Претражи Живе Речи Утехе

Поводом седме годишњице упокојења Архимандрита Луке (Анића) из архиве Радија доносимо емисију коју је 8. фебруара 2018. године овим поводом припремила Слободанка Грдинић. Звучни запис емисије Повезан садржај: Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења. О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија „Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. У емисији можемо чути и пјесму „Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона“ коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки. Емисију, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић уз несебичну помоћ драгих људи који су познавали и вољели оца Луку, који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави. Извор: Радио Светигора

У ноћи између недеље и понедељка, а уочи дана када се прославља Свети исповедник Доситеј нишки и загребачки, у старом Саборном храму у Нишу служено је Свеноћно бденије по Светогорском типику. Молитвеним сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије нишке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благољепију Богослужења допринели су појци српског византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда и монаси манастира Успења Пресвете Богородице у Сукову. У току службе, присутним верницима изнете су мошти Светог Доситеја на поклоњење и целивање. У наставку Бденија, у раним јутарњим часовима, служена је Света архијерејска Литургија. Доситеја славнога песмама прославимо верни, пред престолом Цара небескога нашег заступника (синаксар светом исповеднику Доситеју нишком и загребачком, који је приредио протођакон Далибор Мидић) Овај свети муж бејаше рођен крајем 1877. године, месеца децембра, у Београду у сиромашној али побожној породици, која му на крштењу даде име Драгутин. Од детињства свога заволе Бога и мајку Цркву, па у младости одлучи да учи Богословију. Ангелски образ монашки примио је још у време учевања у славној Манасији, поневши име преподобног Доситеја, ученика славног авве Доротеја. Као најбољи од најбољих, од митрополита српског Михајла, би послан у Кијев, на чувену Духовну академију, да се у науци хришћанској још више утврди. Жељан знања и наукољубив, из Кијева одлази у Берлин, где изучава протестантско богословље, а затим у Лајпциг где учи философију. Године 1907. бива постављен за васпитача и професора Богословије у Београду, но убрзо одлази у Француску на даље школовање у Сорбони. Кад наступише тешка времена, кад устаде народ на народ и царство на царство, Доситеј се врати да помогне свом народу. У време крвавих Балканскох ратова, Доситеј путоваше по ратиштима делећи помоћ. У време кратког благостања, би изабран Доситеј за првојерарха тада највеће и најмногољудније епархије нишке. Већ неколико дана по устоличењу, подиже Доситеј са свештеницима својим споменик славном митрополиту мученику кир Мелетију и величанствено прослави шеснаест векова слободе хришћанства. Но убрзо након овога, опет устаде народ на народ и царство на царство. Наступише тешка времена, а Ниш постаде престони град. У њему се сјати мноштво сиротих, гладних, болесних и потребитих, а Доситеј их све примаше и збрињаваше. Кад из Ниша под најездом сви великаши отидоше, Доситеј остаде да чува и брани народ, па због овога многе муке претрпе и прогонство претрпе. По окончању страдања, са мноштвом својих састрадалника врати се у Ниш и затече тужно стање: цркве попаљене, манастири опљачкани, свештеници и монаси поубијани. Његов дом постаде дом утехе свим невољнима: удовим женама свештеника и сиротој деци њиховој. Са својим брижљивим несрпским пријатељима подиже дом за ратну сирочад, коју храни, поји, обува и одева, школује и пази. Оснива у манастирима домове и школе за слепу и слабовиду децу и привредну задругу са штампаријом која ће својим радом све њих да издржава. У новоствореној послератној држави, један је од главних представника светог Сабора, који је ушао у Константинополис и молио да наша Црква добије статус патријаршије. Нова времена донела су и многе промене, па свети Доситеј постаде и апостол и просветитељ словенских народа; чешког, пољског, словачког и подкарпатског. На просторима древне Моравске он наставља оно што су света браћа Кирило и Методије започели. Задивљени његовом љубављу и учењем, мноштво народа похита у његово очинско наручје. Он најпре у свету веру Православну преведе потоњег мученика Горазда Павлика, а са њим и 150 000 верних и тако постаде један од највећих апостола, мисионара и просветитеља ХХ века. У епархију нишку прима на хиљаде руских монаха и монахиња, свештеника, официра, професора, научника и уметника, који у његовом загрљају налазе себи уточиште и спас. Као најбољег свети Сабор изабира га 1932. године за првог митрополита новоосноване митрополије загребачке. Са нишке железничке станице у сузама владику Доситеја испраћа 3 000 људи. У Загребу Доситеј учи, просвећује, бодри, брине, храбри и чува. И опет, као и раније, устаде народ на народ и царство на царство. И почеше многи друге прогонити и изгонити. И настаде време када многи убијаху, мислећи да Богу службу чине. И ове мученичке кончине би удостојен и свети Доситеј. Ухапшен, бијен и мучен, у тешком стању бива пребачен у Београд, где у манастиру Ваведење мирно умире 13. јануара 1945. године. Пре своје мученичке кончине, желећи да тужни народ утеши, из Загреба по Божићу 1932. године, на данашњи дан (31. децембра/13. јануара) шаље писмо, свагда важно и подједнако сада као и тада снажно, у коме између осталог пише: „Ми смо радосни, ми смо весели, иако је веза која нас је везивала двадесет година раскинута. Велики низ година, али и година судбоносних провели смо заједно. Ви сте били моји и ја сам био ваш. Радовали смо се у радости и туговали у тузи, а несрећу делили. Обраћам се свима вама у лепом граду Нишу, граду великога и светога цара миротворца и равнога светим апостолима Константина, славном граду Немањином и бесмртнога јунака чегарског Стевана Синђелића, незаборављеном граду наших свештеномученика. Ми се растајемо, а на растанку вам поручујемо: бићемо срећни ако чујемо да хвале вашу ревност, побожност, честитост, једнодушност и сложност у добру. Бићемо срећни и пресрећни ако останете увек онакви какве смо вас Ми оставили. Особинама, врлинама ваше душе Ми смо се увек хвалили, јер сте заиста били достојни похвале.“ Молитвама светог владике Доситеја, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!!! Извор: Епархија нишка

Хиландарска келија Маруда, прославила је своју славу Рођење Пресвете Богородице. Празничном Литургијом је началствовао јеромонах Гаврило, антипросоп канонског Есфигмена. Панигиру је присуствовао и Прот са епистатима. Поред светогорских (грчких) појаца на слави Маруде традиционално певају и српски појци који долазе већ неколико година на позив старца келије Макарија који је иначе Грк. Извор: Светогорске стазе

Поводом почетка нове школске, 2019/2020. године, у дванаесту недељу по Педесетници, 8. септембра, у храму светог великомученика Пантелејмона у Старчеву у наставку свете Литургије, служен је молебан за благословену школску годину, за све ђаке, учитеље, наставнике и родитеље. Посебној и делатној радости у оквиру наведене литургијске заједнице допринели су ученици Основне школе „Вук Стефановић Караџић“ са својом вероучитељицом Николином Новаковић, који су испунили храм и својим појањем молитвено учествовали у светој Литургији. Свештенство Светопантелејмонског храма је присутној деци пожелело срећан полазак у нове школске победе, наглашавајући значај школе за духовно узрастање и напредовање личности. Оваква молитвена сабрања представљају најлепши и најрадоснији почетак школске године, којима се у ризницу духа придодају и умножавају нова знања и таленти. Вероучитељица Николина Новаковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У понедељак једанаести по Духовима, када наша света Црква прославља оданије празника Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Преосвећени је по прочитаним одељцима из Светога Писма протумачио народу значење ових речи. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Свети апостол и јеванђелист Матеј нам доноси причу о цариницима и фарисејима који затварају другима Царство Небеско, а сами не улазе у њега. Преосвећени је истакао да Црква кроз богослужења припрема своје вернике за прославу одређених празника. “Сваки празник је догађај у историји спасења рода људскога. Ту припрему називамо предпразништво. Припрема коју ми треба да осетимо. Као када хоћемо да дочекамо неког госта ми умивамо себе и перемо себе. Када то чинимо споља итекако је неопходно да то чинимо изнутра, да чистимо своју душу и да чистимо своје срце како би управо кроз богослужење осетили радост и поруку празника који нам носи тај празник”. Преосвећени је појаснио начин прослављања празника у Цркви: “Црква жели да оно што су верни доживели самим празником да то што дуже задрже у сећању и то називамо попразништво и оданије. Одајемо славу и хвалу празнику, односно личностима који се прослављају тим празницима. Данас наша Црква прославља то оданије великог и светог празника Преображења Господњега. Празнујући то оданије ми одајемо славу и благодарност за све што је Господ наш Исус Христос учинио за наше спасење”. Својим преображењем Господ нам је показао да је то пут нашег преображаја измене и освећења. “Преображење је, како кажу свети оци, потпуно Богојављење. Бог је постао човек и тело, али у исто време зрачи из тела. Ако читамо Свето Писмо ми ћемо видети шта се десило на гори Тавор. Он зрачи из тог тела да би показао да је и тело и материја за Господа. Он је постао човек да би собом као Богочовек и Црквом својом преобразио човека у благодатног Богочовека. У Преображењу на гори Тавору, видимо да се каже да је лице Христово засијало као сунце, а хаљине Његове биле су светлије од свакога белога снега. Шта се догодило на Тавору? Апостоли Петар, Јаков и Јован чули су разговор Христов са Илијом и Мојсејем. Чули да говоре о распећу и страдању. Апостоли су уплашени, посебно Петар. За њих је Господ све. Шта ће они сада? Чувши то и доживевши славу Преображења и лица Христовог, Петар као што каже: "Господе добро нам је овде бити". Другим речима, немој Господе ићи да страдаш, као када деца моле родитеља да не иде, јер су са њиме сигурнија. Шта ће они без Господа?". Даље, објашњавајући тропар празника Преосвећени је рекао: “Апостоли су поднели славу онолико колико су могли да поднесу или да приме од те светлости божанске. Та светлост коју су апостоли видели јесте само део Његове праве божанске светлости”. Владика је подвукао и резимирао оно што се од нас очекује као људи у контексту празника Преображења "да сваки хришћанин треба да доживи светлост Христову. Христос се стално преображава. И Литургија је Преображење Господње. Управо се на крају сваке Литургије каже: "Примисмо Духа Светога, видесмо светлост истиниту". Та светлост је преображенска светлост коју човек треба да доживи кроз молитву, пост, љубав, веру, осећај лепоте самога богослужења и онога што оно носи и поручује. Нека би дао Бог, да ми током молитве доживимо ту везу са Господом да можемо рећи: "Господе добро нам је овде бити". Потребно је да нам се отвори и срце и ум да би светлост Христова која непрестано светли, која просвећује свакога човека који долази на свет, да нас та светлост снажи и крепи". Наш храм је светлио посебном светлошћу овога дана због постављања полијејела са хоросом, који је неизоставни део богослужбеног поретка. Преосвећени је на крају Литургије благословио верни народ и поделио освећени хлеб, изразивши задовољство минулим радовима на унутрашњости нашег светог храма. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у 10. недјељу по Духовима, 25. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу. Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха, а у литургијском сабрању молитвено су учествовали бројни вјерници. Архипастирским словом обратио се Владика Јоаникије, говорећи о значају великих и нарочитих празника на које се сабира цијела православна васељена: Преображењу Христовом и Успенију Пресвете Богородице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Ако је Господ Исус Христос пројавио такву свјетлост свог божанства и ако је та свјетлост дотакла Његове ученике, осјетили су је, доживјели, упили својим бићем, срцем, душом, умом, онда је наша вјера свјетла, наша вјера није тама него свјетлост, наша вјера је радосна, па тако и наша дјела треба да буду свјетла, да и наше мисли буду свјетле и наше ријечи. То може да буде, ако су добре мисли то су свијетле мисли, ако су добра дјела то су свијетла дјела, ако су дјела која чинимо у славу Божју она добијају напролазну, вјечну вриједност“, рекао је Епископ Јоаникије. Додао је да се у таквој вјери сабирамо и у храму у Павином Пољу, који је посвећен Успенију Пресвете Богородице. Ми, хришћани, понекад, се питамо како то да славимо дан када се неко упокојио, јер по логици овог свијета треба славити дан кад се неко роди. „У хришћанству се слави мученичка смрт неког од мученика или успеније, уснуће, час смрти. Смрт праведника је потврда његовог живота и његове вјере, највећа потврда, печат. То је завршетак, круна његовог живота овдје на земљи. Као што у Светом писму пише: Спомен је праведника са похвалама или Чесна је пред Господом смрт светаца Његових. Они који су живјели у вјери, издржали до краја и упокојили се у вјери, то више хришћани не рачунају као обичну смрт него је то побједа над смрћу, зато што вјера има силу васкрсења. Као што је Христова смрт била преславна, живоносна, Христовом смрћу ми се ослободисмо од смрти“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Навео је да је Пресвета Дјева Богородица отплатила дуг гријеху као ћерка Адамова, потомак Адамов, као сви ми људи. Њена смрт је била прелазак у нови живот. „И то се показало неколико дана после, када је дошао апостол Тома, који није присуствовао сахрани. Отворили су гроб, није било тијела Пресвете Богородице и Свети Оци кажу: Како Она Која је носила у себи Живот божански, вјечни, Која је Христа родила да буде потчињена смрти? Како да Она Која је постала извор Живота буде потчињена смрти? Она се показала јачом од смрти, Њена смрт је била само враћање дуга Адамовог, иначе је прешла у нови живот, као што Свети пророк Давид пјева: Стаде Царица с десне стране Теби, а то значи стаде Царица с десне стране Сина свога. Пресвета Богородица је Царица. Наша вјера је таква, вјера у свјетлост Божју, у истину Божју, правду Божју, вјера у Васкрсење, вјера у посредништво Пресвете Богородице и Светих Божјих угодника према нама“, казао је Епископ Јоаникије. Подсјетио је на ријечи једног од Светих Отаца да су сви свети, и анђели и људи, примили дјелимично светост од Бога Који је Извор светости, а Пресвета Дјева Богородица, Која је носила у својој дјевичанској утроби Спаситеља свијета и од Које се Господ Исус Христос оваплотио, Она је примила пуноћу освећења. „Зато је Она узвишенија од анђела, од арханђела, пророка, апостола и од свих светих. Она је Царица над свима светима са Сином својим. Господ Исус Христос је Цар над царевима и Господар над господарима, а Његова Пресвета Мајка такође се назива Царицом. Она је брза Помоћница и Посредница свим хришћанима“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. И храм Успенија Пресвете Богородице у Павином Пољу свједочи о томе. По предању, навео је Владика, овдје је, још, у доба Немањића, била црква Успенија Пресвете Богородице, која је касније запустјела. „Сабрали смо се данас овдје са нашим свештеницима, монаштвом и народом да се унапријед порадујемо слави која долази. Посебно поведите рачуна како славите храму овог светог храма, јер слава није у јелу, пићу и богатим трпезама, него је слава да, прво, прославимо име Божје, да се помолимо Богу и Пресветој Богородици, да се лијепо припремимо кад долазимо у храм, да приступимо Чаши Господњој и причестимо Светим Тајнама Христовим, па када се осветимо, кад осјетимо ту небеску радост у нашем срцу, онда ће нам све бити угодно“, поручио је Владика Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У недељу, 25. августа 2019. године у Саборној цркви светог великомученика и Победоносца Георгија у Крушевцу, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију уз саслуживање Архијерејског намесника крушевачког протојереја- таврофора Будимира Којића и братства овог светог храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Испуњени радошћу у попразнинству Преображења Господњег усугубили смо овонедељну радост сабрани око нашег Епископа, који је у својој беседи поучавајући духовну децу упутио очиске, пастирске речи о потреби молитве и појачаности исте, јер успостављањем молитве, васпоставља се благодат Божја и одмах нам бива јасно да свака унутрашња и спољашња промена је повезана са вером, са нашим слављењем Бога. Дакле, да бисмо избегли стања смрти потребно је да се непрестано сећамо најчовекољубивијих речи Господњих: молитве и поста, јер сведочећи славу Божју цео свет ће се саобразити и непријатељи ће постати ближњи. Извор: Епархија крушевачка

У Светој царској српској лаври Хиландару је свечано и молитвено прослављен Празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих мученика косовских, Видовдан. Свети кнез Лазар се слави као ктитор манастира Хиландара јер је 1380. године сазидао спољну припрату на већ постојећој саборној цркви Св. краља Милутина. Служба је започела свеноћним бдењем а завршена је Светом литургијом, након које је уследила празнична трпеза. На литургији се освећују два кољива, једно празнично, а друго за парастос свим косовским јунацима од 1389. који се служи пре вечерње службе, на сам дан празника. Видовдан у Хиландару је поред торжества и посебне духовности која прати светогорска своноћна бдења, имао као и увек, додатну емотивну и свечану атмосферу, захваљујући члановима друштва „Чувари Христовог гроба“ из Батајнице, који већ шесту годину за редом прослављају овај велики празник заједно са хиландарским братством. Реч је о традицији која се неговала у месту Врлика, 30 км јужно од Книна. Гости у Хиландару су били и свештенослужитељи, монаси и богослови из страдалне и мученичке Епархије далматинске Српске Православне Цркве. На празничној трпези хиландарски игуман Високопреподобни архимандрит Методије одржао је беседу o Светом Кнезу Лазару. Као ктитор Хиландара, подигао је припрату Саборног храма и устројио болницу за старце и болесну братију. Поред тога, Свети Кнез је био велики монахољубац који је у време пада Византијског царства под Турке, примао монахе из свих крајева. Из тог периода познати су монаси, ученици чувених Синаита са Свете горе Синаја, који су извршили снажан и дубок утицај на духовни живот Србије. Најпознатији међу њима су били Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Зосима Тумански, Роман Ђунски и остали. На темељ тод духовног делања заснива се и опредељење Светог кнеза Лазара за Царско Небеско које је посведочио са својим саборцима на Косову Пољу 1389. године. На крају беседе, захвалио се и ученицима православне Богословије „Света Три Јерарха“ из Крке, који су отпевали химну своје школе. Игуман Методије им је пожелео да уз молитве Светог Кнеза Лазара и свих косовских мученика, Светог Саве и Преподобног Симеона Мироточивог, као и свих светитеља и мученика далматинских, добро изуче науку Божију и постану узорни свештенослужитељи. Честитајући имендан сабрату, монаху Лазару, који врши послушање секретара Манастира Хиландара, са жељом да му Свети кнез Лазар својим молитвама помогне у његовом монашком животу, игуман је предао реч Драгану Павловићу, председнику удружења „Чувари Христовог гроба“. Чување Христовог Гроба, је древни обичај који је у Хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у Северној Далмацији између планина Динаре и Свилаје. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година. Несумњиво дуга традиција је уткана у тај православни обичај, који је највероватније и донет у Врлику из самог Јерусалима. Чувари ступају у цркву, одевени у народну ношњу поменутог краја, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба. Смене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету Плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника. Овај обичај проистекао из простосрдачне народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава Литургију елементима ратничког достојанства. Извор: Манастир Хиландар

Светом архијерејском Литургијом, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, у храму Васкрсења Христовог хиландарског Метоха започела је прослава славе Богословије у Нишу, уз присуство гостију из Епархије бањалучке, Епархије крушевачке, београдске и крагујевачке Богословије, свештенства и монаштва из Епархије нишке, ђака Богословије и бројног верног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Дамаскин, игуман Манастира Ђунис, архимандрит Серафим, игуман Манастира Суково, протојереј-ставрофор Ранко Малетић, намесник приједорски, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије, протојереј Верољуб Благојевић из Крушевца, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене, протојереј Небојша Вујић, старешина храма Светог Пантелејмона, протојереј Драгослав Лазић, јереј Милош Костић из Крушевца, јереј Дарко Китановић, јереј Бобан Миловановић, јереј Дејан Крстић, ђакон Ђорђе Филиповић и ђакон Дејан Николић. У току Литургије, у чин ђакона је рукоположен професор Богословије Предраг Владисављевић, а на крају Свете службе, освећен је и пререзан славски колач. У ректорату Богословије за све званице је након молитвеног сабрања приређен пријем, а потом и трпза љубави у трпезарији Богословије. Уз свечани ручак гости су уживали и у културно-уметничком програму, односно наступу етно групе Аманет из Лесковца која је извела неколико етно песама. У овом музичком саставу наступа и Душан Ђорђевић, бивши ученик Богословије. На крају, уручена је награда за најуспешнији Светосавски темат ученику петог разреда, Николи Јовановићу. Извор: Радио Глас

Светом архијерејском Литургијом коју је у портиСтаре Милошеве цркве у Крагујевцу служио Епископ шумадијски Господин Јован, Епархија шумадијска је 03. маја 2019. године на Источни петак прославила своју славу. Владики Јовану саслуживали су протојереји-ставрофори: проф др Зоран Крстић, Драгољуб Ракић, Миладин Михаиловић, Саво Арсенијевић, мр Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Љубиша Миљковић, Милован Антонијевић, Видо Милић, Златко Димитријевић, Драган Васиљевић, Жељко Ивковић, Александар Гајић, протонамесници: Мирослав Исаиловић, Младенко Голић, Саша Антонијевић, синђел Онуфрије, игуман Петар, игуман Јоаникије, те протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковђевић, ђакони: Далибор Нићифоровић, Александар Ђорђевић, Стеван Илић, Урош Костић и Никола Урошевић. Чтецирали су др Марко Петровић, г. Марко Нешић и г. Стефан Радисављевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Литургију је својим појањем улепшао “Хор младих” Саборног храма у Крагујевцу. Након Малог Входа, Владика Јован је због труда и залагања у изградњи Тела Христовог благоизволео да протонамеснике Мирослава Исаиловића, Младенка Голића и Сашу Антонијевића рукопроизведе у чин протојереја. Потом је протојереја Драгана Васиљевића узвисио достојанством ставрофора доделивши му право ношења напрсног крста. Истом приликом је и пароху лужничком Гојку Марковићу доделио чин протонамесника. Правом ношења црвеног појаса одликовани су свештеници Мирко Шиљковић, Слободан Савковић, Александар Ђорђевић и Милош Ђурић као и ђакон Урош Костић. Орденом Светих новомученика крагујевачких одликован је г. Миленко Марјановић. Владика Јован је беседећи рекао да је Васкрсење Христово јављање божанске замисли о свету и човеку. “Слобода човека ослобађа пролазности, греха и смрти. Радујући се у Христу, радујемо се и са прецима нашим, којима се надахњивала наша историја. Оно што није сједињено са Христом нестаје и пропада. Наша историја је историја Голготе и страдања. Будући да је уско везана за Христа, она је и историја нашега спасења и Васкрсења. Зато да се сви ми у Цркви, у Цркви у Шумадији, саосећамо једни са другима као једна велика породица. Да будемо у сагласју једни са другима. Као што апостол Павле говори у посланици Коринћанима: “Браћо, нека је у вама иста мисао као што је у Христу “, поручио је Епископ Јован. На послетку своје беседе, Владика Јован се захвалио свима који су дошли на славу Епархије шумадијске, јер наша Епархија тиме сведочи истиниту веру у Васкрсење Христово. У порти Старе Милошеве Цркве преломљен је славски колач и постављено послужење за све верне. Потом је у хотелу “Шумарице” одржана Трпеза љубави,чиме је прослављање епархијске славе верног народа и свештенства са својим Архијерејем настављено и у поподневним часовима. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије поручио је на обиљежавању крсне славе Епархије празника Пресвете Богородице - Живоносног Источника да заједништво и православна духовност штите српски народ и државу. У Храму Рођења Пресвете Богородице у Мачковцу, код Лопара, владика Фотије је изразио задовољство што су на богослужењу окупљени свештенство, монаштво, представници власти Републике Српске и вјерни народ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. "Сви треба да буду утемељени у Цркви и православној духовности, која је извор српске културе, вјере, писма, језика и опстанка на овим просторима", рекао је владика. Епископ Фотије је истакао да Црква непрестано позива људе да се моле, посте и чине добра дјела. "Треба нам духовна снага и благодет Божија која проистиче из живоносних источника да нас руководе, штите, окрепљују, те учине бесмртним, то је смисао нашег живота у Цркви", рекао је владика Фотије. Према његовим ријечима, Пресвета Богородица је живоносни источник и од ње теку ријеке благодати кроз читаву Цркву и кроз душе и срца свих вјерујућих. Свету архијерејску Литургију служили су владика Фотије, те епископи - горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије и осјечкопољски и барањски Херувим. Слави Епархије зворничко-тузланске присутвовао је изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић, који је рекао да је Живоносни Источник значајан празник. Начелник Лопара Радо Савић изразио је задовољство што је слава Епархије обиљежена у овој мајевичкој општини и навео да руководство локалне заједницве подржава све активности Српске Православне Цркве на очувању духовности, као и обнову и подизање храмова на Мајевици. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. децембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Вајо Јовић и Видан Томић, протојереји Јован Гардовић, Бранислав Јелић и Душан Јовановић, протођакон Момир Лечић и ђакони Александар Секулић, Бранислав Кеџић и Драган Танасијевић. Торжественим молитвеним сабрањем чији су домаћини били старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић са братством и чланови Црквеног хора Свети Александар Невски прослављена је храмовна преслава. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква

Света царска српска лавра на Светој Гори, Манастир Хиландар, свечано прославља своју манастирску славу, празник Ваведење Пресвете Богородице - 21. новембра по јулијанском, односно 4. децембра по грегоријанском календару. Уочи манастирске славе, служено је свеноћно бденије уз учешће Његовог Преосвештенства викарног Епископа ремезијанског г. Стефана, изасланика Свјатјејшег Патријарха српског г. Иринеја, монаха из других светогорских манастира и бројних гостију. По древном обичају из времена св. Саве и св. Симеона Мироточивог, сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vavedenje Hilandar 2018 64 kbps.mp3 У Молитвеном сабрању у Хиландару данас су молитвено учествовали и Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, гувернер Свете Горе г. Костас Димцас, игуман манастира Ватопеда високопреподобни архимандрит Јефрем, генерални конзул Републике Србије у Солуну г. Синиша Павић, изасланици других светогорских манастира и бројни поклоници. После свете архијерејске Литургије, високопреподобни игуман Методије је у манастирској трпезарији топлом речју поздравио све сабране и заблагодарио Свјатјејшем Патријарху Иринеју што је као изасланика послао Преосвећеног Владику Стефана, јер „сваки Архијереј наше Цркве када долази у наш манастир, долази на само извориште, одакле креће благодатна вода која напаја вековима СПЦ“. После игумана Методија беседио је и високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопеда, који је подсетио укратко на историјске везе манастира Хиландара и Ватопеда. „Следеће године прослављамо 8 векова Архиепископије Светога Саве, а Свети Сава је почео из Свете Горе и манастира Ватопеда“, напоменуо је игуман Јефрем и подвукао мудрост Светога Саве и његово правило да сваки Архиепископ српски мора бити хиландарски монах, што се и одржавало две стотине година. „Молимо се Светоме Сави да настави да помаже своју Отаџбину, да се моли за Православну Цркву и Свету Гору и да нас просвећује да наставимо својим путем и не одустанемо од нашег задатка, освећења нашег“, рекао је игуман Јефрем. Г. Костас Димцас, гувернер Свете Горе, представник цивилне власти Грчке, који је говорио после игумана Јефрема, подсетио се времена када је радио као новинар и изблиза доживео рат у некадашњој Југославији. Када је касније посећивао Србе на Косову и Метохији, „проживео је бол нашег народа али и њихово васкрсење“. Изразивши радост што се први пут налази у Хиландару на празник, г. Димцас је са стране грчке Владе, потврдио да се „налазе поред вас у сваком труду који наставите у обнови манастира Хиландара. Ово дело које сте до сада урадили је чудо“, рекао је између осталог г. Димцас. Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), преневши благослове Свјатјејшег Патријарха Иринеја, у кратком слову се подсетио својих студентских дана, када је учио о смислу уласка Пресвете Богородице у Светињу над Светињама и рекао да га ноћашњи долазак у Хиландар и богослужење, на неки начин подсећа управо на тај догађај. „Важно је да се ми који смо из Србије, окупљамо око Цркве, а монаси да живе у заједници и сабирају се о великим празницима. То је сигурно онај прави пут којим ми људи на земљи доживљавамо своју веру, али и онај позив који нам је Бог сам послао да будемо савршени људи", рекао је између осталог Епископ Стефан. Извор: Радио Слово љубве

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина др Иринеја, у Световазнесењском храму у Суботици, у навечерје празника светог Јована Златоуста, 25.-26. новембра 2018. године, служено је свеноћно бденије са светом Литургијом. Бденије и Литургију служио је протонамесник Драган Стокин уз саслужење братсва Световазнесењског храма. Први пут свеноћно бденије уочи светог Јована Златуста служено је 2005 године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље

Високопреподобном Архимандриту Сави (Јањићу) Манастир Високи Дечани Драги Оче Саво, Поводом Славе Ваше Свете обитељи и поводом спомена Светог Краља српског Стефана Дечанског, који у овим тешким данима бди пред Господом за све нас, шаљемо Теби и Твојој поштованој братији искрене честитке сви ми из Епархије милешевске. Ми ћемо се Светом Краљу на његов дан молитвено обраћати и из храма Светог Николе у Бањи Прибојској, на месту које је Свети Краљ лично походио. Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на предлог Његове Екселенције Дениса Кифа, амбасадора Уједињеног Краљевства Велике Британије у Републици Србији и Његове Екселенције Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији, дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа. Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! секретар Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква

Славски колач је благословио и преломио Његово Преосвешетнство епископ ремезијански Стефан, викарни епископ Патријарха Иринеја. Владика Стефан је честитао славу декану мр Зорану Михајловићу, професорима, запосленима и студентима и пожелео им да оно чему стреме и остваре како би у најлепшем светлу приказали дело на славу Господњу и славу наше Свете Цркве. Оно што су радили Свети Апостоли сведочећи живога Христа, што је сведочио и апостол Лука - кога данас прослављамо и који је био велики мисионар заједно са својим учитељем Светим апостолом Павлом, и који је проповедао не само речима него и живописом и иконама, - данас сведоче у нашем времену својим иконама и живописом многи студенти Академије Српске Православне Цркве за консервацију и рестаурацију. Дипломираним студентима и свршеним студентима мастер студија владика Стефан је уручио дипломе акредитоване Академије Српске Православне Цркве за рестаурацију и консервацију. Ова Академија бележи 17 дипломираних студената на редовним и 3 дипломираних на мастер студијама. У спомен на данашњи дан декан Академије мр Зоран Михајловић је епископу Стефану уручио на дар икону Пресвете Богородице. Свечарима су славу честитали протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода; главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић; високопреподобни архимандрит Нифонт, настојатељ манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Богоштици; представници Патријаршијске библиотеке Предраг Ракић и Марија Бошковић Стаменковић; гђа Радмила Мишев, уредник „Светосавског звонца“, као и многобројни сарадници и пријатељи Академије. Висока школа Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду ради од 17. новембра 1993. године. Рад Академије је иницирао епископ будимски Данило (Крстић). Основни циљ оснивања и рада Високе школе јесте образовање будућих нараштаја који би својом вером и знањем живописали храмове, иконостасе и обнављали (консервација и рестаурација) све у црквама што је страдало у претходним ратовима и све оно што није обнављано дуги низ година. Управо је због та два суштинска циља Висока школа 2014. године акредитовала четири студијска програма и то: Основне академске студије - Црквене уметности Мастер академске студије - Црквене уметности Основне академске студије - Обнова и чување Мастер академске студије - Обнова и чување Извор: Српска Православна Црква

Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка

ТВ ХРАМ

Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова у крипти храма почело је свечано обележавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прво се присетио самог почетка када је деведесетих година прошлог века до њега дошла Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру Светог владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога Краља у Подгорици. -Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније… Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетети. Тако је и морало бити. Присетио се древне традиције издизања крста Светог Јована Владимира на Румију, забране тог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу. -Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру, закључио је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове речи. -Све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи. Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 векова јубилеја Светога Јована Владимира. Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо сведоци данашњег времена када се деци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозаветну причу о стварању света, на Песму над песмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави. Проф. др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима песникиње Милице Пакрач Успаванка љубави. Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сетивши се како се кроз тридесет година његов светоназор променио и сазрео. Присетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији. -Никада нећу заборавити пророчке ријечи митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: `Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква.` И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно, рекао је отац Јован којиј је указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и делу Светог Јована Владимира. Излагања су употпуњена богатим културно-уметничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави. СПЦ