Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слобода'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. ризница богословља

    Марио Копић: Црква и слобода савјести

    Исходиште кршћанског етоса је љубав. Она је и у сржи кршћанства, но наплављена је слојевима воље за овладавањем и доминацијом. Та је воља као таква додуше сама себи прикривена, будући да је пренесена на Господара: на Божју вољу. Штовише, та се воља за овладавањем свим другим и друкчијим сама себи представља као жеља за служењем, служењем Господару и свему ономе што је по Божјој Вољи и по Божјем Закону. Зато се кршћанска љубав сама од себе из љубави према Божјем преокреће у мржњу спрам свега онога што је, с њезина гледишта, против ње и њезине вјере. Дакако, „господ(ар)“ није једини означитељ кршћанског Бога, но пресудан је за кршћанске заједнице. Премда Пан-Креатор у кршћанској заједници нема средишње мјесто, управо јој он омогућује да се постави као религиозни Посредник и етички Надзорник. То њезино самопостављање изражава се не само у захтјеву за писањем Цркве великим словом, него и прије свега и изнад свега у њезиним настојањима да и у подручју духа придобије апсолутну, безгрешну власт. То значи да Црква човјеку не допушта бити човјек, да као религиозна Посредница и етичка Надзорница човјеку, тиме што му као својем уду одређује како треба бити, одузима слободу савјести. Овдје можемо ствар интракршћански заоштрити и рећи: ако не би било слободе савјести, ако Бог првом човјеку не би подарио ту слободу, не би било библијске повијести, не би било Криста, не би било кршћанства. То што је управо Бог допустио, наиме слободну Адамову одлуку и тиме изворни гријех човјеков, Црква фаризејски покушава унапријед већ одузети. Одузети му слободу савјести као темељ његова духовног достојанства! То што посвуда и свагда, ако јој је дакако допуштено, промиче и реализира своје религиозне и етичке вриједности преко политичке моћи (односно на њу везаних политичких странака) и правних санкција, свједочи надасве о невјеровању у себе, свједочи како о слабоћи саме вјере (маловјерности) тако и о сумњи или неповјерењу вјерника у њезине догме. Посриједи је поступак претварања етичког начела у правни закон и тиме (библијски речено) постављање закона пред љубав, права над етику. Уједно таквим поступком, препуштајући се вољи за моћ, Црква не дјелује против нихилизма, него дјелује управо као његова експозитура. Улога је кршћанства дакле изразито двозначна. Посриједи је амбивалентност која је карактеристична за конфесије као институционализиране религије, утемељене на истинама као догмама и законима/поставкама као озакоњеним напуцима, на догматизирању и санкционирању љубави у Заповијед која прецизно одмјерава до које границе можеш љубити човјека у његовој „слабости“, односно докле сеже човјекова слобода. На почетку модерног доба то је вриједило прије свега и изнад свега за слободу у погледу човјекове спознајне радозналости, а данас се с тиме сусрећемо код готово свих кључних питања „практичног“ одлучивања, односно самоодлучивања људи: од слободног одлучивања о рађању своје дјеце, преко истосполних веза-бракова, до одлучивања о властитој смрти. На свим тим подручјима Црква узима одлучивање у своје руке, одузима дакле човјеку као свом уду право на самоодлучивање или самоопредјељивање, а тиме и право на самоодређење, темељ људског достојанства. За њу је слобода само „права“ (читај: по њој прописана) слобода, а чиста савјест само клерикално прочишћена савјест. Лишена тако вјере у живу вјеру, Црква зато у помоћ зазива државу, штовише, прибјегава сили која је по дефиницији у рукама државе (судства, полиције), с гледишта етике, прибјегава дакле – насиљу. При томе не полази, рецимо, од неповредивости (светости) живота, јер још увијек толерира смртну казну или чак благосиља оружје и велича ратне злочинце, него из свог престижног тумачења изабраних божјих заповиједи, односно забрана. И тиме се, дакле узимањем права у своје руке, потврђује као експозитура и довршитељица модерног еуропског нихилизма. Непосредно извориште еуропског нихилизма јест изједначење човјека и субјекта. Као субјект човјек би требао бити посвемашњи господар не само својег тијела и своје воље, него и природе и друштва. Напосљетку живота и смрти. Укратко: као Субјект требао би заузети мјесто Бога. Нововјековни антропоцентрични субјект, не осврћући се на смртност као коначност властитог бивствовања, тако није ништа друго до узвратна пројекција Божје Свемоћи. Из тога произлази да су изопачене како прва тако и друга слика: како теоцентризам тако и антропоцентризам. Постмодерна епоха у правом значењу те ријечи је пост-теистичка и пост-атеистичка епоха. Происходи, за разлику од ултрамодернизма (који се игра животом и смрћу, којима би на крају требала припасти само виртуална стварност) и кршћанства (које човјеку обећава вјечни живот, бесконачно трајно посмртно постојање), из коначности људског бивствовања. Човјеков живот није неповредив јер га је створио троструко сакрални Господар живота, него због човјекове коначности и смртне рањивости. Зато нема Имена у име којег бисмо могли жртвовати људски живот. Како је радо понављао Курт Хиллер, могући су ратови у име овог или оног Бога, али није могућ рат у име неповредивости живота: „Ако не убијем, никада нећу засновати царство праведности…Тако мисли духовни терорист… Али ми вјерујемо да живот сам по себи стоји изнад среће и праведности неког живота“. Пустити бити најприје значи не допустити убити. Не убијај! То је једина заповијед која нема изнимку. Јер изнимку не може имати. Јер је сваки живот јединствен, уникатан, непоновљив. Само се један човјек родио, само један умро. Тврдити супротно, чиста је статистика, рекао би Боргхес. Но живот није само људски живот. Живот је живот свих живих бића. А право на живот није само право садашњих, него и право будућих родова човјека и животиња. Због коначности бивствовања, које није само одређење човјекова бивствовања, него бивствовања као таквог, неизбјежно је човјеково само-ограничавање. С обзиром на освајачку ескалацију субјективитета субјекта, то значи: потребно је разликовање између човјека као човјека и човјека као субјекта те ограничавање субјекта неповредивошћу живота и човјековим достојанством. Достојанство човјека, које извире из њега самог, јест у томе да не попусти пред свим својим жељама, да се, у бризи за себе и за друге, сам ограничава. Дакако, из човјекове аутономности или самозаконодавства може извирати и злокобна слобода безобзирности, али то није аутоматска посљедица аутономности. Бит аутономности је у слободи за слободу. Темељ човјекова достојанства је духовна слобода и зато човјека негира сваки пропис који му унапријед диктира што и како треба бити, неовисно о томе да ли се на мјесту Прописивача (само)поставила Партија/Странка, Црква, Народ или Држава. Своје достојанство може препознати и очувати само слободан човјек. Из своје савјести и по својој савјести! Но савјест није већ и свијест. Премда никаква свјесност или правовјерност не може и не смије надомјестити савјест, глас савјести одјекује у празном ако човјек нема свијести, ако нема самосвијести као свијести о самоме себи и самосвијести као поноса над тим да располаже самосвијешћу. Ако, другим ријечима, не допусти себи да буде то што у својем бивствовању свагда већ јесте. Према Хераклиту, спор је Отац свих ствари (polemos panton men pater esti). Међутим, то не значи да је рат Мајка свих ствари. Мајка свих ствари јест – љубав. У посвети писцу Лудвигу фон Фикеру, пријатељу Георга Тракла, Хајдегер је своједобно записао: „Подупири љубав! Најдубље тумачење тога што је љубав јест оно Аугустиново, у ријечима које гласе: amo volo ut sis: љубим, односно желим (ich will) da je ljubljeni to što jeste. Љубав је пустити бити (Sein-lassen) у неком дубљем смислу, сходно којем дозове/изазове бит.“ А без љубави ни Бог нема никакве будућности. Извор: Теологија.нет
  2. Мирко Василић

    Поимање слободе у теологији

    Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123.
  3. Мирко Василић

    Поимање слободе у теологији

    Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123. View full Странице
  4. Зависност од дигиталних уређаја, судећи по ономе што читам (не користим их активно), јачина привлачности, тежње, жеље за коришћењем ових уређаја на којима постоји слика, радња и узбуђење, јача је од сексуалне жеље. И ако човек заиста осећа такву везаност треба да буде врло опрезан према својој навици. Видимо да навика постоји. И има људи, и у Грчкој, које су интернет и дигитални уређаји заокупили до те мере да не једу, разбољевају се, имају огромне проблеме, и мислим да је то за њих налик на смрт, не знам, можда преувеличавам, али управо то се дешава. Овакав човек неће чути Цркву. А онај ко жели да се бори, и ко још није потпуно зависан од њих, али одлази у интернет, у његове прљаве и отроване кутке, треба да призна самом себи: то ме превише привлачи. И закључак је очигледан. Наука и Интернет Неко може да пита: а да ли могу да користим интернет како бих се припремио за предавање, за посао или ради везе и комуницирања с људима, односно ради разумнијих циљева? Рекао бих: да, али и ту човек треба да буде опрезан. Ево вам другог примера: на конференцијама стално слушам реферате у којима има на хиљаде линкова. И сви су из интернета. То су врло једноставни реферати: један је рекао ово, други је рекао оно, трећи оно. И само малобројни нуде нешто личније и дубље. Већином су то цитати чланака и реферати с фуснотама. Шта то значи? Исто оно што смо већ рекли. Процес спознаје постаје површан. А човек би могао да искористи пет-шест линкова, да се ослони на њих, да размисли, да формулише проблем и да изнесе оно што има у себи. Лоше је ако рад постаје превише фрагментаран: имам питања, налазим одговоре на њих и нудим их вама. Очигледна је механизација човекове способности да рађа, да производи, да ствара свој производ, да уграђује у њега сопствени израз, сопствени таленат, сопствени дар. Али наравно, и ту све зависи од ситуације. Има извесних основа, али кад нам људи долазе с конкретним питањима све зависи од ситуације. Духовни живот и мобилни телефон И сам се борим. Пошто сам знао шта је то донедавно нисам имао мобилни телефон. Сад га имам и заједно с њим ми је цела митрополија на длану. Нисам нимало сигуран да је то добро. Пре свега, с телефоном ме је запљуснуо талас комуникације: све време комуницирам с неким. Стиже ми смс-порука од капетана дуге пловидбе из Норвешке, а следећег месеца са Карипских острва… и не стижем! Добијам поруке из Вијетнама, из Мумбаје, из Америке, из Европе – са свих страна! Не могу више! Видели смо вас на интернету, и зато… почиње да излаже своје питање… Питањима ме засипају људи којима је потребно општење, макар овакво. Наравно, кад се лично упознајем с неким од њих људи, радост због нашег општења постаје много већа, и за њега, и за мене. То интернет не може да пружи! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. То је врло тачно питање, које се врло често задаје и то с великим правом, али је ипак опште. И свако има свој одговор. На пример, оно што мени пада на памет: код свештеника који ми сам о томе није говорио, али код којег су се запажали сви знаци зависности, морао сам то да пресечем, зато што се једном приликом десило да је био у храму у олтару, користио је таблет и заборавио је да изговори возглас. И није страшно то што је заборавио да изговори возглас, већ то што је служио, а сам је био „ван службе“, као „онај који не служи“. Зависност од дигиталних уређаја, судећи по ономе што читам (не користим их активно), јачина привлачности, тежње, жеље за коришћењем ових уређаја на којима постоји слика, радња и узбуђење, јача је од сексуалне жеље. И ако човек заиста осећа такву везаност треба да буде врло опрезан према својој навици. Видимо да навика постоји. И има људи, и у Грчкој, које су интернет и дигитални уређаји заокупили до те мере да не једу, разбољевају се, имају огромне проблеме, и мислим да је то за њих налик на смрт, не знам, можда преувеличавам, али управо то се дешава. Овакав човек неће чути Цркву. А онај ко жели да се бори, и ко још није потпуно зависан од њих, али одлази у интернет, у његове прљаве и отроване кутке, треба да призна самом себи: то ме превише привлачи. И закључак је очигледан. Наука и Интернет Неко може да пита: а да ли могу да користим интернет како бих се припремио за предавање, за посао или ради везе и комуницирања с људима, односно ради разумнијих циљева? Рекао бих: да, али и ту човек треба да буде опрезан. Ево вам другог примера: на конференцијама стално слушам реферате у којима има на хиљаде линкова. И сви су из интернета. То су врло једноставни реферати: један је рекао ово, други је рекао оно, трећи оно. И само малобројни нуде нешто личније и дубље. Већином су то цитати чланака и реферати с фуснотама. Шта то значи? Исто оно што смо већ рекли. Процес спознаје постаје површан. А човек би могао да искористи пет-шест линкова, да се ослони на њих, да размисли, да формулише проблем и да изнесе оно што има у себи. Лоше је ако рад постаје превише фрагментаран: имам питања, налазим одговоре на њих и нудим их вама. Очигледна је механизација човекове способности да рађа, да производи, да ствара свој производ, да уграђује у њега сопствени израз, сопствени таленат, сопствени дар. Али наравно, и ту све зависи од ситуације. Има извесних основа, али кад нам људи долазе с конкретним питањима све зависи од ситуације. Духовни живот и мобилни телефон И сам се борим. Пошто сам знао шта је то донедавно нисам имао мобилни телефон. Сад га имам и заједно с њим ми је цела митрополија на длану. Нисам нимало сигуран да је то добро. Пре свега, с телефоном ме је запљуснуо талас комуникације: све време комуницирам с неким. Стиже ми смс-порука од капетана дуге пловидбе из Норвешке, а следећег месеца са Карипских острва… и не стижем! Добијам поруке из Вијетнама, из Мумбаје, из Америке, из Европе – са свих страна! Не могу више! Видели смо вас на интернету, и зато… почиње да излаже своје питање… Питањима ме засипају људи којима је потребно општење, макар овакво. Наравно, кад се лично упознајем с неким од њих људи, радост због нашег општења постаје много већа, и за њега, и за мене. То интернет не може да пружи! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. ризница богословља

    Јеромонах Макарије: Истинска слобода је вољети! (звучни запис)

    “Пажња је први и основни корак који је човјеку потребан да би почео да живи духовним животом- каже отац Макарије, и додаје- да и ми треба да се трудимо да будемо мали апостоли и да наш одговор на сва питања буде само хришћански“.   Отац Макрије сјећа се и мудрих поука свог игумана блаженог спомена оца Јустина Савинског који га је ппоучавао као још младог монаха: “Душо, видиш ли да су Светитељима на иконама насликане веће уши а мања уста. А знаш ли зашто је то тако? Па да би мање причали а више слушали. Е, тако и ми треба да радимо…“   Ништа у овом животу се не догађа случајно. Све се догађа по Божијем промислу и оно што нам се чини зло може бити добро за нас само ако се поставимо на прави начин према свему што нам Бог шаље-каже отац Макарије, говорећи о нашем односу са ближњима.   “Када наиђе на нас неко искушење треба се зауставити на први корак да ми не повриједимо некога, а горчину, која иза тога остаје, треба предати Богу да би били истински слободни и вољели све људе“-учи нас отац Макарије.   Ово су само неке душекорисне поуке којима нас учи отац Макарије у овој емисји коју топло препоручујемо за слушање.   Извор: Радио Светигора
  7. На почетку емисије отац Макарије тумачио је Јеванђеље о исцјељењу болесног, које се чита на шесту недјељу по празнику Педесетнице. “Болест, по ријечима Христовим, долази од гријеха, тако да Господ прво болесног ослобађа од гријеха па га затим исцјељује ријечима: устани, узми одар свој и ход“-каже отац Макарије. Звучни запис емисије “Пажња је први и основни корак који је човјеку потребан да би почео да живи духовним животом- каже отац Макарије, и додаје- да и ми треба да се трудимо да будемо мали апостоли и да наш одговор на сва питања буде само хришћански“. Отац Макрије сјећа се и мудрих поука свог игумана блаженог спомена оца Јустина Савинског који га је ппоучавао као још младог монаха: “Душо, видиш ли да су Светитељима на иконама насликане веће уши а мања уста. А знаш ли зашто је то тако? Па да би мање причали а више слушали. Е, тако и ми треба да радимо…“ Ништа у овом животу се не догађа случајно. Све се догађа по Божијем промислу и оно што нам се чини зло може бити добро за нас само ако се поставимо на прави начин према свему што нам Бог шаље-каже отац Макарије, говорећи о нашем односу са ближњима. “Када наиђе на нас неко искушење треба се зауставити на први корак да ми не повриједимо некога, а горчину, која иза тога остаје, треба предати Богу да би били истински слободни и вољели све људе“-учи нас отац Макарије. Ово су само неке душекорисне поуке којима нас учи отац Макарије у овој емисји коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Апостол Петар нас учи како треба да се одвија служење душебрижништва: Чувајте стадо Божије,… не као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду (1 Пет. 5: 2-3). Светитељ Григорије Богослов позивајући се на речи апостола Петра (Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр. 5: 1-2) и наводи: „[Нешто] принудно је попут растиња које се насилно савија рукама: чим буде препуштено себи, оно се обично враћа у свој претходни положај. Насупрот томе, оно што се ради по слободној вољи, врло је законито и врло је поуздано, пошто је утврђено везама наклоности срца. Стога наш закон и Сам Оснивач закона заповедају: чувајте стадо Божије <…> не принудно, него добровољно.[1] Суштину духовне власти открива нам свети праведни Јован Кронштатски: „Само Бог може да обнови човека развраћеног грехом, или то могу учинити они људи којима Сам Бог даје Своју благодат и власт и силу да се сами обнове, и просвете, и учврсте у новом животу, и да друге обнављају, да их освећују и да руководе њима влашћу Божијом, духовном влашћу.“[2] Светитељ Димитрије Ростовски се обраћа пастирима: „Духовништво је јерејима од Бога даровано како би послужили људском спасењу, а не ради таштине, гордости, сујетног надимања и прекомерног господарења духовном децом. Премда је Бог дао јереју власт да веже и разрешава грехове, ова власт делује само док се обавља Тајна Исповести и покајања, а после исповедања грехова духовник не треба да се сећа исповеђеног, као што му не доликује ни да има власт господарења над духовном децом.“[3] Свештеник увек треба да има на уму због чега га је Бог призвао и да у складу с тим обавља своје духовно служење: „Ми, свештенослужитељи, немамо власт у дому Божијем. Нисмо ми господари Цркве, већ само њени послушници; не командујемо, већ само са свештеним и Божијим страхом располажемо по свом разуму благодаћу која нам је дата одозго.“[4]
  9. Отварајући изложбу, министар одбране г. Александар Вулин, у присуству начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, истакао jе да је српски народ древан народ, са дугом историјом, са дугом традицијом, који далеко и дуго памти. -Можда су баш зато што је историја нашег народа тако древна и тако препуна догађаја који наш народ чине поносним, а понекад и тужним, можда баш зато су ратови за ослобођење Србије, српско-турски ратови, ратови без којих не би било Берлинског конгреса, ратови без којих не би било ни самосталне српске државе, 140 година након њиховог војевања, сасвим неправедно скоро заборављени. О њима знамо мало. Не сећамо се команданта, не сећамо се имена ратова, не сећамо се где су се водили, колико је српских глава пало у њима, не сећамо се ко нам је тада био пријатељ, једва знамо ко нам је био и непријатељ, не сећамо се скоро ничега. Прошло је само 140 година у истoрији нашег древног и стрпљивог народа, а ми смо дозволили себи да о српско-турским ратовима с краја 19. века не знамо скоро ништа. Заправо знамо, али у времену које je окренуто само себи, окренуто само времену које траје, у времену у којем су праве вредности често заборављене, допустили смо себи да не учимо своју децу како је Србија постала независна, како је извојевала своју слободу, нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, допустили смо себи да не учимо своју децу ко су нам били пријатељи, а ко непријатељи, допустили смо себи да не знамо ништа о оним драгим, далеким прецима који су, не жалећи своје животе, падали негде на Јавору, остављали своју младост, убеђени да све има смисла само ако Србија једног дана поново буде слободна. -И та реч слобода заправо одређује српски народ, одређује наше сећање, нашу прошлост, али и нашу будућност. Напустимо ли сан о слободи, заборавимо ли његову вредност, престанемо ли да будемо спремни да платимо сваку цену да бисмо били слободни, онда не можемо да се надамо будућности у којој вреди живети и у којој вреди трајати. Прошло је 140 година, а ми смо заборавили и допустили себи да не учимо своју децу када и како су Пиротски, Hишки, Топлички, Врањски округ постали део Србије, када смо добили и изборили своје право, јер слобода се заправо никада не добија, слобода се увек избори, када смо изборили своје право да се зовемо Србија, да живимо по својој вољи, да сами одлучујемо о себи. Народ који заборави своју прошлост не може се надати да ће имати будућност. Генерација која не памти своје претке, њихове успоне и њихове падове, не може се надати да ће једног дана неко памтити њене, поручио jе министар Вулин. Он је додао да је управо због тога ова изложба важна и да зато Војни музеј има своју сврху чак и у овом времену брзих информација, друштвених мрежа, екрана осетљивих на додир, ова изложба има смисла, има своју сврху. -Треба да доведемо своју децу, да им покажемо како су се ти, драги давни, скоро заборављени преци борили за њихово право да овде говоре својим језиком, да своју земљу зову по свом имену и да сами одлучују како ће у њој живети. Народ жељан слободе, народ је који не можете победити. Народ који је те 1876. године изашао са необученом, једва организованом, чак од странаца вођеном и командованом војском, изашао пред древног и вековног непријатеља, сигуран у само једно – да ма колико тада био невешт у војевању и ратовању, да је вешт и сигуран да ће слободу упорношћу и храброшћу изборити. И тако је и било. Свака следећа борба и сваки следећи рат, сваки сукоб у коме смо уведени, о коме су други одлучивали, показао је бољу, организованију, сигурнију, опремљенију војску, војску која је знала куда иде, зашто се бори и како се бори, истакао је министар Вулин, додајући да је у сваком сукобу који је уследио, наш народ показао да је у стању да се избори за једину вредност коју нису могли да поделе ни са ким другим – за слободу. Подсећајући на историју српско-турских ратова начелник Војног музеја потпуковник Градимир Матић истакао је да изложба има за циљ да посетиоцима приближи те важне догађаје новије српске историје у оквиру шест композиција које сведоче о почетку решавања велике источне кризе и устанку српског народа. -Више од сто репродукција фотографија и литографија са мотивима ратних попришта, портрети команданата српске војске, министара и дипломата Кнежевине Србије, као и савезника и турских војсковођа сведоче о прохујалим временима и бурним историјским приликама. Фотографије су снимали ратни дописници, фотографи и сликари аматери, који су махом стизали са добровољцима и слали вести са српско-турског ратишта, нагласио је потпуковник Матић. Према његовим речима, приказани су и ретки примерци униформи, оружја, војне опреме, одликовања и повеља зараћених држава и савезника из времена када се оружјем још увек могло витешки ратовати, а изложено је и неколико ретких сачуваних застава из тог периода. Посетиоци ће бити у прилици да виде драгоцена сведочанства из овог важног периода српске историје, када је Кнежевина Србија, после два рата извојевала слободу на Берлинском конгресу 1878. године и стекла међународно признање након безмало пет векова ропства. Аутор изложбе је музејски саветник Војног музеја Анђелија Радовић, а поставка ће за све посетиоце у галерији Војног музеја бити отворена до 31. маја. Отварању изложбе присуствовао је главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Правосласвне Цркве протођакон Радомир Ракић. Извор: Српска Православна Црква
  10. Поводом Дана Војске Србије у Војном музеју на Калемегдану отворена је изложба „Српско турски ратови 1876-1878. и стицање независности Кнежевине Србије“. Отварајући изложбу, министар одбране г. Александар Вулин, у присуству начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, истакао jе да је српски народ древан народ, са дугом историјом, са дугом традицијом, који далеко и дуго памти. -Можда су баш зато што је историја нашег народа тако древна и тако препуна догађаја који наш народ чине поносним, а понекад и тужним, можда баш зато су ратови за ослобођење Србије, српско-турски ратови, ратови без којих не би било Берлинског конгреса, ратови без којих не би било ни самосталне српске државе, 140 година након њиховог војевања, сасвим неправедно скоро заборављени. О њима знамо мало. Не сећамо се команданта, не сећамо се имена ратова, не сећамо се где су се водили, колико је српских глава пало у њима, не сећамо се ко нам је тада био пријатељ, једва знамо ко нам је био и непријатељ, не сећамо се скоро ничега. Прошло је само 140 година у истoрији нашег древног и стрпљивог народа, а ми смо дозволили себи да о српско-турским ратовима с краја 19. века не знамо скоро ништа. Заправо знамо, али у времену које je окренуто само себи, окренуто само времену које траје, у времену у којем су праве вредности често заборављене, допустили смо себи да не учимо своју децу како је Србија постала независна, како је извојевала своју слободу, нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, допустили смо себи да не учимо своју децу ко су нам били пријатељи, а ко непријатељи, допустили смо себи да не знамо ништа о оним драгим, далеким прецима који су, не жалећи своје животе, падали негде на Јавору, остављали своју младост, убеђени да све има смисла само ако Србија једног дана поново буде слободна. -И та реч слобода заправо одређује српски народ, одређује наше сећање, нашу прошлост, али и нашу будућност. Напустимо ли сан о слободи, заборавимо ли његову вредност, престанемо ли да будемо спремни да платимо сваку цену да бисмо били слободни, онда не можемо да се надамо будућности у којој вреди живети и у којој вреди трајати. Прошло је 140 година, а ми смо заборавили и допустили себи да не учимо своју децу када и како су Пиротски, Hишки, Топлички, Врањски округ постали део Србије, када смо добили и изборили своје право, јер слобода се заправо никада не добија, слобода се увек избори, када смо изборили своје право да се зовемо Србија, да живимо по својој вољи, да сами одлучујемо о себи. Народ који заборави своју прошлост не може се надати да ће имати будућност. Генерација која не памти своје претке, њихове успоне и њихове падове, не може се надати да ће једног дана неко памтити њене, поручио jе министар Вулин. Он је додао да је управо због тога ова изложба важна и да зато Војни музеј има своју сврху чак и у овом времену брзих информација, друштвених мрежа, екрана осетљивих на додир, ова изложба има смисла, има своју сврху. -Треба да доведемо своју децу, да им покажемо како су се ти, драги давни, скоро заборављени преци борили за њихово право да овде говоре својим језиком, да своју земљу зову по свом имену и да сами одлучују како ће у њој живети. Народ жељан слободе, народ је који не можете победити. Народ који је те 1876. године изашао са необученом, једва организованом, чак од странаца вођеном и командованом војском, изашао пред древног и вековног непријатеља, сигуран у само једно – да ма колико тада био невешт у војевању и ратовању, да је вешт и сигуран да ће слободу упорношћу и храброшћу изборити. И тако је и било. Свака следећа борба и сваки следећи рат, сваки сукоб у коме смо уведени, о коме су други одлучивали, показао је бољу, организованију, сигурнију, опремљенију војску, војску која је знала куда иде, зашто се бори и како се бори, истакао је министар Вулин, додајући да је у сваком сукобу који је уследио, наш народ показао да је у стању да се избори за једину вредност коју нису могли да поделе ни са ким другим – за слободу. Подсећајући на историју српско-турских ратова начелник Војног музеја потпуковник Градимир Матић истакао је да изложба има за циљ да посетиоцима приближи те важне догађаје новије српске историје у оквиру шест композиција које сведоче о почетку решавања велике источне кризе и устанку српског народа. -Више од сто репродукција фотографија и литографија са мотивима ратних попришта, портрети команданата српске војске, министара и дипломата Кнежевине Србије, као и савезника и турских војсковођа сведоче о прохујалим временима и бурним историјским приликама. Фотографије су снимали ратни дописници, фотографи и сликари аматери, који су махом стизали са добровољцима и слали вести са српско-турског ратишта, нагласио је потпуковник Матић. Према његовим речима, приказани су и ретки примерци униформи, оружја, војне опреме, одликовања и повеља зараћених држава и савезника из времена када се оружјем још увек могло витешки ратовати, а изложено је и неколико ретких сачуваних застава из тог периода. Посетиоци ће бити у прилици да виде драгоцена сведочанства из овог важног периода српске историје, када је Кнежевина Србија, после два рата извојевала слободу на Берлинском конгресу 1878. године и стекла међународно признање након безмало пет векова ропства. Аутор изложбе је музејски саветник Војног музеја Анђелија Радовић, а поставка ће за све посетиоце у галерији Војног музеја бити отворена до 31. маја. Отварању изложбе присуствовао је главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Правосласвне Цркве протођакон Радомир Ракић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Ја не могу себи да објасним шта је то суштински слобода Некад ми изгледа да је слобода као и религија па сама по себи има различите дисциплине које се наслеђују и прате да би вредност слободе била свима видљива али некад недоступна или некомплетна. Шта је то слобода? Дали је то право на привилегију, слободу говора или става. Дали је то право на очување, развој, наслеђе или стицање? Дали је тачно да у слободи говора не постоји слобода деловања у складу са оним у шта верујете на начин на који верујете јер би дошло до анархије. Дали зато слобода често бива потреба да се ослободимо од ауторитета и неких ланаца који су остали, док су идеје које су довеле до опсесивних рестрикција нестале заједно са креаторима истих.
  12. ...... и не дозвољавају људима да изађу из њега. Да ли и ви, као што су некад католици у средњем веку, верујете да пакао овако изгледа ?
  13. JESSY

    Слобода морала

    Version 1.0.0

    22 downloads

    Христо Јанарас
  14. У сусрету са гностичким дуализмом, оци Цркве су развили посебан одговор на питање порекла зла у свету. Као основа за то им је послужило тумачење приче о Адаму и Еви из Књиге Постања. Посебно значајно за њих је било објашњење порекла смрти створених бића. Објаснити да је један Бог, који је Творац света, истовремено и Отац Спаситеља Исуса Христа, био је главни задатак за оце и учитеље Цркве при сусрету са маркионитским и гностичким учењима. Раздвајање искупљења и стварања, па чак и њихово супротстављање, је разним гностичким групама, а пре свега, Маркионовој квази-цркви, обезбедило солидну основу да консеквентно објасне порекло смрти и зла и искупљење остварено у Христу. Веровање да је један Бог Творац света и онај који се открио у Старом Завету, а сасвим други Отац Исуса Христа који се открио у Новом Завету, је јасно раздвајало њихове улоге. Први је творац материјалног и пропадљивог света, па стога и узрочник смрти, а други је онај који избавља из материје. Као одговор на таква учења оци су развили такво тумачење приче о прародитељском греху (Пост.), у коме је наглашена улога слободе првих људи у пореклу смрти створених бића. Тиме се постигло да се на солидном библијском темељу изгради објашњење како је могуће да постоји један Бог и да је Он Творац света који се појављује у Старом Завету, и истовремено и Отац из Новог Завета, за кога је речено: „Бог је љубав“(1 Јов.), а да постоји смрт створених бића. Тумачења улоге првих људи у продирању смрти у створени свет варирају од учења Иринеја Лионског, преко Григорија Ниског до Августиновог. Сва она садрже многе разлике и различито су утицала како на теологију, тако и на живот хришћана кроз векове. Ипак, наглашавање улоге људске слободе у пореклу смрти, као и схватање зла као негације – одсуства бића је њихов заједнички основ. Данас су ова учења много мање убедљива него у време када су настала. Разлог томе је што су она у складу са начином размишљања и погледом на свет који је одговарао познијој платонистичкој философији. Ова философија била је доминантна у време када су Оци формулисали своје ставове, у средини у којој су они живели. Овакав начин размишљања не делује довољно убедљиво савременом човеку, чији поглед на свет је формиран под утицајем савремене науке. Поред тога што доводи у питање историчност постојања првих људи, савремена наука, нпр. теорија еволуције, радикално доводи у питање могућност повезивања порекла смрти и људске слободе. Како је могуће веровати да је човек узрочник смрти, ако се прихвати уверење да појављивању човека као врсте претходи мноштво врста као и њихових прелазних облика чије умирање не само да није узроковано грехом људи, него је чак и нужно да би се људска врста појавила. Уколико је човек настао услед таквог процеса, он не би био изузет из његових биолошких претпоставки – бар оних најосновнијих. Једна од њих је, свакако, и умирање појединачних организама, које омогућује усавршавање врста. Као неко ко је део тог процеса, конкретни човек би нужно био већ од свог настанка смртан, односно старио би, што значи и умирао. Без обзира на то што је за било какав говор о постанку човека нужно подразумевати посебну делатност Духа Божијег (Пост), којом је Бог учинио човека различитим од осталих живих бића – уколико покушавамо да библијско учење о стварању на било који начин помиримо са еволуцијом, поменута тешкоћа остаје. Једино што би могло да учини човека од почетка изузетим од умирања је његово стварање у потпуности независно од процеса еволуције живих врста. Да ли је онда уопште могуће веровати да прича о прародитељском греху и учења заснована на њој имају икаквог смисла, ако се прихвати теорија еволуције? Многи су пожурили да на ово питање дају негативан одговор и одбацили или веру у смисао библијских казивања, или било какав говор о еволуцији врста. Тако да, уколико данас желимо да останемо верни хришћанском учењу, које је обележило читаву теологију од времена ране Цркве до данас, као да немамо други избор него да игноришемо проблем или да прибегнемо креационистичким (квази)научним теоријама. Ове теорије су јасно сведочанство колико је било какво схватање које није бар у некој вези са научним језиком и начином мишљења на ову тему данас немогуће. Оне су заправо, нека врста покушаја да се буквално тумачење Постања изрази језиком блиским савременој науци и да се такво тумачење заснује на аргументима који би били убедљиви за савремену науку. Уколико, пак, не желимо да пристанемо ни на једну од поменутих могућности, прво морамо разумети суштину приче. Она је у томе да је човек као биће, од Бога обдарено посебном слободом, одговоран за постојање смрти и пропадљивости у свету. Из овога видимо која је била намера библијског писца. Овом причом он је хтео да објасни порекло смрти и других невоља којима је људски род и цела творевина изложена. Зашто је он одлучио да баш људима припише одговорност за порекло смрти? Уколико је не би приписао првим људима, друге алтернативе су биле: 1) неко друго створено биће, односно животиња; 2) неко друго бестелесно биће – ђаво; 3) Бог. Прва алтернатива угрозила би значај човека, коме је Бог поверио свет као ономе ко је створен по слици Божијој. Друга алтернатива би одвела до пренаглашавања улоге ђавола, што би нас опасно приближило дуализму, односно учењу по коме би свет био творевина два „бога“, као у староперсијској религији или гностицизму. Ипак, улога ђавола није у потпуности занемарена, али није пресудна. У лику змије овој (али у мањој мери и првој) алтернативи је дато нешто простора, али тако да не угрози схватање по ком је човек најважније биће у творевини, као Божија слика и посредник између материјалног и духовног света. Трећа алтернатива је потпуно неприхватљива за библијско схватање Бога који је свет створио слободно и из љубави, и зато жели да сва његова творевина постоји вечно у заједници са њим. Дакле, уколико смртност људи и других бића није ни у каквој вези са људском слободом, онда прича о прародитељском греху остаје само интересантна прича, која промашује своју сврху. Да ли та веза постоји, чак и ако прихватимо схватање савремене науке да је смрт постојала много пре појаве човека и да он није узрочник смрти? Без обзира на то да ли је или није узрочник смрти, човек и његова слобода су и те како повезани са превазилажењем смрти. Кроз цео Стари Завет припрема се рођење Сина Божијег у телу, који ће спасити људе и свет од смрти. Први Христов долазак зависи од слободног пристанка старозаветних праведника на Божији план спасења. Ово свој врхунац има у личности Пресвете Богородице и њеној сагласности да роди Христа. Основни став на ком се темељи хришћанско учење о спасењу је: да се Христос није родио, умро и васкрсао, смрт би заувек владала светом и човечанством. Управо зато се Христос и назива победитељем смрти. Након Његове смрти и васкрсења, смрт више није коначна судбина човека и света. Својом победом над смрћу Христос је омогућио створеним бићима учествовање у вечном животу. Његово васкрсење је почетак и основ Општег васкрсења, које ће се десити након Његовог Другог доласка, када ће „Бог бити све у свему“(1 Кор.). Међутим, Христова коначна победа и Његов Други долазак повезани су са постојањем Цркве. Црква, као заједница Светог Духа, подразумева слободну сагласност оних који верују у Христа. Од апостолâ до данашњих хришћана, сви чланови Цркве учествују у историји спасења без које не би било ни Другог доласка. Потребно је догађај који се догодио у Христу пренети до свих крајева васељене и продужити кроз историју, односно дати му временску и просторну универзалност. Све то је немогуће како без делатности Светог Духа – Утешитеља, тако и без људи, који покретани њиме слободно то чине. Као што је слобода старозаветних праведника, пророка и свих чланова старозаветне заједнице изабраног народа имала улогу у омогућавању првог Христовог доласка, тако и слобода свих чланова новозаветне заједнице – Цркве, има улогу у омогућавању другог Христовог доласка. На овај начин можемо да сагледамо колико је веза између људске слободе и превазилажења смрти дубока. Међутим, ту се не ради само о слободи првобитног људског пара, већ о слободи свих који сарађују са Богом у извршењу Његовог плана да превазиђе пропадљивост творевине кроз оваплоћење Сина Божијег „кроз кога, у коме и за кога је све“. Ако овако сагледамо библијску причу, нећемо изневерити њену основну поруку. Начин на који се она обраћа читаоцу је много другачији од овог њеног тумачења. Он је много сликовитији, убедљивији, чак и за данашње читаоце. Поред тога, морамо имати у виду да је она испричана веома давно, много пре свих догађаја историје спасења који су нам показали могућност оваквог тумачења, а такође и пре неоплатонизма и савремене науке. Да није испричана тако како је испричана, сигурно ником не би била нити блиска нити разумљива. Овако, она је одговорила на питања на која је требало да одговори, и уз одговарајућа тумачења, то увек и чини. Православље.рс Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  15. ACTA, SOPA i PIPA zabrinuli su veliki broj internet korisnika koji strahuju kako će političke elite i korporacije uskoro uvesti cenzuru interneta i zabraniti slobodnu razmenu informacija i datoteka. Njihova strahovanja još su više povećana nakon gašenja Megaupload-a i dobrovoljnog zatvaranja BTjunkie-a i još nekih stranica za razmenu datoteka, ali naučnici sa holandskog Delft University of Technology uveravaju da nema straha za buduću slobodnu razmenu datoteka jer oni razvijaju decentralizovani BitTorent klijent Tribler kojeg je "nemoguće ugasiti" - tj. jedini teoretski način da ga se ugasi jeste rušenje celog interneta. Johan Pouwelse, jedan od naučnika koji radi na Tibleru kaže da je ovaj klijent u potpunosti sposoban da se odupre "pritisku spolja" i može da radi i bez stranica za pretraživanje torrenta i trackera - "jednostavno ne može biti ugašen, blokiran i cenzurisan, bez obzira na zakone i želje političara". Tribler je specifičan po tome da ne zahteva stranice za pretraživanje torrenta kako bi korisnici pronašli sadržaj za skidanje, već se zasniva na čistoj peer-to-peer komunikaciji. Na stranici torrentfreak kažu da je cilj naučnika sa navedenog univerziteta implementacija BitTorrent-a koji se neće oslanjati na centralne servere tako da će se putem njega moći razmenjivati sadržaj čak i ako stranice za pretraživanje torrenta ne budu dostupne. Pouwelse je rekao torrentfreak-u da oni ne žele da zavise o nepouzdanim serverima i stranicama za pretraživanje i žele da omoguće neprekinuto deljenje informacija. On kaže da sam Tribler klijent dolazi sa mogućnošću pretraživanja, ali rezultati pretraživanja ne dolaze sa nekog centralnog servera, nego sa samih računara drugih korisnika, a ista je stvar i prilikom skidanja datoteka. On objašnjava da je "Tribler baziran na standardnom BitTorrnet protokolu i koristi standardne BitTorrent trackere za komunikaciju sa drugim peerovima, ali on može da nastavi sa skidanjem kada centralni tracker postane nedostupan". što se tiče zaštite od spama i virusa, Tribleru u tome pomažu sami korisnici koji sa svojim likeovima potvrđuju da je sadržaj bezbedan, a kanali i sadržaj sa više takvih likeova biće pri vrhu liste pretraživanja. IZVOR Tribler download page
  16. Александар Милојков

    Човек без лица - говор без слободе

    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2010 Човек без лица – говор без слободе „И чуше глас Господа Бога који ходаше у рају предвече, и сакрише се, и Адам и жена његова, од лица Господа Бога... И позва Господ Бог Адама, и рече му: „Где си?“ А Адам му одговори: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.““ Пост 3, 8-10 Говор је моћ, моћ словесности. Говор показује словесност (логосност). Показање, пак, јесте излазак пред лице другог. Зато, говорити значи бити у диалогу. Словесност је словесна само у сусрету са другом словесношћу која је среће и разумева (грч. диа-логос = два говора, две словесности, диалог, разговор). Говор није само оно говорено већ и оно разумевано. Без говора нема разумевања, али ни говора нема без разумевања. Разумевање чини говор постојећим. Зато је диалог смисао постојања говора. Говорити и разумевати значи бити личност – постојати у диалогу. Ово је икона Божија у човеку, истина његовог постојања. Говорити значи бити слободан, показати себе и наћи се у разумевању другог. Показати себе, пак, значи истиновати, говорити само оно што мислиш. Говорити оно што не мислиш јесте бежање од себе самога, отуђење од властитог бића. Говор који не пројављује биће није говор већ лаж и лицемерје, деструкција личности, покрет ка небићу. Зато је лицемерје грех. Зато што личи на говор а није говор. Лицемерство је бекство од својих мисли, скривање и кукавичлук. Лицемерство је губитак слободе услед мањкања храбрости да говором покажеш оно што стварно јеси, да покажеш ко си – да будеш одговоран. Јер, слобода није моћ да се скриваш већ да се показујеш пред лицем другог и у лицу другог – као што се Отац показује у Сину. Говор је слобода само онда када показује човека са лицем. Говорити значи бити мудар. Бити мудар у говору значи ослушкивати разумевање властитог говора, бити у диалогу, гледати себе у лицу другог – учити и исправљати се. Говор није похлепна и горда тврдоглавост. Говор је и храборст прихватања да си у заблуди, да си се спотакао и пао. Онај ко говором сведочи да је пао тај и устаје и бива јачи. Зато, говорити значи расти и усавршавати се, бивствовати у успињању до „мере раста пуноће Христове“. Бити мудар у говору значи заједничарити, бити биће заједнице, бити слушан и слушати. Бити, пак, у заједници значи показати лице своје, па и онда када си пао због речи својих. Не скривај се. Скривање је туђинствовање и ропство. Покажи се и знај да је покајање заправо преумљење, говор који уводи у мудрост. Покајници су заиста највећи мудраци јер су разоткрили лудост тамо где се она најтеже открива – у властитом бићу. Говорити значи љубити. То значи да човек, иако не треба да говори оно што не мисли, не треба увек да каже ни све оно што мисли. Ћутање је много пута мудрије од говора. Ћутање чак зна да више говори од самог говора. Љубити значи пазити да твоја реч, ма била она и истинита, као мач не посече слабашног брата твога. То не значи да треба да говориш лаж уместо истине, већ да требаш да понекад ћутиш, да будеш трпељив, да будеш мудар и да свакој истини нађеш њено погодно време. Зато, не говори увек све оно што мислиш, па макар мислио и саму истину. Јер, која је корист од истине ако њоме убијеш брата свога? Истина има један циљ – живот, вечни живот, а не саблазан и смрт. Угледај се на Бога. Ни Он не говори никада оно што не мисли, али је трпељив и мудар те не каже увек ни све оно што мисли. Бог своје мисли говори у најбоље време за човека. Тако се Бог човеку и откривао, постепено, да истином не убије већ да спаси човека. Отуда се Бог најпре откривао кроз пророке и законе, а „када се наврши време, посла Сина Свога...“ Угледај се на Христа. Он је говорио говорећи и ћутећи. Говорио је говорећи ученицима својим и говорио је ћутећи фарисејима и Пилату. Добро је говорити због љубави према разумнима, а доборо је и ћутати и „не бацати бисере пред свиње“, због љубави према речима. Љуби ближње своје јер ћеш само тако заволети и Бога, али љуби и речи јер су дар Божији и за сваку ћеш од њих дати одговор Дародавцу – речи твоје стојаће пред Речју Очевом. Говор као слобода, говор као мудрост и говор као љубав. Ово троје показује личност, лице човеково. Зато, треба бити достојан својих речи, не бежати од њих и не скривати лице своје. Речи без лица човековог су као ветар који лута. Такве се речи не дају разумети јер их се људи клоне, као од распуштене деце која немају оца и васпитача, као од бесловесног ветра тражећи заветрину. Речи без лица човековог не заједничаре већ поткопавају и руше. То је говор кукавица које се боје разумевања – показања и изласка пред лице другог. Човек без лица је говор без слободе. Слобода се не скрива, скривање је ропство. Човек без лица је говор без одговорности. Бежање од одговорности је бежање од словесности и слободе. Слобода значи постојати љубећи – бити личност. Бежање од слободе и одговорности је бежање од живота, од постојања пред лицем другог. Бежање од одговорности је умирање. Човек без лица је говор без мудрости. Мудрост није безлични ветар. Мудрост је чедо мудраца. Мудрост има родитеља кога показује, као што Син има Оца и као што Син показује Оца. Мудрост је подобије Божије у човеку. Зато је мудрост, мудрост само онда када показује личност. Човек без лица је говор без љубави. Љубав је, пак, познање а не скривање. Онај ко бежи од речи својих није кадар да љуби, није кадар да постоји. Зато се човек без лица одмеће у лажни свет, у своју cyber илузију. Тај лажесвет је стециште кукавица, стециште безличног постојања. Кукавице вапе за тим светом јер тамо је могуће да постојиш а да те ипак нема, да говориш а да не будеш у диалогу. Тамо је могуће говорити без слободе, без мудрости и без љубави. Нема одговорности јер у cyber свету нема ни живота. Тамо живе људи без лица чије су речи бесловесни ветар, распуштена деца без родитеља. Тамо лутају напуштене речи чији су се говорници уплашили говора са лицем, словесног говора који их тражи и вапи за лицима њиховим: „Где си?“. Тај свет је туђина у којој се скривају живи мртваци. У ту туђину хитају они који нису храбри да постоје. Њихове речи су ветар, а ветрови утихњују. Када утихну, више их се нико не сећа. У сећању остаје само човек са лицем и његова реч са слободом, мудрошћу и љубављу – реч која показује човека другоме човеку. Александар Милојков
  17. Александар Милојков

    Проблем насиља - трагедија слободе

    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2010 Проблем насиља - трагедија слободе Насиље, страдање и патња, једном речју – зло, одувек су као егзистенцијална питања заокупљали човеков ум. Кроз философију и религију, човек је вековима покушавао да одгонетне тајну зла. Временом, човекова свест се, како религијска тако и философска, развијала. Ипак, оно што је карактерисало сваку епоху јесте човекова зачуђеност пред постојањем зла. Тиме се показује да постојање зла није природно. Зло је уљез, са целокупним својим породом: насиљем, страдањем и патњом и, коначно, са својим најомраженијим породом – смрћу. Има ли тај „незвани гост“ своје биће? Ако има, то биће је или вечно или је створено. Ако је вечно, онда је зло божанског порекла. Многи су људи управо тако и схватали зло: поред доброг, постоји и зао бог. Свет је, тако, поприште сукоба доброг и злог бога. А човек? Човек је бојно поље на коме се сусрећу та два вечна, божанска принципа – добро и зло. Ако ли, пак, зло није вечно него временито и створено, онда се његово постојање мора приписати Богу, „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ Да ли је тако? Временом су људи одбацили могућност да постоји мноштво богова. Оном једном Богу Који је једини преживео из тог пантеона богова, људи приписаше добро, мудрост, лепоту и све оно за чим живот природно чезне и што природно прихвата за своје. Но, иако је лажни зао бог проглашен за непостојећег, зло је остало да постоји. Чак, зло сада постоји као још већи парадокс него онда када је „постојао“ непостојећи зао бог. Зло сада постоји у створеном свету, у свету који за свој узрок има доброга Бога Творца. Нужно се отима питање: да ли је добри Бог Творац створио зло? Ако зло постоји и ако је све што постоји створио Бог, онда је Он створио и зло! Али, Он је добар Бог, како је то могуће? Каква апорија! Да би човек изашао из ове тешке апорије, морао би да постави право питање и да на то питање да прави одговор. Право питање је: постоји ли зло? Прави одговор на то питање је: зло не постоји. Све што постоји, сва видљива и невидљива творевина, је по својој природи добра, јер има узрок у Ономе Који Јесте – у „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог“. Иако се плодови зла опитују кроз насиље, страдање и патњу, зло, ипак, не постоји. Како је онда могуће да окушамо његове плодове ако зло не постоји? Плодови зла се опутују тако што се човек лишава оног стварно постојећег - добра. Парадоксално, зло има биће у небићу, у одсуству добра. Ову истину, о непостојању зла, која је искристалисана напором хришћанске, отачке мисли, генијално је објаснио млади Ајнштајн у једној својој шклолској анегдоти. Његов професор вођен логиком да зло постоји, а да је Бог творац свега што постоји, дошао је до закључка да је Бог узрок зла. На то ће мали Алберт Ајнштајн свом професору поставити следећа питања: - Професоре, постоји ли хладноћа? - Какво је то сада питање? Наравно да постоји хладноћа! - Не, професоре. Заправо, хладноћа не постоји. Према законима физике оно што ми сматрамо хладноћом, уствари је недостатак топлоте. Професоре, а да ли постоји тама? - Наравно да постоји! - Не! Тама је само недостатак светлости. Светлост можемо испитивати, али не можемо таму. Зло не постоји, исто као хладноћа и тама. Бог није створио зло. Зло је само недостатак људске љубави према Богу. У овим речима млађаног Ајнштајна налази се древна отачка мисао да зло има „биће у небићу“. Зло је недостатак, одсуство љубави, одсуство смисла, одсуство човековог исправног одговора на Божији призив. Зло је трагедија слободе, трагедија слободне људске воље. Али, и слободна воља је Божији дар човеку. Ако је она узрочник зла, а њу је подарио човеку Бог, није ли опет Бог, макар индиректно, узрочник зла? Јер, да нам Бог није дао слободну вољу, не бисмо могли ни чинити зло. И на ово питање су богомудри оци Цркве дали одговор. Свети Августин каже да извор зла лежи у човековој слободној вољи, у њеном покрету. Међутим, да Бог није подарио слободну вољу човеку, ми бисмо били непособни да творимо праведна и добра дела. Били бисмо неспособни за све оно што је вредно хвале: првенствено за љубав. Без слободне воље не бисмо могли да одговоримо на Божији призив: да слободно постојимо у заједници љубави са Њим, да примимо посинаштво и да се народом Божијим назовемо. Таква заједница је једино могућа тамо где постоји слобода и словесност. Без ово двоје љубави нема. Због тога нам је Бог и даровао слободу, учинио нас иконама Божијим. Са друге стране, слободна воља носи могућност да се човек покрене у негацију Божијег призива, у негацију добра. Ипак, не може се дар слободе окривити због тога, јер слободна воља не подразумева нужност којом би човека приморала да чини зло. Управо због тога, што наша вољна (хотимична) дела нису акт нужности, већ акт наше слободе, нешег сопственог „хоћу“, коме смо ми једини господари, наша су дела достојна похвале и покуде. Зато, бити слободан значи бити и одговоран. Коме? Ономе по Коме све постоји, по Коме се све мери: и лепота, и доброта, и мудрост и васцели живот – Живоме Богу Творцу. Ван Онога Који Јесте, ван Бога Живога, нема бића, нема доброте, нема лепоте, нема мудрости. Ван њега је само илузија која има „биће у небићу“, а то је зло са својим најтамнијим породом – смрћу. У тој илузији живи данашњи човек. Окренут, својом вољом, од Бога као смисла и циља живота, човек је окренут пролазним вредностима. Из човекове природе није нестао тај, од Бога усађен, покрет ка смислу. Настављајући да се вољом креће, човек је своје природне моћи кретања за смислом усмерио ка бесмислу. Човек у распадљивом и смртном покушава да отме и задржи живот. Отуда беспоштедна борба за прежиљавање, коју најчешће опитујемо као насиље и патњу. Свети Атанасије Велики тај људски промашај овако описује: „Удаљивши се од познања Једног и Истинитог, а то је Бог, и удаљивши се од жеље за Њим, доспели су до разних и појединачних жеља тела.“ И ево узрока свакога зла, насиља и патње. Свети отац даље каже: „Затим, као што то обично бива, обузети жељом за свакојаким многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога, дакле, ступише у душу страх, и брига, и уживање, и старање о смртним стварима.“ Тај страх да се не изгубе овоземаљске ствари, које је човек одредио за смисао и циљ свог живота и са којима је успоставио однос, свети Августин назива пожудом. Пожуда је, по светом Августину, човеково везивање за ствари које може изгубити против своје воље. Сада је јасно зашто такве ствари човек грчевито граби, стеже и чува. Те ствари су његов живот – и све што човек погрешно чини, па и најгора зла, чини у незнању, јер мисли да ће на тај начин обезбедити своје постојање. Свети Атанасије, у истом Духу као и свети Августин, то јасно закључује: „А опет, пошто (човек) жели, а не испуњава те своје жеље, научио је да убија и да чини неправду.“ Ето одговора одакле насиље, патња и сви небројени породи зла у свету. Ето и пута одговору како да зло са својим породом нестане. Потребно је шупљину, ништавило бесмисла, попунити бићем смисла. Потребно је живот тражити у Животодавцу, мудрост тражити у Мудрости, лепоту у Лепоти, добро у Добру. Када ова блага стекне, човек их не може изгубити против своје воље, како каже свети Августин. А када човек има оно што слободно хоће и када нема страха да му то ико може отети, онда је такав човек сретан. То што човеку нико не може отети против његове воље Христос назива „благом на небу“: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, ондеће бити срце ваше.“ (Мт 6, 19-21). „Благо на земљи“ јесте оно што свети Августин назива пожудом. Имајући такво „благо“, које може изгубити против своје воље, јер „мољац и рђа квари“ и „лопови поткопавају и краду“, човек живи забринут и несретан. Када човек остави и „срце своје“ тамо где је „земаљско благо“, онда се рађа насиље, страдање и несрећа. Јер, човек се боји да то „благо не изгуби“, како каже свети Атанасије. Да би се, пак, сачувало „благо на небу“ нису потребни ни оружје, ни сигурносне браве, ни пси чувари. То благо чува сами човек, својом слободном вољом. Ни „рђа“, ни „мољци“, ни „лопови“ том благу не могу ништа. „Благо на небу“ се лако стиче и лако чува. Чувар тог блага је само једно слободно, искрено и људско: „Хоћу“. Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×