Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 136 results

  1. У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Поред владике Атанасија гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, који је читао акатист Светом Петру Цетињском, а потом се обратио надахнутом беседом. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Епископ милешевски Атанасије - Власт Црне Горе наставља да користи преговоре у политички маркетинг! Свети Петар Цетињски је узданица Црне Горе и целог српског народа, јер је био пример истинског пастира који је сав свој живот предао на служење Богу и своме народу, истакао је отац Слободан у свом пастирском слову. Говорећи о Цетињском чудотворцу, парох црмнички је указао на састрадавање светог Петра зарад мира и слоге у повереном му народу. Свети Петар Цетињски је био миротворац, који је у том, нимало лако времену, мирио завађени народ, братимио људе, и тако испунио оно што је Црква очекивала од њега, подсетио је отац Слободан. Поредећи данашња искушења са тешкоћама која су била на плећима Светог Петра наш гост је позвао да се опоменемо речи Светога Петра носећи у нашем бићу истину да је Црква непобедива. У средишњем делу емисије као члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске презвитер Слободан Лукић је предочио концепт рада и посебно истакао да је све усмерено на активном богослужбеном животу. Са жаљењем отац је напоменуо да богоборна власт Црне Горе са нападима и дискриминацијом не заобилази ни веронауку, те тако верска настава није део образовног система.
  2. Поводом мученичке смрти последњих чланова царске породице Романов, која је владала Русијом три века и која је од те земље направила велесилу првог реда, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говори о мотивима цара да упркос свим ризицима и искушењима, стане уз српски народ и уђе у оружане сукобе са земљама са којима је Русија имала добре односе. „Пут јеванђеља је трновит и то је цар Николај наглашавао јер је рођен на дан многострадалног Јова“, каже отац Слободан који је подвукао да је руски цар подигао више од 10 000 светиња и да је реализујући изложбу фотографија царске породице, последње Романове упознао на ближи и непосреднији начин. „Поглед руског цара и вера која просијава из његових очију су ме посебно дирнули“, каже отац Слободан кога питамо и да ли је српски народ довољно благодаран последњем руском цару. Извор: Радио Источник
  3. У четврту недјељу по Духовима, 5. јула 2020.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Јевсевија, молитвено је било у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа јеромонах Владимир, јереј Ранко Радоњић, јерођакони Роман и Зосима и јереј Зоран Бубања павинопољски парох, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. После прочитаног Јеванђеља сабранима је бесједио о. Сергије, који је између осталог тумачећи прочитану причо о исцјељењу капетана у Капернауму, казао да све нас исцјељује Господ, који силином вјере придајемо значај Богу кога треба поштовати и кога се треба бојати, јер је Он тај који дарује живот вјечни. – Вјера која је од Бога откривена, којом нас Господ Исус Христос учи, јесте она вјера која захтијева од нас да и ми данас будемо свједоци те вјере. А свједочићемо је ако је правилно живимо. Један од великих свједока те вјере Христове, вјере капетана овога је Свети отац наш Василије код кога служимо – казао је о.Сергије. Тешко је примити тајну вјере, тешко је повјеровати у то да човјек ако и умре живјеће, рекао је о. Сергије. – Једино човјек који се Богу дао на служење је слободан од свега што је пролазно. Бог је вјечан. Свети отац Василије својим дјелима свједочи вјечног Бога и нема скоро човјека, па чак и оних који нису овдје били, који су додирнули његово Свето Тијело, да се нису срели са свједочанствима, исцјељењима, чудима и потврдама вјере наше. Људи постају преобраћени, освећују свој живот, уносе вјечни живот у себе и постају савјечни Богу. То је једно од највећих чуда која Свети Василије чини – објаснио је о. Сергије. Извор: Манастир Острог
  4. Свијет и друштво у којем живимо све већом динамиком трајно и неповратно мијењају своје лице. Глобалистичка идеологија са свим њеним накарадним анти-вриједностима рефлектује се и на мање системе и друштва и већ двије деценије представља основни амбијент у којем се креће дискусрс владајућих гарнитура у готово свим балканским државама. Тај одраз се веома лако може пратити у данашњој Црној Гори. У глобалном домену владајући релативистички, декадентни и индивидуалистички поглед на свијет, без историје, савјести и упоришта у традиционалним хришћанским вриједностима код нас се одражава у одрицању вишевијековне традиције, језика, писма и припадности Цркви која је и створила државу којој припадамо. Пола године након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни анти-закон о ”слободи” вјероисповијести, стигао је приједлог новог закона о животном партнерству лица истог пола. Оно што је у овом случају неуобичајено када је у питању изгласавање закона јесто то да му се противи и један дио владајуће већине. Наиме, мањинске партије коју чине углавном припадници исламске вјероисповијести, а такође и странка коју представљају вјерници Римокатоличке цркве, одбијају да дају глас усвајању предложеног закона чиме се показује да је поштовање породице и традиционалних породичних вриједности заједнички и незаобилазан елемент етичког учења све три традиционалне вјерске заједнице у ЦГ. Дужни смо, као хришаћни, да дамо одговор на овај дрски насртај на светињу брака. Света тајна брака коју чине мушкарац и жена (Мојс. 2,18-25; Јн 2, 1-11) у данашњем потрошачком друштву постаје ствар међусобне конзумације, релативизује се и у крајњој линији поништава. Губљење смисла брака као свете тајне коју апостол Павле упоређује са везом Христа и Цркве, погубно ће се одразити на породицу и васпитање будућих генерација. Од постања свијета брак јесте само савез мушкарца и жене и само као такав бива благосиљан од Цркве. Господ је Својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11) благословио брачну заједницу и кроз њу рађање и родитељство. Прво чудо претварања воде у вино које се збило у Кани је наговјештај онога што се збило на Голготи: Један од војника прободе му ребра копљем и одмах истече крв и вода… (Јн. 19,34). Постоји тијесна унутрашња веза између стварања, Распећа, Крштења, Евхаристије и брака. Жена је створена од ребра човјека, а по заповијести Божијој, човјека и жена постају једно тијело. У светој тајни брака и полност добија истински смисао и бива преображена. Тривијализација полности која је данас постала ништа више него животна забава покретана сензуалним нагонима, води ка дехуманизацији, расчовјечењу личности. Према томе, озакоњивање ”брака” истополних особа представља легализацију гријеха којом се изврће Богом благословена тајна и изврће руглу породица која се више не посматра као ”Црква у малом” већ као некакакав ”заједнички живот”, уговор и сл. Јасно је да се након евентуалног усвајања овог закона послушници глобалистичких владара неће зауставити у испуњавању задатих налога. Сљедећи корак би могао да буде закон којим би се ”животним партнерима” истог пола омогућило да усвајају дјецу. Дакле, циљ је разбијање породице, хришћанске заједнице и вриједности (истом циљу служи и злоупотреба пандемије тајанственог вируса корона), а све са намјером да се задовоље западни глобалистички центри моћи. Док непрестано слушамо како су наводно угрожена права ЛГБТ особа, у пракси видимо сасвим супротно: неометану пропаганду хомосексуализма у вртићима и школама кроз разне брошуре и приручнике, што представља најгнуснији атак на невине дјечије душе. Једном ријечју, упоредо са наративом да ЛГБТ особе бивају дискриминисане, упорно се намеће њихова идеологија као исправна и пожељна. Када Црква, позивајући се на Јеванђеље, опомиње на значај чувања светиње брака и породице, либерални ”душебрижници” устају са оптужбама за ”ретроградност”, затуцаност, непоштовање људских права и слобода. При томе иста та Црква, од истих тих душебрижника трпи страшан прогон, њени епископи бивају хапшени, свештеници који су овом народу двадесет и више година проповиједали Ријеч Божију се протјерују, руше се манастирски конаци итд. Ово је, заправо, својеврсни наставак онога што је започето крајем прошле године доношењем антиуставног и дискриминаторног закона о ”слободи” вјероисповијести који је изазвао реакцију већинског становништва Црне Горе и која се преточила у величанствене литије које су својим достојанством задивиле цијели свијет. У питању је судар два начела, борба духа времена са Духом Божијим и Црквом Његовом. Људска права и слободе коју проповиједају идеолози неолиберализма су привид слободе и представљају заправо ропство гријеху и кнезу овога свијета. Важно је нагласити да Црква никада не осуђује грјешника, него гријех. Свој терапеутски приступ она темељи на тајни Богочовјека и Јеванђеља Његовог које је свевремено и упућено сваком човјеку у сваком времену. Зато Јеванђеље треба да буде критеријум и путоказ свима нама, а нарочито онима који доносе овоземаљске законе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Отац Слободан: “Да да Бог да, молитвама Светог аве Јустина превазиђемо сва искушења”. Емисија “Питајте свештеника“ у којој је, на прву недјељу по Педесетници, празник преподобног аве Јустина ћелијског и врањског био свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  6. На средњим странама првојунског броја "Православља" (бр. 1277, 1. Јун 2020) објављен је разговор са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником листа Свевиђе, који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. Са протом Николом разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у PDF формату О све учесталијим нападима на Српску Православну Цркву у Црној Гори, као и о недавном безаконом и неправедном утамничењу Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија са осморицом никшићких свештеника, разговарамо са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником „Свевиђаˮ, свештеником који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. *Оче Никола, ових дана Црква Христова у Црној Гори суочена је са новим распећем. На празник Светог Василија Острошког приведени сте заједно са Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем и Вашом сабраћом из Саборног храма у Никшићу. Замолио бих Вас да поделите са нашим читаоцима шта се те ноћи догодило? Претпостављам да је јавност и те како упозната са оним што се на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, патрона нашег храма и града Никшића, дешавало са Црквом Божијом. Не бих улазио у детаље, прилично је и заморно и непотребно губити драгоцјено вријеме на, слободно и смјело могу казати, сувишне ствари. Ипак. Неке чињенице не смијемо заобићи. Под окриљем мрака, изузетно насилно, готово садистички, интервентна полиција са дежурним рејонским полицајцем (Бранком Змајевићем)* дошла је са наређењем да Епископа Јоаникија и осам никшићких свештеника „приведу“ на информативни разговор, у својству грађанина, „одмах“ и у службеном возилу, иако и лаици знају да се у својству грађанина иде добровољно и без присиле… Након давања изјаве, одводе нас код тужиоца који нам одређује задржавање до 72 сата, са образложењем „због опасности да се може поновити учињено дјело“. Тачно, можемо поновити на Литији идућег 12. маја. Несувисло до бола, физичког. Наравно, сви они само раде свој посао. То је, могу одмах примијетити, опште мјесто и заједнички изговор свих који у полицији раде и спроводе безакоње… Будући да смо у притвору провели одређена 72 сата, пуштени смо на слободу. Епилог очекујемо наредних дана, а само да напоменем да смо ријетки који су дочекали да им „исцури“ вријеме у овој мјери задржавања. *Како сте лично доживели ово неправедно привођење и тамничење које несумњиво представља директан удар на Цркву? Морам признати, не кривицу него чињенично стање, да сам на неки начин био спреман за ово што се десило. Не због тога што идем ивицом закона, него услед безакоња које одавно царује у овој држави. Није то ништа ново. Ако усмјеримо поглед на не тако давну историју, видјећемо да ова власт континуирано спроводи политичке смјернице оне претходне комунистичке идеологије, те да је матрица остала иста, исти су они који је отјеловљују – то су њихови духовни наследници, а свједоци смо да све више нараста број оних над којима мач власти оштри свој неправедни мач. Властодршци су отишли предалеко да би се могли вратити. Мора доћи до прекомпозиције снага, како год то изгледало у овом тренутку далеко и немогуће. И живот има своје законе, као и природа… А човјека највише боли неправда. … *Може ли човек у затвору да се осећа слободним? Најприје бих направио условну дистинкцију између затвора и тамнице. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци. Надам се да наша генерација неће оставити овакав терет од историјске неправде и несрећних подјела коју смо добили од наших родитеља. *Будући да је традиција Световасилијевске литије дуга 26. година, и да тога дана Свети Василије призива свој народ у свештени ход љубави и благослова, можемо ли рећи да је неправда која се збила над Вама, удар на кивот великог чудотворца Острошког? Ја бих то другачије поставио. Наиме, Свети Василије већ 350 година позива и призива, исцјељује и вида ране многим људима који хрле у Острошке греде, не гледајући на боју коже, нацију, вјеру… То је један од најпоштованијих и најомиљенијих Светитеља у васељени, а не само на локалном нивоу. Морам напоменути да се Српска православна црква, тачније Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка са пуном одговорношћу односила према ванредним мјерама које су државни органи донијели у случају пандемије вируса. Овдје није мјесто за приговор да се без ванредног стања не могу сужавати права вјерника на исповиједање…али, иако то за трен занемаримо, видјећемо да је позивање на мјере формалне а не суштинске природе! На Литији, која се десила тога 12. маја, десило се нешто невјероватно. Народ се окупио, а да га Црква није позивала. Штавише, и у Острогу – митрополит Амфилохије, и у Никшићу – владика Јоаникије, били су децидног става да на жалост Литије неће бити, и да ћемо скромније ове године обиљежити наш велики празник. Међутим, кад се „десио“ народ, нама свештеницима није преостало ништа друго него да се том вјерном народу придружимо и по устаљеном обичају предводимо свештени крсни ход. Да апсурд буде већи, умјесто да нас похвале што смо помогли да се евентуалне мјере испоштују, омогућили да се народ у миру разиђе, након кретања и држања колико-толико физичке дистанце, ми смо добили позив за саслушање у полицијској станици. Људски, нема шта. *Амбијент затвора, реалност ограничене слободе, као и болна чињеница неправде, нису Вас спречили да у овим болним моментима прослављате Господа. Да ли сте имали могућност да се тих дана причешћујете? Ми смо имали ограничено кретање, слобода је остала недирнута! Живјели смо слободу у пуном капацитету, ако тако могу рећи! Они који су држали кључеве од наших келија у казамату, „гаражи“, „бетоњерки“, како све зову овај подрум – нису бранили да свештеници, који су изостали да буду ухапшени по само њима знаној логици, дођу ујутру да нас причесте. Мислим не толико што знају да нам је то потребно, колико што не знају ништа о начину живота којим ми живимо, а непознавање ствари људе најчешће за тренутак паралише и нађе неспремне, с једне стране. С друге стране, они који су наредили наше брутално хапшење, а ту прије свега мислим на привођење у „марици“ – начелника Тихомира Горановића и његовог замјеника – командира Дарка Мађарића, сасвим су добро знали да ово тамничење и безакоње премашује њихову мјеру, па су се на неки перфидан начин „држали“ по страни и дозволили нам Свету тајну причешћа. Да смо, не дај Боже, којим случајем направили неки законски прекршај из њиховог дјелокруга, не би свештеник могао ни да приђе на километар згради полиције. Овако, нека њима служи на част, полицијску, за људску нисам сигуран да је нису истрошили све ове године, како су на правди Бога утамничили епископа и осам свештеника. *Да овај напад није оставио само духовне и душевне последице, већ и здравствене, доказује случај Вашег архијерејског намесника проте Слободана Јокића који се налази на болничком лечењу. Отац Слободан Јокић, мој кум и пријатељ више од пола живота, је као кардиолошки реконвалесцент ухапшен исте ноћи. Да невоља буде већа једини он је приведен службеним возилом. Начин на који су нас дочекали, прије свега неправда коју су нам нанијели, довела је до тога да се њему у знатној мјери погоршало здравствено стање. Прву ноћ је провео у притворској јединици, у некој од службених просторија на дрвеној столици, а други дан је ургентно пребачен у никшићку болницу на интерно одјељење. У вријеме када одговарамо на Ваша питања он се налази на додатним кардиолошким претрагама у Клиничком центру у Подгорици. *Да ли време проведено у затвору побуђује човека на преиспитивање и сагледавање васколиког живота очима вечности? То је добро питање, али за Достојевског… Не шалим се. У тамници сам се заиста сјетио и „Записа из подземља“ и „Проклете авлије“, и „Дервиша“, и Последњег дана Игоовог осуђеника... Нечиста савјест је најгори затвор за човјека. Ипак. Кад човјек преступи закон, он је на извјестан начин већ припремљен, ако је ухваћен и затворен, да неко вријеме проведе у затвору. Тад му се отварају све двери душе да себе преиспита и сагледа, ако је у стању и очима вјечности. И себе, и овај живот… Али, када је човјек на правди Бога утамничен и лишен кретања… онда се у њему колеба оно душевно, ускомешају се све душевне и духовне силе. Тијело ту игра улогу једино док се не привикне на изузетан духовни напор. Ту не долази до пресабирања, него искључиво до још већег утемељења и оснажења. Ја сам у тамници ојачао, као да сам био на некој врсти духовних припрема, ако тако могу рећи. Оптимизам који је био присутан у тамници код свих нас свједочи не само да смо били на туђем терену него и прије свега да ново вријеме долази, а да је наш боравак у тамници вјесник буђења народа и рађања слободе. *Када сте изашли на слободу дочекао Вас је велики број благочестивог народа, пројављујући на тај начин хришћанску љубав и саборност. Према речима Преосвећеног Владике Јоаникија ово је тек почетак борбе правде над неправдом. Како Ви видите будућност у погледу праведне борбе над све учесталим нападима на Цркву Божју у Црној Гори? Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари… Одговор на питање које сте поставили је прије свега политичке природе. Владика је зато иступио као Један у име народа, а ми смо ту да посвједочимо да кад војују правда и неправда нема изостајања. Ни предаје. Ма како болно и захтјевно било. Нисам срећан што сам био у тамници, али сам поносан што сам овом режиму и овој неправди на супротној страни. Међутим, вријеме које долази доноси разрешење ове драме, а ми смо у Цркви оптимисти, јер ко се год дрзнуо на „свештени кивот“ није добро прошао. Мислим да се гарнитура на власти неће уразумити, премда су свјесни да су превазиђени и да све теже могу управљати ситуацијом. *Оче Никола, какви су Ваши утисци са литија које се одржавају широм Црне Горе, а за које се каже да су равне небоземној реалности? Литије су показале да овај народ није изгубио душу. Оне су посебан социјални феномен. Њихова тишина говори јаче и снажније и далекометније од свих говора државника и политичара. Овом народу је одузет и језик, и држава, и писмо, и историја, остала је само Црква. А Црква је душа народна, то је она светиња над светињама. Отуда језгровити поклик, небеска лозинка: Не дамо светиње! Реалност доживљена на Литијама, тај предокус слободе, не може нестати и ми у тамници смо осјетили тај хук слободе. Они од нас траже оно што им никако не можемо дати! Народ мора бранити и чувати своју душу! *Која би била Ваша порука читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Овом времену је доста порука… Само једна мисао за крај, а могла је и на почетку. Могу се човјеку везати руке, али не можеш везати Човјека у њему. Људскост остаје с оне стране … *НАПОМЕНА ОЦА НИКОЛЕ: У тексту свјесно и намјерно, с пуном одговорношћу, по обећању датом судионицима полицијским у казамату никшићком, помињем људе које сматрам спроводницима овог безакоња по имену и презимену… Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1277. 1. Јун 2020, стр. 23-26.) Извор: Православље
  7. https://iskra.co/kolumne/bezumne-mape-uma/ ... Мапе ума су наши мисаони претинци за организовање података из света око нас. Посебно су важни за стављање нових дешавања у одговарајући контекст. Да нешто с нашим мапама ума није у реду видело се недавно по томе како је грађански Београд дочекао Милановићево протестно напуштање прославе Бљеска. Подсетићу да је председник Хрватске дошао у Окучане на прославу годишњице Бљеска, како би одао „почаст онима који су пали за Хрватску“. Напустио је свечаност јер се, како је објаснио, „један од учесника скинуо у униформу с грбом За дом спремни“. Због овог Милановићевог потеза грађански Београд пао је у транс и само што Милановића није истетовирао на задњици. Борис Тадић: „Честитам Милановићу на данашњем храбром гесту отпора усташтву и јасном вредносном опредељењу“! (4.500 свиђања) Миливој Бешлин: „Гест Милановића врло храбар и врло важан“! Антонела Риха: „Милановић одржао лекцију свим политичарима у региону“ (3.400 свиђања) Срђан Драгојевић (на Риху): „Истина“! Балша Божовић (на Риху): „О да!“ Весна Пешић: „Увек неколико корака испред. А постају и километри…“ Ранка Чичак: „Браво!“ Мирјана Малишић: „Ово је прави Председник. Да сам могла гласала бих за њега“. Значи, дођеш да прославиш етничко чишћење Срба (уз ликвидацију ухваћених стараца, жена и деце). Али, ипак напустиш скуп због нацистичког поздрава. Јер, може НДХ патриотизам, али баш усташлук – ипак смо у ЕУ 2020. И то је било довољно да грађански Београд умре од среће. Поука: Србе можеш да протерујеш и истребљујеш колико те је воља. А онда направиш тек један мали гест. И Београд једва дочека да узвикне: „живело регионално помирење“. Исто је било и приликом последњег полагања венаца у Јасеновцу. Београд је био сав одушевљен што су, ове године, хрватска, јеврејска и српска делегација биле у једној колони. „Нису више под Богдановићев цвет стизали у неколико колона“, егзалтиран је коментатор листа Данас, „него у смерном поретку добрих ђака неке школе Добра. Главну улогу, по свему судећи, одиграо је нови хрватски председник“. Међутим, управо те вечери на ХТВ приказан је документарац у коме се слави Алојзије Степинац. То је онај прелат који је уочи Покоља писао: „Шизма (тј. православље) је највеће проклетство Еуропе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења. (…) Најидеалније би било да се Срби (у Хрватској – С. А) врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим – Св. Оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе (…) Жалосна је, али изгледа по свему истинита народна пословица: нит у мору мјере, нит у Влаху вјере” (в. овде 352). Дакле, на дан када се обележава Јасеновац, хрватска државна ТВ слави војног викара геноцидне нацистичке хрватске државе (1941-1945). А актуелни хрватски председник – управо тај који је најзаслужнији за велелепну и светскоисторијску „једну колону“ – познат је по томе што се хвалио дедом усташом и славио Анту Старчевића, утемељивача хрватске идеологије србоцида која је и довела до Јасеновца. Али, Београд ће, у својој акцији Браво Зоране, све то лепо да гурне у страну. Видеће само оно што жели да види. Као жена коју муж сваки дан туче, а када један дан прескочи, она сва срећна закључи: „Ипак ме воли“. * * * Иста прича је и с геноцидном акцијом Олуја. Хрватска сваке године слави „беспрекорно чисту војничку победу“ – у којој је четири пута бројнија и упола млађа хрватска војска, уз обилату помоћ НАТО-а, поразила разоружане и остављене територијалце РСК (нису смели да користе авијацију и ракете, а Милошевићу је стављено до знања да би покрет српских тенкова преко Дрине довео до НАТО бомбардовања; в. овде 163-170). У тој геноцидној акцији, Срби који су преживели Покољ (1941-1945) били су протерани, а две хиљаде затечених цивила је побијено. Тиме је окончана друга фаза троделног плана србоцида: побити, протерати, похрватити. Геноцид је управо то што се десило у Олуји: побијеш сваког кога се домогнеш. „Честитам Хрватима велику победу“, саркастично је написала Марија Тодоровић, „када је хрватска војска претукла до смрти мог деду Станка Наранчића, из Глине, јер није хтео да напусти кућу, одневши му фрижидер. Имате се чим дичити“. Из судбине побијених цивила, јасно је да све оно „што је избјегло пред Олујом у ствари умакло испод каме“. А Хрватска сваке године управо то слави. Дочим, Београд? Већ сам описао менталне претинце у које наша медијска и културна елита смешта Олују: крив је српски национализам који је нахушкао Крајишнике, да би, потом, њихове тракторске колоне „слао на Косово и продавао им воду за 10 марака“. Ови претинци, као што сам већ показао, почивају на обичним лажима. Народу који је 1941. мирно чекао да га званичници НДХ 1.0 одведу до јама, нико 1991. није морао да објашњава какав ће му бити третман у НДХ 2.0. А „насељавање Крајишника на Косово“ и „флаша воде од 10 марака“ – то су урбане легенде унапређене у стандардне (ауто)шовинистичке алате за виктимизацију Срба (и прећутно скидање кривице с данашње Хрватске). Ни званични Београд није ништа бољи. Он сваке године жали све жртве, „тихо и достојанствено“. И то је све. Суседна држава прославља масовно етничко чишћење, масакр заробљених цивила, те завршетак геноцида над нашим народом. А ми – „тихо и достојанствено тугујемо“? А да помислимо да уложимо неки дипломатски протест због слављења геноцида? Да кажемо да то нећемо више ћутке да трпимо и да ће се њихово некрофилско радовање србоциду морати одразити на наше економске односе? Да поменемо могућност да хрватске фирме третирамо исто као они наше? Да запретимо да ћемо приупитати српске туристе који се спремају на летовање у Хрватску – а да нећете и ви, са својим домаћинима, да прослављате Олују? Прелазимо преко Олује као да је то ништа. Тако шаљемо поруку охрабрења и другим шовинистима из комшилука који маштају да „српско питање“ реше по хрватском моделу. Јер, нема казне за то. Уосталом, грађанистички Београд већ има спремљену менталну матрицу у коју ће сместити сваку нову Олују: за све је крив српски национализам. Као што ових дана рече Иван Виденовић, физичар београдски и некадашњи помоћник министра науке (из Г17): „Црногорци су пета ex-YU национална заједница с којом Срби долазе у сукоб. С нама (Србима – С. А) нешто озбиљно није у реду. Показујемо потпуну неспособност за миран живот у мултиетничким државама у којима нисмо већински народ“. „Ниједно од људских права `нашег народа` у БиХ и ЦГ није угрожено. Угрожено је једино умишљено колективно право да од тих држава правимо Велику Србију“. „Политичари који кажу да ћемо увек бити уз `наш народ` тамо где је угрожено искључиво то умишљено право, исказују претњу да силом одвајају територије суседних држава. Зато је Србија, подстицана у томе Русијом, фактор нереда и нестабилности у региону“ (слично пише и Срђан Пухало). Србе само протерују, што их се затекне побију, књиге им спаљују, табле им лупају, гробове растурају, цркве им узимају, а децу преверавају… А сва остала права имају – но су Срби неспособни за миран суживот. Не могаше ни с Турцима, ни с Аустроугарима, ни с Рајхом – све њима нешто смета… Због таквог нашег става, неким комшијама иде вода на уста кад се помене Олуја. „Хрватска је уз подршку свјетских сила искористила повољан тренутак“, објашњавају идеолози унитарне БиХ, и „протјеривањем српског становништва завршила сукоб као грађанска држава, чиме је постигла висок степен политичке стабилности“. Хрватска – грађанска држава?! Може још неки виц? А коментатор Радио Сарајева чак директно прети Републици Српској помињањем нових „колона српских избјеглица (…) на тракторима“, уз опаску да ће „са собом понијети дио БиХ само колико се закачи на опанак, ципелу и тракторску гуму“, а „и то је превише“. Проблем је што исто то из Србије најављује, рецимо, и Павле Радић (Autonomija info), предвиђајући „егзодус Срба из парадржаве РС“, само „буде ли се наставило противбосанско лудило Додика, подржаваног из Београда и Москве“. За ЦГ то љубазно најављује Кишјухас (Danas): „Срби из Црне Горе могли би да приупитају Србе из Хрватске колико је трагично завршила њихова одбрана и заштита из Београда“. Менталне матрице за оправдавање Злочина су ту. Чека се још само Злочин. * * * Колико су ове мапе ума безумне види се по томе какав третман у грађанском Београду има Република Српска, а какав Република Хрватска. Српска је, наравно, геноцидна творевина, а Хрватска нормална ЕУ држава. Биљана Србљановић је, уз слику књиге Историја Републике Српске, написала: „прво је био геноцид, а онда `држава` – крај историје“. Бранислав Јелић се хвалио да у Е новинама „третирамо Републику Шумску као геноцидну творевину“, „парадржаву створену на лешевима људи по којима (данас) некажњено газе њихови џелати”, најавивши да ће њен „рок трајања одређивати правдољубивост читавог демократског света“ (значи: што РС пре нестане, то је више правде у свету?!). Теофил Панчић Српску назива „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе”, „нељудским Неместом”, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења”. Српска, по Панчићу, „нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема”. А Хрватска? Грађански Београд за Хрватску не дозвољава било шта да се каже. Геноцид? За Јасеновац су криви фашисти, а за Олују Милошевић. Хрвати рушили Југославију два пута? Криви политичари. Бацају Србе у море? Свуда има будала. Славе усташе? А код нас четнике. Ове менталне матрице су толико погрешне да су просто перверзне. Најпре, као што је приметио Александар Ламброс, „држава може бити геноцидна творевина на два начина: 1. онако како су то САД или Хрватска; 2. или онако како су то Израел или Република Српска; дакле, 1. држава настала на геноциду, или 2. због потребе да се он спречи – тј. због гаранта опстанка једне нације у условима јасно изражених истребљивачких намера непосредног окружења“. Српска има везе с геноцидом само утолико што је настала из борбе да Срби не заврше поново у јамама. А Хрватска је створена управо на тим на јамама – иза којих је уследило протеривање и асимиловање. Ево шта кажу бројке. Срба је 1890. у Хрватској и Славонији било 26%, а у Далмацији 16% (овде ХХVII; овде 150); после Покоља (1941-1945) остало их је 14%, до 1991. пали су на 12%, а после Бљеска и Олује има их тек 2% – али, „90% српске деце у школи похађа католичку веронауку“. У „геноцидној“ Републици Српској, пак, Хрвата и Муслимана је 17% – наспрам „мултикулти“ БХ Федерације, где је Срба тек 2%. А и у „фашистичкој“ Србији (чак и без КиМ) удео националних мањина је 17%. Како то да је геноцидној Српској и у фашистичкој Србији удео националних мањина осам пута виши него у еуропској Хрватској и мултикулти ФБиХ? А да није можда неки проблем у нашим менталним матрицама? У тој еуропској Хрватској, да подсетим, легализован је поздрав Za dom spremni – што је исто као да је у Немачкој нормализован Sieg Heil. Срушено је 3500 споменика антифашистичкој борби у 2. св. рату, а подигнуто мноштво споменика усташкој војсци и припадницима тог нацистичког и геноцидног покрета (овде, овде или овде; да не говоримо о усташким именима улица). Усташе су, још од 1993, добили државне пензије, а напади на Србе се не кажњавају („нови детаљи напада на Србе у Вуковару: тукли их чекићима и палицама, судац их одбио послати у затвор“). „Замислите следеће“, пише Ламброс: „У највећој берлинској катедрали држи се миса за Хитлера док испред протествује шачица Немаца с транспарентима на којима опомињу да је то ипак човек који је у гасним коморама побио милион и по Јевреја. Фудбалери немачке репрезентације поздрављају навијаче нацистичким поздравом. На немачким трговима рок групе певају песме с рефреном `чујте бандо Јевреји, стићи ће вас наша рука и у Израелу`. Организоване групе младих Немаца ломе табле с натписима на хебрејском. Немачка држава плаћа пензије нацистичким официрима. Немачка пред међународним судом тужи Израел за геноцид. А Јеврејима се сугерише да престану да помињу холокауст јер ће у супротном Немачка да искористи свој дипломатски утицај у међународним организацијама да спречи израелски приступ“. Опасна је заблуда да је данашња еуропска Хрватска нормална држава с проблемом екстремизма. Не, она је савремена верзија НДХ онолико колико јој околности допуштају. Данашња Хрватска је, заправо, ефикаснија од Павелићеве – спустила је удео Срба у Хрватској више него Павелићева НДХ. Данашња Хрватска личи на нормалну државу – али није. Створена је на троделном геноциду, а њен главни тренутни циљ је довршавање (асимилација, као трећа фаза) и иреверзибилност геноцида. Смешно је када наши грађанисти кажу да „Хрватска данас и НДХ нису исто“, те да „српски националисти покушавају да спрече развој специјалних односа између Србије и Хрватске“, као што постоје „између Израела и Немачке“. Немачка је: 1. темељено денацификована и територијално кажњена; 2. изградила културу кајања због геноцида на Јеврејима. Хрватска није ни једно, ни друго. „Шта би ме убедило у то да се (данашња) Хрватска суочила са својом нацистичком прошлошћу и коначно је се недвосмислено одрекла?“, пита се Александар Ламброс. И одговара: „Убедило би ме: закон о забрани негирања геноцида; споменик побијеним Србима у центру Загреба (онакав какав су Немци подигли Јеврејима у центру Берлина); суочавање с почињеним геноцидом кроз образовни план и програм у хрватским школама; измештање Степинца из загребачке катедрале; повраћај имовине свим протераним Србима и омогућавање њиховог повратка; активна дипломатска подршка Србији од стране Хрватске у свим међународним политичким телима, посебно у ЕУ; хрватски председник на коленима у Београду – и Папа на коленима у Београду“. Има ли ичега од тога? Како, онда, можете данашњу криптоусташку Хрватску да поредите с денацификованом Немачком? И с којим правом је проглашавате за нормалну државу? Само један карактеристичан детаљ. Ево како је хрватски N1 страним гледаоцима објаснио шта се десило у Јасеновцу: „Ustasha-led camp in Jasenovac in which thousands of Jews and members of other ethnic group as well as Croatian anti-Fascists and democrats were killed“. Нигде Срба у Јасеновцу? А Олуја? За N1 Zg то је била „ослободилачка акција“! Како је могуће да новинари београдског N1 немају проблем с таквим „извештавњем“ својих загребачких N1 колега? То је стога што су менталне матрице београдских новинара подешене на два аксиома: 1. чистимо само своје двориште; 2. српски национализам је најопаснији. И зато, да се види N1… * * * И последња наша заумна ментална матрица о којој ћу овде да говорим тиче се даљих планова хрватског национализма. Хрватски адмирал у пензији Давор Домазет Лошо, иначе саветник претходне председнице Хрватске, недавно је изјавио: „зна се да је цела БиХ заправо хрватско краљевство, то је хрватска земља. Хрватска земља је и Бока Которска, све до Улциња“, а „хрватска земља су и Срем, Бачка и делови Баната“. Грађански Београд на овакве „инциденте“ одмахује руком. „И код нас има будала – ено га Шешељ“, био је најчешћи коментар испод ове вести. Али, тих „инцидената“ у Хрватској је толико много да слободно можемо да говоримо о доминантној култури. Сетимо се, рецимо, манифестације „Сријем Хрватској“, тврдње Матице Хрватске да су „Сријем и сјеверозападна Бачка“ „олако препуштене хрватске територије“, и скандалозне чињенице – због које се званични Београд никада није бунио – да Хрватска једну од својих жупанија зове „Вуковарско-сријемска“ (као да ми свој округ назовемо Бачко-барањски; да ли би официјелни Загреб то прећутао?). То су за нас све „одвојени инциденти“ – као онај када хрватска председница говори о „Војводини и Србији“ као о две „сусједне земље“; или, када говори о радости „цијеле Хрватске” – „од Виса до Купреса“ (а Купрес је у Ливањском кантону, у БиХ); или када министар одбране Хрватске изјављује да је „Хрватска војска спремна на нове Олује“?! У наше стандардне менталне матрице улази и непрестно потцењивање опасности и непријатеља. Немарно се односима према чињеници да је уништење Републике Српске и излазак на Дрину следећа етапа хрватског Великог пројекта. Као што је добро уочено, „премда су Хрвати направили етнички чисту Хрватску, и даље им сметају Срби – и сметаће им догод не допру до Дрине и не подбоче се под Београд“ (овде ХХV). Морамо, најпре, себи да разјаснимо у глави, а потом и да своју децу подучимо, да ће се, ма шта да кажу бео-инфлуенсери, свако попуштање хрватској политици троделног геноцида завршити с неким новим, мањим или већим, Јасеновцем или Олујом. Не решиимо ли се што пре тих сулудих менталних матрица, постоји реална опасност да део нашег народа поново заврши било у камионима за Јасеновац, било на тракторима за Србију. Хрватска се спрема да, за пар месеци, прослави 25 година Олује. Шта ћемо тим поводом да урадимо? Још једном да седнемо и отплачемо – тихо и достојанствено?
  8. ,,На правди Бога, хапсили су нас као криминалце. Није лијепо да моја дјеца и моји парохијани гледају како ме одводи полицијска марица, али хапшењем ми нисмо понижени. Част је страдати, на правди Бога, за Светог Василија, јер Црква се у својој пуноћи највише пројављује у страдању“- казао је, између осталог, за Радио ,,Светигору протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис разговора Отац Слободан говорио је о Световасилијевској литији на празник небеског заштитника града под Требјесом, организованој од стране вјерног народа по традицији дугој 26 година, која је изазвала хапшење Владике Јоаникија и осморице свештеника. Отац Слободан је био један од утамничених свештеника, што је и узроковало погоршање његовог здравственог стања, тако да је након 72-часовног притвора био упућен на болничко лијечење, наприје у никшићку а потом у подгоричку болницу. Отац Слободан захваљује својим парохијанима и свима на подршци коју је добијао свих ових дана, додајући да се настављају богослужења у никшићким храмовима уз поштовање прописаних мјера НКТ, рекавши да вјерници једва чекају да буду настављене литије за одбрану Светиња. Отац Слободан каже да се настављају радови на градњи храма светог Нектарија у Никшићу и позива све, који су у могућности, да помогну ово богоугодно дјело. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Срамни гаф Политике Слободан Самарџић Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. Данашња Политика (9. мај 2020) појавила се са насловним текстом „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“ (стр. 1 и 6). Под тим насловом објављен је интервју са амбасадором Руске Федерације Александром Боцан-Харшченком поводом Дана победе над фашизмом. Највећи део интерјуа тиче се самог повода, да би у његовом последњем, мањем делу амбасадору била постављена и три питања поводом Косова и Метохије. Наслов под којим је интервју објављен нема везе са главном темом разговора, али нема везе ни са садржајем амбасадоровог одговора на питања о ситуацији поводом Косова и Метохије. Наиме, насловом се читаоцу сугерише да званична Русија мисли да „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, што је у суштој супротности са одговорима на постављена питања. Најпре, на питање о будућим преговорима и могућим учешћем руског предствника, амбасадор јасно каже да је за тако нешто „потребан пре свега позив Београда“ и наставља: „При томе, сам преговарачки процес треба да се води у разумљивом, за нас прихватљивом међународном оквиру, на основу Резолуције СБ УН 1244 и треба да има прихватљиву форму и садржај“. На питање о „подели Косова“ амбасадор даје прави дипломатски одговор, који води рачуна и о претходном темељном ставу и о данашњем шеврдању српске званичне политике: „Одржив расплет косовског питања остварив је само као резултат узимања у обзир избалансираних узајамних интереса, компромиса – на основу међународног права, без наметања спољних шема и временских оквира.“ Најзад, ко стигне до последњег питања и последњег одговора запрепастиће се степеном кривотворења који је садржан у наслову интервјуа. На питање о улози Савета безбедности УН у остваривању „правног решења“, амбасадор је, поред подвлачења значаја овог форума УН, рекао: „Дефинитивно решење косовског питања треба да буде утврђено у СБ УН доношењем нове резолуције која би заменила важећу Резолуцију 1244“. Значи, за разлику од наговора Политикиног наслова „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, амбасадор јасно говори о „дефинитивном решењу“ утврђеном у СБ, које би се по природи ствари формално заокружило „новом резолуцијом“ као заменом за важећу Резолуцију 1244. Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. У својим разним званичним својствима од 2013. године, од Првог бриселског споразума, Вучић не помиње Резолуцију СБ УН 1244, јер је безочно крши, као и Устав Србије. Тим „споразумом“ он се одрекао ефективних функција Србије на Косову и Метохији и све их превео у правни поредак лажне државе „Косово“. Уз то, прихватио је и обавезу да на крају некаквог преговарачког процеса прихвати de jure признање тог “Косова“. Њему никада нису сметала упозорења и критике таквих чинова унутар земље, јер је завео личну страховладу. Али, сметњу му представља често понављани званични став Русије – од Путина преко Лаврова до данас Боцан-Харшченка – да ова утицајна чланица СБ УН инсистира на Резолуцији 1244 као једином легалном оквиру „политичког решења“ како дословце у њој и пише. Стога званични Београд избегава да у завршној фази преговора, која је на прагу, позове Русију да именује свог „специјалног представника“ како су то учиниле САД и ЕУ. Шта би тај неко радио на преговорима о предмету који Вучић третира као приватну ствар. Од њиховог исхода, наиме, директно зависи подршка САД и ЕУ његовој доживотној владавини. Уосталом, управо је Александар Боцан-Харшченко био члан међународне тројке (САД-Русија-ЕУ) у једној фази преговора (јесен 2007) када је делегација Србије водила државну а не приватну политику поводом Косова и Метохије. Ако је амбасадор Боцан-Харшченко у свом интервјуу навео две непријатне ствари за Вучића – подсећање на изостанак позива Русији за учешће на преговорима и Резолуцију 1244, и ако Политика није могла да цензурише његове јасне одговоре, онда јој је једино преостало да насловом фалсификује прави одговор. Послужила се триком nomen est omen (у имену је знак) сугеришући пожељно (а не дословно)) значење амбасадорових речи. Како време пролази, и како се ближи час голе истине Вучићевог брижно припреманог недела, може се очекивати још сијасет оваквих медијских финти чији је циљ стављање повеза преко очију српске јавности. Једини одговор који креатор сценарија и медијски извођачи заслужују јесте – иш бре, не лажи! Ако се овај сценарио не може спречити, бар ће за њега остати да важи изрека: није мени што ме лажеш, него што мислиш да ти верујем. Из таквог става може да се изроди и прави одговор на ову политику лажи и преваре. Извор: блог "Србија и свет"
  10. “Без Васкрсења Христовог нема смисла постојања. Нико и ништа не може побиједити вјеру Православну“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питјте свештеника на таласима Радија ,,Светигора“ протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије С обзиром да смо ове године Васкрс дочекали и прославили у тешким условима, због пандемије која је изненада задесила читав свијет, отац Слободан каже да је њему, као свештенику, тешко да слави Васкрс у оваквим условима. ,,Ухвати ме туга кад станем на двери и кажем Мир свима а никога око мене нема. Славимо Васкрс у радосној тузи, као што су некад наши свештеници служили у празним црквама за вријеме комунизма. И ово ће проћи и опет ћемо славити славно Христово Васкрсење торжествено и саборно“-каже отац Слободан. Архијерејски намјесник никшићки нас је поучио и о томе како да на најбољи начин, у кругу Мале цркве-своје породице, искористимо вријеме изолације изазване вирусом корона на духовну корист. Извор: Радио Светигора
  11. “Молимо се једни за друге, будимо сложни и заједно. Своје домове претворимо у мале храмове у којима ћемо узносити молитве Господу и у духу молитве, останимо заједно да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, поручио је јуче на Благовијести протојереј ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, гостујући у поподневном програму Радио Бара. Он је на почетку разговора са Немањом Јанковићем, честитао свим православним хришћанима Благовијести. На питање шта савјетује вјерницима и онима са којима је у контакту, парох барски је рекао да је појава вируса корона велика непознаница и за љекаре и медицинске раднике. “С почетка смо сви мало били опуштени, сматрајући да је можда у питању неки обичан вирус, међутим, како је вријеме одмицало, видјело се да све може да буде опасно и компликовано, па су предузете превентивне мјере како би се ширење вируса успорило и у неко догледно вријеме и зауставило. Од почетка увођења превентивних мјера од стране здравствених институција Црне Горе, наша Митрополија се придржава датих упутстава и сходно томе смо саобразили и наш цјелокупни богослужбени живот. Од првога дана, дакле, обуставили смо све наше активности, изузев богослужења. Пошто су у јеку доношења превентивних мјера још увијек биле литије у црногорским градовима, оне су одмах, истог дана, обустављене. Исто тако и часови вјеронауке, предавања, пробе хорова, разна друга окупљања која су била свакодневна при нашим парохијама. И богослужења су доста редукована и усклађена, колико је то могуће, са мјерама које су на снази“, нагласио је протојереј Слободан Зековић. Путем црквених медија и друштвених мрежа Митрополија се труди да обавјештава вјернике о свим актуелним дешавањима тако да је и његова препорука вјерницима да прате званична саопштења Митрополије, а ко има било какву недоумицу да буде у контакту са својим парохијским свештеником. Богослужења су редовна, дакле, сва дневна, недјељна и празнична богослужења се обављају у нашим храмовима, с тим да њима не могу да присуствују вјерници. Он позива све хришћане да, у овим данима који су заиста једно велико искушење које је дошло изненада, буду трпељиви, да по ријечи Господњој, трпљењем спасавају душе своје, да буду у својим домовима, да своје домове претворе у мале храмове у којима ће узносити молитве Господу. “Знамо да свим вјерницима много недостају заједничка богослужења у нашим храмовима, а прије свега Свете литургије. Али они знају у којим се интервалима та богослужења врше. Она се и даље обављају додуше без њиховог присуства. У то вријеме требало би и наши вјерници у својим домовима да узносе своје молиитве Господу и да на тај начин, у духу молитве, останемо заједно и да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, објашњава парох барски. Свештеник Зековић је на питање како ће бити организован Васкрс одговорио да све зависи од тога како ће се одвијати ситуација са епидемијом. “Надамо се да ће епидемолошка ситуација кренути на боље и да ће и временом мјере почети да се постепено укидајју. Тешко је предвидјети шта ће се десити у наредним данима. Ако буде ситуација као што је ових дана, ми ћемо, свакако, дневна, празнична и ова остала богослужења обављати редовно. Уколико и даље буде на снази мјера да богослужења буду без присуства вјерника, мораћемо сви мало да се стрпимо, да умножимо наше молитве у домовима. А опет, ако неко има било какву недоумицу и у вези са прославом празником, мој је савјет да контактира свог свештеника, да од њега добије ријеч и утјехе и поуке како да се сви држимо ових дана. Исто тако да прати званична саопштења која буде објављивала наша Митрополија“, савјетује протојереј Зековић. Све организације при Митрополији које се баве хуманитарним радом ових дана имају појачане активности, како Народне кухиње Митрополије, тако и добротворни фонд “Човјекољубље”. Такође, при свим црквеним општинама и парохијама дјелују и Кола српских сестара која су ових дана имала пуне руке посла. Сви се труде да, по ријечима пароха барског, сходно својим могућностима, свима који им се обрате за помоћ, изађу у сусрет како бисмо сви ово тешко бреме заједнички, са љубављу, што лакше пребродили. Његова порука свим слушаоцима Радио Бара и читаоцима портала Бар Инфо, без обзира на вјеру, јесте да покажемо слогу, да водимо рачуна једни о другима, да се трудимо да пошујемо препоруке наших љекара и надлежних институција, да пружимо ријеч утјехе ономе коме је потребна, да помогнемо посебно старијим, немоћним људима који су највише угрожени од вируса и којима је препорука да нипошто не излазе из својих домова. Њима је помоћ у храни и другим намирницама драгоцјена. Да се молимо једни за друге, да се, као хришћани, Богу молимо да ова епидемија што прије престане, да се молимо за оне који су у тешком стању да што прије опораве, а они који су здрави, да у добром здрављу остану. Да будемо сложни и заједно. “И ако се то заједништво испољи као некад у сличним тешким временима и ово ће искушење брзо проћи. Надам се да ћемо се у што скорије вријеме вратити нормалном животу“, казао је на крају парох барски, протојереј ставрофор, Слободан Зековић, честитајући предстојећи празник васкрсења Христовог и римокатоличкој браћи и православцима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Гост емисије “Питајте свештеника“ Пете недјеље Великог поста, био је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Он је најприје за наше слушаоце протумачио Свето Јеванђеље на ову Свету недјељу. Звучни запис емисије Отац Слободан је говорио и о томе како треба да искористимо вријеме које проводимо у својим кућама због мјера изазваних корона вирусом, позивајући да овај период доживимо као колективну епитимију, замислимо се над собом и помолимо за све људе, како би из свега овога изашли јачи. Отац Слободан је потом одговарао на бројна питања наших слушалаца, на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора
  13. На самом почетку, желим да упутим извињење Владимиру Латиновићу што моја реакција на његов текст није била на потребном нивоу. Тим више цијеним његово снисхођење које га је подстакло да нас обрадује новим текстом. У новом тексту, г. Латиновић износи неколико приједлога и савјета о томе чему бих требао да се посветим у својим даљим теолошким размишљањима и писању, мада нисам сигуран да на сваки изнесени приједлог могу адекватно да одговорим. Као прво, моја намјера није била да излажем развој учења Цркве о томе да Причешће не преноси болести и вирусе. Штавише, сматрам да такво једно учење и не може да постоји као засебно, изван ширег контекста литургичког, тј. евхаристијског богословља. Кад је већ ријеч о зарази, није наодмет још једном поновити: нико ко посједује здрав разум и ко живи истински црквеним и хришћанским животом, неће довести у питање реалну опасност од актуелног вируса, нити ће умањити значај мјера које медицинска струка препоручује у борби са вирусом. Ових дана управо свједочимо примјену црквене икономије када је у питању богослужбени живот. Наиме, предложене су одређене мјере о редукцији броја вјерника на литургијским сабрањима, што је прихваћено те су пронађени одређени „компромиси“ када је у питању начин причешћивања вјерника. Међутим, оно што сам желио посебно да нагласим јесте то да је потпуно погрешно, непотребно и анти-црквено препоручивање уздржавања од Причешћа, из разлога страха од могуће заразе. И не сматрам да такав став представља облик вјерског фундаментализма или фанатизма, нити било каквог нерационалног испољавања вјере већ је, напротив, оданост ономе што чини темељ наше вјере и црквеног идентитета. Латиновић у даљем тексту предлаже да објасним „какве везе има установљење Евхаристије на ‘Тајној вечери’ са лековитим дејством причешћа? На ‘тајној’, или боље је рећи последњој вечери нема ни помена о томе.“ О томе није било помена ни у мом претходном тексту, већ је уочена необична констатација Латиновића да „Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Учинило ми се да оваквим изразом он на неки начин раздваја Христа и Причешће (којим би Он могао да исцијели неког болесника). Можда управо у овом моменту и лежи извор проблематичних ставова аутора, дакле у издвајању Евхаристије Тијела и Крви из христолошког контекста. (И такође, сматрам да би било беsпредметно бавити се на овом мјесту питањем односа слободне воље и предестинације на примјеру Јуде. Ријеч је о тајни Евхаристије). Епидемиолози које сам поменуо,[1] своје сазнање да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом заснивају ваљда на свједочењу Цркве и свом повјерењу том свједочењу. Дакле, то сазнање није засновано научно али, на срећу, искрени однос према тајни Цркве се не гради искључиво на науци већ на вјери и на ономе за шта апостол Павле каже да изграђује човјека (1Кор. 8, 1). Изгледа да је и појединим љекарима потребно додатно „теолошко“ образовање и више „логички заснованог мишљења“, да би схватили опасност од причешћивања једном кашичицом. Намеће се и једно једноставно питање: да ли је потребно Причешћу приступити са вјером и страхом Божијим, како нас Црква вијековима позива, или је прије тога потребно научно се увјерити да не постоји никаква опасност од евентуалне заразе? У најновијејм интервјуу, митрополит Јован Зизјулас је изразио потпуно трезвен, црквено-предањски утемељен став. Цитираћу дио из тог интервјуа (надам се да ће се Латиновић сложити са мном да је Зизјуласова теолошка релевантност неупитна): „Питање: Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.“ Одговор Митрополита Зизјуласа довољно је јасан и размуљив, те га није потребно додатно тумачити. Такође, као веома проблематично видим мишљење Латиновића да „повратак оцима„значи: одстрањивање наслага које су учиниле да смо се удаљили од изворног црквеног учења и праксе.“ Окарактерисати вијековно искуство вјере и живота Цркве као некакве „наслаге“ које је потребно одстранити, значи прије свега неразумијевање онога што је Г. Флоровски предложио као „повратак оцима“. Из тог неразумијевања и одбацивања као непотребног вишевијековног искуства Цркве као живог организма и резултата „инкултурације Јеванђеља“ у различитим епохама и околностима, и извиру бројне заблуде које своје уточиште веома често налазе у „тврђави здравог разума.“ На крају бих и ја са своје стране предложио Латиновићу да пронађе аргументе (у Светом Писму и у светоотачкој литератури) у корист тезе о могућности заразе преко светог Причешћа. Јер, оно што нам је он „доказао“ заправо јесте потврда да су Црква и њени чланови у Причешћу видјели и налазили „Лијек бесмртности“. Свако инсистирање на супротном гледишту јесте право на властито мишљење али истовремено значи и оптужбу хришћанима различитих епоха за несавјесно и „неразумно“ приступање оном „једино потребном“. Извор: Теологија.нет
  14. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет View full Странице
  15. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет
  16. “Апостол Павле каже даде ми се жалац у тијело да себе исправим, ово је неки жалац у тијело васељене, тијело сваког човјека, да у себи нађе праве вриједности због којих смо створени. А створени смо да будемо иконе Божије, да пројављујемо слободу тако што ћемо да помажемо другоме, да живимо за другога јер превише живимо само за себе и свијет окрећемо само према себи”, казао је синоћ протојереј-ставрофор Слободан Јокић, парох никшићки, говорећи о овим данима када се сусрећемо са епидемијом коронавируса која је захватила готово цио свијет. Гостујући у емисији “Интернет литија” на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, прота је поручио да нам и ова данашња ситуација показује да без узајамног односа и заједнице не можемо. “Ми смо као људи, поготово хришћани, позвани да пројавимо светост као начин живота а то значи заборавити само на себе и мислити на друге”, нагласио је отац Слободан. Истакао је да је човјек биће заједнице, створен за њу а самоћа која му се некада деси је његова припрема за сусрет, загрљај, за заједничко слово и молитву, као и за заједнички тренутак, ако Бог да, да се сви нађемо у Царству небеском и препознамо једни друге као браћу и сестре, као слуге Христове, испунувши благослов по коме нас је Господ створио. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је казао да наша Црква жели на сваки начин да помогне у борби против ове епидемије уколико за тим има потребе: “Расположење за то је на високом нивоу јер постоји истинска потреба да се као Црква и као хришћани пројавимо и не затварамо у оном људском ако се самозатварамо физички, и да то добро у духу и добрим дјелима искористимо у овим данима.” По његовим ријечима свијет овако модеран и напредан је стао и налази се у посту, што је доприњело да осјетимо да није смисао живота у свим тим достигнућима људске цивилазације, иако су нам и она потребна. Поновио је свој став да су хришћани најспремнији ушли у ову ситуацију јер они ту атмосферу одрицања већ живе кроз пост. Видјели смо да иако смо мислили да без многих ствари не можемо, данас, како је истакао, и без њих можемо. Мишљења је да је упркос веома озбиљној ситуацији, битно да из овога извучемо оно најбоље што можемо и да у том смислу овај пост треба да нам помогне да видимо човјека у крајњим његовим границама и могућностима и да у том човјеку опет нађемо човјека. “У човјеку који је пао, који је данас болестан и страда због свега овога, треба да нађемо човјека и да му будемо брат. Тај посни стил живота који треба увијек да градимо у животу а који се данас пројављује нажалост кроз болести и страдања, треба да искористимо и пројавимо себе као праве истинске хришћане, праве слуге Божије.” Истакао је да се амбијенат богослужења кроз историју мијењао, али је увијек остајао срж, темељ хришћанског живота без кога хришћани нијесу могли и у овим условима физичке самоизолације упућује на личну и породичну молитву: “Направимо ту атмосферу заједничког богослужења, домаће цркве. Заборавили смо да се молимо и то радимо само кад је нека мука а сад је прилика да личну молитву, која је увијек била дио човјековог живота, његовог бића, упражњавамо у свом дому, да је умножимо и проширимо на цијели свијет. Помолимо се за ближње, за све људе било да су у Кини, Италији, Шпанији.. и за себе саме. Наша љубав допријеће до свих јер молитва је израз наше љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Емисија “Интернет литија” се емитује сваке недјеље и четвртка и представља наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић говориће на интернет литији која се сјутра вече, 22. марта, емитује уживо на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, са почетком у 19 часова. Специјални гост интернет литије је др Батрић Бабовић. Интернет литије се одржавају сваке недјеље и четвртка и представљају наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Актуелна пандемија коронавируса распршила је ионако крхке врједносне темеље на којима је почивало евроатлантско друштво, па и велике државне заједнице попут ЕУ. На својој кожи је крах бајке о европској солидарности, јединству и емпатији најтрагичније осјетила Италија. Истовремено се чује како су народи, као никада раније, чврсто уједињени у борби против овог заједничког невидљивог непријатеља. Може се признати да народ јесте уједињен, али оно у чему је уједињен јесте – страх. Како је луцидно примијетио Слободан Владушић, панику као посљедицу страха од вируса прати и један други, подсвјесни страх који потиче од спознаје да би прогрес науке и техонологије (којим се толико дичи данашњица) могао евентуално да постане оружје у неком будућем застрашујућем биолошком рату. Према томе, оно што се данас представља као напредак могло би заправо да постане брутална борба за опстанак. Обоготворење ”вриједности” новог свјетског поретка – псевдослободе, разноразних сексуалних девијација, либерализма у свим сферама – јесте заправо служење сопственим страстима, служење смрти и ништавилу. На тај начин се одриче Божији лик у човјеку и затиру вјечне и непролазне вриједности. Поклоници смрти и обоготворитељи пролазности оболијевају од вируса страха од смрти, који замјењује једини спасоносни страх – страх од Бога и трепет пред светињом Божијом. Данас је толико снажан страх од болести и смрти јер је човјек прогласио аналгезију као цивилизацијску вриједност а овај пролазни живот обоготворио (Ж. К. Ларше). Отуда страх од престанка тог и таквог живота. Смисао смрти у нашој савременој култури састоји се у – немању смисла. Данас се, према ријечима А. Шмемана, покушава избјећи ”жаока смрти”, настоји се да она не омета ток живота, кроз одређене услуге које треба да је учине што безболнијом и непримјетнијом. А без исправног односа према смрти нема ни исправног односа према животу. Зато Н. Берђајев каже да се сав смисао човјековог моралног искуства налази у одговарајућем постављању према проблему смрти. Етика се не смије градити на перспективи добра и среће у овом животу који би био обесконачен, већ на перспективи неизбјежне смрти и побједе над њом, на перспективи васкрсавања и вјечног живота. Свједоци смо да се јединство у борби против невидљивог непријатеља, парадоксално, испољава кроз међусобно отуђење, кроз стриктно одбијање икаквог ”ближег” контакта, те кроз препоруке за строгу (само)изолацију. Не поричући стварну потребу да се испоштују савјети медицинске струке, ипак остаје утисак да се на дјелу остварује етика ”љубави према даљнем” о којој је писао Семјон Франк. Са телевизијских екрана непрестано нам поручују: ”останите дома.” Ако се на тренутак оставе по страни теорије о ”Великом закључавању човјечанства”, може се закључити да ”остајање дома” није најаутентичнији ”изум” данашњице, већ је такође нешто што је наш народ баштинио вијековима. Огњиште је било мјесто боравка одакле се излазило у башту, њиву или воћњак гдје су се сабирали плодови земаљски потребни за живот. Стога би мјера остајања дома можда облагодатила наше запуштене и напуштене оранице. Али овај позив стручних лица на самоизолацију је нешто друго, то је заправо позив на што већу међусобну дистанцу зарад добра свих и општег здравља. Све ово је супротност црквеном и хришћанском начелу саборности, а на којем почива и хришћанска етика љубави према ближњем. У периоду од само неколико дана могли смо да видимо пројаву два суштински различита облика односа према ближњем. Свештени ходови који су представљали јединствен феномен у цијелом православном свјету су били блистава пројава саборног духа и борбе за оно што је најсветије и што чини темељ истинских људских вриједности. Са наиласком вируса, свијест народа је отишла у непотребну крајност: хитање да се нагомила што већа количина хране и намирница под лебдећом апокалиптичном пријетњом нестанка материјалних извора живота. Црква нас учи саборности, као неизоставном својству на којем се темељи њен и живот њених чланова. Ми и јесмо саборни организам који сабрањем на Литургији конституише Тијело Богочовјека. Црквено-литургијска саборност нас доводи у заједницу и са прецима, светитељима, уопште са цијелом пуноћом Цркве Божије. Свака болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излијечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме ”нема болести, патње ни уздисања.” Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. Из те перспективе хришћанин посматра и гради свој однос према медицини и савјетима медицинске струке с једне, и према светотајинском животу Цркве и свом учешћу у њему, с друге стране. Тако је ових дана актуелизовано још једно сложено питање. То је мишљење о забрани сабирања на црквена богослужења ради спрјечавања евентуалног ширења заразе. У тој тачки се оштро приказује да је сва логика овог свијета суштински другачија од логике Царства, којега је предокушај и икона Црква и њена Литургија. Хришћанин живи да би остварио заједницу са Христом, а то остварује у Евхаристији Цркве на најприснији начин. Св. Никола Квасила пише да је то коначни циљ хришћанина и да је у томе предокушај све пуноће вјечног, непролазног, цјеловитог живота, живота без заразе, болести и уздисања. Зато је парадоксално спрјечавати хришћанина да учествује и предокуша тај живот из разлога очувања здравља. Наравно, не треба занемарити нашу друштвену одговорност и свјесно допустити да наш ближњи трпи због нас. Али крајње бесмислено је одустајати од одласка у Цркву ради сачувања здравља јер управо у Цркви и њеним тајнама задобијамо истинско здравље и исцјељење душе и тијела. Прилагођавање богослужбеног и светотајинског живота Цркве друштвеном поретку и условима оправдано је онда ако је за добробит народа и само ако се при томе не нарушава поредак који чува интегритет црквеног етоса и праксе. Није потребно посебно наглашавати значај Причешћа за сваког вјерујућег члана Цркве и за пуноћу црквеног организма. Могуће је изнаћи компромис, прилагодити спољашње практичне услове и начине препорукама струке али сваки модел који би значио ускраћивање ”једино потребног” значио би погубни компромис и издају вјере Цркве. Кажу да је епидемија куге у средњем вијеку, која је однијела трећину становништва европског континента, трајно измијенила европског човјека и друштво, како у медицинском, тако и у културолошком и социјалном смислу. Ако се очекује да ће и тренутна епидемија на неки начин измијенити човјечанство, остаје нада да ће та промјена бити изградња друштва на другачијим, вјечним и истински непролазним вриједностима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник
  20. Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник View full Странице
  21. Послије молебна који је служен у Цркви Свете Тројице у Старом граду, више хиљада Будвана је кренуло у литију до Цркве Свете Петке, гдје је сабране благословио отац Слободан Лукић, парох црмнички. Звучни запис беседе Отац Слободан је поручио да је овај свештени ход притока живе ријеке православља која већ недјељама и мјесецима благодаћу натапа ову земљу: “Ви се, браћо и сестре, узимајући икону са вашега зида и са њом на грудима излазећи на улице и тргове, уписујете у исповједнике и свједоке вјере православне. И тако најљепшим бојама сликате буђење светосавског, Његошевога народа из вишедеценијског дубоког сна.” Подсјетивши да смо прије неколико дана започели седмонедјељни великопосни свештени ход ка Васкрсу, празнику који чини темељ наше хришћанске вјере и живота, истакао је да су и ове литије исто то: “Оне су ход ка Васкрсу истинске Његошеве часне Црне Горе наших предака, којим се поносимо и пред свијетом и историјом. Та Црна Гора је носилац светосавског и апостолског наслијеђа, које сеже до апостола и јеванђелисте Марка.” Извор: Радио Светигора
  22. Прве недеље Великог поста Црква се сећа свих оних који су извојевали победу над онима који су желели да јој нанесу зло. Протонамесник Слободан Алексић, парох Покровског Храма и главни и одговорни уредник радија „Источник“, каже да саборност, молитва, покајање, као дарови које приносимо Господу, су јачи од сваког искушења и недаће, те да победом над својим гресима, достижемо меру раста Христовог. Отац Слободан истиче да је иконоборачка криза трајала два века и да је окончана 843. године у време побожне царице Теодоре. „Много је криза било, има их и данас. Погледајмо шта се дешава на Косову и Метохији и у Црној Гори, али Црква стоји на Богочовеку – Христу, а не на човеку“, закључио је отац Слободан. Извор: Радио Источник
  23. Након молебна у саборном храму Светог Јована Владимира, улицама града под Румијом синоћ је прошао крсни вход у коме су учествовале хиљаде вјерника. Архијерејски протопрезвитер барски отац Слободан Зековић је у име барског свештенства, поводом почетка Великог поста, затражио опроштај од вјерног народа сабраног на вечерашњој литији. „Вечерас и онима који ружно говоре против нас и ових наших литија, онима којима је дато у овом тренутку да врше власт у Црној Гори, и који су изазвали сву ову смутњу, поручујемо да им је, што се нас тиче, пружена рука братске љубави и помирења. Али исто тако, још једеном поручујемо, као и свих минулих дана да нећемо дозволити да се наше светињем скрнаве, а наша света Црква понижава“, рекао је он. Отац Слободан Лукић, парох црмнички, који је предводио вечерашњу литију рекао је да се учесници литија не горде и не траже ништа индивидуално. „Сви смо ми овдје дошли дав своје личне циљеве подредимо општем. Ми смо овдје ради Цркве и ради одбране наших светиња.“, казао је он. Додао је да је и раније било литија на овим нашим горама. „Ви знате да је румијска литија спустила светотројични храм на врх Румије“, рекао је отац Слободан. Ове литије су, по његовим ријечима залог једног великог будућега храма. „Храма љубави, пријатељства и јединства и слоге. И тај храм ће бити као наша задужбина коју ћемо да оставимо нашим потомцима, ако Бог да“, поручио је отац Слободан Лукић. Извор: Митрополија црногрско-приморска
  24. Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“ Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке. Саборност и хришћански етос Литија Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама – једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа. Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који “молебанишу и литијаше“ одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења. Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ “окупаторска“ Црква која је “отела“ аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: “нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…“; “ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…“ У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање “дисклузивног постојања Бога“` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве. Догађај народа и борба за секуларизам Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво “партијашки“ начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега “догађај народа“. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије “божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.“ Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са “гњецавом реториком“ литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (“свиђало се то коме или не“) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења “нове цркве“, вјероватно зависно од тренутног надахнућа “стручних“ савјетника. Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и “грађанске,“ да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да “не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих “ (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа. * * * Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...