Search the Community

Зашто прослављамо Часне Вериге Апостола Петра? Значи ли то да ми обожавамо један предмет, и то симбол ропства? Не заиста. Ми прослављамо слободу у Христу, истинску слободу, ону која превазилази и физичко и духовно ропство. Први противници хришћанства, након што су погубили Светог Архиђакона Стефана и Светог Апостола Јакова, у окове бацају и Светог Петра. Док је Петар био у тамници, Црква се усрдно молила Богу да га избави. Једне вечери долази у тамницу анђео, буди Петра којем вериге спадају са руку. Изводи га из тамнице и нестаје, након чега Свети Петар прославља Бога. (Дела апостолска 12, 1-11) Празник првенствено прославља Бога Који избавља оне који Га воле. Празник је уједно и подсећање да праведници често осете неправду, они који су најближи Богу нису сасвим заштићени од оних који су од Бога далеко, али Господ види, осети и разуме страдање Својих пријатељâ. Сâм Христос је био Страдајући Праведник, Сиромах – Анавим, како су Пророци и најављивали. И Он зато говори: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско. Блажени сте ако вас срамоте и прогоне и говоре против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради.“ (Мт. 5, 10-11) Овај празник је једно јасно подсећање: ако служимо Истини, будимо спремни да нас убеђују у лаж. Ако се боримо за правду, очекујмо бич неправде. Ако живимо љубав, сигурно ће нас омрзнути. То не значи да не треба да служимо Истини, да не треба да се боримо за правду, да не треба да волимо. То значи да треба да призовемо Бога као Помоћника и Утешитеља, и да с Њим истрајемо на свом путу. Од Христа до данас, познато је да је пут који води у живот вечни узак, а пут који води у пропаст широк. Од трена свог крштења смо пристали на Крст. Ако се одрекнемо Истине, то не значи да ћемо скинути своје окове. Само ћемо их заменити горим оковима, најболнијим веригама, онима које ти се не урежу у тело него у срце, ум и душу. Те су вериге – лаж. Плачимо за онима који су њима оковани. И молимо се Богу да их ослободи тих и таквих верига, јер нема горег ропства ни горе пропасти него кад човек умисли да је слободан, а у ствари робује. Кад мисли да дише, а у ствари се гуши. Кад мисли да живи, а у ствари умире, изнова и изнова. Бољи је било какав прогон, ропство или страдање, него да човек себе самог обесчовечи и обездуши. Ниједно дрво не би пресекло сопствено корење да би се осећало слободно. Ниједно дрво не би одбацило своје грање да би себе убедило како може стајати независно од лишћа, воде и светла. Само човек одсеца самог себе и од Бога и од свог рода, лажући се: слободан сам, сад најзад могу да живим. Нека је сретан празник свима, а понајвише нашем народу у Црној Гори. Ви данас заиста живите овај празник. У својој борби и страдању, томе се радујте. У најтежим оковима човек најбоље открије колико је истински слободан јер не служи лажи. Велик је то Крст и уједно велик благослов. Многи узимају Истину здраво за готово, а заиста слободни могу да Јој певају где год, кад год, плачући и од радости и од туге у исти мах, али знајући да остају слободни и христоносни. Знајући да у тој Песми, Слободи и Истини већ сад литијом крећу ка вечности. Христос је међу нама, браћо и сестре! (Mарко Радаковић) Извор: Авденаго

Непосредно после упокојења професора Видовића најближи пријатељи и дугогодишњи познаваоци приступили су реализацији његове за живота саопштене воље да се о његовој писаној заоставштини побрину одговорна црквена лица: пре свега Митрополија црногоско-приморска на челу са Вископреосвећеним митрополитом Г. Амфилохијем, али и други пријатељи, посебно проф. др Милош Ковић, проф. др Драган Ашковић, докторанд Дејана Оцић, богослов Милош Тутуш и други. Поступајући по последњој жељи професора Видовића, на иницијалном састанку из 2016. године, убрзо је окупљен тим сарадника на послу прикупљања, класификације и обезбеђења рукописне и друге заоставштине. Резултат тог рада јесте следећи: рукописна грађа смештена је у Библиотеку Патријаршије Српске Православне Цркве; главница књига из приватне библиотеке Видовића, захваљујући ангажовању Богдана Лубардића и Драгана Ашковића, смештена је у семинарски простор Православног богословског факултета; а један део рукописне грађе и других материјала смештен је у просторијама „Завода за уџбенике”, под старатељство Дејане Оцић, ћерке Ђорђа Оцића, дугогодишњег пријатеља, сарадника и саговорника Жарка Видовића[1]. Рукописна и књижна заоставштина Жарка Видовића тренутно је у поседу Управног Одбора Задужбине „Жарко Видовић”. Ћерка покојног Жарка Видовића, госпођа Зага Грип, дала је сагласност да се са рукописном заоставштином поступи у наведеном смислу. Исказала је задовољство начином на који је грађа третирана и похрањена у Патријаршијској библиотеци и другде. Након увида у обим и значај сабраних материјала – легата, са свешћу о значају личности и дела Жарка Видовића, дошли смо до одлуке о потреби оснивања установе типа фондације – задужбине. Главни циљеви рада Задужбине јесу следећи: 1. стручно чување легата Жарка Видовића; 2. научна обрада легата Жарка Видовића; 3. публиковање објављених и необјављених ауторских дела Жарка Видовића, уз посебна издања; 4. промоција идеја и вредности дела Жарка Видовића ради црквено-образовног и црквено-просветног уздизања српског народа; 5. организовање панела и конференција посвећених лику и делу Жарка Видовића, као и тематски и аксиолошки сродним личностима и делима; и друго. Ради почетка рада на остварењу горенаведених циљева 19. 05. 2017. године у деканату Православног богословског факултета одржана је седница иницијативног Одбора задужбине „Жарко Видовић”. Једна од главних одлука била је та да се легат Жарка Видовића (за сада раздвојен на три поменута дела) обједини и лоцира на Православном богословском факултету[2]. Предности такве одлуке јесу да легат чини доступним научним радницима, као и да омогућује коришћење оптималних услова за рад који нуде Библиотека односно читаоница Факултета. Одлучено је и то да се уз Управни одбор Задужбине утемељи и Уређивачки одбор Задужбине. Такође је донета одлука о предлогу за одговарајуће утемељење правног статуса Задужбине „Жарко Видовић”. У складу са претходно изнесеним обликован је предлог да Задужбина „Жарко Видовић” добије статус интерне организационе институције у оквиру Српске Патријаршије и да послује у складу са аутономним прописима Српске Православне Цркве. Један од узора при осмишљењу и правно-организационом утемељењу Задужбине била је томе слична, а већ постојећа, организациона јединица: наиме, Фондација „Патријарх Павле”. Предвиђено је да делатност буде непрофитног карактера. Важно је напоменути да је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на седници иницијативног Одбора за оснивање Задужбине „Жарко Видовић” депоновао неопходни а супстанцијални оснивачки улог, првенствено у сврху публикације сабраних дела Жарка Видовића. У складу са гореизреченим, финансијска средства Задужбине за остваривање циљева јесу следећа: 1. камата од оснивачког улога; 2. прилози верних, других грађана и правних лица; 3. поклони, легати и завештања Задужбини; 4. камата на уложена средства на штедњу, зајам, и друго; 5. средства Задужбине за остваривање циљева чине и приходи од публиковања ауторских дела Жарка Видовића; и 6. други приходи предвиђени законом. На основу свега изложеног, одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 869/зап. 690 од 21. јуна 2018. године, одлучено је да се одобри текст оснивачког акта Задужбине „Жарко Видовић” и, на основу одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 164/зап. 162 од 26. фебруара 2018, да у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве дужност председника Управног одбора врши Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Сходно чл. 10 Статута Задужбине Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански, Г. Порфирије, као члан Светог Архијерејског Синода за вођење просветних послова, према том положају и дужности, такође је члан Управног одбора Задужбине. У духу одлуке коју је 19. маја 2017. године на ПБФ донео иницијативни Одбор Задужбине, такође је конституисан Уређивачки одбор Задужбине „Жарко Видовић”. За главног и одговорног уредника именован је др Богдан Лубардић. За остале редовне чланове Уређивачког одбора именовани су др Милош Ковић, др Драган Ашковић, Дејанa Оцић и Милош Тутуш. 4. Након низа састанака током 2017. и 2018. године Уређивачки одбор у поменутом саставу, уз благослов и координацију са председником Управног одбора Задужбине (којој је почасни председник Његова Светост Патријарх српски, Г. Иринеј) усвојио је издавачки план и програм везан за подухват приређивања и публиковања сабраних дела Жарка Видовића. Рукописна заоставштина Жарка Видовића је огромна. Уређивачки одбор Задужбине ради на сабирању и критичком приређивању до сада објављених као и необјављених рукописа, односно књига, студија, есјеа, чланака, писама и другог. У том смислу је одлучено да серију кôла, груписаних по тематском афинитету, отворимо делом које стоји пред нама: Жарко Видовић, Библио–био–графија: 1948–2015. У њему Видовић презентује своју комплетну библиографију радова. Дело обујмљује 278 наслова припадних разним књижевним жанровима: чланцима, освртима, есејима, огледима и студијама, као и књигама од којих су неке монографије, а друге сабрани написи. Како аутор ставља на знање, опус обухвата 66 година списатељског рада што покрива период од 1948. до 2015. године. Реч је о до сада непубликованом рукопису који је Видовић ипак најавио – обелоданио 2014. године, у најкраћим цртама представљајајући његов главни садржај[3]. Посебност овог материјала се нарочито огледа у томе што Видовић, готово уз сваку библиографску јединицу, даје своје персоналне коментаре, упутства за разумевање и примедбе. Сам аутор појашњава да је реч о списима: „… из историје цивилизације, универзитетске струке која је критика метафизичке (традиционално евро-западне) филозофије историје, критика заснована на духовном предању евро-медитеранском, дакле на искуству тајне осећања смисла, историје и личности, тј. на искуству осећања завета (морала, вере, уметности, поезије и књижевности) историјске (евро-медитеранске) заједнице, којој аутор осећа да и сам припада”[4]. Како се читањем овог дела можемо уверити, пред нама је аутобиографска – инсајдерска – самоинтерпретација целог списатељског и мислилачког опуса Видовића. Своје саморефлексије уписује необичним, неподразивим, стилом – који нисмо дирали. Поштовали смо све особености мисли и рукописа Видовића. То укључује и најнезнатније интерпункцијске и дизајнерске идиосинкразије аутора. Ово дело је круна опуса, коју на њега поставља сам аутор: finis coronat opus. Отуда, оно представља најсигурнији, најпоузданији и најподробнији увод у корпус списа Видовића, који, на начин сабраних дела имамо намеру да публикујемо. Више још, ово дело представља хронику целог столећа – дугог, трагичног, и надасве комплексног – изнесену кроз руке, срце и ум једног од најзначајнијих српских мислилаца ХХ века: мислиоца који је свој историјски пут започео у концентрационим логорима а завршио у наручју Цркве Бога Логоса којим је такво искуство добило своје дефинитивно осмишљење. О том путу, који је од младог Мештровића и младог Маркса (и непрегледног мноштва саговорника из света западне културе) водио Платону, Сави Српском и Његошу, али и делима Васељенских сабора и учењима отаца Цркве (и непрегледном мноштву саговорника из света источно-православне културе), сведоче његови најважнији радови. Како је у вези са основним стремљењима духа Жарка Видовића лепо и сажето запажено: „Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, Његоша нам је показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари”[5]. Ти радови позивају на наставак дијалога са Видовићем: на разговор који треба да буде критички а ограђен узајамним респектом, с ове стране сваке идеализације. Дијалог је држао за најважнију установу примопредаје Смисла. Како је упечатљиво казао: „Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким ко води разговор. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност […]. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог”[6]. Књига која је пред нама већ је започела дијалог Жарка Видовића са нама. То је озарен а озбиљан дијалог о смислу живота. Извор: Теологија.нет View full Странице

2. Из наведеног можемо сагледати шире обзорје доприноса Жарка Видовића развоју „православља српског стила”, како је етос светосавља означио епископ охридско-жички, Николај (Велимировић 1881–1956). Као хришћански философ православне провенијенције, Видовић у готово свим радовима или тврди или претпоставља, као носећи став, да је у егзистенцијалном смислу у историји појединца и заједнице сусрет са Богом могућ, и пресудно одређујућ за приступ главним вредностима какве су истина, красота, добро и смисао – радост, и да се тај догађај одвија пре свега кроз литургијско заједничарење. Управо Литургија открива релационог Бога који са својим створењем комуницира по начелима слободе и љубави – интерперсонално, што историју открива као литургијско-трагедијски простор дијалога у којем се одиграва драма живота. Литургијом омогућено духовно искуство је уједно садржај аутентичног историјског искуства, будући да се историја као Завет људског рода са Богом Логосом, сажима и сублимира, кристалише, управо литургијски и у Литургији, као Памјат. Литургијско искуство је једино дефинитивно превладавање трагедијског искуства, тврди Видовић, будући да једино Исус Христос успева да апсолутну трагедију – трагедију распећа невиног Јагњета, превлада васкрсењем које омогућује спасење свих који се смире за укорачај у веру и смисао у Христу Исусу. Такво опредељење је одредило Видовићеве концептуализације смисла и задатка философије, теологије, историје цивилизације и уметности, теорије књижевности, али и његове политиколошке интервенције, огромним бројем написа у штампи, како сведоче радови публиковани у Књижевним новинама, Борби, Култури, Хришћанском животу, Православљу, Теорији или Теолошким погледима, и другим значајним часописима и новинама. Примера ради[1], Видовић философију (као и друге духовно-хуманистичке науке и уметности) схвата на особен начин. Првенствено као свест о трансцендирајућем духовном искуству личног сусрета са личношћу Бога Логоса у Литургији (у посебном „духовном осећању” и „духовном сећању” у – памјати”): у искуству које собом репрезентује историјски посредован и црквено сабран пријем истина вере. Према Видовићу, основна откривена истина вере јесте светотројична (отуда дијалошко-смислотворна) боголикост човека као личности, односно као бића створеног и усиновљеног Богу у Личности Исуса Христа Логоса, Духом Светим а благословом Оца. Тако одређену и литургијском црквеношћу отворену „философију” (коју прихвата тек као дисциплинован а пробуђујући исказ о спасоносним и преображајним духовним искуствима и критичким задацима вере) Видовић разликује од философије као „метафизике” – тог „логичног система бездушне принципијелности”[2]. То ће рећи, метафизику тумачи као универзализовану спекулативну магију интелекта (разума), где обезличени интелект ослоњен на себе (у ставу самодовољног реализма) намеће истоветност себе и стварности као основни постулат последујућег магизма, страсти односно греха[3]. Та интелектом индукована магија (дејство на „стварност” преко апстрактних имена-појмова-технике), посредована кроз систем одношаја језика и појмова, стварност редукује и затамњује заменским конструктима (идеолошким „теоријама”) и сурогатним искуствима (интелектуалним „страстима”), утолико што стварност затвара за обасјање истинама откривења, које су историјске и неметафизичке по својој природи, и предају се откривењем заједници Логоса или Цркви. У том смислу (како покушава да покаже критикујући Аристотела, Августина, Аквинског, Канта и Хегела, Маркса, Хусерла, Хајдегера, Сартра и друге) Видовић неодступно тврди да је управо „метафизика” првобитни „грех” западне философије и томе сходне историје, цивилизације и културе. Такво заузимање он је пропратио паралелним окретом философском наслеђу Платона, као и учењима отаца православне Цркве, продуженим кроз баштину византијско-српске иконолошке, литургијске, колико и философске и теолошке мисли: „Метафизика – метафизички систем цивилизацијских вредности као тобожњих историјских закона – не тежи, логички не може ни да тежи, стварању и одржању неке заједнице, људи као личности, бића осећања солидарности, него, уместо те моралне заједнице може само да одржи механизам или апарат људских веза […], свеједно да ли је механизам локални или планетарно империјални, магијски или научно-технички, али, свакако, уместо људске заједнице управо је механизам веза и моћи оно што је метафизика у стању да мисли, пројектује, оствари и одржи. Зато метафизику – данас идеологију света технике, језика и језичке, тобоже ’националне заједнице’, односно механизма – треба, као интелектуалну и психо-идеолошку муку, препустити Евро-западу, том Свету технике. […]. Дакле, нова, евро-азијска цивилизација […], мора да буде обновљена, васкрсла култура евро-медитеранска, усмерена литургијско-парохијској заједници дијалога, дакле, самом Православљу”[4]. Разрадама поменутих руководних начела, применом на најразноврсније прегршти питања, Видовић је успео да развије особену врсту православљем информисане и струковно ненаивне философије у хришћанско-платонском кључу[5]. Ослањајући се на такво философско полазиште он је на изразито смео – „непопуларан” – начин адресовао горућа питања српског и европског друштва, основне проблеме историје, цивилизације и културе. Ангажман Видовића, интелектуални и етички, донео му је многе неприлике. Болни ударци су стизали како из крила „конзервативаца” Цркве (где његова непосустајна критика епископомонизма, клерикализма, отуђења „надређених” од „подређених” [и обрнуто], групашења, маргинализације улоге лаоса у црквеном животу, отуђења од аскетско-молитвених и литургијских извора живе вере, те истицање дијалога равноправних у парохијској заједници као нуклеусу црквеног организма, али и покушај рехабилитације безусловног смирења кроз себежртвујуће служење другима – нису увек наилазили на подршку), тако из крила антицрквених „либерала” (где његово указивање на безмерни [не само духовно-морални већ и друштвено-политички] значај косовског завета[6] српског народа у вери у спасоносно дело Сина Божијег Исуса – не само да није уважавано, већ је представљало повод за игнорисање, маргинализацију, и за констернацију). Неки теолози су га подозревали као „философа”, неки философи као „теолога”. Први су држали да његово „платонство” искривљује теолошки супстрат учења и етоса светих отаца Цркве. Међутим, они су своје скромно (у неким случајевима незналачко) „поимање” науке философије (и њене историје, и њене теорије[7], без свести о томе, пројектовали кроз критичке опаске о религијско-философској и теолошкој мисли Видовића, па су се спорили заправо са својим сопственим представама (предрасудама) о мисли Видовића, омашујући њену поруку, камоли огроман значај[8], и оригиналност за историју српске и, шире, нововизантијске православне философије и теологије (чију је свежину, актуелност и развојност уверљиво демонстрирао). Други су сматрали да је његово „хришћанство” алиби за опскурно утапање у православну „мистику”[9], и то у кључу реакционарног „светосавља” и, како су сматрали, штетног и превазиђеног „националистичког” и „антимодерног” култа Косовског завета. Међутим, они су своју замаштаност идеалима левичарски револуционарне мисли удружили са отуђењем од извора управо културе којој је, макар по национално-историјском одређењу, требало да припадају. Нису помишљали да вера има и когнитивну димензију и валидан (премда специфичан) епистемолошки статус, те нису ни осећали своју сазнајну (неки ни моралну) инвалидност. Тако је Видовић под пресијама вишеврсних неразумевања, непрепознат, по правилу остајао на „ничијој земљи”, као на Голготи: усамљени сведок духовном искуству вере која философски умује – на јединствен начин, освешћен и озарен трансценденцијом[10], а ради црквено-историјског и национално-народног чувања Смисла српског, медитеранског, византијског, православног – Завета. У сваком случају, Видовић је Православну Цркву и литургијску духовност сматрао осовинским вредностима цивилизације и културе Медитерана, а нарочито српског народа. „’Медитеран’ – који Ками назива ’Југ’, Midi – није географски појам, него културно историјски појам личности, бића, осећања, чувани аутокефални завичај ’интимно уских кругова’ полиса или комуне и културе уопште…”[11]. То ће заправо рећи, Православну Цркву и литургијску духовност облагодаћења личности у заједници спасења, и обрнуто, каквим се традирају унутар медитеранске културе и цивилизације, узимао је за утемељујуће колико вредносно оријентишуће обрасце за осмишљење, развој и чување српске високе културе: такође као моделе за суочење – и смислено превладавање – трагичких искустава и изазова српског народа у историји. Српску високу културу схватао је као синтезу духовно-хуманистичких дисциплина. Основ синтезе тих дисциплина доследно је изводио из нераскидиве повезаности православља, литургијског идентитета Цркве и уникалног искуства српског народа унутар његове духовне и политичке историје. Један од примера артикулације, апликативног извођења, поменуте синтезе даје Видовић управо у делу које је пред нама: „Историја спасава своје ученике од филозофије[12], уметност од естетике, а мера осећања од сујете мишљења”. При чему, поновимо, историју (спасење), уметност (стварање красоте) и осећање (покајно преображење) изводи из искуства – вере (сусрет са распетим и васкрслим Христом). Другим речима, он их изводи из вере као искуства аналогног откривењу личности човека у сусрету са Богом каквим се отвара и даје у Литургији као богослужбеној сржи бића Цркве. Дакле, његова мисао, с једне стране, јесте научно-струковно општа и компетентна и, с друге стране, не мање исторична и егзистенцијално посебна. С тим да је та мисао литургиолошки утемељена и сваком својом вибрацијом литургизована и литургоцентрична. „… Литургија је највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух Свети и Бог, чије име ми само знамо. Он делује кад се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу”[13]. Захваљујући томе мисао Видовића је на препознатљив начин уникална, афирмативна и критичка апологија уцрквења, одуховљења и преображења човека као литургијске личности. Та мисао се обраћа свакој личности, али кроз регистре опита овог особено узоритог припадника српског народа: народа који, како хоће и подсећа Видовић, јесте предзначен да буде заветна историјско-морална заједница спасења у једном Исусу Христу, Логосу и Сину Божијем: у једној свесаборној Литургији. Следствено, Видовић је један од најцрквеније профилисаних религијских философа нашег народа у новијој историји, после Његоша[14]. За његово религијско-литургиолошко заузимање у философији и у критичкој пракси мишљења уопште несумњиво је на одређујућ начин важило да „праведник од вере живи” (Гал 3:11): рекли бисмо, од вере православеће. Жарко Видовић непорециво стоји раме уз раме са фигурама какве су Владимир Вујић, Јустин Поповић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Сава Шумановић, Михајло Пупин, и уз друге из плејаде српских хришћанско-патриотских мислилаца од прворазредног националног значаја у ХХ веку: из редова философа, теолога, књижевника, уметника и научника. У односу на њих, међутим, он се изразито одликује философски, теолошки и политичко-историјски заокруженим утемељењем начела Српског Завета. Поступак утемељења те суштински битне идеје и вредности, надасве историјске стварности опитоване у етосу црквено-народне заветности, Видовић је ослонио на вероватно најумније духовно тумачење светосавско-његошевских елемената нашег саборног политичко-културног идентитета. Иза себе је оставио утицај који покрива неколико генерација умних људи свих узрасних доби, не само научних интелектуалаца, које је доживотно окренуо и отворио према Православљу и Српској Православној Цркви. У доба када се и глобално и локално урушавају традиционалне вредности повезане са вером у живог Бога, када се духовно, морално, ментално, психолошко и телесно здравље појединца и заједница системски убрзано растачу: у време убрзане кризе и дестабилизације духовног идентитета, дело Жарка Видовића представља тачку ослонца од непроцењивог значаја, не само за српску културу већ, потенцијално, и за друге културе са традираним хришћанским вредностима, посебно онима православне провенијенције. Главни разлог томе је што дело и живот Жарка Видовића представљају узорит образац за осмишљавање, и аналогно креативно развијање, личних и заједничних облика живота кроз православну хришћанску самоспознају. Извор: Теологија.нет View full Странице

„Ја сам многа зажегâ канђела на олтару Цркве Православне; […] да поджежем колико узмогу, и ваш огањ свети на олтару, на олтару Цркве и поштења” (Петар П. Његош, Горски вијенац, Беч 1847, л. 2246-2252) 1. Професор др Жарко Видовић (17. мај 1921 – 18. мај 2016) један je од најистакнутијих српских православно оријентисаних теоретичара друге половине ХХ и почетка ХХI века. Његов живот и дело имају колосалан опсег и значај у сваком смислу, и, разуме се, пресежу оквире само теоријских доприноса српској и европској духовној култури. Претходно ћемо упутити у основне аспекте биографије и библиографије овог дубоког колико јединственог мислиоца, који још увек није довољно познат (камоли етаблиран) у широј српској културалној јавности, чак ни у круговима стваралаца који су израженије посвећени истраживањима и развоју српске духовне културе у историји[1]. Видовић је рођен 1921. године у месту Тешањ у Краљевини СХС, близу Добоја у Босни и Херцеговини. Од 1939. године до почетка Априлског рата 1941. године студирао је на Свеучилишту у Загребу. Пре тога је похађао гимназију у Новом Саду, од 1931. године. У Загребу је започео студије медицине (три семестра), али је потом прешао на студије философије (један семестар). Уз историју и теорију књижевности, историју цивилизације и уметности, и уз теологију – философија, и то религијског усмерења, дубоко ће одредити његово опажање, вредновање и оријентисање у свету друштвено-историјског живота. Био је учесник у Априлском рату 1941, и то као пешадинац војске Краљевине Југославије. У јесен 1941. године ухапшен је у Сарајеву. Потом 1942. године опет бива хапшен и затваран. Због својих ставова и отпора окупационом режиму хапсе га и нацистичко-немачки окупатори и нацистичко-усташки окупатори. У страшном великом транспорту од 6. до 8. маја 1942. године усташе њега, и многе друге страдалнике, депортују у концентрациони логор Јасеновац, у пакао на земљи, пругом која је из Сарајева тамо водила, преко Славонског Брода. У једном од тих депортационих транспорта из сарајевског затвора налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрапа (†1942) из Клепаца, којег је Видовић познавао и поштовао. Недуго затим специјалне СС јединице у сарадњи са припадницима организације Тот (тзв. тотовци [Organisation Todt[2]]), двадесетједногошњег Видовића из концентрационог логора „Јасеновац” транспортују у сабирни а озлоглашени логор „Сајмиште” у Београду[3]. Ту је са другима упућен на принудни рад, приближно у периоду од маја до средине јуна 1942. године. Потом, након мукотрпног путовања кроз више земаља, са многим српским народом, бива пребачен у радни логор Беис-фјорд код Нарвика у Норвешкој, крајем јуна 1942. године. Како је касније исповедао, у логору је пронашао осећање присуства Бога. Тиме је превладао ужасе инферналног искуства, језив егзистенцијални апсурд, у које су га увели непосредна посматрања готово свакодневних егзекуција, али и самоубистава многих логораша који са апсурдом радикалног зла нису успели да се изборе. Многи теоријски радови Видовића, касније, рефлектују спознају веза између поистовећења са распетим Исусом, страдања, и, вере у тријумф смисла егзистенције, како појединца тако заједнице у историји. Ти радови, такође, рехабилитују (и у средиште саборне памјати враћају) феномен логорашког искуства, и жртву несагледиво великог броја припадника српског и других народа у тој геноцидној историји смрти. У јулу 1943. године из логора успева да побегне у Шведску, где ће се обрести у августу исте године. У тој земљи ће наставити студије на Универзитету у Упсали, у периоду од 1943. до 1945. године. У Шведској ће са Евом Маријом Јохансон добити ћерку Загу (удату Грип). Са првом супругом ће добити сина Бранка, који ће трагично настрадaти. Са другом супругом, Душком, успоставиће складан и трајан брак. После завршетка Другог светског рата Видовић се враћа у комунистичку Југославију, где одмах бива ухапшен и пуштен. То доба обележила је криза Информбироа (1948) као и време затвора на Голом отоку (1949–1956). Југословенско друштво, у том „тврдом” периоду, убрзано одлази у правцу комунистима својствене диктатуре и терора над неистомишљеницима[4], а наметање једноумља остаће на снази и касније, током 60-их и потом у „меком” периоду, након утврђења титоистички профилисаног прозападног комунизма, против којег је Видовић иступао. Због слободоумних иступа, и због инсистирања да се формира посебна организација логораша (апартно од „Савеза бораца НОР”), опет бива хапшен и затваран, и то још два пута до истека 1947. године. Дипломирао је 1952. године у Београду, на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности, и то као стипендиста града Сарајева. Докторску дисертацију Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом: један естетички проблем одбранио је на Философском факултету Универзитета у Београду на одељењу за историју и теорију уметности, 1958. године. За тај успех заслужна је и помоћ владе Француске намењена истраживању односа архитектуре и ликовне уметности. Наиме, од септембра 1956. до јуна 1957. он је био позивни стипендиста владе Француске. Већ у то време Видовић је знатан ерудита са импресивним полиглотским способностима (говорио је, читао и писао на норвешком, немачком, шведском и француском језику). Потом започиње плодан али трновит научно-предавачки и педагошки животни пут. Предавао је на Универзитету у Сарајеву (од 1953. као асистент а од 1958. као доцент). Потом ради као ванредни професор и на Свеучилишту у Загребу (1961–1968). Међутим, 1967. године бива присиљен да напусти Загреб. Оштри написи Видовића против тада руководећих тела СФРЈ, пресечени су и санкционисани. То је било и време уочи размаха новог хрватског национализма, унутар МАСПОК-а, од 1971. године. Његови протести против србофобних тенденција у хрватском друштву, а међу првима је о томе проговорио, такође су прекратили његову академску каријеру у Загребу. У Београд се преселио у јулу 1968. године. Ту успева да се запосли као научни саветник у Институту за књижевност и уметност, од 1970. године. У том институту, током више од 15 година плодног и јединственог по резултатима рада, остаје све до одласка у пензију 1986. године. У време кризе југославизма и комунизма, од почетка 80-их година прошлог века, Видовић се срчано укључује у полемике и мисаона суочавања са српским идеолозима левице, уз друге интелектуалце Српске Православне Цркве, укључујући епископе Атанасија (Јевтића), Амфилохија (Радовића), Данила (Крстића) и друге. Захваљујући запаженом заузимању за повратак српске интелектуалне елите, и друштва у целини, изворним вредностима српског народа као историјске нације одређене православљем, медитеранским културолошким типом и хришћанским европејством[5] – Видовић успева да се потврди као један од најистакнутијих српских мислилаца религијско-патриотске провенијенције. Лепо је примећено да је Жарко Видовић, свакако својим Огледима о духовном искуству (Београд ¹1989) или делом Срби у Југославији и Европи (Београд ¹1994), на одређени начин, опозитни пандан југославистичко-комунистичкој, антитеистичкој и антитрадицијској позицији коју је дуго репрезентовао рецимо титоиста Радомир Константиновић (1928–2011) са студијом Filosofija palanke (Beograd ¹1969). Дубоке бразде заорао је Жарко Видовић и унутар академског система Српске Православне Цркве. Примера ради, Видовић је један од професора првог оснивачког сазива Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, који се налази у саставу Универзитета у Источном Сарајеву. Видовић је предавао историју уметности и на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију, у Београду, а његова Уметност у пет епоха прихваћена је као уџбеник. Жарко Видовић, тај Мокрањац српског заветног мишљења, својим страдално-исповедним житијем: пословичном честитошћу, марљивошћу, као и дубоким захватом у ткиво српског саборног памћења (које је чувао, у руковети сабирао, развијао и промовисао као грађанин Србије, Медитерана и Европе), успео је да постане оваплоћење идеала интегралног православног Србина. Српска Православна Црква је његов смирен и озбиљан рад, његову облагодаћену личност, препознала и признала. Из тих разлога специјална комисија Светог Архијерејског Синода СПЦ, на челу са Његовом Светошћу патријархом српским, Г. Иринејем, 07. 10. 2015. године одликовала је професора Видовића орденом Светог Саве другог степена. Тиме је учињена правда у Христу блаженом и Духом Светим озареном Жарку Видовићу за његове црквено-народне и национално-културалне животне заслуге, велике, са посебним освртом на његов јединствен колико меродаван његошолошки допринос разумевању дела Митрополита цетињског, Петра II Петровића (1813–1851)[6]. Како је речено у образложењу, одликовање се додељује „… историчару уметности и хришћанском православном философу из Београда, за крсноваскрсно христољубље, животно сведочење православне философије истине и богојавне лепоте света”[7]. Професор др Жарко Видовић је иза себе оставио капиталан опус објављених и необјављених дела. Навешћемо најзнатнија изабрана дела, хронолошким редоследом, како бисмо приказали њихов тематски захват, проблемско јединство и теоријски значај: Mештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: jeдан естетички проблем (Сарајево 1961); Problemi i pregled historije civilizacije (Zagreb 1963); Umјetnost u pet epoha (Zagreb 1964); Логос, литургијска свест православља (Београд 1983); Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Београд 1985; Ниш ¹1996, ²2016); Огледи о духовном искуству (Београд 1989); Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд ¹1989, ²2013) Срби у Југославији и Европи (Београд 1994); Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству (Цетиње 1997); Из Светог писма: избор, коментари и поговор (Београд–Ваљево 1998); Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд 1999); Литургијска тајна Светог Писма (Београд 2002); И вера је уметност (Београд 2008); Историја и вера (Београд 2009); Његош и литургијске анагнозе (Београд–Подгорица 2017). Поменућемо и књиге објављене у фељтонским наставцима: Разговори о сликарству (Омладина: Београд 1952); Пјесник се рађа (Живот: Сарајево 1957); Ο takozvanom οtuđenju čοvjeka (Κοlo Μatice Ηrvatske: Ζagreb 1963–1964) Извор: Теологија.нет View full Странице

Не размишљам о страху. Некада мислим да сам овде слободнији него можда чак и у свом родном граду. Јер, осећај слободе је заправо у нашим умовима и душама, а када су душе слободне и размишљају без икаквих предрасуда и оптерећења, онда се не препознаје страх. Овим речима шеснаестогодишњи Матеја Ракић из Београда, ученик прве године чувене призренске Богословије, одговара на питање да ли се боји живота у Призрену иако се одлучио за школовање у овој најпознатијој богословској школи у земљи. О страху, каже, и не размишља све док га неко попут нас не упита о томе. Додаје да често када заврши са наставним и другим активностима и спрема се са осталим ученицима да заноћи у обновљеној згради Богословије, помисли како је срећан што му се остварио сан из детињства да похађа школу у којој је својевремено предавао патријарх Павле. – Од када знам за себе, нешто ме је привлачило духовности, а како сам одрастао све сам био сигурнији у одлуку да упишем баш ову школу. Срећом, мама и бака су ме подржале и, што је најбитније, не да се нисам покајао, него често захваљујем Богу што ми је дао могућност избора – прича Матеја, који засада ниже све петице. И три године старији Бранко Дашић (19) из Брестовика код Пећи, ученик четврте године, док седи на дрвеној клупи у дворишту обновљеног здања Богословије, недалеко од спомен-бисте Симе Игуманова, задужбинара ове духовне установе, каже да није зажалио због одлуке да упише ову школу. – На настави, али и током ваннаставних активности са другарима, време ми брзо прође. Али сам у ствари најпоноснији и најрадоснији када ми се током распуста укаже прилика да туристичким групама које обилазе Високе Дечане представим ову светињу у улози кустоса, јер сам упознат са свим њеним благодатима, односно пребогатом и славном историјом – прича овај ведар младић из повратничке породице у селу испод Проклетија, срећан што је у Богословији стекао бројне другаре, а једва чека и одласке кући када родитељима, двема млађим сестрама и брату, прича доживљаје из школе. Како је бити не само ђак, већ и професор у школи у којој педесетак ученика представља готово целокупно српство у царском граду Призрену, прича нам Валентина Питулић, професорка српског језика и књижевности. – Велика је обавеза али и част бити професор у овој школи, у чије је темеље свој живот уткао и блаженопочивши патријарх Павле. Бити професор овде представља и радост и наду да ћемо остати своји на своме. Јер осим обавезе да ђацима улијемо знање и љубав према књизи, треба да им улијемо наду и веру да ово што радимо није бесмислено и да је ово пелцер за нека будућа времена – поносно истиче професорка Питулић, која каже да обавеза професора у Богословији надмашује обавезе предавача и учитеља и да се граничи са родитељском бригом око сваког детета, јер су околности у овом граду у којем су, поред ђака и професора, две свештеничке породице и двадесетак повратника једини Срби, другачије него у осталим школама и срединама. И док професорка са љубављу говори о ђацима, у двориште Богословије пристижу гости из новосадске Матице српске, који под окриљем овог здања одлучју о активностима свог косметског одбора. – Одбор при Матици српској основан је да би се бавио не само науком и културом, већ и свим другим областима на КиМ. Заправо, задатак је да окупи све потенцијале на пољу науке, културе и духовности, односно очување материјалне и духовне културе на Космету – појашњава професорка Питулић суштину рада овог одбора који је своју другу седницу од оснивања одржао управо у Призрену, граду који је некада био седиште српског цара Душана и који и даље с правом називају царским градом. Не само млади богослови и њихови професори већ и малобројни српски житељи овог града који је до 1999. године бројао близу 10.000 Срба, надају се повратку расељених. До тада се окупљају око Богословије и Цркве Светог Ђорђа у центру града, али и Богородице Љевишке која од доласка свештеника пре неколико година, али и делимичне обнове, више не „самује“. ОСМА ГЕНЕРАЦИЈА – ОВО је осма генерација обновљене призренске Богословије. Тренутно имамо 49 ученика у пет разреда – објашњава јеромонах Исидор, заменик ректора Богословије, да је од обнављања ове духовне школе, потпуно спаљене у мартовском погрому 2004. године, школа изнедрила седам генерација богослова. – Јасно је да у Призрену не може да нам буде лако, али ми смо научили да живимо једни са другима, и тако да функционишемо. У страху не може да се живи, тако да међу нама нема страха. Отац Исидор појашњава да родитељи ученика долазе да их обиђу и да углавном сви понесу лепе успомене, како из града, тако и из школе. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Хришћанство и секуларни хуманизам углавном приписују различито значење идеји достојанства и слободе личности. У религијској традицији појмови достојанства и слободе личности директно произилази из концепта њеног божанског исходишта. Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу. Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом. Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла. Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет. Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера. Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал. Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену. Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички: Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“] „Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро. „Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо. Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.] Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином. Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора. Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства. Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње. Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста. Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија] Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света. Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста. Извор: Теологија.нет View full Странице

Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123. View full Странице

Novosti Online | 06. јун 2018. 16:16 | Коментара: 0 Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења састајања и комуницирања са сведоцима ОСУМЊИЧЕНОМ за рањавање двоје комшија Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења, састајања и комуницирања са сведоцима, сазнају "Новости". Подсетимо, Грујић се сумњичи да је у недељу увече ранио Катарину и Станишу Ј. на Новом Београду, након што је сазнао да је једанаестогодишњи Л. Ј., син ово двоје комшија, наводно хтео да силује његовог сина И. Г. (6). Прочитајте још: Потегао пиштољ јер је сумњао да му је син силован

Данас више нема музичких хероја. Постоје само музичке звезде, створене с унапред предвиђеним роком трајања, које потом смењују нове, налик на телефоне који треба да се покваре након одређеног времена да бисмо набавили нове, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ професор Зоран Пауновић. „Доба хероја“ наслов је нове књиге есеја Зорана Пауновића (у издању „Геопоетике“), посвећене последњем добу невиности, у којем су песници и пророци попут Боба Дилана, Леонарда Коена, „Битлса“, „Ролингстонса“, Луа Рида, Џимија Хендрикса и многих других славили живот и слободу, пре свега — слободу духа. Данас у првим деценијама 20. и 21. века, када се осврнемо на златно време рокенрола, на трагање за новим уметничким формама и изразима, увиђамо колико нам је мало од те слободе остало. „Хероји о којима пишем били су плод друштва и времена у којем су стасали, али су, истовремено, стварали неко време које ће доћи после њих. Један од њих, Вилијем Блејк, био је по много чему родоначелник многих супкултурних идеја друге половине 20. века. То је песник који у своје време не да није био схваћен него није био ни читан, сматрали су га занимљивом, али поремећеном особом. Тек у другој половини 20. века постало је јасно колико је његова поетска мисао далекосежна и колико су његове идеје плодне, нарочито у Америци, пре свега међу песницима бит културе, а потом и у популарној музици преко Џима Морисона и других његових следбеника“, прича наш саговорник. Већ у првом есеју, под називом „Вилијам Блејк — дух који хода“, говорите о његовим „вратима перцепције“, која се, потом, попут лајтмотива провлаче кроз готово све есеје. Сви рок ствараоци су на неки начин били заинтригирани тим „вратима перцепције“. Због чега? — „Врата перцепције“ су, заправо, врата субјективне спознаје, оно место на којем човек почиње да упознаје самог себе и да проналази разлоге за побуну и путеве успешног остваривања те побуне. Блејкова идеја о „вратима перцепције“ значи пре свега то да су велике истине за којима трагамо скривене у нама самима, а не у свету око нас. Ствараоци о којима пишем овде, музичари и многи други, управо су се бавили откључавањем, а нажалост, и проваљивањем тих врата перцепције, понекад крајње буквално, средствима која су њима самима највише шкодила. Једна од кључних тема у овој књизи јесте слобода. Када се есеји читају као збирка, долазимо до тога да је идеја свих ових песника, рок стваралаца, све време била достизање слободе. — Да, поред синтагме „врата перцепције“, ту је и синтагма „фантом слободе“. То је идеја о томе да слобода може постојати само као стање свести, да слобода није никакво питање окружења, услова у којима живимо, ограничења која нам намеће средина, већ да је слобода нешто што носимо у себи. О слободи говорите и пишући о легендарном фестивалу Вудсток, односно о томе како су „деца цвећа“ добила толико прижељкивану слободу, али под условом да је „конзумирају“ тамо и тада, а да се онда смире. — То је тренутак у којем је култура, као нешто што је по својој природи субверзивно, нешто што угрожава систем, постала део система, постала мејнстрим. Оног тренутка када сте комерцијализовали културу ви сте јој уништили душу. Тог тренутка појављује се мноштво барјактара супкултуре који су спремни да за одређену цену продају све своје идеале. Тако од нечег што је револуционарно супкултура постаје, ако не контрареволуционарно, онда макар пацификовано. Деловало је у том тренутку да је више него икада раније могуће остварити један велики сан. Ипак, управо начин на који се све на Вудстоку одиграло, начин на који су људи прво приграбили своју слободу и потом је тако брзо потрошили, заситили се њоме и ускочили у одела с краватама, означио је потпуно несвесно одрицање те генерације од сопствених идеала. Како је, заправо, дошло до тога, до тог великог покрета који се тако брзо угасио и изродио све ово што имамо данас? — Шездесете године биле су можда и најбоље године у историји цивилизације. Након Другог светског рата једно време су владали песимизам и страх. Педесетих година то је било веома изражено, а онда је одједном, шездесетих, постало очигледно да је могуће приграбити много више слободе, да је свет отворен и да нуди обиље могућности, да нови уметнички израз представљен у рокенролу отвара неслућено стваралачко поље. Све је то допринело стварању идеје коју Морисон изражава у свом чувеном стиху „Ми желимо свет и желимо га сада“. Свест о могућности да је све доступно била је покретачка снага те генерације и огромне креативности унутар рокенрола, у то време још младе уметности чије изражајне могућности нису биле ни изблиза потрошене. Најкреативнија епоха рокенрола била је између 1965. и 1975. године. Тада су се појавиле неке од кључних плоча, не само у историји рокенрола него и у историји музике. Након тога наступило је време исцрпљености, музика више није могла да буде креативна и нова, почела је постепено да се претвара у нешто што је тек декор. Једна од кључних фигура о којима пишете је Боб Дилан, музичар који је од фолк певача из Минесоте прешао пут до једног од највећих и најутицајнијих рокенрол стваралаца. У два од три есеја о њему говорите као о потенцијалном добитнику Нобелове награде за књижевност. Ти есеји писани су годинама пре него што му је додељено ово признање, а Ви напомињете да га оно неће учинити ни мањим ни већим човеком него што јесте. Дакле, нобеловац Дилан Вас није изненадио? — Нисам имао дојаву из Нобеловог комитета да ће Дилан добити награду, али некако ми се чинило да је он уметник, који не само својом музиком него и ставом, начином мишљења, јесте дух једног времена. Чинило ми се да има и логике и правде у томе да неко такав добије Нобелову награду. Дилан, међутим, није неко коме можете једном наградом уништити индивидуалност и натерати га да пристане на конвенције. Његова реакција на Нобелову награду и све оно што је пратило њену доделу сведоче о томе да су му многе друге ствари биле важније. Имао је, забога, заказан концерт у Паризу, па није могао да дође на доделу. Сместио је, заправо, Нобелову награду тамо где јој је место и није дозволио да она обележи читав његов живот. Један од есеја посвећен је „Битлсима“ и њиховом чувеном албуму „Наредник Пепер“, који је прошле године обележио 50 година од објављивања. Ви га оцењујете као истински сублимат духа и енергије читаве супкултуре шездесетих, и то с обе стране Атлантика. У ком смислу? — То није био први арт-албум „Битлса“, али је он више него било које дело те врсте показао креативне могућности рокенрола, показао да поље тог стварања није сведено на три акорда или на тематику љубавне природе, већ да рокенрол може да говори о свему ономе о чему говори и свака друга уметност. Ту престаје, када је реч о рокенролу, подела на високу и популарну уметност. „Наредник Пепер“, као један велики концепт, почев од омота, преко промене идентитета четворице чланова „Битлса“, до обиља литерарних и других алузија, представља богатство рок културе сублимирано у једном једином албуму. Књига се завршава кратким есејом „The Name is Broz. Josip Broz“. На први поглед прича о „див-јунаку из народне бајке“ и „парадигми стрип јунака“ нема много везе с рокенролом, али она се, заправо, није случајно нашла у овој збирци? — Када сам склапао књигу, учинило ми се да би као нека врста постскриптума овај есеј могао да је затвори. Главни јунак мог кратког, завршног есеја јесте, поред осталог, херој популарне културе. Ја пишем о једном херојском времену које више не постоји, о једном добу у којем смо измишљали своје хероје, придавали им значај који можда нису имали, а притом се нисмо осећали као да смо жртве заблуда, већ смо осећали да нам је свет због тога богатији. Нико од њих, од Џимија Хендрикса, до Јосипа Броза, није био натчовек, али смо волели да на такав начин размишљамо о њима, јер је свет лепши када имате идеале у које верујете. И иронија и носталгија чине мој став о том времену и о човеку који је био његово најзначајније отеловљење. Свестан сам колико је тада било свесно негованих заблуда. Ако се осврнемо на оцену Небојше Грујичића из поговора ове књиге, да је рокенрол настао у хладноратовско време и да је нестао заједно с Берлинским зидом, и ако направимо паралелу са данашњим временом неког новог Хладног рата, питам Вас, имамо ли ми данас рокенрол и неке нове хероје, а ако их има, умемо ли уопште да их препознамо? — Немамо. Имамо звезде музичке културе које су створене са тачно унапред предвиђеним роком трајања, да би их потом смениле нове, као што имамо телефоне који треба да се покваре након одређеног времена, да бисмо набавили нове. Музика је сведена на пратећи садржај нашег живота. Савремени човек нема времена које би посветио музици, не више од она три-четири минута колико траје клип. Раније добијете нови албум некога од ових уметника о којима смо говорили, и то је празник! Ритуално га преслушавате неколико пута и ништа не може да вас поремети. Сада, док слушате само једну песму, стићи ће вам неколико порука, одговараћете, комуницираћете и песма ће, истовремено, и бити ту и неће бити. Музика више не може да говори на онај начин на који је говорила. Мене то забрињава. Питање је како ће се ово време сликати кроз музику и шта ће бити музика овог времена. Не знам да ли би уопште било могуће направити такву једну музичку слику времена. Валентина БУЛАТОВИЋ

У суботу, 28. априла 2018. године у свечаној сали Призренске Богословије, представљена је нова књига умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског г-дина Атанасије (Јевтића): "Од слободе ка љубави" - Омилије из Ксантија. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Тонски запис са представљања књиге Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија (Јевтића) „Од слободе ка љубави“ омилије из Ксантија, у издању Призренске богословије, које је одржано у свечаној сали Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену 28. априла 2018. године. Звучни запис Извор: Радио Светигора View full Странице

Oсам година крвавог ослободилачког рата, било је потребно Грцима да извојују ограничену независност од Османске Турске. Још три потоње године, да Краљевина Грчка постане заиста независна држава. Устанак је почео 25. марта 1821, али су припреме почеле много раније. За разлику од српске револуције (1804.-1813.), национални и ослободилачки покрет Грка је био снажнији, пре свега због вишег нивоа привредне и друштвене развијености Грчке. Такође, борба Грка успела је да више привуче пажњу европских сила и да чак изазове њихову оружану интервенцију против Турака. Да би се разумеле околности у којима је почео и трајао велики ослободилачки рат Грка, треба боље разумети укупне историјске околности на поробљеном Балкану крајем 17. и почетком 18. века. Слабљење турске империје највише су на својој кожи осетили православни народи. Ипак, у Османском царству Грци су – још од прве појаве Турака на овим просторима – уживали посебан статус, нарочито становници егејских острва, као и Мореје (Пелопонез). Цариградски Грци, чак, стицали су значајне положаје. Били су то Фанариоти, тако названи по цариградској четврти Фанар (Светионик) у којој је смештена Васељенска патријаршија. Заузимали су положај кнежева у Влашкој и Молдавији. Углавном су се бавили административним пословима, а од средине 17. века су обављали улогу драгомана, односно преводиоца у дипломатским односима Османског царства са другим државама. Њихов отпор се појачао с пропадањем тимарског система, као и у време јачања приморских градова, највише Солуна и Смирне (дан. Измир) и раста антитурског расположења. Рига од Фере Такође, не треба занемарити чињеницу да су на развој нациoналног буђења Грка утицали и грчки младићи који су се школовали на европским универзитетима, долазили у додир са идејама просветитеља, Француске револуције, националног романтизма… Творац једног од првих планова за организовање општег устанка против Турака био је Ригас Велестинлис, хеленизовани Влах из Тесалије (код Срба познат као Рига од Фере). Боравећи у Бечу 90-их година XVIII века био је под утицајем Француске револуције и писао је политичке трактате ради освешћивања балканских народа који би подигли устанак против Турака са циљем стварања новог Византијског царства, али које би било уређено тако да постоје и неке установе републике, по узору на француски модел. Ригасови планови су пропали, јер је убрзо ухваћен у Трсту и задављен у кули „Небојша“ на Калемегдану у Београду 1798. Његово име данас носи улица на Дорћолу, која се од Тадеуша Кошћушка спушта до Душанове. Мученичка смрт Риге од Фере послужила је као инспирација тројици Грка – Емануилу Ксантосу, Николаосу Скуфасу и Александру Цакалову – да у Одеси, на југу Русије, 1814. оснују Филики етерију (Хетерија – Пријатељско друштво) са циљем да се Грчка, а потом и цео Балкан, ослободе од Турака подизањем оружаног устанка. Према подацима, који се чувају у Архиву Хетерије, смештеном у Архиву парламента Грчке у Атини, вођство над револуцијом понуђено је најпре – Карађорђу! То је у лето 1817. учинио Георгиос Левантис, један од првака Хетерије. Карађорђе је у Србију и пребачен тајно, у организацији Хетерије, 11. јула. Недуго после тога, међутим, 25. јула те године, у Радовањском лугу, Карађорђе је убијен по налогу његовог кума, Милоша Обреновића. Александрос и Константин Ипсилантис У Хетерији је наредне, 1818. године, превладала борбенија струја, која је желела да одмах почне са припремама за устанак. Организација се преселила у Цариград, тад највећи грчки град. Тражио се нови вођа. Вођство је прво понуђено Јоанису Каподистрији, Грку са Крфа, који је обављао послове у министарству спољних послова код руског цара Александра I, али је он то одбио, сматрајући устанак преурањеним. Хетерија је онда за вођу изабрала Александра Ипсилантија (Александрос Ипсилантис), ађутанта руског цара Александра I. Његов син Константин био је принц Молдавије. Устанак је требало да почне као балкански, на неколико места у царству: на Пелопонезу, у Влашкој, Молдавији, Цариграду и да се прошири на Србију, Босну, Бугарску и тако побуњени балкански народи затражиће помоћ руског императора за образовање балканског хеленског царства. Акција хетериста започела је крајем фебруара 1821. преласком Ипсилантија из Русије у Влашку, у којој је већ био започео устанак и где устаници заузимају Букурешт. Прве устаничке борбе почеле су 6. марта, али је одред од око 2.000 Грка, на челу са Ипсилантисом, брзо разбијен. Потом је на Пелопонезу, 21. марта, заузета Каламата. Германос, митрополит Патре, посвећује заставу устаника (Теодорос Вризакис, 1865) Али, главни догађај на почетку Рата за независност био је 25. март, када је патријарх Германос, у манастиру Св. Лавра на планини Хелмос на Пелопонезу, благословио заставу устаника у манастиру Велика Лавра. Тај дан рачуна се као почетак устанка и данас слави као грчки национални празник. До средине априла устанак је захватио централни део Грчке и проширио се на острва. Грци су веома брзо постигли значајне успехе, а 22. јануара 1822. у Епидаурусу, усвојили Устав Грчке и именовали прву владу. Грчка револуција се, уопштено, може поделити у три фазе: период успона (од 1821. до 1825.), период кризе (1825. – 1827.) и период коначне победе (1827. – 1829.). Покољ на Хиосу (Ежен Делакроа) Оно што је карактеристично за све фазе овог рата Грка за независност била је суровост у обрачунавању зараћених страна. Грци су, тако, на Пелопонезу 1821. побили више од 15.000 муслимана, да би се Турци осветили убиством 20.000 хришћана на острву Хиосу 1822, претворивши острво у пустош. Терору су били подвргнути и Грци у Цариграду, Једрену, Малој Азији, Смирни, на Родосу и Кипру. Ова страдања Грка испровоцирала су реакцију Свете алијансе. Још када је вест о устанку Грка стигла до западне Европе, почели су да се стварају филхеленски покрети који прикупљају новац, а многи угледници су узели активно учешће борећи се на страни Грка, као енглески песник Бајрон. Џорџ Гордон Бајрон уложио је сав свој иметак, славу и углед да помогне Грцима: организовао је прикупљање помоћи, слање бродова у Грчку, а на крају је умро од грознице у Мисолонгију 1824. Битка код Мисолонгија До 1825. Грци су били у успону, али су се онда појавиле несугласице поводом будућег уређења државе. Једни су се залагали за монархију и ослонац на Русију, а други либералну републику и ослонац на западноевропске земље, првенствено Британију. Ове размирице ослабиле су јединство Грка, а однос снага ће се променити нарочито од тренутка када се Порта 1825. обратила за помоћ египатском намеснику Мехмед – Алији. Велика флота, на чијем челу је био Алијин син Ибрахим, кренула је у жестоку офанзиву против Грка. Редом су падала грчка устаничка упоришта, почев од Крита па до Мисолонгија, центра побуњених Грка. Мисолунги је пао у априлу 1826, ту су Ибрахимове снаге масакрирале браниоце, а устанак је био пред гушењем. Турци су ушли у Атину, и убрзо је цела копнена грчка опет била под влашћу Порте. Битка код Наварина Тог тренутка, међутим, умешале су се велике силе, првенствено Велика Британија и Русија. Турски султан Махмуд II, притиснут отвореном могућношћу рата и усред реформе војске, морао је да попушта. Он је 1826. укинуо јаничаре, елитну јединицу још из средњег века. Велике силе су користећи ову ситуацију наметале Османском царству разне предлоге, којима се дефинисао положај и уређење хришћанских земаља, опредељен Букурешким миром из 1812. и Акерманском конвенцијом из 1826, које су углавном предвиђале аутономију за ове области у Османском царству. О грчком устанку, међутим, Порта није желела да преговара. Великој Британији и Русији придружила се и Француска тражећи аутономију за Грке (Лондонски уговор). После новог турског одбијања дошло је до примене силе: у поморској бици код Наварина 1827, удружена британско-француско-руска флота уништила је египатску флоту. Французи и Руси наставили су са операцијама против Турске и Мехмед – Алије. Уследио је и руско-турски рат 1828, Француска је послала експедициони корпус на Пелопонез 1828, па су Турци били принуђени да склопе мир 1829. у Једрену. Турска је потписивањем тог мира признала ограничену независност Грчке. На Лондонској конференцији (мај 1832.), Велике силе (Уједињено Краљевство, Француска и Русија) понудиле су грчки краљевски трон баварском принцу Оту фон Вителсбаху, не питајући Грке. 21. јула 1832, дипломатски представници Великих сила при Високој Порти у Цариграду, потписали су заједно са отоманским представницима Мир из Цариграда, којим су утврђене границе новоустановљене Краљевине Грчке. Ото Први, краљ Грчке Граница је ишла од Арте на западу, до Волоса на истоку, обухватајући Пелопонез, јужни крај Румелије и један број острва ближих копну. Велике силе су пристале на независност Грчке под условом да она постане наследна монархија на чијем челу ће бити принц из неке европске династије које нису у сродству са владајућим династијама у Британији, Русији и Француској. Избор је баш зато пао на сина Лудвига I Баварског, Ота од Вителсбаха. Требало је ипак задржати контролу над новоуспостављеном краљевином. Један од највећих јунака грчког устанка био је – Васо Брајовић. Познатији као Васо Црногорац (Васос Мавроуниотис), овај ратник је према тврдњама већине грчких историчара рођен 1790. године у Бјелопавлићима. Био је морепловац, па је тако и доспео у Грчку, баш уочи устанка, 1820. Узео је учешће у устанку са још два своја брата, Шпиром и Радошем. Забележен је велики број примера његовог јунаштва. Рат је завршио као генерал и ађутант краља Отоа. Умро је 9. јуна 1847. Васо Брајовић Грчки писац Атанасиос Хрисологис (1876. године), забележио је да је „његова домовина била јединствена светла тачка у Европи поробљеној у то време од Османлијског освајача, и док је страх и насиље царовало, само је, и само та, његова Црна Гора, пркосила Турицима, и никад, никад, њезина светлост није се угасила. Ако се било где рађају велики људи, у Црној Гори скоро сваки мушкарац је раван Хераклу. Црногорце карактеришу светли ум, чисто срце и непоновљиво родољубље. Васо је био типични представник такве земље„. Као историјски куриозитет: у јануару 1897. грчка влада послала је пуковника Тумелеона Васоса, једног од двојице синова Васа Брајовића из брака са Хеленом Пангалуом, да предводи грчке трупе на Крит како би помогли грчкој побуни и анексирали ово острво, које је делом држала турска војска. Да не би дошло до већих сукоба, Велике силе одлучиле су да раздвоје грчку и турску војску, а мировна улога на Криту поверена је и – Црној Гори. Црногорска влада послала је одред од 72 војника и шест подофицира, под командом капетана Машана Б. Божовића. Црногорска мировна војна мисија трајала је две године. Тумелеон Васос је попут оца добио чин грчког генерала. Фото: wikipedia, history-corner.com, novosti.rs, hellenica.de Материјали и историјски подаци: history-corner.com http://www.vucinic.me/krvavi-put-grcke-slobode/