Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 71 results

  1. Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Слободан Антонић: Стижу нови милиони евра за борбу против „српског национализма“ и „руског малигног утицаја“ У борби против „српског национализма“ и „малигног руског утицаја„ у Србију и Републику Српску упумпавају се милиони евра – а главни талас тек долази. Наиме, пропагандна борба „против Руса“ у Европи биће у наредном периоду потпомогнута с пола милијарде долара, а командант европског дела НАТО-а већ је оценио да је „Балкан главна мета руског малигног утицаја„. То значи да ће се још много новца слити у овдашње атлантистичке НВО и у аутоколонијалне медије. Човек се пита како ће тек онда изгледати наша медијска сцена, ако већ сада гледамо америчку телевизију, читамо немачке новине, присуствујемо бујању грађанистичких и аутошовинистичких портала – док се критичка демократска и патриотска мисао негује тек на малобројним независним сајтовима који све теже састављају крај с крајем. Већ сам писао о томе како НДНВ – НВО фирма Динка Грухоњића, добија од фондација из САД 10.000 долара месечно за пропагирање војвођанског сепаратизма. Недавно је и један таблоидни и провладини портал објавио листу западних донација за НДНВ, чији збир износи преко пола милиона евра. Стога је Грухоњић, поред портала Аutonomija.info, могао да отвори и сајт Voice. Али, новац који добија Грухоњић не може да се пореди с новцем за неке друге „антинационалистичке“ НВО. За 8. март више феминистичких организација окачило је кецеље на пар београдских „мушких“ споменика – међу њима и на споменик патријарху Павлу. Једна од тих организација била је и „Реконструкција Женски фонд“ – НВО за коју је вероватно мало ко од читалаца чуо. Но, треба знати да је само та једна феминистичка НВО добила, у 2018. години, око 300.000 евра донација за свој рад (како стоји на самом сајту ове НВО). А за период 2011-2018. чак два милиона евра! Верујем да ће и ово скрнављење споменика добром патријарху Павлу – ког једна феминисткиња с Филолошког факултета чак зове „фашистичким патријархом„ – засигурно бити добро наплаћено. Светлана Лукић из „Пешчаника“ каже да „сви ми, и ‘Пешчаник’, КРИК, ЦИНС, живимо искључиво од пореских обвезника – норвешких, холандских…“ – требало би додати и америчких, британских, немачких… Зато, ваљда, на сајту КРИК-а, који себе види као „мрежу за истраживање криминала и корупције“, нећете наћи истраживање везано за Динкића, Александра Влаховића, Зорану Михајловић, Чедомира Јовановића, Ружицу Ђинђић и остале „беле медведе“ који су, очигледно, под заштитом атлантистичких центара моћи. С друге пак стране, отварају се нови портали, првенствено намењени омладини, с изразитим грађанистичким усмерењем: Talas, Vice.rs, Editor, Vugl итд. Ево неких карактеристичних наслова с ових портала: „Косово је главни регрутни центар национализма у Србији – разговор с Б. Јакшићем„, „Зашто величамо аутократу Путина – о стању људских права у Русији„, „Није српски ћутати – реакције на пресуду Караџићу„ („опозиција треба да буде уједињења у признавању пресуде Караџићу“), „На протесту у Београду демонстрантима ће се обратити осведочени хомофоб и антиваксер„ (мисли се на др Владимира Димитријевића), „Морамо да причамо о новој песми Београдског синдиката `Догодине у Призрену`„ („директно храни митоманију“, „меморандум САНУ за 2018“, „не помињу се ратни злочини и етничко чишћење према Албанцима од 1912. до данас“), „Хомомофобија није став, хомофобија је злочин„, „Весна Пешић је краљица, а ви како хоћете„, „Схватите, не желе сви децу„, „Школа нас учи да будемо сиромашни„ („У школи никада нећемо учити о новцу и његовом значају. Од малена нам се подмећу идеје како паре носе зло“), итд. Најлепше је што већина од ових портала кроз „опуштеност“ и „урбане теме“ настоји да привуче публику, чланцима као што су: „Пушење траве пре секса може да доведе до бољег оргазма жена, показује студија“, „Први пут када сам дрогирана имала секс, мислила сам да сам се заљубила“ („Када имаш секс на МДМА осећај је као да се никада неће завршити“), „Историјат сцене свршавања у порнићу“, „Зашто сам поносна што сам `промискуитетна` дроља“ („Живот је као курац. Мораш да га зграбиш с обе руке“), „Момци и девојке о идеалном пушењу“ („Када ми је дечко први пут свршио у уста нисам знала око чега драма: `гутати или пљувати?`. Увек гутам ако до те ситуације дође“), „Моје прво гутање: ужаси и лепоте оралног секса„, итд. Иза појединих од наведених портала такође стоје штедро финансиране НВО. Сајт Talas, рецимо, покренула је, у марту 2018, НВО Либек, која је, судећи по копијама извештајаобјављених на поменутом провладином таблоидном порталу, у три године пре тога такође приходовала око 300.000 евра донација. У исто време, у Србији се гасе или једва преживљавају „патриотски“ и „анти-НАТО“ сајтови. Престали су с радом, рецимо, Васељенска, Србел, Српска Акција, ЦАРСА, итд, а од сајтова који су имали финансијске везе с Русима (мада не и са званичном Москвом), ФСК.рс и Катехон. О гашењу ФСК.рс понешто знам јер сам за тај портал две године писао. Он је радио седам година и до 2017. постао је један од најчитанијих и најпреношенијих извора вести и коментара. Међутим, 27. новембра 2017, уредница Ања Филимонова (Аня Филимонова) обавестила је сараднике да „од 1. децембра, изненадно, без икаквог упозорења и образложења, рад српског Фонда стратешке културе је прекинут“. Зашто, то је остало нејасно, како је произлазило из овог писма и доцнијег саопштења, и самој уредници. Портали који су о томе известили повезали су гашење ФСК.рс с „напорима САД да потисне сваки утицај Русије у Србији„. Филимонова је ипак успела да спасе богату архиву ФСК.рс – пошто је страница престала с радом – тако што ју је пребацила на свој, новопокренути сајт Српски став. Он наставља традиције ФСК.рс али са, ипак, нижом логистиком и интезитетом постављања нових текстова. Од оних малобројних, независних, суверенистичких информативних портала којима је данас глава једва изнад воде, попут Србин.инфо или Србијаданас.нет, својствен је случај Стања ствари. Овај сајт је, по озбиљности и квалитету текстова, бележио изразити успон. Али, 24. јула 2018, уредништво објављује да је „чудним сплетом околности – а не бисмо искључили ни могућност да су умешани прсти система/режима – Стање ствари остало без икаквих финансијских прихода на месечном нивоу“ (овде). Од тада Стање ствари преживљава молећи читаоце за помоћ. Прикупљена потребна средства, по месецима, била су: 100%, 49%, 29%, 43%, 48%, 37%, 42%, 50% и 27% – као што се види: с тенденцијом снижавања. Нешто боље, изгледа, стоје патриотски и анти-НАТО сајтови који имају извесне (претпостављамо) капиларне везе с политичким структурама: било онима које су ближе власти (Стандард, Видовдан, Патриот, Националист), било онима које су ближе опозицији (НСПМ). Ово се закључује и по томе што уредници ових портала ретко кад апелују на читаоце за помоћ, а присуство реклама на наведеним порталима, ако их и има, далеко је од фасцинантног. Једини грађанистички сајт који се жали да нема новаца је, колико знам, Луковићев XXZ Magazin – наследник упокојених E-novina. Но то је, како произлази и из последњег Луковићевог апела читаоцима, више последица још неисплаћених казни за клевету и неовлашћено објављивање фотографија у E-novinama, а мање пресушивања дотока финансијских средстава. Што се Републике Српске тиче, пак, за сада се добро држе три ћирилична политичка (али нестраначка) портала. Кажем ћирилична, зато што је писмо сајта у БиХ, али и у Српској, знак не само политичко-етничког идентитета, већ и ширег идејног светоназора (антиимперијализам, антиглобализам, анти-НАТО итд). Најстарији од ова три портала је Фронтал.рс. Он је ових дана прославио десет година рада. Иза њега стоји група патриота који у својој критици конформизма у РС не штеде ни власт, нити опозицију. Реч је о корисном сајту за сваког ко хоће да разуме догађаје у Бањој Луци и Републици Српској. Ту је и Искра, информативни портал Андрићграда и чедо Емира Кустурице. Сајт садржи добро одабране вести из РС, Србије и света, и занимљиве коментаре групе млађих аналитичара. Најзад, најмлађи од ова три сајта, Све о Српској – на коме се и објављује текст који је сада пред читаоцем – а који постоји тек више од годину дана, окупио је групу искусних коментатора из Србије и Српске. Он подржава основну патриотску линију званичне Бање Луке, првенствено ону око које постоји јасан консенсус с опозицијом у РС: не унитаризацији БиХ, и не уласку БиХ у НАТО. Али, како је све то мало у односу на десетине сајтова у Србији и Српској који нас уверавају да је „Република Шумска“ геноцидна творевина, коју ваља превазићи (видети овде, овде, овде или овде)… А следи нова поплава пропагадних долара која хоће да потопи оно што радимо. Зато је нужно подизање свести нашег народа о опасности „великог испирања мозга“ и јачање солидарности, као и узајамне помоћи, у тренуцима који следе. Немојмо се свађати око идеолошких разлика и доктринарних нијанси: Србија и Српска морају да буду изнад свих наших доктрина, сујета и међусобица. Ако тако радимо сачуваћемо се и од овог таласа „колонизације ума“. Као што смо свој народни идентитет и своју културу сачували кроз векове. ➤ Извор: Све о Српској, via Стање ствари Стиже нам још "страних инвестиција" од наших "западних пријатеља". Део земље нам је под физичком окупацијом, остатак колнизован, аутошовинизам буја, на Филозофском факултету се спроводи стаљинистичка чистка "морално-политички неподобних", патриотски настројени медији се гасе.. но, не губимо наду. Није ово ни приближно најгори тренутак у нашој историји. Догодине у Призрену, и без аутошовиниста и штеточина за вратом!
  3. Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“ Епархије ваљевске, објашњавајући шта је прво, а што дрго бденије, каже да ова богослужења имају покајни карактер, али и позивају на будност човека да стражи над самим собом. Отац Слободан истиче да ова бденија имају сличности, али и разлике у односу на службе које се служе уочи празника. „Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског“, каже уредник нашег радија који позива вернике на ово богослужење „јер бденије траје цео наш земни живот“.
  4. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста. Звучни запис емисије Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не. Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари. “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан. Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  5. Треће седмице Часног поста, свештенике Епархије бачке - по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја - исповедио је протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. У интервјуу за радио Беседу, прота Слободан је изнео запажања о друштвеним догађањима, утисак о духовном пулсу српског народа, а говорио је и о службовању у Цркви, свом детињству, породичном окружењу, школовању.
  6. Протопрезвитер-ставрофор Слободан - Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки, одржао је 24. марта 2019. године предавање на тему: Богослужење и Велики пост. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине код Будве.
  7. Литургија пређеосвећених дарова, или Литургија раније освећених дарова (грч. Λειτουργία των προηγιασμένων), богослужење на коме се не врши чин приношења и освећења Часних дарова, него су Часни дарови (Тело и Крв Христова) освећени на претходној Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог (од Сиропусне до Цветне недеље). О значају ове Свете службе Божије, њеном иторијату и поретку саме службе за наш Радио говорио је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  8. Данас је у Београду, у 69. години, након дуге и тешке болести, преминуо проф. др Слободан Жуњић, један од наших најистакнутијих филозофа друге половине 20. и првих деценија 21 века. Слободан Жуњић (1949-2019) Проф. Жуњић је био несвакидашња личност у нашој филозофској средини. Био је јединствен, пре свега, по ширини своје филозофске културе и вансеријској ерудицији. Био је историчар филозофије који је изванредно познавао готово све периоде повесног развоја филозофског мишљења и полихистор какав се ретко среће чак и у културама далеко развијенијим од наше. Рођен је 20. октобра 1949. године у Приштини, али је детињство и већи део живота провео у Београду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а као хумболтов стипендиста, у два наврата је боравио у Немачкој. Академску каријеру је започео на Институту за међународни раднички покрет, а затим је прешао на београдски Филозофски факултет. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду, као и на универзитетима у Пенсилванији и Род Ајленду. Своје радове је објављивао на српском, немачком, енглеском и француском језику. Аутор је више књига и десетине студија, од којих посебно треба поменути – Аристотел и хенологија (1988), Мартин Хајдегер и националсоцијализам (1992), Службе Мнемосини (2007), Модерност и филозофија (2009), Историја српске филозофије (2009, 2014), Филозофија и њен језик у два тома (2012), Логика и теологија (2012), Филозофија и постмодерност (2013), Прирок и суштаство у четири тома (2013), Хајдегер и пресократовци (2015), Фридрих Ниче између модерне и постмодерне (2017) и др. Поред ауторских радова, објавио је и неколико књига превода – Фрагменти елејаца (1984), Страх и дрхтање Серена Кјеркегора (1975, 2002), први том чувене Коплстонове Историје филозофије (1991, 1999), докторску дисертацију Димитрија Матића О путу којим се филозофија Фихтеа, Шелинга и Хегела развила из Кантовог спекулативног истраживања (2016) и др. За четворотомну студију Прирок и суштаство – историја појмовне логике код Срба (2013) добио три престижне награде: прва је награда „Никола Милошевић“, коју додељује Други програм радио Београда за најбољу књигу из области теорије књижевности и уметности, естетике и филозофије; друга је „Награда града Београда“ за највећа достигнућа у 2013. години у области друштвених и хуманистичких наука; а трећа је „Награда за издавачки подухват године“, коју додељује Новосадски салон књига. А прошле године је Академија наука и умјетности Републике Српске организовала научни скуп посвећен његовој Историје српске филозофије, а потом публиковала и зборник реферата Српска филозофија или филозофија код Срба (2018). Време и место сахране биће накнадно саопштени. http://www.otacnik.com/2019/03/1949-2019.html?spref=fb&fbclid=IwAR1n_PYW3WsavNfF-KmItAbhJIt7s4Sl4UaALy5e7-jKDa_AHDsKlQbeBB0 View full Странице
  9. Данас је у Београду, у 69. години, након дуге и тешке болести, преминуо проф. др Слободан Жуњић, један од наших најистакнутијих филозофа друге половине 20. и првих деценија 21 века. Слободан Жуњић (1949-2019) Проф. Жуњић је био несвакидашња личност у нашој филозофској средини. Био је јединствен, пре свега, по ширини своје филозофске културе и вансеријској ерудицији. Био је историчар филозофије који је изванредно познавао готово све периоде повесног развоја филозофског мишљења и полихистор какав се ретко среће чак и у културама далеко развијенијим од наше. Рођен је 20. октобра 1949. године у Приштини, али је детињство и већи део живота провео у Београду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а као хумболтов стипендиста, у два наврата је боравио у Немачкој. Академску каријеру је започео на Институту за међународни раднички покрет, а затим је прешао на београдски Филозофски факултет. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду, као и на универзитетима у Пенсилванији и Род Ајленду. Своје радове је објављивао на српском, немачком, енглеском и француском језику. Аутор је више књига и десетине студија, од којих посебно треба поменути – Аристотел и хенологија (1988), Мартин Хајдегер и националсоцијализам (1992), Службе Мнемосини (2007), Модерност и филозофија (2009), Историја српске филозофије (2009, 2014), Филозофија и њен језик у два тома (2012), Логика и теологија (2012), Филозофија и постмодерност (2013), Прирок и суштаство у четири тома (2013), Хајдегер и пресократовци (2015), Фридрих Ниче између модерне и постмодерне (2017) и др. Поред ауторских радова, објавио је и неколико књига превода – Фрагменти елејаца (1984), Страх и дрхтање Серена Кјеркегора (1975, 2002), први том чувене Коплстонове Историје филозофије (1991, 1999), докторску дисертацију Димитрија Матића О путу којим се филозофија Фихтеа, Шелинга и Хегела развила из Кантовог спекулативног истраживања (2016) и др. За четворотомну студију Прирок и суштаство – историја појмовне логике код Срба (2013) добио три престижне награде: прва је награда „Никола Милошевић“, коју додељује Други програм радио Београда за најбољу књигу из области теорије књижевности и уметности, естетике и филозофије; друга је „Награда града Београда“ за највећа достигнућа у 2013. години у области друштвених и хуманистичких наука; а трећа је „Награда за издавачки подухват године“, коју додељује Новосадски салон књига. А прошле године је Академија наука и умјетности Републике Српске организовала научни скуп посвећен његовој Историје српске филозофије, а потом публиковала и зборник реферата Српска филозофија или филозофија код Срба (2018). Време и место сахране биће накнадно саопштени. http://www.otacnik.com/2019/03/1949-2019.html?spref=fb&fbclid=IwAR1n_PYW3WsavNfF-KmItAbhJIt7s4Sl4UaALy5e7-jKDa_AHDsKlQbeBB0
  10. После готово пет месеци од општих избора у Босни и Херцеговини(БиХ) ближи се и формирање власти на нивоу БиХ, али је извесно да са формирањем те власти ни на помолу није решење кључних питања која су наметнута међу будуће партнере у власти, Савез независних социјалдемократа(СНСД) Милорада Додика, Странку демократске акције(СДА) Бакира Изетбеговића и Хрватску демократску заједнице(ХДЗ) БиХ Драгана Човића. Прво питање је доношење Годишњег националног програма за Акциони план за чланство БиХ(МАП) у НАТО алијанси, што је до сада био изричит услов СДА да буде формиран нови Савет министара БиХ. СНСД и њихови савезници, као ни опозиција у Републици Српској(РС) нису спремни на активацију МАП-а, а Изетбеговић је ретерирао од првобитног става да неће ући у формирање Савета министара БиХ све док СНСД не пристане на активацију МАП-а. Сада то питање оставља за касније разговоре, не показујући притом знаке да ће одустати од захтева да МАП буде активиран. Све и кад би неким чудом помислио да одустане, на тај захтев ће га подсећати упорно странке левице међу Бошњацима које воде Социјалдемократска партије(СДП) БиХ и Демократска фронта(ДФ) Жељка Комшића, окупљене у политичку групацију звучног назива "Босанскохерцеговачки блок". Тај блок је одлучио да неће у ићи у коалицију са СДА, СНСД-ом и ХДЗ-ом БиХ називајући их "националистима", дочим себе описују као "босанскохерцеговачке патриоте" за које је чланство БиХ у НАТО један од кључних приоритета. Но, како те странке окупљају готово искључиво бошњачке бираче, јасно је да је њихови будући потези бити усмерени на критику сваког потеза СДА за који процене да је "непатриотски" с циљем да придобију што већи број бошњачких бирача до наредних општих избора. Зато ће у СДА добро измерити када ће - након што буде формиран Савет министара БиХ - поново посегнути не само за захтевом за активацију МАП-а, већ и за иницијативом за оцену уставности имена Републике Српске. А о тој иницијативи ће одлучивати за пет-шест месеци, како је то најавио Изетбеговић. С друге стране, СДА чека иницијатива ХДЗ-а БиХ за измене Изборног закона БиХ, којима би био гарантован избор хрватског члана Председништва БиХ гласовима Хрвата, уместо садашњег изборног система у коме је избор хрватског члана у ФБиХ омогућен гласовима Бошњака, што се и догодило избором Жељка Комшића у три изборна циклуса. Гаранције које ХДЗ БИХ тражи односе на формирање виртуелне изборне јединице која би важила само на дан избора, а била би дефинисана тако да обухвата подручја у ФБиХ где живи већинско хрватско становништво. Бошњачки политичари су то до сада одбијали, тумачећи тај захтев као први корак ка успостављању трећег, хрватског ентитета, мада им из ЕУ одавно гарантују да од таквог ентитета нема ништа, па су и из ХДЗ-а БиХ готово престали и да помињу "хрватски ентитет", ваљда схватајући да ће једва доћи и до "своје" целодневне изборне јединице уз досадашње противљење бошњачких политичара. Но, ако се неким чудом о томе договоре ХДЗ БиХ и СДА, колико год Изетбеговићу и његовима буде за врат дувао "БХ блок" - онда би се сав притисак и једних и других могао усмерити према РС у правцу убрзања "пута БиХ ка НАТО савезу". Просто, решавањем хрватског захтева за измену Изборног закона, нестаје крупан проблем у политичким односима Хрвата и Бошњака у ФБиХ, а одатле до њиховог заједничког деловања на приближавању БиХ НАТО алијанси није велики корак. Јер, чланство БиХ у НАТО-у је политички приоритет и ХДЗ-а БиХ, само не први као код СДА и "БХ блока", већ други, одмах после измена Изборног закона БиХ. Иако је мало извесно да ће се такав један савез Хрвата и Бошњака постићи у наредне четири године, ту опцију не треба сасвим искључити. С друге стране, српски политичари недавно су донели заједничке закључке у којима су још једном подсетили да се залажу искључиво за војну неутралност РС и БиХ, позивајући се на декларацију коју је усвојила Народна скупштина РС. Притом је сам Додик, приликом недавног сусрета са аустријским вицеканцеларом Хансом Кристијаном Штрахеом, прецизирао да би пристао и на војну неутралност по аустријском моделу. "Аустрија није члан НАТО-а, а члан је ЕУ и то је концепт за који мислимо да овде треба бити", рекао је Додик, ваљда мислећи да ће мало одобровољити бошњачке политичаре. А сличну поруку пре неки дан упутила је и председница РС Жељка Цвијановић. "Није нужно да држава мора бити члан НАТО-а да би постала члан ЕУ", рекла је Цвијановићева, илуструјући своју изјаву "примерима војно неутралних земаља - чланица ЕУ, попут Шведске и Аустрије, које сарађују са НАТО-ом кроз програм 'Партнерство за мир' ". Тешко је сада рећи да ли се у овим изјавама може назрети само један нови тактички потез Додика и Цвијановићеве или је можда реч о најави стратешкоог помака врха власти РС у правцу у коме се креће власт Србије, која "тренутно ради на новом плану индивидуалног партнерства (ИПАП) са НАТО-ом, јер је досадашњи план истекао", како је то објаснио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. "Немамо намеру да будемо члан НАТО-а, али желимо да развијемо што је могуће боље односе" - још је рекао Дачић. Међутим, ако се у има у виду да председник Србије Александар Вучић не одустаје од свог плана "разграничења" на Косову и Метохији(КиМ), све уздајући се у гаранције НАТО-а за безбедност Срба на северу покрајине - није тешко закључити да Вучић види управо НАТО као кључног "гаранта" војне неутралности Србије приликом извођења свог плана "разграничења". Али, таква "војна неутралност", без гаранција Русије, више личи на неформално придруживање Србије НАТО алијанси неголи и на аустријску неутралност. А ако РС буде пратила Србију у њеном односу према НАТО-у - као што је прокламовала у једном од кључних делова своје декларације о војној неутралности - онда ће заједно са Србијом најпре и завршити под НАТО "кишобраном". Наравно, када се обави "разграничење" на КиМ, границе између Србије и БиХ остану чврсте као и сада, а границе између самопроглашеног Косова и Албаније - не буде. "Ја сам питао онда шта ми радимо ако 31. марта више не буде границе између Косова и Албаније, шта раде ЕУ и сви други. Нисам добио одговор. Али сам добио један коректан и конкретан одговор шта би било да ми исто урадимо са Републиком Српском. Немци су рекли да у томе и јесте разлика и да зато Србија има будућност, а неке друге немају и зато што знају да ћемо се понашати озбиљно и одговорно и у складу са оним што је могуће", рекао је Вучић на последњој Минхенској безбедносној конференцији. После оваквог "немачког одговора" и Вучићеве "озбиљности и одговорности" и тврдње да "зато Србија има будућност", питање је, заправо, какву будућност може да очекује Република Српска у оквиру БиХ. Односно, да ли ће Вучић "разграничењем" на КиМ "обезбедити" стабилну будућу позицију РС унутар БиХ или ће тиме пре отворити простор свима онима који слабљење садашње уставне позиције РС виде као кључни услов за изградњу "функционалне" БиХ?
  11. Свету литургију у Недељу о митару и фарисеју у храму Светог Јована Владимира служио је данас протојереј-ставрофор Слободан Зековић, уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и јереја Младена Томовића. Литургијску бесједу одржао је отац Слободан, који је рекао да је ово прва недјеља пред вишемјесечни богослужбени циклус у години, који данас почиње, а завршава се Педесетницом – силаском Светог Духа на апостоле. „Од данас почиње да се у богослужењу користи књига коју називамо Посни Триод и прва служба у тој књизи је управо служба посвећена Недељи о митару и фарисеју. Све нас то уводи у велики пост у којем себе преиспитујемо, Преиспитујемо какво је заиста наше унутршње стање. Да покушамо својим малим трудом, а изнад свега, уздајући се у Божију љубав и милост, да своје срце, свој ум, своју душу очистимо од сваке гријеховне прљавштине, а да у своје срце усадимо Божанске и Јеванђелске врлине“, казао је он. Говорећи о самој теми данашњег Јеванђеља отац Слободан се осврнуо на најгори гријех који води у пропаст и погибао, а то је гријех гордости. „И овдје нам сву лошу страну и погубност тога гријеха и те страсти душевне, Господ описује кроз лик фарисеја, оног човјека који је веома добро познавао закон Божији, али чије је срце било отврднуло, зато што се умјесто смјерности и понизности пред Богом у његовом срцу зацарила гордост, поставивши себе као мјерило свега, а не живога Бога. А са друге стране, ту бијаше цариник свјестан свога гријеха који, као што Господ рече, отиде оправдан. Гордост је извор свакога зла. Због гордости је отпао и сатана који је са собом повукао мноштво анђела. Због гордости је пао и човјек. Да се угледамо на овог цариника који је нам је показао примјер смиреноумља као сигурног темеља на којем ћемо надаље изграђивати своје спасење. Тако дакле, да се потрудимо да кроз смиреноумље, смирење пред Богом, али и кроз смирење једних према другима, кроз међусобно поштовање, међусобну љубав, уважавање, праштање, градимо своје спасење. Да све то градимо кроз вјеру, кроз љубав и кроз свако добро дјело које треба да краси срце човјека, изнад свега човјека хришћанина“, поручио је отац Слободан Зековић. Након завшетка Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У последњих неколико мјесеци, од интензивирања украјинске црквене драме, на сајту Tеологија.нет објављено је неколико текстова посвећених овом проблему. Последњи у низу је текст г. Владимира Вељковића О размерама идеолошке пошасти, који представља својеврсни осврт на текст о. Дарка Ђога Апологије једне идеологије. Пошто су коментари на дешавања у Украјини од стране наших телога заиста ријетки, оба ова текста заслужују пажњу. Дарко Ђого у свом тексту указује на реторику и недосљедности у аргументовању про-цариградских теолога којим бране неканонске потезе Цариграда. Полазећи од тренутних и будућих погубних посљедица ових потеза, Ђого изводи закључак који је сасвим оправдан: „Бранити Цариград значи бранити притисак којим су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени.“ Аргументовање теолога засновано на површном и тенденциозном тумачењу канона, у циљу оправдања поступака Фанара, Ђого карактерише као „саучесништво у насиљу“ засновано на једној идеологији заодјенутој у теолошке ставове и аргументе. Оно што Вељковић види као недостатак Ђоговог текста јесте изостанак критичке анализе друге стране, тј. РПЦ. И заиста, одсуство такве критике би било неоправдано уколико би се прихватило да је РПЦ неким својим (неканонским) чињењем допринијела датом исходу у Украјини. Осим ако се за узрок потезима Цариграда узме „идеологија РПЦ о руском духовном простору и Светој Русији“, о којој Вељковић пише. То би значило да је признавање расколничких групација у Украјини ништа друго него револт на „великоруску идеологију РПЦ“. До каквих би закључака дошли уколико бисмо овакав вид расуђивања примијенили на тренутно стање Цркве у Црној Гори. Намјерно помињем Црну Гору јер, као парохијски свештеник МЦП имам непосредан увид у ситуацију. Наиме, невладина организација „ЦПЦ“ тежи да јој се призна, тј. васпостави аутокефалност која јој је наводно укинута 1920. године. Што је, наравно, црквено-канонски нонсенс, (као и уосталом све што ова псевдо-црквена организација говори и чини). Но, ако се узме у обзир систематски етнички инжињеринг и притисак који се врши над становништвом које припада канонској, тј. јединој Православној Цркви у овој држави, а такође и недавне изјаве појединих викоких државника о „агресивном светосављу“ које пријети државности и темељима модерне Црне Горе, онда је оправдана бојазан да би се у будућности – не дај Боже! – могао десити потез Цариграда сличан овом у Украјини. И у том случају би се могли употријебити аргументи о „анафори у Царство Божије“ припадника ЦПЦ (свих неколико стотина) а који би потез био подстакнут светосваско-косовском идеологијом Свете Србије. Ако се узму и имовинске претензије ЦПЦ на имовину СПЦ у Црној Гори, онда би посљедице такве евентуалне одлуке биле много драстичније. Да ли је исправно критику Цариграда због поступака у Украјини схватити искључиво као прагматично довијање у циљу задобијања Русије и њене помоћи у вези Косова и Метохије и других српских националних интереса? Наравно да би такви мотиви били за осуду као израз лицемјерја и лажне бриге за православну браћу. Али, реално сагледавање ствари не оставља простора за оправдавање цариградских неканонских поступака. Фанар је, признавањем расколника (без икаквог претходног покајања) погазио канонске норме, нанијевши велики ударац јединству Православља уопште и сва „објектвиност“ која би превиђала те чињенице, била би необјективност. И сваки покушај релативизовања украјинске драме накнадним учитавањем смисла и „објективним“ сагледавањем кривице и једних и других јесте превиђање главног узрока проблема. Извор: Теологија.нет
  13. У свијету се 8. фебруара обиљежава Свјетски дан брака. Идеја о обиљежавању овог Дана започела је у Луизијани 1981. године, док је двије године касније уведен појам “Свјетски дан брака“. Само један дан није довољан да се брак очува али је прилика да се подјети на Свету тајну, његову вриједност, смисао и значење, о чему смо разговарали са протојерејем-ставрофор Слободан Јокић архијерејским намјесником никшићким. “Не смијемо себе себично стављати изнад свог супружника. Себичност је оно што данас највише квари хришћански брак“-каже отац Слободан Јокић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  14. Свака расправа између вјерника и невјерника по питању (не) оправданости вјере је бесмислена и у суштини беспредметна. Јер нико никада није повјеровао захваљујући доказима или аргументима па чак ни захваљујући неком чуду. Вјера је искључиво благодатни дар који је понуђен свакоме. Али, тај дар често остаје занемарен и замагљен, без правог одговора и примања. Невјерје, односно атеизам у суштини и јесте неприхватање дара вјере и заустављање на некој пронађеној “догми“, ма које облике и називе тој догми приписали. Ако је рађање вјере одговор на благодатни дар свише, онда она подразумијева кретање, двиг, одговор на позив са чиме је повезан и дар слободе. Атеизам, будући да одриче покрет и усхођење, а самим тим и слободу, није ништа друго него – ропство. Једина дефиниција вјере коју налазимо у Светом писму садржана је у ријечима апостола Павла: Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Вјера, схваћена као очекивање и потврда будућих, невидљивих ствари подразумијева слободу. Вјера у Бога јесте највећа слобода, али која се стиче не ван и без Бога него у заједници с Њим; не као отмица, већ као љубав и сарадња (Атанасије Јевтић). Према томе, основна слобода човјекова је слобода вјере коју нам је даровао Бог. Вјерник не нуди доказе и аргументе, он исијава искуством живота са Богом и у Богу. Одсуство вјере онемогућава сагледавање било каквог смисла живота. Зато једина тачка у којој би расправа између вјерника и невјерујућег могла да буде иоле смислена јесте питање односа према крајњем циљу и смислу живота. Христос нам није обећао благостање и уживање на земљи већ напротив, непрестано одрицање и борбу са злом овог свијета: У свијету ћете имати жалост…(Јн. 16, 33). Другим ријечима, Христос нам је обећао све оно што је и сам искусио, обећао нам је Крст. Одбијање Крста значи одбијање Христа а то је крајњи израз невјерја. Истински вјерник не тражи и не потребује чудо. Они који траже чудо (знак) зли су род и прељуботворни. Савршени знак је знак Јоне Пророка – праобраза Васкрслог из мртвих (Мт. 12, 38-40). Дакле, суштина хришћанске вјере је чудо над чудима – Васкрсли Богочовјек. У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо ондје због невјеровања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због невјерја! Чудо потребује вјеру, оно долази послије вјере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свијет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свијету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од цјелокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човјека. Чудо, и када се дешава у животу једног човјека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који дјелује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вјере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су вјеровали Богу и Он им је подарио дијете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слијепце који му приступише: Вјерујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вјери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом ријечју исцијели њену бјесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену вјеру. И када се задивио снази њене вјере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вјера рађа чудо: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосјећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употријебио као аргумент и средство за привођење људи вјери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човјеку и одговор на човјекову вјеру и исповиједање Њега као Сина Божијег. Вјера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да вјерујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вјера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вјере: иако је вјера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може посједовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не посједује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне ријечи да је вјера без дјела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозавјетној Књизи о царевима имамо свједочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најприје дође јак вјетар који разваљиваше брда и стијене, али Бог није био у вјетру. Онда дође земљотрес и у њему не бјеше Бог. Затим дође огањ и њему такође не бјеше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме бјеше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свијет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра измијенило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човјека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осјећања реалности и објективности онога што се доживљава нема мјеста вјери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човјека вјерника. Наша епоха се, по ријечима А. Шмемана, одликује скепсом невјерног Томе. У лику невјерног Томе је изражена најстрашнија трагедија човјечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповјерења и разочарења. Наше вријеме прогласило је Томино невјеровање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу вјеровати!“ Иако су остали апостоли посвједочили да су видјели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и невјерју. И дан данас, док Црква и хришћани свједоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као побједа разума. Вјера у Бога може да започне само из повјерења у свједочанство људи који су Га упознали, тј. из повјерења у свједочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човјекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се увјерио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вјера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свијет се не дијели на вјернике и невјернике, него на вјернике које искушава невјерје и невјернике које стално искушава вјера. Управо зато што вјеру често подрива невјерје, вјерник понекад тражи доказе за своју вјеру: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24). На јеванђелском свједочанству да је чудо плод вјере а не обратно, могуће је испитати властиту вјеру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо вјеру и исповиједамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тијело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом вјеру у посљедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцјељење душе и тијела, на отпуштење гријехова и на живот вјечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По ријечима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вјери. Гледајући очима вјере, хљеб и вино су Тијело и Крв Господња, иако нашим тјелесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових ријечи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вјера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само вјеровати, јер и демони вјерују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вјера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вјера се од повјерења у свједочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено увјерење и спознају због чега светоотачко богословље поистовјећује вјеру и знање: “Онај који вјерује такође познаје; од оног што вјерује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и вјерује“ (Св. Василије Велики). Вјера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У храму Светог Јована Владимира у 29. недељи по Духовима, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и јереја Младена Томовића. Након прочитаног Јеванђеља присутном народу поучним словом обратио се отац Слободан који је истакао да је једна од најљепших људских врлина и особина благодарност, захвалност доброчинитељу. Подсјећајући да је заједничка молитва, Света литургија благодарење Богу за сва доброчинства знана и незна, учењена нама и цијелом људском роду, отац Слободан је казао да је друге стране, једна од најружнијих особина палога човјека незахвалност – неблагодарност. О благодарности и неблагодарности, говори и данашње Јеванђеље када је Господ у једном селу излијечио десеторицу губавих људи. „Тешко је и помислити у каквој муци бједи су ти људи живјели. Губа људском тијелу је била велика несрећа. Тијело је страдало од гнојавих рана. А можемо замислити колико је њихова унутрашња патња била када су тешкој болести били изложени и понижењу“, рекао је прота Слободан објашњавајући да је у Мојсејевом закону писало да губавци треба да буду означени, тако да њихове ране буду видљиве а пролазници ријечима Нечисти упозорени на њихову близину. Господ човјекољубац, није их на лицу мјеста исцјелио, него их је упутио да се покажу свештенику. На путу они су видјели да је губа нестала и да су оздравили. Од десеторице, деветорица, који су очигледно били Јудејци, нијесу се ни окренули да заблагодаре доброчинитељу. У село се вратио само један Самарјанин и заблагодарио Господу. Тада је Господ, који је срцезналац, упитао зар се нисте сва десеторица излијечили и како се не нађе ни један од њих да заблагодари Богу него само иноплеменик. „И данас има много незнабажаца, људи који нису хришћани, који живе у заблуди по питању вјечнога спасења, али имају често пута и више страха Божјега и благодарности, спремности за молитву и добро дјело него многи од нас, хришћан, који би, по ријечи Господњој, требали да будемо са овога свијета“, истакао је отац Слободан. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић објаснио је да је Господ кроз ову причу јеванђелску укорио тадашње Јудејце- изабрани народ Божији, за њихову окорелост, тврдоћу срца: „Али ова ријеч треба да буде опомена и свакоме од нас, да се трудимо, изграђујући себе и свој живот по Јеванђељу Христовом, да поред других врлина којима украшавамо своје срце и душу, посебно треба да се трудимо око благодарности. Да благодаримо Гоподу свакога дана и часа за сву љубав Његову, а исто тако да будемо увијек захвални једни другима за љубав и доброту коју смо позвани да једни другима указујемо.“ Нагласио је да је тај труд у изграђивању себе у врлинском животу посебно присутан у ове свете дане поста када се, кроз тај мали труд и подвиг, припремамо да измирени са Богом и једни са другима дочекамо празник Христовог рождествао и поклонимо се Витлејемском Богомладенцу. На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је пренио захвалност Епархије рашко-призренске, Управе Народних кухиња на Косову и Метохији за помоћ која је прије неколико дана из Бара стигла у централну народну кухињу у село Прековац. Такође, са присутнима је подијелио информацију да је у минулих 15-ак дана четири шлепера помоћи из Црне Горе стигло на Косово и Метохију: „Свима дакле преносим њихову захвалност, посебно истичем труд чланова Српског културног друштва „Слово љубве“ који су прикупили више од половине потребних средстава за успјешно спроведену добротворну акцију у Бару.“ Велики број вјерника причестио се тијелом и крвљу Господњем, а сабрање вјерног народа настављено је у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Ово слово посветио сам човјеку Божијем. Кратко слово које је измијешано будућношћу, садашњошћу и прошлошћу. Јер све три димензије ме вежу за овога човјека Божјег. Биће и лично и заједничко, јер једно не могу одвојити од другога, па ће можда и изгледати као набацано. Ово је слово о човјеку који је своје намјере и живот поистовјетио са вољом Божијом, који је допустио да кроз њега дјелује Бог. Јер, духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмјераван, заодјенут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човјек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Духа Светога и небо је циљ његов, чежња његова, бивствовање његово, свакодневна брига његова. Такав је био живот оца Лазара. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Иако је желио светогорску тишину и скривеност и жељу да се напаја атонским неизрецивим искуством, Бог другачије мисли и за њега и за нас. Господ је у њему видио способност и практичност за извршење тешког послушања. Шаље га другим изгубљеним људима, Својим изгубљеним овцама, у свијет. Шаље га нама. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије. Једна од његових највећих одлика је та да је увидио да је свима и праведнима и грешнима потребна љубав. Свима недостаје истинска и чиста љубав. Он је видио људе као дјецу немирну, неухрањену, престрашену, тужну, завађену, усплахирену, храњену бездушним и анемичним животом. То је био човјек који је све проживљавао са нама тј. са човјеком са којим се сусретао. Удубљивао се у сваки наш тренутак живота, у сваки наш трептај и проживљавао га, а да притом није гушио нашу слободу. Подједнако је све волио и то стално персирање другога, за које смо мислили да нас некада удаљава од њега, на крају схватиш да је то његово Ви било најљепше и најближе Ти. Надограђивао нас је дубљом причом. Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Он је говорио лично, изражавао се слободно. Није судио већ лијечио. Понекад грдио, али те и тада чинио радосним. Омекшавао нам је душе својом духовитошћу, а да то нијесмо очекивали. Разријешио би нам питања и недоумице, прије него што бисмо га и питали. Послије тога све је новорођено, аутентично и бескрајно. „Ушавши у наш простор, говорио нам је, не језиком наше логике већ би нам једноставно отварао душу, срце, цијело биће, кроз који је ушао тихи повјетарац чист и свјеж, и одувао духовну учмалост и измаглицу. Оживотворио нам је свијет изнутра. Он разговара и говори са љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Он живи тајну вјере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесвијетлог искуства по ријечима: „Окусите и видите да је добар Господ“. Код њега се све само усаглашава топлином вјере и Божанском љубављу, која ври у њему и стиже до другога као благослов и изненађење. Његовим благословом живимо и сада као и тада и биће тако све до новог сусрета у молитвама и помињањима и оног најљепшег и најдубљег сусрета у Царству Христа Васкрслога. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  18. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  19. У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора
  20. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе. Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса. На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се… Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи. Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава. На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао. Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет. Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста. Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу. Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма. Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем. Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих. Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност. Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто… Извор: Теологија.нет
  23. Одавно ме једна јавна полемика у медијима није узнемирила као скорашња између актуелног министра културе и информисања Републике Србије Владана Вукосављевића и (у почетку само) Жељка Митровића, власника „ружичасте“ телевизије. Жестоки напади, чак и других министара у Влади, усмерени на један потпуно природан, логичан и, изнад свега, пожељан став министра културе, наводе ме на питање – где смо ми? У каквом то свету живимо? Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе. Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса. На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се… Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи. Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава. На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао. Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет. Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста. Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу. Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма. Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем. Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих. Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност. Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто… Извор: Теологија.нет View full Странице
  24. Поводом празновања Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије које СПЦ молитвено слави у недељу, последњег дана месеца септембра, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, рекао је да ове светитељке симболишу највеће хришћанске врлине од којих је Љубав мајка свих врлина, али да оне заједно чине нераскидиво јединство. Отац Слободан је подсетио и како су за Христову веру страдале ове светитељке. Са оцем Слободаном разговара Марина Марић. Прилог смо преузечи са интернет странице радија Источник View full Странице
×
×
  • Create New...