слобода. Слобода је Божији дар човјеку и остваривање тог дара значи узрастање у савршенству, сходно Христовом позиву: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48). Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Правни Савјет Митрополије је тада Министарству за мањинска и људска права доставио велики број примједби. На првом мјесту, за Вјерске заједнице у Црној Гори неприхватљива је чињеница да у Радној групи која је припремала и писала Нацрт није било мјеста ни за експерте, ни за представнике заинтересованих страна, ни за представнике цивилног сектора. Потпуно је логично да такав састав Радне групе није могао да донесе срећно решење. Тако предложеним На­цр­том за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти ко­ји је пред­ло­жи­ла Вла­да ни­је­су би­ли за­до­вољ­ни пред­став­ни­ци ни Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, Ка­то­лич­ке цр­кве и Ислам­ске за­јед­ни­це у Цр­ној Го­ри. Пред­став­ни­ци цр­ка­ва и вјер­ских за­јед­ни­ца ука­зи­ва­ли су да на­црт за­ко­на угро­жа­ва вјер­ске сло­бо­де, да се ми­је­ша у њи­хо­ва уну­тра­шња устрој­ства, те да вла­сти њи­ме же­ле да оза­ко­не оти­ма­ње вјер­ске имо­ви­не. Нацрт закона је повучен из процедуре, и до данас никаквих контаката није било између Министарства и Вјерских заједница. У оквиру емисије Реплика, РТЦГ је поново актуализирала питање Нацрта и позвала представнике Вјерских заједница који су поновили своје ставове и предложили начин како и којим се путем треба ићи ако се жели доћи до правог и праведног решења. У име Православне Цркве у емисије је гостовао Кординатор Правног Савјета Митрополије протојереј – ставрофор доц. др Велибор Џомић.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У уторак 13. новембра 2017. године на РТЦГ емитована емисија о Нацрту закона о слободи вјероисповијести који је својим антивјерским садржајем 2015. године унио немир међу вјернике и изазвао осуду стручне и шире јавности. Правни Савјет Митрополије је тада Министарству за мањинска и људска права доставио велики број примједби. На првом мјесту, за Вјерске заједнице у Црној Гори неприхватљива је чињеница да у Радној групи која је припремала и писала Нацрт није било мјеста ни за експерте, ни за представнике заинтересованих страна, ни за представнике цивилног сектора. Потпуно је логично да такав састав Радне групе није могао да донесе срећно решење. Тако предложеним На­цр­том за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти ко­ји је пред­ло­жи­ла Вла­да ни­је­су би­ли за­до­вољ­ни пред­став­ни­ци ни Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, Ка­то­лич­ке цр­кве и Ислам­ске за­јед­ни­це у Цр­ној Го­ри. Пред­став­ни­ци цр­ка­ва и вјер­ских за­јед­ни­ца ука­зи­ва­ли су да на­црт за­ко­на угро­жа­ва вјер­ске сло­бо­де, да се ми­је­ша у њи­хо­ва уну­тра­шња устрој­ства, те да вла­сти њи­ме же­ле да оза­ко­не оти­ма­ње вјер­ске имо­ви­не. Нацрт закона је повучен из процедуре, и до данас никаквих контаката није било између Министарства и Вјерских заједница. У оквиру емисије Реплика, РТЦГ је поново актуализирала питање Нацрта и позвала представнике Вјерских заједница који су поновили своје ставове и предложили начин како и којим се путем треба ићи ако се жели доћи до правог и праведног решења. У име Православне Цркве у емисије је гостовао Кординатор Правног Савјета Митрополије протојереј – ставрофор доц. др Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. „Svakom čoveku je poslednji i najviši cilj da što više i skladnije razvije svoje snage u njihovoj ličnoj osobini, a uslovi kojima će to postići jesu: sloboda rada i raznolikost položaja.“ Ovim citatom Vilhelma Humbolta, Džon Stjuart Mil počinje jedno od svojih „najglasnijih“ dela, knjigu sa nazivom „O slobodi“. Interesantna je činjenica da je ovo delo preveo tadašnji knežević, Petar I Karađorđević. Nećemo puno govoriti o ovoj impresivnoj činjenici, kako bismo izbegli politička poređenja sa trenutnim stanjem, ali važno je istaći to da je ovo delo na tadašnjeg kneževića ostvarilo veliki uticaj, da bi, kada je postao kralj, Petar I na mesto apsolutizma uspostavio ustavnost i parlamentarizam, bivajući svestan važnosti uzgoja slobode i tolerancije i činjenice da se demokratija gradi na duži period, u vidu ukorenjene tradicije. Osnovno načelo ovog dela glasi: „U društvu je svako odgovoran za svoje ponašanje samo utoliko ukoliko se to i drugih tiče. U onome što se njega samog tiče, svako je samostalan, pravno neograničen. Svako je sam svoj gospodar nad samim sobom, nad svojim telom i nad svojom dušom.“ Dakle, ovde je stvar jasna – granice društva, podrazumevajući pod istim i državu i svakodnevne ljude koji nas okružuju, treba da zadiru samo u one sfere našeg ponašanja koje se njih samih tiču. Ostalo je u isključivoj slobodi pojedinca i neprikosnoveno je pred bilo kakvim pokušajem pritiska. On veli da su „Mnogobrojni oni koji neko ponašanje, koje se njima ne dopada, smatraju ličnom uvredom baš kao što je to smatrao i onaj verski predvodnik koji je, kad su ga okrivljavali zbog toga što ne poštuje religozne osećaje drugih ljudi, odgovorio da držeći se svoje opake vere, oni vređaju njegove osećaje“. Kao što vidimo, ovo se itekako sukobljava sa osnovnim Milovim načelom, da su ovakvi stavovi lična stvar pojedinca, kao što je lična stvar pojedinca i neki materijalni predmet koji poseduje, te bilo kakvo oduzimanje prava na taj predmet predstavlja krađu koju prati krivična sankcija. Dakle, kakvi god stavovi pojedinca bili i kako god on neumesno i nerazumno živeo, njegovi bližnji ne smeju da mu smetaju u tome, ako on ne čini drugima štetu, jer svako je čuvar svog sopstvenog telesnog, duševnog i umnog zdravlja i, kako sam Mil kaže, čovečanstvo više dobija kad svakog pušta da živi kako mu je volja, nego kada svakog prisiljava da živi prema volji drugih. Međutim „Onaj ko je još uvek u takvom stanju da o njemu moraju drugi da se staraju, takvome je potrebna zaštita i protiv svoje radnje i protiv onoga što mu spolja preti.“ Kao što vidimo, Mil je ipak svestan stanja da su deca tabula rasa i da im je potrebno dati određenu osnovu. On na račun toga govori da je „Moralni zločin i prema zlosrećnom detetu i prema društvu – izroditi decu, a ne starati se za hranu, koja im nije nužna samo za telo, već i za dušu kojoj je potrebno vaspitanje ,i, ako roditelji ne ispune ovu dužnost, onda je država dužna da je ispuni o trošku roditelja.“ Međutim, on na ovo gleda kao na nužno zlo, jer se protivi bilo kakvom vaspitanju većeg broja dece prema određenom kalupu, jer bi svaka vlast težila da decu vaspita na način podoban za ostvarenje tiranije. „Ali kad čovek stasa, tada je njegova ličnost u takvom stanju da ima pravo da tumači iskustvo i da se njime koristi po svojoj volji. Sama njegova ličnost mora da otkrije onaj deo poznatog iskustva koji doista priliči njenim okolnostima i njenom značaju“ O slobodi mišljenja i govora Mil nam poručuje da je svaka promena koja ide u smeru u kome se ojačava društvo a slabi snaga pojedinca zlo samo po sebi, iako „neka od najplemenitijih i neka od najnižih čovekovih čuvstava tako snažno podupiru sklonost čoveka (bio on vladar ili građanin), da drugima nameće svoja pravila i navike kao pravilo života, i to tako da u tome ništa ne može da ga obuzda, osim to što nema snage.“ Mil se takođe zalaže za tutorstvo i protektorat nad „nedozrelim“ narodima. On kaže „Surovom iskonskom narodu najbolja je vlada sila, samo kad je njen cilj usavršavanje naroda i kad postignut cilj zaista i opravdava to sredstvo.“ Nezrelo društvo karakteristično je po represiji pluralizma u mišljenju, pa Mil čitav jedan deo knjige posvećuje nužnosti tolerancije i kritici sile u mnjenju, čak i kada je ta legitimna: „ Sila po sebi – prisvojena je. Ni najbolja vlada, kao ni najgora vlada, na nju nema nikakvo pravo. Sila isto toliko škodi, i još više škodi, kad se vrši sporazumno sa javnim mnjenjem, nego protiv njega. Kad bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protiv javnog mnjenja, tad celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tom jednom čoveku zapuši usta, nego što bi taj isti čovek, samo kad bi mogao, imao pravo da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.“ Dakle, Mil je svestan da je različitost mišljenja nužna za napredak, kao što je i u prirodi za evoluciju i opstanak jedne vrste nužna raznovrsnost njenih jedinki, kako po potrebi okolnosti selekcijom došlo do odabira one najpodesnije. Međutim, iako je Mil, već kao aksiom, postavio slobodu mišljenja i govora, on tu ne staje, već „dozvoljava“ i slobodu napadanja na bilo čije mišljenje. On u prilog tome zbori: „Naša najpouzdanija mnjenja i postaju najpouzdanija upravo zbog toga što je svakom i uvek dozvoljeno da ih napada. Ako se takvi izazivački napadi ne prihvate ili se pak prihvate a ne budu uspešni, tada smo doduše još daleko od toga da možemo sasvim da se pouzdamo u naša mnjenja, ali smo zato ipak učinili sve što u takvim prilikama može da se zahteva od ljudske pameti.“ On dalje o tome navodi: „Ispitajmo koliko vrede na to oslonjena uverenja kad o njihovoj istini ne može slobodno i otvoreno da se raspravlja. Ma kako nerado da onaj ko se čvrsto drži svog mnjenja dopušta da ono može da bude i pogrešno, ipak bi valjalo da pomisli da će se njegovo mnjenje, ma kako neistinito ono bilo, smatrati mrtvom dogmom a ne živom istinom, ako ne bude dozvoljeno da se ono što češće i bez ikakvog zazora pretresa iz temelja.“ Dakle, iako su elementi društvenog napretka (u svakom smislu) sloboda i pluralizam mišljenja, veoma je važno da postoji sloboda kritike bilo čijeg mišljenja, kao jedna od prednosti društvenog života i nešto što vodi usavršavanju mišljenja, ali samim tim i društva. Jer, uprkos slobodi, mnoga su mišljenja, iako neispravna, primamljiva na prvi pogled i sposobna da kada dobiju legitimitet, učine veliko zlo. Tim povodom, Mil kaže da je, u slučaju omasovljavanja patološkog mnjenja, „dovoljno da postoji neko ko je kadar da sve to kaže i opovrgne, i to tako da ne ostane neodobreno ništa što bi neuke moglo da zavede.“ Međutim, svest društva veoma sporo evoulira. Zaraženi raznim podelama i korumpirajući kulturne i religiozne obrasce koji su nam usađeni u detinjstvu, sami težimo da često budemo licemerni u mržnji određenih društvenih grupa, pritom u toj mržnji praveći jednake greške kao i sam objekat mržnje i time pokazujući jedino to koliko smo im zapravo slični. Mil ovo ilustruje uzimajući ophođenje negdašnjih fariseja prema Isusu za primer, grupe prema kojoj većina hrišćana gaji prezir. On zaključuje: „Sva je verovatnoća da ti ljudi nisu bili zli – bar ne gori no svi ljudi uopšte; štaviše, to su bili ljudi koji su više no u potpunosti delili religiozna, moralna i patriotska osećanja svog doba i svog naroda – baš ona vrsta ljudi koji uvek, pa i u naše vreme, po svoj prilici prožive ceo svoj vek nedužni i poštovani.“ Govoreći o postupcima svešteničkog glavara fariseja, on dalje navodi da bi verovatno i oni koji se danas njemu čude, isto tako uradili da su živeli u ono doba i da su se rodili kao Judejci. Dakle, poenta pisca svakako jeste zaključak da viši stepen spoznaje leži u apstrakciji ovakvih odnosa. Isto kao što su fariseji gajili prezir prema Isusu, tako to čine i hrišćani, samo sa promenjenim objektom prezira, bivajući ubeđeni u činjenicu da su u pravu, kao što opet, stoji i za fariseje. Svakako, valja napomenuti da ovo važi za mnjenje u narodu i da se ovde, kao i svugde, treba kloniti generalizacije. Kao zaključak ovog odeljka, valja napomenuti Milov stav da sloboda govora i debate treba da postane misija svakog čoveka. On navodi: „Izjaviti svetu ono što se tiče njegovog dobra, za koje on pre toga nije znao; dokazati mu da je bio u zabludi u pogledu nekog zemaljskog i religioznog pitanja – to znači ukazati svojim bližnjima na zaista najvažniju od svih usluga“. I uistinu, kao što ćemo od prirode izvući najbolje onda kada spoznaju o njoj približimo što više objketivnoj spoznaji, čime ćemo pravilno kanalisati otkrivene prirodne zakone u sopstvenu korist, tako ćemo promeniti i nas same u najboljem smeru, onda kada prikupimo što veći broj „objektivnih“ informacija, jer kao što sam Isus kaže veoma se lako može zadesiti da „u tuđem oku vidimo trn, ali ne i brvno u svom“. Pritom, Mil tome dodaje da odlaganje izricanja mnjenja jeste nešto najpametnije što možemo učiniti. Svakako da je važno da pre „spoljašnjeg pretresanja“, mišljenje prođe i ono unutrašnje, čime dobijamo kvalitetan izražaj sopstvene ličnosti i uma. O suštini i strukturi stranaka jednog političkog sistema Iako za raznolikost na svim drugim poljima, Mil je svestan loših strana obimne birokratije, te na tom polju, kao i na polju političkih stranaka, nastrojen je minimalistički. On veli:„U politici je priznato da je za zdravo stanje političkog života podjednako nužno da u njemu postoji jedna stranka reda ili stabilnosti i jedna naprednjačka stranka, stranka reforme, i to sve dotle dok jedna od stranaka toiko ne proširi svoj vidokrug da istovremeno može da bude i stranka reda i napretka, dok ne sazna šta treba da održi, a šta da odobri.“ Dakle, u nesavršenim političkim strankama, kakve su one danas, dovoljne su dve opcije – jedna reformatorska, i druga stabilizatorska, u zavisnosti od toga u kom delu ciklusa se društvo nalazi trenutno. Međutim, kako društvo bude napredovalo dalje, do trenutka gde kada se princip slobode toliko bude ukorenio u svest ljudi da zloupotreba bude teško zamisliva, jedna jedina stranka u političkom životu postaće optimalna. O nužnosti slobode izbora i ličnog usavršavanja „Samo onda kad sam za sebe bira, čovek izoštrava svoje shvatanje, svoje rasuđivanje, svoju moć razlikovanja, svoju duševnu vrednost i svoje moralne sklonosti. Onaj ko nešto čini samo zbog toga što je to običaj, taj nema izbor i ne može ni da razlikuje ni da želi ono što je dobro. Duhovna i moralna snaga se, kao i telesna, usavršava vežbanjem. Međutim, čoveku koji prepušta da mu drugi ljudi ili njegova okolina propisuju kako da živi, nisu potrebne druge sposobnosti do podražavanje. Čovek koji sam odlučuje o tome kako treba da živi, služi se pritom svim svojim sposobnostima.“ Dakle, ljudi trebaju napredovati svako prema svojoj prirodi. Jer samo kada pratimo svoj unutrašnji poziv, tu su i inspiracija i motivacija i sreća. Mil u ovom principu, koji je jedan od osnovnih principa slobode, nalazi osnov društvenog i kulturnog napretka. Međutim, autor je svestan da je stvarno stanje daleko od poželjnog i da se društvo zapravo sastoji od većine prosečnih. On o njima veli: „Ljudi uopšte, nisu samo osrednje pameti, već i osrednjih naklonosti; njihov ukus, njihove želje nisu toliko snažne da ih nagone na nešto izuzetno, pa oni stoga i ne mogu da shvate izuzetno darovite ljude, već ih stavljaju u isti red sa neumerenim i besprimerenim ljudima koje oni preziru“. Dakle, odlika prosečnih ljudi jeste njihova nesposobnost da pojme zanesenost genijalaca, pa time ovi bivaju negativno etiketirani. Naime, oni genijalne ljude navode i teraju ih da se „uproseče“ i žale se na njihovu usijanost. Međutim, kako Mil kaže „to je kao kada bi se neko žalio na to što Nijagara ne mili poput nekog holandskog vodovoda.“ U daljem tekstu, nailazimo na stav da nedostatak ličnog života među pojedincima jednog društva zapravo predstavlja uzrok stagnacije dotične zajednice. Autor navodi: „Svaki narod može neko vreme da napreduje, a zatim da zastane. Kada će da zastane? Tada kad u njemu izumre lični život. Ako među evropske narode i stigne neka promena, ona baš i ne mora da dođe u takvom vidu.“ On govoreći ovo, potom, kritikuje kinesku politiku običaja, govoreći da su zastali već hiljadu godima, a „ako im je određeno da se poboljšaju, stranci će ih poboljšati.“ Dalje sledi analiza štetnosti dominacije običaja nad ličnim životom na bliskom istoku, čime se baca nemala senka na ideologiju kolektivizma zastupanog od strane dotičnih naroda. Kao što smo već izneli, raznolikost i pluralizam jesu jedni od osnovnih uslova za napredak društva i uspešno savladavanje problema pred kojima se ono nađe, a kako Mil upozorava: „Ljudi brzo, odmah čim im raznolikost nije duže vreme pred očima, postaju nesposobni da je shvate.“ Zaključak „O Slobodi“ Džona Stjuarta Mila jeste jedno od epohalnih filozofskih dela uopšte, delo koje je ostvarilo nemerljivo veliki uticaj na gotovo svaku društvenu nauku, među kojima su i pravo i ekonomija. Odgovornost pojedinca samo za one sopstvene postupke koji štete drugima suštinski je element društvene opasnosti, uzroka inkriminacije određenih ponašanja, onih ponašanja za koja je, kako i sam Mil kaže, nužna reakcija države. U ekonomiji, ovo delo dominira kao „svetionik“ tokom 19. veka, u svojstvu naslednika Smitovog „Bogatstva naroda“ a kao prethodnik Maršalovih principa, i tržišni principi, analitički potkrepljeni u ovom delu, sačinjavaće suštinu kasnijih tržišnih privreda. Međutim, uopšte, za ovo delo možemo reći da je jedno zaveštanje slobodi, jedno metanačelo koje, mada nam ne ostavlja tačan plan slobodnog delanja (upravo jer bi to predstavljalo contradictio in adjecto), do znanja nam stavlja da je upravo sloboda osnov svakog čovekovog napretka, a da ostalo svako treba da gradi prema sopstvenom nahođenju. Autor: L http://teetetovanje.blogspot.rs/2014/12/dzon-stjuart-mil-o-slobodi-odabrano.html
×